Srbi koji su pomerali granice

Luna.* · **Poslato:** 15 Sep 2012, 21:30

Борба за признање

Борба за признање
Драга Љочић живела је поносно и смело док је већина жена погнуте главе прихватала потчињене улоге које им је наметало окружење. Па ипак, живот прве жене лекара у Србији био је једном речју – борба. „Забавник” је недавно једну њену много млађу колегиницу прозвао првом српском лекарком и сада овим написом исправљамо грешку.

Крајем фебруара 1926. године у пространој сали градске скупштине, уљуљкано у тихе и лагане звуке оркестра, друштво жена лекара из Београда чекало је долазак слављенице др Драге љочић којој је та свечаност била приређена у славу седамдесетог ро- ђендана. Ћутке су посматрали жену која је потом ушла у просторију и лаганим корацима кренула према подијуму. Али, тајац се брзо претворио у овације, у налете аплауза, сви су се дивили жени која је по много чему обележила не само српску медицину с почетка 20. века, већ и борбу за женска права. Док је Драга у свечаној хаљини пролазила кроз одушевљену масу, у очима јој је пламтео непоколебљиви понос и мир, као код свих људи који успеју да прођу кроз живот најтрновитијим путевима. Стога је та врлина, та снага која је исијавала из њених очију, само још више распламсавала громогласан аплауз који се чинио незаустављив.
Међутим, иако то нико није примећивао, у дубини срца докторка Драга пожелела је да заплаче. Премда се није видело, зелене очи биле су јој сетне. Био је то крај једне дуге патње. Све чему се надала, све кроз шта је прошла, сваки сан који је снила током седамдесетогодишње одисеје, све ју је водило према овом тренутку. Био је то врхунац њеног живота. Можда је највећа трагедија која је задесила Драгу Љочић било баш рођење у Шапцу 1885. године, у веку који није био наклоњен женама које су биле амбициозне. Србија је у 19. век ушла с великим заостатком због Османлијског царства, али делом и због менталитета који је одувек прожимао ове просторе. Било је то доба учесталих ратова кад су мушкарци, пошто би се вратили из поља, оштрили ножеве и мачеве, гланцали карабине. У ваздуху је стално владао страх од овога или онога, од непријатеља који је зачас могао да се појави на границама отаџбине. У таквом свету који је једино признавао право јачег, обавеза жене била је да буде у кући, уз децу, па је било те- шко да искаже своје способности. Али и у читавој Европи жене су у то време имале подређену улогу, па је Антон Чехов могао чак некажњено да пише: „За тридесет година откако постоје, жене лекари нису израдиле ниједну озбиљнију дисертацију која би указала да су оне успешне у креативном погледу.” Није онда чудо што је Чеховљево име тако често прелазило преко усана феминисткиња!
Али, зато се у тешким временима и рађају великани, попут неке природне равнотеж е. Уз то, чини се да је ген који је Драгу Љочић целог живота терао да се бори за правду наследила од оца, шабачког трговца који је на неки себи својствен начин волео суднице и парничења. Пошто је једном приликом неочекивано изгубио суђење с богатом шабачком породицом Куртовић, јавно је „сахранио правду”. Рекло би се да ивер не пада далеко од кладе.

Диплома стечена у Цириху

Да светли примери постоје, да бура увек остави на површини најжилавије бродове, сведочи храбра и амбициозна Драга Љочић која је упркос свим недаћама и уобичајеном отпору према паметним женама завршила Вишу женску школу у Београду, а потом се 1879. године упутила у Цирих на студије медицине, у земљу која је после Француске прва омогућила женама право на високо образовање. Занимљиво је да је те исте године студије медицине завршила и прва жена с британских острва. Звучи иронично, али док су се другде успешно окончавале битке око права жена да могу да стекну високо образовање, код нас су се тек водиле битке за отварање установа високог образовања. Још за време студија, Драга се показала као племенита особа и кад год је њеној отаxбини претио рат, била је међу првима који су похитали на борбене линије. У току првог српско-турског рата радила је као санитетски поруч ник. За време српско-бугарског рата 1885. године превијала је рањенике и, пошто је већина лекара била упућена на фронт, једно време била је једини лекар у Општој државној болници у Београду, као и у болници за велике богиње и у установи за рањенике у Великој школи.
Али и поред свих заслуга и даље је наилазила само на одбијање и непризнавање, на зидове које су дизале њене мушке колеге. Кад се 1879. године вратила из Швајцарске као свршени доктор медицине, у Министарству унутрашњих дела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, био је подигнут највиш и зид. Они нису хтели ни да чују да право лечења повере једној жени. Истог трена, Драга је узела перо. У Министарство је убрзо стигла молба у којој је, између осталог, писало: „Ја сам свршила Медицински факултет на Универзитету циришком и положила докторат као доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести, што доказујем приложеном дипломом. На основу овога молим г. Министра да ми изволи дати дозволу да u Београду практикујем. И, ако би требало још какав услов да испуним, молим г. Министра само нека наредити изволи, и то ћу испунити.”

Надгробни споменик на Новом гробљу у Београду

И тако је почела њена најзначајнија борба која ће јој обележити живот – борба за признање. Убрзо је установљена комисија која је добила задатак да реши њену молбу. Владан ђорђевић, Младен Јанковић и ђорђе Клинковски, све сама угледна имена српске медицине, добила су налог да Драгу испитају и теоретски и практично из готово целе медицине. Драга је мирне душе учинила све што су тражили. Комисија је била стављена пред свршен чин. И да су хтели, нису могли да је оборе. Wихов извештај дао је повољно мишљење о стручности кандидаткиње. Па ипак, због тадашњег стања у законодавству, због недостатка жеље да се он измени, прва српска лекарка није могла да добије право да као лекар ради у државној служби. И то само зато што је жена. Али, она никада није прихватала поразе и није се предавала. Због те врлине, због велике храбрости коју је одувек исказивала на сваком кораку, наставила је да се бори за правду. Трпела је на својој кожи, у својој души, али настављала је да ради, да изучава и примењује медицину. Цео живот и радни век били су подређени том племенитом циљу. А како признање није долазило из круга њених колега, долазило је од пацијената, од свих који су били те среће и судбине да буду лечени њеном руком. Једно време радила је у Општој државној болници у Београду, и увек се издвајала својом пожртвованошћ у, свуда је била узор добрим и савесним радом. Тог хладног фебруарског дана 1926. године, уљуљкана у гостопримство својих колегиница и пријатеља, Драга је слушала излагања разних говорника. „Због свега тога ће име Драге љочић живети и онда кад ње више не буде било”, биле су завршне речи којима је свечано одато признање седамдесетогодиш њој жени, њеној трновитој каријери, њеном великом срцу. Драга је стајала мирно и слушала аплауз који је уследио, који је одјекивао просторијом и треперио у њеним мислима.
Умрла је девет месеци касније, 5. новембра 1926. године, знајући да је извојевала битку свог живота, да је победила, да је била у праву. Али, биле су у праву и колегинице с те последње велике свечаности. чак и данас, после толико година, име прве српске лекарке Драге љочић живи и када ње више нема i

Дарко Стојановић
Zabavnik

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 19 Sep 2012, 13:21

Михаило Петровић Алас

Добијао је награде по свету за математичка достигнућа и научне проналаске, а он је највише волео звање мајстора рибарства

Звао се Михаило Петровић, надимак му је био Мика Алас, а његови поштоваоци најчешће су га ословљавали именом Михаило Петровић Алас.
Био је математичар - наш први математичар који се прочуо у свету, био је и чувени рибар - зато је и добио надимак Алас, али био је и још много тога. Толико много да његови биографи тврде да би списак свега шта је Михаило Петровић Алас радио био предуг за једну биографију.
Исто колико бројке и река, привлачила га је књижевност - писао је путописе и есеје, филозофија, историја, техника, економија, право - писао је законе о рибарству, музика - имао је свој оркестар, криптографија, био је океанограф, морепловац, проналазач...

Кућа у којој је живео Михаило Петровић Алас још је тамо где је била и кад се, 24. априла 1868. године, Михаило родио: у Београду, на Савској падини, на Косанчићевом венцу, у непосредној близини конака кнегиње Љубице и Саборне цркве, а одмах до зграде Патријаршије. Препознатљива је по рељефу шарана на вратима, украсу о коме је упамћена једна анегдота. Кад су Петровићи одлучили да уместо старе куће на истом месту подигну нову, удобнију, Мика Алас био је против модерних ствари које је предлагао архитекта, па и против великих китњастих врата. Захтевао је да врата буду обична, а да једини украс на њима буде шаран!

Мика Алас
Михаило је био најстарије од петоро деце свештеника Никодима и Милице Петровић. Отац му је умро кад је пошао у први разред, и он се везао за мајку. Био је с њом до краја њеног живота. Да подигне децу, Милици је помагао њен отац Новица Лазаревић, протојереј Саборне цркве, који је пресудно утицао на пут најстаријег унука. Деда је одлучио да Мика, како су Михаила звали у породици, крене у школу што пре како би се осамосталио и помогао мајци, па га је уписао са непуних шест и по година. Школа му је била близу куће, у Старој вароши, тамо где је данашња основна школа „Краљ Петар”. Мика је био болешљив дечак. Лекари су саветовали да што више буде на чистом ваздуху, па га је деда водио на реку. „Ваздух поред воде цементира плућа”, говорио је Новица, а Мика није имао ништа против да се дружи с рибарима. Упијао је занат од Арсе Илића, искусног рибара, и сатима слушао мештара Ђуру Пупу како прича о мајстору Ибишу и турским начинима риболова. Аласи су га из милоште прозвали Мика Алас.

Четири разреда, колико је тада трајало основно образовање, брзо су прошла - мало у учењу, мало у пецању, и Мика постаје ђак Прве београдске гимназије. Тада се гимназија налазила у дворишту Капетан-Мишиног здања, данашњој згради Филозофског факултета. Много касније, поводом стогодишњице ове гимназије, Михаило Петровић је написао: „Кад би вам неко од некадашњих ученика Прве београдске гимназије рекао да је у Капетан-Мишином здању провео пуних педесет пет година, не променивши за све то време ни занимање, ни своју каријеру, ви бисте га гледали с неверицом, питајући се да ли је тако што могућно. Па ипак, не само да је могућно већ је одиста тако и било, и то баш са писцем ових редака, који је у зграду ушао почетком школске године 1878/79. као ученик првог разреда гимназије, а из ње изашао школске године 1937/38. као пензионисани редован професор Београдског универзитета.”
Настава је била обимна, у школу се ишло и пре и по подне. Али, без обзира на школске обавезе, Михаило је нашао времена за учење свирања на виолини. Учио је сам, стрпљиво, и постао мајстор у извођењу народног мелоса. Много година касније чак је основао и оркестар „Суз”, чувен у граду по одличној свирки. „Суз” је дуго трајао, до Микиних старијих година, а њихове свирке гарантовале су незаборавне теревенке уз обавезну рибљу чорбу, па је обичним људима велики научник био познатији по виолини и свирању циганских песама него по открићима у математици.
У нижим разредима Михаило је много читао: путописи, књиге фантастичне садржине, приче о гусарима, дела Жила Верна била су штива због којих је касније почео и сам да пише. „Оно о чему се у детињству и младости маштало читајући ’Авантуре капетана Хатераса’ од Жила Верна, и о чему сам лично имао бледу визију проводећи дане и ноћи у зимским риболовима по Сави и Дунаву пуним ловачких и бродарских пустоловина, доста пута сам у кршу од леда или ношен леденим сантама доживео да видим и непосредно осетим на лицу места и упоредим са сликом коју сам себи створио о поларном леденом хаосу”, написао је у предговору књиге путописа „Кроз поларну светлост” објављене 1932. године, након што је као члан међународне научне експедиције путовао у северне поларне области.

Реконструкција Петровићевог рачунара урађена је 1980. годин

У старијим разредима не изостаје са састанака ђачке дружине „Нада”, одушевљен разговорима о литератури, али и о енергији, природним процесима, о материји. Директору гимназије није се допало што ђаци на састанцима „Наде” читају и анализирају роман Емила Золе „Нана”, сматрајући да прича о жени која се поиграва мушкарцима није прикладна за школску дружину, без обзира на то што је Зола најславнији писац француског реализма. У сукобу између директора и ђака, морални победници били су ђаци.
Сматра се да је гимназија била клица његове свестраности. У четвртом разреду, у својој кући направио је хемијску лабораторију у којој изводи почетне али врло смеле огледе. Изгледа да је овоме био „крив” његов професор Марко Леко, „идеал вољеног наставника”, како га је описао Михаило Петровић. Одушевљење професором Леком било је толико јако да су се Михаило и његов друг Павле Поповић, касније професор књижевности, „заверили да ће се одати на хемију и ни на шта друго”.
Та намера очигледно није остварена, али није искључено да је љубав према хемији одлучила да Михаило Петровић упише Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе, која се налазила у Капетан-Мишином здању. Наиме, хемијска лабораторија Велике школе била је тик уз гимназију, па су Михаило и његови другови, привучени њеним мирисом и тајновитошћу, често улазили у лабораторију несвесни да ће тиме да се одлуче за своје будуће позиве.

