NA SRPSKI NACIN

Luna.* · **Poslato:** 10 Nov 2012, 18:03

Vlade Divac, div velikog srca

Jedan od prvih Evropljana koji je zaigrao značajniju ulogu u NBA ligi, gde je postigao više od 13.000 koševa, Vlade Divac je čovek kojim se ponosi čitava Srbija

Vlade Divac

Jedan od prvih evropskih igrača koji je zablistao u NBA ligi bio je mladić iz Srbije čije je ime danas upisano u anale svetske košarke - Vlade Divac.

Čovek koji je za doprinos razvoju ovog sporta uvršćen u 50 najzaslužnijih u Evropi i čiji je dres sa brojem 21 zauvek povučen iz upotrebe u Sakramento Kingsima, danas je predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, ali i ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija.

Jedan od zlatnih momaka srpskog sporta danas se može videti kako šeta ulicama Beograda, potpisuje autograme i slika se sa prolaznicima - uvek sa osmehom na licu, uvek ljubazan.

Divčevi košarkaški uspesi danas se ne mere ni osvojenim medaljama ni postignutim koševima, već pre granicama koje je pomerio.

U 21. godini života bio je prvi košarkaš iz Evrope koji je zaigrao u LA Lejkersima. Jedan je od samo trojice igrača koji su na najvećoj svetskoj pozornici košarke - Nacionalnoj košarkaškoj asocijaciji (NBA) uspeli da postignu više od 13000 pogodaka, 9000 skokova, 3000 asistencija i 1500 blokada i zbog toga se nalazi u Dvorani velikana. Prvi je košarkaš sa starog kontinenta koji se našao u Ol-star timu ove lige.

Vlade Divac je visok 216 centimetara i ima raspon ruku od preko dva metara. Kao mali, želeo je da igra fudbal, ali je vremenom postao jednostavno previsok za ovaj sport. Ipak, Vlade je veliki ne samo zbog toga što je visok. Njegov moto oduvek je bio da "bogat nije onaj koji ima, nego onaj koji daje". Kao i sve što je radio, i u humanitarnom poslu, jedan je od najboljih.

I kada se 2007. godine opraštao od profesionalne košarke to je učinio onako kako je sve i počeo - utakmicom!

U Srbiju je tada doveo neke od najboljih igrača sveta koji su učestvovali u nizu humanitarnih akcija i velikoj košarkaškoj utakmici koja je igrana ispred Skupštine Srbije Beogradu. Dres sa brojem 21 tada je zauvek povučen iz upotrebe u Sakramento Kingsima u Divčevu čast.

Danas, sa suprugom ima fondaciju "Ana i Vlade Divac", a njegova najveća vrlina je to što svojim radom i zalaganjem uspeva da pokrene i druge.

Samo jedan projekat "Možeš i ti" okupio je više od 50.000 ljudi, među kojima dosta poznatih sportista. Zbog velikog srca i spremnosti da nesebično deli, Vlade Divac je proglašen ambasadorom dobre volje Ujedinjenih nacija, a član je i "Svetske sportske humanitarne kuće slavnih".

Svoju ljubav prema košarci i sportu Divac nije zaboravio. I sada ponekad odigra meč, uglavnom u humanitarne svrhe ili se pojavi na nekoj sportskoj manifestaciji gde izazove veliku pažnju. Kao predsednik Olimpijskog komiteta Srbije danas radi za druge - da poboljša uslove za sportiste koji tek dolaze!

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 10 Nov 2012, 18:07

Novak Đoković, na vrhu teniskog sveta

Novak Đoković je 2011. postao teniser broj 1 u svetu i ušao u anale sporta nakon niza od 41 pobede i tri Gren slem titule u jednoj godini

Novak Đoković je postavio neke od najimpresivnijih rekorda u istoriji tenisa

U istoriji tenisa niko nikada nije imao niz od 41 pobede i tri Gren slem titule u jednoj godini sve dok svet nije video šta srpski teniser Novak Đoković ume. Titule na svim turnirima koje je do danas osvojio teško je nabrojati.

Od najvećih, tri puta je osvojio Otvoreno prvenstvo Australije, po jednom Vimbldon i US Open. Za sada. Povrh toga, čuvena akademija Laureus proglasila ga je najboljim sportistom sveta za 2011. godinu.

Međutim, kada je davne 1994. godine simpatični dečko sa kačketom na glavi i reketom u ruci u jednoj dečijoj emisiji izjavio da mu je cilj da jednog dana postane šampion, malo ko mu je poverovao. Ipak, on je verovao!

Išao je u školu, trenirao, pisao domaće zadatke i stizao da se, prema sopstvenom priznanju, igra samo noću. Usledila su prvi duži odlasci od kuće, druge države, strani jezici, novi treneri ... A onda su počele da stižu i pobede, prvi trofeji, ali i porazi, povrede ... Ipak, dečko je i dalje verovao - jednog dana biće svetski broj jedan!

A to je Novak Đoković i postao 2011. godine - najbolji teniser sveta!

Možda je njegova sudbina bila određena već kada se rodio 22. maja 1987. godine u Beogradu u porodici sportista.

