Srpske princeze i vladarke

Luna.* · **Poslato:** 07 Dec 2012, 21:06

Kraljica za katedrom

Obrazovanje se u ono doba sticalo, uglavnom, u okviru crkve. Oni koji su nameravali da se zamonaše učili su da čitaju i pišu u manastirima

OBRAZOVANJE se u ono doba sticalo, uglavnom, u okviru crkve. Oni koji su nameravali da se zamonaše učili su da čitaju i pišu u manastirima, mada su u njih dolazili i oni koji su bili pismeni.
Tako su manastiri tog vremena predstavljali ne samo mesto za bogosluženje, već su bili i svojevrsne škole.
Pošto je bogosluženje zahtevalo pismenost radi čitanja crkvenih knjiga: jevanđelja, psaltira, trebnika, liturgijara, oktoiha i drugih, to su pored učenja pismenosti, manastiri razvijali i veliku književnu delatnost, prepisivanja, pa i štampanja knjiga o čemu su ostali vidni tragovi u našim manastirima, bibliotekama i muzejima.
Crkvene knjige su u manastirima prepisivane i prevođene najčešće sa grčkog jezika, što su činili najpismeniji kaluđeri i znalci stranih jezika, a najdarovitiji od njih su još sastavljali službe srpskim svetiteljima i pisali njihove biografije (žitija).
Feudalni gospodari i drugi bogatiji ljudi slali su svoju decu u manastire da se opismene, a neki od njih, kao i vladari (slučaj sa kraljicom Jelenom Anžujskom i kraljem Urošem), za obrazovanje svoje dece angažovali su posebne učitelje, često i strane (za učenje stranih jezika, pojedinih predmeta - istorije, geografije i drugo).
Za savlađivanje čitanja i pisanja trebalo je uložiti dosta truda. Korišćena su dva oblika slova - jedan za knjige, a drugi za pisma i druge pismene oblike.
Slova za knjige su bila ujednačene veličine i lakše čitljivija, a za pisma nejednaka, ali pisanje je bilo lakše i brže.
Tokom učenja, slova su ispisivana na voštanim tablicama, koje su se za ove potrebe mogle koristiti i više puta.
Glavni materijali za pisanje bili su ručno proizveden papir i pergament, koji se dobijao posebnom obradom jagnjećih i telećih koža. Bio je dugotrajan, ali dosta skup, a listovi su se mogli koristiti i više puta, jer se napisani tekst mogao sastrugavati.
Za uvežbavanje učenici su obično koristili crkvene knjige kao što su psaltir i časlovec.
Sastavni deo bogosluženja bilo je crkveno pojanje, pa se u vezi sa ovim za pripreme sveštenika obraćala pažnja i na najnužnije muzičko obrazovanje.
Kraljica Jelena, koja je veoma cenila pismenost, podsticala je i potpomagala opismenjavanje dece pri crkvama i manastirima na svojoj teritoriji. U te svrhe izdvajala sredstva za nabavku knjiga, voštanih tablica, papira, pergamenta i sredstava za pisanje.
Međutim, Jelena se nije mogla zadovoljiti samo ovim. Odlučila je da za žensku decu obrazuje posebnu domaćičku školu u svome sedištu u Brnjacima.
Nije se moglo ustanoviti da li je vladarka za potrebe ove škole koristila prostorije svoga dvora, ili je podigla posebnu zgradu, koje su u to vreme građene od drveta.
Pouzdano se zna da je kraljica Jelena za ovu svrhu okupljala iz čitave svoje kraljevine dosta devojaka, smestila ih na stalan boravak kod sebe u Brnjacima, i tu ih jednoobrazno oblačila, hranila i domaćički obrazovala. Nije se moglo utvrditi odakle je angažovala vaspitače (učitelje), ali se pretpostavlja da je to bio neko iz primorja, pa i iz inostranstva.
Prema nekim podacima, pored opšte pismenosti, hrišćanske nauke i lepog ponašanja, predmeti su mogli biti: šivenje i krojenje, vez, pripremanje hrane i zimnica, zdravstvena zaštita i ukazivanje prve pomoći, održavanje trudnoće, podizanje i vaspitanje deteta i dr.
Nije poznato ni koliko je ova škola trajala i koliko je generacija kroz nju prošlo, ali je poznato da je kraljica Jelena nastojala da ove učenice po završetku škole nađu dobre muževe, odnosno dobro se udome, dajući im čak i izvesnu sumu novca za takozvanu devojačku opremu.
O ovim učenicama kraljica Jelena je vodila svakodnevnu brigu, stavljajući im na raspolaganje i svoju bogatu biblioteku u Brnjacima, a prema nekim izvorima čak ima i nagoveštaja da je i sama održavala časove ovim devojkama.
U srednjovekovnoj srpskoj nemanjićkoj državi medicina je bila veoma slabo razvijena, kao što je to bio slučaj i u drugim državama srednjeg veka.
Stari Sloveni su se, naseljavanjem u novoj domovini, služili svojim stečenim znanjem koje su doneli iz svoje stare domovine, čemu su postepeno pridodavali ono što su u vezi sa time zatekli kod starosedelaca, a kasnije upoznali i medicinu koja je primenjivana u Vizantiji, koja se dopunjavala sa znanjima drugih naroda. Skup tih saznanja i način njihove primene u lečenju bolesnika odlikovao se u onome što danas nazivamo narodnom medicinom.
Nosioci te narodne medicine u ono vreme bili su manastiri, gde se ukazivala potreba vođenja posebne brige o zdravlju monaha. Posebno zato što su monasi izlažući se dugotrajnim postovima i odričući se mnogo čega što je neophodno za normalan život često obolevali, pa je bilo potrebno pored njihovog lečenja po njihovim ćelijama, osnovati posebne bolnice pri manastirima.

MALOLETNA MLADA
MILUTINOVA ženidba maloletnom Simonidom izazvala je veliko nezadovoljstvo naroda, vlastele i njegove porodice, a naročito majke kraljice Jelene Anžujske. Ta pobožna i dobročina starica nije mogla nikako da se pomiri sa novim Milutinovim političkim držanjem (približavanje Vizantiji i okretanje leđa Zapadu), ni njegovim novim neobičnim brakom, jer su njegovi postupci u ovom slučaju pokazali bezobzirnost jedne vrlo tvrde sujetne i sebične duše.

(Nastaviće se)

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 08 Dec 2012, 00:20

Ko su bile žene srpskih vladara

Jelene i Ane najbrojnije
Najviše supruga srpskih vladara nosilo je ime Jelena. To ime nosile su supruge kraljeva Uroša, Milutina i Vukašina, cara Dušana, despota Stefana Lazarevića, Lazara Brankovića i Stefana Tomaševića, kao i supruga vožda Karađorđa. Sledeće najbrojnije bile su Ane. Tako se zvalo pet supruga srpskih vladara. Među njima su žena velikog župana Stefana Nemanje, žene kraljeva Stefana Prvovenčanog, Radoslava i Milutina kao i žena cara Uroša.

Najromantičniji par srpske istorije
O ženi Stefana Nemanje, osnivača dinastije Nemanjić, županici Ani, a potonjoj monahinji Anastasiji, zna se veoma malo. Bila je verovatno grčkog porekla. Upamćena je kao majka prvog srpskog arhiepiskopa Svetog Save i prvog srpskog kralja Stefana Prvovenčanog. Zamonašila se kad i njen muž, 1196. godine. Njene mošti i danas počivaju u manastiru Studenica.

Jevdokija, prva žena Stefana Prvovenčanog, bila je kćer vizantijskog cara Aleksija III Anđela. Njihov brak verovatno je uticao na to da se Nemanja odrekne prestola u korist mlađeg sina Stefana, vizantijskog zeta, umesto u korist najstarijeg sina Vukana. U početku je brak između Stefana i kulturne i obrazovane Jevdokije dobro funkcionisao. Međutim, po Stefanovom stupanju na presto počinju bračne razmirice. Međusobno su se optuživali za neverstvo. Jevdokija je odagnata sa srpskog dvora 1201/02. godine, a njenom proterivanju prethodila je kazna javnog svlačenja i sramoćenja. Ona se udavala još dva puta. Njen drugi brak sa novim vizantijskim carem Aleksijem V Dukom Murcuflom, koji je zbacio njenog oca sa vlasti, bio je iz ljubavi. Treći put su je udali za Leona Zgura, gospodara Korinta, krvoločnog grubijana, koga upošte nije volela. Iste godine kad i Jevdokija i Stefan se oženio, po treći put, Anom, unukom mletačkog dužda Enrika Dandola.

Stariji sin Stefana Prvovenčanog i Jevdokije, kralj Radoslav, bio je oženjen Anom Komninom, svojom rođakom po majci i ćerkom vizantijskog cara Teodora I. Njih dvoje smatraju se „najromantičnijim parom srpske istorije“. Brak sklopljen iz političkih interesa vremenom je prerastao u ljubav. Oboje su bili veoma osećajni i kulturni. Radoslav je bio veoma podložan Aninom uticaju, tražeći u njoj izgubljenu majčinsku ljubav. Ana i Radoslav zamonašili su se 1234. godine, nakon zbacivanja s prestola. Prema jednoj legendi, Ana se za vreme njihovog izgnanstva zaljubila u komandanta Drača i pobegla sa njim.

Sin Stefana Prvovenčanog i Ane Dandolo, kralj Uroš I, bio je oženjen Jelenom Anžujskom, francuskom princezom, čiji su rođaci vladali u mnogim evropskim državama. Istoričari Jelenu opisuju kao „na rečima oštru, po prirodi blagu, životom neporočnu i u zapovedanju krotku ženu“. Jelena je bila „prva žena u istoriji Srbije koja je dostigla divljenje savremenika“. Ova katolkinja bila je ktitor i katoličkih i pravoslavnih hramova. Organizovala je sirotišta i ženske škole, siromašnim devojkama pripremala miraz i darivala sirote i bolesne. Podržavala je sina Dragutina kada je rušio oca sa vlasti, zbog čega je dobila na upravu mnoge teritorije i političku samostalnost. Mlađeg sina Milutina nije podržavala u njegovim političkim i bračnim nestalnostima. Pred kraj života se zamonašila. Sahranjena je u svojoj zadužbini, manastiru Gradac. Srpska pravoslavna Crkva ju je kanonizovala 1317. godine.

Kralj Milutin ženio se pet puta, češće iz političkih razloga, ređe iz ljubavi. Za njega su bile udate: Srpkinja Jelena; ćerka gospodara Tesalije, istoriji nepoznatog imena; Mađarica Jelisaveta, koja mu je bila svastika i koju je oteo iz manastira; bugarska princeza Ana i vizantijska princeza Simonida. Nakon pobede u ratu nad Vizantijom, car Andronik II ponudio mu je sklapanje mira i brak sa vizantijskom princezom. Udovica Evdokija, Andronikova sestra, odbila je da stupi u brak sa Milutinom, pa mu je Andronik za ženu dao svoju petogodišnju kćer Simonidu, koja je stasala u „jednu od najlepših srpskih srednjovekovnih kraljica“. Njen četrdeset godina stariji muž mučio ju je svojom ljubomorom, te je ona nekoliko puta pokušavala da od njega pobegne. Odbijala je da se vrati iz Carigrada, gde je bila u poseti ocu, ali ju je Andronik vratio jer mu je Milutin pripretio ratom. Jednom se u Seru u tajnosti zamonašila, ali joj je polubrat pocepao monašku rizu i uplakanu je vratio Milutinu. Simonida i Milutin nisu imali dece. Neopravdano je optuživana da je uzrok sukoba među Nemanjićima, koji su se zapravo borili za vlast. Simonida nije volela Milutina, ali je volela Srbiju. Naročito joj je u lepoj uspomeni ostalo prijateljstvo sa jetrvom Katarinom i deverom, kraljem Dragutinom. Posle Milutinove smrti Simonida se zamonašila i živela u Carigradu. Kada je Milutin kanonizovan 1324. godine, za njegov ćivot u manastiru Banjska stiglo je zlatno kandilo, dar njegove poslednje supruge, Simonide.

