Forum Srbija

Dva udružena polubrata dobila su težak zadatak da osvoje Užičku tvrđavu. Za komandanta vojske određen je Milan Obrenović koji sa bratom Milošem juriša i rasteruje Turke. Upravnik varoši Užica lično je predao ključeve hrabrom Milanu, primoran pod pritiskom srpskih ustanika.

Vojvoda Miloš je u toj bici bio teško ranjen. Trpeo je bolove uz pažnju ustanika koji su ušli u grad.

Za Miloševo ranjavanje saznali su u Brusnici. Sve je bilo pažljivo spremljeno da se u dom primi bolesnik sa dubokom ranom na grudima.

Ljubica je ozbiljno shvatila upute lekara. On je dušu blažio uz mladu suprugu, sada, ličnu kućnu bolničarku. Lečila je Miloša domaćim lekovima, primenjujući medicinu koju je ponela iz porodice.

Kad je potpuno ozdravio, Miloš je razmišljao o nastavku rata i novim pobedama. Kum Karađorđe je prednjačio, a za njim Milan Obrenović sa polubratom Milošem.

Mladi supružnici su se pozdravili i svako je krenuo na svoju stranu.

Miloš i Milan krenuli su sa voždom Karađorđem, te 1809. godine, u napad na Rašku. Vođa je potom morao da se povlači na Moravu, dok su braća Obrenovići zauzeli južne položaje, pokazujući svoju odanost i privrženost svom kumu. Neočekivano, Karađorđe gubi bitku na Čegru 1809. godine i počinju nesporazumi među vojvodama.

Milan Obrenović naglo postaje opozicija voždu Karađorđu. Kao narodni deputat odlazi za Bukurešt i tamo obavlja krupne političke zadatke. Nije mu se dalo da se naročito istakne kao voždov oponent. Razišli su se, a sledeće 1810. godine Milan umire na veliku žalost Miloševu i ustanika iz rudničkog kraja. Narod je oplakivao ovog hrabrog ustaničkog vođu.

Miloš nije odmah obavestio majku Višnju da bi je poštedeo patnje i bola.

Miloševa majka Višnja bila je rodom iz Donje Trepče od ugledne porodice Urošević. Prvi suprug Obren Martinović iz Brusnice dobio je sa njom dva sina i kćerku. Relativno kratko je živeo i umro u rodnom selu.

Kad je prošla korota, Višnju je zaprosio Teodor Mihailović iz sela Dobrinje, udovac sa troje dece. Siromašnog imovinskog stanja, na početku braka sa Višnjom, morao je da izdržava šestoro dece, i uskoro su dobili još tri sina. Miloša 1783, Jovana 1786. i Jevrema 1790. godine. Živeli su u velikoj bedi i jedva sastavljali kraj s krajem. Teodor je ubrzo umro, a stariji sinovi iz prvih brakova, već poodrasli, vratili su se na svoja imanja i na očevini zasnovali svoje porodice.

Te 1802. godine Miloš je bio u službi marvenih trgovaca. Ali, ti prihodi nisu bili dovoljni da se održe i zato ih pozivaju Višnjini sinovi Jakov i Milan. Prelaze iz Dobrinje u Brusnicu na imanje oca Obrena po kome svi dobiše prezime Obrenovići. Kuća je bila za primer i ugled Brusničanima. Radilo se, imalo se.

Za vreme ustanka u Srbiji, Višnja je živela u Brusnici, a kad se Miloš oženio, pomagala je Ljubici oko podizanja prvog deteta kćerke Petrije koju su odmila zvali Perka. Ovi ratni dani zbližili su majku Višnju sa snahama koje su, ponekad, zajedno sa malom decom boravile u zbegovima, manastirima ili pećinama.

Iznenadna smrt Milana Obrenovića, Miloševog polubrata, 1810. godine rastužila je Miloša, Ljubicu, sestre i svu braću, a majku Višnju oborila s nogu. Cela porodica je oplakivala vojskovođu.

Ljubica je teško podnela smrt devera Milana i zajedno sa svekrvom često je odlazila u crkvu da ga ožale.

