Forum Srbija
https://forum-srbija.com/

Rimski carevi iz nasih krajeva
https://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=392&t=19007
Stranica 4 od 5

Autoru:  Luna.* [ 08 Nov 2012, 21:10 ]
Tema posta:  Re: Римски цареви из наших крајева

Vladar uči slova

Skromno obrazovan, naucio da piše, tek, kad je postao car. Vladavina obeležena lošim znamenjima

Slika

Kula Nebojša počasni spomenik Jovijanu

JEDINI imperator rođen u Singidunumu (Beograd) Flavije Jovijan (363-364) samo je 236 dana gospodario rimskom carevinom! Njegov otac Varonijan bio je visoki oficir na limesu(granici) i imao titulu zapovednika vojnih jedinica koje je osnovao Dioklecijan. One su, po njegovom božanskom nadimku, nazvane Jovia (Jupiter). Možda i sam Jovijan, svoje ime duguje ovoj okolnosti. Skromno obrazovan, naučio je da piše, tek, kad je postao car!
Poreklo, stas, kasnije i brak sa Haritom, ćerkom slavnog oficira Lucijana, odenuli su ga u vojničku uniformu. Produžio je očevim stopama. Postao je član carske garde, a pred kraj života Konstancija II, bio je u carevoj pratnji.

Vino i žena

Jovijanovu vladavinu najavila su loša predskazanja. Kada je Konstancije iznenada umro u Kilikiji 361, Jovijan je dobio zadatak da otprati kola sa pokojnikom u Konstantinopolj. Za taj događaj vezano je jedno loše proročanstvo, o kome je pisao Amijan Marcelin, a odnosi se na Jovijanovu buduću vladavinu: “... Kada je telo pokojnog cara Konstancija oprano, namazano i položeno u kovčeg, naređeno je Jovijanu, tada još carskom gardisti, da ga sledi sa kraljevskom pratnjom u Konstantinopolj. Tamo je trebalo da bude sahranjen. Dok je Jovijan sedeo u kolima koja su nosila posmrtne ostatke, poklonjeni su mu, prema postupku uobičajenom za careve - uzorci vojničke hrane, pokazana mu je državna zaprega, i prema običaju, presretala ga je masa sveta. Ovi simboli predskazali su Jovijanu carsku vlast, doduše neuspešnu i pod senkom, budući da je upravljao posmrtnom povorkom...”
Ovaj hroničar navodi da je i njegov otac Varonijan usnio san koji je nagovestio vrletnu sreću i strmoglavi pad sina: “... Na ovom mestu si ti, Fortuno rimske države, s pravom optužena jer si, dok su oluje potresale državu, istrgla kormilo od vladara iskusnog u upravljanju i predala ga mladiću koga nisu odlikovala nikakva značajna dela, te ga stoga ne treba ni koriti, ni hvaliti...”.
Nedugo posle Konstancijeve sahrane, Jovijan je postao zapovednik garde. U leto 263. godine pratio je sledećeg imperatora Julijana (361- 363) u pohodu na Persiju. Rimska vojska je bila duboko na persijskoj teritoriji kada je Julijan zadobio smrtonosne rane. Izgladneli, bez hrane, vojnici su se neprekidno suprotstavljali neprijatelju, koji ih nije ostavljao na miru. Marcelin, koji je prisustvovao ovom događaju, navodi da su se nakon Julijanove smrti okupili svi zapovednici da bi izabrali novog cara. I pored teških uslova, podela među oficirima je bila neizbežna. Presto je prvo ponuđen Salutiju, pretorijanskom prefektu Istoka, koji je kao i Julijan bio paganin. Tu počast je odbio pravdajući se poodmaklim godinama i narušenim zdravljem. Dok su oficiri tražili novog kandidata, deo vojske je izvukao Jovijana i ogrnuo ga carskim purpurnim plaštom. Uzviknuli su u čast novog cara: “Jovijan, avgust!”, što su ostali vojnici gromoglasno prihvatili.
Marcelin ističe da je Jovijan, u stvari, greškom izabran za vladara. Vojnici su mislili da nazdravljaju oporavljenom JULijanu, a ne tek izabranom JOVijanu! Kada su shvatili da su zabrljali, neki od vojnika su bili ganuti, ali je Jovijan, ipak, prihvaćen za cara. Verovatno su ga uzeli zbog popularnosti njegovog oca, a još više da bi neko preuzeo komandu i izvukao vojsku iz bezizlaznog položaja.
Marcelin opisuje da je Jovijan bio “toliko visok i krupan da se dugo nije mogla naći vladarska odeća koja bi mu odgovarala. Bio je lep, dostojanstven, sivih očiju, veseo, dobroćudan, ali i neumeren. Uživao je u vinu i u ženama.”
U početku, Jovijan je bio zaokupljen izvlačenjem vojske iz Persije. Iskusni persijski car Šapur II, znao je da koristi “darove neba”. Zahvaljujući dezerterima saznao je da novoizabrani car nije ni nalik prethodnom, da je spor i slab u odlukama. Zato je krenuo u napad. Oslabljeni Rimljani povlačili su se uz reku Tigar. Preko noći su uspeli da pređu nabujalu reku i uklone persijsku stražu na drugoj obali. Polugladna vojska, nastavila je da korača prema svom ognjištu. Persijanci su ih neprekidno gonili. U jednom trenutku Šapur je predložio da sklope primirje, ali pod uslovom da Persiji prepuste pet provincija na levoj obali Tigra, koje je Galerije, kao Dioklecijanov cezar zadobio 299. godine, kao i dva pogranična grada Nisibis i Sinagre. Jovijan je pristao. Marcelin je opisao da su stanovnici Nisibisa bili očajni što su ga ostavili Persijancima.
Sramni mir bacio je senku na početak Jovijanove vladavine, ali je sa odlukom da proglasi povratak države hrišćanstvu stekao brojne pobornike među svojim podanicima. Pozniji hrišćanski pisci navode da je Jovijan zatražio od prisutnih oficira da se izjasne kao hrišćani, u suprotnom - ne bi prihvatio carsku krunu. Pretpostavlja se da je ova priča apokrifna, no u svakom slučaju nagoveštava raskid sa Julijanovim pokušajem obnove paganstva. Bio je pristalica nikejskog učenja i obnovio je donacije pravoslavnoj hrišćanskoj crkvi. Zabranio je paganske rituale.
Po povratku iz Persije, Jovijan je kratko boravio u Antiohiji, gde je svog jednogodišnjeg sina Varonijana Mlađeg proglasio za konzula. Tokom ceremonije proglašenja dete je sve vreme plakalo. Sujeverni Rimljani su to primili kao loš znak. Čak se i taj predznak, u stvarnosti pokazao tačnim! Nepovoljna znamenja nisu ostavljala Jovijana. Po dolasku u Antiohiju iz predvorja carske palate neobjašnjivo je nestala tučana kugla iz ruke statue Galerija Maksimijana, grede u zgradi Senata su jezivo pucketale, a na nebu se usred dana pojavila kometa!

Zagonetan kraj

Ubrzo posle tih događaja, u mestu Dadastan na severu Galatije, Jovijanu se naprasno dogodio zagonetan kraj. Pronađen je bez života u svom krevetu, a da nije bio jasan razlog njegovog svršetka. Pretpostavljalo se da se ugušio od isparenja sveže okrečenih zidova ili dimom od lošeg uglja koji je ložen u peći carske odaje ili se otrovao hranom. Sve u svemu, kao da je mestom gde je utonuo u večni san skicirao venac svog života: izdahnuo je u oblasti Galatije, koju su osnovali Kelti, potomci onih koji su sagradili Singidunum, grad u kome je ugledao svet.
Njegovo telo preneto je u Konstantinopolj i sahranjeno u porfirnom sarkofagu sa carskim počastima. Na najvećem broju reversa njegovih novčića iskazana je želja da proslavi petogodišnjicu vladavine. Kao da je slutio da se to neće dogoditi. Postojao je samo trideset dve godine.
Za sada nisu poznati arheološki ostaci koji bi ukazali na Jovijanov boravak u Singidunumu. Postoji pretpostavka da možda Nebojša kula na Kalemegdanu predstavlja počasni spomenik podignut kao kenotaf (grobnica, poput onih što su Grci podizali u čast pokojnika poginulih u ratu ili na moru kojima se nije znalo za grob) za Jovijana.
(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 10 Nov 2012, 18:17 ]
Tema posta:  Re: Римски цареви из наших крајева

Samo ime dedino

Flavio Gracijan, jedan od najobrazovanijih vladara antike. Konstancije III vladao nepunu godinu dana


Slika

Gala Placidija sa decom

FLAVIJE Gracijan (367-383) je poslednji - šesti rimski car rođen u samom gradu Sirmijumu. Stariji sin budućeg cara Valentijana (364-375) i njegove prve žene Severe ime je dobio po svom dedi Gracijanu, poznatom megdandžiji i pobedniku u svim vašarskim borbama u kojima je učestvovao. Za razliku od dede, unuk je više voleo filozofiju i književnost, od ukusa bitke. Upamćen je kao jedan od najobrazovanijih vladara kasne antike!
Kada se Valentijan, sa bratom Valensom, ogrnuo carskim purpurom 364. godine prepoznao je u Gracijanu plemenit kov i unajmio je čuvenog učitelja Auzonija da ga podučava. Učitelj je nesebično darovao mladog učenika izuzetnim znanjem o filozofiji, književnosti i retorici. Hroničari tog doba su zapisali da su se u Gracijanu naslućivale ideje i postupci careva Trajana, Hadrijana i Marka Aurelija.
Otac ga je rano, 387. godine, uveo u vlast. Imao je svega osam ili devet godina kada mu je dao titulu avgusta. Valentijanovo predstavljanje svog sina vojsci, preneo je njihov savremenik, rimski istoričar Amijan Marcelin:
“Ovoga Gracijana, moga već stasalog sina, koji je dugo živeo među vašom decom, vi volite kao sponu između nas. Da bi svuda obezbedio javni mir, nameravam da ga pridružim sebi u zvanju avgusta, ako naklonost višnjeg božanstva i volja vas, suverenog naroda, potpomogne nameru očinske ljubavi. On nije, kao mi, od malena odgajan po strogim načelima života, niti je uvežban da podnese teškoće, i nije - kao što vidite - vičan Marsovom poprištu.

