Srpska vladaraska dinastija Obrenovića

Luna.* · **Poslato:** 28 Nov 2012, 09:45

Obrenovići i njihov rodoslov

У својој дугогодишњој историји Срби су имали више династија:
- Немањиће, Котроманиће, Лазаревиће, Бранковиће, Црнојевиће, Петровић - Његоше, Карађорђевиће и Обреновиће.

Милош ОбреновићНиједна српска династија није историографски обрађена, ни у целини, ни у појединостима. Не може се рећи да већина наших владара нема урађене биографије, али се ни један историчар није усудио да их преточи у династијску историју.

Колико је тек српска историографија удаљена од проучавања нових појава које на разне начине прате владаре једног дома - двор, дворска правила, дворске установе, свакодневни живот чланова владарског дома, знаке владарског достојанства, чин миропомазања и крунисања, владареву власт и звања (Кнез, Краљ, Цар, Вожд, Деспот), владареву гардеробу и личне предмете, престо, наслеђивање престола, престолонаследника, намесништво, породично имање, владарску идеологију, политички живот и слично. Основна обавештења о томе не могу се наћи ни у енциклопедијама, нити у енциклопедиским приручницима. Тиме се нико није бавио ни у време владавине краљева, нити у доба републике.

Обреновићи су, као и Карађорђевићи, дали српском роду пет владара

Кнежеве: Милоша (1815-1839, 1858-1860), Милана (1839) и Михаила (1839-1842, 1860-1868)

Краљеве: Милана(1868-1889) и Александра(1889-1903).

Владалачки дом Обреновића улази у ред најзаслужнијих породица у целокупној нашој прошлости. На престолу Кнежевине и Краљевине Србије седели су 72 године. Били су владари Србије у два периода (1815 - 1842 и 1858 - 1903), а Карађорђевићи владари Србије и Југославије у три (1804 - 1813, 1842 - 1858. и 1903-1945). Владавина Обреновића непосредно је везана само за Србију, владавина династије Петровић - Његош само за Црну Гору, док су Карађорђевићи успели да буду и владари Хрвата и Словенаца.

Обреновићи су неговали српство и били су обузети српском идејом и уједињењем српства, уз благи изузетак Кнеза Михаила у време његове друге владавине. Јужнословенска, а потом и југословенска идеја и држава у непосредној су вези са Карађорђевићима. Овакво опредељење упућује на највећу разлику у политици двеју династија.

Од три нововековне српске династије, Обреновићи су последњи ушли у српску историју, а први изашли из ње. Обреновићи су три године дуже били на престолу од Карађорђевића, а кад је реч само о владавини Србијом, пуних тридесет година. Нововековна српска држава постојала је 115 година, од тога Обреновићима припадају 72, а Карађорђевићима 42 (Година 1814. није узета у обзир). Петровићи - Његоши, као црквени и световни поглавари, знатно дуже су владали од обе србијанске династије (1683 - 1918).

У првом периоду владавине Обреновића (1815 - 1842) и почетком другог (1858 - 1860) на престолу су били Кнежеви из Милошевог огранка, а потом, од 1868. до 1903. потомци Јеврема Обреновића. Први су носили само титулу Кнеза , други су успели да стекну краљевско звање

Скоро сви владари из обе династије били су миропомазани. Незна се да ли су свето миро примили Карађорђе и кнез Милан (1839). Сви остали су ступањем на престо миропомазани - примајући "печат дара Духа Светога", ту премудрост, благодет, семе Божје и силу Божју.

Кнез Милош је наш први миропомазани владар новог века. Сутрадан после читања Хатишерифа и Берата Обреновића је у Београду миропомазао Митрополит Мелентије, према нарочито припремљеном церемонијалу (13.12.1830 год.). Чину миропомазања посветили су више пажње и дали му већи значај последња два Обреновића. Кнез Михаило (17.03.1840.год.), а Кнез Милан (5.07.1868.год) примили су свето миро у саборној цркви у Београду, а Краљ Александар у Жичи 2 јула 1889 године.

Милош Обреновић је привремено прихватио титулу вожда у време Другог устанка, али ју је брзо заменио кнежевским звањем. Народ га је признао за наследног Кнеза 1817. и 1827, а порта Хатишерифом и Бератом из 1830. године. Тим јавноправним актима утемељени су и српска држава и династија Обреновића. Као лични знак кнежевске власти, султан је уз Хат и Берат, послао Кнезу Милошу херванију. Султан је исказао своју милост и поверење истим поклоном и 1835. године, када га је Кнез посетио у Цариграду.

Све до стицања независности Порта је потврђивала српске Кнежеве бератима. Осим Краља Александра, сви Обреновићи добили су султанов берат. Сем овог правног акта султани су српске кнежеве обдаривали још и херванијом (Мантеау де церемоние), плаштом, огртачем, особитим знаком кнежевске власти. Нажалост, немарни Срби нису сачували ни један берат и ни једну херванију

Захваљујући стицању независности (1878), територијалном проширењу (1831 - 1833, 1878), потпунијем укључивању Србије у међународне односе и вечној жељи да буде предводник балканским народима, Кнез Милан је после једног неуспелог покушаја у време српско-турских ратова, уз подршку Аустро-Yгарске, Србију прогласио Краљевином, поставши тако наш "први Краљ после Косова" (1882).

За разлику од Карађорђевића, владари из куће Обреновића владали су релативно дуго. Ако изузмемо Кнеза Милана Обреновића другог, који је владао 26 дана (1839), они су на престолу седили у просеку по 24 године. Кнез Милош и Кнез Михаило два пута су били српски владари. Краткотрајније су биле само прва владавина Кнеза Михаила и друга владавина Кнеза Милоша. Кад се изузме принудно абдицирање Кнеза Милоша у корист сина Милана (1839), преостају два насилна обарања Обреновића са власти. Оба пута су их наследили Карађорђевићи који нису били непосредно умешани у буну 1842. и преврат 1903. године (Вучићеву буну организовали су и извели уставобранитељи, а мајски преврат војни и цивилни завереници). Горке дане изгнанства два екс-Кнеза, Милош од 1839. и Михаило од 1842. до почетка 1859. године, проводили су углавном на својим добрима у Влашкој, Аустрији, и Угарској. Изгнанички период Обреновића знатно је краћи од присилног боравка у иностранству супарничке династије Карађорђевића.

Кнез Михаило увео је више новина у погледу династијских права и правила. Он је знатно уздигао установу владара изнад народа, али и дипломатских представника страних држава. Чим је ступио на престо дао је да се одштампа књига дворског церемонијала. Не само да је завео дворска правила, већ се и на улици знало како треба дочекати владара. Свечаним формама он је придавао велики значај. Кнез Михаило је први нововековни српски владар не само по вољи народној, већ и по "милости Божјој", чиме се знатно примакао средњевековним нормама. У томе су га следила последња два Обреновића. Кнежев рођендан, државни и црквени празници (св.Андрј Првозвани, Цвети, Божић..) свечано су обележавани према унапред припремљеним програмима.

Обреновићи су били велики творитељи и градитељи. За њихове владавине Србија је постигла велике успехе - постала је држава, вазална (1830), независна (1878), Краљевина (1882), уз не мала територијална проширења. Била је правна и уставно уређена држава. Ако изузмемо уставна акта из првог устанка, сви устави нововековне Србије донети су за владавине Обреновића (1835, 1838, 1869, 1888 - 1903. враћен са малим изменама - и 1901). И у светској историји ретки су примери да је за релативно кратко време владавине једне династије донето толико устава, а да су њени владари, сви одреда, били апсолутисти, хитри, нажалост, и при њиховим суспендовањима. Ипак, благи наговештаји парламентаризма остали су и пре доношења једног од најнапреднијих устава у Европи, оног из 1888. године, који је увео парламентарну владавину у Србији.

Без политичких странака незамислив је парламентарни систем. Иако су политичке странке почеле да настају још за друге владавине Кнеза Михаила, оне су формално основане тек 1888. године. (Радикална, Напредна и Либерална). Круна је била скоро у сталним сукобима са радикалима, повремено Либералима, а ретко са Напредњацима. Сарадња са Либералима била је изразита седамдесетих, а са Напредњацима 80-тих. Последња деценија 19. и почетак 20. века обележени су краљевим личним режимом и неутралним владама, уз мале изузетке. Иако су им Либерали били дyго одани, Обреновићи су радије сарађивали са Напредњацима и личностима изван странака. Радикалима су пребацивали да немају изграђен државни резон и нерадо су им поверавали да саставе владу.

И сами нетрпељиви и нестални, Обреновићи су, нарочито последња два владара из ове куће, били велики противници страначких борби и трвења, па су олако забрањивали рад странака. Кад су страначке еуфорије и сукоби угрожавали престо, они су одлучно улазили у обрачун са њима, као што је био случај са Радикалима у време Тимочке буне (1883). Борба између Обреновића и Радикала била је дуга, упорна и бурна. После неуспелог Ивањданског атентата на Краља Милана (1899), кад је сломљен Никола Пашић, учинило се да је династија однела коначну превагу. На размеђу векова династија је ојачала своје позиције, а странке су биле поцепане и растурене. Обреновићи су успели, мада привремено, да стишају страначку борбу и обуздају страначке страсти, али су се и они у тој борби истрошили и заморили.

Обреновићи су, као градитељи, подигли за себе и за државне потребе много вредних здања. Кнез Милош је у томе предњачио. Вук је писао да је Обреновић "поградио дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски бог". За његове прве владавине саграђено је или обновљено око 400 цркава. У Србији су подигнуте најлепше зграде крајем 19. века., за владавине Краља Милана и Александра. Лик сваке вароши и града у нашој земљи по њима је препознатљив. Многа здања из њиховог доба и данас корисно служе роду и отечеству: дворци, цркве, школска и административна надлештва.