Jedne godine, pre Drugog srpskog ustanka, Ljubica je pozvala svoju sestru Bosiljku da dođe kod nje iz Srezojevaca. Bosiljka je mnogo pomagala Ljubici i njenoj svekrvi. Dane su provodile u radu, popodneva u šetnji sa decom i Ljubičinim jetrvama, a večeri u razgovorima. Iz Srezojevaca se javio pismom Jovan i rekao da se sledeće godine kreće u ustanak i da ga je Miloš pozvao da sa njim krene. Obavestio je Ljubicu da vojvoda namerava da dođe u Brusnicu da obiđe porodicu i da reši kako da zaštiti sve ukućane od turske osvete.

Miloš nije javio tačan datum dolaska da ga Turci ne presretnu. O dizanju ustanka se šaputalo, ali niko, osim organizatora, nije znao planove i datume. Turci su bili brojniji i bolje vojno organizovani. Ratnički narod navikao da napada, hara, oduzima zemljišta i pljačka, uvek je bio u ratnoj pripravnosti.

Ljubica je iščekivala Miloša na kućnom pragu. Strepela je da li će uteći Turcima.

Po onoj narodnoj: dok jednom ne smrkne drugom ne svane, posle smrti Milana Obrenovića, Miloš je dobio ugled vođe u rudničkom kraju. Postaje najpoznatija ličnost i strateg prema južnim teritorijama.

Vožd Karađorđe lično postavlja Miloša Obrenovića za glavnokomandujućeg zapovednika jugozapadne granice. Bilo je teško ratno stanje, pa su mnogi Srbi sa svojim porodicama bežali u Austriju. Beč je primio i Vuka Karadžića.

Miloš nije imao vremena za prelaz preko Save, jer je budno pratio granične prelaze. Pokazao je ličnu hrabrost i odlučnost. Kad je Ljubici objasnio da će ostati u Srbiji, ona ga podrža i dobro shvati razloge odustajanja.

Prvi srpski ustanak je odneo mnogo ljudskih života. Dok je Miloš bdeo na granici, Ljubica je sa decom i dalje boravila u Brusnici u zajedničkom domu Obrenovića.

Knez je krišom, iznenada stigao u Brusnicu. Pre ulaska u dvorište, opalio je nekoliko plotuna iz male puške. U obližnjim srpskim i turskim kućama ljudi su ćutali. Verovali su da vojskovođa dolazi sa čvrstim planovima.



(Nastaviće se)

Kuća Miloša Obrenovića

VELIKE brige Milošu su zagorčavale život. Fizički premoren, ozlojeđen, morao je brzo da donese odluku kuda da krene sa porodicom. Gotovo skrhan, skrivao je svoje planove od ukućana, pa i od supruge Ljubice.

Kad se malo rasteretio košmara pokazao je prema Ljubici nekadašnju naklonost, ljubav i iskrenost. Prisećao se dogodovština i susreta sa hajducima i Turcima, pričao svojoj ženi zgode i nezgode koje bi možda mogle da je zanimaju.

Tom prilikom obavestio je suprugu da će ga uskoro proglasiti za kneza, a ona će biti kneginja Srbije. Dešavalo se to uoči novog ustanka protiv Turaka, dok se na Ljubici sve više primećivalo da nosi dete.

Ljubica je u to teško vreme nosila male puške za pojasom, za nedajbože, ako se pojave Turci ili hajduci, mada se govorilo da onako odvažnu i prkosnu ne bi smeli da je napadnu.

Miloš je ipak razmišljao da je smesti u neki manastir ili kod njene rođake u selo Šarane, pošto je odustao od preseljenja porodice van granica. Tih dana ga je sreo Jakov Nenadović, poznati književnik, i upitao zašto ne sklanja porodicu, šta još čeka. Objasnio je da su Srbi zbog straha za porodice gotovo svi u Austriji.