Drugi Neron

Kako meni izgleda, a o tome često razmišljam, njegov karakter i težnje, mada još nije sasvim odrastao, jesu ovakvi: na početku mladosti, budući vaspitan na humanističkim naukama i veštinama biće u stanju da pravednim sudom oceni vrednost ispravnih i pogrešnih dela. Radiće tako da će pošteni ljudi znati da ih on razume. Juriće napred za slavnim delima, držeći se vojničkih zastava i orlova, podnosiće sneg, mraz, žeđ i bdenje, ukoliko bude potrebno; braniće logor i rizikovaće život za spas drugova. A što je prava i najviša dužnost rodoljuba, on će biti u stanju da voli otadžbinu kao očinski i dedovski dom...”
Oduševljena vojska izvikala je Gracijana za avgusta.
Da li je Gracijan ispunio njihova očekivanja?
Na početku vladavine - jeste. Odlično je organizovao upravljanje državom. Na važna mesta postavljao je stručne i odgovorne ljude. U ratnim pohodima - pobedio je ratoborne Alamane, ubio je, čak, njihovog vođu Prijarija. Posle 379, međutim, napravio je nagli zaokret. Visoka uverenja podredio je ličnim zadovoljstvima. Sve manje je mario za državnu upravu. Sukobljavao se sa nezadovoljnom vojskom. Dane je provodio na dvoru, okružen retorima i laskavcima.
Istoričar Marcelin navodi da bi u nekom drugom, manje surovom vremenu, Gracijanova kultivisanost, obrazovanje i interesovanje više došli do izražaja. Za razliku od oca koji je bio neutralan u crkvenim sporovima i strica Valensa, ubeđenog arijanca, Gracijan se vratio pravoslavlju. Te 379. godine proglasio je sve jeresi nezakonitim. Upamćen je kao “uništitelj paganstva”! Čak je iz rimskog senata izbacio statuu Viktorije, koja je više od pola milenijuma bdela nad rimskim pobedama! Postao je prvi car koji se i formalno odrekao titule vrhovnog paganskog sveštenika, koja je pripadala vladaru još od doba prvog rimskog cara Oktavijana Avgusta.
Izgledalo je neverovatno kako je “mladić izvanredne sposobnosti, rečit, umeren, ratoboran, milostiv, koji je napredovao takmičeći se sa najboljim carevima” prešao na drugu stranu. Nepravda, borba za naklonost i kupovina zasluga, postale su sastavni deo života na dvoru. Sam Gracijan se prepustio lakomislenim zadovoljstvima - vojničke veštine, poput jahanja, bacanja koplja, gađanja strelom, koristio je samo u lovu. Uživao je u ispraznoj lovačkoj pobedi i oreolu lažnog junaka. Istoričari Marcelin i Viktor u ovom smislu ga porede sa carem Komodom, a Filostorgijus, čak, sa Neronom.
Nezadovoljstvo vojske iskoristio je uzurpator Magnus Maksim. U Britaniji je pobunio trupe protiv njega. Gracijan se odlučio za beg, umesto za otpor! Na putu ka oblastima kojima je vladao njegov brat Valentijan II, ubijen je u zasedi. Verovatno se to zbilo kod Liona, mada istoričar Zosim navodi da je ubijen na prilazu Singidunumu. Imao je, tek, dvadeset četiri godine.
Na molbu njegovog brata, sahranjen je u Trijeru, a 386. godine milanski episkop Ambrozije ga prenosi u memorijalni kompleks njegovog oca u Milanu. Mada se dva puta ženio, prvi put sa Konstancijom, ćerkom cara Konstancija II, a drugi put sa Letom, nije ostavio potomstvo.
Olovni dečiji sarkofag, sa predstavom krsta na poklopcu i tri biste sa carskim dijademama, za koje se smatra da predstavljaju Gracijana, Valentijana i Teodosija, pronađen prilikom arheoloških iskopavanja u Nišu, svedoči da je boravio na ovim prostorima.

Stižu varvari

U godinama koje su usledile još jedan čovek rođen u ovoj oblasti ispeo se na rimski tron. Konstancije III, rođen u Naisu, proglašen je za avgusta 421. godine. Pesnik Olimpiodor navodi da je on, “kao i Konstantin Veliki rođen u Naisu, ali nije bio u rođačkim vezama sa njegovim carskim domom. Međutim, kao da mu je pripadao: bio je veličanstvenog izgleda i imao odlike vladara rođenog u purpuru”.
Konstancije je tokom desetak godina bio najuticajniji vojnik na dvoru cara Honorija. Olimpiodor ga upoređuje sa grčkim herojima pozivajući se na epske primere kod Euripida. Uspesi u borbama protiv varvara i raznih uzurpatora obezbedili su mu ruku čuvene Gale Placidije, Honorijeve sestre i jedne od najmoćnijih žena kasne antike. Gala je pre Konstancija bila udata za vizigotskog kralja Ataulfa. Rimljani su ga ubrzo ubili, nju vratili u Ravenu i silom udali za Konstancija. Sa njom je imao sina Valentijana, koji će kasnije postati Valentijan III, poslednji znameniti vladar Zapadnog rimskog carstva. Honorije je vernom Konstanciju dodelio titulu avgusta 421. godine. Međutim, Konstancije ubrzo umire, a da nije proveo ni godinu dana na tronu.
Nastupilo je teško vreme za rimsku carevinu. Vladali su varvarski generali. Car je postao samo avetinjska prilika, sve do onog dana kada će jedan varvarin Odoakar 476. strgnuti carski plašt i dijademu sa poslednjeg imperatora Zapadnog rimskog carstva (Romul Avgustul) i poslati ih u Carigrad, kao znak da više nema avgusta u Rimu! No, Balkansko poluostrvo će i dalje stvarati značajne carave u Istočnom rimskom carstvu. Najveći među vizantijskim vladarima ostaće Justinijan, rođen, takođe, na tlu današnje Srbije...
(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 11 Nov 2012, 22:09 ]
Tema posta:  Re: Римски цареви из наших крајева

Savet mudre Teodore

Justinijan je imao saveznika u liku “precasne supruge”. Teodora je Justinijana ocarala lepotom i umom

Slika


JEDNOG dana ti ćeš postati car i stajaćeš na glavnoj pozornici sveta. Istorija će odrediti hoće li tvoje ime živeti ili ne. Mudra i blaga vladavina malo znači za istoriju. Veličina nije toliko u kvalitetu duše, koju i prosjak može posedovati, koliko u snazi mašte i misli ljudi. Koliko ima vladara koji su vladali ispravno i dobro. Možda na hiljade. Ali njihova imena su zauvek izgubljena u hronikama. Rat je najbrži, ali i najopasniji način, jer se može izgubiti. Time se poslužio Aleksandar Makedonski. Zatim uvođenje zakona. U tome je bila veličina Izraelca Mojsija. I preduzimanje velikih javnih radova, kao na primer građenje utvrđenja, puteva, vodovoda, hramova, palata, pa i flote vojnih brodova. To je učinilo velikim Avgusta.
Ovaj savet potekao iz mudrog uma buduće carice Teodore (527-548) učinio je Justinijana I (527-565) velikim vladarem. Prožet sećanjima na rimsku veličinu, Justinijan je, kao car Vizantije, maštao da obnovi rimsko carstvo. Hteo je da bude nepogrešivi zakonodavac, koji se brine o poretku u monarhiji. Da bi ovekovečio vladavinu i pokazao, kako je govorio podanicima, koliko su srećni što su rođeni u njegovo doba, veličanstvene građevine i gradove koje je iznova podigao, sudove koje je ustanovio, nazivao je svojim imenom. Pobornik pravoslavlja, pokušavao je da u ovoj veri ujedini narode kojima je gospodario.
Justinijan je imao sreću da ima izvanredne pomagače. Pravnik Tribonijan je, po njegovoj zamisli, napisao čuveni Justinijanov zakonik, koji je smanjio nepravilnosti u sudstvu, a kasnije uticao na istoriju prava.

