DRUGI O SRBIMA

Luna.* · **Poslato:** 14 Mar 2014, 22:02

Italijani: Srpska hrabrost nas je zadivila

U Rimu u maju zajedničko obeležavanje 100 godina od rata. Prilikom prebacivanja u Bari, Veronu i Brindizi Italijani izgubili 800 vojnika kod Drača. Istinski su nas poštovali

Slika

Vojvoda Radomir Putnik teško je oboleo prilikom povlačenja preko Albanije

NA obalama Jadrana Srpska vojska i narod, njih 300.000, bili su u jadnom stanju, iscrpljeni, gladni, ranjeni, sa krpama umesto opanaka na nogama. Hrabro su hodali u koloni. To je zadivilo italijansku mornaricu da su zapisali: "Srbi dostojanstveno marširaju i umiru!" - ovaj i puno sličnih detalja epskog događaja iz 1915. sa obala Jadranskog mora našlo se u knjizi "Za Srpsku vojsku", koju je priredila Mila Mihajlović, novinar RAI i pisac iz Rima, i donela u Srbiju.

Srž knjige čini reprint izdanje dokumenta italijanske Ratne mornarice iz februara 1917. godine i sadrži 120 originalnih fotografija, veli autor Mila Mihajlović.

Italijani su naročito ponosni na ovu operaciju svoje mornarice i smatraju je pretečom svih "humanitarnih akcija" današnjice. Zato će u palati Barberini početkom maja održati promociju knjige "Za Srpsku vojsku", na kojoj će biti politički vrh Italije i Srbije.

- Krajem daleke 1915. godine, usred zime, Srpska vojska našla se u kleštima armija Centralnih sila i bila prisiljena na povlačenje kroz Albaniju. Vojska se povlačila u pratnji naroda, pod neprekidnom vatrom neprijatelja koji se ustremio da je potpuno uništi. Odstupnicu je kod Elbasana obezbeđivao regent Aleksandar Karađorđević sa 22.000 konjanika. Na obalama Jadrana, spaseni su od uništenja zahvaljujući vojnoj akciji italijanske Kraljevske mornarice, koja ih je pod napadima Austrijanaca prebacila na drugu obalu mora - objašnjava Mila Mihajlović šta se dešavalo tih pet meseci na Jadranskom moru.

PUKOVNIK MITROVIĆ: HVALA VAM, ITALIJANI
U vojnoj istoriji Italije ostale su zabeležene reči pukovnika Mitrovića, načelnika Vrhovnog štaba Srpske vojske, posadi krstarice "Ćita di Katanija": - Dobro zna i razumeva Srpska vojska vaš plemeniti rad. Danas i zauvek, za ovaj bespregorni poduhvat neka vas prate, o mornari Italije, zahvalnost i zavet cele Srbije, koja se na vašim brodovima danas ponovo rađa i zaklinje da vrati i potvrdi svoje sveto pravo da postoji i da pobeđuje!

Od 12. decembra 1915. pa do 29. februara 1916. godine, impozantnom vojnom i humanitarnom operacijom Ratna mornarica Italije je na Siciliju, u Bari, Valonu i Brindizi prvo prebacila zarobljenike, potom vojsku, narod, kralja, Generalštab, premijera Pašića i članove srpske vlade. Grčka kao saveznik u to vreme, iz straha od zaraznih bolesti, nije htela da primi Srbe na Krf.

- Ukrcano je i spaseno 136.000 srpskih vojnika i 11.651 ranjenik i bolesnik. Preostala konjica od preko 13.000 ljudi i 10.000 konja. Skoro 23.000 austrougarskih vojnika, zarobljeno još tokom prve godine rata, prebačeno je u zarobljeništvo u Italiju. Na brodovima se našlo i 50 topova, jer ponos srpskog naroda ništa nije hteo neprijatelju da ostavi. I još više od sto hiljada izbeglog srpskog naroda koji je krenuo za vojskom - opisuje ovu operaciju u ovim dokumentima italijanski admiral Luiđi Bineli Manteli, načelnik GŠ italijanske vojske.

