Forum Srbija
https://forum-srbija.com/

Pakao Golog otoka
https://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=392&t=19079
Stranica 5 od 5

Autoru:  Luna.* [ 23 Dec 2013, 14:10 ]
Tema posta:  Re: Pakao Golog otoka

Košmari Petrove rupe!

Jedan od zadataka islednika bio je i pretresanje dosijea

Slika

Logor 101, poznat i kao Rupa ili Manastir.

JEDAN od zadataka islednika bio je i pretresanje dosijea. To je značilo ne gubiti iz vida ni na tren nijednog zatvorenika, podvrgnuti ga svakodnevnoj kontroli i svrstati ga s vremena na vreme u jednu od kategorija koje bi odredile njegovo ponašanje u gulagu i njegove reakcije na deportaciju.

Prvu od tih kategorija činili su „aktivisti“. Nazivani su tako zatvorenici koji su, rečju i delom, podržavali i sprovodili „mere prevaspitavanja“. Neki od njih, piše Skoti, postajali bi uobičajeni mučitelji svojih drugova zatvorenika. A bili su tako okrutni da su mogli izvršiti i ubistva. „Pasivisti“ su, pak, bili neposlušni deportirci, koje nije bilo lako prevaspitati i nisu sarađivali ni s islednicima, ni sa sobnim starešinama ni sa „aktivistima“.

Zatim su dolazili „razbojnici“, odnosno zatvorenici koje je trebalo podvrgnuti naročito oštrom režimu, budući da su odbijali da se pokaju. Stoga su bili krivi za ono što se, u terminologiji katoličke inkvizicije, nazivalo „istrajavanje u grehu“.

Gotovo uvek su to bili izuzetni deportirci, visoki funkcioneri jugoslovenske republike ili Komunističke partije, uhapšeni zato što su se usudili da kritikuju Maršala i njegove ljude. Bili su zatvoreni u posebnom logoru, u paklu unutar pakla Golog otoka. To je bio Logor 101, poznat i kao Rupa ili Manastir.

Kategorija „podbadača“ bila je rezervisana za zatvorenike optužene za širenje loših glasina o logoru, jer su prenosili informacije u sukobu s načelom prevaspitavanja i pokajanja. Oni bi, na primer, rekli drugovima istinu koju su, uostalom, svi iskusili na sopstvenoj koži: da Goli otok nije bio radni, nego zarobljenički logor. Ili oni koji bi se žalili na hranu, previše oskudnu ili rđavu, dajući podstreka drugovima da učine isto. Ili oni koji bi pokušavali da izazovu proteste zbog veoma napornog posla i kaznenih sesija.

„Repati“ su bili zatvorenici koji su uporno odbijali da prijave rodbinu i prijatelje na slobodi. Oni koji su, dakle, ostavili izvan logora rep opasnih veza. Islednici su nazivali „dvoličnima“ one koji su se preobrazili samo na rečima, ostavši informbirovci u duši. Oni su bili silom primoravani da proganjaju ostale zatvorenike, kako bi dokazali da je njihovo prevaspitanje zaista bilo pravo.

Najzad, tu su bili „dvomotorci“. Ovim pogrdnim terminom nazivani su deportirci koji se, odsluživši dve godine na Golom otoku, kad bi se ponovo našli na slobodi nisu ponašali kao pokajnici, te bi po drugi put završili na Golom otoku. Bio je to košmar u košmaru, koji je nemali broj zatvorenika iskusio.

Logor 101, zloglasna Rupa (nazvana Petrova po Petru Komneniću, predsedniku Skupštine Crne Gore) ili Manastir, nalazio se takođe na Golom otoku, na temelju jedne jame koja se otvarala u zemljištu, dubine od osam metara i širine 25. U rupi je podignuta jedna baraka, do koje se stizalo niz merdevine, koje su potom zamenjene stepenicima koje su zatvorenici izdubili u steni. Jama je bila zagrađena zidom od tri metra visine s dvema kulama za čuvare, piše Skoti. Noću je bila osvetljena farovima. Bio je to zatvor za grupu deportiraca koji su, nekada, zauzimali važne funkcije.