Срби нису никад били равнодушни према династији Обреновић. Обреновићи су имали и велике пријатеље и велике непријатеље. Први су били верни до самопожртвовања, други непомирљиви до крајности. Од српских државника и политичара нико им није био тако одан и користан као Јован Ристић. Осим што је дуго био председник владе, он је у два маха обављао намесничку дужност малолетном Милану (1868-1872) и малолетном Александру (1889-1893). У то коло улази читава плејада достојанствених у господству напредњачких политичара, са Милутином Гарашанином на челу. Радикали су били њихови заклети противници, Никола Пашић барјактар, а Ђорђе Генчић фатални политичар.

наставља се

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 28 Nov 2012, 10:04

Шта су Обреновићи даривали своме Отечеству и своме Роду

1. За владавине Обреновића Србија је постала држава: вазална (1830), независна (1878), Краљевина (1882), уз не мала територијална проширења. Била је правна и уставно уређена држава. Ако изузмемо уставна акта из првог устанка, сви устави нововековне Србије донети су за владавине Обреновића (1835, 1838, 1869, 1888 - 1903. враћен са малим изменама - и 1901).

2. Уставом из 1888, који је био један од најнапреднијих устава у Европи, уведена је парламентарна владавина у Србији. Овим уставом је гарантована заштита слободе од самовоље државне власти, забрањен прогон српских грађана, зајамчена права и личне слободе грађана и слобода говора, мисли, штампе и удруживања, извршена децентрализација државе ( уведена окружна, среска и општинска самоуправа ), обезбеђена судска независност и непокретност итд.

3. Књаз Милош - оснивач династије иако сам неписмен (?) заслужан је за издавање првог српског буквара, који је финансирао из сопствених средстава и који је издат 1838. године. Буквар је за штампу припремио Вук Стефановић Караџић, чиме је Србија добила своје писмо и званичан српски језик. Поред тога неписмени кнез је практично сам финансирао сав рад Вука Караџића на реформи српског језика,а забележено је да је на наговор Вука у свет послао најмање двадесетак српских надарених младића како би се "учили разним наукама" укључивши и "народно лечење" против заразних болести.

4. Талентовани младићи из Србије су се школовали у Пешти, Бечу, Берлину и Сан Петербургу. Један од најталентованијих младића је био Кнежевић Милош Обреновић син Господара Јеврема, синовац Књаза Милоша, отац Краља Милана и деда Краља Александра који је са одличним успехом завршио Ратну школу у Берлину, а у Пруској су сматрали да је један од најбољих Официра који је изашао из ове престижне Војне Академије. Уједно су по позиву Кнеза Милоша у Србију почели да долазе лекари,професори и инжењери из света. Привреда се унапређује тако што се ови нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају знатне пореске олакшице.

5. Књаз Милош је такође увео једну од капиталних обележја државности у Србију, а то је такозвана „стајаћа војска“ или државне оружане снаге. Одмах после такозване „ђакове буне“ Књаз Милош је 1825. године извршио „регрутацију“ и формирао „Српске солдате“ или „Бећаре“ у два одреда. До тада су извршна власт Књаза били „пандури“ којих је у целој Србији било 238, колико је било и нахија. Свака нахија је плаћала свога пандура, који је у већој нахији могао имати и помоћника. Састав Српских солдата је претежно био од регрутованих пандура за сталну стајаћу војску бројну тачно 1150 људи. Српка народна скупштина је од 1827. године планирала у буџету накнаду за плате и трошкове војске, која је била формирана тако да је половина или 500 солдата било у Београду или око Београда, других 500 су били распоређени у већим градовима Србије у одредима од по 100 људи, док је 150 војника било под непосредном командом Књаза, у обезбеђењу резиденције, праћења кретања и боравка књаза на путу, који није много веровао Турцима, који су још увек били у Београдској тврђави.

6. Кнез Михаило је наставио да ствара Српску војску. Организацију Народне војске је успешно обавио Министар војни пуковник Иполит Монден који по позиву дошао из Француске. Одређени број младих старешина је послат на школовање у Француску, Пруску И Русију.Коначно формирање савремене српске војске су обавили Краљ Милан и Краљ Александар и та и таква војска се јуначки борила у балканским и Првом светском рату уз дивљење и пријатељске и непријатељске светске јавности.

7. Кнез Милош је поклонио Универзитету у Атини већу суму новца и постао његов добротвор.

8. Краљица Наталија је основала фонд “Наталијанум” и поклонила је Универзитету у Београду Краљевски домен у Мајданпеку од око 8.000 хектара, а рудник злата, који се на њему налази, српској сирочади. Тим гестом Краљица Наталија је убедљиво највећи добротвор Београдског Универзитета.

9. Краљ Милан је поклонио имање Јевремовац за Ботаничку башту.

10. Кнез Михаило је дао плац за Српску Академију.

11. Књаз Милош је 1859. увео општинске кошеве у које су сељаци били обавезни да дају одређене количине жита, које се потом делило народу у случају глади или неких других неприлика, као сто су сушне године, поплаве или касније, после Милошеве смрти у ратним условима. Ово је трајало до 1815.

12. Обреновићи су посебно водили рачуна о заштити права мањинских заједница у Србији. Врхунац те бриге је доношење устава из 1888. у коме се гарантују сва права свим грађанима Србије. Пре доношења овог устава потврду о томе сазнајемо : А) Приликом посете Кнеза Милоша и Кнежевића Милоша Јевремовог Обреновића 1848. Франкфурту свечано су их дочекали Јевреји ( посебно у кући Ротшилда ) у знак захвалности за ону у то време ретку заштиту, коју је српски књаз за време своје владе указивао Јеврејима у Србији. Б) Приликом молебдана одржаног у старој јеврејској синагоги у Београду, 21. маја 1869. у беседи коју је том приликом уприличио г, др. Бернард Леви је рекао и следеће: “ Ја бих вам испричао све велике заслуге покојног кнеза Михаила, наследника свих врлина славнога Милоша, кога смо толико љубили, који је у најплемеменитијем чувству правичности, кога је толико одликовала, поступао с нама истом једнакошћу, као и са суграђанима нашим других вероисповеди. (…) Свагда је био готов на велике жртве ( Кнез Михаило), када се радило за срећу и интерес отаџбине. Гнушао се фанатизма где би га год нашао, одбацио је претераност, где би се год показала. Фанатизам и претераност, драга браћо, најљуци су непријатељи истините побожности и правог напретка! (…) Нека Свемогућег испроси заштите Србији и њеном народу, који смрт његову оплакује као највећу и најстрашнију несрећу. Светлога кнеза Михаила нема више. Бог га је узео себи, праведник је оставио земљу, и израиљ, оплакује милостива и великодушна заштитника, а Србија великог владаоца. (…) “ В ) Краљ Милан је својим новцем је направио турским верницима џамију код Ниша. Г ) У селу Сијарина (Медвеђа) Краљ Милан саградио је џамију у знак захвалности старешини албанског племена Сахитију. Приликом ослобађања Медвеђе већина Албанаца је отишла са Турцима на Косово али је Сахити дочекао српску војску као ослободилачку и водио је заједно са њима битке све до Приштине и због своје храбрости добио висока одликовања, државне почасти и пензију. У истом месту Краљ Александар је саградио цркву. Д ) Бајракли џамија (подигнута као задужбина Сулејмана и између 1660 и 1668 ) у Угарско Турским ратовима (1717-1739) је претворена у католичку цркву, а у српско-турским ратовима (1876-1878) потпуно је опустела. Краљ Александар Обреновић је преузео њену обнову крајем 19-ог века, тако да је до 1941. џамија неометано функционисала итд.

13. Књаз Милош је основао тајну српску службу и то за време Другог српског устанка, а први велики тајни агент је био народни кнез Василије Васа Поповић из Берсића код Горњег Милановца.

14. Књаз Милош је за време посете султану Махмуту у Цариграду отплатио дугове Васељенске Патријаршије. Из захвалности према овом лепом и племенитом гесту српског владара, Патријарх и Свети Синод споразумеју се, да се на литургијама Светог Андреје, првог архиепископа Византије, спомиње увек владарски српски дом и српски народ.

15. Приликом посете Хиландару 1896. Краљ Александар Обреновић је највећој светињи рода српског за отплату дугова даровао личних средстава у висини од 15.000 динара у злату, што је по извештајима из тог времена била огромна свота. Тиме је спречио да Хиландар пређе у својину Бугара, а што је тада требало врло брзо да се догоди, јер је рок отплате тих неисплаћених дугова већ истицао. Истине ради, треба рећи, да је у целом овом догађају значајну улогу одиграла Турска одн. Турски султан што се јасно види из архивских снимака.У знак захвалности, хиландарски монаси су Александру поклонили Мирослављево јеванђеље и Повељу Симеона Немање о оснивању Хиландара.

16. Те, за Србију, а посебно за Србе, важне 1896 године, Краљ Александар је присуствовао Првим обновљеним олимпијским играма у Атини и то као једини страни државник. О томе сведочи филмски запис.

17. Личним новцем Обреновића или њиховим залагањима је саграђено или, у најмању руку обновљено, преко 400 цркава и манастира.

18. Главни ктитори манастира Вујан, где је као искушеник боравио и благо почивши Патријарх Павле и где се на чудесан начин излечио од туберколозе, су били Кнез Никола Милицевић Луњевића, деда Краљице Драге, Војвода Милан Обреновић и Господар Јаков Обреновић.

19. Кнез или Војвода Никола Милићевић Луњевица, деда краљице Драге, је био један од главних финансијера и Првог и Другог српског устанка, један је од ретких српских старешина који су после слома Првог српског устанка остали у Србији да деле судбину свог народа.

20. Велимир Теодоровић син Кнеза Михаила је тестаментом завештао сву своју велику имовину отаџбини Србији и то да се уреди фондација “ Задужбина Велимиријанум” којом би финансирано унапређење науке, уметности, трговине, индустрије и занатства у Србији, по узору на задужбинарски кодекс његових предака, Обреновића. По Велимировој упути, фондација је имала потрошачки и профитабилни, предузетнички карактер. Њоме су школовани даровити сиромашни ђаци и студенти, дошколовавани наставници. Новчано и на други начин су награђивани људи, најзаслужнији за развој поменутих области, помагане њихове породице.

