Forum Srbija

ITALIJANSKE jedinice napale su Grčku 28. oktobra 1940. godine iz svoje baze u Albaniji. Ovo me je veoma uzbudilo iz dva razloga: prvo, Jugoslavija i Grčka su uvek bile izuzetno prijateljske zemlje i trebalo je da, prema uslovima Balkanskog ugovora, zajedno sa Turskom, svakako, priskočimo Grčkoj u pomoć, iako je iz dotadašnjeg stava naše vlade bilo očito da to nećemo učiniti. Drugi razlog bila je činjenica da će potencijalni neprijatelj, kada jednom osvoji Grčku, sasvim okružiti i otcepiti Jugoslaviju od ostalog sveta. Međutim, posle nekoliko nedelja, bilo je jasno da je mala, herojska Grčka u stanju da se sama suprotstavi agresoru.

Javno mnjenje u Beogradu postajalo je sve uznemirenije i ljudi su gunđali, pa čak i grubo grdili vladu zbog njene politike popustljivosti prema silama Osovine. Na univerzitetu i u nekim srednjim školama došlo je do demonstracija. Takođe je, među mladim oficirima u vojsci, bilo veoma izraženo osećanje nezadovoljstva, jer su verovali da se odričemo svojih ranijih prijatelja i saveznika, a i osuđivali su zastareo i nemaran način na koji su se vršile pripreme za odbranu zemlje.

Nezadovoljstvo se još više povećalo, kada su nemačke jedinice prešle rumunsku i bugarsku granicu i obe zemlje podvrgle mirnoj vojnoj okupaciji. Ubrzo posle toga, počele su da se šire glasine da Hitler postavlja provokativne zahteve našoj vladi, tražeći dozvolu za prolaz nemačkih trupa preko naše teritorije i njeno korišćenje za vazduhoplovne baze, pa čak i naše članstvo u Trojnom paktu.

Misli su mi bile veoma zbrkane, rastrzane između instinktivnog osećanja koje sam delio sa svojim narodom i logičnog razmišljanja, po kome je ovakav stav možda ipak najbolji, jer dobijamo u vremenu, umesto da, time što ćemo ući u rat u ovom trenutku, počinimo masovno samoubistvo. Bio sam u još većoj nedoumici, jer su svi ljudi koji su mogli da me posavetuju, moj stric (Pavle), general Kosić, moji profesori i vojni instruktori, navodili različite razloge za ovakvu politiku naše vlade.

Do tog trenutka, moji problemi bili su više-manje isti kao ma kog drugog dečaka, ali iznenada sam bačen u okolnosti sa kojima, pošto sam bio premlad i neiskusan, nisam bio u stanju da se uhvatim u koštac. Moje srce i moj razum, moj instinkt i moja obuka, bili su u sukobu. Zbog svog vaspitanja, u kome je bilo izraženo osećanje za tradiciju i autoritet, i letimične predstave koju sam imao o složenim državnim pitanjima, počeo sam da preispitujem svoje patriotske težnje kao i sva ostala jugoslovenska mladež. Znao sam da treba da načuljim uši i da slušam rasprave onih koji su od mene stariji i pametniji i koji su više od mene upućeni u političke prilike.

Priredili smo uobičajenu božićnu zabavu i, posle predstave, uspeo sam da odvedem u stranu jednog gosta, sa kojim sam odavno želeo da razgovaram. Bio je to engleski diplomata koji je došao da nas poseti. Postavio sam mu veliki broj pitanja o opštim ratnim prilikama u Engleskoj. Slika koju mi je dao bila je vrlo nevesela. Bitka za Britaniju bila je, svakako, veliki trijumf Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, ali sada se pojačalo noćno bombardovanje, Nemci su koncentrisali jedinice duž francuske obale Kanala i narod je očekivao nemačku invaziju na proleće. Pitao sam ga da li će, ukoliko mi uđemo u rat, Velika Britanija moći odmah da nas snabde borbenim avionima, lakim tenkovima i borbenim jedinicama. Odgovorio je da ne veruje.