Miloš je imao spreman odgovor: „Zašto da idem preko Save? Bože sačuvaj! Ja idem u moju nahiju. Kako bude ostalom narodu, tako neka bude i meni. Neću u Nemačku, a Turci da mi zlostavljaju familiju.“

Krenuo je da brani granicu, a kad je 1814. ponovo stigao u svoju Brusnicu, zatekao je narod u očaju, svoju porodicu u strahu. Glad je iscrpela sirotinju do iznemoglosti. Bežali su nemoćni u planine i pećine. Zbegovi su bili puni napaćenih, žena i dece. Stariji i jači momci krili su se po gudurama i pećinama u nekom iščekivanju. Miloš je morao da razmišlja šta da preduzme, kako da se snađe u gotovo bezizlaznoj situaciji.

Ljubica je znala da podrži muža, pa mu predloži da obiđe zbegove, da ode u pećine, pa će lakše donositi odluke. Miloš reši da je posluša i spremi se za put. Išao je sa pratnjom vrletima i bogazama Ovčara i Kablara. Po tim proplancima nekad je čuvao stoku, sa čobanima i čobanicama se družio.

U jednoj povećoj pećini na Kablaru narod ga je prepoznao, a on je imao šta da vidi - zavežljaje u rukama majki koje su u krilima držale najmlađu decu. Rastužio se i zamolio pratioca da majkama podeli hranu koja je u tom trenutku značila prvu pomoć. Napomenuo je da moraju biti strpljivi i obećao novu pomoć.

Miloš je uznemiren stigao kući i odmah odlučio da povede porodicu u manastir Nikolje kod kuma igumana Hadži Atanasija. Celu zimu su proveli u hladnoj pećini i tek na proleće, više gladni nego siti dočekaše domaćina kuće, Miloša. On je te 1814. godine prionuo da u Crnući sagradi svoju kuću sa okućnicom, na imanju koje mu je brat Milan u vreme rata poklonio. Ubrzo se, posle seljakanja i stradanja, u Crnući konačno skrasio. Tu je nikla jedna poveća zgrada i nekoliko manjih, kao što i priliči. U ovom zdanju počinje vladavina ober kneza Miloša Obrenovića.

Imanje u Crnući je moglo da se obrađuje, da daje prihode. Miloš je primio dve kućne pomoćnice Petriju i Jelenu da bi Ljubici u svemu pomagale. Glavni starešina bio je Toma Vučić Perišić, ali se za sve pitala kneževa supruga Ljubica, vrlo odgovorna i štedljiva Velika gospođa, kako su je svi oslovljavali iz poštovanja i milošte.

Već sledeće 1815. godine, Miloša je vezir pozvao u Beograd da bi ga držao pod prismotrom u svojoj blizini. Porodicu nije selio u Beograd, već je zadržao u Crnući, pošto je već razmišljao o novom ustanku.

Miloš je tada bio ober knez triju nahija: Kragujevačke, Rudničke i Čačanske i nije prestajao da sumnja u Turke. Stalno je bio na oprezu iako je sa vezirom delio vlast u Srbiji. Vezir je verovao u Miloševu iskrenu odanost, iako je bilo signala da se sprema napad na Turke.

Knez se dičio uzornom kneginjom. Skromna i pravična, Ljubica je znala da rasuđuje. Davala je mudre savete iako je bila nepismena.

Veliki sabor u Takovu odredio je glavne smernice Drugog srpskog ustanka. Toliko je srpska sirotinja teško živela da su glavari bili prinuđeni da ponovo organizuju bunu.

Odvažni ratnik, knez Miloš, brižan se iz Takova vratio u Crnuće. Dok je oblačio vojvodsko odelo razmišljao je gde će sa decom, ženom i majkom. Mučile su ga dileme, ali je Ljubica čvrsto odlučila da živa neće napustiti svoju zemlju. Odavno je zamolila prijatelja Marka Štitarca da joj učini jednu uslugu i to bez uslova. Ako zapreti opasnost - ona, deca i njena svekrva padnu u ruke Turcima, da uzme pušku i da ih sve pobije. Čovek se čudio kneginjinom zahtevu, zbunio se, ali je obećao da će poslušati.

Knez se pribojavao da se ostvari ova Ljubičina molba i zamolio je da takvu vest ne širi već da se primiri, da čuva decu, sebe i majku.