Milutinov sin i naslednik, Stefan Dečanski, ženio se dva puta. Njegov prvi brak i velika ljubav sa bugarskom princezom Teodorom završili su se njenom preranom smrću. Potom se oženio skoro četrdeset godina mlađom vizantijskom princezom Marijom, zbog čega su mu često prebacivali da je nalik ocu. Ovaj skladan brak remetili su jedino njeni rođaci međusobnim političkim razmiricama. O tome koliko je Stefan voleo Mariju svedoči i podatak da je o pobedi nad Bugarima kod Velbužda 1330. godine prvo obavestio suprugu, pa tek onda Državni sabor. Marija je optuživana da je uticala na Stefana da presto ostavi njihovom sinu Simeonu Siniši, a ne sinu iz prvog Stefanovog braka, Dušanu. Kada je Dušan, budući car, pobunom preuzeo presto 1331, Stefan se sa Marijom i decom sklonio u Nerodimlje, odakle je kasnije pobegao, ostavivši porodicu na milost i nemilost Dušanu i pobunjenoj vlasteli. Ubrzo je Stefan ubijen u Zvečanu, ali Dušan nije zlo postupio prema njegovoj porodici. Marija se zamonašila, ali nije otišla u manastir već je nastavila dotadašnji život, a njena deca, naročito Simeon, dobila su zavidan položaj u Dušanovom carstvu. Postoji sumnja da se oko 1337. godine dvadesetpetogodišnja Marija, preudala za visokog Dušanovog velmožu, despota Jovana Olivera.

Najčešće Grkinje, retko građanke
Među suprugama srpskih vladara najviše je bilo onih grčkog (vizantijskog) porekla, čak deset. Njih osam bile su Srpkinje, četiri Bugarke, tri Mađarice, dve Italijanke i tri Rumunke. Među vladarskim ženama bila je i jedna albansko-grčkog porekla i jedna Francuskinja. Za nekoliko njih istorija nije zabeležila nacionalnu pripadnost. Od trideset i tri supruge srpskih vladara samo četiri iz novije istorije nisu bile plemkinje, već građanke. To su bile supruge vožda Karađorđa - Jelena i kneza Aleksandra Karađorđevića - Persida. Supruga kneza Miloša, kneginja Ljubica, takođe je bila građanka. Poslednji srpski vladar koji se oženio ženom koja nije plave krvi, bio je kralj Aleksandar Obrenović.

nastavlja se

Luna.* · **Poslato:** 08 Dec 2012, 00:21

-2-

Strasna političarka
Car Dušan, sin bugarske princeze, i sam se oženio bugarskom princezom, ali iz druge dinastije. Princeza Jelena stigla je iz Bugarske, carevine u opadanju, u srpsko carstvo u usponu. Od početka je podsticala muža na snaženje države, jer je Dušan umeo da bude suzdržan, a ona je u potpunosti osećala potencijal srpske države. Brak pun ljubavi u jednom momentu zapao je u krizu, jer Jelena dugo nije mogla da rodi. Kada se Dušan već spremao da pronađe drugu ženu, Jelena mu je podarila sina jedinca, budućeg cara Uroša. Carica Jelena je bila veoma uticajna i u spoljnjoj i unutrašnjoj politci. Njena uloga u proglašenju carstva i patrijaršije 1345/46. godine, verovatno je bila značajna. U jednoj povelji car Dušan naziva svoju suprugu „carica moga carstva“. Mnogi su se plašili uticajne carice Jelene, jer je bila prilično „netrpeljiva“, za razliku od Dušana. Ipak, svi su je poštovali i slušali. Hrabra i odlučna, pratila je svoga muža i u ratnim pohodima i na diplomatskim putovanjima. Jelena je jedina žena koja je boravila na Svetoj gori. Naime, epidemija kuge 1347/48. godine bila je jedan od razloga da Crkva odobri taj boravak, ali i Dušanov i Jelenin nesumnjivi autoritet.

Posle naprasne smrti cara Dušana 1355. godine, Jelena se zamonašila i nastavila život u Seru. I dalje je bila politički uticajna i umešana u mnoge spletke, pa i ratove. Sukobljavala se sa ćesarom Vojihnom i Uglješom Mrnjavčevićem. Svoje odlične odnose sa sinom, carem Urošem, na kraju je pokvarila, jer se ponašla sve više kao političar, a sve manje kao majka. Nadživela je svoga sina, a knez Lazar, novi vladar Srbije, često se upravo sa njom konsultovao oko političkih poteza i veoma poštovao njen autoritet.

Kneginja Milica, žena kneza Lazara, vodila je poreklo od carske loze Nemanjića. Istorija i narodna poezija pamte je kao idealnu suprugu, majku i sestru. Sa ovlašćenjem kneza Lazara vladala je Srbijom od Kosovske bitke do sinovljevog punoletstva 1397. godine. Potom se zamonašila, ali je i dalje ostala uticajna. Pomagala je sinu, knezu i despotu Stefanu u rukovođenju državom i više puta ga mirila sa bratom Vukom. Ostala je „srca jaka“ i kada je morala posle Kosovske bitke da pošalje ćerku Oliveru u Bajazitov harem. Uvek je vodila politku kompromisa za dobrobit države i naroda. Njena zadužbina, manastir Ljubostinja, prema legendi sazidan je na mestu gde je upoznala i zaljubila se u kneza Lazara.

Despotica Jelena, supruga despota Stefana, bila je sestra vizantijske carice Jevgenije, rodom od Gatiluzija, italijanskih gospodara Mitilene. Nije bila bogata kao što se očekivalo, ali je bila naočita kao i sestra. Jelena se pominje samo dva puta u istoriji, u vezi sa veridbom 1402. i venčanjem 1045. godine. Ona i Stefan nisu imali dece, pa je Despota nasledio njegov sestrić, Đurađ Branković.

Jerina, druga žena despota Đurđa Brankovića bila je lepa, obrazovana, ali „hladna Grkinja“. Imala je veliki uticaj na muža koji joj je, budući popustljiv, dopuštao političku inicijativu. Narod je nije voleo zbog političkih ambiciija, stranog porekla i nepotizma. Smatrajući da je mukotrpna izgradnja Smedereva njen hir, dobila je nadimak „prokleta Jerina“. Tako je narod ostao neosetljiv na njene nesreće: smrt sina Todora, udaju ćerke Mare za sultana Murata II i oslepljivanje sinova Stefana i Grgura. Posle Đurđeve smrti presto je nasledio njihov najmlađi sin Lazar, koji je bio veoma nepravedan prema majci. Despotica Jerina u muci je provela poslednje godine svog života. Možda je bila i zlostavljana, a postoji sumnja da je na kraju i otrovana.

27 vladara, a 33 supruge
Od svih srpskih vladara najviše puta se ženio kralj Milutin. Za četrdeset godina vladavine podigao je četrdeset zadužbina, a ženio se pet puta. Kralj Stefan Prvovenčani stupio je u brak tri puta, dok su se ostali srpski vladari ženili uglavnom samo jednom. Jedini srpski vladar koji se nikada nije ženio bio je knez Milan Obrenović, stariji brat kneza Mihaila koji je umro u dvadesetoj godini, ne stigavši da se oženi. Vladao je Srbijom svega 27 dana, primivši vlast već bolestan i na samrtničkoj postelji.

Ubijale i ubijane zbog ljubavi
Jelena, ćerka obor kneza Nikole Jovanovića postala je supruga Karađorđa Petrovića osamnaest godina pre Prvog srpskog ustanka. Sticajem istorijskih okolnosti, ona će biti prva supruga-građanka jednog srpskog vladara. Sa porodicom i mužem delila je sve nedaće života u ustaničkoj Srbiji, a potom i u izgnanstvu. Umrla je 1842. godine, devet meseci pre nego što će njen sin knez Aleksandar postati vladar Srbije.

Kneginja Ljubica, supruga kneza Miloša, ostala je upamćena kao stroga i samosvesna žena. Zbog različitih političkih stavova često se sukobljavala sa mužem. Miloševa neverstva i mnogobrojna vanbračna deca takođe su bili uzrok njihovih svađa. Jednu od Miloševih ljubavnica, Petriju, Ljubica je ubila 1819. godine. Knjaz joj je ovo ubistvo oprostio zbog trudnoće kao i podrške koju je imala u narodu. Konak kneginje Ljubice sazidan je 1831. godine kao njena beogradska rezidencija u kojoj je živela odvojeno od muža. Umrla je u izgnanstvu, u Novom Sadu, 1843. godine.

Mađarska grofica Julija Hunjadi postala je supruga kneza Mihaila Obrenovića još dok je živeo u izgnanstvu u Austro-Ugarskoj. Mihailo i Julija nisu imali dece, što je bio osnovni razlog njihovog razdvajanja. Mihailo je želeo da se razvede i oženi bliskom rođakom Katarinom u koju je bio zaljubljen, ali Crkva taj brak nije odobrila. Mihailo je imao vanbračnog sina iz jedne mladalačke veze, koji nije imao pravo nasledstva prestola. Prilikom atentata 1868, kada je ubijen knez Mihailo, ranjena je i Katarina. Posle Mihailove smrti, kneginja Julija preudala se za jednog nemačkog grofa, sa kojim je izgleda bila u vezi još dok je bila u braku sa Mihailom.

Kraljica Natalija, supruga kralja Milana, rusko-moldavskog porekla, važi za jednu od najlepših žena savremene srpske istorije. Njihov brak nije bio srećan. Svađe sa Milanom zbog njegovog neverstva i kocke, postale su još žešće posle Milanovog političkog okretanja ka Austriji, budući da je Natalija važila za rusofilku. Brak Natalije i Milana razveden je 1888, a ona je proterana iz Srbije 1891. godine. Živela je u Bijaricu, u Francuskoj. Brak njenog sina Aleksandra sa njenom dvorskom damom, Dragom Mašin, bio je uzrok prekida odnosa majke i sina. Posle sinovljevog ubistva 1903. godine prešla je u rimokatoličku veru i zamonašila se. Bila je veliki dobrotvor i deo imovine ostavila je Beogradskom univerzitetu i crkvama zadužbinama Obrenovića. Imovinu u Francuskoj zaveštala je rimokatoličkoj crkvi. Umrla je 1941. godine u manastiru Sen Deni, pored Pariza. Njeni memoari čuvaju se u Vatikanu i do danas nisu objavljeni.

Supruga kralja Aleksandra Obrenovića, Draga Lunjevica Mašin Obrenović, bila je poslednja Srpkinja i poslednja građanka na srpskom prestolu. Njen deda, Nikola Lunjevica, bio je čuveni trgovac koji je pomagao srpske ustanike 1804-1815. Rano se udala za inžinjera Svetozara Mašina, ali je ubrzo ostala udovica. Sama je izdržavala mnogobrojnu porodicu baveći se novinarstvom i prevodilaštvom. Ostale su upamćene i njene mnogobrojne ljubavne veze sa imućnom i oženjenom beogradskom gospodom. Jedno vreme živela je kao dvorska dama kraljice Natalije u Francuskoj. Tamo se u nju i zaljubio Natalijin sin, Aleksandar koji je, u devet godina starijoj Dragoj, bez sumnje, tražio majčinsku ljubav koja mu je nedostajala. U kratkom braku sa Aleksandrom (1900-1903) Draga se pokazala kao veoma uticajna supruga, često se nepristojno mešala u politiku i bila sklona nepotizmu. Uprkos svom poreklu ona nije bila omiljena u narodu. Njena burna prošlost, obesno ponašanje u braku, nemogućnost da rodi, skandal sa simuliranom trudnoćom, kao i pokušaj da svoju braću proglasi za prestolonaslednike, izazvali su otpor građana, a naročito oficirskog kora. Oficirska zavera protiv kraljevskog para kulminirala je Majskim prevratom 1903. godine, kada su Aleksandar, Draga i njena braća ubijeni, a njena porodica proterana iz Srbije.