Zanimljivi, ali uznemirujući izveštaji stizali su od našeg poslanika u Berlinu, koji je pokušao da odloži trenutak potpisivanja Trojnog pakta i izbegne Hitlerov zahtev da nemačke trupe prođu preko jugoslovenske teritorije.

Razmatrali smo mnoge planove i najzad smo se oko jednog složili. Trebalo je da otputujem na nekoliko dana, pod izgovorom da idem u lov, a umesto toga da sa svojim drugom, kadetom, odem u tenkovski depo u Beogradu, koji je bio pod komandom majora, mog dobrog prijatelja koji je delio naša osećanja. Major će onda reći da ide u noćnu patrolu i povešće šest tenkova sa sobom, kojima će otići na jug u Skoplje, oko 300 milja od Beograda. Do tog trenutka, treba da se potrudim da niko ne posumnja da učestvujem u ovim akcijama.

Drugi članovi naše grupe koji su bili iz vojske, a jedan od njih bio je kapetan garde, trebalo je da se prijave za premeštaj i da se potrude da budu prebačeni u komandu u južnoj Makedoniji. Stric jednog od mojih prijatelja, kadeta, živeo je u Bitolju, a njegov stariji brat je, srećom po nas, u to vreme bio komandant pešadijskog bataljona u toj oblasti. U ovu poverljivu grupu uzeo sam, takođe, jednog od mojih vojnih instruktora, koji je doskora bio komandant brigade blizu grada Debra. Bio je izuzetno omiljen među oficirima i vojnicima svog garnizona. Drugi članovi naše grupe trebalo je da stupe u vezu sa što više poverljivih ljudi i da se potrude da se što više približe granici.

Nadali smo se da 24 sata posle našeg bekstva tenkovima iz Beograda neće biti uzbune. Trebalo je da odem u glavni garnizonski štab u Skoplju koji je, što sam već znao, bio na našoj strani i da stupim u vezu sa generalom koji je bio komandant oblasti, i da ga ubedim da izda naređenje svojim jedinicama da se povuku prema granici. Nameravali smo da zatražimo od grčke vlade da u svoju zemlju primi ovu izbegličku vojsku od oko 100.000 ljudi i da grčka vlada, u naše ime, traži od naše sopstvene vlade da otkaže potpisivanje pakta. U slučaju da odbije, trebalo je da se pridružimo tradicionalnim prijateljima, Grcima, u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.




(Nastaviće se)

NA opšte čuđenje, 14. februara, predsednik vlade Cvetković i ministar inostranih poslova Cincar-Marković otputovali su u Berhtesgaden, „na poziv Hitlera“, da rasprave buduće odnose između dve zemlje.

Ministri su se vratili 26. marta sa završnog puta u Nemačku i izdali zvanično saopštenje da je Trojni pakt potpisan u Beču i da smo zvanično pristupili silama Osovine. U izjavi je, takođe, rečeno da pakt sadrži tajne klauzule koje za nas predstavljaju veliku prednost.

Uveče 26. marta 1941. telefonirao mi je stric Pavle i rekao da ide na Brdo (kod Kranja), vozom, jer je umoran i potreban mu je odmor od nekoliko dana. Dok sam večerao, general Kosić je zatražio da me vidi u osam sati. Došao je u svojoj paradnoj uniformi, pošto je mog strica ispratio na stanicu, i braneći se, počeo da objašnjava razloge za odluku vlade. Uveravao me je da je pakt samo formalnost i da tajne klauzule, sadržane u paktu garantuju našu potpunu neutralnost.

Govoreći što je mirnije mogao, napregao se da mi objasni da će nas to u ovom trenutku ostaviti izvan rata i da je, pošto zapadne sile nisu u mogućnosti da nam pomognu, potpisivanje pakta bio jedini način da dobijemo u vremenu i nastavimo naš program naoružanja, do trenutka, kad nam ovaj pakt ne bude više potreban.

