Forum Srbija

Ekspert, Stevan Dedijer

KAKO je Vladimir Dedijer pravio karijeru novinara i Titovog prijatelja, tako je i njegov brat Stevan postao urednik u Tanjugu i „Borbi“, ali je bio toliko sumnjiv Partiji da pasoš nije imao. Trinaest puta je tražio pasoše za sebe, svoju ženu Šveđanku i dva sina, i nije ih dobijao. Onda je odlučio da „zvanično“ pobegne. Naime, švedska vlada je tražila od Tita da pusti Stevana Dedijera i njegovu porodicu. I Tito ih je pustio.

Stevan Dedijer je prvo bio prebeg u Engleskoj, gde je britanska obaveštajna služba pokušavala da ga zavrbuje i to u Edinburgu, gde je radio doktorat. Otišao je 1961. u Švedsku, a posle nekoliko godina održao je prvi javni kurs o delovanju obaveštajnih službi, kao njihov „veteran i pionir“.

Udba je Stevana Dedijera proglasila za emigranta i neprijatelja države. Odmah je za njim poslala svoje tajne agente. Udba ga je proglasila za agenta CIA. Srbi iz Lunda, gde se Dedijer nastanio, zbog njega su imali probleme, jer su ih ljudi iz konzulata stalno zapitkivali da li su videli Dedijera, da li su čuli šta govori, šta radi?

U Lundu je osnovao univerzitetsku katedru za teoriju obaveštajnih poslova i bezbednosti i tako postao rodonačelnik jedne nove naučne discipline. Sam je imao bogato iskustvo delovanja u tom svetu tajnih poslova, u koji je ušao 1936. godine.

Često je govorio: „Najjače oružje jednog naroda je njegova umna moć.“

Vest da je Dedijer formirao naučni institut izazvala je šok u Beogradu, najviše zbog činjenice da je jedan bivši saradnik NKVD, koji je radio u mreži Mustafe Golubića, javno govori o obaveštajnim poslovima i iskustvima. Podozrenje je ubrzo ustupilo mesto naučnom utemeljenju jedne nove discipline, koja se svodila pod formulu „kako špijunirati špijune“. Stevan Dedijer je bio obaveštajac, nuklearni fizičar, socijalni teoretičar, profesor i pisac. Za sebe je govorio i potpisivao se kao Srbin sa dna kace, tamo gde je kupus najbolji i gde čovek najviše smrdi na kiseli kupus.

Dedijer se na svojoj vizitkarti predstavljao kao „obaveštajni savetnik“. Ovu ulogu igrao je za UN, Unesko, OECD, Evropsku uniju, kao i u mnogim državama sveta, od Indije do Etiopije i Bliskog istoka.

- Dedijer je najbolji socijalni obaveštajac na svetu. Bio je gost svih tajnih službi i pet svetskih univerziteta. Francuska je tražila da joj reorganizuje agenturu, a Britanija da radi za kraljičinu službu. U Americi smo ga cenili kao eksperta za informacije - izjavio je Vilijam Kolbi, šef CIA, impresioniran Dedijerovim sposobnostima i viđenjem korišćenja obaveštajnih znanja i veština u razvoju društva.

Kada je Dedijer odlučio da katedru zameni za Institut obaveštajnih nauka, od švedske države je dobio 500.000 kruna. Odbio je pozive iz Amerike, kad ga je Ekson korporacija zvala na Rokfeler univerzitet i odlučio da drži otvoreni seminar o obaveštajnim službama. Prva tema je bila uloga CIA u lažima o ratu u Vijetnamu. Zahvaljujući američkim novinama koje su ga napale zbog otkrivanje vojnih tajni, Dedijer je dobio mnogo ponuda iz Izraela, Švedske, Francuske, čak i iz Amerike, da drži otvoreni kurs o obaveštajnima službama.