Svi su bili bivši u nečemu: ministri federalnih republika, generali ili visoki činovnici, direktori fabrika ili novina, ambasadori, rukovodioci KPJ, fakultetski profesori, komandanti partizanskih jedinica ili Internacionalnih brigada u Španiji. Što je neko bio na višoj funkciji, a izneverio je Maršala, to je više morao da ispašta. Neki od njih završili su na Golom otoku zbog optužbe da su radili kao agenti sovjetskih tajnih službi.

Po Skotiju, kroz Rupu ili Manastir prošlo je, ukupno, ne više od 136 posebnih deportiraca. Nemoguće je detaljno opisati stradanja, ponižavanja, sramna nasilja kojima su bili podvrgnuti. U Logoru 101 zabeležen je najveći procenat stradalih od iznurenosti, bolesti, mučenja i samoubistava. Neki od zatvorenika su poludeli.


“KUFERAŠE“ BEZ MILOSTI
KUFERAŠI su bili jugoslovenski komunisti, koji su proveli određeni period u Sovjetskom Savezu, pre raskida. Na primer, na vojnim akademijama ili u političkim školama organizovanim za aktiviste bratskih partija. Na sve njih gledalo se sa sumnjom, jer su živeli u neprijateljskoj jazbini. Naredba je bila da se i oni tretiraju naročito oštro.


Među onima koji su uspeli da prežive, bio je i jedini Italijan koji se našao u Rupi. Zvao se Roberto Rinaldo. Imao je 59 godina 1951. Tokom Španskog rata borio se s republikancima, a zatim je uspeo da se skloni u Sovjetski Savez. Godine 1945. otišao je u Jugoslaviju, gde je stekao čin majora u vojsci. Da li je Rinaldo bio osumnjičen da radi kao agent moskovskih tajnih službi? Skoti to ne kaže. Stoji činjenica da je bio dovoljno jak da preživi Rupu i da se potom vrati na slobodu. Preminuo je u svom krevetu, u Sloveniji, 1976, u 85. godini.

Izbavio se još jedan ugledan zatvorenik, politički komesar bataljona Internacionalnih brigada u Španiji: Mirko Marković, nekada nastavnik u školi „Lenjin“ u Moskvi. Upravo zbog toga je uhapšen u septembru 1948, smešten u beogradski zatvor, gde je mučen dve godine, a zatim poslat u Rupu. Živeo je u Moskvi, što ga je činilo izuzetno sumnjivim.

Marković će kasnije ispričati o Rupi: „Nikakav fizički bol od napornog rada nije se mogao uporediti sa strahovitim psihičkim mukama. S ponižavanjima, uvredama, pljuvanjima i moralnim nasiljem neprekidne istrage kojoj smo bili izloženi. Mnogi od nas nisu izdržali. Patili su od halucinacija. Postajali bi neprepoznatljivi ispod zapuštenih brada. S kostima koje su izgledale kao da će probiti kožu na svakom delu tela. Neki bi otekli i padali u komu. Jedan, Danilo Drezgić, odlučio je da se ubije. Naoštrio je metalnu kašiku i prerezao sebi grlo. Ali bio je toliko slab da je uspeo samo da se rani tako da je umro iskrvarivši“.


(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 05 Jan 2014, 16:01 ]
Tema posta:  Re: Pakao Golog otoka

Aplauz drugu Rankoviću

Upravo je Andrea Skano nazvao Goli otok - Otokom zla. Ili pakao na zemlji. U kom su i prijatelji mogli postati neprijatelji. I gde se više nije razlikovala mržnja od ljubavi


Slika
Josip Broz Tito i Aleksandar Ranković

Upravo je Andrea Skano nazvao Goli otok - Otokom zla. Ili pakao na zemlji. U kom su i prijatelji mogli postati neprijatelji. I gde se više nije razlikovala mržnja od ljubavi. I nečovečan sistem na Golom otoku Skano opisuje veoma snažnom slikom: ne ubijaju tvoje telo, nego čast. Nije tvoje telo ono koje umire. Ono je osuđeno da živi.

Skano u svojoj pesmi upozorava nećaku Rinu da bude pažljiva. Ukoliko bude htela da poseti Goli otok, moraće da se zaštiti gledajući u nebo koje se nadnosi nad njom. Jer će iz tog neba kiša krvi na ostrvo pasti. Da, kiša krvi! Krvi koju su prolile hiljade deportiraca. Krvi koja se pretvorila u kišu kako bi kaznila zlobnike koji su izmislili gulag na Golom otoku i od njega načinili grobnicu za toliko ljudskih bića bez krivice.