„Osećamo da je naša dužnost“, rekao je, „da očuvamo jedinstvo i integritet Jugoslavije do 6. septembra, kada će naše Veličanstvo biti punoletno i preuzeti zakonitu vlast i obaveze“. Usudio sam se da primetim da, sa njihove strane, uopšte nije pametno što žele da prenesu na mene, dečaka od osamnaest godina, odgovornost pod ovakvim uslovima i u ovakvom trenutku.

Upitao sam ga, da li zna i da li shvata kakva će biti reakcija našeg naroda na objavu o potpisivanju pakta, i upozorio ga da, ukoliko vlada ne bude bila sposobna da javnosti da razumno objašnjenje, može doći do opasnog, silovitog nepredviđenog odgovora.

Tokom rasprave, počeo je da preti i muca, opovrgavajući razloge koje sam naveo kao uzroke za ovakvo ponašanje vlade. Nedvosmisleno sam mu rekao da njegovi razlozi mogu da budu ubedljivi i logični samo nekome ko je lišen nacionalnog ponosa.

Pred kraj našeg razgovora, ponovio sam da sam ubeđen da vlada i generalštab prave vrlo veliku grešku što rade suprotno osećanju naroda i što mu ništa ne objašnjavaju i što ga ne obaveštavaju o razlozima za svoju politiku, kao i o tome šta ona podrazumeva. „Ukoliko želite da pridobijete poverenje naroda, od koga zavisite, treba da mu na njegovom sopstvenom jeziku objasnite šta se događa. Ukoliko to ne učinite, otkrićete da vam je on najgori neprijatelj“. Naš razgovor se završio u tri sata ujutru ovom nezadovoljavajućom primedbom i ostao sam sam.

Ovaj razgovor vođen je uoči prevrata 27. marta. Prevrat je imao dalekosežne posledice i predstavljao je još hrabriji čin zbog toga što je Jugoslavija bila nepripremljena za rat sa Nemačkom koji je neizbežno usledio. Zbog ovog rata, Hitler je morao da odloži napad na Rusiju, a kašnjenje je bilo neprocenjivi doprinos savezničkoj stvari.

U prvim mesecima 1941. godine, svi sastanci istaknutih jugoslovenskih političara sa nemačkim ministrima predstavljani su kao kurtoazne posete. Poseta mog strica Pavla Hitleru, u Berghofu, 7. marta, za koju se, uprkos velikoj tajnosti posete, saznalo u Beogradu 9. marta, pokazala je svima jasno šta se dešava.

Pobunama i demonstracijama rasteretila se prenapeta atmosfera u gradu. U kafanama, na sastancima, na skupovima, jedini predmet razgovora bila je namera vlade da potpiše pakt. Patriotske pesme iz Prvog svetskog rata mogle su se čuti na svim javnim mestima, u autobusima, tramvajima, pa čak i u dvorištima crkava.

Pre nego što je otišao da potpiše pakt, Cvetković se sastao s knezom Pavlom i još jednom su raspravljali o stanju oružanih snaga u zemlji. U 10 sati uveče, 22. marta, pozvali su generala Simovića da ga pitaju da li postoji neki plan za pobunu. General Simović je obavestio i njih i generala Pešića, ministra i doktora Mačeka, koji su takođe bili prisutni, da, iako nema konkretnog plana za prevrat, postoji zloslutno nezadovoljstvo među mlađim oficirima. Otvoreno je rekao da ne veruje da bi vojska, u bilo kom slučaju, podnela pakt sa Nemačkom koji bi učinio Jugoslaviju vazalom te zemlje.

U samoj vladi, u znak protesta protiv nemačkog pakta, tri srpska ministra su podnela ostavke: gospodin Budisavljević, gospodin Konstantinović i dr Čubrilović. Cvetkoviću je bilo teško da ovim ljudima nađe zamenu.

Cvetković je, 23. marta, u pratnji ministra inostranih poslova gospodina Markovića, otišao u Beč da potpiše pakt. Čim se za to saznalo, svugde su počele demonstracije. Velike grupe studenata izvikivale su parole „Bolje rat nego pakt!“, „Bolje grob nego rob!“, „Dole izdajnička vlada!“, „Dole Hitler!“. U Kragujevcu, 120 milja od Beograda, demonstracije 150.000 patriota morale su da uguše policija i vojska. Uoči potpisivanja pakta, stari vojnici i oficiri održali su veliki skup na kome su jednoglasno odlučili da se tome suprotstave. Univerziteti, patriotske ustanove i mnoge druge organizacije doneli su istu odluku.