Nudio je svoje usluge i Zagrebu i Beogradu, za simbolični, ugovoreni „dinar naknade“, ali razumevanja nije bilo. U Zagrebu možda i zato što je važio za vodećeg obaveštajca Josipa Broza Tita. Posle se, sedamdesetih godina, dopisivao sa Dobricom Ćosićem i zbog toga opet bio pod pratnjom agenata Službe državne bezbednosti. Bio je tajni savetnik PLO i Jasera Arafata. Oba glavna Arafatova saradnika, Abu Džihad i Abu Iad, sa kojima je sarađivao, ubili su Izraelci u roku od šest meseci, bez trunke njegove krivice.

Dedijer je 1973. izveo reformu vojne obaveštajne službe Švedske u projektu „SOU 19, 1975“, sa tezom da obaveštajnost, njena kolektivna pamet, treba da postane ne samo zaštita bezbednosti i nezavisnosti jedne države, već glavni faktor njene sposobnosti za razvitak.

Potraga državne bezbednosti za profesorom Stevanom Dedijerom se nastavila iz Beograda i početkom devedesetih godina, jer je ovaj doktor bezbednosti otvoreno kritikovao politiku Slobodana Miloševića i srpsku nacionalnu elitu, dovodeći ih u vezu sa idejom Velike Srbije.

Potpisujući se kao „Srbin sa dna kace“, nije se libio da uspostavi paralelu između Miloševićevog i Hitlerovog režima i da traži da se njegov režim skine s grbače naroda. Međutim, pošto je Dedijer bio „američki čovek“, srpska tajna policija ga tada nije dirala. Sa našim ljudima u Lundu i Malmeu nije se mnogo družio, mada je dolazio na verske i državne svečanosti. Srbi ga se sećaju kao pristojnog čoveka.

Početkom 2003. godine poslao je otvoreno pismo premijeru Zoranu Đinđiću. Kritikovao je svog oca Jeftu Dedijera kao tvorca karte Velike Srbije. Tražio je da se raspusti i potpuno reorganizuje SANU, jer se „ne bavi razvitkom kreativne moći svog naroda u nauci, tehnologiji, u izumima i inovacijama“, već nastavlja „katastrofalnu politiku Sovjetskog Saveza na tom području“! Tako je kritički pisao još 1952. godine, u prvom broju časopisa „Nova misao“.

Stevan Dedijer je živeo kao profesor u Lundu. Tri puta se ženio i imao četvoro dece. Poslednjih godina je radio na svojim memoarima. Umro je 13. juna 2004. godine, u 93. godini, u Dubrovniku, u kome je proveo poslednje godine života.

(Nastaviće se)

U TRSTU je 29. jula 2012. u 76. godini života preminuo najmlađi Titov general Marko Strunje. Bio je godinama specijalni obaveštajac Beograda i po nalogu Josipa Broza izazvao 78 narodnih revolucija, uvodeći afričke zemlje u svet nesvrstanih. Umro je, a nije dočekao da mu država Srbija podari vojnu penziju, koju je, kako je smatrao Marko Strunje, potpuno zaslužio. O tome je pisao dr Zoranu Stankoviću, dok je ovaj bio ministar odbrane, i kabinetu Borisa Tadića, tada predsednika Srbije:

- Gospodo, ja sam general Marko Strunje iz Trsta. Rođen sam 1934. u Vinkovcima. U armiju sam otišao sa 12 godina. Bio sam Titov oficir za specijalne zadatke punih 12 godina. Potom sam bio politički prognanik SFRJ i JNA punih 15 godina i četiti meseca. Na temelju priče i dokumenata, koje Vam dostavljam i postojećih propisa, molim Vas gospodine ministre da mi se prizna status oficira JNA, kako bih mogao da rešim svoj penzijski staž, na šta kao general armije imam pravo!

Strunje je tada napisao kratku biografiju, u kojoj je prvi put javno priznao da je bio tajni oficir Josipa Broza za specijalne zadatke. Vojnu akademiju je završio kao pitomac u Puli i Beogradu, a potom je kao mladi komunista poslat u SSSR na Višu vojnu akademiju Gorki. U ovoj čuvenoj akademiji, koju je završio i Josip Broz, školovan je za vojnog obaveštajca. Tada je odabran da sa grupom diplomaca bude gost u oktobru 1952. na svečanosti kada je Staljin proglašen za generalisimusa. Izlanuo se da Staljin ne zna gde je Dalmacija i dobio je osam dana samice.