Svakako, i 1951, druga godina zarobljeništva, za Skana je bila veoma mučna, kao i prva.

„Glas o Golom otoku bio je sad već takav“, kaže Skano, „da se većina onih koji bi bili poslati tamo predavala pre nego što bi uopšte stigla. Tako da je najveći broj novopristiglih, podnoseći udarce između dva reda Stroja, klicao Titu i Komunističkoj partiji Jugoslavije. Ja sam bio jedan od malobrojnih drugova koji nisu govorili i koji je uspeo da ih natera da poveruju da nema ništa da kaže. Zbog toga, kada je 1951. Udba uhapsila drugove iz druge ćelije i otkrila da je organizacija postojala još od 1948, a da ja nisam otkrio ništa, posledice su za mene bile strahovite“.

Tada je Skana verovatno pozvao njegov islednik, onaj iz Hrvatske. Sigurno ga je ukorio, a zatim ga je poslao na bojkot. Jednom, dva, tri puta.

Te 1951. Skano je uspeo da preživi epidemiju tifusa, koja je izbila na Golom otoku neposredno pre leta i koja je ubila 175 deportiraca. Na Goli otok je 1. jula upućen pukovnik, lekar savezne Udbe, Jovan Bijelić. On je 17. jula podneo alarmantan izveštaj o higijenskim uslovima u logoru i o nečovečnom tretmanu zatvorenika.

ODGOVORI FRANCUZIMA
NA jesen 1951. Skano, kao i svi drugi deportirci, pretrpeo je sprdnju prilikom posete delegacije Socijalističke partije Francuske Golom otoku. Francuzi su 22. novembra, otišli u Beograd da se sretnu s Titom. Nakon nekoliko dana, jedan deo delegacije, uz pratnju nekoliko novinara, stiže do Golog otoka. Poseta je, kao što će to kasnije potvrditi jedan inspektor, bila pripremljena. A zatočenicima je bilo objašnjeno šta i kako da odgovore na pitanja.


U periodu od samo sedamnaest dana, u izveštaju tog lekara zabeležena je smrt 42 zatvorenika. Od toga je 17 preminulo od insolacije, 9 od distrofije i iznemoglosti, 5 od bojkota i 4 usled samoubistva, preostalih 7 iz različitih motiva. Ubrzo nakon izveštaja, u avgustu, ministar Unutrašnjih poslova, Ranković, došao je na ostrvo u inspekciju. Ipak, posle toga nisu zabeležene značajnije promene u uslovima u kojima su živeli deportirci.
Povodom Rankovićeve posete Golom otoku postoji jedan odlomak u Dedijerovoj knjizi: „na Golom otoku podlost među zatvorenicima, od kojih su skoro svi bili komunisti još od pre rata ili su pristupili partiji tokom partizanske borbe, dostigla je neopisive razmere. Jednog dana dođe u logor ministar Ranković. Policajci iz pratnje oklevali su da ga puste unutar ograđenog prostora. Ali, Ranković je odlučno ušao, dočekan pravim ovacijama: Ranković - partija! Ranković - Tito! Spazivši među zatvorenicima starog ratnog druga, ministar mu se približi pruživši mu ruku, ali on pade na kolena i poljubi mu je. Ranković je bio ravnodušan. Zatim, kada ostade sam s policajcima, stavi ruke na lice, uzviknuvši: mater im kurvinsku, šta smo to učinili našim drugovima! Ko ih je doveo u ovo stanje“?

O Skanovom vladanju i ophođenju drugih italijanskih deportiraca postoji važno svedočanstvo. Hrvatski pesnik i romanopisac Ante Zemljar, partizanski komandant, smatran je za Titovog protivnika. Prognan je na Goli otok, gde je ostao od marta 1950. do jula 1953. godine, otprilike u istom periodu kao i Skano.



Zemljar je ostavio dvadesetak kucanih stranica, pod naslovom: „Beleške o mojim italijanskim drugovima“. O njima kaže: „Na Golom otoku svi su doživljavali Italijane kao veoma korektne osobe, visokog morala i naročito trezvene u kriznim trenucima. Tako da su se i drugi zatvorenici prema njima ophodili korektno, iako naravno s uobičajenim izuzecima pojedinaca koji su se pretvorili u čudovišta“.