Prekrstio se na pragu kuće, visoko podigao barjak, a zatim ga svečano predao barjaktaru Simi Paštrmcu.

Zatim je uputio seljake da sklone porodice, u iščekivanju ratnih okršaja, a kneginju Ljubicu i dvoje dece uputio je u dobro poznatu pećinu iznad sela Šarana.

Knez Miloš je hvalio borce, kuražio ih i uveravao da su na pravom putu i sam ne znajući šta ga čeka kad dođe oči u oči sa Osmanlijama. Razmišljao je o Ljubičinom odbijanju da ide u Crnu Goru, pitajući se da li bi išla u hajduke kad ne bi imala porodične obaveze.

(Nastaviće se)

Kad su se Turci vratili na Rudnik, Miloš reši da porodicu izvuče iz pećine, ali se Ljubica opet usprotivila isto onako odlučno. U to ratno vreme neki su napuštali ratište pod izgovorom da se vraćaju da zaštite familije i time su slabili otpor Turcima. Posle borbe na Ljubiću kod Čačka posustaje i knez Miloš. Zajedno sa hadži Milentijem došao je na Rudnik, ali se nije dugo zadržao posle ubojitih Ljubičinih reči, koje su značile jasnu opomenu.

Velika gospođa je posle rata dočekivala goste u konaku u Crnući u kome je i knez bio redak gost. On nije želeo da kao vladar ostane u Crnući pa poče da zida sebi veliki konak u Kragujevcu na imanju koje je ranije kupio. Rešio je da vlada iz tog grada u kome su živeli Turci i Cincari, a kasnije su se veoma brzo naselili Srbi iz susednih sela.

Knez se uselio 1818. godine, pre svoje supruge i dece. Veoma radan, mudar i preduzimljiv, knez je napravio plan da sagradi konak za suprugu i decu nedaleko od svog koji je bio gospodarski namešten, u orijentalnom stilu.

Konak kneginje Ljubice punom parom je građen cele 1819. a završen 1820. Na prozorima su postavljena ukrasna stakla uvezena iz Austrije. Sve je izgledalo kitnjasto, pa konak, s pravom, nazvaše šarenim. Nameštaj je bio orijentalan, po ugledu na turski način života.

Za potrebe državne administracije Miloš je podigao još jedno zdanje, a sva tri velika konaka sačinjavali su knežev dvor u Kragujevcu.

Kad je stigla kneginja Ljubica sa kćerkama Perkom i Savkom, svečano obučena Velika gospođa nije krila oduševljenje lepotom dvorca. Tada je Perka imala dvanaest, a Savka šest godina.

Knez Miloš je možda i zbog njih dve odlučio da otvori školu, da žensku decu obučavaju domaći i strani učitelji. Želeo je da nauče strane jezike, da sviraju klavir, a prvenstveno da se opismene. Znao je koliko je to važno, iako je i sam bio nepismen.

Miloš je tada jedva čekao zgodnu priliku da krene u Crnuću, ali bez Ljubice. Zaljubio se u mladu Petriju koja se nije otimala. Učinilo mu se, ako Turci mogu da se zabavljaju sa drugim ženama, po dozvoli svoga paše, zašto ne bi i on mogao. Sudbina je tako umešala prste. Knez je često pričao da mu je Ljubica bila prva devojka, a sada je Petriju silno želeo. Najzad je prelomio i otišao u Crnuću da ispuni želju.

Ljubavna idila je najpre bila tajna za mnoge kao i za Ljubicu. Tajna je procurila, a rezultati njihove ljubavne igre pokazali su se jasno na njenom stomaku.

Knez i kneginja ipak su zadržali bliske veze, jer ona nije ni slutila da Petrija u Crnući jede pojačanu hranu zbog deteta koje nosi pod pojasom. Jedino je bilo sumnjivo što Miloš često ide da obiđe dvor u Crnući, navodno da bi radove nadgledao.

Petrija se knezu požalila da strepi od Velike gospođe, njegove supruge. Ako se sazna, kneginja će nju okriviti više nego gospodara. Sve bi bilo dobro da i sam nije nakupio strah zbog brige kako će Ljubica prihvatiti očiglednu činjenicu da on čeka vanbračno dete. Prikrivao je brige i tešio Petriju koju je istinski voleo.