Rodni kraj

Vojskovođa Velizar vratio je mnoge teritorije pod okrilje rimske vlasti. Osvojivši Italiju, Dalmaciju i deo Hispanije, Sredozemno more je ponovo postalo “rimsko jezero”. Dvojica profesora matematike (tada je traženo da arhitekta bude matematičar), Isidor iz Mileta i Antemije iz Trala na ruševinama crkve Svete Sofije u Konstantinopolju (Carigrad), koju je svojevremeno sagradio Konstantin Veliki, podigli su veličanstvenu građevinu, koja predstavlja najviši domet vizantijske umetnosti. Prema predanju Justinijan je gledajući upravo dovršeno zdanje uzviknuo: “Neka je slava Gospodu koji mi je omogućio da završim ovo veliko delo. Solomone, ja sam te pobedio!” I, što je možda i najvažnije, Justinijan je imao izvrsnog saveznika u liku “prečasne supruge koju mu je Bog darovao”, one koju je voleo da naziva “svojom najdražom lepotom”. Imao je caricu Teodoru.
Justinijan je došao na svet 483. godine u mestu Taurisium, koje se vezuje za lokalitet Justinijana Prima (Caričin grad). To mesto se nalazi nedaleko od Lebana, u blizini Leskovca. Dugo se vodila rasprava oko njegovog mesta rođenja, jer je Taurisium u to doba bio i naziv mesta nedaleko od Skoplja. Istorijski izvori, međutim, ukazuju da se Taurisium nalazi pored Justinijane Prime, velelepnog grada koji je Justinijan kasnije sagradio iz želje da ostavi trajan trag u rodnom kraju. Iz opisa tadašnjeg službenog hroničara Prokopija iz Cezareje saznajemo da je to bio jedan od najznačajnijih i najvećih vizantijskih gradova u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva, širokih popločanih ulica, sa trgovima i fontanama, palatama i crkvama, kupatilima i lečilištima, freskama i spomenicima...
Stepenik po stepenik, Justinijan se peo do carskog trona. Kao nećak vizantijskog cara Justina postao je šef njegovih tajnih službi, a 518. godine i njegov suvladar. Bilo je to vreme kada su se države među sobom prepirale oko sudbine miliona ljudi, kao što se sitni trgovci svađaju oko nekoliko sitnih novčića.
Tih godina spoznao je da postoji i Teodora. Očarala ga je lepotom i umom. Opisuju je kao veoma lepu ženu, malu rastom, ali vanredno ljupku. Njeno prijatno bledo lice osvetljavale su velike oči, pune života i vatre. U nauci se obično uzima da je bila petnaestak godina mlađa od njega.
Teško je odrediti kakav je bio Teodorin život pre nego što je postala carica. Oni koji su pisali o njoj, uglavnom, su se koristili Prokopijevom tajnom hronikom “Anegdote”, u kojoj je ovaj hroničar zabeležio neverovatne, najverovatnije izmišljene iskaze njenih savremenika.

Ljubav i zakon

Prvih godina šestog veka, kao mimičarka i igračica očarala je Konstantinopolj. Odakle je došla - ne zna se. Prema nekim podacima poticala je sa Kipra, ali različiti izvori beleže da bi njen zavičaj mogli biti Aleksandrija ili Konstantinopolj. Predanje nastalo iz neke vrste poštovanja titule carice, kasnije joj je dodelilo pristojan rodoslov. Navodno, njen otac je bio uvaženi senator. Verovatno je njeno poreklo bilo skromnije. Ako je verovati Prokopiju, Teodora je rasla u sumnjivom okruženju. Otac joj je bio siromašan čuvar medveda, a majka cirkuska zabavljačica. Njena najstarija sestra imala je uspeha u pozorištu. Teodora je krenula istim putem...
Kada je upoznala Justinijana, već je sišla sa pozorišnih dasaka. Stanovala je u skromnoj kućici, čuvajući sobu i predući vunu. Prema Prokopijevim zapisima Justinijan se iskreno zaljubio u nju. Dok je Justinijan za Teodoru bio mnogo više nego muškarac, predstavljao je vizantijsko carstvo, ona je, što će kasniji događaji potvrditi, bila jedino njegovo carstvo. Po svaku cenu hteo je da se oženi njome, što se kosilo sa tadašnjim rimskim zakonom koji je zabranjivao senatorima i velikodostojnicima da uzimaju žene niskog položaja - krčmarice, glumice i bludnice. Bio je spreman da se zbog nje odrekne purpura, ali njegov ujak, car Justin, da bi mu učinio po volji, ukinuo je taj zakon! Kada je 527. Justinijan postao zvanično vladar vizantijskog carstva, uzdigao ju je do carskog prestola. Prvi put u istoriji dogodilo se da žena bude suvladarka! Sa njim je krunisana u Svetoj Sofiji. “Pepeljugin” san je bio ostvaren.
Ćerka zabavljača i supruga potomka balkanskih seljaka, na svojoj koži je osetila prezir stare prestoničke aristokratije. Da bi sačuvao dostojanstvo supruge, Justinijan je na dvoru uveo strog i krut ceremonijal. Po stupanju na dužnost velikodostojnici su polagali zakletvu vernosti caru i carici, a senatori, prilikom susreta sa carskim purpurom, morali su da kleknu na kolena. Teodora je insistirala da im se umesto tradicionalnih titula cara i carice, obraćaju kao despini (gospodarici) i despotu (gospodaru).
Kao carev savetnik, Teodora je bila više nego korisna. Došla je iz naroda i dobro je poznavala njihov način razmišljanja. Pretpostavlja se da je ona inspirisala nekoliko zakona u Justinijanovom zakoniku. Glumice koje su napustile scenu nisu mogle silom biti zadržavane, žene su dobile pravo da poseduju i nasleđuju imovinu, a budući muževi morali su da im obezbede dar u visini njihovog miraza. Interesantno je da je Teodora zakonom zabranila, čak, i reinkarnaciju!
(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 13 Nov 2012, 14:17 ]
Tema posta:  Re: Римски цареви из наших крајева

Suze cara Justinijana

Gorko je plakao kada je 28. juna 548. umrla Teodora. Justinijan je postao “Veliki” a Teodora “Zloglasna”

Slika

Imperator Justinijan (mozaik u Raveni)

U ISTORIJI vizantijske civilizacije Justinijanova (527-565) vladavina označava presudno doba. Konstantinopolj, u kome je carevao, izgledao je kao prestonica sveta. Život je bio pun uzbuđenja. Ratovalo se, upravljalo buntovnim pokrajinama, stvarali novi zakoni i običaji. Umetnost je doživela zlatno doba. Justinijan, koji je voleo velike građevine, imao je sreće da nađe vanredne umetnike, koji su ostvarili njegove zamisli. Spomenici iz tog vremena čine vrhunac vizantijske umetnosti.
Pod sjedinjenim uticajima Istoka i staroga veka, nicale su najraznovrsnija zdanja. Sazidani su mnogi dvorci i crkve: San Vitale u Raveni, Sveti Dimitrije u Solunu, Svetih Sergeja i Vakha u Konstantinopolju... Nedostižan neimarski poduhvat je crkva Sveta Sofija u Konstantinopolju. Tanani vajarski radovi, mozaički ukrasi dali su unutrašnjosti ovih građevina jedinstven sjaj blistave raskoši i svečane uzvišenosti. Ništa manju toplinu Justinijan nije iskazao prema gradu koji je podigao u svojoj postojbini. Caričin grad (Justinijana Prima), koji se nalazi nadomak Lebana, po zapisima hroničara iz tog doba, bio je dragulj ranovizantijske crkvene i svetovne arhitekture.