On piše i o Skanu: „Bio je običan radnik, ali učen, prinuđen da hramlje zbog stare rane. Nije poznavao ni reč srpskohrvatskog, a u logoru ga je Udba podvrgla surovom specijalnom režimu. Od smrti ga je spasao zaista bratski odnos sa sapatnicima koji su ga, zauzvrat, barem u baraci poštedeli samostalno organizovanih mučenja“.

Kada je hrvatski islednik otkrio da Skano nikada nije rekao ništa o ćeliji u Rijeci, svakako je podvrgnut surovom specijalnom režimu. Potom se njegov položaj promenio. Borme se seća da ga je video da radi u logorskoj kuhinji.

Da li je Skano prešao iz kategorije pasivista u aktiviste niko neće nikada saznati. Ali to je pitanje bez mnogo smisla, u paklu Golog otoka. Sam Borme nas podseća da su svi deportirci na Golom otoku na kraju morali da se pokažu kao aktivisti, ako su želeli da se vrate kući, pre ili kasnije. A da ne postanu dvomotorci, prinuđeni da udvostruče vreme provedeno u zatvoru.

Pesnik Zemljar piše: „Skano je napamet znao desetak pesama iz italijanske književnosti, i recitovao bi ih sa zanosom: Kardučija, Leopardija, Paskolija“.

Zemljar zaključuje ovako: „Na tom paklenom ostrvu, zatvorenici su tražili ma kakav oslonac, uhvatili bismo se za bilo koju ideju koja bi nam prošla kroz glavu samo da bismo spasli makar delić naše ljudskosti. U svom skitalačkom životu proletera bez kuće i bez porodice, Skano je naučio da se opušta maštajući, recitujući poeziju i pripovedajući drugovima u nesreći dogodovštine iz sopstvenog života“.

(Nastaviće se)

Autoru:  vrabac [ 13 Jan 2014, 15:23 ]
Tema posta:  Re: Tito-tajna veka

16101 zatvorenika GOLOOTOČANA sa podacima datum hapšenja, nacionalnost, mesto rođenja, dužina kazne... po kom osnovu uhapšen..

Na spisku poznatim i nepoznatim torturama 413 ubijeno, umrlo, izvršilo samoubistvo.

Otvorene arhive,

Preuzeto sa:
http://noviplamen.net/2013/12/25/16000- ... po-spisku/

Autoru:  Luna.* [ 16 Feb 2014, 21:06 ]
Tema posta:  Re: Pakao Golog otoka

Druga strana barikade

Vlado Dapčević najbolji svedok osvete bivših drugova. Žene u logoru mučene na isti način kao i muškarci


Slika

GODINE 1952. odvijala se treća faza, ona u kojoj se ubistveni rad nastavljao, dok su torture bile malo blaže. Ali Goli otok je i dalje bio pakao kakav je bio oduvek.

U istoriji totalitarnih ideologija i ljudi koji ih oličavaju, postoje neverovatne grozote koje bi trebalo ispričati svakodnevnim jezikom. Jedna od tih grozota bio je otok zla. Ona nekolicina preživelih koji su smogli snage da ponešto ispričaju, ostavili su nam katalog mučenja koja je teško čak i zamisliti. Ona su primenjivana na zarobljenicima po nagonu bolesnog uživanja...

Svedoči o tome nekoliko redova u Bjankinijevom eseju. Pripovedač je jugoslovenski komunista, Vlado Dapčević, borac ljutog prosovjetizma, naviknut na stroge zatvore koji je, takođe, deportovan na Goli otok: "Čim sam stigao na Goli otok, iščezle su sve iluzije. Tamo sam shvatio da su oni, odnosno, čuvari logora i zatvorenici koji su sarađivali, svi komunisti, kao što znamo, potpuno prešli s druge strane barikade i, kao i svi odmetnici, svetili su se na najsurovije načine, pre svega nad dojučerašnjim drugovima. Dobro sam poznavao neke od tih mojih odmetnutih drugova još od pre rata. U početku su morali da piju ili, bolje rečeno, da ispijaju alkohol nadušak da bi mogli tako da nas muče... Kasnije su navikli do te mere da su slična zlodela izvodili s uživanjem".