Petrija je sanjala da je knezu rodila naslednika, a posle desetak dana na svet donese žensko dete. Devojčici dadoše ime Velika. Vest je brzo stigla do Kragujevca.

Vladarka nije skrivala ljutnju, žalila se Tomi Vučiću Perišiću i Nikoli Milićeviću Lunjevici, a Miloš nikako nije hteo da otera Petriju. Smislio je da Petriju udomi kod nekog bogatog čoveka, ali se Ljubica nije dala, ne pristajući da postoje mala i velika gospođa.

Jednog martovskog dana 1819. godine knez obavesti kneginju da mora u Crnuću da obiđe kuću i imanje. Nešto je bilo neobično u njegovom izgledu i pokretima i bi joj jasno da je on glavu izgubio za Petrijom.

Ljubica je banula u Crnuću i zatekla Miloša pored Petrije. Sa klina, iznad kneževog uzglavlja, hitro uze pištolj i uperi cev na Petriju, pa pritisnu obarač. Zrno je Petriju smrtno ranilo.

Bežala je Ljubica sa mesta zločina, a noć je provela na tavanu kuće jednog jataka. Odatle je sutradan posmatrala sprovod nesrećne Petrije i primetila svoje najlepše žute papuče na njenim nogama.

Posle ubistva, Ljubica je posetila svog ručnog devera Nikolu Milićevića Lunjevicu. On je uputio u Srezojevce, gde su je dalje štitili njeni Vukomanovići. Priznala je stravični zločin, ali se nije branila, već čekala presudu. Nadaleko se saznalo šta se desilo u Crnući, a komentari su bili u korist kneginje, jer su je smatrali nepogrešivom. Voleli su je.

Ozlojeđeni knez Miloš pokušao je da uhvati prestupnicu, ali potera nije uspela da je pronađe. Teško je podneo susret sa prijateljima u Kragujevcu gde je, posle nekoliko dana, došao u Konak. Ljubica se hitno vratila u Crnuću da čeka presudu.

Po završetku tužnog zbora najbližih saradnika u Kragujevcu, Milošev brat Jovan i sa njim Jevrem, saopštiše vladaru da je Ljubica zatrudnela, da nosi dete koje će roditi u oktobru iste 1819. godine.

Tu su uspeli da umilostive kneza da suprugu pomiluje i zameni joj smrtnu kaznu. Jedva je popustio, ali je bio i dalje na odstojanju od supruge Ljubice.

Izaslanici su otišli u Crnuću, gde se nalazila kneginja u nekoj vrsti kućnog pritvora i potpune izolacije. Čim su ušli u prostoriju gde je boravila, saopštiše joj da je bila osuđena na smrt, ali su molbe njegove braće za pomilovanje, urodile plodom.

Ljubica je mirno i pokorno saslušala presudu i priznala da je kaznu zaslužila.

Gotovo sama, bez kneza, uz pomoć babice, na svet je donela princa 19. oktobra te 1819. godine i najzad odahnula od briga i nevolje. Nežni dečak, krupnih crnih očiju, crne kose, na krštenju dobi ime Milan po stricu vojvodi.

Ponosni otac Miloš, kako i priliči, napravi veliko slavlje povodom rođenja naslednika prestola.

(Nastaviće se)

Vojvoda Milenko Stojković

BRIŽNI roditelji, delimično su ublažili loše odnose da njihova deca ne bi primetila da su u svađi. Tek rođeni sin je bio okružen velikom pažnjom svih podanika, posebno očevih saradnika i rodbine.

Kneginja je povremeno dolazila iz svog konaka u Milošev, a na javnim skupovima i svečanostima obavezno su se pojavljivali zajedno. Bila je to samo varka, samo poza.

Srpski vladar dobro je krio da je u intimnim odnosima sa Stankom Ristić iz Stragara. I nju je zaposlio u Crnući, a posle je premestio u Brusnicu kod brata gospodara Jovana gde se sa njom sastajao. Brat je velikog brata štitio, a snaha Kruna, već poučena tragedijom, potpuno je zanemela pred novom ljubavnom aferom svog devera i svoje kućne pomoćnice.