Милица, мајка Михаила Петровића, на слици десно, са својим оцем Новицом Лазаревићем, протом Саборне цркве у Београду

Последње две године студија Михаило је сам изучавао математику зато што је тај предмет предвиђен само у првој половини студија. Међутим, кад је на последњој години требало урадити рад за студентску награду, Михаило је прихватио тему о рачунским машинама коју му је предложио професор Љубомир Клерић, што само по себи говори о степену његовог знања. Њен наслов био је „Изложити све начине рачунања површине уопште, као и из планова снимљених графичким путем, заједно са средствима (планиметрима) за рачунање површина, од најпростијих до најсложенијих и најупотребљивијих у пракси”! Михаило је добио другу награду - прва и трећа додељене су студентима технике. Био је то наговештај будућег научника. Михаило је тада, наиме, изумео претечу рачунара - хидрауличну рачунску машину која машинским путем решава одређене класе диференцијалних једначина, користећи основни закон хидродинамике: да се приликом потапања једног тела у суд с неком течношћу ниво течности мења у зависности од облика и величине тела. Његов хидроинтегратор приказан је на Светској изложби у Паризу 1900. године и награђен бронзаном медаљом.

Академик у 32. години
Михаило ће се усавршавати у Паризу, одлучио је деда Новица. Зашто баш тамо? Париска математичка школа имала је тада висок углед у Европи, а постојала су још два, ништа мање важна разлога: прота Новица Лазаревић, ближи сарадник митрополита и добростојећи човек у администрацији Србије, познавао је Јеврема Грујића, посланика наше земље у Паризу, што није занемарљиво кад је неко, као Михаило, сам у великом граду, а друго, Михаилова два конкурента, нешто старији Петар Вукичевић и Ђорђе Петковић отишли су у Берлин и Беч. Дакле, крајем септембра 1889. године Михаило полази у Париз. Деда му је дао новац за школовање, бар док не добије државну стипендију: „Ја ћу код владе да порадим за државну стипендију, а ти дотле учи”, рекао му је.

Ову фотографију Михаила Петровића снимио је чувени Милан Јовановић

Пријемни испит за упис у Високу нормалну школу, Научни одсек, припремао је Михаило годину дана и положио с одличним оценама. На конкурсу за упис учествовало је неколико стотина кандидата, а примљено је само осамнаест! Михаило Петровић је први странац који је примљен у Високу нормалну школу.
Већ у јуну 1891. године Михаило Петровић добио је диплому математичких наука, а две године касније и диплому физичких наука. Постао је студент генерације и зато га је председник Француске републике позвао на пријем. Идуће године опет је био студент генерације и опет је позван на пријем код председника. О томе 8. фебруара пише деди: „Имам да вам јавим једну вест: и ове сам године, као и лане, позват са још четворо другова из ове школе код председника Републике на забаву која ће бити кроз три недеље. Немојте молим вас то никоме причати, јер ће вам ретко ко веровати од оних који су ме видели летос босонога, са исцепаним туром носећи оне штуке које сам хватао у Макишком виру. Обавезан сам, хтео не хтео, да идем, а то ћу учинити толико пре што ми је ово последња година што сам овде, и у исти мах последња прилика за такву почаст; кад се будем вратио кући, зацело пре ће ме чича Арса позвати на весеље но Карно. Лане сам био лењ - а није ми било до тога - да вам пишем о томе шта сам видео и како сам се провео; обећавам вам да ћу ове године бити опширнији, мада не марим баш много, ни ја ни ви, за такве ствари.”
Чим је 21. јуна 1894. године Михаило Петровић одбранио докторску тезу из области диференцијалних једначина на Париском универзитету, вратио се у Београд.

У Београду су га доживели као чудо: доктор математичких наука у двадесет шестој години! Свуда се причало о Новичином унуку, о његовом успеху у Паризу и докторату. Десило се да је истог дана кад је Михаило одбранио докторат у Паризу, у Београду расписан конкурс за професора математике на Великој школи. Михаило је победио само за један глас. „Да нисам добио тај глас, никада се науком не бих бавио. Живео бих не у рибарском чамцу, већ у чуну”, често је говорио. Кад је у тридесет другој години постао редовни члан Српске краљевске академије наука, Београд се већ навикао на такву врсту његових успеха.
Има се утисак да је Михаило Петровић Алас даноноћно радио. На списку радова и књига које је написао има око триста наслова. Његово највеће дело је „Математичка феноменологија”. Академик Милутин Миланковић сећа се да, „кад је Микина ’Феноменологија’ изашла из штампе, имала је свега два озбиљна читаоца: мог претходника на катедри примењене математике Косту Стојановића и мене”. У „Феноменологији” Петровић је писао о заједничком у разноврсном, и успео је да математиком протумачи појаве у природи и друштву.

Микин трофеј
Његови проналасци су и бројни и важни. Многи, нарочито у области рачунара, означили су пут науци којим треба ићи. Хидраулична рачунска машина већ је поменута. Затим, његова истраживања у области кинематичких рачунара била су испред времена - започео је радове који су развијени тек половином прошлог века. Михаило Петровић једини је открио да се хемијска реакција може користити као аритметички уређај аналогне рачунске машине, па се сматра да је он зачетник хемијскокинетичких машина. При повратку с другог пута из северне поларне области, одгонетнуо је један важан проблем океанске пловидбе: како брод да одреди свој положај у односу на велику санту леда која плови према њему и доводи га у опасан положај. Изумео је и начин како брод да избегне минско поље. Конструисао је зупчаник преносник - претечу данашњег аутоматског мењача у аутомобилима. И, да не набрајамо више.
Истовремено с открићима и радовима, у Михаиловом животу живела је - река. Од ње се није одвајао, већ је речено, одмалена, у њој је уживао. Шарл Морен, његов друг са студија у Паризу, забележио је да је Мика носио са собом фотографију рибе чија је дужина превазилазила његову висину. То је био сом тежак 120 килограма, Микин трофеј. Мика је имао звање рибарског мајстора. Објавио је више стручних радова о рибарству, учествовао је у доношењу првог Закона о слатководном риболову, у Торину на Међународној изложби 1911. године награђен је златном медаљом за збирку којом је представио риболов у Србији. Од свих његових књижевних списа, најлепше је написао о својим рибарима. Један од њих објављујемо у рубрици „За читање и уживање”.
Уочи Другог светског рата, кад је Михаилу било седамдесет три године, мобилисан је зато што је војсци требало његово познавање криптографије. Криптографија је наука која се бави начинима очувања тајности података, а Петровић је у томе постигао велике резултате: у првој половини 1917. године саставио је нов систем шифровања који је војска одмах почела да користи. Систем се звао „Три картона”. Омогућавао је 720 решења, кључева, а дотадашњи само 196. И, због тог знања, био је потребан војсци. На почетку Другог светског рата, 1941. године, заробљен је у Сарајеву и одведен у немачко заробљеништво. Средином идуће године је пуштен. Умро је 8. јуна, у свом дому, на Косанчићевом венцу. На вечни починак понели су га на рукама његови рибари.

Соња Ћирић
Zabavnik

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

МИЛАН ПИРОЋАНАЦ (1837–1897), ПРАВНИК И ПОЛИТИЧАР, ЈЕДАН ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ СРПСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА

Изазови модерног конзервативизма

На свет је дошао као Недељковић, али је у току школовања променио презиме. Права је студирао у Београду, Паризу, Хајделбергу. Био је главни идеолог младоконзервативаца окупљених око листа „Видело”, оснивач и лидер Српске напредне странке, министар спољних послова, председник владе. Бриљантно је заступао краљицу Наталију у бракоразводној парници и дотерао краља до дувара. У његовој кући у Београду, у Француској 7, деценијама већ је седиште Удружења књижевника Србије

Рођен је у Јагодини 1837. Отац Стеван Недељковића, пореклом из ПиротаПирота, био је истакнути учесник Првог и Другог српског устанка и срески начелник у Књажевцу. Мајка Милица, из Јагодинског округа, у првом браку била је удата за војводу Павла Цукића. Таквог порекла, Милан Пироћанац је направио једну од најуспешнијих каријера у државној служби Краљевине Србије. Основну школу је похађао у Јагодини, гимназију у КрагујевцуКрагујевцу и Београду, а права студирао на београдскомЛицеју Лицеју (1854-1856). Студије је наставио у Паризу 1856, где је и дипломирао1860 1860. Наредну годину провео је у ХајделбергуХајделбергу.
На наговор Илије Гарашанина, запослио се у Министарству спољних послова, где је, захваљујући својим личним квалитетима, врло брзо постао начелник. Једно време је био и председник суда Рудничког округа, а од 1872, када је постао адвокат, био је, према општеважећем мишљењу, један од најбољих српских правника. Министар иностраних дела је постао 20. новембра 1874. у влади Јована Мариновића.
После пада либералног кабинета Јована Ристића, 21. октобра 1880. образовао је једну од најуспешнијих српских влада друге половине XIX века. Он је био председник, Чедомиљ Мијатовић министар иностраних дела, Милутин Гарашанин (други човек странке и најбољи говорник међу напредњацима) министар унутрашњих дела, док је Министарство просвете поверио Стојану Новаковићу, будућем трећем председнику у историји Напредњачке странке...
Ову владу, састављену од младих конзервативаца окупљених око листа Видело, дискретно су у скупштини подржавали радикали. Иако млади, сви четрдесетогодишњаци, ови нови конзервативци су већ били добро познати као даровити и образовани људи из бољих српских кућа. За само три године, колико је трајала ова можда најреформскија српска влада у XIX веку, спроведен је широк програм модернизације и донет сет закона који ће темељно изменити српско друштво (закони о штампи и зборовима, Закон о судијама, Закон о школству, закони о војсци и Народној банци, сет закона којима је утемељен нов порески систем).
Под Пироћанчевим вођством склопљена је чувена тајна конвенција са Аустријом и потписан релативно повољан трговински уговор са овом тадашњом силом, Србија је постала Краљевина, започета је изградња железнице кроз Србију...
Све ове реформе ипак нису биле довољне да напредњаци добију и поверење народа. На првим следећим изборима, изнуђеним од стране радикала и одржаним 7. септембра 1883, владајућа странка је претрпела пораз. Пироћанчева влада је 21. септембра1883 поднела оставку. Краљ Милан није дао власт радикалима који су победили на изборима, већ је вештим маневром на место председника владе поставио оштрог политичара Николу Христића. Требало је да он спроведе нови Закон о стајаћој војсци, што је довело до Тимочке буне, затим и сламања радикалског покрета. После смиривања ситуације у Србији, краљ је већ у фебруару 1884. поверио мандат Милутину Гарашанину, другом лидеру Напредне странке.

ИЗНАД ПРОСТАЧКЕ ДЕМАГОГИЈЕ

Пироћанац је био демократа и конзервативац по убеђењу, присталица строге законитости и оштар противник демагогије ширене у скупштини. Од свих младоконзервативаца који ће формирати Напредну странку и владати Србијом у осамдесетим годинама XIX века, због свог изванредног правног знања био је најмоћнији. Покренуо је лист Шумадија. „Умовао је о политици врло логично” и непрекидно критиковао либерала Ристића. Висок, кракат, личио је, како га описује Јовановић, на жирафу са мршавом главом угледног професора. Био је „невероватно сујетан” и „осетљив као жена”, али, како истиче Дворниковић, и оштар као сабља, плаховит и непомирљив као противник. Била је то лоша особина за државника, али сјајна за улогу адвоката. То ће, на опште одушевљење публике, Милан Пироћанац демонстрирати на суду, заступајући краљицу Наталију у спору око развода са краљем Миланом.
Уз све то, био је „најчистији тип интелектуалца обреновићевског доба: образован, демократа, либерално-конзервативних схватања, непоткупљив у принципијелним стварима, отворено супротстављен аутократизму краља Милана, али и елитиста у критици примитивизма у окружењу. Већина савременика сматрала је Пироћанца оштроумним мислиоцем, али (попут Слободана Јовановића) неуспешним државником, јер се „разишао и са краљем Миланом и са народом, који се, у тренутку када су се реформе друштва захуктале, окренуо радикалима”.
Данашњи историчари сматрају да је Пироћанац био један од бољих председника владе у Србији у XIX веку. Уз све ово, био је и харизматични шеф Српске напредне странке у периоду од 1880. до 1886. године и њен први идеолог, који је вешто лавирао између „наглашеног либерализма и умереног конзервативизма”.
Из политике се повукао када на Главном одбору странке није прошао његов предлог да се направи напредњачко-либерална коалиција и тиме обори влада његовог страначког колеге и другог председника странке Милутина Гарашанина.
Написао је и неколико књига из историографије. Највредније су Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа (1895), Балкански полуострв (1889) и обимна студија Међународни положај Србије (1892). Поводом ове последње, Слободан Јовановић је писао да је Пироћанчева „расправа хладна, оштроумна и не много реална”, да потпуно открива човека који се „логичношћу свог резоновања толико заноси да му изгледа немогућно да се историјски догађаји развијају друкчије, а не у оном правцу који је он изрезоновао. Све те особине које Пироћанац показује у својој расправи могу бити врло драгоцене, али не и на пољу практичне политике”.
Пироћанац је написао и три историјски интересантна полемичка памфлета против либерала Јована Ристића, које је данас, због измењеног контекста, тешко разумети.