Opšta pobuna

Kao večno zlo, nemanje novca i tih godina je usporavalo najlepše planove oživljavanja nekadašnjeg rimskog carstva. Da bi se to otklonilo, morali su biti uvećani nameti države do tačke kada postaju nepodnošljivi. Stanovništvo je cičalo pod velikim porezima. Okomili su se na Justinijanovu suprugu, caricu Teodoru (527-548). Zasmetala im je moć koju ima nad carem, čak i njena mladost i lepota, za koje su mnogi mislili da ne pristaje prestolu. Njihova mržnja bila je, zapravo, obična zavist. Potekla je iz naroda i stoga nije smela da bude bolja od njih. Želeli su da je vide u blatu.
Pobuna je planula 13. janura 532. godine na konstantinopoljskom hipodromu. Dve, inače suprotstavljene stranke, “plavi” i “zeleni”, prvi put su bile na istoj strani - protiv cara! Svaki rimski car, počev od Cezara, više od svega se plašio uskovitlane gomile. Uznemirena masa ljudi je divlja, neuračunljiva, često zla i okrutna. Spisak imperatora koje je taj bes uništio je pozamašan: Klaudije, Neron, Galba, Komod, Heliogabal, Pizo, Maksim i Valentijan. Zato su svi vladari nastojali da izbegnu pobunu. Ali, ovog puta to nije bilo moguće. Konstantinopolj je goreo. Gorela je i Sveta Sofija. U nastupu malodušnosti, Justinijan je jedini spas video u bekstvu. Naredio je da se dvor evakuiše u Herakleju. Teodora nije htela da skrene sa svog puta, po cenu i da umre! Njen govor, koji je ušao u vizantijsku istoriju, zapisao je carski hroničar Prokopije (“Istorija Justinijanovih ratova”):
“Da li žena treba da pruži muškarcima uzor hrabrosti, o tome sada ne vredi raspravljati. U trenucima beznadežne opasnosti svako treba da čini onoliko koliko može. Mislim da sada ne treba bežati, čak i ako nam bekstvo donese sigurnost. Svako ko se rodi ne može izbeći smrt, ali ja ipak ne mogu podneti da onoga ko je bio car vidim kao izgnanika! Nadam se da neću doživeti da vidim sebe bez carskog purpura, niti da me ljudi koje srećem ne oslovljavaju kao caricu. A, ako ti želiš da se spaseš, o care, to je bar prosto. Imamo novca, more je pred tobom, a tu su i brodovi. Ali, ipak upitaj sebe, kada budeš bio na sigurnom, da li bi trampio takvu sigurnost za smrt. A što se mene tiče, ja ipak cenim onu staru izreku koja kaže da je purpur dostojan pokrov.”
Sudbinu carstva uzela je u svoje ruke. U beznadežnoj borbi, uzdigla se do herojstva. Spasila je Justinijanov presto.
Obnovu Svete Sofije, koja je do temelja izgorela u požaru, Justinijan je započeo u želji da se nemili događaji što pre zaborave. Deset hiljada ljudi nekoliko godina je gradilo hram, koji je označio novu epohu u istoriji hrišćanskog neimarstva. Iz najudaljenijih krajeva carstva dovožen je najbolji mermer, kao i zlato, srebro i slonovača. Ogromna kupola imala je raspon od 33 metra, a zidove su prekrivali veličanstveni mozaici. Justinijan nije žalio novca za hram, koji je osveštan 537. godine. Za carski puk upriličio je tad veliku svetkovinu, na kojoj je, prema zapisima, posluženo hiljadu volova, šest hiljada ovaca, šest stotina jelena, hiljadu svinja i deset hiljada pernatih životinja.
Tih godina, sedište vlade je bilo u carskom krevetu. Teodora je imala neverovatan um, koji je zamislio mnogo toga što je Justinijana učinilo velikim vladarem. Smetala joj je Justinijanova neodlučnost. Bio je spor i neodlučan, govorila je, kao običan pion. Zato je ona neprekidno radila da uveliča i učvrsti njegovu vladavinu. Veštim deljenjem novca i umešnošću da međusobno zavadi neprijatelje carstva, Teodora je pod vizantijsku vlast dovodila varvarske narode. Navodno je pod svojom kontrolom držala čitavu mrežu doušnika i špijuna, batinaša i tajnih tamnica.

Verna caru

Instinkti su je naučili da je njena snaga u nepredvidivosti. Znala je da najveštije protivnike zapanji ovom svojom veštinom, a pojedini istoričari smatraju da je prva upotrebila ono što se u diplomatiji zove “nehajna taktika”. Kažu da je u kasnijim godinama bila beskrupulozna i okrutna i da je često postupala kao tiranin. Dobar deo onoga što su joj zamerili činila je zbog svog supruga. Uprkos greškama, niko, pa čak ni Prokopije u svojim zloglasnim “Anegdotama”, nije je optužio da je bila neverna Justinijanu!
Hroničari beleže da je Justinijan gorko plakao kada je, posle duge bolesti, 28. juna 548. godine umrla od raka. Sahranjena je u grobnici koju je za njih dvoje podigao u blizini crkve Svetih apostola u Konstantinopolju. Justinijan je pobožno čuvao uspomenu na nju. Zadržao je sve koji su bili u njenoj blizini. Mnogo godina kasnije, kada bi davao svečano obećanje, imao je običaj da se zaklinje Teodorinim imenom. Oni koji su želeli da mu ugode, podsećali su ga na lepu i mudru caricu, koja je, “pošto je na ovom svetu bila njegova verna saradnica, sad molila Boga za svog muža”.
Slaveći 559. godine pobedu nad Hunima, Justinijan je, predvodeći povorku, zastao pored Teodorine grobnice, kako bi upalio sveću, pomolio se i odao poštu voljenoj. Živeo je osamdeset i dve godine i tako nadživeo svoju ženu sedamnaest godina. Istoričari su mu nadenuli nadimak Veliki, a Teodora je ostala - “Zloglasna”.

Dragana Matović
vecernje novosti

Autoru:  Luna.* [ 24 Feb 2013, 15:07 ]
Tema posta:  Re: Rimski carevi iz nasih krajeva

Zašto Rim nije voleo Konstantina?

Konstantin Veliki rođen je pre 1741 godinu, 27. februara, u antičkom Nišu - Naisu.

Slika

U godini obeležavanja 1700 godina Milanskog edikta, čuveni rimski imperator ponovo je u centru pažnje, a šef Katedre za istoriju Vizantije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, prof. dr Radivoje Radić, za Tanjug je ispričao zašto je Konstantin bio toliko popularan u svoje vreme, zašto ga nisu voleli u Rimu i zašto on nije voleo Rim, kao i da je jedina mrlja u njegovoj biografiji vezana za jednu ženu.

Kostantin Veliki je, sa kovladarom Licinijem, proglasio Milanski edikt o verskoj toleranciji kojim je hrišćanima zagarantovano pravo da slobodno ispovedaju svoju veru, a profesor Radić kaže da se “obično zapostavlja njegova vojnička karijera, iako je zaista bio državnik sa vizijom, reformator koji je zajedno sa Dioklecijanom rimsko carstvo izvuko iz najveće krize koju pamti civilizovani svet u trećem veku".

Konstantinova vojnička karijera bila je besprekorna, jer nijednu od brojnih bitaka nije izgubio i spada u najveće vojskovođe antičkog sveta. "Bio je tip vojskovođa koje su vojnici obožavali, jer je na terenu delio tegobe logorskog života sa svojim vojnicima", kaže Radić.

Profesor dodaje da je bilo mnogo važnih događaja u veoma burnom životu cara, ali izdvaja 25. juli 306. godine, kada je do Jorka stigla vest o smrti Konstantinovog oca, imperatora Kostancija Hlora.

"Vojska je, ne čekajući odobrenje sa strane, podigla svog komandanta na štit, krunisala ga i proglasila za avgusta", ispričao je Radić: "Ovim činom otvoren je građanski rat u carstvu iz koga će Konstantin izaći kao pobednik i postati samodržac."

Drugi događaj koji je okićen legendama je Konstantinov put preko Alpa i silazak prema Rimu 312. Tada mu se, kažu izvori, ukazala vizija na nebu u vidu krsta na kome je pisalo gračkim “u ovom znaku ćeš pobediti”. Danas se, navodi Radić, za ovu vizuju nudi tumačenje da je to bio prirodni fenomen, koji se zove “dvostruki solarni halo efekat”.


Slika

Radić je pisac brojnih naučnih radova i knjiga među kojima je i "Konstantin Veliki -nadmoć hrišćanstva", u izdanju „Evolute”, a autor je i scenarija za tv seriju "Milanski edikt-313", koju je snimio RTS.

Govoreći o Konstantinu kao reformatoru državne uprave, Radić je istakao da je on ekonomsku krizu rešio "uvođenjem zlatnog solidusa i srebrne selikve koje danas zovu 'dolarom srednjeg veka', bio je najjača valuta, nije poznavao inflaciju od 4. do 11 veka, i počeo je da se 'kvari' 700 godina posle Konstantina".

Privatno, u životu Konstantina Velikog postoje najmanje tri važne žene - njegova majka Jelena, prva supruga Minervina, s kojom je imao sina Krispa, i druga, Fausta, s kojom je imao nekoliko dece.

Za Faustu je, prema Radićevim rečima, vezana porodična tragedija: nakon što se pročulo da ona ima “nedozvoljene odnose” sa pastorkom, Krispom, uvređeni muž dao je da pogube njegovog sina - naslednika, a onda je kaznio i suprugu. To je mrlja na Konstantinovoj biografiji, koju čak ni hrisćanski pisci ne pokušavaju da opravdaju.

Radić na prvo mesto u Konstantinovom životu stavlja njegovu majku Jelenu, uz koju je odrastao u Nišu do 21. godine, kada je počela njegova vojnička karijera. On ne sumnja da je Jelena, ćerka gostioničara iz Bitinije (Mala Azija) uticala na sina kada je donosio odluke, pre svega koje su se odnosile na hrišćane, i uvek je želeo da čuje njen savet pa ju je, kao car, proglasio za "avgustu" (suvladarku). "Tako je njena istorijska uloga veća nego što se obično misli", zaključuje Radić.

Kad je reč o kanonizaciji Konstantina i Jelene , Radić podseća da su proglašeni za svece u pravoslavnoj crkvi na hrisćanskom istoku, dok ih na Zapadu samo uvažavaju jer mu navodno zameraju što je degradirao Rim, stvarajucii "novi ili drugi Rim - Konstaninopolj".