Italijanski admiral dalje govori i o junaštvu svojih trupa. Osokoljeni srpskim herojstvom i Italijani su stupili u krvavu bitku da bi spasli 1.500 srpskih ranjenika. Samo na prilazima luci Drač izgubili su 800 vojnika i mornara.

Na fotografijama koje su se našle na stranicama ove knjige vidi se i kralj Petar sa narodom tokom evakuacije. Tu je regent Aleksandar sa Slobodanom Jovanovićem i admiralom Kutinelijem u italijanskom čamcu. Vidi se kako italijanski mornari sa broda iznose teško bolesnog vojvodu Radomira Putnika. Na slikama su i srpski konji, koji su spasavani italijanskim čamcima.

Slika

Pred svakom slikom, čitalac se utapa u te dane istorije i preplavljuje ga drama neviđenih patnji i žrtava. Istovremeno, hronika dešavanja beleži napore i ističe vrednosti poput ljudskog dostojanstva i solidarnosti što, i u uslovima najbrutalnije realnosti koju je ljudski rod uspeo da proizvede, ipak ostaju sačuvane u ljudskoj duši. Ovaj značajni projekat "Za Srpsku vojsku" na najbolji način otvara obeležavanje stogodišnjice početka Prvog svetskog rata - kaže italijanski admiral Luiđi Bineli Manteli.

novosti

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 18 Mar 2014, 22:42

Arno Gujon: Srbi su kao hrast, možeš ih iseći, ali ne i saviti

Francuz, osnivač humanitarne organizacije "Solidarnost za Kosovo", objavio svoju prvu knjigu na srpskom

Slika

Arno Gujon sa suprugom Ivanom

ŽELEO sam da knjigu "Svi moji putevi vode ka Srbiji" prvo objavim na srpskom jeziku, jer sam je posvetio Srbima. U njoj objašnjavam razlog svog angažmana, šta je dovelo do toga da se jedan mladi Francuz bez srpskih korena angažuje za Srbe na Kosmetu, da nauči njihov jezik i na kraju odluči da se nastani u Srbiji i živi među Srbima.

Ovim rečima Francuz Arno Gujon (28), osnivač i predsednik humanitarne organizacije "Solidarnost za Kosovo", objašnjava razloge zbog kojih je napisao knjigu u izdanju "Službenog glasnika". On kaže da je pisanju knjige doprinela i činjenica što su u Francuskoj, posle njegovog desetogodišnjeg angažovanja, više znali šta čini za Srbe na Kosmetu, nego u samoj Srbiji. Zaključio je da postoji "značajan broj ljudi u Beogradu i celoj Srbiji koji nisu dovoljno upoznati sa životom Srba u Pokrajini".

- Učinilo mi se veoma važnim da iz ugla jednog stranca Srbi uvide kako njihovi sunarodnici žive na Kosovu - objašnjava Gujon. - Pored opisa humanitarnih prilika i susreta sa ljudima, nastojao sam da u ovoj knjizi prikažem Srbiju i srpski narod onako kako sam ih video i doživeo.

Iskustvo u humanitarnom radu dalo mu je za pravo da se osvrne ne samo na Srbe sa Kosova i Metohije, već i na druge koje je sretao u zemlji i i regionu.

- U knjizi se nisam bavio politikom, već sam samo govorio o ljudima. Narod je suština stvari... Govorim i o Beogradu i o Zvorniku, gde sam, svojevremeno, predstavljajući jednu francusku firmu radio šest meseci. O srpskim vrlinama, ali i manama. Ubeđen sam da sa poštovanjem i otvorenošću jednog stranca, jedan narod može bolje da se upozna. Nisam hteo ni da sudim, niti da laskam, već da pokažem kako jedan mladi Francuz gleda na Srbe, naš prijateljski narod - kaže autor.