МРЕЖА ЗАМКИ ЗА КРАЉА

Изван политике, своје тренутке славе Пироћанац је доживео као адвокат краљице Наталије, коју је бриљантно заступао у њеној бракоразводној парници са краљем Миланом. Пошто је Наталија почела да „ускраћује брачна задовољства” краљу Милану, јер је сазнала да је супруг вара, Милан је решио да се разведе од прелепе краљице и да се ожени, тврде неки историчари, обичном и уз то ружњикавом грађанком Артемизом Христић. Тако су почеле озбиљне породичне чарке. Али врхунац сукоба краљевског брачног пара одиграо се, како у својим сјајним мемоарима пише Аврам Петровић, у луксузном летњиковцу у Бијарицу, на француској обали Атлантског океана, одмах после тога и у Немачкој, у Визбадену. Генерал Коста Протић покушао је тада да на силу, уз помоћ Бизмаркове полиције, отме малолетног Милановог и Наталијиног сина Александра и доведе га у Београд, истовремено саопштавајући краљици да се више не сме враћати у Србију.
Након овог инцидента, краљ Милан је почео да кује план како да се разведе од краљице Наталије (разводи краљевских бракова у то време нису били нимало једноставни). Тако је краљ Милан одлучио, помало неопрезно и свакако исхитрено, да поднесе тужбу за развод брака Конзистерију, духовном црквеном суду, који је био надлежан за ову врсту бракоразводних парница.
А онда је на сцену ступио Милан Пироћанац као Наталијин адвокат. Љут на Милана, јер га је иначе безобзирни краљ неколико пута изиграо (како тврди Слободан Јовановић), Пироћанац је заблистао на свом правном терену, којим је суверено владао. Смислио је тактику којом ће краља увући у прави лавиринт формалних бракоразводних зачкољица и натерати га да одустане од развода, допуштајући Наталији, коју је народ необично волео због њене проруске и великосрпске оријентације, да се врати у Србију.

Увидевши да се упетљао у све правне замке које је му поставио Пироћанац, Милан је, под слабашним изговором, затражио да се парница прекине на три месеца. Српска и европска јавност пратиле су ово суђење с нескривеним уживањем и навијањем за краљицу Наталију. Хроничари тврде да је краљ Милан је ишао тада по Београду и јавно причао да се „због попова и калуђера” не може развести и „отерати од себе једну жену која му је мрска”. На крају, већ потпуно очајан, краљ је морао да прибегне „нередовном путу” и да уз помоћ министра просвете изврши притисак на митрополита Теодосија, „слабог и неотпорног старца пречанског порекла”. Немајући куд, митрополит је својим благословом раскинуо овај брак, и то на основу канонске изреке која гласи да је „све оно што је свезано на земљи свезано и на небесима”, одакле је извео да је „све оно што је разрешено на земљи разрешено и на небесима”.
Сутрадан су све новине објавиле да је брак између краља Милана и краљице Наталије раскинут. Али то није био крај овог, гледано из чисто правног угла, занимљивог спора. Одлука митрополита је била брзо поништена, брак тада није био разведен. У наредним годинама доконо српско грађанство наставило је да се забавља правним смицалицама врсног адвоката Милана Пироћанца.
Милан Пироћанац и више пута касније прочуће се у српској јавности.
После неуспеха у рату против Бугарске, Милутин Гарашанин дао је 31. марта 1887. оставку, неславно окончавши свој други мандат и владавину Напредне странке. Власт у земљи су преузели либерали и умерени радикали. Њихово победничко славље убрзо се претворило у обрачун са политичким неистомишљеницима, што је, различитим интензитетом, трајало све до 1889. А почело је управо каменовањем куће Милана Пироћанца у Француској број 7.
За Милана Пироћанца се везује и велика афера која је избила када је откривено да је приликом склапања уговора за изградњу железнице кроз Србију дошло подмићивања краља Милана и напредњачких министара.
Остављен од свих партијских другова и помало заборављен, Милан Пироћанац је умро у Београду 1897. Сахрањен је у великој породичној гробници на Новом гробљу.

***

Кућа
Породичну спратну кућу Милана (Недељковића) Пироћанца у Француској улици бр. 7 у Београду, где је данас смештено Удружење књижевника Србије, судећи по начину композиције основних волумена, детаљима и начину обраде, највероватније је пројектовао архитекта Јован Илкић.
У другој половини XX века, као дом српских писаца, ово здање постало је симбол слободоумности, интелектуалне храбрости, великих идеја и борбе против оба планетарна тоталитаризма, и источног и западног.

***

Вартоломејске ноћи
Друга влада Милутина Гарашанина поднела је оставку 31. марта 1887, након пораза у рату против Бугарске, чиме је окончано раздобље напредњачке власти. Уследиће жестоки политички обрачуни, који су започети управо каменовањем београдске куће Милана Пироћанца у Француској 7. У експлозији дуго акумулираног гнева и у правом хаосу, убијено је 377 напредњака, 50 кућа је у потпуности спаљено, расељена су читава села и више од 60 виђених политичара, међу којима и лидери странке Чедомиљ Мијатовић и Милутин Гарашанин, били су принуђени да се иселе из земље и оду у добровољно изгнанство!
Све ове свирепе злочине забележио је напредњачки лист Видело, а Милан Пироћанац је у свом дневнику детаљно описао најдрастичније случајеве.

***

Афера
Била је то заиста велика корупционашка афера, у коју су били умешани сам краљ Милан Обреновић, напредњачки министри, па и сам Милан Пироћанац. Откривено је, наиме, да је приликом склапања уговора за изградњу железнице кроз Србију дошло до подмићивана. Радикали су десетак година, док железница није била исплаћена, стално на скупштинским заседањима покретали расправу о примању мита. Чак је и Лаза Костић, у шаљивом либералском листу Брка, алегоријски писао о томе како је Јуда превише јефтино продао Христа, што је оновремена публика схватала као јасну алузију на корупцију у врху власти.

Пише: Владимир Анђелковић
srbija

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

МАГА МАГАЗИНОВИЋ (1882-1968), УМЕТНИЦА, ВИЗИОНАРKA, БОРАЦ

Драме преурањених петлова

По очевој линији пореклом из Метковића, по мајчиној из Дервенте, у Београду је философију завршила код Бранислава Петронијевића. Била је прва жена новинар у тек основаној „Политици”. Балетску уметност усавршила је у Немачкој, код најпознатијих уметника и теоретичара тог времена Елизабете и Изадоре Данкан, Минете Вегман, Жана Далкрозе, Рудолфа фон Лабана. Глуму похађала код великог Макса Рајнхарта. Све што је научила донела је у Србију. У Београд и православље довела је и знаменитог Герхарда Геземана (1888-1948), са којим је добила сина Рајка и кћерку Рајну. Толико тога што је чинило њен живот било је прерано, све док није постало прекасно. Али њен неизбрисиви траг у српској култури и нашем сећању је остао

Замислите жену необично витку, дугог и лаког корака, краљевског држања, с ореолом непослушне загасите косе која јој пада на лице. Њене очи нису ни црне ни плаве, већ очи жене која се никада није помирила ни предала, очи луталице, сањара, очи немирне, радознале. Очи девојчице, мајке, уметнице, љубавнице.
То је она, Мага Магазиновић, жена која је донела модеран плес у Србију, прва жена новинар почетком прошлог века у тек основаном дневном листу Политика, немачки ђак, ученица Макса Рајнхарта. Жена европског образовања и ширине, занимљива личност. Задужила је српску културу многоструко, али није умакла судбини оних који иду неутабаном стазом. На такву стазу ступила је рано и остала несхваћена.
Прве године XX века Србија, још окренута завршавању неких пречих послова, није спремна да прихвати Магин авангардни дух. Успавана позоришна публика полако излази из опанака и погоспођује се, покушава да ухвати корак са светом. За модеран балет и босоноге плесачице, изгледа, још нема разумевања. Рано је.
Мага ће, тако, свет напустити у дубокој старости, не науживавши се у заслугама које је имала за културу свог народа, за модеран балет посебно.
А сада? Лако је дивити се.
Све је у животу ове жене зарађено поштено и са покрићем.
Од презимена. Пре него што су понели презиме Магазиновић били су Смиљанићи, старином из околине Метковића. Тамо се, једном, неки рођак, дечачић, потукао са Италијанчетом и добро га изударао. Из јарости и освете, претучени је повикао: „Мазну ме магазин!”
Тако Смиљанићи постадоше Магазиновићи, а Мага, мада крштена као Марија, доби леп и кратак надимак. Од далеког претка наследила је презиме, надимак и борбени дух.
Магина мајка Стана, рођена Исаиловић, била је из Дервенте. Ваљда је тако у Магину крв канула и кап пожељне босанске успорености, осећај за то када треба „стати, не јуришати”. Истина, у њеном животу то беху ретки дани. Јер, готово да је све било јуриш и борба.
Историја породице Магазиновић је историја сеоба на овим просторима. Селили се из Метковића у Требиње, из Требиња у Мостар, из Мостара у Ужице, где се у Цетини Мага родила 1. октобра 1882. и ту завршила четири разреда реалке.
Последња станица је Београд. У тој вароши распаковали пртљаг и заувек остали.

ПОГЛЕД СА ТРЕЋЕ ГАЛЕРИЈЕ

Прави живот, онај који је Магу рођењем одабрао, почео је када отац Ристо добио посао у Народном позоришту. То је уводи у свет уметности. Њему посао терзије и плата, а њој бесплатна карта. Недељом је у позоришту, на трећој галерији, осталих шест дана марљиво учи, и игра и пева у Културно-уметничком друштву „Обилић”.
По повратку са првог гостовања, у Јагодини, одушевљена записује своје утиске у дневник (који је водила током целог живота): „Имала сам крем хаљину од батиста са ситним плавим тачкама, украшену белим везом. Играла сам у ципелама које ми је нана купила код Исака Демаја у радњи ,Код две лепе девојке’, у Васиној улици, за четири динара. А какво је тек узбуђење настало после концерта, на игранци у ,Шареној кафани’! У загрљају партнера, играла сам као да летим...”
Та чаролија играња никада је неће напустити.
Младост девојке, иако испуњена немаштином, узбудљива је и пуна очекивања. И резултата. У јуну 1904. она дипломира код Бране Петронијевића на Философском факултету. Убрзо по оснивању листа Политика, у време када је у Србији највећи женски успех добра удаја, крчи пут женама кроз новинарство: пола године уређује Политикину рубрику „Женски свет”.

Примећен је њен уводник Образовање женскиња у Србији. Власник листа господин Влада Рибникар прима је за сталног сарадника, са два златника аконтације. Мага пише раме уз раме са колегама. С иронијом слика домаће навике проводаџисања, балског пирлитања, покондирености младих девојака и њихове удаје за „добре партије”. Она тражи за њих, али и за себе, више слободе и права у одлучивању и у избору животног пута.
Магазиновићева је више од блиставог студента, доброг новинара или играчице у „Обилићу”. Она је визионар. Загледана у Минхен и Берлин, који врве од уметности, жуди за светом.
Модерна, колико јој дозвољава време. Контролисано модерна, да је не прогласе лудом или настраном. Научила да води двоструки живот. Пред светом је потчињена времену у коме се мушкарци истурају испред. У потаји, да нико не зна, корак по корак, осваја своје слободе. Сваки дан по једну. Чита забрањене књиге, поставља питања која нико неће да постави, помера границе занимања за „њих” и „њега”, жуди за већим достојанством жене.