Sveštenici Pravoslavne crkve i glavni službenici širom zemlje takođe su bili protiv pakta. Čak i policija, dok se trudila da vrši svoju dužnost i održi red, saosećala je sa narodom.


(Nastaviće se)

Narod na beogradskim ulicama 27. marta 1941.

ZA svakog pravog Srbina postojalo je samo jedno rešenje: prevrat koji je usledio 27. marta. Srbi su bili spremni, kao što su bili i Poljaci, da računaju samo na sopstvene snage u strašnim danima koji su predstojali.

U suštini, činjenica je da je pakt sa Nemačkom bio još sramotniji nego što se to činilo narodu. Tajnim klauzulama pakta, Jugoslavija se obavezala da se bori protiv anti-nemačke propagande, da omogući prolaz nemačkim jedinicama i ratnom materijalu preko jugoslovenske teritorije, a da joj, zauzvrat, bude omogućeno učešće u nemačkoj privredi i proširenje jugoslovenske teritorije u pravcu Soluna.

Čak pre nego što su ministri otišli u Beč, pomoćnik komandanta ratnog vazduhoplovstva, general Mirković, predvideo je da će Jugoslavija biti uvučena u rat na strani sila Osovine i osetio je da mora učiniti sve što je moguće da to spreči. Znajući da je zemlji, u tako kritičnom trenutku, prvo potreban vođa, potražio je nekoga od ljudi kojima je najviše verovao i koje je najviše poštovao i ponudio je položaj gospodinu Krasojeviću, moravskom banu, generalu Nediću, ministru vojske i mornarice, generalu Aleksandru Stankoviću, komandantu kraljeve garde, generalu Bogoljubu Iliću i generalu Simoviću.

Opisujući reakcije ovih ljudi, general Mirković je rekao za generala Nedića: „Znao sam da saoseća sa mnom i da mi je naklonjen i počeo sam, malo po malo, da ga ubeđujem da prihvati moje ideje“. Na nesreću, Nedić je zauzeo malodušan stav i odbio je da preuzme odgovornost za vođenje pobune. „Sve je izgubljeno, ma šta uradili“, rekao je. General Stanković, komandant kraljeve garde, takođe je odbio. Osećao je da, zbog položaja u kome se nalazi, nikad ne bi u tome mogao aktivno da učestvuje, ali je obećao da nikad neće upotrebiti gardu protiv naroda i da će držati u potpunoj tajnosti planove za koje zna. General Ilić je, takođe, odbio da bude vođa prevrata i buduće vlade, pošto je sebe smatrao neprikladnim za političkog vođu zemlje, iako je kasnije postao ministar vojske i mornarice u novoj vladi. Konačno, general Mirković je razgovarao sa generalom Simovićem i on je, bez mnogo predomišljanja, prihvatio da preuzme obavezu vođe državnog udara.

Onog dana kada je pakt potpisan, 25. marta, odlučeno je da će se prevrat odigrati 27. marta u 2.20 ujutru i da će ga izvršiti vojska i vazduhoplovne snage beogradskog i zemunskog garnizona. Posle podne 26. marta, general Mirković je okupio potpukovnika Dinića, majora Živana Kneževića i svog obaveštajnog oficira i dao im poslednja uputstva.

Kada je general Simović stigao u pet sati popodne, general Mirković ga je obavestio da namerava da stupi u akciju te noći. General Simović je bio pomalo iznenađen i želeo je da se sačeka, ali general Mirković je već dao uputstva drugim, glavnim saradnicima i bio je spreman za neodložnu akciju. Simović se složio da planovi moraju da nastave da se ostvaruju.