Gujon dodaje da je "njegova priča" uglavnom poznata u Francuskoj, gde organizacija "Solidarnost za Kosovo" objavljuje časopise. Napominje i da je u svojoj zemlji već izdao knjigu o situaciji na KiM pod nazivom "U srcu mučeničke Evrope".

-U Francuskoj sam održao više od sto javnih istupanja o dešavanjima na Kosmetu, o tome šta mi radimo i zašto je pomoć potrebna ljudima koji su i naši prijatelji kroz vekove, Evropljani, hrišćani i u 21. veku žrtve pogroma u srcu Evrope - priča Arno Gujon. - Bez obzira što je za Srbe na KiM situacija izuzetno teška, mislim da ima nade za Kosovo, jer u njemu još ima Srba. Bez te nade sve bi bilo izgubljeno. Zato i u knjizi kažem da me Srbi podsećaju na drvo hrasta, koje možeš iseći, ali ga ne možeš saviti.

UPOZNAVANjE SA IVANOM

JEDNO poglavlje u knjizi posvetio je svojoj supruzi Ivani.

- Upoznali smo se u Zvorniku. Ona je odmah shvatila da sam Francuz, a ja sam se iznenadio njenim znanjem francuskog, koji je govorila bez srpskog akcenta - seća se Arno Gujon. - Uz kafu mi je objasnila da je rođena u Francuskoj i da je došla da poseti rodbinu. Ispostavilo se da su se moj i Ivanin brat upoznali godinu dana ranije u Ženevi i to zahvaljujući brojanici koju je moj brat nosio kao uspomenu iz jednog kosmetskog manastira. Oboje smo znali jedno za drugo iz njihovih priča, ali smo se igrom slučaja upoznali baš u Zvorniku. Ivanu sam 2012. verio u Gračanici, a 2013. godine smo se venčali u Francuskoj i sada živimo zajedno u Beogradu.

novosti

Luna.* · **Poslato:** 24 Jun 2014, 22:50

Oskar Frajzinger o Srbima

Тако сам се једног дана обрео у Београду. Препешачио сам тај помало сив град, који је сав неодређено мирисао на угаљ и на кухињска испарења. Шетао сам Кнез-Михаиловом, попио кафу у Коларцу. Посматрао сам са тврђаве како протичу Сава и Дунав, и затечен обишао војни музеј где су, на паноима пожутелим од времена, до најситнијих детаља описане епизоде отпора против турског освајача. На крају сам провео неколико сати у невероватном зоо-врту који краси ободе тврђаве.
У очима животиња пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу предивних жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом. Меланхолија: то је кључна реч. Она влада свуда, у ваздуху, зидовима, лицима, и покретима људи. Као да нешто сатире град и његове становнике. Нешто што не може издржати једно људско биће, један народ, једна земља. У Београду, као да је цео свет Атлас.
Истражујући дубље, откривао сам узрок те меланхолије. То је осећај оних који посматрају како река тече и како време пролази, и при том остају убеђени да ништа неће изменити њихову судбину, да их нико неће ослободити коби која им се обрушила на рамена. Пролазећи кроз Београд, фрапирани смо зградама које још носе ожиљке рата са НАТО-ом, али нарочито многобројним зградама начетих временом. Овде је све отпор, отпор Американцима, савремености, времену, самом себи.
Да би се тај отпор савладао, простор је невероватно претрпан. Улице, радње, архитектура, саобраћајне осе, све је хаотично, презагушено, ирационално. Овде влада зачуђујућа предиспозиција за сналажење, за бављење свим и свачим. Као да је свему томе циљ да се евентуални освајач изгуби у кривинама лавиринта, у којима би после бескрајног кружења изгубио и жељу за освајањем.
Меланхолија и претрпаност: то су моји најснажнији утисци о овом малом балканском народу док газим по његовом тлу. Његова историја је почела једним поразом који су Срби носили у себи вековима, придајући му сакрални карактер моралне победе, на којој су изградили национални идентитет.