Marija, rumunska princeza, ćerka kralja Ferndinanda I Hoencolerna, poreklom Nemca, bila je supruga jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića. Ovim brakom Karađorđevići su se preko Hoencolerna orodili sa srednjovekovnom dinastijom Nemanjića. Kraljica Marija je kao uzorna i smerna supruga i majka bila omiljena u srpskom narodu. Pokazivala je talenat i interesovanje za umetnost, ali i za humanitarni rad. Bila je ljubitelj automobilizma i prva Jugoslovenka koja je posedovla vozačku dozvolu. Posle muževljeve smrti 1934. godine obukla je crninu i nosila je do kraja života. Umrla je u izgnanstvu, u Londonu, 1961. godine.

Brojno potomstvo
Srpski vladari od XII do XX veka imali su ukupno 94 zakonita potomka – 53 sina i 41 kćer. Vanbračni potomci srpskih vladara poznati su uglavnom kada je reč o novijoj srpskoj istoriji, dok se o onim srednjovekovnim malo zna. Kralj Milutin je iz pet brakova imao samo četvoro dece, a knez Aleksandar Karađorđević i kneginja Persida imali su desetoro dece. Dece nisu imali kralj Radoslav i Ana Komnina, car Uroš i carica Ana, kao i kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga.

bastabalkana

Luna.* · **Poslato:** 12 Dec 2012, 09:52

Vernica dve crkve

Vladala je sa dva naroda podeljena u dve crkve, ne odvajajući jednu od druge. Prva bolnica u Srbiji osnovana u Studenici

PRVA bolnica u Srbiji osnovana je pri manastiru Studenici. To je bila oveća jednostavna prostorija opremljena krevetima i posteljinom, kao i drugom neophodnom opremom. Za razliku od ostalih manastirskih prostorija, manastirska bolnica je grejana u hladne dane, a o bolesnicima su se starali nešto obdareniji u medicini monasi - bolničari.
Njihova znanja u medicini bila su veoma skromna - na nivou toga doba. Bilo je to vreme bez prethodnog pripremanja medicinskog osoblja (školovanja), bez ikakvih udžbenika, koji su se vremenom pojavili i sadržavali najnužnija stručna znanja, počev od antike.
Međutim, ova skromna znanja, izdvajanje bolesnika u zasebnu prostoriju, grejanje, poboljšanje ishrane i narodni lekovi doprinosili su poboljšanju zdravlja pacijenata.
U doba ratova, ove manastirske bolnice su proširivane, osnivane nove i u njih smeštani teži ranjenici i vojni bolesnici, a u mirnodopsko vreme tamo su smeštani i lečeni i pojedini feudalni gospodari.
Uzroci bolesti i čestih velikih epidemija pripisivani su natprirodnim silama, pa se za njihovo lečenje pribegavalo i čitanjem molitvi, vračanju i bajanju.
Brojne lekovite trave predstavljale su osnovicu te narodne medicine, jer je vekovno iskustvo uočilo njihova svojstva i biljke koje one mogu izlečiti ili rane zaceliti. Međutim, mnoge bolesti toga doba narodna medicina nije mogla izlečiti. Smrtnost stanovnika bila je veoma visoka. Ovo, posledica gladi usled ratnih razaranja i elementarnih nepogoda, uticali su na to da pojedini krajevi skoro potpuno opuste.
Za duŠevne bolesti se verovalo da časne mošti svetitelja imaju isceliteljsku moć i da se sugestivnom molitvom mogu odagnati zli dusi koji su opsedali duševnog bolesnika, o čemu se često govori u žitijima svetitelja.
Lekari su u to vreme angažovani samo za dvorske potrebe i u velikim ratnim pohodima, a oni su dovođeni iz Carigrada, Venecije i primorja.
Počeci osnivanja zdravstvenih ustanova u nemanjićkoj državi vezuju se za kraj DžII i početak DžIII veka, odnosno za period delovanja Svetog Save i Stevana Prvovenčanog, pa je pored bolnica i apoteka u Kotoru, osnovana i prva bolnica u Prizrenu.
Ovu tradiciju su nastavili kralj Milutin i kraljica Jelena Anžujska koja je pored manastirskih bolnica na svome području, koje je obilato potpomagala i delatnosti njene domaćičke škole u ovoj oblasti, osnovala i bolnicu u Baru.
Kraljica Jelena Anžujska je, pored drugih brojnih dobrih vrlina, bila i veoma naklonjena crkvi, ne deleći svoju rođenu katoličku od pravoslavne, a posebno se istakla u svojoj ktitorskoj delatnosti.
Vladala je ona na svome području sa dva slovenska naroda hrišćanske veroispovesti izdeljena na dve crkve - pravoslavnu i katoličku, koje se međusobno od svoje prvobitne razdeobe - konačnog rascepa 1054. godine nikako nisu mogle sporazumeti o ponovnom ujedinjenju, što je izazvalo mnogobrojne probleme u okviru hrišćanstva, koji su kulminirali čak i do međusobnih oružanih obračuna.
Nesporazumi između katoličke i pravoslavne crkve koje su nastojale da potisnu jedna drugu, a što je naročito bio slučaj u primorju, odražavali su se i na njihove pripadnike, pa je vladarima bilo veoma teško da posreduju, smiruju strasti i vode ravnopravnu politiku.
Sa ovim problemom se susrela i kraljica Jelena Anžujska, mada je na svome terenu imala više pravoslavnog nego katoličkog stanovništva.
Međutim, ova mudra žena iako katolikinja po rođenju još od svoga dolaska u Srbiju i kasnije kada postaje srpska vladarka vodi takvu iskrenu i ravnopravnu politiku prema obema crkvama, da očito postaje kraljica svih naroda na području Srbije, pa čak i majka pravoslavnih.
U sklopu briga o svome narodu, ona tu ne odvaja ni crkvu, tako da u skladu sa svojim mogućnostima obilato potpomaže obe crkve, a što se naročito odnosi na popravke postojećih crkava i manastira i podizanje novih, a što je naročito slučaj u primorju gde je bila i veća gustina stanovništva i naravno veći broj verskih objekata.
Tako se iz godine u godinu njene dosta duge vladavine, ređaju ove njene aktivnosti:
- Podiže manastir u Stonu za pravoslavne monahe, na mestu porušene Bogorodičine crkve;
- Podiže u Baru franjevački manastir;
- Zida u Skadru pravoslavni manastir Sv. Marije;
- Gradi manastir za franjevce u Kotoru;
- Zida franjevački manastir u Ulcinju;
- Obnavlja crkvu sv. Srđa na Bojani;
- Daruje časni krst crkvi u Sopoćanima;
- Daruje velika imanja pravoslavnoj crkvi Bogorodice Bistričke kod Boljevca u Bihoru.
Međutim, kao najveći dragulj njene ktitorske delatnosti je pravoslavni manastir Gradac. On leži na uzdignutoj zaravni iznad reke Brvenice, na završetku šumovitih padina Golije. Udaljen je 12 kilometara od Brvenika i Ibra. U srednjem veku je pored njega prolazio veoma značajan put koji je vodio za Arilje, a čiji se jedan krak odvajao za manastir Studenicu.

MANASTIR GRADAC
Gradac je osnovan kao veliki manastir, sa uobičajenim rasporedom i sadržajem ovakvih objekata. Bio je ograđen velikim zidom i imao dva ulaza. U sklopu manastira nalazila se velika Bogorodičina crkva u središtu, a uz ogradni zid nalazila se crkvica sv. Nikole, zatim trpezarija sa kuhinjom, konaci i ekonomske zgrade.
Nije poznato kada je građen ovaj manastir, a smatra se da je završen 1268. godine.

Nastaviće se

Luna.* · **Poslato:** 13 Dec 2012, 10:36

Posle dvorca - bespuće

Svrgavanje Uroša I, sa kojim je provela 30 godina, teško palo Jeleni. Dvor u Brnjacima bio je otvoren za svakog podanika

Jelena Anžujska na ikoni

KRALJICI Jeleni sigurno je veoma teško palo kada je njenog muža kralja Uroša I s vlasti svrgnuo sin Dragutin, kao i, potom, njegova smrt i napuštanje deževskog dvora, gde je zajedno sa kraljem Urošem u skladnom braku provela tridesetak godina.

Nije bilo druge, silom prilika morala je da napusti deževski dvorac i ode gotovo u bespuće u kome se nalazio njihov dvorac u Brnjacima.

Nije poznato da li je tada sa njom otišao i neko od članova njene uže porodice. Ćerka Brnča, koja se pominje u nemanjićkim rodoslovima, po svim izgledima kratko je živela i nije se udavala, a sin Stefan umro je kao dete.

Svakako, sa sobom je povela njoj najprisniju poslugu sa deževskog dvora, da joj bude pri ruci u Brnjacima, da joj pomogne pri organizovanju dvora i vlasti i da ne bude sama.

I pri ovakvoj situaciji ona je našla snage da organizuje ovaj dvor i život u njemu, koji pristaje srpskoj kraljici koja je bila veoma uvažavana, kako kod naroda, sveštenstva i plemstva, tako i kod stranih državnika i rimskog pape.

Prema prikupljenim podacima i narodnom predanju, ona je za veoma kratko vreme uz pomoć dvorjana uspela da organizuje svoju državu, poveže svoje oblasti, uspostavi prisnu saradnju sa plemstvom, crkvama i manastirima, obiđe svoje gradove, čak i mnogobrojna sela, i svuda je pristojno dočekivana i uvažavana.

Još od početka vladavine brinula se o svim bitnim pitanjima iz života svoga naroda i nastojala da mu ublaži sve moguće patnje na koje je nailazio. Otuda su njena vrata bila otvorena za sve slojeve naroda, pa je svaki njen građanin, ako mu je to bilo potrebno, bio u mogućnosti da dođe u dvor, izloži svoje probleme njenom logotetu, čak i da bude primljen kod kraljice.

Njen lični život, oblačenje i ishrana bili su dosta skromni. Volela je da živi u prirodi, da dosta šeta, obilazi narod i crkvene svetinje, da čita.

Ustajala bi veoma rano, prošetala oko bistrog Oklačkog potoka, posle doručka obavila bi svoje državničke poslove u kancelariji sa svojim logotetom, a zatim bi se dohvatala knjige.

Najviše je volela da čita pokraj Oklačkog potoka, gde je slušala njegov žubor preko kamenih oblutaka, cvrkut ptica...

Predveče je volela da prošeta na konju u pratnji svoga logoteta ili nekog drugog dvorjanina, a noću je dugo čitala, da bi tek pred ponoć nastalo svetlo sa njenog prozora.

I tako iz dana u dan. Pored brige o svojoj državi, veoma joj je bilo stalo da prati razvoj u državama svojih sinova Milutina i Dragutina, o čemu je redovno dobijala vesti, pa joj je otuda i veoma teško pao njihov sukob.

Kao ljubitelj prirode, najviše je vremena provodila u Brnjacima, ali je u toku leta i zime izvesno vreme provodila u nemanjićkom dvorcu u Baru.

Za vreme boravka u Baru, znala je da poseti sve njene primorske gradove, crkvene svetinje u njima, lokalne organe vlasti i, naravno, barskog nadbiskupa, s kojim je uspostavila veoma bliske odnose.