ЈЕДАН СТАРИ ЉУБАВНИ РАЧУН

Професор Брана Петронијевић је храбри да са малом уштеђевином продужи школовање у Немачкој, усаврши немачки и докторира.
Једног спарног јула Мага полази на пут, има карту за Европу. На пут је води жеља да савлада ритмику и пластику код најпознатијих уметника и теоретичара тог времена: Елизабете и Изадоре Данкан, Минете Вегман, Жака Далкроза и Рудолфа фон Лабана. Најзад, похађа и глуму код великог Макса Рајнхарта.
Ова нова уметничка сазнања тамо на извору, где се рађају нове сценске сензације, својеврсна су победа младе жене на почетку века. Иако још усамљена и несигурна у сопственим визијама, Мага чини први корак. Враћа се из Немачке после четири године, обогаћена сазнањима о модерном балету, и са пријатељицом из студентских дана Зором Прицом оснива Школу за рецитацију, естетичку гимнастику и иностране језике.
Од првог дана то је самоникла школа, без смештаја и потпоре тада уобичајеног заштитног одбора госпођа. Школарину су плаћала само имућнија деца, за сиромашну су часови бесплатни.

Али, прича о Маги Магазиновић не би била потпуна без зачина као што је љубав. Човек њеног живота је Герхард Геземан, са којим се срела на часовима глуме код Макса Рајнхарта. Са највећом чежњом она је чекала да се сретну у рано поподне, пре часова, у берлинској Авенији под липама. Долазио јој је у сусрет, витак и млад, високо уздигнутог чела, са нарамком књига под руком. Она се појављивала из својих висина, дугим кораком газеле, некад блистала, а некад била мргодна и нерасположена.
Уз глуму, Герхард Геземан је студирао славистику. Поред Маге Магазиновић овладао је српским језиком, упознао српске писце, посебно заволео Бору Станковића. Волео је Србе, одушевљавао се народом поезијом и марљиво је скупљао. Мага га је нежно волела, а он, шест година млађи, узвратио јој љубав. Због те жене, по много чему фаталне, прешао је у православље. Венчали су се у Саборној цркви у Београду 1914. Запослио се у Првој мушкој гимназији, радио и као лектор Универзитета у Београду. Она је унапређена у редовну наставницу Прве женске реалне гимназије.
Убрзо, и њих двоје ће преживети голготу Првог светског рата. Беже кроз Србију. Крагујевац, Краљево, Врање... Она са стомаком до зуба. Ту у збегу родила је и њиховог сина са два имена: немачким Харолд и српским Рајко. Са сином се сама вратила у Београд. А њен муж, Немац, српски зет, голорук и нежан, прешао је Албанију са српском војском.

Мага нема среће. Муж је нетрагом нестао, а једини син, плод њихове љубави, дете о којем су једном загрљени маштали поред реке Шпреје у Берлину, умире са непуних годину дана. Убрзо, од немачких власти у Београду несрећна жена сазнаје да јој је муж болестан и одлази у Швајцарску да га обиђе.
Та посета биће последњи чин њене љубавне драме.
У санаторијуму где се лечи, Герхард је упознао и заволео другу жену. Не крије да је заљубљен.
Мага зна да је то крај, неверство му неће опростити. Једино жели да још једном буду блиски, да на свет поново донесе њихово дете. И као у правим мелодрамама, годину дана касније у Луцерну родиће ћерку Рајну и са њом се убрзо вратити у Београд.
Рођењем девојчице био је намирен један стари љубавни рачун.
Мага Магазиновић је заувек склопила очи тачно две деценије после Герхарда Геземана, 1968, у дубокој старости.

***

Прорицање
Редакција Политике остала је Маги Магазиновић у најбољем сећању, мада тадашње колеге нису криле да им није по вољи што им се у посао меша једна жена. Власник листа Влада Рибникар често би је пецнуо због њеног феминизма и прорицао како ће се једног дана срећно удати за официра. Говорио је: „Госпођице Маго, нећете утећи судбинама толиких жена. Утопићете се и ви у ту просечност. Са засуканим рукавима, опасани белом кецељом и зарумењени од шпорета, као и све ,поштене жене’, пажљиво ћете стављати на сто чинију са супом, док ће ваш официр отпасати сабљу, скинути мундир и подврнути рукаве од кошуље, па кусајући слатко супу уштинути женицу за образ и рећи јој: ,Пиле моје’, а потом певушити ,Радо иде Србин у војнике’.”

***

Одласци
Након разлаза са Магом Магазиновић, Герхард Геземан (1888–1948) оженио се својом новом љубави, са којом је имао сина Волфа. Крајем 1939. основао је у Београду Немачки институт и наименован је за управника. Када су Немци напали Србију и Београд, он се, разочаран и нервно растројен, повукао са Института. Са супругом и сином вратио се у Праг.
Али, тек завршетак рата је за њега био кобан. Морао је да напусти Праг, све рукописе и своју богату библиотеку од пет хиљада књига (на свакој од њих стајала је вињета са ликом Филипа Вишњића). Са сином и женом, прибежиште је нашао у Телсу, у Горњој Баварској.
Умро је 1948. године.

NRSrbija

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Znamenite Beograđanke

Pokušaj da se podsetimo sjajnih žena koje se u Beogradu rođene, u Beograd došle školovanjem ili udajom, u Beogradu radile i provele svoj vek ostavljajući na njemu svoj pečat i trag koji zaslužuje više svetla, pažnje i istraživanja

Moj post je pokušaj da na jednom mestu skupim bar nešto od podataka koji bi omogućili stvaranje takvih "ženskih mapa" ili bar pobudili radoznalost za život i rad, za biografije i stvaralaštvo bar nekih žena koje su u Beogradu živele tokom protekla dva veka.
Prva i nezaobilazna i jedna od onih o čijem životu se može naći dovoljno podataka je Ksenija Atanasijević, prva žena koja je doktorirala na univerzitetu u Beogradu, a kojoj se danas čak ni grob ne zna. Nema ga.
Njena je slika na bilbordu u Beogradu i verovatno bi, upitani o tome "ko je na slici?", većina nas odgovorila sa "ne znam". A radi se o jednoj izuzetnoj ženi, naučnici raskošnog talenta, ženi koja je izborila pravo na svoju docenturu u neverovatnoj atmosferi intriga, otpora, podsmeha i osporavanja naučnog zvanja - samo zato što je žena. (videti link sa njenim imenom).

"Ksenija Atanasijević je prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla akademsku titulu doktora nauka. U ispitnom odboru Filozofskog fakulteta bila su tog 20. januara 1922. neka od najznačajnijih imena naše nauke: dr Branislav Petronijević, dr Dragiša Đurić, dr Nikola Popović, dr Veselin Čajkanović i dr Milutin Milanković. Tema Ksenijine teze bila je "Brunovo učenje o najmanjem", dakle učenje renesansnog mislioca Đordana Bruna o trostrukom minimumu, "o poslednjim nedeljivim delovima materije" koje je on izložio u spisu De Triplici Minimo et Mensura.
Kako je Ksenija kasnije pričala, odbrana njene teze bila je prvorazredan događaj: "Velika univerzitetska sala bila je dupke puna studenata i beogradskog sveta, tako da smo petorica mojih ispitivača i ja jedva disali."
U monografiji Anđelke Vuletić prvi put su objavljeni mnogi dokumenti u vezi sa "slučajem Ksenije Atanasijević", prvi put su sveobuhvatno sagledani i život i delo ove značajne naučnice. Tako, na primer, nalazimo i jedno svedočenje dr Đorđa Vida Tomaševića o bizarnoj atmosferi koja je vladala za vreme odbrane te istorijske doktorske teze: neki od članova komisije, neuvereni da bi, uprkos njenom izvrsnom poznavanju klasične filologije, Ksenija Atanasijević mogla da rešava i teške probleme više matematike, dali su joj jedan neobičan zadatak iz diskretne geometrije. Kada ga je ona na tabli rešila s lakoćom i elegancijom, jedan od velikih matematičara zabezeknuto se okrenuo drugome i upitao: "Verujete li vi, dragi kolega, da je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?""

Jedan drugi link ("Tvorac grada"), daje obilje biografskih podataka o Beograđankama koje su se bavile raznim poslovima, bile umetnice, naučnice, profesorke, novinarke, glumice, razne žene koje su bile pionirke u osvajanju prava da žene budu ono što žele da budu, u osvajanju prava da žive, da rade i da budu - slobodne.

" Свој траг у Београду нису оставили само политичари, ратници, трговци и боеми. У временима која су прохујала, на углед и изглед овог града и те како су утицале и жене које су имале снаге, воље и храбрости да покрену многе акције које су се косиле са патријархалним Београдом. Захваљујући њима Београд је много лакше и брже прерастао из "турске касабе" у велик и савремен град. А овде су наведене само неке од њих"

Јелена Кујунџић

Јелена Кујунџић је кћи газда Јове велетрговца са Зерека, а сестра Милана Кујунџића Абердара песника 10beautifuleyewwwcute-picturesblogspotcoи професора Велике школе и др Воје Кујунџића познатог београдског лекара.
Јелена се удала за професора Стојана Новаковића, историчара, филололога и историчара књижевности.
Имала је склоности ка писању. Писала је "Дневник" који је вероватно само делимично објављен 1913. године у Годишњици Николе Чупића под насловом "Бомбардовање Београда 5. јуна 1862".

Катарина Ст. Павловићева

Катарина Павловићева рођена је у Београду 1872. године. Родитељи су јој Јелена и Стојко Павловић.
Школовала се у Београду. Завршила шест разреда Више женске школе. Гимназију није могла да настави, јер Колегијум тадање београдске гимназије (мушке) није дозвољавао упис женске деце. На захтев Катарининог оца, Министарство просвете јој дозвољава, као одличној ученици, да настави школовање на Филозофском одсеку. Факултетско образовање стиче 1893/4. школске године. Исте године постаје помоћна наставница у Вишој женској школи а већ 1898. професор. Пензионисана је 1927. године као професор Учитељске школе. После пензионисања Катарина Ст. Павловић наставља свој рад.
Катарина Ст. Павловићева била је свестрано образована. У слободним часовима бавила се преводилачким радом. Познавала је неколико страних језика и углавном преводила позоришне комаде. Са својим ученицама припремала их је и на јавним приредбама изводила.
У кући Павловићевих била је велика библиотека, јер су три Катаринина брата била професори Велике школе, а четврти је био официр. Њеним ученицама била је доступна та библиотека.
Катарина је чак са њима, после читања књига приређивала мале дискусионе трибине.
Међу њеним ученицама била је Радојка Ројка Бајаловић, касније глумица-аматер која је успешно играла многе комаде. Играла је и у познатом "Орфеуму" Бране Цветковића.
И Мара Лукић Јелисић, касније сликар, њена је ученица. Мара Јелисић је урадила портрете целе породице.
За свој несебичан рад у области образовања Катарина Ст. Павловић је одликована.

Софија Главинић

Софија Д. Главинићева 1854-1928 у Београду социјална радница, управна чланица Београдско женског друштва од 1880. године, а од 1881-1896. године, поред горње дужности и прва дугогодишња продавачица "Пазара" Београдског женског друштва у Кнез Михаиловој улици, где су се продавале српске народње ношње, народни ћилими, нарочито турски и др.
У "Пазару" су се скупљале врло често супруге страних посланика у Београду где су се сретале са краљицом Наталијом која је као Покровитељка ревносно обилазила Базар

Катарина Ђорђевић Миловук

Екатарина Ђорђевић Миловук рођена је у Новом Саду 1844. а умрла у Београду 1913. године.
Школовала се у Русији. Гимназију је завршила у Николајевну а педагошки државни испит положила на Универзитету у Одеси. После завршеног школовања долази у Београд где већ 1863. године, са само деветнаест година, добија место управитељице Више женске школе.
Катарина Миловук била је веома образована жена. Говорила је руски, француски, немачки и енглески и била изванредно музички образована.
Написала је три уџбеника: "Педагогију" и "Методику" 1866, и "Историју света у кратком прегледу за женскиње" 1899. године. Преводила је многе приче и приповетке као и роман баронице Сутлер "Доле оружје".
Поред педагошког и литерарног, изузетно се ангажовала у друштвено социјалном раду. Била је оснивач Београдског женског друштва с просветно-хуманим задатком. Напоредо с оснивањем Друштва основала је Женску радничку школу искључиво за девојке сиромашних родитеља. Године 1882. отворила је радњу "Пазар" у којој су се продавале рукотворине чланица Београдског женског друштва и ученица Радничке школе. Покренула је "Домаћицу" лист Београдског женског друштва. У оквиру Београдског женског друштва организозовала је Ђачку трпезу за сиромашне ученице као и социјалну помоћ и Дом за старе и изнемогле.
У оквиру њене делатности је и оснивање музичког друштва и школског хора. Сама је била члан школског квартета. Катарина Миловук била је ангажована и на прикупљању помоћи за време босанско-херцеговачког устанка 1875. године, а у српско-турском рату 1876/77. и у српско-бугарском рату 1885. радила је као болничарка. После пензионисања била је у периоду 1904-1907. године управитељица српске Више женске школе у Солуну. За свој свестран рад одликована је више пута.