Tito je bio obavešten da sam ja uvredio druga Staljina“, napisao je Strunje. Odveli su ga kod Tita 11. marta 1953. i tada je Tito rekao da „drug kapetan“ uvek bude na raspolaganju njegovom kabinetu.

Novi Titov saradnik Marko Strunje je bio tih i gotovo neprimetan čovek. Iz Generalštaba JA prebačen je početkom šezdesetih u Savezni sekretarijat za spoljne poslove, u specijalno odeljenje za nesvrstane zemlje.

- Josip Broz je meni poverio zadatak da 78 države oslobodim kolonijalizma. Politička skrivalica za to bio je Pokret nesvrstanih zemalja - priznao nam je general Strunje. - Prva moja misija je bila stvaranje narodnog pokreta Mau Mau u Keniji 1960. godine. U Keniju sam ušao kao poslovni čovek i vrlo brzo se približio doktoru Keniati, velikom narodnom tribunu. Rekao sam mu da će mu Moskva i Vašington pomoći politički i finansijski, ako ujedini kenijska plemena i podnese zahtev engleskim vlastima za autonomiju kulture i za formiranje lokalnih organa vlasti. U Gani sam tajne dogovore imao sa vođom pobune Kvamom Nkrumahom, koji je krajem pedesetih češće bio po zatvorima, nego na slobodi. Nagovorio sam ga da pravi političke izgrede i svaki put kad bi ga Englezi uhapsili demonstracije su bile sve jače. Tada sam u Gani upoznao Nukrumahovog rođaka, Kofija Anana.

Strunje je putovao po Africi i pravio tajne programe kako da se kolonije Francuske i Velike Britanije oslobode i postanu nezavisne države. Bio je i u Boliviji, Kolumbiji i Brazilu. Tri puta su ga ranjavali u Africi. Imao je devet operacija ruke i šake. Lično je, kaže, dao Nelsonu Mandeli 4,5 miliona dolara za njegov pokret.

- Tito je pomogao Afrikancima da se organizuje prvi Panafrički kongres, kada je u centru pažnje bila Južna Afrika - sećao se Strunje. - Tada sam upoznao Nelsona Mandelu i spasao mu život. Britanci su se spremali da ga likvidiraju, ali sam ja obavestio Tita o tome i on je napisao Rezoluciju o slobodi naroda u Južnoj Africi i prosledio je u Ujedinjene nacije. Za tu rezoluciju je glasalo 128 država članica OUN.

Pričao mi je i o tome kako je kao obaveštajac funkcionisao u bivšim francuskim kolonijama:

- U francuske kolonije sam, na primer, ulazio kao Luj, sa francuskim pasošem, a u britanske kao Luis, sa engleskim pasošem. Oslobodio sam tako i Togo. Tito je tajno obaveštavao francuskog predsednika Šarla de Gola šta se dešava u Africi. Nije tačno da general Šarl de Gol nije voleo Tita i da ga nije primao.

On je, kako priznaje, imao i važnu obaveštajnu ulogu u svetu nesvrstanih na Kubi, a poslednja njegova misija je bila da napravi revoluciju u Angoli, Zimbambveu i Namibiji. Pokret nesvrstanih je počeo sa 16 država na konferenciji 1961. u Beogradu, ali je za samo 15 godina narastao na 128.

Poslednje godine 21. veka Marko Strunje je provodio zvanično kao predsednik Komiteta za kulturu i turizam u Trstu, a nezvanično kao specijalni savetnik vlada mnogih nesvrstanih zemalja. Pokušavao je da pomogne Srbiji da povrati svoje pozicije kod nesvrstanih, ali ga je u tome sprečila iznenadna smrt.

VECERNJE NOVOSTI