Ugledni profesor i najbolji naš znalac Konstantina Velikog nema precizan odgovor na pitanje kada je car dobio epitet "Veliki", pošto ga njegeovi savremenici ne nazivaju na taj način. "Do kraja 5. veka nije se mnogo ni govorilo o Konstantinu, a onda su se pojavile legende vezane za njega kao prvog pokrštenog rimskog cara i tek u 7. veku će vizantijski vladari početi da daju svojim sinovima ime Konstantin i do kraja cartva ih je bilo 11."

Zanimljiv je njegov odgovor na pitanje koji su razlozi da je i Konstantin Veliki da prebaci prestonicu carstva na istok: "Bilo je više razloga: istok je bio gušće naseljen od zapada, tu je bilo više hrisćana, taj deo carstva je bolje podneo ekonomsku krizu 3. veka, imao je veci broj velikih gradova, a razlog koji se tiče spoljnih neprijatelja je da je Persija, koja je na istoku, u to vreme bila jedini takmac Rimskom carstvu."

Pre nego je odabrao varošicu Vizantion, prema Radićevim rečima, "bilo je nekoliko kandidata, među njima i Niš, ne samo zbog zavičajne bolećivosti već što se nalazi na putu koji povezuje Evropu sa Malom Azijom, a drugi gradovi kandidati su bili Sofija, Solun, Troja, Efes, Jerusalim, a onda se, navodno, caru u snu javio Gospod koji mu je rekao gde da izgradi drugi Rim".

"Zbog donošenja Milanskog edikta, 313 godina se smatra jednom od najvažnijih u svetskoj istoriji", ocenjuje Radić i objašnjava da je tada tek svaki sedmi žitelj carstva, od 50 miliona stanovnika, bio hrisćanin, dok im je Edikt omogućio da na velika vrata uđu na svetsku pozornicu, pa je uzdizanje hrišćanstva na mesto državne vere u vreme Teodosija Prvog Velikog, nekoliko decenija docnije, bilo logična posledica zaokreta koji je učinio Konstantin Veliki.”

O popularnosti Konstantina, dodaje Radić, svedoče i izveštaji o kolektivnoj histeriji u vojsci - da su se bacali na pod, cepali odeću, kukali na vest o njegovoj smrti.

Ali, Rim ga nije mnogo voleo, ali ni on nije voleo Rim: "Kada je trijumfovao posle bitke kod Milvijskog mosta, nije otišao da se pokloni u Jupiterovom hramu, kako nalaže tradicija, i to mu u Rimu nisu zaboravili niti oprostili.”

B92

Autoru:  Luna.* [ 07 Mar 2013, 22:07 ]
Tema posta:  Re: Rimski carevi iz nasih krajeva

Car Konstantin 13. apostol

Jedini Bog svoje majke

Odrekao se očevih bogova i od majke primio novu veru. Naisus bio bogat grad, trgovački i zanatski centar

Slika

Dani Svetog cara Konstantina u Medijani

REFORMATOR, ratnik, državnik, svetac... Malo koja istorijska ličnost u sebi je sabrala toliko osobina i titula.

Po značaju za istoriju civilizacije Konstantin staje u red najvećih vladara i zakonodavaca. Kao vojskovođa - bio je nepobediv, poput Julija Cezara i Aleksandra Velikog. Neki ga prikazuju kao političara i veštog manipulatora, drugi u njemu vide iskrenog, verujućeg čoveka koji je pratio Božje proviđenje. Neki ga smatraju dobrotvorom i oslobodiocem, drugi ga opisuju kao tiranina i krvnika.

Prava istina je, naravno, negde na sredini.

Flavije Valerije Konstantin bio je sve to i ništa od toga.

Baš kao i u slučaju drugih velikih vladara u istoriji, njegova biografija prepuna je kontraverzi i dvosmislica, događaja i akata koji se mogu tumačiti na različite načine i koji, zavisno od epohe i onog koji ih tumači, uvek imaju drugačije značenje.

Ono što jeste nesumnjivo kada je Konstantin u pitanju jeste da sa punim pravom zaslužuje epitet „veliki“.

Konstantinova godina rođenja nije tačno utvrđena. Ne zna se tačno da li je rođen 271. ili 274. godine, neki istoričari i biografi tvrde čak da je rođen 280. godine. Ono što je sigurno jeste da je Konstantin došao na svet u Nišu (tadašnjem Naisusu) 27. februara kao sin visokog rimskog oficira Konstancija Hlora i (što je veoma čudno, imajući u vidu tadašnje rimske običaje) proste žene, kćeri skromnog gostioničara, Jelene, koja će kasnije postati hrišćanska svetica.

U Naisusu je proveo detinjstvo i ranu mladost, pored brižne majke i uglavnom stalno odsutnog oca, kome su bile preče njegove oficirske dužnosti. U to vreme, Naisus je bio malo mesto, procene kažu da nije imao više od 20.000 stanovnika, ali je zato to bio bogat grad, raskrsnica puteva, trgovački i zanatski centar, a bio je i značajno vojno sedište.

Za Konstantina se odmah znalo da je plemenitog porekla, s obzirom na to da je njegov otac bio nećak Klaudija II Gotskog, što se majke tiče, tu stvari stoje drugačije. Istoričari je prikazuju kao ženu niskog porekla, skromnu i ubogu devojku koja je radila kao konobarica u očevoj krčmi gde su se ona i Konstancije i upoznali.

Pre toga, prema nekim izvorima, Jelenina porodica bila je nastanjena u Bitiniji, gde je pripadala klasi bogatijeg građanstva u gradu Drepaneji na obali Crnog mora. Tamo se Jelena i rodila, negde oko 251. godine, ali je zajedno sa ocem i majkom morala da pobegne pred najezdom Gota u Dakiju, gde su na obali Dunava njeni roditelji otvorili krčmu. Sudbonosni susret se upravo tu desio i Konstancije i Jelena su se ubrzo venčali. Iste godine je Konstanciju ukazana velika čast - imenovan je za guvernera Dakije. Konstantin je rođen već u prvoj godini njihovog braka.


ROĐEN U MEDIJANI?

NE zna se tačno da li je Konstantin rođen na letnjikovcu u Medijani ili se to možda desilo u vili na sadašnjem Gradskom polju. Svejedno, on je kao mladić primio obrazovanje kakvo sleduje jednom patriciju, a svakako da je njegov otac Konstancije imao na umu i vojničku karijeru za svog sina koja će se o koncu, kasnije i desiti.


Konstancije, prozvan „Hlor“ zbog svoje bele puti, bio je profesionalni vojnik sa zavidnom karijerom. Bio je pripadnik telesne garde cara Aurelijana a kasnije i visoki oficir u službi avgusta Maksimijana. Ovo će se pokazati kobnim po njegov i Jelenin brak. Naime, u proleće 293. godine Maksimijan imenuje Konstancija cezarom Zapada, samim tim, Hlor je morao da pristupi carskoj porodici, a prema rimskim običajima toga vremena, to se činilo brakom. Konstancije napušta Jelenu i ženi se Teodorom, Maksimijanovom kćerkom.

To je sigurno bio veliki udarac ne samo za Jelenu već i za mladog Konstantina. Sasvim je sigurno da je ovo mnogo uticalo na njega i da je bio strašno povređen ovim očevim potezom. Iako je sve bilo u skladu sa običajima i politikom toga vremena, raspad braka njegovih roditelja je bila stvar koju je, očigledno, veoma teško podneo. Kao rezultat toga verovatno se izrodila Konstantinova specifična veza sa majkom, koju je bezgranično voleo i obožavao i koja je u potonjim godinama bila njegov savetnik i suvladar. Jelena je verovatno već u to vreme bila hrišćanka pa je to zasigurno imalo uticaja na Konstantina, koji će se kasnije odreći očevih bogova starog Rima i prigrliti jedinog boga svoja majke.

Ali to nije bilo sve.

Konstantin, sada već u zrelim godinama, morao je da bude poslat na dvor Galerija i Dioklecijana. Konstancije je očigledno smatrao da je njegov sin završio sa obrazovanjem koje sleduje jednom sinu cezara i da sada treba da usledi njegovo kaljenje u legiji. Tako je otpočela duga i uspešna Konstantinova vojnička karijera. U Galerijevoj vojsci on je dobio mesto zapovednika konjice i to nije bila laka i bezazlena dužnost. Ipak, još u to vreme, kao mlad i ne baš iskusan vojnik, Konstantin se isticao svojom građom, telesnom snagom i visinom od skoro dva metra. Verovatno je u to vreme od svojih saboraca i dobio nadimak „Trašala“ što u prevodu znači - bivolji vrat.

Naravno, ono što se prećutkivalo, a istovremeno se i podrazumevalo jeste da je Konstantin bio zalog lojalnosti njegovog oca dvojici suvladara. Iako je Konstantin živeo na carskom dvoru i bio od pomoći Galeriju i Dioklecijanu, njegov položaj je bio veoma osetljiv. Konstantin je toga bio potpuno svestan, tako da i pored svih privilegija koje je imao kao Cezarov sin i oficir, njemu je bilo jasno jedno - bio je talac i Galerijev zatočenik.