Zaljubljeni vladar premestio je svoju milosnicu u Kragujevac u posebnu kuću. Stanka je posluživala kneza kad krišom dođe u dvor, a još više u kući u kojoj je boravila. Zabrinuti kneževi prijatelji su ga opominjali, podsećali na Petriju, ipak on nije odustajao.

Velika gospođa je rešila da „i ovo pseto ubije“. Sačekala je Stanku kod kragujevačke ćuprije sa pištoljem u ruci. Navodno, knez je poslao svoje verne sluge da spreče ovo novo krvoproliće. Dalje beleže isti ljudi da je Miloš naredio da se Ljubici udari dvadeset pet batina! Knez je udomio svoju Stanku i dok bi suprug tumarao po nahijama, vladar bi se zabavljao sa mladom ženom. Stanka je rodila knezu vanbračnog sina Gavrila koji leži u manastiru Vraćevnici. Čak postoje i pisma koja je ljubavnica pisala vladaru Srbije. Stanka se razvela od prvog supruga i udala za jednog Grka koji je živeo u Beogradu. Knez je uvek uspevao da bude s njom.

Avanture raspusnog kneza su se širile i svaka žena mu je rodila po jedno dete. Nije on džabe komunicirao sa vlasnikom harema vojvodom Milenkom Stojkovićem. Izabrao je Jelenku, njegovu najlepšu Turkinju iz harema za svoju metresu. Prošlo je dosta vremena, a Jelenka se udala, pa je Miloš njenog supruga postavio za svog telohranitelja, a Jelenku za domostarateljicu kragujevačkog dvora. Kneginja je shvatila da nema leka koji bi Miloša izlečio od sklonosti ka preljubama, zato više nije reagovala, plašeći se za svoj život.

Zaneseni, strasno zaljubljeni knez, premestio je Ljubicu u svoj dvor u Požarevcu, a Jelenku zadržao blizu sebe. Ona mu je rodila sina i tad postala njegova druga žena. Zvali su je Mala gospođa, a Ljubicu Velika gospođa. Kragujevac, prestoni grad, više nije vodio intrige o vladarskom paru koji potresaju i druge porodične afere, a vanbračna deca Miloševa su se rađala i umirala. I Jelenka se plašila da je Ljubica ne ubije. Knez je istovremeno održavao odnose i sa Stankom i sa Jelenkom, što je Ljubica mnogo kasnije saznala, ali nije reagovala. Sa knezom se viđala, ćutala i patila.

Između ovih ljubavnih vatrometa, veliki vladar apsolutista se borio da guši bune koje je nezadovoljni narod protiv njegove vladavine dizao. Ipak je uspeo da, u kratkim susretima sa Ljubicom, načini svog sina princa Mihaila. Zdravi dečak rodio se 16. septembra 1823. godine u Kragujevcu u Šarenom konaku, gde je sa majkom i bratom. I njega je krstio arhimandrit Melentije Pavlović iz manastira Vraćevšnice kao i Milana. Dva princa osiguraše bolju budućnost prestola.

Vladarevu kćerku Petriju, zvanu Perka, krstio je veliki vožd, kum Karađorđe, a kad su se sinovi rodili on više nije bio u životu. Knez Miloš je na svojoj duši nosio kumovu glavu jer je 1817. godine naredio njegovu likvidaciju. Ljubica je oplakivala čoveka koji je oslobodio Srbiju. Pomagala je novčano kumi Jeleni, njegovoj supruzi i deci i dok su živeli u inostranstvu.

Savka se školovala i pohađala redovnu osnovnu školu u Kragujevcu, a kasnije prelazi u Beograd, gde uči kod đakona u manastiru i tu se svestrano obrazuje. Naučila je da dobro vlada italijanskim jezikom i veštinom sviranja na klaviru. Starija sestra je dobila ime od kuma Karađorđa, a Savku nije mogao krstiti jer je 1814. godine bio van Srbije. Pozvali su Melentija Pavlovića koji joj dade ime Jelisaveta. Nazvaše je Savka. Srećno se i dobro udala za austrijskog barona Jovana Nikolića od Rudne sa kojim je izrodila petoro dece.