Volela je more i često bi se s pratnjom otisnula brodićem na njegove pučine, da se sunča i kupa u moru.

Tako su kod nemanjićkog lovišta Sklapa postojale dve plaže na koje je ona najradije odlazila, pa ih je narod nazvao velika i mala Jelenina plaža.

Leti je boravila i u Ulcinju, a svoje sedište je imala u Šasu, odakle je takođe odlazila na plažu i u obližnju crkvu sv. Ilije u Veljem Selu, često i peške.

Kada je njena sestra Marija ostala udovica, sa svojim sinom se preselila u Jeleninu Srbiju i nastanila u Ulcinju. Kraljica Jelena je nešto više boravila na jadranskom primorju i družila se sa sestrom Marijom i bratancem, koji su je posećivali i u Brnjacima. Kada je umrla, Marija je sahranjena u Ulcinju u Jeleninoj zadužbini, crkvi sv. Marije.

U saglasnosti sa sinovima, ovaj grad je Mariji bio ustupljen na upravljanje.

Dosta vremena je kraljica Jelena provodila u svojoj domaćičkoj školi u Branjacima, razgovarajući sa devojkama i poučavajući ih. I tako sve do kraja svoje duboke starosti koju je doživela u tesnom kontaktu sa svojim narodom brinući se za njega.

POKLON MANASTIRU

O Gradcu ima malo izvornih istorijskih podataka. Najdragocenije i najopširnije obaveštenje o njemu ostavio je arhiepiskop Dalilo II u Žitiju, gde se za Jelenu kaže:

"... I tako poče zidati predivnu crkvu u ime presvete Bogorodice, praznika Blagoveštenja, na mestu zvanom Gradac. Sama podvizavajući se, ne imajući pokoja ni danju ni noću, kako bi samo sa uspehom mogla svršiti takvo delo, koje je počela."

Prema daljem opisu u istom tekstu, Gradac je bio bogat manastir. Kraljica Jelena se postarala da u njemu prebivaju izabrani monasi, utvrdila crkveni ustav, poklonila manastiru imanja i sela, što je potvrdila poveljom sa svojim potpisom, a za crkvu nabavila knjige, zlatne i srebrne sasude ukrašene dragim kamenjem i ikone okovane zlatom.

Nastaviće se

Luna.* · **Poslato:** 14 Dec 2012, 21:49

Принцеза племенитог срца

Чуда се дешавају. И данас. У земљи, Србији... Ако довољно верујеш, чак и када пропаднеш у најдубље дно и не видиш излаз (после развода, смрти брата, тумора на дојци), појави се трачак светлости. Више немаш куда, али свестан си да не смеш дубље. Јер, имаш децу, две дивне девојчице које те требају, којима си све на свету. И родитеље, који те воле. И баш када помислиш да нема излаза, завапиш Господу, опет не због себе, него због своје деце и појави се - чудо... У облику стварног Човека и стварне Жене, великог срца и племените душе, Принца И Принцезе – Њ. К.В. Владимира Карађорђевића и Њ. К.В. Бригите Карађорђевић.
Дуго сам размишљала о свему. Због српских мајки, српских жена и наше деце, одлучила сам, уз сагласност Њ. К.В. Бригите Карађорђевић, да напишем истину... Никада их, до тада, нисам видела, а никада нико није био стварнији у тренутку када ми је био најпотребнији.
Због своје стварне скромности, не толико познати у овом светлу.
Ово је моја прича али не о мени... Ово је прича о Људима који не знају баш добро српски, да, нагласићу то, али га врло добро разумеју ... О Људима који су ме прихватили и разумели и помогли конкретно и у право време. Разумели су моју душу, дописујући се на енглеском, за разлику од многих других, који то нису успели, чак ни покушали, на нашем језику. Прича о жени која је достојна ореола којег носи. Прича са женом која заслужује и титулу Принцезе и презиме које носи. Као некада Краљица Марија Карађорђевић...

Ваше Височанство, пре свега желим да вам се захвалим на свему сто сте учинили и чините за нас, за Србију, за наше мајке, сестре И децу. Ово није обичан интервју јер заиста желим поделити са другим мајкама и женама, са нашим читаоцима, причу о вама на основу личног искуства. Можете ли, молим вас, рећи нешто више о вашој Фондацији „Мајка и дете“, која постоји и веома успешно ради већ дуже време?

Фондацију „Мајка и дете“ основали смо Принц Владимир и ја 1999. године. Била сам ужаснута акцијом НАТО бомбардовања и желела да учиним нешто да бих помогла многобројним жртвама на Косову и у Србији. Мрзим рат, мрзим неправду, а НАТО бомбардовање јесте сасвим неправедна отворена агресија.
Контактирала сам Принца Владимира и заједно смо основали наш добротворни фонд! Благословени многим успесима, али уз присутну патњу, због једноставне истине да не можемо помоћи баш свим тим људима којима смо желели. Прикупљање новца за добротворне сврхе постало је веома тешко и постоји страшна међународна апатија према Србији када се ради о хуманитарним потребама. Захвални смо веома на томе што још увек има много добрих међународних хуманитарних организација које такође веома напорно раде да би помогле српски народ на територији бивше Југославије.
Највећи проблем у вези хуманитарног рада представља то што су те очајничке потребе у индивидуалним случајевима, изгубљене у укупној слици хуманитарног проблема у земљи каква је Србија. Бити у могућности да остварите било какав добротворни рад, јесте заиста привилегија и Принц Владимир и ја смо захвални Господу што можемо да помогнемо бар мало, али не волимо толико да причамо о томе. Свако ко ради овај посао са циљем да постане познат или очекујући медаљу, заиста не познаје истинито значење милосрђа на првом месту!

Да ли бисте поделили са нама делић вашег детињства? Ваше одрастање, рад на себи, однос са породицом?

Рођена сам у малом граду у средишњем делу северне Немачке. Одрастајући у веома повезаној И вољеној породици, заједно са бабом и дедом, била сам заиста благословена.
Моја мајка и мој отац радили су веома напорно да би ми обезбедили добро образовање и не могу рећи да сам остала жељна било чега, захваљујући њима. Мој омиљени члан породице одувек био је мој деда. Волела сам га толико јако да, када је он умро, већи део мог живота је био озбиљно угрожен. Дивила сам се мојој баки и уживала у веома блиском односу са њом дужи временски период с обзиром да је она умрла у својој 102. години. Оставила је веома јак утицај на мене. Моја бака је потицала из веома имућне породице али је изгубила све током оба светска рата. По завршетку Другог светског рата водила је веома тежак живот, али га је проживела као истинска дама. Од ње сам научила да се стил и грациозност новцем не могу купити. Научила сам да мораш волети себе али не стављајући се на прво место испред било кога другог, да мораш да волиш друге као што волиш себе. Мораш имати стрпљења, издржљивости, дисциплине и радити непрекидно да би постигао свој циљ у животу. Срећна сам јер сам имала могућност да научим много и о одговорности. Увек смо имали кућне љубимце у породици и ја сам била та која се бринула о њима, трудила се да имају добар и здрав живот. Један део мог детињства који памтим са малом горчином, јесу строга правила понашања, на којима сам сада захвална.
Не мислим само на понашање за столом, већ и на свакодневне добре манире. Ово ми је веома важно. Још као мала, заинтересовала сам се за моду. Сећам се, склапала бих различите материјале за моје лутке, када сам имала само четири године. Касније сам почела да шијем разне комбинације, па су ме моји пријатељи из школе молили да то исто урадим и за њихове лутке. Ова страст за дизајном и модом расла је у мени И наредних година али моја мајка је желела за мене комплетну обуку и образовање, на пољу које је сматрано много бољим. Из овог разлога студирала сам бизнис менаџмент, финансијско и корпоративно банкарство. Радила у једној великој банци али веома брзо схватила да је моја љубав према дизајну одеће превисе јака, тако да сам напустила свет банкарства И почела свој сопствени модни бизнис. Иронија је у томе да мислим да не бих успела да саградим тако успешну компанију и то тако брзо, без те моје праксе у пословној и комерцијалној трговини. Добила сам свој први велики уговор убрзо након покретања посла и тако сам могла да наставим даље, не заборављајући све оно чему ме је моја бака научила, нарочито да све што се ради мора бити са задовољством, и то савесно и дисциплиновано!

Како сте се упознали са Њ.К.В. Владимиром Карађорђевићем, вашим супругом?

Први пут сам упознала Принца Владимира 1993. године. Радила сам заједно са групом ,,Коло српских сестара“ у прикупљању хуманитарне помоћи за жртве током сукоба у Босни. Принц Владимир је дошао у Немачку на састанак ,,Кола српских сестара“ и тако смо се упознали. У разговору је поменуо да му је очајнички потребно да обезбеди неке медицинске залихе за Крајину и Босну и питао ме да ли му могу помоћи. Имала сам толико среће да сам имала контакте у двема главним болницама и успела да обезбедим све неопходно. Док смо водили разговор, постало је очигледно да је био веома заинтересован за мене и мени се свидео, тако фин и љубазан.
Позвао ме је за Лондон али била сам превише заузета да бих могла прихватити ту понуду и, због наших многобројних активности и наше професије, нисмо се видели све до 1999. године. У међувремену, 78 дана НАТО бомбардовања је завршено. Видела сам разарања која су остала као последица агресије на Косову и Србији. У то време била сам на Хавајима са пријатељем и одмах послала факс Принцу Владимиру, интересујући се да ли ради било какав пројекат за Косово. Замолио ме је да дођем на аеродром Хитроу да бисмо разговарали о заједничком пројекту. Тако сам и урадила, сели смо и причали нешто више од сат времена, пре него што сам одлетела даље у Немачку. Тај један једини кратки сат разговор а донео је прекретницу.
Одлучили смо да заједно покренемо хуманитарни рад и баш тада је постало очи- гледно да смо се (поново) заљубили.

Кажите нам нешто о послу којим се бавите? Креатор високе моде, и то веома успешан...

Волим свој посао! Донела сам веома важну одлуку, врло рано, у вези мог посла а то је концентрација на највиши квалитет у дизајну и производњи. Висока мода у области модног дизајна без прêт а порте врсте пословања. Дакле, то је оно што ја радим данас! Правим костиме за даме, у области високе моде, највишег квалитета, и чиним их потпуно ексклузивним. Мој мото је врло једноставан – само оно стварно најбоље! До сада сам имала више од 45 модних ревија и била у могућности да уживам у међународним ревијама високе моде у Паризу.
Забавно јесте али исто толико и веома важно из професионалних разлога, бити у току и пратити најновије трендове, оне који ће се тек појавити за годину дана или још касније! Имам клијенте у многим деловима света али и веома стриктну политику дискреције и не волим да помињем ко су или где се налазе. Наравно да сам веома поносна када моји клијенти желе да рекламирају мој дизајн и креације, али не волим нити желим да користим њих за сопствену рекламу!

Сарађујете са многим познатим модним кућама. Постали сте узор многима... Ко је био ваша инспирација у том чудесном свету моде?

Веома сам срећна што имам диван пословни однос са многим чувеним именима из света високе моде и наравно да сам поносна на то. Ако би требало да поменем само једну особу која ме највише инспирише, била би то Коко Шанел - без икакве сумње. Моћ и виђења те жене представљају доказ њеног живота и након њене смрти. Саградила је царство ни из чега. Дефинитивно, не поседујем такве амбиције и не желим да од посла градим империју. Напротив, мислим да бих, када бих то урадила, изгубила оно нешто, веома посебно.

Како бисте описали себе, с обзиром на вашу успешну свестраност и таленат?