(Nastaviće se)


Autoru:  Luna.* [ 08 Mar 2013, 21:53 ]
Tema posta:  Re: Rimski carevi iz nasih krajeva

Carstvo sa dva vladara

Hrabri vojnik brzo je stigao do zvanja tribuna prvog reda. Vlast Konstanciju na Zapadu, raspusnom Galeriju na Istoku

Slika

Dok je Konstantin bio garant njegove lojalnosti na carskom dvoru u Nikomediji, Konstancije Hlor, cezar Zapada, kreće u opsežnu vojnu akciju u Britaniji. Ta nemirna provincija stalno je zadavala glavobolje Rimu, a da stvar bude gora, ugledajući se na Britance, varvarska plemena u Galiji i na Rajni su takođe dizala bune. Konstancijeva rešenost da jednom za svagda stavi tačku na vojevanje sa buntovnim žiteljima britanskog ostrva ogledala se i u jednom zanimljivom događaju.

Naime, on je među prvima na Britaniju poslao svog čoveka od poverenja i sjajnog vojnika - pretorijanskog prefekta Asklepiodota. Stigavši na obalu poluostrva i iskrcavši legije, prefekt je naredio da se brodovi spale, kompletna flota. Vojnicima je tako dao do znanja da njihov cezar Konstancije od njih očekuje pobedu ili - smrt.

U bici koja je usledila, samoproglašeni britanski kralj Alekt je poginuo. Bila je to velika pobeda za rimske legije, a Hlor se još jednom pokazao kao iskusni vojskovođa.

Nakon Alektovog pada, raspršili su se snovi o nezavisnom i samostalnom carstvu ujedinjenih britanskih plemena. Konstancije je sa svojim pobedonosnim legijama umarširao u nebranjeni Londonijum (danas London) i proslavio trijumf. Tako je opravdao titulu i dostojanstvo na koje ga je uzdigao Dioklecijan - Britanikus Maksimus.

A šta se za to vreme događa sa Konstantinom?

On je u Nikomediji, na Dioklecijanovom dvoru. To će se pokazati veoma važnim za njegovo dalje oblikovanje kao ličnosti. Naime, na dvoru upoznaje najumnije ljude tadašnjeg carstva: umetnike, mistike, naučnike, pesnike... Čita klasike latinske književnosti i pesnike starog Rimskog carstva, proučava grčke filozofe, uči jezike, istovremeno izučava vojnu doktrinu i taktiku. Napreduje u vojnoj službi do tribuna prvog reda (čin ekvivalentan činu pukovnika u savremenoj vojsci) pre svega zahvaljujući svom hrabrom držanju u vojnim pohodima. Prvi pohod se odigrao već 296. godine kada je Galerije krenuo na podunavske varvare.

Već sledeće godine, cezar Galerije kreće u pohod na Persiju, a u njegovoj pratnji je i mladi konjički oficir Flavije Valerije Konstantin.

Biće to neprocenjivo iskustvo za mladog vojnika. Ne samo da je Konstantin imao prilike da iskusi oganj bitke i radost pobede, već će, jašući uz bok cezaru i pod njegovim stegom, videti sva čudesa nekada moćnih carevina Istoka. Mladi konjički zapovednik imao je prilike da poseti biblijske gradove Vavilon i Memfis i korača istim onim stazama kojima je nekada išao Aleksandar Makedonski.


BRAĆA I SESTRE

KONSTANCIJE je u Galiji, gde je stolovao u gradu Trijeru, našao vremena da sa svojom novom izabranicom Teodorom zasnuje brojnu porodicu. Imali su čak šestoro dece, tri sina (Dalmacija, Konstancija i Hanibalijana) i tri kćerke (Konstanciju, Anastasiju i Evtropiju). Zanimljivo je da će Konstantin svoju braću u sestre upoznati tek mnogo godina kasnije, kada dođe da pomogne svom ocu u njegovom poslednjem vojnom pohodu u Britaniji.


Cezar Galerije, s druge strane, važio je za prostaka i pijanca. Čovek lošeg karaktera, prek i samoljubiv, bio je ipak dobar vojnik. Hroničari su ga opisivali kao "umešnog u vojnim poslovima" i on se takav pokazao u tom persijskom pohodu. Kada je krenuo, sa sobom je poveo svega 25.000 vojnika. Međutim, bila je to elita rimske vojske - prekaljeni veterani slavnih legija IV Flavija, VII i I Klaudija potpomognuti Prvom italijanskom i Trinaestom germanskom legijom. Galerije je krenuo preko prolaza u planinama Jermenije, anulirajući tako prednost persijske konjice, a onda lično izvršio osmatranje neprijateljskog tabora.

Nema sumnje, u toj misiji mu je pomagao i mladi konjički oficir Konstantin.

Iznenadni napad potpuno je razbio Persijance. Vojska se upaničila i razbežala, njihov ponosni kralj Narses je ranjen u tom napadu, ali je ipak uspeo nekako da pobegne ostavivši za sobom veliki plen, čak i sopstveni harem. Galerijeva pobeda imala je epske razmere. Ali on nije čekao ni časa, usledio je silovit udar u samo srce Persijskog carstva. Konstantin je takođe učestovao u tom delu pohoda.

Rimske legije ušle su u Ksenofont u zimu 298. godine i primorale Persijance da prihvate ponižavajući separatni mir i vazalni odnos prema Rimu. Morali su čak i da se odreknu dela teritorija. Zanimljivo je da će upravo tih nekoliko satrapija koje su Galerije i Dioklecijan uzeli Narsesu postati spor zbog koga će Konstantin skoro četrdeset godina kasnije, pred sam kraj života, ponovo morati da diže vojsku na Persiju.

Na drugoj strani carstva, njegov otac će započeti rat sa germanskim plemenima na Rajni. Bio je to težak i žestok obračun, u kome je sam Konstancije čak bio i ranjen, ali na kraju ipak je

uspeo da slavi, nakon što je skoro 60.000 Alemana poginulo u sukobima sa njegovim legijama. Bila je to pobeda ravna onoj koju je Julije Cezar izvojevao nad ujedinjenim galskim plemenima pod komandom slavnog Vercingetoriksa. Nakon toga, relativno lako je učvrstio granice na Rajni.

Došlo je i proleće 306. godine kada će se desiti sudbonosne promene u Rimskom carstvu. Nakon pune dve decenije vladavine, Dioklecijan napušta svoj presto u Nikomediji. Njegov suvladar Maksimin Daja, doduše nevoljno i oklevajući, čini isto.

Rimsko carstvo dobija dva nova avgusta. Konstantinovog oca Konstancija na Zapadu i raspusnog i taštog Galerija na Istoku.

Ništa više neće bito isto.

(Nastaviće se)


Autoru:  Luna.* [ 09 Mar 2013, 21:54 ]
Tema posta:  Re: Rimski carevi iz nasih krajeva

Pohodi božijeg miljenika

Legionari su svom oficiru nabacili purpurni plašt preko ramena. Konstancije Hlor umire na rukama svog sina prvenca


Slika

Konstantinova vizija pre bitke, na freski

KONSTANTIN je, s pravom, nakon proglašenja Galerija za avgusta, očekivao da će biti imenovan za cezara.

Ali to se nije desilo.

Za cezare su izabrani Flavije Sever i Makisimin Daja. Prvi je stolovao na Zapadu, kao Konstancijev savladar, drugi je dobio Istok kao Galerijev izabranik. Za Konstantina je ovo bilo ponižavajuće, ali zato mu je bar bilo jasno kakav je u stvari odnos između njega i Galerija. Ipak, on je još neko vreme ostao uz svog avgusta i učestvovao u borbama sa varvarima na dunavskom limesu. Pošto se često iskazivao kao neustrašiv i opasan borac, među legionarima je počelo da se govorka o „božijoj zaštiti“ koja ga prati.

Konstantinovi ratnički uspesi u okršajima sa Sarmatima pripisivani su ne samo njegovoj snazi i umešnosti već i činjenici da je miljenik bogova. Ili možda Jedinog Boga u koga je verovala njegova majka? Ovo se sasvim sigurno nije mnogo dopalo osornom Galeriju koji je, između ostalog, mrzeo hrišćane. Pored svega, Konstantin je bio potencijalni takmac za tron.

Galerije ga zato šalje u opasne misije, neke čak u dubinu neprijateljske teritorije, nadajući se da će ovaj u jednoj od njih izgubiti život i tako prestati da bude pretnja. Međutim, to se nije desilo. Konstantin se iz svake misije vraćao kao pobednik, neretko sa plenom i zarobljenicima što je još više učvrstilo njegov status „Božijeg miljenika“. Galerije je bio pronicljiv čovek i zaključio da kraj sebe ima mladog i hrabrog pretendenta na tron koji je uz to veoma popularan kod vojske. To nije bilo dobro.

Došla je 305. godina i sa Zapada su stigle vesti da je avgust Konstancije teško bolestan. Sa njima - i Konstancijeva pisma Galeriju da mu pošalje sina kao ispomoć u pohodu na Pikte koji je planirao uprkos svom lošem zdravstvenom stanju. Galerije okleva. Ali pisma pristižu jedna za drugim. Konstancije više ne moli, već zahteva prisustvo svog sina. Galerije na kraju ipak popušta, ali to rađa sumnje kod mladog Konstantina...