21. 7.јуна 1840. у Србији је почела са радом Прва Пошта на Калемегдану у Србији.

22. 1866 је донет први Закон о поштама и издате прве поштанске марке које су биле са ликом Кнеза Михаила. ( у свету је прва марка издата у Енглеској 1840. )

23. 1874. Србија је са још 21-ом земљом из света постала оснивач Светског поштанског савеза.

24. 15 септембра 1884. је пуштена у саобраћај прва пруга изграђена у Србији између Београда и Ниша.

25. Први градски превоз у Београду је кренуо 1892. Када су трамваји са коњском запрегом превозили путнике по Београду. Годину дана касније је прорадио трамвај на електрични погон.

26. Први Лицеј-Велика школа отворена је 1838. У Београду.

27. Прва књижара отворена је 1827. ( Глигорије Вазаревић код Саборне цркве)

28. Прва стампарија је почела са радом 21.маја 1831. ( донели је из Сант Петербурга Цветко Рајовић и Аврам Петронијевић).

29. Са радом је почело 1859. Народно Позориште које је изграђено пре свега личним средствима Кнеза Михаила уз учешће Краља Милана и Капетана Мише Анастасијевића.

30. Прва библиотека основана је 1815. при Књажевској канцеларији, а библиотека у Београду је основана 1838. као зачетак Народне библиотеке. За народну библиотеку на Косанчићевом венцу Кнез Михаило је дао на располагање свој плац.

31. Прво учено друштво- Друштво српске славености, основано је 1841.

32. Први бал у Србији је приређен 1827.

33. Прву апотеку и болницу је 1826. отворио Господар Јеврем Обреновић у Шапцу.

34. Прва апотека у Београду је отворена 1830. Код Саборне цркве. (власник Матеја Ивановић).

35. Прва болница у Београду основана је 1832.

36. Први пут жене су селе за трпезу заједно са мужевима и осталом господом 27. јануара 1838. На свечаној вечери на Милошевом двору.

37. Први билијар је стигао у Србију 1822.

38. Први клавир 1824. Добила је Савка, млађа кћи Књаза Милоша.

39. Први српски и београдски сајџија је био г. Пилер од 1835.

40. Прва полиса осигурања издата је 1839. ( осигурана кућа Лазара Зубана).

41. Први телефон, само седам година касније од првог Беловог телефона, уведен је у Београду 14. Марта 1883.

42. Први међумесни разговор обавили су Краљ Милан и Милутин Гарашанин, напредњачки првак, између Београда и Ниша 1886.

43. Јавни телефонски саобраћај у Београду почео је 1898. када је у Коларчевој задужбини постављена телефонска централа са 50 бројева.

44. Први путујући биоскоп се појавио 1900.

45. 1895. је основано : Друштво за подизање Храма Св. Саве “.

46. Српска Краљевска Академија је установљена законом 1. Новембра 1886.

47. 1823. Књаз Милош је наредио да се Дан Св. Саве обележава као школска слава у Србији.

48. Српска цртачка и сликарска школа основана је 1895.

49. Мокрањчева Српска музичка школа је основана 1899.

50. 6. Маја 1830. је у Пожаревцу постројена прва чета Књажевске гарде- Гвардије која је претеча елитне јединице војске Србије, Гарде.

51. Кнез Михаило 1868. доноси решење о ковању српског новца- паре, а динар је искован први пут 1875. одлуком Кнеза Милана.

52. 23. Септембра 1893. У Београду је упаљена прва сијалица ( угао Коларчеве и Македонске улице).

53. На Дорћолу је 1893. израђена је прва електро централа која је снадбевала трамвај и јавно осветљење у Београду који је тада имао 55.000 становника. Електрика је у Београд уведена 8 година после Париза и 5 после Берлина, а пре многих Европских метропола.

54. Прва индустријска хидроцентрала у Србији је пуштена у погон на Илиндан 1900. на Ђетињи код Ужица. То је прва хидроцентрала на Балкану и прва у Европи по Теслином принципу

иѕвор:Краљевскокнежевскакућаобреновић

Luna.* · **Poslato:** 03 Dec 2012, 11:04

Обреновићи као реформатори Србије

Обреновићи су били српска владарска породица у периоду 1815 - 1903 изузев 1842 - 1858. Њен родоначелник био је Кнез Милош Обреновић, а последњи владар Краљ Александар Обреновић. За време владавине Обреновића Србија је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. Затим 7. марта 1882. од Кнежевине је постала Краљевина.

Осим владара значајни чланови династије су и њихове супруге: Кнегиње Љубица и Јулија, Краљице Наталија и Драга, затим браћа Кнеза Милоша : Господар Јован , Господар Јеврем и Војвода Милан. Међу познате чланове ове фамилије убраја се и Велимир Михаила Теодоровић, ванбрачни син кнеза Михаила.

Династија Обреновић

1815-1839, 1858-1860 Кнез Милош Обреновић
1839-1839, Кнез Милан Обреновић
1839-1842, 1860-1868 Кнез Михаило Обреновић
1868-1889, Кнез Милан Обреновић, Краљ од 1882. године
1889-1903, Краљ Александар Обреновић

Династија Обреновића данас званично нема директних мушких потомака. Међутим, постоје потомци Јакова Обреновића по мушкој линији, који су од 1851. презиме променили у Јаковљевић због династичких сукоба са Карађорђевићима. Пред општинским судом у Горњем Милановцу Србољуб и Слободан Јаковљевић доказали су да су директни потомци по правој мушкој линији Јакова Обреновића, Милошевог брата. Број решења је П1 бр.355/03.

Родослов

Родослов Обреновића почиње са Обреном Мартиновићем (око 1735-1777) и Вишњом (око 1730-1817) (рођ. Урошевић или Гојковић), који су склопили брак 1765. године и имали синове Јакова и Милана и ћерку Стану. Обрен је био из Бруснице, а Вишња из Доње Трепче. После Обренове смрти, Вишња се преудаје за Теодора Михаиловића (?-1802) у Горњу Добрињу и са њим добија синове Милоша, Јована и Јеврема. После неког времена, Јаков и Милан су позвали себи у Брусницу мајку Вишњу са децом из другог брака. Иако од другог оца, Милош, Јован и Јеврем усвајају презиме своје полубраће по мајци Обреновић, с тим да се њима на презиме Обреновић додаје, у прво време, и Теодоровић, по њиховом оцу.

Господар Обрен Мартиновић’ је сахрањен у цркви Св. Саве на Савинцу код Горњег Милановца , а супруга му Вишња у порти манастира Враћевшница. Теодор Михаиловић је сахрањен у Горњој Добрињи у порти цркве светих апостола Петра и Павла коју је на месту старе сазидао кнез Милош 1822. године. Господар Јаков Обреновић са супругом Ђурђијом и Војвода Милан Обреновић са супругом Стојом, сахрањени су у порти цркве Светог Николе у Брусници. Потомци Господара Јакова почивају, углавном, на старом Брусничком гробљу. Син Војводе Милана је сахрањен у Петрограду.

Књаз Милош Обреновић, Кнез Михаило и Кнежевић Сергеј почивају у Саборној цркви у Београду. Краљ Милан и Књегиња Љубица су сахрањени у манастиру Крушедол. Господар Јован почива у Новом Саду, већи део његове породице је сахрањен у цркви на Савинцу. На Савинцу је сахрањена и Мина Вукомановић, кћи Вука Караџића, као и родитељи Књегиње Љубице из благородне породице Вукомановић. Господар Јеврем је сахрањен у манастиру Раковица заједно са супругом Томанијом и сином Милошем, оцем Краља Милана. Књегиња Јулија почива у Бечу, а Краљица Наталија у Лардију крај Париза. Краљ Александар и Краљица драга су сахрањени у крипти цркве Св. Марка у Београду. Велимир Михаила Теодоровић почива на Новом гробљу у Београду итд.

kraljevsko-knezevska kuca Obrenovic

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 09:52

Породично стабло

Господар Јаков Обреновић (око 1767-1817). Био ожењен Ђурђијом (око 1777-1847)

1. Самуило Јаковљевић (?-1824), Архимандрит Каленићки

2. Петар Јаковљевић (погинуо 1812. - без потомака)

3. Ђорђе Јаковљевић (1799-1845). Био ожењен Кристином (око1800-1855/1860)

1. Грујица Јаковљевић (1821-1870). Био ожењен Петријом (1823-1870)

1. Петар Јаковљевић (1851-1907).Био ожењен Јеком(1851-1905)

1. Милош Јаковљевић(1881-1913). Био ожењен Љубицом, рођеном Јефтовић(1882-1915)

1. Станимир Јаковљевић(1912-1990).Био ожењен Живком, рођеном Повреновић(1923-1998)

1. Србољуб Јаковљевић (1941- )

2. Слободан Јаковљевић (1948- )

4. Мирјана ( ?-1836), била удата за Стевчу Михаиловића (1804-1888), имали су три ћерке

5. Ружа

6. Дмитра (1818-1878), била удата за Тривуна Новаковића у Брусницу

1. Михаило Новаковић (1849-1929)

1. Милорад Новаковић (1901-1967)

1. Милутин Новаковић (1925-)

2. Милан Обреновић (око 1770-1810), Војвода Рудничке нахије. Био ожењен Стојом (?-1813)

1. Христифор Обреновић (1802-1825)

3. Стана Обреновић, удата за Саву Николића у Добрињу.

4. Милош Обреновић (1780-1860), Кнез Србије. Био ожењен 1804 Љубицом Вукомановић (1788-1843).

1. Петрија Обреновић (1808-1871), удата 1824. за Теодора Бајића од Варадије.

2. Савка (Јелисавета) Обреновић (1814-1848), удата 1831. за Јована Николића од Рудне (1810-1880).

3. Милан Обреновић (1819-1839), Кнез Србије

4. Михаило Обреновић (1823-1868), Кнез Србије. Био ожењен 1853 Јулијом Хуњади (1831-1919), грофицом.