Pola sata kasnije, potpukovnik Dinić primio je izveštaj od Dunavske divizije, u kome je stajalo da je stric Pavle napustio Beograd kraljevskim vozom i preneo je to obaveštenje generalu Mirkoviću. U prvom trenutku to je izazvalo izvesnu zabrinutost, jer su pomislili da je knez sigurno obavešten o planu za prevrat i da napušta zemlju. Izveštaj iz dvora, međutim, tvrdio je da je moj stric napustio Beograd radi odmora u Sloveniji, a da su kneginja Olga i deca još u Beogradu.

U 2.20 počeli su da stižu prvi izveštaji. Pukovnik Burazović je telefonirao da je zauzeo sedište policije u Beogradu. Ubrzo zatim, komandant Pejić je objavio da je sa grupom od 40 pripadnika vazduhoplovnih jedinica zauzeo radio-stanicu „Makiš„ u Beogradu. Tu se dogodila jedina nesreća za vreme prevrata, kada je slučajno ubijen policajac. Onda je stigla vest da je zauzeta radio-stanica „Batajnica“ i potpukovnik Radojičić je objavio da su zauzeli Ministarstvo rata i sedište Generalštaba. Direktor Glavne pošte izvestio je da su jedinice okupirale Glavnu poštu u Beogradu i Zemunu.

Konačno je stigao i izveštaj o hapšenju predsednika vlade Cvetkovića i članova njegove vlade i bilo je jasno da je prevrat uspeo. Sve ovo odigralo se za nešto više od sat vremena i izgubljen je samo jedan ljudski život. Tri sata kasnije, vođe različitih političkih partija okupile su se u Ministarstvu vojske i mornarice, gde ih je dočekao general Simović. Događaji od te noći savršeno su izvedeni, ali odmah su nastupile teškoće, pošto su vođe partija pokušale da preuzmu tek osvojeni položaj vođe zemlje.

Na ovom prvom sastanku pokazale su se sve slabosti ove vlade, koja je kasnije postala moja vlada u izbeglištvu. Međutim, posle duge i žive rasprave, od glavnih predstavnika partija izabrana je nova vlada, sa generalom Simovićem kao predsednikom. Proglašen sam stvarnim vladarom, dok su knezu Pavlu oduzeta prava namesnika i odlučeno je da se od njega, čim se vrati, zatraži da napusti zemlju.

U međuvremenu, moj stric Pavle stigao je u Zagreb i vojni komandant mu je saopštio vest o prevratu u Beogradu. Stric Pavle je prvo otišao u kuću bana Hrvatske gde je porazgovarao o situaciji sa zamenikom predsednika Cvetkovićeve vlade dr Mačekom i banom Hrvatske dr Šubašićem. Dr Maček je smatrao da regent ne sme da popusti pred izvršiocima prevrata.

General Marić je rekao da može da garantuje da će oružane snage širom Hrvatske ostati postojane i da će se suprotstaviti Simovićevoj vladi. Moj stric, međutim, iscrpljen od napetosti kroz koju je prolazio tokom poslednjih meseci, osećao je da je sve izgubljeno i molio je dr Mačeka da se pridruži novoj vladi da bi mogao da učini sve da se izbegne rat.


(Nastaviće se)

KNEZ Pavle se u pratnji dr Šubašića vratio u Beograd. U 7 sati uveče, general Simović je otišao sa načelnikom Generalštaba na zemunsku stanicu i u 7.10 kraljevski voz je ušao u stanicu. Kneževa telesna garda pojavila se na prozoru i, u moje ime, od njih je zatraženo da ne pružaju otpor. Sve je prošlo mirno. Knez, obučen u civilno odelo, sedeo je u salonu vidno umoran i utučen. Od njega je zatraženo da napusti voz, jer ga čeka predsednik vlade. Ustao je i rekao samo: „Mislim da sam stigao na vreme“. Na peronu je pozdravio generala Simovića i zajedno su se odvezli u Generalštab gde je potpisao da se odriče namesništva.