UBIO LAVA U ARENI

GALERIJE je bio toliko rešen da se otarasi mladog konjičkog oficira da je, prema nekim izvorima, čak naterao Konstantina da se bori u areni. Veliki prostak, vladar Istoka je sem vina i žena bio veliki ljubitelj gladijatorskih borbi i predstava u areni. Jedna od tih predstava svakako je podrazumevala i bacanje hrišćana divljim zverima. I upravo u jednoj takvoj situaciji, Galerije je izazvao Konstantina. Govoreći o njegovoj hrabrosti i ratničkim veštinama avgust je usput pomenuo kako Konstantin ne bi imao hrabrosti da se poput običnog gladijatora sukobi sa životinjama u areni. Ali Konstantin nije oklevao - prihvatio je izazov. Pošto je iz arene izašao nepovređen, prethodno, prema nekim izvorima, ubivši lava dugim kopljem, mit o njegovoj nepobedivosti bio je još veći, samim tim - i Galerijeva netrpeljivost.


Sluteći da će biti ubijen, on pod okriljem noći beži iz Nikomedije.

Bio je to zaista podvig, Konstantin je jašući prešao ogroman put, menjajući umorne konje na stanicama carske pošte. Na svakoj stanici je onesposobljivao konje sekući im tetive, kako bi usporio poteru. Prešao je Alpe i pridružio se ocu. To mora da je bio dirljiv susret, uprkos činjenici da Konstantin jamačno Konstanciju nije oprostio što je napustio njegovu majku Jelenu.

Otac i sin su sada ujedinjeni i mogu da krenu, ispostaviće se, u poslednji ratni pohod avgusta Konstancija Hlora. Godina 306. bila je uspešna u vojnom smislu, piktska plemena bila su potučena do nogu i slavljen je trijumf. Ali, avaj, Konstancije Hlor umire na rukama svog sina prvenca 22. jula 306. u vojnom logoru blizu Eburakuma, današnji Jork.

Na samrtnom odru Konstancija Hlora, legionari su njegovom sinu nabacili purpurni plašt preko ramena. Boja purpura je odvajkada bila boja carskog dostojanstva kod starih Rimljana. Ovaj potez je mogao da znači samo jedno - Rimsko carstvo je dobilo još jednog vladara.

Osim carskog purpura, Konstantin je od svog oca nasledio nešto još važnije - njegove legije.

Lukavi Galerije je odmah shvatio šta se događa. Zato je reagovao brzo i proglasio Severa avgustom na mesto preminulog Konstancija. Još jedno poniženje za mladog cezara Konstantina koji je, doduše, nevoljno prihvatio kompromis.

Krhki balans snaga ustoličen je u carstvu nad kojem se podmuklo nadvijala senka građanskog rata. Situacija je neodoljivo podsećala na onu napetost koja se stvorila između Julija Cezara i Pompeja Magnusa koja je rezultirala Cezarovim maršom na Rim i krvavim građanskim ratom.

Rat kao opcija svakako nije odgovarao nijednom od suvladara u tom trenutku ali su svi znali da do njega na kraju mora doći. Konstantin je, nakon što se uverio da će u Britaniji u narednom periodu vladati trajni mir, otišao u prestonicu svog oca - Trijer. Tamo ga je čekala još jedna važna vojnička dužnost - osiguravanje granice sa Germanima. Sam grad, koji je načinio svojom prestonicom, bio je veoma važan vojno-strateški centar. Iz njega se lako i efikasno mogla nadgledati granica prema zemljama Germana.

Germanska i Franačka plemena sa one strane limesa nisu baš gajila veliko poštovanje prema novom cezaru. Naprotiv. Poglavice su smatrale da je Konstancijevom smrću prestala da važi zakletva na vernost koju su dali pokojnom avgustu. Tako su nekadašnji saveznici njegovog oca postali Konstantinu neprijatelji sa kojima će odnose morati očigledno da reši u otvorenom vojnom sukobu.

Još jedan zasigurno jak razlog zašto su se varvari odlučili na pobunu jeste to što su mislili da je mladi cezar samo bleda senka svog oca i da nema iskustva, snage ni uticaja da ih dobije na bojnom polju.

Pogrešili su.

(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 10 Mar 2013, 16:20 ]
Tema posta:  Re: Rimski carevi iz nasih krajeva

Fausti zlatan prsten

Ostavio prvu suprugu Minervinu zbog žene višeg ranga. Germanski kraljevi postali hrana za medvede u areni


Slika

Venčanje Konstantina i Fauste na tapiseriji

VEĆ 307. godine mladi cezar Konstantin je podigao svoje legije i silovito napao Franke. Savez germanskih plemena, nekadašnjih saveznika Konstancija Hlora, pokazao se kao slab, a njihova vojna snaga kao nedovoljna. Opkolio je veliku franačku vojsku u slivu Rajne. Nakon žestokog okršaja, shvativši da u zaleđini imaju reku, a pred sobom nemilosrdnu armiju koju predvodi mladi ali iskusni vojskovođa, varvari su se predali.

Pobeda je bila tako velika da su Konstantinu živi pale u ruke mnoge poznate germanske poglavice kao i dva njihova "kralja" - Askarik i Merogaj. Vratio se u Trijer projahavši kroz grad u trijumfu, koji je imao mitske razmere, pozdravljan kao veliki pobednik. Ali to nije bilo sve. Novi cezar je hteo da očita lekciju svima onima koji bi se usudili da podignu mač na njega i njegovo carstvo.

Bila je to strašna lekcija.

Zarobljeni poglavice i ratnici bačeni su zverima u arenu. A na kraju su u arenu uvedeni i "kraljevi" Askarik i Merogaj. Konstantin je njima namenio posebnu vrstu smrti - iz rupa u areni pušteni su medvedi. Ova surova crta koja je senčila Konstantinov karakter postaće još izraženija u godinama koje će uslediti, naročito prilikom njegovih razračunavanja sa političkim i vojnim neprijateljima, pa čak i sa članovima sopstvene porodice. Da stvar bude još grotesknija, mladi cezar je doveo svoju majku, svoju suprugu Minervinu i mladog sina Krispa da prisustvuju kažnjavanju germanskih poglavica.

Dok su ih rastrzali medvedi, Askarik i Merogaj su uzvikivali pogrde u pravcu carske lože, a Konstanin je sve to ravnodušno gledao dok mu je svetina u areni klicala. Bilo je to više od egzekucije ili krvave zabave za dokonu trijersku rulju, bila je to poruka. Mladi cezar Konstantin obraćao se svima onima koji su mislili da mu stanu na put i poručivao im kako će završiti ako se odluče da mu budu neprijatelji.

Poruka je imala učinka, germanska plemena ostala su mirna.

Ali šta se desilo sa uzdrmanim carstvom?

Novi avgusti nisu sedeli mirno, svako je imao svoje sebične ambicije, svako je sanjao o sebi kao vladaru sveta, svako je želeo carstvo samo za sebe... I svako je kovao planove da to ostvari.

Među prvima, sin bivšeg avgusta Maksimijana - Maksencije, potonji veliki Konstantinov takmac. On se proglasio vladarem uz snažnu podršku Senata, pretorijanske garde i sopstvenog oca, koji se vratio na presto. Maksencije, raspusnik i prostak, čovek kratke pameti i lošeg karaktera, našao je savršenog saveznika u zloj volji Rimljana. On im je uzvratio tako što ih je opteretio novim porezima i dažbinama. Svako ko mu se suprotstavio bio je ubijen.


DRAŽA BAŠTA OD PRESTOLA

Neki hroničari i letopisci kažu da je Dioklecijan svojim avgustima poručio da mu je "okopavanje bašte draže od carskog prestola". Donesene su važne odluke i Konstantin je ponovo bio ponižen. Oduzeta mu je titula avgusta a vraćena titula cezara. Umesto postradalog Severa, za cezara Zapada imenovan je Licinije.


Ovo se nije svidelo Galeriju. Moćni avgust Istoka ovoga puta nije mogao da sedi skrštenih ruku i opija se u Nikomediji dok Maksencije postaje gospodar Italije... Pozvao je svog savladara Severa i rekao mu da je on, navodno, naslednik Maksimijanovih dominiona i da je, samim tim, ovaj uzurpirao teritorije koje njemu pripadaju. I tako je nejaki i ratovanju nevični Sever krenuo da oslobodi te svoje teritorije. Armija koju je vodio bila je sastavljena uglavnom od Maskimijanovih veterana.

Ti ljudi nisu imali nikakvih šansi protiv Maksencijevih iskusnih i uvežbanih legija... A veliki broj njih je, jednostavno, prebegao na drugu stranu kad im se za to ukazala prilika. Izdan od sopstevnih legija, negde kod Ravene, Sever se predao Maksenciju. A onda su ga ubili. Galerije je potom podigao vojsku i krenuo da ga osveti. To je bilo kratkog daha, ubrzo se povukao.