Марија Мага Мазиновић Гемзел

Марија Магазиновић рођена је у Ужицу 1882. а умрла у Београду 1968. године.
Школовала се у Београду. Завршила је Вишу женску школу а потом и факултет. Године 1908. положила је професорски испит из "Психологије, Логике, Педагогије и Методике као главни и немачког језика као споредни предмет". У то време већ је била наставница Више женске школе.
У жељи да усаврши што више ритмички-модеран плес, "босоногу уметност" како су је тада звали, одлази у Немачку 1909. године.
На Берлинском универзитету наставља усавршавање немачког језика и студира историју уметности а истовремено посећује плесну школу Исидоре Данкан и проучава Делкроза и Лабана, творце модерне игре.
По повратку у Београд, октобра 1910. године, по одобрењу министра просвете Јаше Продановића отвара "Уметничку школу за ритмику и пластику". Цео Београд је био ужаснут Магином смелошћу. Ипак је успела.
У време балканских ратова ради као болничарка у Војној болници и болници смештеној у Првој женској гимназији. За тај рад је и одликована.
Марија Мага Магазиновић је прва жена којој је журналистика била позив. Радила је у "Политици" у рубрици "Женски свет" и "фељтон". Сарађивала је у "Пијемонту" и "Српкињи". Бавила се и преводилачким радом. Између осталог превела је са руског језика 1903. "Паланчане" а 1904. године "На дну" Максима Горког за Народно позориште.
После Првог светског рата Мага Магазиновић посвећује се својој школи.

Полексија Тодоровић

Полексија, кћи књижевника и дипломате Матије Бана и Маргарите, пореклом Гркиње, рођена је у Београду 1848. где је и умрла 1939. године.
Слабог здравља, Полексија је завршила само три разреда основне школе. Међутим, поред свестрано образованог оца и мајке стекла је изванредно образовање и културу.
Отац је уочио њену склоност према цртању и омогућио јој да учи код професора Јована Дерока.
Полексија се веома рано, у шеснаестој години, удаје за сликара Стеву Тодоровића. Поред њега проширује своје знање а истовремено му помаже у раду.
Заједно путују у Фиренцу и Рим где раде на копирању великих композиција Рафаела, Тицијана и Тинторета. Израдили су многе заједничке слике на којима Полексија обично слика драперије, хаљине, накит и декорације.
Временом је стекла велико сликарско искуство и почела самостално да ради. Сликала је превасходно портрете и иконе. Полексија Тодоровић је прва жена сликар која је осликала цео иконостас 1880. године у дворишној капелици Више женске школе у Абаџијској улици (данас Народног фронта). На жалост, капелица Св. мученице Наталије срушена је у Првом светском рату.
Појаву иконостаса поздравили су сви ондашњи листови дивећи се жени која је могла толики посао да савлада. У "Домаћици" листу Женског друштва за 1913. годину, у чланку поводом прославе 50. годишњице Друштва, на страни 183. стоји: "Живопис на иконостасу радила је оригинале и копије г-ђа Полексија Тодоровић Ст, а фреске Чортановић." Међутим, у Аутобиографији Стеве Тодоровића, која је писана 1915. и 1917. године, у списку радова уметника овај иконостас се наводи као његово дело.
Полексија Тодоровић била је петнаест година професор цртања у Вишој женској школи. Била је веома активна у свим видовима делатности Београдског женског друштва. Као члан Књижевно-уметничке заједнице основане 1892. године, излагала 1895. и 1896. године на изложбама са осталим члановима вајарима и сликарима (Ст. Тодоровић, Раносовић, Тителбах, Убавкић), а приходи су били намењени Књижевно-уметничкој заједници. Полексија Тодоровић је 1907. године била међу оснивачима Српског уметничког удружења.
Године 1911. излаже са најпознатијим уметницима на великој Међународној изложби у Риму.
Остала је веома активна и као друштвени радник и као сликар све до смрти.

Бета Вукановић

Babbete Bachmauer рођена је у Немачкој, у Бамбергу 1875. а умрла у Београду 1972. године.
Основну и Вишу женску школу завршила је у месту рођења. Сликарство почиње да учи у Уметничкој школи у Минхену, а затим наставља приватно код Карла Мара. Паралелно учи и графику код М. Дасија. Касније прелази у приватну школу код Антоа Ажбеа. У атељеу код Ажбеа упознаје свог будућег мужа, сликара Ристу Вукановића. По завршетку студија, у Паризу 1898. године, заједно са мужем долази у Београд.
Већ у лето те године, Бета, са супругом Ристом и вајарем Симеуном Роксандићем приређује запажену изложбу.
Године 1899. брачни пар Вукановић отвара приватну сликарску школу кроз коју су прошле многе генерације наших сликара. Бета Вукановић је од 1905-1914. године и професор сликања и акварела женским одељењима Уметничко-занатске школе.
Рат проводи у Паризу а по повратку од 1919-1936. поново је у Уметничкој школи.
Поред сликарства и педагошког рада, Бета Вукановић је зачетник праве уметничке карикатуре код нас.

др Драга Љочић Милошевић

Драга Љочић је рођена у Шапцу 1855. а умрла у Београду 1926. године.
Школовала се у Шапцу и Београду. После завршене Више женске школе провела је годину дана на природњачком одсеку Велике школе. Године 1872. прелази у Цирих на Медицински факултет. Међутим, када је Србија 1876. године објавила рат Турској, враћа се у Србију као студент медицине и у чину поручника учествује у рату. По завршетку рата враћа се у Цирих. Медицину је дипломирала 1879. године. По доласку у Београд подноси молбу Министарству унутрашњих дела за добијање приватне лекарске праксе. Комисија даје веома повољно мишљење.
Поред приватне праксе, др Драга Љочић је у време српско-бугарског рата 1884/85 једини лекар у Општој државној болници, у "Заразној" и "Болници за рањенике" смештеној у згради Велике школе. Учествовала је и у ратовима 1912-1918. године. Била је редован члан Српског лекарског друштва.
Драга Љочић је била први студент жена у Београду.

Јелисавета Начић

Јелисавета Начић рођена је у Београду 1876. године у кући имућног трговца Михаила С. Начића а умрла у Дубровнику 1955. године.
Јелисавета Начић прва жена архитект, школовала се у Београду. Уписује се 1896. године на тек отворени Архитектонски одсек Техничког факултета. Дипломирала је већ 1900. године као одличан студент.
Одмах по завршетку студија запослила се у Министарству грађевина али због тадашњих прописа, као жена, није могла добити звање указног чиновника. Зато прелази у београдску Општину где ради као архитект све до Првог светског рата. У току рата интернирана је у логор Нежидеру (Мађарска). Ту се упознала са интернирцем из Албаније, проф. Луком Лукаји за кога се и удала. После рата кратко живи у Београду а затим са породицом прелази у Дубровник. Престаје да се бави својом професијом и предаје се породичном животу.
Као млад архитект ради уз арх. Димитрија Лека 1901. године на уређењу Малог Калемегдана. Већ 1903. године самостално ради пројекат Монументалног степеништа са чесмом на Калемегдану (преко пута зграде Француске амбасаде).
Једна од најлепших београдских школа, основна школа код Саборне цркве (данас школа "Краљ Петар Први") рађена је по пројекту Јелисавете Начић 1906. године.
Године 1910. ради пројекат за уређење Теразијског платоа, а комплекс радничких станова у ул. Ђуре Ђаковића 1911; цркву у Штимљу на Косову од 1912. до 1913, а цркву Александра Невског започиње 1912. године.
Њен пројекат је и Болница за туберкулозне болеснике у комплексу Државне болнице, као и многобројни пројекти за куће у приватном власништву.

Марта Јовановић

Марта Јовановић је рођена вероватно 1834. године у Земуну.
Почела је да глуми у десетој години уз свог брата Љубомира Јовановића, глумца позоришне дружине која је давала представе у театру па Ђумруку.
Године 1857. игра у позоришту "Код Јелена" а годину 1862. проводи у "Омладинском позоришту".
Нешто касније, 1867. године одлази у немачку трупу Карла Ремаја.
Када је почело са радом Народно позориште у Београду нудила се, али без успеха, за ангажман.
Изгледа да се после тога повукла са сцене.
Марта Јовановић позната је као жена слободне нарави; прва се међу Београђанкама усудила да се посвети глуми.

Августа Вела Нигринова

Вела Нигринова, по оцу Чехиња, рођена је у Љубљани 1862. а умрла у Београду 1909. године.
Глумачку каријеру започиње у Словеначком Драмском друштву у Љубљани 1878. године.
Изузетно даровита, она је већ 1882. ангажована за чланицу Народног позоришта у Београду где је довео њен земљак композитор и позоришни капелник Даворин Јенко.
Врло брзо постаје првакиња Народног позоришта истакавши се огромним талентом, марљивошћу и љубављу према глумачком позиву.
Поред Београда била је чест гост у позориштима Новог Сада, Загреба, Љубљане и Прага.
Вела Нигринова је четврт века, са нешто млађом, такође изванредном глумицом, Зорком Тодосић, свемоћно владала београдском сценом. Она је израсла, као пре ње Милка Гргурова, у српску Сару Бернар.
Савременици су говорили за Велу Нигринову и Зорку Тодосић да су, не само по високим уметничким квалитетима већ и по изгледу, најлепше и најљупкије жене на сцени Народног позоришта. Њихове улоге љубавница и драмских хероина досезале су врхунац.
Улоге Веле Нигринове у "Дебори", "Дон Карлосу", "Звонару Богородичне цркве", "Ричарду трећем", "Ромеу и Јулији", "Биди", "Тако је морало бити", "Отелу", "Фаусту", "Мадам Сан Жен", и "Дон Карлосу" само су кап у мору значајних ликова које је остварила на београдској сцени.

Софија Цоца Ђорђевић

Софија Цоца Ђорђевић рођена је 1880. године у Београду. Кћерка глумаца Веље и Јелисавете Савке Миљковић дебитовала је још као дете 1890. године на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду.
Своју праву глумачку каријеру започиње ступајући на сцену Народног позоришта 1897. године. Стални члан ансамбла Народног позоришта постаје 1905. године.
У свом кратком веку (умрла је 1908) показала је изузетну даровитост. Била је једна од најблиставијих и најљупкијих глумица тог времена, а Матош открива у њеној игри још 1898. године "праву поезију, лепоту и богатство природе и свесрдну преданост позиву". Креације у "Шумској ружи", "Гаврани", "Егмонду", "Драгани" "Чардашком животу", "Арлезијанки" и "Дубровачкој трилогији" мали су део у њеном богатом репертоару.