Захвална сам Богу што сам рођена са способношћу да знам шта желим и да могу то и да препознам. За мене је то - бити способан за рад. Сходно својим могућностима, својим радом, створити простор у коме се може живети, и тај простор мора да буде моја лична креација, кроз сопствени таленат и рад. Зато је и мој радни простор такође моја креација као и моји модели, али не само у физичком смислу, већ и у духовном.
Неки људи могу видети хаос, а ја сам задовољна што тај исти хаос могу видети другим очима и то као средство и могућност за преуређивање. Мислим да то није толико посебна врлина него само део ентузијазма и спремности, способности давања себе, свог срца у свему.

Како бисте дефинисали женску лепоту? Да ли је она, по вама, ближа реалној жени или идеалу?

Постоји изрека ,,Лепота је у оку посматрача“! Савршено тачно. Оно што је лепо једној особи, не мора представљати лепоту И другоме. По мени, лепоту не представљају само физички атрибути жене. Свака жена носи у себи нешто што је чини лепом за друге. Питање је да ли је или није била у стању, под стицајем околности, да то ,,нешто“ искористи или она то једноставно није желела! На пример, угледате лепу жену, по вашем мишљењу, али убрзо приметите и спуштена рамена и чујете њене гласне псовке и клетве. Лепота је нарушена и тај тренутак је дефинитивно уништен. И сам појам лепоте се временом мења. Пример је писта на модним ревијама. У једној сезони актуелне су добре пропорције модела а већ у следећој актуелне су жене које изгледају као да нису ништа јеле три године. Понекад се ово преноси од стране медија на врло нездрав начин, по мени је то „приморана концепција лепоте“. Јер лепота није у новцу , већ у ставу и труду... Србија је добар пример праве лепоте, има је и превише. Видела сам толико много жена које су изгледале величанствено, чак и у најтежим годинама за Србију, деведесетим.

Одакле толика енергија? Имате ли уопште слободног времена?

Сва моја енергија долази од Бога и од Његове милости. Не знам за досаду и захвална сам на томе. Принц Владимир ме често критикује што покушавам да спојим у једном дану три. У одређеној мери, то и јесте истина. Губљење времена је, по мени, грех. Ако нешто може бити урађено данас и нема потребе за одлагањем, онда га и одрадим данас. Опет, наслеђе од моје баке! Истина је да Принц Владимир и ја скоро да немамо слободног времена. Али, то нам стварно не представља препреку у искреном међусобном односу. Дивим се људима који данас могу одвојити пар сати за себе, рецимо, за сунчање, али за мене, то би представљало страшну досаду коју сам већ поменула. Наравно, с времена на време, морам направити паузу, напунити батерије, бар на један дан. Најважнији извор моје енергије долази од љубави Принца Владимира, од љубави уопште, укључујући и моје кућне љубимце. То је заиста најјлепши извор који могу замислити. Било би дивно упаковати га тако и даривати као светлост целом свету!

Привржени сте нашој вери и традицији...

Волим Српску православну цркву и заиста ми је драго што сам постала православац након удаје за мог мужа. Волим српску традицију И културу. Широм Европе, кроз процес глобализације, све више и више нација је заборавило или изгубило своју традицију, изворе. То је страшно и никако не бих желела да се то, једнога дана догоди Србији. На срећу, данас је српском народу, за разлику од периода комунистичког режима од 1945. године, још једном дозвољено да отворено покаже своју приврженост Српској православној цркви. Ово и јесте врло јасан показатељ да већина српског народа није само посвећена својој традицији и прошлости већ и да не може да постоји без њих. Без традиције и вере, нема ни нације. Молим се за то да се то никада не деси српском народу. Никада!

Можете ли нам рећи како доживљавате Србију И српски народ? Жене у Србији, пре свега?

Када сам први пут дошла у контакт са српским народом, у Немачкој, била сам запањена огромном количином гостопримства и топлине који су показали према мени, као некоме са стране. Осетила сам истинску добродошлицу и тај осећај је био још јачи када сам, 2001. године, први пут дошла у Србију. Волим ту отворену искреност Срба. Српске жене су на челу многих области где су раније доминирали мушкарци, у оквиру српских културних и професионалних кругова. Заиста мислим да неће проћи још много времена и да ћемо видети жену на челу Владе Србије. Постоји изрека ,,Иза сваког успешног мушкарца стоји успешна жена“. Ово заиста више важи за Србију него за друге европске земље.

Ваши планови за будућност?

У овом тренутку је веома тешко донети било какву одлучујућу одлуку сем да се бавим оним што сам радила последњих неколико година. Постоји веома велики политички проблем који још увек представља препреку жељи Принца Владимира, и мојој жељи, да живимо у Србији. Надам се да ће се ово ускоро променити. Сада је, за нас, лакше да помажемо српском народу овако, изван земље, али када се укаже прилика, волела бих да дођемо и живимо у Србији и да пренесемо и наш посао ту.

Ваша порука за крај?

Нека вера, нада и љубав победе, заједно! Јер Љубав је најјаче оружје!

Извор: ОНА Магазин

zara · **Pridružio se:** 03 Jan 2011, 11:11 **Postovi:** 224822

Ko su bile žene srpskih kraljeva i vladara – srpske princeze, kneginje, kraljice i carice

Kako su nastajali brakovi srpskih princeza. Za koga su se i kada udavale srpske princeze i njihovi potomci

Četrdeset osam srpskih vladara iz deset dinastija od XII do XX veka (Nemanjići, Kotromanići, Mrnjavčevići, Lazarevići, Brankovići, Balšići, Crnojevići, Petrovići-Njegoši, Obrenovići i Karađorđevići), koji su vladali različitim srpskim državama, imali su 158 potomaka – zakonitih sinova i kćeri. Od toga je 45% , odnosno 71 kćer. Imena mnogih vladarskih ćerki od XII do XV veka, ostala su nam nepoznata. Poznata su nam samo imena njihovih muževa.

Istoriji je poznat 51 brak ćerki srpskih vladara. Njih 13 bilo je udato za vladare ili za plemiće koji su kasnije postali vladari. Ostale su bile udate za plemiće, a u XIX i XX veku stupale su u brakove i sa građanima – osobama bez plemićkog porekla.

Srpski „krunski“ zetovi bili su različitih nacionalnosti. Među njima je bilo najviše Srba (25), Italijana (5), Hrvata (4), Bugara, Slovenaca i Rusa po trojica, Mađara, Arbanaških plemića i Osmanlija po dvojica, i po jedan Grk i Nemac.

Jedna od kćeri velikog župana Stefana Nemanje udala se (oko 1216.) za Manojla Anđela, epirskog despota, kasnije i solunskog cara. Ovaj brak bio je potvrda mira između Srbije i epirske države kojom je tada vladao Manojlov stariji brat, Teodor I Anđeo. Nažalost, Manojlova žena je ubrzo nakon sklapanja braka preminula.

Najmlađa Nemanjina kći, čije ime takođe nije zabeleženo, bila je udata za jednog od plemića bugarske loze Asena. Njihov sin, Konstantin Tih Asen, postaće bugarski car (1257-1277) upravo uz pomoć rođaka iz Srbije i tazbine sa nikejskog dvora. On je imao nesrećnu životnu sudbinu. Zbog slomljene noge, teško se kretao i u vojnim pohodima učestvovao je samo na kolima. U vreme gušenja seljačke bune 1277, vojnici su ga ostavili na kolima, te je bio zarobljen i ubijen. Srpski kralj Dragutin, koji se posle pada sa konja 1282, teško kretao, često se prisećao sudbine svog bugarskog rođaka i plašio se da ga ne zadesi slična sudbina.

Kći kralja Dragutina, Jelisaveta, udata je 1284. za najstarijeg sina bosanskog bana Prijezde I, Stjepana I Kotromanića, koji je vladao Bosnom od 1290-1310. Njihov unuk, Stefan Tvrtko I Kotromanić – bosanski ban (1353-1377) i srpski kralj (1377-1391), pozivajući se upravo na babino poreklo i primogenituru Dragutinove loze u odnosu na Milutinovu, krunisao se 1377. u manastiru Mileševa, za „kralja Srbljem, Bosni, Primorju i Zapadnim stranam“.

Jedina kći kralja Vladislava I (1234-1243) bila je supruga omiškog kneza Đure Kačića. Kačiće su kasnije Mleci svrgli s vlasti zbog gusarenja, ali su i neki drugi srpski vladari udavali ćerke za nove gospodare Omiša – Šubiće Bribirske (kasnije nazvane Zrinskim ili Zrinjskim). Kći kralja Dragutina bila je supruga Pavla Šubića (1272-1312), hrvatskog bana koji je gospodario i velikim delom Bosne. Jelena, kći Stefana Dečanskog i Marije Paleologine, a polusestra cara Dušana, udala se 1347.godine za Pavlovog unuka, Mladena III Šubića, gospodara Omiša, Skradina i Klisa. Mladen III umro je od kuge u Trogiru već naredne godine.

Vladari iz dinastije Kotromanić, koja je vladala Bosnom u srednjem veku (početak XIII do druge polovine XV veka) su i preko ženskih potomaka stupali u krvno srodstvo sa brojnim domaćim i stranim plemićkim i vladarskim kućama. Osim braka Dragutinove ćerke Jelene i bana Stjepana I, i njihova kći Katarina (Katalena) bila je udata za humskog kneza Nikolu, praunuka Nemanjinog rođenog brata, kneza Miroslava. Ćerka bana Prijezde, a sestra Stjepana I, bila je u braku sa znamenitim hrvatskim feudalcem Stefanom Vodičkim Babonićem. Mlađa kći Stjepana II Kotromanića bila je udata 1361. za čuvenog slovenačkog plemića Hermana I Celjskog. Međutim, verovatno je najznačajniji bio brak starije ćerke Stjepana II, Jelisavete, sa Lujem I Anžujskim, francuskim plemićem, a kraljem Ugarske (kao Lajoš I 1342-1382) i Poljske (kao Ludvik I 1370-1382). Bio je najmoćniji vladar svog vremena. U periodu od 1373-1382. i srpski knez Lazar bio je njegov vazal. Njihova starija kći Marija udala se 1387. za novog ugarskog kralja Sigismunda (Žigmunda) Luksemburškog (1387-1437), potonjeg kralja Češke i cara Svetog rimskog carstva. Njihova mlađa kći Jadviga bila je udata za Jagela, kralja Poljske i Litvanije i osnivača čuvene dinastije Jagelovića.

Dinastija Mrnjavčevića dala je samo dva vladara – Vukašina, kralja (1365-1371) i savladara cara Uroša, i kralja Marka (1371-1395), u narodnoj poeziji poznatog kao kraljević Marko. Vukašinova kći Olivera udala se 1364 za Đurđa I Balšića (†1378), gospodara Zete. Posle Vukašinove pogibije na Marici, smrti cara Uroša i raspada Srpskog carstva, ovaj brak više nije imao dobru političku perspektivu. Đurađ, ne samo da nije hteo da pomogne Oliverinom bratu Marku da brani udaljenu Sersku oblast, već se i proširio na račun Zeti bliskih teritorija Mrnjavčevića. Zbog toga je odagnao Oliveru 1371, a potom se oženio Teodorom, ćerkom despota Dejana.

Kćeri iz dinastije Balšić takođe su stupale u brakove sa pripadnicima poznatih plemićkih porodica. Upravo je kćer Đurđa I Balšića iz drugog braka , Jevdokija, bila supruga janjinskog despota Mihaila, iz ugledne plemićke kuće Aćajuolija.

Jelena, kći Balše III Balšića, a unuka Đurđa II i Jele Lazarević, bila je u braku sa Stefanom Vukčićem Kosačom, velikim vojvodom bosanskim i hercegom od Svetog Save, jednim od najmoćnijih bosanskih feudalaca srednjeg veka i gospodarem Zahumlja, tj. Hercegovine (1435-1466). Stefan Vukčić Kosača bio je sinovac i naslednik velikog vojvode Sandalja Hranića Kosače, inače Jelinog drugog muža.