1. Велимир Михаило Теодоровић (1849-1898), Михаилов ванбрачни син са Маријом Бергхаус.

5. Тодор Обреновић (умрло као дете)

6. Марија Обреновић (умрло као дете)

7. Габријела Обреновић (умрло као дете)

5. Господар Јован Теодоровић Обреновић (1787-1850), гувернер дисктрикта рудничког и пожешког. Био ожењен Круном Михаиловић (1797-1835) па Аном Јоксић (1818-1880).

1. Обрен Обреновић (1818-1826)

2. Јелисавета (Савка) Обреновић (1828-1834)

3. Анастасија Обреновић (1839-1933), удата 1858. за Теодора Алексића од Мајне (1825-1891)

4. Ермила Обреновић (1844-1918), удата 1860. за Николу Чупића, па 1867. за Тихомиља Тешу Николића (1832-1886)

6. Господар Јеврем Теодоровић Обреновић (1790-1856), обор-кнез шабачке нахије. Био ожењен Томанијом Богићевић (1796-1881).

1. Милош Обреновић (1829-1861). Био ожењен 1851 Маријом Катарџи (1831-1879).

1. Милан Обреновић (1854-1901), Кнез и Краљ Србије. Био ожењен 1875 Наталијом Кешко (1859-1941).

1. Александар Обреновић (1876-1903), Краљ Србије. Био ожењен 1900 Драгом Луњевицом-Машин (1867-1903).

2. Сергије Обреновић (1878-1878 )

3. Ђорђе Обреновић (1889-?), ванбрачни син Краља Милана и Артемизе Христић.

1. Стефан Обреновић

1. Панта Обреновић (?-2002), оснивач и председник „Фонда Обреновића“ у Паризу.

2. Томанија Обреновић (1852)

2. Јелена (Јелка) Обреновић (1818-1844), удата 1834. за Константина Хадију

3. Симка Обреновић (1818-1837), удата 1834. за Јанаћа Германа

4. Анка Обреновић (1821-1868), удата 1842. за Александра Константиновића.

5. Јекатарина Обреновић (1826-1848)

6. Стана Обреновић (1828-1842)

kraljevsko-knezevska kuca Obrenovic

Luna.* · **Poslato:** 14 Dec 2012, 21:22

Obrenovići i njihov rodoslov

U svojoj dugogodišnjoj istoriji Srbi su imali više dinastija:

- Nemanjiće, Kotromaniće, Lazareviće, Brankoviće, Crnojeviće, Petrović - NJegoše, Karađorđeviće i Obrenoviće.

Nijedna srpska dinastija nije istoriografski obrađena, ni u celini, ni u pojedinostima. Ne može se reći da većina naših vladara nema urađene biografije, ali se ni jedan istoričar nije usudio da ih pretoči u dinastijsku istoriju.

Koliko je tek srpska istoriografija udaljena od proučavanja novih pojava koje na razne načine prate vladare jednog doma - dvor, dvorska pravila, dvorske ustanove, svakodnevni život članova vladarskog doma, znake vladarskog dostojanstva, čin miropomazanja i krunisanja, vladarevu vlast i zvanja (knez, kralj, car, vožd, despot), vladarevu garderobu i lične predmete, presto, nasleđivanje prestola, prestolonaslednika, namesništvo, porodično imanje, vladarsku ideologiju, politički život i slično. Osnovna obaveštenja o tome ne mogu se naći ni u enciklopedijama, niti u enciklopediskim priručnicima. Time se niko nije bavio ni u vreme vladavine kraljeva, niti u doba republike.

Obrenovići su, kao i Karađorđevići, dali srpskom rodu pet vladara

kneževe: Miloša (1815 - 1839, 1858 - 1860), Milana (1839) i Mihaila (1839 - 1842, 1860 - 1868)

kraljeve: Milana (1868 - 1889) i Aleksandra (1889 - 1903).

Vladalački dom Obrenovića, dakle ulazi u red najzaslužnijih porodica u celokupnoj našoj prošlosti. Na prestolu Kneževine i Kraljevine Srbije sedeli su 72 godine. Bili su vladari Srbije u dva perioda (1815 - 1842 i 1858 - 1903), a Karađorđevići vladari Srbije i Jugoslavije u tri (1804 - 1813, 1842 - 1858. i 1903-1945). Vladavina Obrenovića neposredno je vezana samo za Srbiju, vladavina dinastije Petrović - NJegoš samo za Crnu Goru, dok su Karađorđevići uspeli da budu i vladari Hrvata i Slovenaca.

Obrenovići su negovali srpstvo i bili su obuzeti srpskom idejom i ujedinjenjem srpstva, uz blagi izuzetak kneza Mihaila u vreme njegove druge vladavine. Južnoslovenska, a potom i jugoslovenska ideja i država u neposrednoj su vezi sa Karađorđevićima. Ovakvo opredeljenje upućuje na najveću razliku u politici dveju dinastija.

Od tri novovekovne srpske dinastije, Obrenovići su poslednji ušli u srpsku istoriju, a prvi izašli iz nje. Obrenovići su tri godine duže bili na prestolu od Karađorđevića, a kad je reč samo o vladavini Srbijom, punih trideset godina. Novovekovna srpska država postojala je 115 godina, od toga Obrenovićima pripadaju 72, a Karađorđevićima 42 (Godina 1814. nije uzeta u obzir). Petrovići - Njegoši, kao crkveni i svetovni poglavari, znatno duže su vladali od obe srbijanske dinastije (1683 - 1918).

U prvom periodu vladavine Obrenovića (1815 - 1842) i početkom drugog (1858 - 1860) na prestolu su bili kneževi iz Miloševog ogranka, a potom, od 1868. do 1903. potomci Jevrema Obrenovića. Prvi su nosili samo titulu kneza , drugi su uspeli da steknu kraljevsko zvanje.

Miloš Obrenović je privremeno prihvatio titulu vožda u vreme Drugog ustanka, ali ju je brzo zamenio kneževskim zvanjem. Narod ga je priznao za naslednog kneza 1817. i 1827, a porta Hatišerifom i Beratom iz 1830. godine. Tim javnopravnim aktima utemeljeni su i srpska država i dinastija Obrenovića. Kao lični znak kneževske vlasti, sultan je uz Hat i Berat, poslao knezu Milošu hervaniju. Sultan je iskazao svoju milost i poverenje istim poklonom i 1835. godine, kada ga je knez posetio u Carigradu.

Zahvaljujući sticanju nezavisnosti (1878), tertorijalnom proširenju (1831 - 1833, 1878), potpunijem uključivanju Srbije u međunarodne odnose i večnoj želji da bude predvodnik balkanskim narodima, knez Milan je posle jednog neuspelog pokušaja u vreme srpsko-turskih ratova, uz podršku Austro-ugarske, Srbiju proglasio Kraljevinom, postavši tako naš "prvi kralj posle Kosova" (1882).

Za razliku od Karađorđevića, vladari iz kuće Obrenovića vladali su relativno dugo. Ako izuzmemo kneza Milana Obrenovića drugog, koji je vladao 26 dana (1839), oni su na prestolu sedili u proseku po 24 godine. Knez Miloš i knez Mihailo dva puta su bili srpski vladari. Kratkotrajnije su bile samo prva vladavina kneza Mihaila i druga vladavina kneza Miloša. Kad se izuzme prinudno abdiciranje kneza Miloša u korist sina Milana (1839), preostaju dva nasilna obaranja Obrenovića sa vlasti. Oba puta su ih nasledili Karađorđevići koji nisu bili neposredno umešani u bunu 1842. i prevrat 1903. godine (Vučićevu bunu organizovali su i izveli ustavobranitelji, a majski prevrat vojni i civilni zaverenici). Gorke dane izgnanstva dva eks-kneza, Miloš od 1839. i Mihailo od 1842. do početka 1859. godine, provodili suuglavnom na svojim dobrima u Vlaškoj, Austriji, i Ugarskoj. Izgnanički period Obrenovića znatno je kraći od prisilnog boravka u inostranstvu suparničke dinastije Karađorđevića.

Starina kneza Miloša Teodorovića - Obrenovića živela je u Gornjoj i Srednjoj Dobrinji, u Crnogorskom srezu Užičke nahije. O precima dinastije malo se zna. Praded prvog srpskog novovekovnog kneza zvao se Miloš i imao je dva sina, Mijajla i Gavrila. U Dobrinji i danas žive Gavrilovi potomci.

Od Mijajla ide porodična žica dinastije Obrenović. Njegov sin Teodor otac je kneza Miloša. Majka kneza Miloša, Višnja, bila je udata za Obrena Martinovića, a potom za Miloševog oca Teodora Mihajlovića. Iz njenog prvog braka je vojvoda Milan Obrenović, od kog je polubrat Miloš preuzeo prezime. Tokom prve vladavine on je neko vreme, koristio dvojno prezime Teodorović - Obrenović. Knez se postepeno odricao prvog dela dvojnog prezimena, pa je tako otpalo pravo, a ostalo usvojeno prezime, za njega dinastiju i celu porodicu. Dinastije, inače, nose ime po svom rodonačelniku i osnivaču.

Dinastija je uži pojam od vladalačke porodice. Nju čini vladar sa suprugom i decom. Ustavima i zakonima rešeno je pitanje nasleđivanja prestola, najvažnije za dinastiju, pa se shodno principu primogeniture (prvorodstva), usvojenom kod nas tačno znalo ko čini dinastiju. Posle vladara, najvažnija ličnost jeste prestolonaslednik. Kad vladar nema prestolonaslednika, siguran je znak da se dinastija gasi. Obrenovići su zapali u tu bolnu krizu dva puta. Knez Mihailo i kralj Aleksandar nisu imali poroda, pošto keginja Julija i kraljica Draga nisu mogle da rađaju. Kriza nasleđa prestola i za vreme kneza Mihaila rešena je prenošenjem krune na pobočnu liniju Obrenovića. U slučaju kralja Aleksandra takva mogućnost nije postojala, jer je on bio poslednji muški izdanak.