Navedeni, kratki podaci o samo 13 znamenitih Beograđanki trebalo bi da nam bar naslute s koliko napora, volje, energije i sa koliko naizgled nepremostivih prepreka su one pre 100 ili 150 godina uspevale (ipak) da "prožive ono što je samo po sebi izbijalo iz njih" i s koliko manje prepreka su to mogle da učine Beograđanke (i sve mi druge) koje su rođene posle njih i koje su isto želele da budu profesorke, glumice, novinarke, naučnice, lekarke, slikarke, da se bave bilo čime što im je osporavano i zabranjivano, samo zato - što su žene. Sve ove sjajne, talentovane, hrabre i znamenite Beograđanke zaslužuju svojim biografijama naše sećanje i naše znanje o njima. I naše poštovanje, ako ni zbog čega drugog, onda zbog načina na koji su osvajale sopstveno samopoštovanje.
Bile su prve na teritorijama na koje ženska noga pre njih nije kročila.
I te njihove stope i prvi koraci videće se u Beogradu onoliko koliko Beograd bude želeo da ih pamti.

gordanac
blogB92

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Милица Стојадиновић Српкиња

„Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори”, говорио је Његош о Милици, а она за приватни свој живот није знала. Као да се плашила да ће јој одузети време и заносе посвећене Србији

Шта ли јој је све пролазило кроз главу док је, сама и заборављена, лутала београдским улицама? Док је кошава и последње невољнике терала да побегну с калдрме, да прстохватом загребу мало топлине и у ноздрвама задрже мирис свежег хлеба какве оближње пекаре. Да ли је тада успевала да из бунара сећања призове липе у цвату из свог Врдника, наслути „први издисај зеленог лета”? Је ли још могла да, устрептала од родољубља, истисне из душе оно своје: „О, Србијо, ал’ си лепа/Лепа као венац цвећа”? Или је „врдничка вила”, она која се увек и само потписивала почетним словима свог имена и презимена уз свугде обавезан додатак Српкиња, умела и могла да пева само тамо у плавичастој измаглици Фрушке горе? Тамо где су је, да би јој исказали наклоност, посећивали многи умни и важни људи овог дела света.
Да ли је још умела, желела, да се сећа пошто је њен свет сада био омеђен гробљанским крстачама, понајвише кад су задушнице и даће? Имењакиња јој Милица Мићић-Димовска у свом роману „Последњи заноси МСС” овако је видела њене последње дане 1878, године кад се, као и свака вила, узнела на небо:
„Никад је нико не би упитао да ли је позвана на парастос и ко ју је позвао. Пропуштали су је са страхопоштовањем, избегавајући физички додир с њом, као да је губава. Могла је да напуни торбу храном, чак је то била и обавеза њена. У руке би јој тутнули парче хлеба и поховано месо. Она је, не срамећи се, узимала флашу с ракијом и свечано обављала цео обред, не враћајући више флашу на сто. Док им је беседила, глас јој је треперио као да ће заплакати, али уместо ње зајецале су жене које су служиле окупљене...”
А не тако давно, на позив београдског митрополита Михаила, из свог Врдника коначно се преселила у град који је с чежњом сањала. Њена већ помињана имењакиња, која јој је својим романом подигла споменик и на њега положила травку незаборавак, овако је описала усхићење песникиње кад је с пароброда „Диана” угледала зидине Београда:
„Осећала се као поново рођена, као враћена самој себи након дугог изгнанства. Пред њом је била нова домаја. Домаја древне постојбине, мислила је сузних очију.”
Сузе су на крају пресушиле. Из њених „надземаљских очију” нестало је заноса.

На барикадама

Милица Стојадиновић Српкиња, „песмотворка” и „вечна љубавница српства”, своју звезду угледала је 1830. године у сремском селу Буковцу, у породици свештеника Василија. Прича се да је прве песме написала као тринаестогодишњакиња, на којекаквим папирићима док је ишла у девојачку школу у Варадину, а почела је да их објављује четири године доцније, прво у „Сербском народном листу”, па онда у свим важнијим часописима. Она коју „чувство певати учи” и којој „пјесне слазе са неба висока” у време кад су писмене жене биле реткост врло брзо постаје „врдничка вила”. Центар њеног певања постају родољубље и природа. Глас о њој путује на крилима поезије крцате заносом. „Стихотворка” је чврсто зграбила узде свог Пегаза.
Ретки су били они који су уживали такво поштовање околине, бар не они којима је реч у стиху била главна алатка у борби за национални препород. Јер „Срећно да си ми Српство за навек/Ово је свег мог живота одјек... Срећа ти била лепа, ко ружа,/Па нека судба мен’ пелен пружа/Кад ће и душа срећна ми бити/Ако ми срећа твоја гроб кити”. А кад је бурна и револуционарна 1848. година пробудила наду да ће и њен народ посадити „дрвеће слободе”, она је из свог сеоског дворишта, обучена у три народне боје, хитала на челу поворке тамо где су се улогорили родољуби с пушкама и читала Шилерову „Јованку Орлеанку”.
О њеном бескрајном родољубивом заносу, коме је тешко – чак и тада – наћи премца можда понајбоље сведочи замерка коју је упутила Његошу. Оном истом који је, по предању, о младој девојци с висова Фрушке горе говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!” Наиме, без трунке сумње, она пише: „Ја се срдим на нашег великог песника Његоша што је казао да се не пита како се ко крсти, већ чија му крвца греје прси. Нема од тога ништа: ко се како крсти, онако му дишу и прси, тако нас бар искуство учи.”
Ни трунке сумње нити колебања није било ни кад је 1862. године, у јеку турског бомбардовања Београда, похитала у помоћ. Тај занос, ту неодољиву потребу да јурне тамо где је ваздух мирисао на барут, овако је исказала у писму свом пријатељу Ђорђу Рајковићу:
„Нисам могла срцу одолети да не видим јунаке србске, и не могу вам речима представити како ми је било кад сам их видела. На свакој барикади по њих 50, у сваком видим јунаке из војевања Ђурђевог и Милошевог, тако сваком из очију говори одушевљење и жеља ударити се што пре са косовским врагом. Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању ратника они’. Кад сам у вече полазила, чисто би’ плакала што одлазити морам!”
Њена репортажа из Београда, објављена 1862. године под насловом „Срце и барикаде” у „Маџарском дневнику”, донела јој је придевак прве жене ратног извештача у нас.

Кнегињин брош

И свет је примећивао ту њену страст, с почетка с изразитим поштовањем. Вук Караџић је називао „моја кћи из Фрушке”, Љубомир П. Ненадовић је хвалио њене „лепе песме” и „чувства права”, Ђорђе Рајковић јој посвећивао стихове, моћни и надмени Јован Суботић говорио с њом на равној нози, а Иван Мажуранић, прослављени песник „Смрти Смаил-аге Ченгића”, долазио јој у походе. Њеној поетској искрености нису одолели ни немачки песници Јохан Габријел Сајдл и Лудвиг Аугуст Франкл посвећујући јој стихове и дописујући се, док је са чешком списатељицом Боженом Њемцовом дуго размењивала писма. И народ, почесто неук свет, стизао је на поклоњење у двориште њене родитељске куће у Врднику, листови су се надметали ко ће више и лепше да пише о њој чије се лице благо смешило с многих страница.
Њен поштовалац и заштитник био је и кнез Михаило Обреновић који је и помогао штампање прве од три њене збирке једноставно насловљене као „Песме МС Србкиње”. Била је, у разговорима угодним и страствено родољубивим, и чест гост на његовом двору. Кнегиња Јулија јој, у касно лето 1861. године, у спомен на те сусрете шаље и златни брош а уз њега и писмо:
„Љубезна Милице! Ваш књижевни рад стекао Вам је у српској литератури лепо име и у српском читајућем свету одлично уважење. Признајући и ценећи Ваш труд по пољу српске литературе и желећи да и у будуће свагда останете одушевљени за напредак и душевни развитак нашега народа, шаљем Вам један спомен као знак моје благонаклоности. Јулија”
Судбина овог лепог поклона као да је била уклета, пратећи ружну судбину последњих дана „врдничке виле”. Наиме, да би се, бар закратко, извукла из немаштине која је пратила последњег њеног земаљског лета, 1878, Милица Стојадиновић Српкиња се обратила професору Јовану Бошковићу у жељи да прода Јулијин брош. Накит је понуђен Народном музеју, као вредан материјални траг и на песникињу и на кнегињу, али се с његовом проценом одужило. Смрт је била бржа. Новац је потом искоришћен за њену сахрану и исплату заосталих дугова.

Народ, једини љубавник

За приватни, свој, живот није знала. Као да се плашила да ће јој одузети време и заносе посвећене Србији, јунацима негдашњим и бојевима сутрашњим. Кад јој се пружила прилика да се уда за једног угледног и богатог Немца, није хтела ни да чује. На његово просидбено писмо на, разумљиво, немачком, одговорила је на свом, српском, без обзира на то што је веома добро говорила и писала на немачком језику: „Не могу, не смем Вас љубити...” После ће записати и ово: „...Данас, кад смо са литијом око цркве ишли, осећала сам да ни за сав брилијант Бразилије не бих престала Српкиња бити.” У намери је није поколебало ни убеђивање Вука Караџића: „Не пуштајте Ви тога Вашега Нијемца ако му не налазите друге мане осим што није Србин. И ја сам се оженио Немицом, но за то ни једну длаку нијесам мање постао Србин, него што сам прије био или што бих био да сам узео макар какву Српкињу, а Ви још можете придобити нову заслугу у Српству ако мужа својега којом срећом наговорите, те прими наш закон.”
А Љубомиру Ненадовићу, с којим се редовно дописивала, готово пророчки пише: „...После су ми (Немци, пријатељи у Бечу) говорили да им сна’ будем, али моје српско срце није могло на тај предлог пристати, јер нема овај свет ни титула ни блага, за које би ја отпадница од мог рода била, па ма моја будућност како суморна у моме народу била, као што ће и бити.”
О свом народу, свом једином љубавнику, пише и Лудвигу Аугусту Франклу, песнику и свом бечком пријатељу: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, ма да није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа...”
У свом лирском дневнику „У Фрушкој гори”, издатом у три свеске (1861, 1862. и 1866), у коме је сабрала сећања на људе и догађаје илуструјући их писмима и песничким белешкама, она се хвали својом „селском простотом”. Пише о томе како као кћи сеоског попа ради све оно што раде девојке на селу: шије, плете, тка, пере... док ноћи, уз свећу, проводи у страсним читањима и писању. „Мало прије да је дошао тко, зачуђено би погледао кад ми мама рече: Иди умеси једну питу за ручак! Јер то свету није познато, да ја и сем писања што радим и радити умем, већ ме праве да сам слепа код обадва моја лепа бистра србска ока...”

Мир у врдничкој Раваници

Шта се догодило да „врдничка вила”, „стихотворка” коју је Београд дочекивао као ниједног писца пре тога, остане само и дуго, дуго заборављена?
Историчари књижевности верују да су томе допринела два важна, по њу судбоносна, разлога. Први је изненадна смрт, подмукло убиство у Кошутњаку, кнеза Михаила, њеног пријатеља и заштитника, а други се приписује њеном коначном одласку из Врдника у Београд.
„Смрт кнеза Михаила била је велики ударац не само за Милицу већ и за многе друге великане тог времена и за саму Србију. Као да млада, тек запупела слобода и култура, бивају, смрћу кнеза Михаила, пресечене. Милица више никада није скинула црнину. Анастас Јовановић се повукао из јавног живота и до своје смрти није се више јавно ангажовао, иако га је кнез (потоњи краљ) Милан свесрдно наговарао да остане при двору. Тих година умире и низ великих Срба... Вук, Бранко Радичевић (нешто раније), Љубомир Ненадовић, Јован Стерија Поповић. Иза њих остаје празан простор који није било лако попунити.”

Бронзани стражар у порти врдничке Раванице
Снимио Н. Глишић

Други разлог је, по свему судећи, њен одлазак с обронака Фрушке горе, „своје Аркадије”, на који је била приморана, јер све оно што је волела и што је било њено сада су газиле „туђе ноге”. Наиме, 1875. године њен брат продао је последњи виноград и део родитељске куће и она је видела, знала, да више ту не припада. Бол је понајбоље исказала речима: „Мој је душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ја сам мртва.”
У Београду је тада било све мање оних који су је поштовали и волели. Као да је њена реч, песма, многима била дража, потребнија, док је певала издалека, са свог Олимпа, с Фрушке горе, „светионика с погледом на Србију”. Остала је сама и заборављена, грчевито у руци у највећој немаштини стискајући онај златни брош који јој је кнегиња Јулија даровала за „књижевни рад који је у српској литератури стекао лепо име и у српском читајућем свету одлично уважење”.
Умрла је у четрдесет осмој години, 1878. Ни њени земни остаци нису имали мира. МС Српкиња сахрањена је у Београду, онда (1905) пренесена у Пожаревац, у породичну гробницу њеног синовца Милана Љ. Стојадиновића, тамошњег адвоката, а данас почивају у порти врдничке Раванице.
Да не буде посве заборављена, скоро сто година после њене смрти (од 1975) приређују се у Врднику и Новом Саду књижевни сусрети под називом „Милици у походе”. На њима се окупљају књижевници, сликари, вајари, сви они уметници који покушавају да сачувају сећање на ову изузетну личност, песникињу српског романтизма, али и једну из групе „уклетих песника”.