УХРАЊЕНИ РОБ У ЕВРОПСКОМ КАЗАМАТУ

Окрутни векови су довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ: испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим собом. У том отпору има извесне узвишености, несаломиве воље да се изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан да постаје узвишен.
Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које протиче, самом себи. Волим ту меланхолију у очима људи који, знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, истрају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног.
Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.
Србија је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и корене, а понајвише душу. Još jedan Švajcarac je stao uz NEPOKORENI NAROD..

Oskar Frajzinger...

Izvor FB

Luna.* · **Poslato:** 27 Jun 2014, 20:08

Чујте Срби !

Био сам с вама када сте били у невољи.Делио сам с вама те патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала.Заволео сам вас јер сам на делу видео наше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације.Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се утолико јаче везујемо уколико нас то везивање кошта жртвовања.
Ваш народ је гостољубив.У села човек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек.Народне светковине још чувају онај некадашњи прелепи обичај угошћавања.Први комад Божићног колача чува се за намерника.
Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара.Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле.Новац му, наравно, као и свуда, улива поштовање и оставља утисак, али тај утисак није толики да би га натерао да се одрекне властитог достојанства.
Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину.Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа.
Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.Схватите брзо и правилно.Са својом интелигенцијом и природним богатствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи.Ваше мане, поготово мане оних које ви називате својом ''интелигенцијом'', спречавају вас да то постигнете.

Р. Арчибалд Рајс

Luna.* · **Poslato:** 15 Sep 2014, 12:01

Hrabri srpski vojnici slomili dva carstva!

Šta je Arčibald Rajs pisao u izveštajima sa fronta, koji su objavljeni u švajcarskoj štampi pre 100 godina. Protiv Srbije „istrebljivački rat“. Stravični zločini nad civilima. Nemaju ni pedalj zemlje, ali se ne predaju

Slika

Do 3. oktobra Beograd je bombardovan 36 dana i isto toliko noći. Uprkos tome, brojni stanovnici nisu hteli da napuste grad. A treba imati hrabosti pa ostati u ovom gradu jer su posledice razaranja ogromne: oštećeno je 700 kuća, od kojih 60 državih. Univerzitet je gotovo potpuno uništen, Državna fabrika duvana potpuno je izgorela, zgrada „Državne lutrije“ i Stari dvor ozbiljno su oštećeni, a najviše je stradala gradska tvrđava. Neprijatelj je bacao sve vrste projektila na nesrećni grad. Zašto su Austrijanci tako žestoko bombardovali Beograd...

Dr Arčibald Rajs je ovaj izveštaj napisao u Valjevu na samom početku Prvog svetskog 5. oktobra 1914, a objavljen je 26. oktobra iste godine u švajcarskim novinama „Lozanska gazeta“ pod naslovom „Pismo iz Srbije - poseta Beogradu pod opsadom“. Ovo je bio samo jedan u nizu izveštaja koje je ovaj Švajcarac pisao sa fronta tokom četiri ratne godine. Povod za njegov boravak u ratom zahvaćenoj Srbiji bio je poziv srpskih vlasti da Rajs kao najčuveniji kriminilog toga doba ispita zločine nad našim narodom.

Svoje utiske Rajs je gotovo svakodnevno beležio, te beleške pretvarao je u članke i slao ih na adrese više svetskih časopisa. Većinu je objavila švajcarska „Lozanska gazeta“. Sada je deo tih tekstova prikupljen i objavljen u knjizi „Ratni izveštaji iz Srbije i sa Solunskog fronta“, koja je u Srbiji promovisna pre nekoliko dana.

U članku od 4. oktobra 1914. Rajs piše:

- Austrougarska je protiv male Srbije vodila istrebljivački rat. Naređena su ubistva civila, paljenje sela, bombardovanje otvorenih gradova - Beograda i Šapca...