Obrenovići su imali samo dva u punom značenju ovog pojma prestolonaslednika Milana, sina kneza Miloša i Aleksandra. Knez Mihailo, pre dolaska na presto nije bio prestolonaslednik kao ni knez, odnosno kralj Milan. Vaspitanji i obrazovanju prestolonaslednika ne samo kod Obrenovića, nego i kod Karađorđevića, nije pridavana pažnja adekvatna budućem vladarskom zvanju. Oni su imali vaspitača, ali njihov program vaspitanja nije dobio neophodan nivo. Kad je knez Milan posetio ruskog cara u Livadiji (1871), organizovan je bal u njegovu čast. Careva kći poželela je da pleše sa srpskim knezom, ali se ispostavilo da on nezna da igra.

Uvođenje u vladarsko dostojanstvo najčešće se vršilo izborom i proglašenjem, da bi se potom obavio čin miropomazanja i krunisanja. Pre donošenja ustava, u kojem je uvek jedan odeljak posvećen vladaru i načinu stupanja na presto, taj čin obavljao se shodno srednjevekovnim običajima, ukoliko su bili poznati u postojećim prilikama i mogućnostima. Obrenovići su dolazili na presto izborom (knez Miloš, knez Mihailo), prenošenjem prava nasledstva (knez i kralj Milan) i nasledstvom (knez Milan, kralj Aleksandar).

Nijedan Obrenović nije bio krunisan. Samo se kralj Milan zanosio tom idejom u vreme proglasa Srbije Kraljevinom (1882). U Beču se čuvala jedna kruna za koju se pogrešno verovalo da je pripadala kralju Milutinu. NJu je Milan Obrenović tražio od cara Franje Josipa, i ne dobivši je, odustao je od krunidbenog čina. U našoj novovekovnoj istoriji samo je jedan vladar krunisan - kralj Petar Prvi Karađorđević (1904).

Pošto nisu uspeli da ostvare krunisanje, Obrenovići su činu miropomazanja pridavali veliki značaj. Skoro svi vladari iz obe dinastije bili su miropomazani. Nezna se da li su sveto miro primili Karađorđe i knez Milan (1839). Svi ostali su stupanjem na presto miropomazani - primajući "pečat dara Duha Svetoga", tu premudrost, blagodet, seme Božje i silu Božju.

Naš prvi miropomazani vladar novog veka. Sutradan posle čitanja Hatišerifa i Berata Obrenovića je u Beogradu miropomazao mitropolit Melentije, prema naročito pripremljenom ceremonijalu (13.12.1830 god.). Činu miropomazanja posvetili su više pažnje i dali mu veći značaj poslednja dva Obrenovića. Knez Mihailo (17.03.1840.god.), a knez Milan (5.07.1868.god) primili su sveto miro u sabornoj crkvi u Beogradu, a kralj Aleksandar u Žiči 2 jula 1889 godine.

Sve do sticanja nezavisnosti Porta je potvrđivala srpske kneževe beratima. Osim kralja Aleksandra, svi Obrenovići dobili su sultanov berat. Sem ovog pravnog akta sultani su srpske kneževe obdarivali još i hervanijom (Manteau de ceremonie), plaštom, ogrtačem, osobitim znakom kneževske vlasti. Nažalost, nemarni Srbi nisu sačuvali ni jedan berat i ni jednu hervaniju.

Knez Mihailo uveo je više novina u pogledu dinastijskih prava i pravila. On je znatno uzdigao ustanovu vladara iznad naroda, ali i diplomatskih predstavnika stranih država. Čim je stupio na presto dao je da se odštampa knjiga dvorskog ceremonijala. Ne samo da je zaveo dvorska pravila, već se i na ulici znalo kako treba dočekati vladara. Svečanim formama on je pridavao veliki značaj. Knez Mihailo je prvi novovekovni srpski vladar ne samo po volji narodnoj, već i po "milosti Božjoj", čime se znatno primakao srednjevekovnim normama. U tome su ga sledila poslednja dva Obrenovića. Knežev rođendan, državni i crkveni praznici (sv.Andrj Prvozvani, Cveti, Božić..) svečano su obeležavani prema unapred pripremljenim programima.

Obrenovići su bili veliki tvoritelji i graditelji. Za njihove vladavine Srbija je postigla velike uspehe - postala je država, vazalna (1830), nezavisna (1878), kraljevina (1882), uz ne mala teritorijalna proširenja. Bila je pravna i ustavno uređena država. Ako izuzmemo ustavna akta iz prvog ustanka, svi ustavi novovekovne Srbije doneti su za vladavine Obrenovića (1835, 1838, 1869, 1888 - 1903. vraćen sa malim izmenama - i 1901). I u svetskoj istoriji retki su primeri da je za relativno kratko vreme vladavine jedne dinastije doneto toliko ustava, a da su njeni vladari, svi odreda, bili apsolutisti, hitri, nažalost, i pri njihovim suspendovanjima. Ipak, blagi nagoveštaji parlamentarizma ostali su i pre donošenja jednog od najnaprednijih ustava u Evropi, onog iz 1888. godine, koji je uveo parlamentarnu vladavinu u Srbiji.

Bez političkih stranaka nezamisliv je parlamentarni sistem. Iako su političke stranke počele da nastaju još za druge vladavine kneza Mihaila, one su formalno osnovane tek 1888. godine. (Radikalna, Napredna i Liberalna). Kruna je bila skoro u stalnim sukobima sa radikalima, povremeno Liberalima, a retko sa Naprednjacima. Saradnja sa Liberalima bila je izrazita sedamdesetih, a sa Naprednjacima 80-tih. Poslednja decenija 19. i početak 20. veka obeleženi su kraljevim ličnim režimom i neutralnim vladama, uz male izuzetke. Iako su im Liberali bili digo odani, Obrenovići su radije sarađivali sa Naprednjacima i ličnostima izvan stranaka. Radikalima su prebacivali da nemaju izgrađen državni rezon i nerado su im poveravali da sastave vladu.
I sami netrpeljivi i nestalni, Obrenovići su, naročito poslednja dva vladara iz ove kuće bili veliki protivnici stranačkih borbi i trvenja, pa su olako zabranjivali rad stranaka. Kad su stranačke euforije i sukobi ugrožavali presto, oni su odlučno ulazili u obračun sa njima, kao što je bio slučaj sa Radikalima u vreme Timočke bune (1883). Borba između Obrenovića i Radikala bila je duga, uporna i burna. Posle neuspelog Ivanjdanskog atentata na kralja Milana (1899), kad je slomljen Nikola Pašić, učinilo se da je dinastija odnela konačnu prevagu. Na razmeđu vekova dinastija je ojačala svoje pozicije, a stranke su bile pocepane i rasturene. Obrenovići su uspeli, mada privremeno, da stišaju stranačku borbu i obuzdaju stranačke strasti, ali su se i oni u toj borbi istrošili i zamorili.

Obrenovići su, kao graditelji, podigli za sebe i za državne potrebe mnogo vrednih zdanja. Knez Miloš je u tome prednjačio. Vuk je pisao da je Obrenović "pogradio dvore po celoj Srbiji, i živi kao kakav pravi zemaljski bog". Za njegove prve vladavine sagrađeno je ili obnovljeno oko 400 crkava. U Srbiji su podignute najlepše zgrade krajem 19. veka., za vladavine kralja Milana i Aleksandra. Lik svake varoši i grada u našoj zemlji po njima je prepoznatljiv. Mnoga zdanja iz njihovog doba i danas korisno služe rodu i otečestvu: dvorci, crkve, školska i administrativna nadleštva.

IMOVINA

Istorijski izvori kazuju da su Obrenovići početkom 19. veka živeli u "najvećem siromaštvu". Knez Miloš je stekao ogromno bogatsvo za vreme svoje prve vladavine. Do njega je došao sakupljanjem poreza, zakupom skela i trgovinom. Kad je napuštao Srbiju 1839. godine, u njegovoj blagajni bilo je 355 dukata carskih više nego u državnoj kasi. Knez Miloš je, od pukog siromaha, postao toliko bogat da je bio spreman da daje pozajmice turskom sultanu.

I njegova nepokretna imovina bila je velika, a skoncentrisana je na pet područja - Crnuća, Kragujevac, Požarevac, Beograd i Topčider. U svim ovim mestima podigao je više konaka, koji su mu služili kao dvorovi i crkve, osim u Crnući. NJive, livade, vodenice, valjavice i šume Obrenovići su posedovali još u nekoliko mesta u Srbiji.

Nepokretna dobra Obrenovića u inostranstvu bila su nešto veća. Godine 1868, kad se delila imovina blaženopočivšeg kneza Mihaila, pronađene su u njegovoj kasi obligacije sa 22 mošije (feudalno dobro) u Rumuniji. Najveći posedi i najviše prihoda donosile su im mošije Pojana, Herešti i Mavrodin, u kojima su Obrenovići imali lepe dvorove i pridvorne crkve. Mošija Jevrema Obrenovića bila je manasija, a kralja Milana Naraštešte.

Osim u Bukureštu, Obrenovići su imali više zgrada u Beču, u kojim je knez Mihailo imao fabriku cigli. Nezna se tačno kolika su dobra imali u Donjoj Austriji, ali se zna da su u Ugarskoj posedovali veliko dobro Ivanku (1856).

Od 1835. godine vladari ove kuće dobijali su izdržavanje od države u vidu civil-liste. Knez Miloševa civil-lista iznosila je 1.200.000 groša, odnosno 9,8% državnog budžeta. Iznos civil-liste menjao se, naročito proglasom kraljevine.

Obrenovićima su pripadale i mnoge vredne dragocenosti. Kad je knez Mihailo ubijen, u njegovoj zaostavšiti našlo se ordenja, satova, krstova, sablji, burmutica, nisk bisera, prstenja, dugmadi, čaša, takuma i sl., u vrednosti od 146.682 dukata carska. Najvredniji predmet u toj kolekciji bila je sablja koju je srpski narod poklonio knezu Milošu 1835. godine, kao uzdarje za darovani Sretenjski ustav i ukidanje feudalizma. Ona je procenjena na 45.000 dukata carskih. Kad su nestali sa istorijske pozornice, njihove dragocenosti su rasturene i najvećim delom ne nalaze se u Srbiji.