„Munja“ od zeta

Knez Lazar je verovatno najbolje i najveštije od svih srpskih srednjovekovnih vladara koristio brakove svojih kćeri, ali i svojih sestara. Stariju sestru Draganu, Lazar je udao za čelnika Musu (1345-1388). Musina porodica gospodarila je oblašću oko reka Ibra, Raške i Labe i većim delom Kopaonika, a posle sloma župana Nikole Altomanovića, znatno se proširila na račun njegovih teritorija. Zahvaljujući braku s Draganom, Musa, bivši vojskovođa cara Dušana, priznavao je vrhovnu vlast kneza Lazara i njegove teritorije ulazile su u sastav Lazareve države. Musini i Draganini sinovi, Lazar i Stefan, hrabro su izginuli uz ujaka, kneza Lazara, u Kosovskoj bici, a najmlađi, Jovan, bio je mitropolit Toplički.

Najstarija kći kneza Lazara i kneginje Milice, Mara, bila je supruga Vuka Brankovića (†1397). Tako je Lazar, sve do 1389. godine mogao da kontroliše ovog moćnog gospodara, koji je samostalno upravljao Kosovom i formalno priznavao Lazarevu vrhovnu vlast. Kasnije će Vuk biti u sukobu sa kneginjom Milicom, a njegovi sinovi sa despotom Stefanom. Sticajem okolnosti, sin Mare i Vuka Brankovića, Đurađ, ipak će postati naslednik despota Stefana.
Kći Jelena (Jela) bila je udata za Đurđa II Stracimirovića Balšića, gospodara Zete (1385-1403). On je takođe samostalno upravljao svojom oblašću a formalno priznavao Lazara za vrhovnog gospodara. Njihov sin, Balša III (1403-1421), nemajući muških potomaka, ostavio je Zetu u nasledstvo ujaku, despotu Stefanu.

Posle Đurđeve smrti, Jela će se 1411. godine udati za Sandalja Hranića Kosaču, gospodara Zahumlja (1392-1435). Ovaj brak omogućio je opstanak Zete i primirje na južnom Jadranu. Uticaj prefinjene Jele na naprasitog i alkoholu sklonog moćnog bosanskog feudalca pomogao je da se Sandalj privoli politici despota Stefana.

Treća ćerka Lazara i Milice, Teodora, bila je supruga Nikole II Gorjanskog, mačvanskog i hrvatskog bana i ugarskog palatina – kraljevskog rođaka sa visokim položajem u dvorskoj i porodičnoj hijerarhiji. Ova „veza“ na ugarskom dvoru bila je više nego korisna za Lazara, koji je u dva maha bio ugarski vazal.

Kći Dragana bila je supruga Ivana (Jovana) Šišmana, bugarskog cara (1371-1393). Ivan nije bio od velike koristi svome tastu Lazaru kao saveznik u borbi protiv osmanske najezde. Postao je turski vazal, a posle njegove smrti, potomci su mu poturčeni. Bugarske legende pripovedaju da njihov car nije umro već je nestao u oblaku dima u toku bitke kod Samokova.

Posle Lazareve smrti, njegova najmlađa kćer, Olivera, morala je biti data za ženu sultanu Bajazitu I (1389-1402). Verska tolerancija ovog sultana, po majci i babi grčkog porekla, ali i ogroman uticaj princeze Olivere, u koju je Bajazit bio ludo zaljubljen, u velikoj su meri pomagali Srbiji da stane na svoje noge u prvim decenijama posle Kosovske bitke. Bajazit I, čiji je nadimak bio Jildirim (Munja), verovatno je bio najpoznatiji i istorijski najznačajniji srpski zet u srednjem veku.

Despot Đurađ Branković nastojao je da brakovima svojih kćeri poboljša položaj Srbije. Mlađu kćer Katarinu (Kantakuzinu) udao je 1433. za grofa Ulriha II Celjskog, rođaka kralja Žigmunda i jednog od najbogatijih evropskih feudalaca tog doba. Ulrih je bio u odličnim odnosima sa tastom. Zajedno sa vojskama Janoša Hunjadija (Sibinjanin Janka iz naše narodne poezije) i despota Đurđa Brankovića, ratovao je protiv Turaka u Srbiji. Ulrih je pogubljen u Beogradu 1456. kao žrtva političkih previranja u Ugarskoj i mržnje između Celjskih i Hunjadijevih. Nije imao muških potomaka i sa njim se ova plemićka loza ugasila.

Ulrih II Celjski na filmu

Sudbina Ulriha II Celjskog inspirisala je srpske kinematografe da 1911. godine u Beogradu snime film Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi. Film je snimljen u produkciji Svetozara Botorića, režiji Čiča Ilije Stanojevića i sa glumcima Srpskog Kraljevskog narodnog pozorišta. To je drugi srpski igrani film, posle Karađorđa. Prikazivan je u Botorićevom bioskopu Grand, ali je doživeo finansijski debakl.

Stariju kćer, Maru, Đurađ je dao u harem sultana Murata II (1421-1451). Maru su do Muratovog harema u Jedrenu otpratila braća Grgur i Stefan, kao nekada Oliveru Lazarević braća Stefan i Vuk. Mara je pomagala svojoj državi i svom ocu koliko je mogla i često posredovala u pregovorima između Murata II i despota Đurđa. Njen uticaj, međutim, nije ni približno bio jednak uticaju koji je nekada imala sultanija Olivera na Bajazita I. Moguće je da njihov brak nikada nije bio „konzumiran“. Prema nekim istoričarima razlog tome mogao je biti što Mara (kao ni Olivera) nije promenila veru, a Murat II je (za razliku od Bajazita I), bio tvrdokorni muhamedanac. Drugi istoričari, međutim, tvrde da je Murat II bio „naklonjeniji“ dečacima. Umro je 1451. od srčane kapi - izazvane preterivanjem u alkoholu.

Nakon smrti Murata II, Mara se vratila u Srbiju. Njen politički uticaj osetio se tek po dolasku na vlast Muratovog sina, Mehmeda II Osvajača (1444-1481). Njega je Mara odgajila i vaspitavala, te je bio izuzetno vezan za nju, veoma ju je poštovao i nazivao je „majkom“.

Najstarija kći despota Lazara Brankovića (1456-1458), Jelena ili Jelača, udala se 1459. za sina bosanskog kralja Stefana Tomaša, Stefana Tomaševića. Stefan je tako postao poslednji srpski despot (21.03-20.06.1459), a kasnije i poslednji kralj Bosne (1461-1463). Turci su ga zarobili i pogubili u Ključu, 1463.

Crnojevići, poslednji gospodari poslednje srpske srednjovekovne države, Zete, preko brakova svojih kćeri orodili su se sa kotorskim, mletačkim i ugarskim plemstvom, ali ovi plemići nisu imali veliki istorijski značaj.

„Tast Evrope“

U XIX i XX veku najmanje zetova imala je dinastija Obrenović. Ćerke kneza Miloša, Petrija i Savka, bile su udate za Srbe koji su imali austrijske i ugarske plemićke titule, ali nisu bili značajne istorijske ličnosti. U svim ostalim generacijama vladara Obrenovića, više nije bilo ženskih potomaka. Knez Milan je umro mlad, bez poroda, knez Mihailo je imao samo jednog vanbračnog sina, Velimira Teodorovića. Kralj Milan je imao dva sina, a kralj Aleksandar nije imao dece.

Crnogorsku dinastiju Petrović-Njegoš, tačnije, njen svetovni deo, koji je vladao u drugoj polovini XIX i početkom XX veka, činili su knez Danilo I i kralj Nikola I. Ime kralja Nikole I ostaće, između ostalog, upamćeno i po brakovima njegovih kćeri i zvučnim imenima njegovih zetova. Nikola je imao dvanaestoro dece – tri sina i devet ćerki. Dve ćerke bile su udate za kraljeve, a dve za bliske carske rođake. Zato, nije čudo što je istoriografija kralju Nikoli pripisala epitet „tasta Evrope“.

Najstarija Nikolina kći, Ljubica-Zorka, udala se 1883. za Petra Karađorđevića, sina bivšeg vladara kneževine Srbije, Aleksandra (1842-1858) i unuka vožda Karađorđa. Petar je od svoje četrnaeste godine, posle svrgavanja njegovog oca na Svetoandrejskoj skupštini, živeo u egzilu, svuda po Evropi. Posle ženidbe sa Zorkom, živeo je deset godina na dvoru na Cetinju. Tu mu je Zorka izrodila petoro dece. Par nedelja posle poslednjeg porođaja je preminula, u 26. godini. Zbog loših odnosa sa tastom, Petar je 1893. napustio Cetinje i sa troje preživele dece se nastanio u Ženevi. Deset godina kasnije, posle Majskog prevrata 1903, Petar će postati novi kralj Srbije, a 1. decembra 1918. godine, prvi kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. Preminuo je u Beogradu 1921.

Dve kćeri kralja Nikole, starija Milica i mlađa Anastazija (Stana), udale su se 1889. i 1907. za braću Romanove - Milica za Petra Nikolajeviča, a Stana za Nikolaja Nikolajeviča Mlađeg. Oni su bili velike vojvode, unuci cara Nikolaja I (1831-1855). Petar i Milica su bili veoma uticajni na ruskom dvoru. Međutim, njih dvoje, kao i Nikolaj i Stana i još neki ruski plemići i intelektualci, bili su, krajem XIX i početkom XX veka povezani s grupom nazvanom „Crni beser“, koja se bavila okultnim radnjama i magijom. S tom grupom bio je povezan prvi ruski mistik tog doba Filip, a kasnije i zloglasni Raspućin. Prema nekim tvrdnjama, upravo su Milica i Stana dovele Raspućina na ruski dvor i upoznale ga sa caricom Aleksandrom. Princ Feliks Jusupov, Petrov i Miličin komšija, opisao je njihov zamak „Znamenka“, kao „centralnu tačku zlih sila“. Petar, Nikolaj, Milica i Stana uspeli su da izbegnu boljševički pokolj tokom Oktobarske revolucije. Emigrirali su u Francusku, gde su i umrli. Unuk Petra i Milice, a praunuk kralja Nikole I, Nikolaj, danas je starešina Doma Romanovih i najozbiljniji pretendent na carski presto.

Iako su Petar i Nikolaj bili u vrhu carske kuće Romanovih, ipak je najčuveniji zet kralja Nikole bio italijanski kralj Vitorio Emanuele III (1900-1946), suprug Nikoline ćerke Jelene. Ovaj, svega 153cm visok, monarh nasledio je vlast od oca Vitorija Emanuela II, ubijenog u atentatu od strane anarhista 1900. godine. I pored protivljenja naroda i skupštine, uveo je Italiju 1915. u Prvi svetski rat na strani Antante i za to, kao nadoknadu, dobio Istru i deo hrvatske obale. Bio je jedan od retkih vladara koji je sa suprugom obilazio front i negovao ranjenike, što im je podiglo ugled u narodu. Međutim, njegov politički sunovrat počinje 1922. Tada je mogao, ali nije sprečio, dolazak Musolinija i fašista na vlast. Dozvolio je uvođenje fašističke diktature u Italiji. Okupirao je Etiopiju i Albaniju. Pristao je na ulazak Italije u Drugi svetski rat na strani Nemačke i Japana. Italija je kapitulirala 1943. i bila okupirana od strane Nemaca. Vitorio je sa porodicom napustio Rim u vreme savezničkog bombardovanja, 1943. Abdicirao je 1946, u korist sina Umberta II. Mesec dana kasnije, Italija je referendumom postala republika. Vitorio je umro u egzilu u Aleksandriji, 1947.