Moje lično iskustvo u vreme prevrata počelo je u 6 sati ujutru 27. marta 1941. kada je Radenko, moj lični sluga, ušao u moju sobu, jako me protresao i probudio. Rekao mi je da me u gostinskoj sobi čeka upravnik, koji želi hitno da me vidi. Takođe mi je prošaputao na uvo da vodim računa šta radim i šta govorim, pošto su se, izgleda, vojska i vazduhoplovne snage u gradu pobunile protiv vlade.

Iako sam se obukao najbrže što sam mogao, general Kosić je nespokojno hodao unaokolo, mašući stalno rukom i, požurujući me, vikao: „Jeste li spremni? Požurite!“ Kad sam se obukao, krenuo sam za njim i još ošamućen, seo sam u otvoreni automobil, upitavši pospano „Kuda idemo?“ Rekao mi je da ćemo se odvesti u štab garde gde me čeka garda, postrojena na paradnom poligonu. „Morate da odete i da se pokažete“ rekao je, „jer su to ljudi koji će vas braniti kad dođe vreme“. Nema sumnje da ni jedinice garde, isto kao ni ja, nisu znale povod za ovu ranu jutarnju smotru.

Kad smo se vratili u dvor, uključio sam radio, na Radenkov predlog. Na svoje zaprepašćenje, čuo sam glas koji liči na moj, kako izdaje sledeći proglas:

„Srbi, Hrvati, Slovenci,

U ovom trenutku, tako ozbiljnom za naš narod, odlučio sam da preuzmem kraljevsku vlast. Članovi namesništva prihvatili su ispravnost razloga za ovakav moj potez i odmah su svojevoljno podneli ostavku.

Moje, kraljevska vojska i mornarica, odmah su mi se stavile na raspolaganje i već izvršavaju moje naloge. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko prestola. U sadašnjim teškim okolnostima, ovo je najpouzdaniji način da se očuva unutrašnji poredak i spoljni mir. Ovlastio sam armijskog generala Simovića da sastavi novu vladu. Sa verom u Boga i u budućnost Jugoslavije, pozivam sve građane i predstavnike vlasti u zemlji da ispunjavaju dužnosti prema kralju i otadžbini“.

Do tog trenutka general Kosić je već sasvim pobesneo. Uleteo je kao oluja u moju sobu i objavio da su „pobunjeničke“ jedinice zauzele sve zvanične zgrade i da opkoljavaju dvor. Čupao je kosu i bio je ubeđen da će nas sve pobiti. Rekao je da je izdao naređenje gardi da otvori vatru na svakog „pobunjenika“ koji se približi dvoru. Brzo sam zabranio takvu akciju, rekavši: „Nemojmo da dopustimo nepotrebno krvoproliće!“

Predložio sam da od komandanta takozvanih pobunjeničkih jedinica zatraži da dođe i da me obavesti šta se događa. „Veoma dobra ideja“, rekao je, „i kada dođe, uhapsićemo ga“. To me je veoma uznemirilo i strogo sam mu saopštio da ne želim da iko bude uhapšen. Na kraju se složio da ode i kroz kapiju razgovara sa „pobunjenicima“.

Izašao je iz automobila i rekao kapetanu baterije garde da namerava da razgovara sa „pobunjenicima“. „Otvorite kapije“, rekao je „i ako mi se nešto dogodi, pucajte“. Približio se tenkovima. Jak, mlad regrut ga je uzeo i podigao u tenkovsku kupolu pre nego što je mogao da prozbori i reč. Tenk se onda okrenuo i krenuo niz ulicu ka gradu. Artiljerija se nije ne pomerila.

Vest o ovom događaju čuo sam za vreme sastanka u očevoj radnoj sobi sa ministrom dvora, gospodinom Antićem, i nekim komandantima garde i ađutantima koji su, svi, kad su čuli novosti, insistirali da pošaljem, po glasniku, naređenje u pisanoj formi komandantu Dunavske divizije na periferiji Beograda, da napadne i savlada jedinice koje su opkolile dvor. Ovaj glasnik ubaciće se u redove „pobunjenika“, pretvarajući se da ima poruku od mene za generala Simovića. Jednostavno sam odbio da potpišem takvo naređenje i da imam ma kakve veze sa ovom operacijom. Kasnije, odbio sam da dozvolim bilo kakvo krvoproliće, posebno zato što mi se činilo da je prevrat doživeo potpun uspeh, makar u gradu Beogradu, i da bi, makar i jedan metak, ispaljen u tom trenutku, izazvao građanski rat.