Vladari iz kuće Obrenović bili su milostivi, čak i knez Miloš. Svi su činili velike poklone u novcu crkvi, sirotinji, mnogim kulturnim ustanovama, kao što su Narodno pozorište i Narodni muzej, ali i pojedincima, među kojima je Vuk Karadžić bio najpovlašćeniji. Knez Mihailo je deo očevog bogatstva potrošio u dobrotvorne svrhe. Knez Miloš je poklonio Univerzitetu u Atini veću sumu novca i postao njegov dobrotvor, a kraljica Natalija podarila je Univerzitetu u Beogradu posle ubistva sina, kralja Aleksandra, kraljevski domen u Majdampeku, veličine 7.777 hektara. Od svih Obrenovića, knez Miloš je i najviše stekao i najviše sačuvao imovine, koju je nekako uspeo da održi knez Mihailo. Potom je ona podeljena između kneza Milana, Perka Bajić i barona Fedora i Mihaila Nikolića (1868). Prvom je pripala imovina u Srbiji, a potonjim u inostranstvu. Knez i kralj Milan, iako je nasledio solidnu imovinu, za sve vreme svoje vladavine i svog života kuburio je sa novcem. Znatnu količinu novca potrošio je u kupovini umetničkih predmeta, ali i na kocki. Dok je knez Miloš potkupljivao svojim novcem turske velikodostojnike, čak i sultana, dotle je kralj Milan pozajmljivao od padišaha.

Posle 1903. pokretna i nepokretna dobra Obrenovića su rasturena, a njihova dela zaboravljena. Tama zaborava nadvila se i nad njihovim grobovima.

PRIJATELJI I NEPRIJATELJI

Srbi nisu bili ravnodušni prema dinastiji Obrenović, za sve vreme njenog postojanja. Obrenovići su imali i velike prijatelje i velike neprijatelje. Prvi su im bili verni do samopožrtvovanja, drugi nepomirljivi do krajnosti. Od srpskih državnika i političara niko im nije bio tako odan i koristan kao Jovan Ristić.
Osim toga što je dugo bio predsednik vlade i ministar, on je u dva maha obavljao namesničku dužnost maloletnom Milanu (1868 - 1872) i maloletnom Aleksandru (1889 - 1893). U to kolo ulazi i čitava plejada dostojanstvenih u gospodstvu naprednjačkih političara, sa Milutinom Garašaninom na čelu. Radikali su bili njihovi zakleti protivnici, Nikola Pašić, Barjaktar, a Đorđe Genčić fatalan političar.

OBRENOVIĆI -KARAĐORĐEVIĆI

Karađorđeviće odlikuje ratobornost i smelost velikih pregnuća, Obrenoviće državotvornost i duboka politička pronicljivost. Karađorđevići su zatočenici srpske herojske vertikale, Obrenovići državotvorne ideje. Strast i umešnost vladanja bila je znatno razrađenija i prefinjenija kod Obrenovića nego kod Karađorđevića.

Za razliku od Karađorđevića, Obrenovići su na presto dolazili mladi - kralj Aleksandar u 13. knez i kralj Milan u 14, knez Mihailo u 16, knez Milan u 20, a knez Miloš u 33. godini života. Naši vladari su mladi i silazili sa prestola. Knez Mihailo je bežao pred Vučićem (1842) kada je imao 19, a ubijen je u 45., kralj Milan se odrekao prestola u 35., umro u 47., dok je poslednji Obrenović, Aleksandar, lišen života u 25. godini. Ispod srpske krune lepršala se mladost, a kada se maladost naših novovekovnih vladara bitno je uticala na formiranje njihove ličnosti, vladrske ideologije i političkog života u zemlji.
Bio je to samo blag nagoveštaj onog što su Obrenovići uradili za Srbiju i Srbe, a čime su im se Srbi odužili. Moramo se Božje pravde radi upitati? Nije li mali greh što su se kosti Milana Obrenovića, rudničkog vojvode, komandanta i savetnika nalazile do 1995. godine u Hereštiju (Rumunija) iako jedan grad nosi njegovo ime, a njegovi građani ponose se što su Milanovčani. Zar može neko danas da ostane ravnodušan pri pomisli da je spomenik Knjazu serpskom Milošu Obrenoviću, bio "uhapšen" i držan u kavezu. A iz straha da se ne povampiri taj strašni kodža Miloš, sablja mu je, čak dva puta lomljena, slučajno ili namerno, svejedno je. Prvi put je, tada i ovde, Miloš Veliki bio nemoćan pred Srbima. A Crnuća, Zasavica ... , no i ovo je dovoljno. Nemožemo se oteti utisku o srpskoj nemarnosti, izuzetno negativnoj narodnoj karakternoj osobini, koju moramo sistematski suzbijati. Samo zato su ove reči i napisane.

Budući da većina Srba nezna gde sve počivaju kosti Obrenovića, navodimo mesta grobova srpskih vladara i vladarki, iako smo podatke o tome uneli u rodoslov.

Knez Miloš i knez Mihailo počivaju u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Kneginja Ljubica i kralj Milan u manastiru Krušedol
Kneginja Julija u Beču
Knez Milan, kralj Aleksandar i kraljica Draga u crkvi Sv.Marka u Beogradu
Kraljica Natalija u Lardiju (Francuska)
Kosti ostalih članova ove zaslužne porodice rasuta su po raznim mestima Srbije, od Dobrinje do Novog Sada.

gornjimilanovac

Luna.* · **Poslato:** 02 Jan 2013, 22:48

Кнез Милош Обреновић

Кнез Милош Обреновић (18. март 1780 — 26. септембар 1860) је био кнез Србије од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. Учествовао је у Првом српском устанку и предводио српске устанике у Другом српском устанку. Оснивач је династије Обреновића. За време његове владавине, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Током своје владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од најбогатијих на Балкану.

Милош Обреновић 1848. Слика је рад аустријског сликара Морица М. Дафингера. Насликана је око 1848. године и налази се у Народном музеју у Београду.
Пуно име Милош (Теодоровић) Обреновић
Датум рођења 18. март 1780.
Место рођења Горња Добриња ( Османско царство)
Датум смрти 26. септембар 1860 †(80. година)
Место смрти Београд ( Кнежевина Србија)
Титула Кнез Србије
Период 6. новембар 1817 — 25. јун 1839.
Претходник Ђорђе Петровић Карађорђе (као вожд Србије)
Наследник Милан Обреновић
Титула Кнез Србије
Период 23. децембар 1858 — 26. септембар 1860.
Претходник Александар Карађорђевић
Наследник Михаило Обреновић
Порекло и породица
Династија Обреновићи
Отац Теодор Михаиловић
Мајка Вишња Гојковић
Супружник/ци Љубица Обреновић
Потомство Петрија, Савка, Габријела, Марија, Тодор, Милан, Михаило

наставља се

Luna.* · **Poslato:** 02 Jan 2013, 22:50

Биографија

Милош Обреновић је био син Вишње Гојковић и њеног другог супруга Теодора Михаиловића, сиромашног сељака из Црногорског среза Ужичке нахије. Рођен је у селу Горња Добриња код Пожеге. Милош је био најстарији од тројице синова које је овај пар имао. Имао је рођену браћу Јеврема и Јована. Његова мајка је била удата за Обрена Мартиновића из Бруснице, па је Милош имао и полусестру Стану и двојицу полубраће, Јакова и Милана. У својој младости, Милош је био слуга у породици Аксентија Јечменице, богатог трговца стоком са Златибора. Године 1805. оженио се Љубицом Вукомановић.
Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је по свом полубрату Милану, истакнутом војводи, који је имао велики углед у народу. Међутим, није јасно када је Милош почео да користи презиме Обреновић. Уобичајено мишљење је да је то урадио после Миланове смрти 1810. године, мада новија открића показују да је још 1808. почео да се потписује као Милош Обреновић.[1] Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану.
После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.

Други српски устанак

Године 1815, 23. априла Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25. октобра 1815. године склопио усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Смедеревском санџаку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица.
Милош није бирао начина да учврсти свој положај и да избори што већу аутономију за Србију. Турке је поткупљивао, а потенцијалне конкуренте за власт (Петра Молера, Мелентија Никшића, Симу Марковића и Павла Цукића) је уклањао. Када је јула месеца 1817. године у Србију тајно дошао Карађорђе ради договора о организовању заједничког устанка Грка, Срба и Бугара, Милош је из „државних разлога“ наредио да се Карађорђе убије.

Кнез Србије

Кнез Милош Обреновић

Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство.
Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају значајне пореске олакшице.
Међутим, Милошев деспотски начин владања учинио је да се старешински слој уједини и постане озбиљна претња његовој самовласти. Његови политички противници успели су да 1835. године наметну први Устав српске модерне државе, познатији као "Сретењски устав". Тај устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На место њега, године 1838. је донет један хатишериф, назван "Турски устав". Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом (стари изговор за „Савет“), састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти.
Не мирећи се са таквом поделом власти, Милош је 1. јуна 1839. године био принуђен да абдицира и напусти земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.
Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године. Након деветнаест година изгнанства, одлуком Светоандрејске скупштине 1858. године, Милош се вратио у Србију и започео своју другу, краткотрајну владавину, која је трајала до 1860.
Под сводовима Саборне цркве Светог Арханђела Михаила у Београду почивају многи великани српског народа. Храм је својеврстан маузолеј династије Обреновића. У десној крипти храма је сахрањен кнез Милош Обреновић и његови синови Милан и Михаило.