Аутор:
Петар Милатовић
Yabavnik

Luna.* · **Poslato:** 08 Nov 2012, 13:50

Делфа Иванић

У историји српског народа било је много заслужних жена које су добиле значајно место у историографији. Личност Делфе Иванић, једне од оснивача Кола српских сестара код нас, је специфична и врло мало обрађена у нашој историографији и публицистици. Рођена је 6. марта 1881. у Подгорици. Потиче из угледне породице, од оца Ивана Мусића, босанско-херцеговачког војводе, и мајке Цвије, рођ. Вукасовић, из Стоца. Као сироче без родитеља усвојио ју је председник Београдске општине Михаило Богићевић. Основну школу (1887-1897) и Вишу женску школу (1891-1897) завршила је у Београду, потом студирала хемију у Женеви (1989-1899) и студије прекинула због поочимове смрти. Постављена је за наставницу у Скопљу 1900, удала се 1901. за књижевника Ивана Иванића, тада српског вицеконзула у Скопљу, и исте године напустила службу. Потом је живела уз супруга у Скопљу (1901-1903), Цариграду и Београду (1904-1905), Будимпешти (1905-1906) и поново у Београду (1906-1912). У току Првог светског рата боравила је у Солуну, Лондону (1915), потом у Француској, у Ници и Паризу (1916-1917) у хуманитарној служби Кола српских сестара. Из Нице је прешла у Рим (1918), а по завршетку рата боравила у Трсту и Ријеци (1919). Вратила се потом 1919. за стално у Београд. Говорила је француски и служила се немачким. Боравила је краће време у Швајцарској на лечењу, држала предавања о раду женских хуманитарних друштава у Прагу (1908, 1938), Лондону (1915), Ници и Паризу (1916-1917), Риму (1918), на Сушаку и Бакру (1919), у Румунији (1922), на Хвару (1923) и у Сарајеву (1923). После Првог светског рата учествовала је у стварању неколицине четничких одбора у Нишу, Врању, Лесковцу, Скопљу, итд.

Бавила се књижевним и преводилачким радом. Преводима са француског, књижевним портретима заслужних српских жена, хуманитарно-публицистичким радовима и феминистичким чланцима сарађивала је у листовима, часописима и повременим публикацијама: Зора (1901), Босанска вила (1905), Домаћица (1906,1908) , Бранково коло (1906) , календар Вардар (1906-1941), календар Голуб (1907) , Женски свет (1908, 1929) , Жена (1912) , Veda (Нова Горица, 1925-1926) , Женски портрет (1920-1924) . У рукопису је оставила Аутобиографију (Архив Србије, Архив САНУ). Била је члан редакције Женског покрета (1921) и Алманаха Јадранске страже (1925).

У балканским ратовима са Леди Пеџет основала је IV резервну болницу за рањенике у Београду (1912), болницу за војнике у Драчу (1913), у Првом светском рату Српско потпорно удружење (1915) у Лондону за смештај 500 српских ђака у Оксфорду и Бирмингему. Учествовала је у подизању Дома Кола српских сестара у Београду, са интернатом за студенткиње (1922).

Избијање новог рата затиче је у Београду, у Душановој, где је имала кућу. Исте године је изабрана за председницу Кола српских сестара и на том положају остаје све до укидања удружења. Била је међу организаторима добротворне акције у новцу и храни затвореницима у београдским затворима. Одбила је писмену понуду немачких власти за сарадњу. Немци су забранили рад Кола 2. септембра 1942, одузели председници целокупну имовину и ухапсили је. По пуштању из затвора одбила је сарадњу са Миланом Недићем, Димитријем Љотићем и подржавала је ослободилачки четнички-равногорски покрет генерала Драгољуба Михаиловића. Касније је приступила београдској четничкој организацији. Гестапо је други пут затвара 17. фебруара 1944, са осталим припадницима равногорске организације у Београду. Одведена је у затвор Гестапоа где је остала извесно време. У четничким документима постоји извештај о њеном хапшењу. Тако је мајор Мирко Лалатовић 22. фебруара пренео извештај београдских илегалаца:

Ухапшени су: Страњаковић и Катанић, Јован Виторовић, апотекар, Томашевић, бивши председник сената, Богдан Михаиловић, инжењер, Др Спиро Доновић, хирург, са женом, Вујанац, адвокат, Зечевић, професор, на раду у Црвеном крсту, Кнежевић, директор пошта, Др Зњец, Кумануди, Рајевић, старешина кварта, Бошко Илић, полицијски инспектор, и пет агената. Круљ, министар, Богићевић, прота, Др Јосиф Вучковић, адвокат, Инђић, Церовић и Кузмић, новинари, Анђелиновић, власник штампарије „Глобус“, Панта Драшкић, намесник Станковић, Др Пера Чакуљевић, трговац Вељко Петровић, Делфа Иванић, Стана Ђорђевић, као и многи други.

У Београду је сачекала улазак комунистичких снага. Ухапшена је као непријатељ комунизма и једно време била у затвору, па је отпуштена. Остала је по страни све до почетка скандалозног судског поступка против генерала Михаиловића. Јавила се властима као сведок одбране на процесу, али јој је запрећено санкцијама ако само још једном на тако нешто помисли. Изашла је у јавност по изрицању смртне пресуде генералу Михаиловићу. Написала је комунистичким властима писмо где је понудила свој живот у замену за Дражин. То писмо дословно гласи:

Президијуму народне скупштине ФНРЈ-Београд

Обраћам се цењеном Президијуму ФНРЈ, усрдном молбом и молим га за помиловање бившег ђенерала Драже Михаиловића.
Ја се обраћам лично, у своје име, али сам уверена да за мном и сада, као и у току прошлих 47 година мога националног рада, стоје многе стотитне хиљада српских жена. Ја молим Президијум, да се у овом тешком моменту покаже и благородним и далековидним и да спасавањем главе једног противника, који је, бесумње много пута и погрешио, можда, врло често и преко своје воље, жеља и намера, учини да се у српском народу покаже једно боље и племенитије осећање од онога, казнити кривца, страдалника и побеђеног и онда, када смо ми победници.

Већи је победник, свакако, онај ко зна да прашта баш онда кад је у снази и моћи, но онај који одређеује казну и пушта, да се она изврши, без обзира на то, да ли је кажњеник крив или невин.

Благодарство и доброта су закони које нам је даривао Бог и они су, несумњиво, непогрешни. Благородство и доброта то је свакако изнад свих права и писаних људских закона. А све друго, закони, параграфи и томе слично, људска су работа и они могу бити и погрешни, много пута и онда, када се верује да се кроз њих и преко њих служи општем добру.

Ја молим Президијум, да ову моју скромну и усредну молбу уважи, и да тим, својим племенитим поступком умири многе честите српске душе. Верујући да би ово био један не само више но благодаран поступак од стране Президијума, поклањање главе једном великом противнику, онда када је он потпуно побеђен и савладан, већ да би то необично миротворно деловало на српски народ, ја нудим драговољно своју главу иако знам да она више много не вреди, нудим њу и молим да будем стрељана ја, уместо осуђеног Драже Михаиловића.

Унапред дубоко благодарна Президијуму,

У Београду 15. јула 1946.
Делфа Ив. Иванић,
кћи војводе Ивана Мусића, оснивач Кола српских сестара и негдашња његова председница. Душанова улица 11а, Београд.

Експресно је ухапшена, затворена и малтретирана од комуниста, јер се усудила та заложи живот за „зликовца“. У затвору проводи дуже време, ту је стално провоцирају комунистичке студенткиње са Вождовца, називајући је погрдним именима. На инсистирање виђенијих људи најзад је пуштена на слободу. По изласку није више председница удружења Кола српских сестара, јер је укинуто као удружење великосрпског и буржоаског карактера и као „ненапредно удружење“. Исте године је одузет Дом Кола у Београду и додељен Културно-уметничком друштву „Иво Лола Рибар“. Морала се јављати УДБ-и која је проверавала њено деловање и евентуалну повезаност са антикомунистичким групама које су деловале у Београду. Касније се повукла из јавног и друштвеног живота. Једно дуже време није живела у Београду. Умрла је 14. августа 1972. у Београду, где је и сахрањена. Ова велика национална радница остаће свакако упамћена у историји српског народа као жена која је у време велике комунистичке репресије понудила своју за главу првог герилца поробљене Европе.

Riznica

Luna.* · **Poslato:** 08 Nov 2012, 14:06

Миомир Вукобратовић

Mиомир Вукобратовић је био редовни члан Академије Инжењерских Наука Србије (АИНС) од 1998. године, као и њен дугогодишњи председник.
Рођен је 26. децембра 1931. године у Ботошу, Зрењанин, од оца Крсте и мајке Роксанде, рођене Тоскић. Гимназију завршио у Краљеву 1950. Дипломирао на Ваздухопловном одсеку Машинског факултета у Београду, 1957. Докторирао на истом факултету 1964. године из области критичних осцилација флатера ваздухопловних конструкција.
Своју другу докторску дисертацију из области роботике одбранио у Москви 1972. године у Институту за машинске науке АН СССР. Од 1958. до 1964. године радио у Ваздухопловно-техничком институту у Жаркову као самостални конструктор.
Од 1965. године ради у Институту „Михајло Пупин” као директор Лабораторије (касније Центра) за роботику. Изабран је у звање научног саветника на Електротехничком факултету у Београду 1977. године, а у звање редовног професора на Машинском факултету у Београду 1981. године.
Редовни је члан Српске академије наука и уметности, инострани члан Академије наука СССР-а (сада Руске академије наука), инострани је члан Кинеске, Јапанске, Мађарске инжењерске академије и више других иностраних академија наука и струковних академија. Сам или са коауторима објавио је до 2008. године 245 научних радова из домена роботике и теорије система у познатим међународним часописима и око 400 радова у зборницима међународних симпозијума, конференција и конгреса.

Такође је аутор-коаутор више монографија и уџбеника од којих три уџбеника на енглеском језику (Springer-Verlag), 15 истраживачких монографија на енглеском језику (Springer-Verlag, Elsevier and World Scientific Publishing), од којих су 4 монографије преведене на руски, 3 на јапански и 5 монографија на кинески језик, као и 12 поглавља у монографијама на енглеском језику. Под његовим руководством урађено је и одбрањено 29 магистарских и 26 докторских теза. Држао је по позиву преко 160 предавања и научних семинара на више од 45 универзитета и научних центара Европе, САД, Русије, Јапана и Кине. Аутор је или коаутор преко 50 пројеката, елабората и студија из области примењене роботике. Научни је руководилац свих националних пројеката из роботике почев од 1972. Био је члан преко 100 међународних програмских и научних комитета, симпозијума, конференција и конгреса. Члан је 10 издавачких одбора међународних часописа.

Започео је 1967. године рад на пољу роботике и захваљујући својим пионирским активностима засновао је код нас и у свету теоријску и примењену роботику у домену антропоморфних активних механизама. У периоду (1969-1972) заједно са својим најближим сарадницима увео је концепт Тачке Нула Момента (ЗМП), који је омогућио синтезу вештачког хода, његову динамичку равнотежу, као и њено одржавање у условима поремећаја. Након тога су били разрађени општи, рачунарски генерисани математички модели антропоморфних робота. У сарадњи са др. Д. Христићем, реализован је 1971. године, први у свету активни егзоскелет – робот за извођење вештачког хода, намењен активној рехабилитацији парализованих особа типа параплегичара.

За научни и стручни допринос добио је највиша домаћа и међународна признања од којих треба издвојити: Награду „7 јули” (1976); Октобарску награду Београда (1979); Награду „Борис Кидрич” (1981); Награду АВНОЈ-а (1982); Награду „Никола Тесла” са групом коаутора (1985); Диплому почасног доктора Државног универзитета Ломоносов у Москви (1996); Дипломе Почасног доктора Техничког универзитета у Темишвару, (1995) и у Крајови, Румунија (2001); Диплому почасног професора- саветника на Харбинском технолошком институту, Кина (1992). Дипломе Почасног доктора Универзитета у Новом Саду (1997) и Нишу (2006); Награде Удружења научника и универзитетских професора Србије „Воја Стојановић” (1998), плакету за животно дело (2005) и плакету „Никола Тесла“ (2007); Орден „Никола Тесла” I реда, највише југословенско признање у природним и техничким наукама (2002); Награду града Београда за науку (2003). Носилац је награде за животно дело које му је доделио Светски Конгрес Аутоматике (WАC), (2006). Институт „Михајло Пупин“ је доделио академику Вукобратовићу плакету „Михајло Пупин“ за животно дело поводом 40-годишњег непрекидног научног рада.

Свети Синод Српске православне цркве одликовао је академика Вукобратовића 1994. године орденом Св. Саве I реда. Асоцијација америчке роботске индустрије је доделила Вукобратовићу највише светско признање у роботици 1996. године, Награду „Joseph Engelberger” за примењено истраживање и едукацију. Академик Вукобратовић је један од 500 Срба који су обележили 20-ти век према биографском лексикону „Срби који су обележили 20-ти век, 500 личности“, М. Милановића, Београд, 2006. Са преко 2000 цитата према SCOPUS Citation Index (у који не улази цитираност у руским, јапанским, кинеским, индијским и другим часописима земаља не-енглеског говорног подручја), Академик Вукобратовић је најцитиранији научник у домену техничких наука на овим просторима и један од неколико најцитиранијих експерата у свету из домена роботике.