Da bi na vreme počelo obrazovanje sinova, knez je prvo angažovao pedagoga Aleksu Popovskog da obučava Milana. Ovaj ugledni gospodin obavljao je dužnost Miloševog sekretara. Pored njega, učitelji mladih prinčeva Milana i Mihaila bili su poznati pedagozi: Avram Gašparević, Dimitrije Davidović, Dimitrije Isailović, Đorđe Zorić, Petar Todorović i Konstantin Ranos. Dečaci su pohađali dvorsku školu koju im je otac osnovao 1826. godine.

Njihov prelazak iz Požarevca u Beograd pokazao se veoma korisnim jer su pohađali Prvu beogradsku gimnaziju koju je Miloš otvorio 1830. a već 1832. bila je zatvorena. Prinčevi se vraćaju u Požarevac kod čuvenog profesora Đorđa Zorića. Na oba polugodišta su polagali ispite pred roditeljima Milošem i Ljubicom. Sa majkom 1836. odlaze u Beograd da stiču veće opšte znanje i posebno vladarsko obrazovanje. Živeli su u nameštenoj sobi, uz loše uslove, a bili su sinovi vladara, koji je i na svojoj deci bio štedljiv.

Ljubica je tada odlučila, uz Miloševu dozvolu, da dečake uči profesor francuskog jezika Konstantin Ranos, zato Milan i Mihailo ponovo stižu u svoj požarevački dvor, gde su savladali francuski i nemački. Uvek su, uz odlično vladanje, dobijali posebne pohvale. Dopisivali su se sa ocem i kumom Melentijem Pavlovićem, oslovljavajući ga s ljubavlju „Ljubezni naš popo“.

(Nastaviće se)

NA veliku žalost porodice i Kneževine, prinčevi su morali da prekinu školovanje zbog Milanove bolesti 1838. godine. Postojali su ranije veliki planovi da se oba sina uče i vaspitavaju u svetu - u Rusiji, Francuskoj ili Nemačkoj. Ali, bila je to sama pusta iluzija zbog bolesti Milanove.

Zabrinuti roditelji, posle smrti četvoro dece od raznih stomačnih bolesti ili tuberkuloze, učiniše sve da, uz pomoć lekara, sveštenika i raznih iscelitelja, spasu život prestolonasledniku. Pobolevao je od 1834. godine, a već 1837. pluća mu je zahvatila smrtonosna bolest. Zato mu zabraniše da pohađa specijalnu jedinicu vojne garde koju je otac otvorio sinovima i angažovao poznatog ruskog oficira Pavlova da im bude instruktor.

Kad je nastalo kritično stanje, srpski lekari su priznali da su nemoćni da povrate Milana. Kneginja Ljubica se brzo spremila i odvela sina u Austriju. Obišli su Temišvar, Pančevo i Zemun. Nažalost, velika ucveljena gospođa vratila je sina u zemlju neizlečenog.

Vladaru se rušilo tlo pod nogama, ali kneginja nije želela da Miloš napusti presto, jer se sin jedva u životu održavao. Otac je u njegovu korist ipak abdicirao 13. juna 1839. godine, a dva dana kasnije, brodom preko Save napustio je Srbiju. Umesto bolesnog kneza, vladalo je Namesništvo iako je Milan bio punoletan.

U to teško vreme ustavobranitelji su radili protiv Obrenovića. Knez je pisao supruzi da se složno drže i da ne dozvole da ih neprijatelji okrenu protiv njega. Ali, desila se Milanova smrt, pa je kneginja Ljubica sama dočekala najstrašniji čin.

Ljubicu su hitno uputili u Bukovičku banju da se povrati. Počela je da razmišlja kako da zaštiti sina Mihaila i da ga vrati u zemlju da bi se sačuvao presto i dinastija. Knez Miloš je smatrao da je Mihailo premlad i neiskusan da upravlja državom. Te dileme su ih slamale ali i zbližile.