Prenosi i deo zvaničnog dokumenta koji su austrijskim vojnicima delili njihovi nadređeni, a u kome su navedene „instrukcije o postupanju prema civilnom stanovništvu“. One glase:

Slika

Rat nas vodi u zemlju nastanjenu ljudima koji su zadojeni fanatičnom mržnjom prema nama, u zemlju u kojoj se ubistvo smatra dozvoljenim čak i u najvišim društvenim slojevima, kao što nam je pokazala tragedija u Sarajevu, u kojoj se ono smatra junaštvom. Stoga izdajemo naređenje da se prema svima postupa na najstroži i najgrublji način. Ko god u ovim slučajevima pokaže samilost biće najgrublje kažnjen.

Posledice su bile strašne, a o njima je Rajs precizno obaveštavao svoje čitaoce. On je navodio broj spaljenih kuća i pobijenih civila, među kojima je bilo najviše žena i dece, pisao je o pljačkama napuštenih gradova, a naročito je opisao kako je poharan Šabac, „veoma bogat trgovački grad“:

- Austrijanci su odneli sve stvari koje su mogli poneti sa sobom. Svi vredni predmeti, kao, na primer, posuđe od srebra, nakit, novac, važna dokumenta, sve je nestalo.

Zbog ovih članaka na Rajsa su se sručili napadi, a kritike na njegov račun objavljivala je i „Lozanska gazeta“. Glavna zamerka anonimnih autora je bila što brani srpski narod, uz optužbe da je podatke o zločinima dobijao od srpskih zvanučnika. On je na te napade odgovorio:

Slika

Optužbe anonimnih autora iz Austrije da sam podatke dobijao od srpskih zvaničnika nisu tačne. Lično sam ih prikupljao na bojnom polju usred eksplozija granata i šrapnela.

Rajs u izveštajima nije samo opisivao stanje na frontu, već je analizirao i političku situaciju.

Izveštaji s početka 1915. opisuju odnose Srbije i Bugarske. Rajs ne štedi Bugare, navodeći da oni rade u interesu Austrougarske, a protiv Srbije:

- Bugarsku, to najmlađe balkansko dete, stvorila je Rusija, koja se, kao i Engleska, prema njoj ponašala kao prema razmaženom detetu. U Drugom balkanskom ratu Rusija je sprečila Grčku i Srbiju da svog poraženog protivnika potisnu sve do Sofije. Da Rusija to nije učinila, Bugarska bi danas bila u okviru neke druge države.

Rajs u maju 1915. opet odgovara na napade u novinama, a kao argumente za svoje tvrdnje precizno navodi broj žrtava:

- U Pocerskom, Jadarskom i Mačvanskom srezu u sedam opština i izvan njih ubijeno je 1.300 civila, od toga 994 muškarca i 306 žena. Prema uzrastu, vidi se da je bilo najviše dece: ubijeno je osmoro mlađih od godinu dana, šestoro starosti 4 godine, 10 od pet godina, 11 od šest godina, 10 od sedam godina, šestoro od 8 godina, 11 od devet godina, petoro od 10 godina, petoro od 11 godina...

Jesen i zima 1915. doneli su borbe na Solunskom frontu.

- Ujedili su se Austrugari, Nemci, Bugari i Turci. Pritisli su Srbiju sa svih strana ne bi li je konačno i potpuno zgazili. Istorija će nam reći kojim se imenom naziva agresija koju dva velika carstva i njihovi sateliti vrše na šaku vojnika...

Početak 1916. obeležen je izveštajima o povlačenju srpske vojske i naroda preko Albanije.

Slika

- Ovaj narod koji nema više ni pedalj svoje zemlje, i dalje se ne predaje. Uporno nastavlja da se suprotstavlja okupatoru, rešen da slavno umre umesto da živi od milosti svog agresora...

Piše i o dramatičnoj situaciji u Srbiji u kojoj početkom 1916. vlada glad i haraju bolesti:

- Stopa smrtnosti dece je zastrašujuća. Srbija će izgubiti mnogo više stanovnika u toku okupacije nego što ih je izgubila u ratnim akcijama... Istorija je strog sudija i neće zaboraviti golgotu Srbije.