Наслеђе

Кнез Милош представљен на композицији „Таковски устанак“

Кућа Милоша Обреновића у Горњој Црнући, из које је Милош две године управљао Србијом и у којој је донета одлука о подизању Другог српског устанка, је проглашена за споменик културе од изузетног значаја.
Његово име носи Улица Кнеза Милоша у Београду, дуж које се налазе бројне државне институције и амбасаде, те улице у бројним другим српским градовима. Улица је носила име Улица Милоша Великог све док јој комунисти нису променили назив у њено данашње име, вероватно јер је називом парирала Јосипу Брозу Титу. Занимљиво је да јој пре тога ни Карађорђевићи нису променили име. Композиција „Таковски устанак“ која га представља постављена је 2004. испред зграде Владе Србије. Књаз Милош А. Д. је један од водећих српских произвођача минералне воде.

википедија

Luna.* · **Poslato:** 28 Jun 2013, 18:39

Милан Обреновић (кнез)

Милан Обреновић II (Крагујевац, 21. октобар 1819 — Београд, 8. јул 1839) је био 1839. године кнез Србије као први престолонаследник Обреновића.

Био је старији син кнеза Милоша I Обреновића и кнегиње Љубице, брат кнеза Михаила. Иако је био целог живота болешљив и није ни имао редовно систематско образовање, успео је да делимично изгради извесне политичке погледе и схватања, али је ипак болест сушице временом спречила његов развој и делатност. На престо је дошао абдикацијом кнеза Милоша (13. јун 1839.) и владао је до 8. јула 1839. године, када је умро. Услед болести и супротстављања Савета Намесништва није имао прилику да као кнез потпише ниједан акт. У историју Срба ушао је као владар са најкраћим периодом владавине (25 дана). Доњи Милановац је по њему добио име.

На престолу га је наследио млађи брат Михаило Обреновић.

Сахрањен је у цркви светог Марка у Београду.

vikipedija

Luna.* · **Poslato:** 28 Jun 2013, 18:42

Tuga za sinom Milanom

Teško bolestan, majčin ljubimac vladao Srbijom samo 26 dana. Mihailo bio obrazovan vladar zapadnjačkog tipa

IZGRADNJA Konaka kneginje Ljubice u Beogradu, počela je 1829. godine. Završen je 1831. a pet godina kasnije dograđen je i amam. U toj kući kneginja je boravila kad bi dolazila u Beograd. Imala je svoje posebne odaje gde je primala zvanične posete - ne samo naših državnika već i posete stranih diplomatskih predstavnika. U zapisima savremenika ostao je i opis njene sobe:

„...Soba je bila zastrta ćilimima, a na jednom od uzvišenijih minderluka sedela je Ljubica. U sobi nije bilo ni stola, ni stolica. Više minderluka bile su police na kojima je stajalo poređano razno voće, najčešće jabuke...“

Vezana za opis sobe u Konaku kneginje Ljubice u Beogradu, ostala je zabeležena jedna anegdota:

„Kada je predstavnik ruske vlade, baron Liven, bio 1841. u Srbiji, sa zadatkom da izmiri kneza Mihaila sa ustavobraniteljima, učinio je i zvaničnu posetu kneginji u njenom konaku. Istina, Liven je posetio Ljubicu tek posle protesta koji je, u kneginjino ime, učinio njen sekretar Sreta Popović, kod baronovog sekretara. Pošto je Liven boravio u Beogradu nekoliko dana, a nije učinio kneginji posetu, ona je kazala Popoviću da pita baronovog sekretara da li baron zna da je ovde kneginja mati. Popović je to saopštio baronovom sekretaru, a ovaj baronu Livenu, koji se izvinjavao da nije znao niti mu je ko kazao za kneginju. Odmah potom baron izvesti jednog dana kneginju da će joj učiniti podvorenje.

Pošto baron sa svojim uzanim pantalonama sa štrufnama ne bi mogao na minderluk sesti niti noge opružiti, na Popovićevu sugestiju, kneginja naredi da se donesu dve stolice. Kada je baron došao, on je poljubi u ruku, a ona njega u čelo i požele mu dobrodošlicu. Zatim ga upita najpre za njegovo zdravlje, pa onda za zdravlje ruskog cara i carice. Posle toga nastade razgovor između kneginje i barona, i to o političkim pitanjima, naročito o mogućnosti povratka kneza Miloša u Srbiju, na čemu je kneginja posebno insistirala“.

Ljubica je bila besprekorna domaćica, nežna i dobra majka i odana supruga, za koju su brak i porodica bili svetinja. Svoju decu je volela do obožavanja i nikada se nije razdvajala od njih. Mada neobrazovana, kneginja je dobro znala koliko je važno biti školovan čovek, pa je zato nastojala da njena deca dobiju najviše obrazovanje koje je tada u Srbiji bilo moguće. Naročito je bila posvećena obrazovanju svojih sinova, mada ni kćeri nije zapostavljala. Za njenu mlađu kćer, Savku, zna se da je, između ostalog, govorila italijanski jezik i svirala klavir.

Brižna i požrtvovana mati, Ljubica je bolno doživela smrt svog starijeg sina. Milan je odmalena bio slabe telesne građe, veoma osećajan, tih i ćutljiv.

Knez je polagao velike nade u Milana. Kada je 1839. godine Miloš bio primoran da napusti Srbiju, za kneza je, po naslednom pravu, proglašen njegov stariji sin - knez Milan M. Obrenović II. Budući da je već tada bio teško bolestan od sušice, on zapravo nikada nije vladao. Pričalo se da nije ni znao da je postao knez, a za oca je mislio da je na nekakvom putovanju. Umro je iste godine, u naručju majke, koja ga je negovala do poslednjeg trenutka. Milan je vladao samo dvadeset šest dana.

LJUBAV PREMA OTADŽBINI

PORED školovanja, kneginja se trudila da svojoj deci pruži što je moguće bolje domaće vaspitanje. Posebno je kod njih razvijala ljubav prema otadžbini, narodu i svemu što je srpsko, poštovanje prema starijima, poslušnost i iskrenost. Osim lepog domaćeg vaspitanja, potonji knez Mihailo je od majke nasledio mnoge pozitivne karakterne osobine, naročito osećanje za pravdu.

Kada je umro Milan, majka ga je uz pomoć sveštenika i jedne žene okupala, obukla i u potpunosti pripremila za sahranu. Potom se i sama spremila i tek tada, kukajući, oglasila smrt svoga sina, koji je sahranjen u Crkvi Svetog Marka u Beogradu.

Milana je nasledio brat Mihailo. Rođen septembra 1823. godine u Kragujevcu, detinjstvo je proveo u svom rodnom gradu i Požarevcu, uvek uz majku i brata. Školovao se u kragujevačkoj gimnaziji, a potom u Temišvaru i Parizu. Pored osnovnih predmeta, učio je muziku, crtanje i igranje. Njegovo visoko obrazovanje upotpunjavalo je i poznavanje nekoliko stranih jezika. Ipak, prvo pravo vaspitanje pružila mu je majka, od koje je nasledio dobro srce i plemenitu narav.

Mihailo, koga je otac zvao Manja, a kako se on kasnije, kao knez, i potpisivao, bio je dete koje je okolina veoma volela: plav, nežne spoljašnosti, živahan i veseo, ponekad možda nestašan, ali uvek razgovoran i ljubazan.

Kada je knez Miloš 1839. proteran iz Srbije, Mihailo je otišao sa ocem, ali se po Milanovoj smrti, na Ljubičino insistiranje, vratio i bio izabran za kneza. Ova Mihailova vladavina trajala je do 1842. godine. Tada je i on pod pritiskom opozicije morao da ode iz zemlje. Treći Obrenović imao je nepunih sedamnaest godina kada je prvi put stupio na presto.

Godine 1858. na Svetoandrejskoj skupštini izglasano je da se Miloš vrati u Srbiju, pa se i Mihailo januara 1859, posle sedamnaest godina odsustvovanja, vratio u otadžbinu. Za vreme kratkotrajne, druge Miloševe vladavine Mihailo je u vlasti učestvovao veoma diskretno, da ne bi povredio oca. Od Miloševe smrti, 1860. godine, Mihailo je vladao sve do maja 1868, kada je prilikom jedne šetnje u Košutnjaku ubijen u atentatu. Za razliku od oca, nepismenog seljaka, knez Mihailo je bio obrazovani vladar zapadnjačkog tipa. On je ostavio dubok trag u našoj novijoj istoriji i svakako nije zaslužio nasilnu smrt.

Ljubičine i Miloševe kćeri se u literaturi pominju uzgred. Najstarije njihovo dete, Petrija (ili Perka), udala se 1824. godine za zemunskog trgovca Teodora Hadži Bajića. Bila je gotovo nepismena, a pisma koja je upućivala ocu potpisivala je štampanim slovima. U braku sa Hadži Bajićem imala je petoro dece.

Za razliku od sestre, mlađa kćer Savka (Jelisaveta) dobila je mnogo bolje obrazovanje - kako u kragujevačkoj osnovnoj školi, tako i kod privatnih učitelja. Godine 1831. udala se za Jovana Nikolića, plemića i spahiju iz sela Rudna u Tamiškom Banatu, sa kojim je imala četiri sina.

vecernje novosti

Luna.* · **Poslato:** 19 Jul 2013, 11:01

Михаило Обреновић

Михаило Обреновић (4/16. септембар 1823 — 29. мај/10. јун 1868) је био кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године. Његова прва владавина се завршила збацивањем 1842, а друга владавина се завршила убиством.

Михаило Обреновић је био најмлађе дете кнеза Милоша и кнегиње Љубице. Родио се 4. септембра 1823. у Крагујевцу. Детињство је провео у Крагујевцу, па затим Пожаревцу и Београду. Осим Михаила, Милош и Љубица су имали још Милана, Тодора, Марију, Габријелу, Савку (Јелисавету) и Петрију. Петрија је била удата за барона Теодора пл. Хаџи-Бајића од Варадије. Друга кћи Савка била је удата за барона Јована пл. Николића од Рудне у Темишвару.
Михаило је завршио школовање у Пожаревцу, да би се затим са својом мајком преселио у Беч. Његов старији брат Милан I Обреновић је добио престо по праву наследства 1. јуна 1839. Међутим, био је слабог здравственог стања и често је побољевао. Владао је свега месец дана и умро 8. јула 1839. у Београду. Након његове смрти у Београду су се скупили народне старешине и одлучиле да се на престо доведе други Милошев син Михаило Обреновић.