Majka vladarka se brinula za Mihaila ako dođe u nesložnu Srbiju, pa nije Milošu govorila da je došla u Herešti da sa sobom povede Mihaila. U razgovoru sa suprugom on je jasno ukazao da on hoće da se vrati na presto.

I dok su ustavobranitelji hvalili Aleksandra Karađorđevića, iz Porte je stiglo obrazloženje da je Mihailo postavljen za kneza Srbije. Pre odlaska u domovinu, Mihailo je dobio berat i zvanično postavljanje, oktobra 1939. godine.

Pitanje prestola je bilo rešeno, zato je sultan pozvao kneza Mihaila da dođe na podvorenje kod njega u Stambol, i to u pratnji majke Ljubice.

Prilikom odlaska novog kneza i njegove majke u Srbiju 1840. godine, sultan proizvodi Mihaila u čin maršala Turskog carstva. Dobio je dosta poklona i fes ukrašen zlatom i dijamantima.

Velika gospođa Ljubica je bila uporna, nastojeći po svaku cenu da vrati kneza, a kad bune nisu urodile plodom, pokušala je da podmiti Portinog činovnika Musa-

-efendiju. I ova misija je propala, a efendija je odbio da primi dar.

Sledeće godine kneginja se obratila deveru Jovanu i bratu Gaji Vukomanoviću da podignu ustanke u korist kneza Miloša. Dever Jovan je pokrenuo ljude da se bore protiv kneza Mihaila. U Čačanskom okrugu pobuna je loše izvedena pod vođstvom Jovana Obrenovića, Mihailovog strica.

Ljubičin brat, Gaja, u Kolubarskom okrugu, takođe nije uspeo i bio je uhapšen. Ona je kod sina intervenisala i uspela da ga oslobodi. Osetivši nepravdu, Jevrem sa savetnicima kneza Mihaila, vraća Vukomanovića u zatvor gde je čekao presudu.

Sud je osudio kneževog ujaka Gaju na smrt, a Ljubičine molbe više nisu pomagale. Savet je otvoreno tražio da mladi knez udalji svoju majku iz zemlje kako bi prestale bune. Srbija je bila stalno u previranju između oca i sina, i njihove borbe oko prestola.

Knez Mihailo je, na molbu uglednih Beograđana, ipak pomilovao svog ujaka. Smrtna kazna je zamenjena doživotnom robijom.

Uporna i nezadrživa kneginja-majka obratila se za pomoć ruskom diplomati Livenu u Beogradu i objasnila mu da Miloš pod stare dane treba da se vrati u rodnu zemlju. Liven je bio veoma konkretan, jer je Rusija bila protiv kneza Miloša i njegovog dolaska u zemlju.

Milošu je jedino preostala prepiska sa iskrenom i vernom suprugom Ljubicom. Sve bune je podizala preko srpskih glavara koji su pamtili Miloševe zasluge. Ljubica ga je podržavala i slušala.

Stari vladarski par želeo je da se realizuje Miloševa ideja o gradnji crkve i mauzoleja koji bi poslužio kao porodična grobnica i to u prestonici Kragujevcu. Verovalo se da izgradnja može da počne u proleće 1842. godine. Milošu je, međutim, bilo jasno da ovaj plan nije moguće izvesti i javio je Ljubici da prekine pečenje cigala.

Odnosi kneza i kneginje mogu se nazvati ljubav na daljinu. Mnogo lepih reči, saveta i izliva zadovoljstva suprug je iz Beča upućivao Ljubici. Sve se promenilo među njima.

Ljubica je Milošu slala srpske specijalitete: kajmak, sir, rakiju i sušeno meso. Čeznuli su da se vide i o svemu nasamo popričaju. Više Ljubica nije pokazivala znake ljubomore, niti se raspitivala o njegovim ljubavnim avanturama.

Zahvaljivala je mužu za svilene materijale iz luksuznih bečkih prodavnica. Tu je bilo i zlatnih minđuša, ukrasa za odeću, svilenih marama i kožnih rukavica fine izrade. Na jednom zlatnom brošu koji je od supruga dobila dala je da se urežu njihova imena za dugo sećanje...

Vojislav Latković
nOVOSTI