U aprilu 1952. na Golom otoku je bilo 3.788 zatvorenika, uključujući i 388 žena. Dve godine ranije, žena je bila 800. Potom su mnoge od njih prebačene u logor na ostrvo Sveti Grgur. Živele su u izdvojenom, ograđenom prostoru, bez ikakvog kontakta s muškim zarobljenicima. Neke od njih su bile u logoru zato što nisu htele da prijave muževe ili sinove informbirovce. Druge su bile tu, jer su njihovi srodnici, pod Udbinim torturama, izjavili da su svoje sumnje izražavali u porodici i da su njihove žene ili ćerke znale za njih. I tako su i one završile iza bodljikave žice Golog otoka.

STRAŠNI KRAJ
BRANE MARKOVIĆ
ĐAKOMO Skoti pripoveda o slučaju logorašice na Golom otoku, nastavnice Brane Marković. Bila je udovica prvog sekretara Komunističke partije Jugoslavije, Sime Markovića, pogubljenog u Sovjetskom Savezu 1939, tokom Staljinovih čistki. Kada je oslobođena i napustila Goli otok, Brana se vratila u Beograd, otišla na muževljev grob i oduzela sebi život.


Sve su prošle istu golgotu kao i muški zarobljenici. Mučene su tokom puta preko mora na "Punatu", zahvaljujući aktivistkinjama, ludačama sposobnim za, takođe, neopisive grozote. Neke zarobljenice su izdahnule pod torturama. Ali bilo i onih koje su se ubile nakon oslobađanja.

Zarobljenice na Golom otoku morale su da obavljaju ubistven posao kao i muškarci. Morale su da razbijaju stene eksplozivom, da sitne i prenose gromade, da prokopavaju staze u kamenjaru. U svom ispitivanju, Đakomo Skoti se uverio da se jedina razlika između muškaraca i žena ticala prava žena da se kupaju, da peru dronje koje su nosile i da održavaju higijenu drvenih ležajeva u barakama.

"Zarobljenice podvrgnute bojkotu mučene su manje-više isto kao muškarci. Upregnuli bi nosila na njih tako što bi im dugu kosu vezali za drške." Skoti dodaje: "Ali dešavali su se i drugi užasi, kako kaže jedna od preživelih, stvari koje se ne mogu ispričati, zbog kojih proklinjete dan kada ste se rodili".

U finalnoj fazi deportovanja ko god je dokazao da je aktivista ili bar da se urazumio, smeštan je u radnu brigadu i slali su ga sa Golog otoka da obavlja zadatke koji su se s vremena na vreme menjali.

Serđo Borme je smešten u jednu od tih brigada. Poslat je na kopno, na planinski venac Velebit kako bi radio na seči drveća i ta muka je trajala mesec dana. Borme ga se seća kao srećnog perioda: niko više nije bojkotovan, niti podvrgavan Strojevoj torturi. I hrana nije bila kao ona u logoru od koje ostaješ gladan.

Prema Bormeovim mišljenju, i Skano je, pre nego što je izašao, bio smešten u jednu od tih brigada. Njih su često slali daleko, da rade na izgradnji puteva, a potom na izgradnji autoputeva. Znam da su brigade deportovanih s Golog otoka radile na izgradnji železnica, autoputa između Zagreba i Beograda i na gradnji nasipa u Vinodolskoj ravnici.

Borme svedoči šta se potom desilo:

"Kada je došao trenutak da napustim Goli otok, pozvao me je moj istražni sudija, onaj iz Hrvatske. Udbin službenik mi je saopštio: sad ćemo te poslati kući, ali moraš paziti kako se ponašaš kad budeš napolju. Paziti je značilo da nikad, ni u jednom trenutku ne prekršim niz zabrana koje mi je istražni sudija cepidlački saopštio.

Nikome ne smeš da kažeš gde si bio. Ne smeš da otkrivaš gde se nalazi ovo ostrvo i kako se zove. Ne smeš da ispričaš ništa od onoga što ti se ovde dogodilo. Ne smeš da kažeš ni reči o sistemu kontrole u logoru, počevši od prisustva Udbe i nas, vaših istražnih sudija. Ako ne poslušaš, vratićeš se u logor da opet provedeš godine na prinudnom radu".