У то време Михаило Обреновић се налазио у Букурешту, на једном поседу свога оца. Народне старешине су послале кнегињу Љубицу и Анту Протића у Румунију, да доведу кнеза Михаила.
Кнез је пре доласка у Србију, отишао са својом мајком код турског султана Абдул Меџида, који га је дочекао са великим почастима. Султан му је тада подарио звање мушира и одликовао га орденом Ифтихара. Праћен својом свитом, кнез Михаило одлази у Србију 2. марта 1840. године.
На кнежевски престо ступио је први пут 26. јуна 1839. (по јулијанском календару) и владао је до 25. августа 1842. године. Пошто је био малолетан, одређено му је Намесништво у саставу: Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Порта је потврдила његов избор као изабраног владара, а не као наследног. Веома млад и неискусан, Михаило се није најбоље сналазио у сложеним приликама унутрашњег и спољашњег положаја Србије. Свргнут је 1842. у буни коју је предводио један од најистакнутијих уставобранитељских првака, Тома Вучић-Перишић. Уставобранитељи су на скупштини изабрали новог кнеза Александра Карађорђевића.Након буне Томе-Вучића Перишића, кнез Михаило се повукао из земље заједно са још хиљаду својих присталица преко Саве и Дунава. О његовој судбини одлучили су Аустрија и Турска. Кнез Михаило је упућен заједно са својом мајком и онима који су кренули за њим у Банат, на имање своје сестре Савке Николић, док је кнегиња Љубица послата у Нови Сад, где су пошли њени девери Јеврем и Јован.
Ту је и умрла 14. маја 1843. Кнез Михаило је све организовао око сахране своје мајке у фрушкогорском манастиру Крушедолу. Кнез Михаило је брижљиво чекао када ће се поново вратити у Србију. Упутио је писмо Вучићу и Книћанину 2. јула 1853. у којим их обавештава да неће насилно опет кренути на Србију јер не жели да гази преко српских лешева.
Након Баната, кнез Михаило је отишао у Беч са својим оцем, и свим оним који су га познавали. Ту је располагао великим очевим имањем. Путовао је по Европи, не као беспослен човек, већ у потрази за својом животном сапутницом. У то време је написао текст песме Што се боре мисли моје. Михаило се 1853. године оженио у Бечу грофицом Јулијом Хуњади (1831—1919), из породице Хуњади де Кетељи, која нема документовано и признато сродство са Јаношем Хуњадијем - Сибињанин Јанком, чији је син Матија Корвин био мађарски краљ. У Бечу је научио савршено да говори француски и немачки језик.

Династија Обреновића се поново вратила на власт у Србији после Светоандрејске скупштине крајем 1858. године. То је била друга владавина кнеза Милоша. Кнез Михаило је дошао по други пут на престо после смрти свога оца, кнеза Милоша, 14. септембра 1860. године.
На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у политици Србије. Укинут је „Турски устав“, дошла су сасвим друга законска наређења, која је донела Народна Скупштина, а кнез санкционисао. Кнез Михаило је донео и наредбе за уређење народне војске и законе о порезима. Више закона донето је на Преображенској скупштини 1861. године у Крагујевцу.[1]
Апсолутизам кнеза Михаила се осим у политици, испољавао и у његовом односу према просветним и правосудним установама као и према омладинском покрету који је у то време попримио значајне размере. Тако је 1864. наредио да се укине Друштво српске словесности.
Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији“. Дана 3. јуна 1862. године, на Чукур чесми је пала и српска крв, а Турци су почели да бомбардују Београд. Кнез Михаило је тада био на путовању у Лозницу и припремао је рат са Турском за ослобођење српских градова. У Београду је 23. јула 1862. на министарској седници позвао све Србе да се одупру Турским претензијама. Тада је на сцену дошла мудра Михаилова спољна политика. Прво је на енглески двор послао Филипа Христића да се код Енглеза протестује због турских претензија, и да се дипломатским путем избори независност Србије.

Конак Михаила Обреновића у Крагујевцу

Већ 23. септембра 1862. кнез Михаило је јавио народу да је успео добити да се Турци иселе из Србије, осим градова Београда, Шапца, Смедерева и Кладова, у којима ће остати само турске војсне посаде, а да се градови Ужице и Соко поруше.
На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава 50 година устанка била је на Топчидеру.
Са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио је Букурештански уговор о заједничкој држави Срба и Бугара.
После Милошеве смрти, његов син Михаило је радо посећивао родни град. У непосредној близини Шареног конака саградио је за оно доба велику и масивну зграду која се по њему назва Михаилов конак.
У јесен 1866. године кнез Михаило је захтевао писмено да Порта повуче своје посаде које држи у српским градовима. Велики турски везир Али паша је јавио 19. фебруара 1867. да султан уступа Србији све градове у којима се налази турска посада, али да се у истим градовима поред српске развије и турска застава.
Кнез Михаило добија писмо од султана да дође и прими ферман, којим се препуштају Србији поменути градови. Кнез одлази бродом у Цариград 18. марта 1867. Прво је свратио код румунског кнеза у Букурешту, а затим продужио за Цариград. По доласку у Цариград га је дочекао Ћамил беј, поздравио га добродошлицом и одвео до султана. Дана 30. марта 1867. кнез Михаило је имао опроштајну аудијенцију код султана Абдул Азиза. При растанку султан је предао кнезу Михаилу својеручно ферман, којим му поверава градове у Србији.
Кнез Михаило се враћа 4. априла исте године у Београд где га поздравља одушевљени народ. Са њим је дошао и Али Риза паша, заповедник београдског града, који га је пратио у Цариград. Увече су Београђани у част кнеза Михаила приредили бакљаду какву Београд није дотад видео.Дана 6. априла 1867. на Калемегдану је прочитан султански ферман од 29. марта, и Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предао је кнезу Михаилу кључеве Београда, а затим се на београдским тврђавама истакла српска и турска застава. Затим је кнез на коњу свечано ушао у град, а за њим и једна стрељачка чета која је сменила турске страже. Исте вечери кнез Михаило је у згради Београдске општине организовао велики бал. За потребе овог бала Анка Константиновић је наручила у Бечу камелије и њима је закитила све даме на балу. [3] После преузимања Београда, наредних дана су преузети и остали градови. Тако је 10. априла пешадијски капетан Лазар Цукић примио Шабац, 12. априла пешадијски мајор Љубомир Узун-Мирковић је примио Смедерево, и 14. априла је артиљеријски капетан Милутин Јовановић преузео Кладово. [4]
У спољној политици, кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком, Црном Гором и Румунијом за заједничку акцију на Балкану. Кнез Михаило је први схватио задатак Србије, означивши је Југословенским Пијемонтом. Против Михаиловог апсолутизма највише се борила српска омладина кроз организацију Уједињене омладине српске, која је организована у Новом Саду. Исто ово удружење је покренуло часопис „Велика Србадија“.
Кнез Михаило је владао осам година као просвећени апсолутиста, унапредивши Србију, уз промену само три владе, које су предводили Филип Христић, Никола Христић и Илија Гарашанин (шест година, 1861 — 1867).
Године 1868. иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду.
Окумио се са породицом црногорског кнеза Николе I Петровића тако што је био кум на крштењу његовог првог детета, кнегиње Зорке 1864. године, заступао га је државни саветник Ђорђе Ђоша Миловановић.

Убиство кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку

Док је кнез Михаило Обреновић заводио апсолутизам у земљи, против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су се светили због робије свога брата Љубомира Радовановића. Коста Радовановић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан трговац. Његов брат Павле Радовановић је био с њим за време атентата, а трећи од браће је био Ђорђе Радовановић. Непосредни помагачи у убиству су били Лазар Марић, бивши председник београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац.
У недељу, 29. маја 1868. око 5 часова поподне кнез Михаило је кренуо кочијама да се превезе до Кошутњака. Са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Константиновић, његова сестра од стрица и Катарина, Анкина ћерка са којом је кнез желео да се ожени.

У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочијом излетео Коста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Последње речи кнеза које је сам признао Коста на суђењу су биле: „Дакле, истина је.“. Кнез их је говорио на француском језику јер су даме до њега знале француски.
Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. На суђењу је Коста изјавио да није жело убити никог другог већ само кнеза. Лакеј који је возио кочију је преклињао браћу да не чине лудост. Први је почео пуцати Коста, придружио му се Павле. Кнез Михаило је убијен са три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време пуцњаве, док је Светозар Гарашанин рањен пао са коња и онесвестио се. Катарина је лакше рањена и дозивала је помоћ на француском и придржавала мртвог кнеза. Браћа су почела да беже низ Кошутњак према Топчидеру где су их чекали остали завереници.
Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и рањени приликом бекства.
Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Пресуда је била — смрт. Завереници су стрељани у поноћ на Карабурми, а у читавој Кнежевини је била велика жалост. Међу оптуженима су били и Ненадовићи, родбински повезани са Карађорђевићима и Павлом Радовановићем.
Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Михаила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа са салушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни плаћеници убили кнеза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана. Његов гроб се налази у Саборној цркви у Београду.

[center]

Споменик кнезу Михаилу у Београду. Рад фиорентинског вајара Енрика Пација.

Српски народ подигао је у средини престонице споменик кнезу Михаилу на коме су с две стране забележена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко, градова које је кнез Михаило добио за Србију. На зачељу споменика је уклесан српски грб, а са зачеља је написано:
"Кнезу Михаилу М. Обреновићу III. Благодарна Србија".
Кнез Михаило није имао законитих потомака и на престолу га је наследио Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема. Пошто је Милан имао само 14 година онда је именовано намесништво у саставу: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Кнез Михаило је имао ванбрачног сина Велимира (1848—1898) који није имао право наслеђа престола.

VIKIPEDIJA

Forum Srbija

Srpska vladaraska dinastija Obrenovića

Ko je OnLine