Nakon toga, Maksimijan je otišao Konstantinu i ponudio mu ruku svoje mlađe kćeri Fauste.

Konstantin se tako našao u istoj poziciji u kakvoj je nekada bio njegov otac. Morao je da ostavi svoju prvu suprugu Minervinu zbog žene višeg ranga.

To je i učinio.

U Arlu je prihvatio brak sa Faustom i tim činom potvrdio savez.

Nakon toga se opet okrenuo Germanima u verovatno najsurovijem pohodu dotad. Rimljani su tom prilikom primenili taktiku spaljene zemlje, nije bilo milosti... Stanovništvo je na licu mesta stavljano pod mač ili terano u roblje. Opet je Konstantinova urođena (ili možda stečena?) surovost pokazala svoje groteskno lice. Ponovo je bio pobednik i poneo titulu "Germanicus Madžimus".

Za to vreme, u Rimu, netrpeljivost između oca i sina, Maksimijana i Maksencija, dostigla je vrhunac. Maksenciju se uopšte nije sviđalo to što je Fausta postala Konstantinova žena i tako ostvaren nesigurni savez. S druge strane, Maksimijan je istupio na Forumu i rekao da njegov sin nije sposoban da bude vladar. Maksencije nije imao mnogo obzira prema svom roditelju, uz podršku pretorijanaca prognao ga je sa dvora.

Ostarelom caru nije ostalo ništa drugo nego da utočište potraži na dvoru svog zeta Konstantina. To je i učinio.

Osujećeni Galerije je, na drugoj strani, odlučio da situaciju reši tako što će organizovati susret svih vladara. Čak je pozvao i nekadašnjeg imperatora Dioklecijana da posreduje. Upriličen je susret svih avgusta u Karnuntu, gradu na Dunavu. Dioklecijan je bio pozvan da preuzme presto, ali on je to odbio.

U proleće 310. godine Franci su se opet digli na oružje. Konstantin je odgovorio munjevito i stavio se na čelo svojih trupa. Otpočeo je novi pohod na varvare.

U međuvremenu, njegov tast Maksimijan, kome je dao utočište na svom dvoru, kovao je zaveru protiv njega.

(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 11 Mar 2013, 14:20 ]
Tema posta:  Re: Rimski carevi iz nasih krajeva

Osvajanje večnog grada

Na čelu 50 legija krenuo preko Alpa, putem kojim je išao Hanibal. Hrišćani u strašnoj smrti Galerija videli božju kaznu


Slika

DOK je Konstantin bio odsutan, predvodeći pohod na pobunjena varvarska plemena, njegov tast Maksimijan je poharao riznicu i arsenal, zatim pobunio trupe u Arlu. Pustio je netačnu glasinu da je njegov zet poginuo u obračunu sa Germanima i na talasu pometnje se sa vojskom povukao u dobro utvrđenu Masiliju, današnji Marsej. Čuvši za ovo, Konstantin je reagovao munjevito. Došao je sa svojim trupama podno zidina Masilije i lično predvodio napad na grad. Da li postiđeni ili uplašeni, svejedno je, žitelji Masilije su na kraju sami otvorili kapije grada svom cezaru. Sasvim je verovatno da su na taj način hteli da umilostive Konstantina i da se spasu ubijanja i pljačke.

Za Maksimijana, međutim, već je bilo kasno.

Iako ga Konstantin nije odmah pogubio, bilo je jasno da su mu dani odbrojani.

Bila je mu je data mogućnost izbora, to jest, ponuđen mu je način na koji će sebi oduzeti život. Maksimijan je odabrao konopac. Nedugo zatim pronađen je obešen.

Tako je završio avgust Maksimijan.

U Rimu, Maksencije, koji je snosio dobar deo krivice za njegovu tragičnu sudbinu, počeo je da glumata ucveljenog sina i da se zaklinje na osvetu Konstantinu.

Te iste 310. godine Konstantin je otišao u Gran u Galiji, gde je bilo čuveno Apolonovo proročište. Prespavao je na tom mestu i usnio čudan san, ujutru mu je to snoviđenje rastumačio Zenon, prefekt svetilišta. Proročanstvo je kazivalo da će Flavije Valerije Konstantin vladati trideset godina velikim Rimskim carstvom pod zaštitom boga Sunca. Konstantin je zato prihvatio da se zvanično stavi pod znak boga Sunca.

Sledeće, 311. godine, Konstantin, Licinije i Galerije donose čuveni Edikt o toleranciji, koji je trebalo koliko-toliko da sredi uzdrmane odnose u carstvu. Neki istoričari daju prednost ovom aktu u odnosu na Milanski edikt i smatraju ga važnijim. Ali on je bio samo mrtvo slovo na papiru. Potpisan od strane tada već umirućeg Galerija, nije do kraja bio sproveden u praksi. A sami Galerijevi motivi da stavi svoj potpis na njega bili su sebične prirode. Zato ga Galerije nikad nije ni poštovao. Ubrzo nakon donošenja ovog akta, Galerije umire u Serdici, u proleće 311. godine, i time Licinije postaje jedini vladar Istoka. Hroničari kažu da je Galerije umro strašnom smrću, a hrišćani su u tome videlu božju kaznu.


KORAK DO CRVENE STENE

DOŠLA je jesen i Konstantin i njegove pobedonosne trupe jašu Flaminijevim drumom. Maksencije čeka u Večnom gradu, imao je poverenja u Pretorijansku gardu i očeve legije. Njegova armija prešla je Tibar preko Milvijskog mosta, usput na brzinu izgradivši pontonski most, i upućuje se na sever sve do uzvišenja severozapadno od Saksa rubre (Crvene stene).


Bilo kako bilo, Konstantin je u tome pre svega video svoju šansu.

Odlučio je da krene na Rim i da se obračuna sa Maksencijem.

Krenuo je iz Arla 1. marta 312. godine predvodeći vojsku od čak pedeset legija, mahom jedinica iz Britanije i Galije. Krenuo je preko Alpa, odabravši sličan put kojim je nekad davno išao i Hanibal. Međutim, on nije napravio istu grešku kao kartaginski vojskovođa, poslao je kao prethodnicu izviđače, dobre poznavaoce terena, tako da je njegova vojska savladala bezbedno tu tešku prepreku.

Kada je ušao u Italiju, prva na udaru bila je Segusija, jako utvrđenje na obroncima Alpa. Postupio je slično kao kod opsade Masilije, naredio je sveopšti juriš. To se pokazalo uspešnim. Laka pešadija naprečac je osvojila gradske zidine i Segusija je pala. Poštedeo je posadu i građane kako bi pokazao da dolazi ne kao osvajač već kao oslobodilac. Dok su se glasine o njegovoj blagosti i milosrđu širile carstvom, on je krenuo dalje - na Taurinum. Na prostranom polju ispred grada, Konstantin munjevitim manevrom, koji se u rimskoj vojnoj doktrini nazivao “forfices” - makaze, uspeva da opkoli Maksencijevu konjicu i da joj nanese velike gubitke.

Nakon sveopšteg rasula i strahovitog poraza, Taurinum pada.

Posle pada Taurinuma, svi severni gradovi su mu otvorili svoje kapije. A onda je udario na Veronu. Bio je to čvrst, dobro utvrđen grad, sa tri strane zaštićen rekom... A Konstantin nije imao dovoljno vremena. Da sve bude gore, Maksencije je na njega poslao generala Rurika Pompejana, sa najboljim trupama iz Mediolanuma i Akvileje. Bili su dvostruko brojniji od Konstantinovih trupa. Rizikovao je da se nađe priklešten između zidina Verone i te velike armije. Izdao je naređenje pešadiji da formiraju dve kolone. Konjica se pomerila u stranu, omogućujući pešadiji da udari na Pompejanove konjanike. Sudar dve vojske je bio silovit i krvav. Kada je bitka dostigla vrhunac, uzjahao je konja i stavio se na čelo svojih trupa. I Pompejan je učinio isto... Ubrzo je poginuo i njegove trupe su se predale.

U Rimu, Maksencije je bio očajan. I uplašen. Svakog dana je terao sveštenike da tumače znakove sudbine čitajući životinjske utrobe ili prateći let ptica. U jednoj takvoj paganskoj ceremoniji, sveštenici su mu predvideli da će “neprijatelj Rima biti poražen”. Mogao je da odahne zakratko.

Nije se ni u jednom trenutku zapitao ko je zapravo taj “neprijatelj Rima” koji će uskoro biti poražen.

Konstantin i njegove legije su se ulogorile na Malborgetu, bregu koji je bio udaljen tek petnaest milja od Rima. Vojska je bila iscrljena dugim i krvavim pohodom, bili su brojčano slabiji, zalihe su bile na izmaku a imali su i dosta ranjenih... Konstantin je zato dao sam svojim vojnicima predah. Jednu mirnu noć pre nego što krenu u susret slavi ili porazu...

Tu, nadomak Rima, moren nemirima i sumnjama, suočen sa nemilosrdnim neprijateljem i njegovom nadmoćnom armijom, Flavije Valerije Konstantin iskusiće nešto što će mu zauvek promeniti život.


(Nastaviće se)

Stranica 4 od 5 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/