И поред свих понуда да каријеру настави у иностранству, Миомир Вукобратовић је остао да живи и ради у Србији.

У време НАТО бомбардовања, од Лондонског универзитета је добио понуду да постане њихов доживотни декан, што је одбио сматрајући је као непримерену.

Овоземаљски живот је проживео тихо и скромно, посвећен раду и својој породици.

Умро је 11. марта 2012. године .

srpksa riznica

Luna.* · **Poslato:** 16 Nov 2012, 10:04

Љубица и Даница Јанковић

Љубица (Алексинац, 1894 – Београд, 1974) и Даница (Лешница, 1898 – Београд, 1960) Јанковић, сестричине Тихомира и Владимира Ђорђевића су цео свој живот посветиле сакупљању и проучавању традиционалних игара, песама и обичаја. Оне су пионири српске етнокореологије. Њихов истраживачки и етнокореолошки рад обухвата широко подручје интересовања: од игара у Србији, Војводини, Црној Гори, Косову, Босни и Херцеговини, Македонији, Хрватској, Далмацији до одређених подручја Словеније. Најобухватнија збирка, резултат бројних истраживања, јесте осам књига под заједничким називом Народне игре , издаване од 1934. до 1964. године. Написале су и девету књигу, али није издата. Свака од ових књига садржи вредне теоријске расправе, записе игара и мелодија, као и црно-беле фотографије. Осим тога, написале су бројне радове разматрајући битне проблеме етнокореологије: структура игара, типови игара, записивање игара, односу игре и музике, стил и техника играња, обредне игре, психолошке основе играња, улога жене у игри, начин сакупљања игара на терену, васпитна улога и чување игара итд.

Љубица Јанковић је 1937. године у Етнографском музеју у Београду основала Архив о народним играма и од 1939. водила је Одељење за музички фолклор. Тада је систематски прикупљала драгоцену терминолошко-енциклопедијску и библиографску грађу о народним играма и музици. Сестре Јанковић су у Београду у својој кући одржавале и курсеве народних игара.
Будући да су се обе бавиле књижевношћу, њихови етнокореолошки радови су терминолошки јасни, лако читљиви, прецизни и наменски писани за ширу публику. Из тог разлога је и начин записивања игара, систем који су саме засновале, прилагођен сваком кориснику, јер је писан речима (дескриптивно). Данас се у светској, па и нашој етнокореологији такав систем не користи. Заменила га је Лабан-Кнустова нотација (Лабанотација) која се заснива на одређеним, устаљеним знацима.

Систем Данице и Љубице Јанковић се у нашим, превасходно студентским етнокореолошким радовима преводи на Лабанотацију. Без обзира на то, њихове расправе и студије засноване на сопственом систему биле су веома запажене у свету и издаване у бројним страним зборницима и часописима.Списак њихових радова је обиман. Списак литературе може се наћи на ФМУ у Београду.

О Љубици Јанковић писали су:
Милица Илијин, „Љубица С. Јанковић“, Народно стваралаштво , 13, Београд, 1974, 141-144.
Оливера Младеновић, „Академик Љубица С. Јанковић (1894-1974)“, Гласник ЕИ , 23, Београд, 1974, 135-142.
О Даници Јанковић писали су:
Љубица Јанковић, „Библиографија радова Данице С. Јановић“, Гласник ЕМ , 22-23, Београд, 1960, 263-266.
Оливера Младеновић, „Даница С. Јанковић (1898-1960)“, Гласник ЕМ , 22-23, Београд, 1960, 260-263.

srpskoblago

Luna.* · **Poslato:** 16 Nov 2012, 10:12

Лазо М. Костић

Др Лазо М. Костић, статистичар, правник, историчар, публициста и професор Београдског универзитета. Рођен је 15. марта 1897. у бокељском селу Врановићи (Доњи Грбаљ), где му је службовао отац, поп Марко Костић, 13. по реду свештеник из те свештеничке куће, која је дала још и три монахиње. У оно доба свештеници нису били само богомољци и чувари вере прадедовске. Попови су били на челу популације у сваком погледу: у рату војсковоће, у миру саветници, у политици лидери и чувари националног идентитета, у просвети учитељи, у култури носиоци свих активности. У једној од кућа Костића у истоименом засеоку радила је најстарија народна школа на српском језику у Боки и Црној Гори (па и даље), основана 1776. Више од једног века држали су је и у њој били учитељи свештеници из куће Костића, која је изнедрила и Лаза Марковог.

Његова мајка Даринка била је кћерка капетана Сава Петковића, поморског капетана дуге пловидбе, познатијег у Јужној Америци него у нашој земљи. Даринка је рођена на броду свога оца и до седме године је пловила са оцем и мајком широм света. Још у детињству је научила неколико страних језика. Помагала је мајци у подизању млађе браће, која су се такође рађала на броду. По удаји, као попадија, била је главна саветодавка женама, проводаџија и бабица. Родила је шесторо деце: два сина и четири кћери. У то време је њен отац био заповедник на неколико бродова црногорског књаза Николе. Јахту „Сан Мишел“ за књаза Николу преузео је у француској луци Нантес капетан Саво лично од бившег власника, романописца и визионара Жила Верна, и са њом уз много невоља допловио до Боке. На њој се завијорила прва српска застава на мору после пропасти средњовековног српског царства, па је и због тога било неприлика.
Након смрти Лазовог деде, протојереја Лазара Ђуровог, поп Марко је примио очеву парохију (Кртољску), па је Лазо завршио основну школу у Кртолима. Класичну гимназију је, због разних невоља и ратних прилика, похађао у Котору и Задру, приватно полагао испите на Цетињу и у Сарајеву, а матурирао у Сремским Карловцима. У међувремену, када је почео рат, од аустроугарских власти је био мобилисан и као гимназијалац упућен у Школу резервних официра у Сарајеву.

Октобра 1918. је дошао у Боку на краће одсуство, али се није враћао у јединицу по ратном распореду. Дезертирао је, крио се по Луштичким шумама и формирао наоружану одметничку „Српску гарду“.
Мењање разних школа и приватно учење и полагање испита имало је и добрих страна. Више је научио тако него што се научи током редовног школовања. По очевој жељи, у марту 1919. примљен је на Богословски факултет, али чим је чуо да је у Беогарду отворен Правни факултет, прешао је на тај факултет још у току школске 1919/20. и завршио га са високим оценама за мање од две године. Већ 1921. је задовољио строге критерије и постављен је за секретара Државне статистике Краљевине СХС. То му је било судбоносно да се почне бавити демографским односима, па је уз рад ванредно завршио и Економско-социолошке студије, на чему је и докторирао августа 1923. у Франкфурту на Мајни.

Дакле, за свега 4 године завршио је два разнородна факултета и докторирао, од чега је пола времена истовремено радио у државној служби на сложеним пословима, без одговарајућих стручних помоћника. Био је први високи стручњак економско-статистичких наука у Краљевини Југославији и први је увео економску статистику на факултете и у привредну праксу.
Упоредо са компликованим статистичким истраживањима и сређивањима обиља података (тада још није било електронских рачунара), бавио се и правним наукама. Постепено је обрадио цјелокупно административно право (три књиге великог формата са преко 1.200 страна), прво и једино у Краљевини Југославији, ако се не рачунају два недовршена покушаја. То су били и једини уџбеници из те области. Написао је и уџбеник Уставног права, такође први и једини у Југославији.
Упоредо са пословима у Београду је од 1926. био ванредни професор Јавног права и на Правном факутету у Суботици. Није имао на располагању ни службено ни приватно возило. Два пута седмично је путовао у Суботицу парном железницом.
Исте године је изабран и за ванредног професора Економске политике и Статистике на Правном факултету Љубљанског универзитета. И тамо је био професор-путник. Да не би губио време, ноћу је путовао, а дању радио. Имао је и других понуда, али их је морао одбити. Тада још није имао ни 30 година.
Комесаријат је чинило 5 личности из уже Србије, 2 Црногорца, по један Херцеговац, Личанин и Бокељ (Лазо Костић). Тада се није могло знати да ли ће букнути устанак, ни што смјерају Нијемци, а био је на снази њемачко-совјетски пакт. Чим је тај пакт раскинут, подео је неопозиву оставку. Колико је Комесаријат ублажио муке народу и колико је учинио за спас избеглица из Словеније, Босне и Хрватске, које су похрлиле да потраже спас у Србији, тек би требало објективно утврдити и обелоданити.
Након овога повукао се, али није имао мира. Ево његових речи: За све време рата је тражено од мене или да нешто напишем или да одржим неки говор. Бар сто пута је то тражено од мене. И сто пута сам одбио са истим образложењем… И тако све време рата ни слова публиковао нисам, ни реч јавно проговорио нисам (док нисам 1944. пошао у шуму). Ни многи други нису писали ни говорили, али нико то од њих није ни тражио.
Милан Недић није имао никакву улогу у стварању Комесаријата, а од када је формирао своју владу, у више махова је нудио му разне функције: министарство, саветништво, председништво Државног савета итд. Све је то одлучно одбијао. Од Недића ближи му је био Дража Михајловић, али је одбио и његову понуду 1942. да му се придружи ради израде пројекта новог Устава послератне југословенске владе. Тек кад су му пријатељи сигнализирали да му Гестапо припрема хапшење, побегао је у шуму, али не да се оружјем бори него да се склони. У Швајцарску је стигао 1. маја 1945, што значи пре завршетка рата, и издржао вишегодишње тешке избегличке муке.
Државни суд ФНРЈ није имао елемената да га проглашава кривим, па му је његов колега и предратни пријатељ др Милан Бартош неколико пута нудио добар положај ако се врати у земљу. Ипак су га оптужили, али то су урадиле његове друге бивше колеге. „Суд части Економско-комерцијалне високе школе“, оптужницом бр. 150, од 26. марта 1945. отужио га је због дела културне, административне, привредне и политичке сарадње са непријатељм и његовим домаћим помагачем. Оптужница га је теретила и за намеру да ликвидира ову високу школу (у чијем је оснивању учествовао).

Расправљало се без присуства оптуженог, без браниоца по службеној дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Од тога, нравно, није ништа било, јер није било никаквих доказа. Ипак је на предлог ове високе школе Лазо и формално 28. јуна 1945. отпуштен их државне службе. Остала је црна мрља на светлом лику честитог њега и његове угледне породице.
Тешко је преболео и на овај начин нанесене боли, утолико пре што су сви клеветници, „тужиоци“ и „судије“ били високошколовани Срби. Ипак га то није поколебало да читав остатак живота, од преко три деценије проведене у егзилу, посвети научној одбрани Српства.

Шта је све радио за Српство, то је предуга прича за ову прилику, јер би требало барем побројати објављених 80 књига (без 18 предратних) и преко 2.000 студија и полемика у разним публикацијама. Овде ћемо поменути само нека међународна признања.
Почетком 1945. изабран је за редовног члана Њемачког статистичког удружења у Минхену. До тада, он је био једини експерт у том удружењу из јужнословенских земаља и један од свега десет странаца у том удружењу.
Почетком 1955. изабран је за редовног члана Америчког статистичког удружења „American Statistical Association“ у Вашингтону (6. Д.С. 1108-16. Стреет ХБ) као једини из јужнословенских земаља.
Од 1960. био је редовни члан Економског института Универзитета у Чикагу „The Econometric Society He Univesitum“ (Чикаго 37 III).
Године 1964. када још није била објављена ни трећина његових дела, основан је Српски народни универзитет „Др Лазо М. Костић“, чиме је он још за живота био посебно почашћен (1022. Wест Неисхнел, Авени Милвоки). Две године касније почео је излазити лист „Српство“, као орган СНУ „Др Лазо М. Костић“, у коме је уступан значајан простор Лазу и онима који су писали о њему и његовом делу.
Њему није било места у поратним енциклопедијама, како загребачког тако и београдског издања. А те енциклопедије су надграђиване на предратно „Свезнање“, које је максимално експлоатисано, а да аутори „Свезнања“, међу којима је и он, нису ни поменути. Чак ни велика и најновија „Историја српског народа“ у 6 књига са 10 томова (1994.) не помиње ни Лаза ни њгова дела.
Умро је 17. јануара 1979. у самоћи, у туђој земљи, у којој је и сахрањен у католичком гробљу. Том великом и бескомпромисном борцу за Српство, српску ћирилицу и православље, на надгробној плочи, уз изразито католички тип крста, стоји латинични текст: Проф. др. јур. Лазар М. Костић 1897-1979

srpskoblago

Forum Srbija

Srbi koji su pomerali granice

Ko je OnLine