Kada je Skano pušten na slobodu, ostavio je iza sebe tri groblja na Golom otoku. Koliko zarobljenika je tamo sahranjeno do početka 1953. i koliko je njih i dalje pokopavano još tri godine, sve do kraja 1956? Niko to nikad neće saznati.

Brojke je ponudio Udbin službenik, koji je na Golom otoku bio tri godine. Bio je to pukovnik Ante Rastegorac, koji je 1953. imao tačno trideset godina. Skoti piše da ga se svi bivši zarobljenici sećaju, kao "zveri u ljudskom obliku".

Godine 1982, četiri godine pre nego što će umreti, pukovnik je dao intervju Vladimiru Dedijeru, Titovom biografu. Veoma precizno je izložio koliki je bio "promet" u logoru na Golom otoku.

"Osamnaest hiljada zatvorenika je završilo na Golom otoku administrativnim putem. Broj deportovanih nakon presude civilnog ili vojnog suda dostizao je trinaest hiljada. Dakle, ukupno trideset jedna hiljada za sedam godina. Preciznije cifre nije moguće dati, jer su, kako pukovnik tvrdi, "dokumenti uništeni".

(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 27 Feb 2014, 20:58 ]
Tema posta:  Re: Pakao Golog otoka

Život pod pretnjom Udbe


Ucenjivali su ljude, terali ih da budu špijuni, da rade za političku policiju. Ni u Moskvi nije mogla da se objavi brošura o Golom otoku

Slika

Staljin (levo) i Berija (u tamnom odelu)

KADA su odlazili sa Golog otoka deportovani su bili u gorem, neopisivo gorem stanju nego kad su dolazili. Crna senka logora pratila je poput košmara puštene zarobljenike.

Mnogi od njih su bili fizički skršeni. Neki i duševno bolesni. Mnogi, iako su bili mladi, nisu više imali volje za životom. I ne baš mali broj njih se ubio ili je iznenada umro, bez očiglednog uzroka. Uz to, bili su prezreni, odbačeni od društva u koje su pokušavali da se ponovo uklope i u kojem su, nekada, bili cenjeni građani.

Oni su predstavljali suprotnost političkim zarobljenicima koji se vraćaju kući kada poraz proguta režim koji ih je progonio. Oni su pobednici, heroji i često postaju istaknute ličnosti u novom poretku stvari. Povratnici sa Golog otoka, međutim, bili su i dalje poraženi. Napatili su se tokom godina provedenih u logoru, pošto su bili informbirovci. Ali Informbiro nije pobedio Tita. Štaviše, Maršal je bio jači nego ranije.

Udba je i dalje imala neograničenu moć. I ucenjivala je bivše zarobljenike, primoravajući ih da budu špijuni, da postanu obaveštajci političke policije. Ko bi odbio, bio bi ponovo progonjen. Mogao je da završi u zatvoru ili na Golom otoku. U svakom slučaju nije uspevao da ponovo pronađe neki posao kako bi izdržavao sebe i svoju porodicu. Na kraju, bili su pod obavezom da nikome ne pričaju o paklu koji su proživeli na otoku zla. Nakon što su bili Titovi zarobljenici, postajali su zarobljenici tišine.

Iz različitih razloga, to čuvanje tajne svima je odgovaralo, Titovim i prijateljima i neprijateljima. Vidi se to iz nekih delova Đilasove knjige „Ako me sećanje ne vara“.

Đilas pripoveda da su informbirovci koji su se sklonili u Moskvu bili zapanjeni što u SSSR-u nije mogla da se objavi ni mala brošura o Golom otoku, koja bi bila ne baš nevažno oružje u propagandnoj borbi protiv Tita. Ali postojala je neka logika u nedoslednosti Moskve. Grozota Golog otoka, opisana u nekoj knjizi, mogla bi čitaoce da podseti na sovjetske logore, na još jedan pakao, mnogo veći, takođe prekriven tišinom.

U leto 1953, kada je Skano kratko vreme bio na slobodi, jedan pisac, Đilasov prijatelj, Dobrica Ćosić, delimično potaknut ličnim nemirom i književnom znatiželjom, tražio je i odobreno mu je da poseti logor. Pisac se u septembru našao s Đilasom i preneo mu da su uslovi u kojima borave zarobljenici na Golom otoku užasni, izvan svih granica mašte.