U dinastiji Karađorđević, kao ni kod Obrenovića nije bilo puno zetova zvučnog imena. Karađorđeve ćerke bile su udate za neke znamenite vojvode iz Prvog srpskog ustanka. Ćerke kneza Aleksandra Karađorđevića bile su u braku sa uglednim građanima, koji nisu bili plemići. Starija kćer Petra I Karađorđevića, Jelena, udala se za kneza Ivana Konstantinoviča Romanova (1886-1918), rođaka ruskog cara. Ivan, koga su rođaci od milošte zvali Ivančik, bio je, prema pričanjima savremenika, tanana duša i veoma religiozna osoba. Bio je odlučan da postane monah sve dok nije upoznao Jelenu Karađorđević i oženio se njome 1911. Imali su dvoje dece, Vsevolda i Katarinu.

Ivan se u toku Prvog svetskog rata istakao hrabrošču na frontu, za šta je i odlikovan. Godine 1917. boljševici su ga uhapsili zajedno sa braćom i rođacima i odveli u Alapajevsk u Sibiru. Sve vreme ga je pratila supruga Jelena. Ivan je ubijen 1918. u Alapajevsku i telo mu je bačeno u obližnji rudnik. Kasnije je njegovo telo sahranjeno na ruskom pravoslavnom groblju u Pekingu, koje je oskrnavljeno i prekopano u vreme Kulturne revolucije, a na tom mestu napravljen javni park.

Posle Petra I, ostali vladari iz dinastije Karađorđević nisu imali ženskih potomaka.

Politički brakovi

„Kada se čita istorija srednjega veka, vidi se da su ženidbe i udaje neprestano upotrebljavane da politici posluže stišavajući, odlažući i ublažavajući krize, predupredujući i otklanjajući tegobe, delujući kao kopča i zalog interesima. Pri čisto ličnoj upravi onovremene politike, ovim se sredstvom težilo da se glavne ličnosti, od kojih politika zavisi, stišaju, ublaže i kako god za povoljnije suđenje pridobiju.“ (Stojan Novaković, 1893)

baštabalkana

Luna.* · **Poslato:** 03 Jan 2013, 19:00

Srpska kraljica Simonida

VLADARKA BEZ DETINJSTVA

Političkom pogodbom osmogodišnja vizantijska princeza Simonida postala je četvrta žena tada već ostarelog srpskog kralja Milutina, pred kojim su drhtali vlastodršci od Rima do Carigrada. Setni zapisi o ovoj srpskoj kraljici pratili su njenu jedinstvenu sudbinu

Vizantijska princeza Simonida ime je dobila zbog teškog porođaja njene majke carice Irine jer je u to vreme bio običaj da se za vreme teške bolesti ili porođaja koji je imao neizvestan ishod, pred ikonama svih dvanaest apostola pale sveće. Ako se bolest dobro završi, bolesnik bi promenio svoje, a uzeo ime onog apostola pred čijom ikonom se sveća poslednja ugasila. Tako je novorođenče dobijalo ime po apostolu-spasitelju. Kad se caru Androniku rodila kći, pred ikonom apostola Simona sveća je još uvek gorela pa je devojčica dobila ime Simonida.

Brak iz računa
Vizantijska princeza Ana imala je 12 godina kad su je kralju Milutinu ponudili za ženu, a čuvena Simonida, ovekovečena na gračaničkim zidovima, o kojoj je Milan Rakić pevao Iskopaše ti oči, lepa sliko, imala je samo osam godina. Tek što su Vizantinci uspeli da oteraju mrske Latine, u srpskom kralju Milutinu dobili su novog i neočekivano opasnog neprijatelja. Jedna za drugom, vizantijske oblasti prelazile su u njegove ruke. Oslabljeno carstvo u isto vreme su sa istoka ugrožavali muslimani. Car Andronik je morao da spreči da se njegov naopaki neprijatelj jednog dana ne pojavi pred zidinama Carigrada. Kada već nema dovoljno vojničke snage, najbolji način je bio da se orodi sa njim. Zato je Andronik Milutinu najpre ponudio za ženu svoju sestru Evdokiju. Tek ostala bez muža Jovana, cara Trapezunta, male države na obali Crnog mora, Evdokija je ovu ponudu odbila. Andronik nemajući izbora mogao je jedino da da svoju mezimicu Simonidu. Pregovori o braku između Milutina i Simonide trajali su mesecima. Milutin je na svom dvoru imao teškoća zbog najavljene četvrte ženidbe i to sa devojčicom, ali njegovom „prijatelju" u Carigradu je bilo mnogo teže.

Vizantijske zemlje u miraz
Patrijarh Jovan se žestoko usprotivio novonastalim bračnim i državnim kombinacijama, ne samo što je dete davano za starca, nego i zato što je Milutin već imao ženu kod kuće. Vizantijski patrijarh iz protesta danima nije izlazio iz manastira Pamakariste. Dugi i iscrpljujući pregovori oko braka Milutina i Simonide okončani su uoči Uskrsa 1299. godine. Kad je car Andronik II uspeo da odobrovolji patrijarha, saopšteni su uslovi pregovora. Poništeni su svi prethodni Milutinovi brakovi, a srpski kralj je dobio u miraz sve vizantijske zemlje koje je prethodno vojnički osvojio. Zauzvrat, Vizantinci su, kao garanciju ove bračne zajednice, dobili taoce među kojima je bila i bivša Milutinova žena, Bugarka Ana Terter! Milutin je pohitao ka Vardaru, gde je, na sredini reke, izvršena razmena. Mala Simonida stigla je sa velikom i raskošnom pratnjom. Georgije Pahimer beleži da je „ohridski arhiepiskop Makarije odslužio uobičajene službe, a Simonida primila uobičajene časti. Sam kralj je primio carevu kćer više nego kao suprugu. Sišao je sa konja i kleknuo pred nju".

Simonidine suze
Simonida je, uprkos svom dobu, od samog početka bila predmet zavisti i mržnje. Kad je Milutin oslepeo svog sina, budućeg kralja Stefana Dečanskog, mnogi su u tome videli njene prste. Međutim, u doba kada se otac i sin besno i surovo otimaju oko vlasti, Simonida ima jedva sedamnaest godina. Teško je poverovati da je u stranoj sredini, do tih godina, uspela da stekne toliko lukavstvo i moć. A, kako je stvarno živela i kako se osećala kao kraljica Milutinovog dvora, dobro svedoče detalji iz njenog života. Godine 1317, kada joj je umrla majka, carica Irina, srpska kraljica je dobila priliku da ponovo vidi svoj rodni grad. Imala je tada 22 godine i odlučila je da se više nikada ne vrati na presto. Obukla je na sebe monaško odelo, ali izgleda ne da bi se zamonašila jer za tako nešto nije imala vremena, a i retko koji iguman bi se usudio da je primi u svoj manastir. Iznervirani Milutin poslao je delegaciju da je vrati kući. Njen polubrat Konstantin je pocepao mantiju sa nje, „predao Tribalima (Srbima) i naredio im da je što je moguće brže odvedu, iako se ona opirala i plakala".

Iz dvora odlazi u hram
Četiri godine posle ovih događaja, kralj Milutin je umro. Simonida je sa dvadeset pet godina postala udovica, ali o drugim vladarima i novim udajama nije više mislila. Kraljica Simonida vratila se u Carigrad, gde je boravila u hramu Presvete Bogorodice. Iz Carigrada je u Srbiju poslala skupoceno kandilo i zlatotkane pokrove za kraljev posmrtni odar. Posle toga se zamonašila i stupila u manastir Svetog Andrije. Poslednji put njeno ime pominje se 1336. godine, kada je prisustvovala jednom važnom skupu državnih i crkvenih velikodostojnika. Milutinu nije ostavila naslednika.

Autor:
Zorica Markovic
stil

Luna.* · **Poslato:** 06 Jan 2013, 00:05

Кнегиња Љубица

Kneginja Ljubica (1788-1843), zena Kneza Milosa Obrenovica. Sa njim je imala dva sina koja su vladala Srbijom: Milana (1819-1839)-koji je umro mlad i vladao Srbijom manje od mjesec dana 13. juna do 8. jula 1839. i Mihajla (1823-1869), koji je vladao u dva navrata, od1839 do 1842 i od 1860-1868.-e.

Kneginja Ljubica rodom je od Vukomanovica, koji su bili najbrojniji i najpoznatiji rod u Srezojevcima. Slavili su Lucindan, a poreklom su iz Metohije. Radosav (1758-1805), sin Gavrila Vukomanovica, bio je oženjen Marijom Damnjanovic(1762-1797) iz sela Družetica, Užicke nahije. Marija je umrla u 35. godini života, pa se Radosav ponovo oženio, ali je ime druge njegove supruge ostalo nezapisano. Radosav je iz dva braka imao jedanaestoro dece - sedam sinova i cetiri kceri. Ljubica Vukomanovic rodjena je 14. januara 1785. godine kao druga kcer.

Uoci udaje Ljubica je „bila najvidjenija medju devojkama iz sve okoline". Cak i ako se pretjerivalo u opisu Ljubicine ljepote, mladi beg Tokatlic imao je dovoljno motiva da se zagleda u stasalu Srezojevcanku. On je pomišljao na njenu otmicu, ali nije se usudjivao da je ostvari, plašeci se gnijeva svog strica, starog Selim-bega Tokatlica, dobro raspoloženog prema raji.

U nju se zagledao godinu ili dve pre izbijanja Ustanka brat po majci Milana Obrenovica, Miloš Teodorovic potonji srpski knez.

U poznim godinama, dok je boravio u Becu, knez Miloš se sjetio kako je upoznao Ljubicu. Napuštajuci svog zeta Savu, možda 1802. ili 1803. godine, pre nego što se konacno doselio kod polubrata Milana, Miloš je preko Pranjana, na putu za Brusnicu, prošao kroz Srezojevce. Na jednom od srezojevackih potoka ugledao je Ljubicu i majku, koje su bijelile platno. „Tada mi je bilo prošlo 20 godina, a još sam bio kao devojka. Cim videh Ljubicu, ostaše mi oci na njoj. Ona i majka joj, opaziše mene, izidjoše iz vode, i spustiše skute (bejaše ih stid od mene da duboko gaze). Ja pregazih vodu, i, na drugom bregu, sedoh obuvati se. Ošljario sam valjda citav sahat, samo da duže gledam Ljubicu. E, ciniš 'voliko, jest bila lepa za cudo."

Kad mu je polubrat Milan povjerio da za njegove trgovacke potrebe luci stoku Miloš je ucestalo navracao u Srezojevce, kod Vukomanovica, ne bi li ponovo ugledao Ljubicu. Njegov drug u kalauženju stoke Turcin Cor-Zuka pronikao je u Miloševu tajnu i ovaj mu je priznao da je „zavoleo Ljubicu". Turcin je potom preuzeo na sebe da ubijedi Milana da isprosi Ljubicu od Vukomanovica. Ovo je kneževa prica.

Pitanje Miloševe ženidbe postavilo se ponovo tek poslije izbijanja Prvog ustanka. Iz kneževe price saznajemo da je vojvoda Milan isprosio Ljubicu i doveo je u njihov dom. „Kad sam se oženio bilo mi je oko 24 godine".

Miloš i Ljubica uzeli su se u proljece 1804. godine. Milan je pozvao Karadjordja da kumuje najvjerovatnije, u vreme osvajanja Rudnike i njegovog postavljanja za vojvodu 18. mart 1804). Tad su se Karadjordje i Miloš prvi put sreli i upoznali. Miloš je pod komandom Stanoja Glavaša ucestvovao, s odredom koji je poveo Milan Obrenovic na Rudnik, u sastavljanju turske cete iz Cacka, koju je predvodio Colak Alija. U narativnim izvorima se pominje njegovoj junaštvo u razbijanju jednog turskog odreda u Cestobrodickoj klisuri, kod svog mesta rodjenja, Dobrinje. To, kao i uspjesi oko osvajanja Rudnika, bili su lijep motiv Milanu da zamoli Karadjordja da bude vijencani kum njegovom polubratu Milošu. Vožd ih nije odbio.