Ubrzo posle toga, jedan predstavnik „pobunjenika“ zatražio je da vidi ministra dvora. Rekao mu je da je voz u kome je putovao moj stric Pavle zaustavio u Zagrebu komandant garnizona i da ga je smesta vratio za Beograd. Kada me je ministar obavestio o ovome, postao sam ubeđen da ova pobuna nije lokalna, već da je zahvatila celu zemlju. Predložio sam mu da pošalje gardu nazad u kasarne, ali je on odgovorio da ne može ništa da uradi, dok se ne vrati namesnik, jer ima naređenje od njega.

Ostatak dana prošao je bez događaja. Jedinice su ostale tamo gde su i bile, okrenute jedna prema drugoj: svi su čekali da se vrati moj stric. U 7.10 voz je ušao u zemunsku stanicu (pošto nije bilo veze do Beograda) i moj stric je, u pratnji generala Simovića, otišao u Generalštab gde je potpisao odluku o podnošenju ostavke na položaj namesnika. Rečeno mu je da je spreman specijalni voz koji će, te večeri, njega i njegovu porodicu prebaciti do Grčke. Onda su ga otpratili do Belog dvora, gde me je obavesto da je podneo ostavku i da, od tog trenutka, imam punu kraljevsku vlast i odgovornost.


(Nastaviće se)

Kralj Petar II sa generalom Simovićem

KAD je stigao general Simović, potpisao sam obe odluke, prvu, kojom je on postavljen za predsednika vlade i drugu, da sam čuo ono što je tog jutra pročitano na radiju. Bilo je dogovoreno da sledećeg jutra dođe sa članovima vlade i patrijarhom u dvor, gde ću položiti zakletvu kao kralj Jugoslavije, a posle toga će se vlada meni zakleti na vernost. Zatim sam mu postavio mnogobrojna pitanja: Šta se dogodilo u gradu? Kako se to dogodilo a da niko nije unapred znao? Kakve su unutrašnja i spoljna politika nove vlade? Da li je bilo neke reakcije sa strane Nemaca? Šta nameravaju da urade sa Paktom?

Rekao je da se odigrala spontana pobuna, pod pokroviteljstvom vazduhoplovnih snaga celog beogradskog garnizona, uključujući i gardijski pešadijski bataljon koji je bio stacioniran u gradu. Zatim, da je obrazovana vlada sa narodnim predstavnicima, koja je od njega tražila da bude predsednik vlade, što je on prihvatio, da su stanovnici Beograda i mnogih drugih jugoslovenskih gradova to pozdravili i da je to bio prvi prevrat u istoriji čovečanstva u kome nije došlo do krvoprolića.

Za unutrašnju politiku nove vlade rekao mi je da su stupili u kontakt sa banom Šubašićem, koji je pokušao da stupi u vezu sa Mačekom, da ga ubedi da se pridruži novoj vladi, kao potpredsednik, tj. da zadrži mesto koje je imao u staroj vladi. Rekao je da je razgovarao o spoljnoj politici sa Fon Herenom, nemačkim poslanikom i da je potvrdio da će ova vlada nastaviti istu politiku prema Nemačkoj, priznajući da je velika greška prethodne vlade bila to što nije obaveštavala narod o svojoj politici. Kasnije je uverio gospodina Fon Herena da će nova vlada zadržati neutralnost i da preokret ni na koji način nije usmeren protiv Nemačke, već je samo stvar unutrašnje politike.

Posle ovog kratkog razgovora, predsednik vlade je otišao, a ja sam pomagao svom stricu Pavlu, strini Olgi i svojim rođacima Aleksandru i Nikoli, da što pre spakuju stvari. Kratko sam porazgovarao sa stricem koji mi je ukratko objasnio svoju politiku tokom poslednjih dana i rekao mi da sve dokumente koji su mi potrebni mogu da nađem u njegovoj radnoj sobi u Belom dvoru. U ponoć sam ih otpratio do vrata, a zatim do kola. To je bilo tragično zbogom čoveku koji mi je bio blizak prijatelj i zaštitnik.