Đilas je o tome obavestio Rankovića, ministra unutrašnjih poslova, koji je, između ostalog, već bio u inspekciji na Golom otoku. I Centralni komitet jugoslovenske partije pozvao je Ćosića da ponovi ono što je rekao Đilasu.

IZNAD GRANICA MAŠTE
NEKOLIKO redova iz Đilasove knjige „Ako me sećanje ne vara“, možda daje pravu ocenu: „Goli otok je bila najtamnija i najsramnija mrlja u istoriji jugoslovenskog komunizma. Štaviše, bio je više od toga: poniženje izvan svih granica mašte. Ne verujem da će ljudi koji su upravljali logorom ikada počivati u miru“.


Pisac je Rankoviću i Kardelju ispričao o grozotama na Golom otoku. Kardelj je uzviknuo: „Znao sam da ćemo tamo završiti u govnima“! Ranković je naredio da se sprovede istraga, uneo je neke promene i, po onome što kaže Đilas, situacija na Golom otoku se znatno poboljšala. Kako god, logor je i dalje radio naredne tri godine kao politički logor. Zatim su počeli da ga smatraju neprikladnim.

Kada je Udba pustila Skana sa Golog otoka, jedan službenik ga je upitao gde tačno namerava da ode. Potom se naš čovek našao na istom mestu gde je bio pre hapšenja: u Rijeci. Ali u mnogo lošijim uslovima u odnosu na one u kojima je živeo, čak i kao begunac, do jula 1949.

U pesmi o otoku zla, Skano je samog sebe tokom boravka u Rijeci opisao dvema groznim rečima: živi leš. Niz godina kasnije, ispričaće Boneliju nešto što ima više veze s politikom, ali je podjednako tragično. U Bonelijevoj knjizi postoji epitaf koji je Andrea smislio: „U Španiji, u francuskim logorima, u Ventoteneu bilo smo poraženi, ali nikada se nismo osetili kao gubitnici. Osećali smo se kao moralni pobednici. Na Golom otoku, pak, bili smo gubitnici. I osećali smo se kao gubitnici, potpuno i bespovratno“.

Bilo je prošlo više od tri godine od trenutka hapšenja, a Skanov politički i egzistencijalni bilans bio je tragičan. Negde polovinom 1953. nekadašnji mladić iz Galure, napunivši četrdeset i jednu godinu, bio je ničiji nesrećni sin. Bio je bivši zarobljenik. Udba ga je stalno nadgledala. Drugovi iz Italije su mu okrenuli leđa. Bio je fizički i duševno napaćen tokom tri protekle godine provedene na kiši krvi na Golom otoku. Bio je bez posla. Bez kuće. Bez novca. Bez rođaka, prijatelja, žene koja bi mu pomogla. Čak i bez odela, osim onog poderanog koje je nosio, a to je bilo tek nekoliko dronja koje su užasno smrdele na Goli otok.

Sve u svemu, Skana su svi napustili. S jednim jedinim kecom u rukavu: političkom verom, verom u komunizam. Ali ne u Titov loši komunizam. Već u onaj dobri komunizam druga Staljina i njegovog Sovjetskog Saveza.

Staljinova smrt petog marta 1953. označila je početak kraja veličanstvene, ali i krvave i užasne epohe, koja je milione ljudi koštala života.

Odmah nakon Staljinove smrti urušila se odlučujuća tvrđava staljinizma - Lavrentije Berija, koji je izmislio logore. Njihov nestanak sa svetske scene doveo je do niza dubokih promena u komunističkom svetu, koje će se odraziti i na Skanov život i na život njegovih drugova još uvek u jugoslovenskih zatvorima.

Skano je čekao pasoš i vizu koji mu nikako nisu stizali. Udba je sve sprečavala da mu daju posao. Spavao je po kućnim ulazima i stepenicama. Trpeo je glad i hladnoću isto koliko na Golom otoku. Jedino su mu riječke prostitutke pomagale da preživi. Skano je za njih govorio: to su najhumanije žene na svetu!

(Nastaviće se)

Stranica 5 od 5 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/