U autobiografiji knez Miloš kazuje da je s Ljubicom rodio „dece osmoro, to jest, cetvoro muških i tako ženskih" (Petar, Petrija, Jelisaveta, Ana, Milan, Marija, Mihailo i Teodor). Roditelje su nadživela samo dva djeteta, kci Petrija i sin Mihailo, a Jelisaveta majku. Knez i kneginja trudili su se da vaspitaju svoju djecu, ali zamisao i uloženi napor nisu bili na nivou jedne vladarske porodice. Nijedno njihovo dijete nije bilo sistematski obrazovano.

Kneginja Ljubica nije doživela da oženi nijednog sina, ali je docekala da uda dvije kceri, Petriju i Jelisavetu.

Poznato je da je Knez Milos bio jako nevijeran. Jednom je tako ukrao iz Turskog roblja lijepu Petriju, i doveo je kod Ljubice u Crnucu da joj sluzi. Svojom ljepotom, mladošcu, vrednocom i vještinom u svakom poslu bila je desna ruka kneginje Ljubice, a svojom veselom naravi i šaljivošcu unijela je vedrinu i svježinu u kneževu kucu. Ona se Ljubici od pocetka nije dopala, pa su Petrijini odnosi s Krunom, Jovanovom suprugom, bili znatno bolji. Petrija je ostala u Crnucu i pošto se kneginja Ljubica odselila u Kragujevac (1818). Knez Milos je do 1917. rijetko dolazio u Crnucu, ali su njegovi odnosi sa Petrijom poceli prije nego sto se Ljubica odselila. Ljubomorna na lijepu Petriju, ona je cesto prebacivala knezu zbog njihovih šala i smijeha, dok jednom prilikom nije zatekla muža i Petriju u krevetu. Kneginja se potom preselila s djecom i mužem u Kragujevac, odakle je knez cešce odlazio i ostajao u Crnucu. Pocetkom 1819. godine Petrija mu je rodila kcer, kojoj su dali ime Velika.

Kneginja Ljubica dugo nije radjala, ali je pocetkom 1819. godine bila trudna. To joj je ulilo samopouzdanje i ona je riješila da prekine kneževu ljubavnu romansu. Prethodno je saznala od svojih doušnika, medju kojima je bio i Vasa Popovic, njen rodjak, da se na kneza vrši pritisak da se oženi milosnicom Petrijom. Vjerovalo se da Ljubica ne može više da radja, a knezu je bio potreban naslednik. Od Petrije su se mogli nadati muškom detetu. Prota Žujovic bio je najuporniji knežev savjetodavac u vezi s tim.

Kneginja Ljubica se pojavila u martu 1819. godine u Crnucu, iznenadivši kneza i Petriju. Zatekavši Petriju kako namiješta sobu, upita je:

„Kome spremaš dve postelje, Petrija?

Spremam jednu Gospodaru, drugu meni.

A gde cu ja spavati nocas

Vala Bogu, prostrana je kuca!

Zar tako Petrija?

Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao, drsko odgovori mlada, ne obaziruci se na Ljubicu.

E kad meni nije Bog dao, ja cu dati tebi", rece Ljubica i dohvati knežev pištolj.

Ne zna se da je kneginja Ljubica bila nevijerna svom mužu. Dakle, nije nam poznat nijedan njen ljubavnik. Nije, takodje, poznato ni da li je ikada bila obuzeta takvim iskušenjem, buduci da u njenoj sacuvanoj prepisci nema nijednog pisma intimne prirode. Cak nikakva prica, niti anegdota ne upucuje u tom pravcu. Kneginja je, za razliku od kneza, morala mnogo više da vodi racuna o svojim moralnim postupcima, jer je strahovala od kneza, a i zato što je stalno bila obuzeta brigom o djeci.

Knez Miloš nije nikada iskazao svoje kajanje za ucinjene postupke kako u ljubavi, tako i u politici. Kneginja, ipak, jeste. Godine 1843, pred smrt, ona se kajala i jadikovala što je ubila Petriju: „Mnogo greha imam, njih ce mi milostivi Bog sve oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se nece mi nikad oprostiti! Kud me zanese moja ženska pamet? Kad bih ja ubijala sve Njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta! Grešna druga, šta ucinih"!

Ljubica je umrla 26. maja 1843. u Becu. Sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj Gori.

Kneginja Ljubica Obrenovic se doselila u ovaj konak odmah nakon njegove izgradnje 1831. i zivjela tu 10 godina. Od tada se koristio u razne svrhe, ali je restauriran 1970 i od tad se koristi kao muzej.

strong

Luna.* · **Poslato:** 07 Jan 2013, 23:02

Kraljica Natalija Obrenović

Srbi su valjda, kao narod edipovski nastrojen, uvek bili željni nekih majki. I kako im sopstvene uglavnom nisu bile dovoljne posezali su za raznoraznim tuđim. Tako su Rusiju majčicu veličali i za njom (i zbog nje) umirali, tako su nazivali ponemčene srpske grofove po Beču od kojih su tražili spas za vreme turskih vremena, tako su nazivali Dafinu Milanović i tako u nedogled do današnjih dana i nekih novih srpskih majki koje ne zaslužuju ni da im se ime pomene u tom kontekstu.

Priča o majkama odvela me do jedne koja je istorijski pojedena i ostavljena na milost i nemilost pojedinih pseudoistoričara koji su se obilato trudili da vulgarizuju njen lik i delo.

Natalija Keško rođena je 1859. godine u Firenci. Sa samo 16 godina postala je kneginja Natalija Obrenović udavši se za srpskog kneza a docnije i kralja Milana Obrenovića. Ovako počinju mnogi suvoparni životopisi, ali nećemo tako…

Da je Natalija Keško, zanosna onovremena lepotica, mogla samo i da nasluti kakva je sudbina čeka verovatno bi se glavom bez obzira izgubila sa sopstvenog venčanja kao u jeftinim holivudskim sapunicama. No istorija piše drame. Suočena sa rudimentarnošću srpskog dvora pa tako i svog supruga Milana, kraljica Natalija pokušavala je ipak na sve načine da spase svoj brak i pruži najbolje od sebe. Nije moguće bilo uvek žmuriti na jedno oko na švrljanja obesnog srpskog kraljevića i boriti se sa svinjarskim korenima koji su zaostali na naglo poevropljenom srpskom dvoru.

U takvim okolnostima, Natalija je osnovala školu za devojke. U takvoj školi nalik na britanske škole tog doba učilo se lepom ponašanju, ručnom radu, kuvanju i slično (koliko god to za današnje uslove izgledalo banalno setimo se da su Srbi do kraja 18. veka uglavnom živeli u kućama od blata). Kada bi dolazilo vreme za udaju kraljica je svojim štićenicama obezbeđivala određeni miraz bez kojeg se tada (kao (ni) sada) nije moglo dobro udati. Ovakav poduhvat srpska istorija je, suprotno razumu, na primer, ocenila kao nebitan a onaj deo istoričara koji se i bavio time pokušavao je vazda da joj spočita nekakvo lezbejstvo i da u tom kontekstu tumači vrlinu Natalijinu pozivajući se naravno na neke “vrlo pouzdane” izvore.

Sada se svi brinu o nekim zapisima Laze Kostića i njegovim tvrdnjama da je Natalija volela da se izveze kolima na Košutnjak i tamo drži mlade dvorske damice u krilu. Ili što je još “bolje” pripisuje joj se nekakva sramna veza sa svojom snahom kraljicom Dragom. A ako ćemo već tako, onda uzmimo u obzir činjenicu da se Natalija rastala sa svojim bludnim suprugom i da je posle tog rastanka njen privatni život uistinu bio samo njena stvar.

Srbija je dakle nije ni malo mazila. Godine 1891. čak je i proterana, da bi se ta odluka kasnije poništila ali može se samo naslutiti kakve je posledice imala po Nataliju. Nije je mazio ni bivši suprug koji joj je jednom čak i kidnapovao sina iz Vizbadena gde se bila nastanila posle razvoda a da zlo bude gore kralj je izvoleo izdejstvovati i da se ona protera iz Nemačke u roku od deset dana. Kasnije se nastanila u Bijaricu a Francuska će joj i inače do kraja života biti utočište.

“Ja sam bivša kraljica Srbije Natalija Obrenović… Nije humano to što radite. Konj je živo biće koje oseća bol…” Ovako je, prema romansiranoj biografiji, “grofica od Rudnika”, a zapravo nesrećna srpska kraljica u progonstvu, otkrila jednom kočijašu ko je. Prethodno se pobunila što taj kočijaš žestoko bičuje svog konja. Kad je on ljutito zamahnuo bičem prema njoj upitavši ko je ona da ga kritikuje što tuče svog konja, bivša srpska kraljica morala je da kaže ko je. Do tada kraljica Natalija je živela pod lažnim imenom, grofica od Rudnika, u katoličkom manastiru u Francuskoj. Umrla je 5. Maja 1941. u manastiru Sen Deni gde je živela u potpunoj tajnosti i skromnosti izolovana i potpuno slomljena svim onim što joj je život pružio. Sahranjena je na groblju Lardi pored Pariza.

No, posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića u Majskom prevratu 1903. godine, Natalija Obrenović postala je jedini legitimni naslednik celokupne imovine Obrenovića. Svoja velika imanja, dva rudnika i većinu bogatstva zaveštala je Beogradskom univerzitetu te manastirima i crkvama. Deo imovine želela je da ustupi naslednicima brata kneza Miloša, porodici Jakovljević, a kako ovi plašeći se odmazde Karadjordjevića nisu to smeli da prihvate ona je 7700 hektara šume dala Beogradskom Univerzitetu. Prevedeno na današnji jezik evra to mu dodje kao mnogomilionski poklon Srbima (sitnica).

A ako ćemo o majkama i vrlini sa početka teksta, onda ovako; Nataliji Obrenović je Srbija ubila jedino dete. Ona je sa tom svešću morala da živi još 38 godina do svoje smrti 1941. godine. I uprkos tome ona nije našla u sebi poriva da kazni tu i takvu Srbiju. Postupila je shodno hrišćanskoj vrlini ili kako glasi ona floskula ”ko tebe kamenom ti njega hlebom” samo ovaj put upotrebljeno na pravom mestu. Ona je Srbiju i svoje ruske korene kaznila tako što je pred kraj života napustila pravoslavlje a po nekim izvorima ovako je to objasnila: “Bilo je za tu odluku više razloga. Pre svega, jer sam se potpuno razočarala u ljude. Svima sam želela dobro i činila dobro, a oni su mi zlom vraćali. Moj mozak mi je naredio. Podsvest je proradila. Srce je htelo da prkosi…”

Valjda smo joj zato vratili na ovaj način. U igranoj seriji RTS-a predstavljeno je da je njen rođeni sin mrzeo i pljuvao (poznato je da su igrani programi Srbima vazda bili dobar istorijski izvor) a iz brojnih romansiranih istorija koje govore na tu temu saznali smo da je bila uvrnuta lezbejka i ništa više. Tačka. Tako Srbija blagodari, kao nezahvalni tinejdzer koji nikada neće odrasti.

I možda ne umemo bolje, pa preporučujem da prigrlimo samo svoje, one što su nam baš baš majke to će nam biti sasvim dovoljno (ako ne i previše).

wanabe

Forum Srbija

Srpske princeze i vladarke

Ko je OnLine