Sledećeg jutra (28. mart 1941), kad sam se probudio, Radenko je već bio izneo moju generalsku uniformu, koju je sigurno bio spremio pre nego što sam uopšte znao da ću je ikad nositi. Postao sam glavnokomandujući jugoslovenskih oružanih snaga. Obukao sam se, doručkovao i sišao u glavnu sobu za primanja, gde me je već čekao patrijarh sa generalom Simovićem i svim članovima nove vlade.

Stao sam ispred njih i izgovorio svoju zakletvu:

Ja, Petar II, preuzimajući presto Kraljevine Jugoslavije i svoje kraljevske dužnosti, zaklinjem se svemogućim Bogom da ću iznad svega braniti jedinstvo nacije, nezavisnost naše zemlje i celovitost naše teritorije; da ću vladati po ustavu i zakonima koji su doneti i da će cilj svake moje akcije biti blagostanje mog naroda. Neka me vodi svemogući Bog. Amin.

Simović i vlada izgovorili su svoje zakletve preda mnom i patrijarhom, a posle toga su otišli svi sem Simovića, koji je ostao još nekoliko minuta da sa mnom porazgovara o poslu, planiranom za taj dan. Prvo sam ga upitao da li je već izdao naredbu za mobilizaciju. Samo mi je rekao samouvereno: „Biće dovoljno vremena za to kroz nekoliko dana: Nameravam onda da izvršim tajnu mobilizaciju. Posle svega, ne želimo već sada da pokažemo strah od rata niti želimo da izazovemo sile Osovine.“

Kolima smo prošli beogradskim ulicama, punim naroda, i otišli u Sabornu crkvu, gde je patrijarh održao službu u znak blagoslova mog dolaska na presto. Njegova propoved, iako nepovezana i nabijena patriotskim osećanjima, umirila je žudnju naroda za ratom, jako naglašavajući osnovna hrišćanska načela. Patrijarh je veoma snažan duhovni vođa.

Posle službe, obišao sam bataljon mešovitog sastava vojske i vazduhoplovstva, sastavljen od ljudi koji su se istakli za vreme prevrata. Zatim sam obišao grad, čije su ulice bile pune radosnog naroda. Ljudi su skandirali parole, kao: „Živeo kralj“, „Petar II - Petar II!“, „Bolje rat nego pakt!“, „Bolje grob nego rob!“, dok su male grupe komunista izvikivale sopstvene parole „Vojska s narodom!“ i „Beograd-Moskva!“. Na svim kućama bile su istaknute zastave i svi ljudi na ulicama držali su po jednu. Bilo je jugoslovenskih zastava, preovladavale su zastave Velike Britanije, američke zastave i priličan broj crvenih zastava.

Obilasku grada prisustvovao je i nemački poslanik, a u prilog discipline naroda mnogo govori činjenica da nije bilo incidenata vezanih za njegovo prisustvo, iako se u nemačkoj putničkoj agenciji, poznatoj kao sedište nemačke pete kolone, dogodila nezgoda, jer je bačeno kamenje povredilo jednog Nemca.

Situacija u našoj vojsci je bila ozbiljna i slabost naše odbrane, na dan kada su nemački avioni prvi put iznenada napali Beograd, a nemačke jedinice prešle naše granice, bila je posledica naše zaprepašćujuće kratkovidosti, udružene sa unutrašnjom sabotažom pete kolone i komunista.

Veoma malo novca je bilo određeno za novo naoružavanje vojske i opremanje oružanih snaga. Prvi veliki kredit dobijen je 1936. godine, dakle, samo tri godine pre Drugog svetskog rata, tako da, niti je bilo dovoljno novca da se kupi dovoljan broj modernih aviona i drugog materijala i ratne opreme niti dovoljno vremena da se poduče ljudi da održavaju i upotrebljavaju ta sredstva.


(Nastaviće se)