Srpske jedinice na Krfu i u Solunu, malo pomalo, počinju da se oporavljaju, pa Rajs piše:

- Uskoro će 150.000 srpskih vojnika ponovo biti spremno da povrate svoju zemlju. Prisustvujemo događajima bez presedana u istoriji: Jedan narod, proteran sa svoje teritorije, koji više nema ni pedalj svoje zemlje, smogao je snage da sačuva svoju vojsku i spreman je da ponovo krene u borbu prsa u prsa...

Slika

Sa Krfa Rajs se vraća na front:
- Zamislite pustu planinu sa koje se prostire vidik na stotine kilometara unaokolo. To je čuveni Kajmakčalan, koji su Nemci i Bugari smatrali neosvojivim, a koji je srpska vojska zauzela posle šest dana krvave bitke.

Poslednju godinu rata 1918. obeležilo je probijanje Solunskog fronta, junaštvo i pobede srpske vojske:

- Uz snažnu podršku Francuza srpska armija napravila je pravo čudo. Ja sam sa divizijom koja velikom brzinom napreduje ka starim granicama Srbije... Srbi se vraćaju kući kao pobednici.

Ovi članci, objavljeni pre 100 godina, srpskoj čitalačkoj publici dostupni su tek sada, i to zahvaljujući trudu dvojice entuzijasta - mr Živka Markovića i Milana Stračevića, koji su „prekopali“ arhive u Lozani i Cirihu.

- Prelistavali smo list po list dnevne novine „Lozanska gazeta“ iz perioda 1914-1918. - kaže Marković za „Novosti“. - Bio je to naporan posao.

Marković navodi da su istraživali i u švajcarskom Institutu za kriminologiju, koji je Rajs osnovao početkom 20. veka, zatim u institutima i arhivama u Cirihu, Bernu i Lozani.

Naš sagovornik ističe:

- Srbi imaju malo prijatelja u svetu u celokupnoj svojoj istoriji, a jedan od njih je bez sumnje - dr Arčibald Rajs.

I NEMAC, I JEVREJIN, I ŠVAJCARAC

U OKTOBRU 1915. u jednim ciriškim novinama Rajsu se zamera što brani hrabri srpski narod i njegove saveznike, iako je sam poreklom Nemac. On ovako odgovara:

Slika

- Istina je da imam nemačke rođake, od kojih su neki u ovom trenutku u vojsci. Međutim, ne znam šta oni tačno rade, jer se mi odavno više ne poznajemo. Isto tako ne zaboravljam da je moj pradeda bio Jevrejin, jedan od onih koje su Nemci progonili. Od pradede pa nadalje umešala se hrišćanska krv... Moja porodica podelila se na dve grane: nemačku i englesku. Njihova deca su danas u prihvatnim logorima protivničkih strana. Ja lično, posle mladosti koju sam proveo bolestan i nesrećan, došao sam u Švajcarsku da u njoj potražim zdravlje. U Švajcarskoj sam se ne samo izlečio, već sam našao i mir za svoju ozlojeđenu i buntovnu dušu.

PROPAGANDOM PROTIV ISTINE

MILAN STARČEVIĆ, JEDAN OD PRIREĐIVAČA KNjIGE, ISTIČE DA RAJSOVI TEKSTovi nisu nailazili na dobar prijem u Švajcarskoj, naročito u nemačkom govornom području.

- Dnevni list „Noje cirher cajtung“ okarakterisao je Rajsa kao špijuna Antante, kao nekog ko mrzi Nemce - navodi Starčević za naš list. - Nemačka i austrougarska propagandna agentura u nemačkom delu Švajcarske objavljivala je neistine o borbi srpskog naroda. Srećom, Rajs je imao puno razumevanje u delu Švajcarske gde se govori francuski. On je bio stanovnik Lozane od 1892. godine, poznat kao izvrstan naučnik, i svoje ratne izveštaje redovno je slao na adresu lista u ovom gradu.

novosti

Forum Srbija

DRUGI O SRBIMA

Ko je OnLine