Otac Srđan i majka Dijana bili su instruktori skijanja i nisu imali ništa protiv kada je njihov najstariji sin, tada četvorogodišnji Novak poželeo da uzme reket i počne da trenira tenis.

Prvu lopticu, Novak je poslao preko mreže na terenima na Kopaoniku gde je porodica Đoković tada živela, a tu ga je i videla Jelena Genčić - njegov prvi trener.

Ona kaže da će zauvek pamtiti dan kada joj je ovaj tihi i vaspitani dečak došao na trening sa torbom koju je sam spakovao, a koja je bila opremljena kao za pravi profi meč i izjavio da će, kada poraste, biti prvi reket sveta.

Usledile su godine odricanja kako za Novaka, koji je paralelno išao u školu i na treninge, tako i za njegove roditelje koji su, u najtežim vremenima Srbije, svoje dete školovali da postane profesionalni teniser. Novak je stalno odsustvovao od kuće, pohađao škole tenisa po inostranstvu, menjao trenere...

Ipak, rezultati su počeli da dolaze - kao četrnaestogodišnjak, Novak Đoković postaje trostruki prvak Evrope - u singl, dubl i ekipnoj konkurenciji, a posle odigranih pet ITF turnira nalazi se na 40. mestu najboljih juniora sveta. 2003. godine sa reprezentacijom Srbije stiže do titule najboljeg u Evropi u kategoriji do 16 godina.

Ova sezona će u životu Novaka Đokovića ostati upamćena po još nečemu - počeo je da profesionalno igra tenis. U junu ove godine u Beogradu na prvom fjučersu koji je igrao pobedio je četvrtog nosioca i osvojio svoj prvi ATP poen. Ipak, prava slava je došla kasnije ...

Odluku da svoj život posveti igranju tenisa Novak Đoković je doneo 2005. godine. U prvih 10 igrača sveta ušao je 2007. Titule su se ređale, a prva od najvećih je došla na početku naredne godine - pobeda u finalu Australian Opena, prvog Grend Slem turnira u godini.

I najvećim skepticima tada je postalo jasno da od veselog i duhovitog mladića iz Beograda mogu da očekuju još mnogo. A Novak je nastavio da trenira, da bude ono što jeste i da ide ka svom cilju - vrhu!

Bile su to godine kada je istoriju svetskog tenisa Srbija pisala zlatnim slovima - iz ove male zemlje na Balkanu koja se do tada u vestima širom sveta pojavljivala u ne tako vedrim izveštajima odjednom je stigla generacija tenisera i teniserki koji su gubili vrlo retko.

Janko Tipsarević, Nenad Zimonjić, Viktor Troicki, Jelena Janković, Ana Ivanović i Novak Đoković u jednom momentu su držali gotovo sve titule koje je u „belom sportu“ moguće osvojiti.

Ovo podrazumeva i bronzu na Olimpijadi u Pekingu 2008. godine koju je osvojio Novak Đoković. Ipak, krajem 2010. godine kruna je došla u Beogradskoj areni kada je muška reprezentacija Srbije osvojila najveće ekipno priznanje u ovom sportu - Dejvis kup.

A san dečaka sa početka ove priče ostvario se 4. jula 2011. godine kada je Novak Đoković postao broj jedan na ATP listi i tada zvanično najbolji teniser sveta.

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=F14Qb50mCbw[/youv]

Čini se da sve medelje, novac i slava koja sa tim ide nisu uticali na Novaka Đokovića. On je i dalje nasmejan, raspoložen za šalu i druženje, vredan, radan i pre svega, zahvalan za podrušku i ljubav koju mu pružaju njegovi najbliži, ali i svi oni koji satima napeto prate njegove mečeve.

Luna.* · **Poslato:** 04 Dec 2012, 21:17

Nemanja Vidić, vođa "Crvenih đavola"

Cenjen zbog svoje požrtvovanosti na terenu, kapiten "Mančester junajteda" Nemanja Vidić danas važi za jednog od najboljih fudbalera na svetu

Nemanja Vidić, stub odbrane Mančester Junajteda

Za šest godina koliko igra za tim "Mančester junajteda", engleskog fudbalskog giganta, srpski fudbaler Nemanja Vidić (30) je osvojio tri uzastopna prvenstva Engleske, Ligu šampiona i Svetsko klupsko prvenstvo u fudbalu 2008. godine. Do nedavno i srpski reprezentativac, Vidić je danas uspešni vođa "Crvenih đavola", a navijači su ga izabrali u idealni tim Premijer lige svih vremena na poziciji centralnog defanzivca.

Vidić je rođen 1981. godine u Užicu, a fudbalsku karijeru je započeo sa sedam godina u lokalnom klubu Jedinstvo Užice, uz starijeg brata Dušana. U 12. godini prešao je u „Slobodu‟ a dve i po godine kasnije je postao član omladinskog tima „Crvene zvezde‟. Seniorsku karijeru je započeo 2000. godine u „Spartaku‟ iz Subotice, kao pozajmljen igrač.

Na Zvezdinu "Marakanu" se vratio nakon isteka ugovora i bio je standardni član ekipe pod trenerom Zoranom Filipovićem. Sa „Crvenom zvezdom‟ je osvojio Kup Jugoslavije u sezoni 2001/02. Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je dok ju je vodio selektor Dejan Savićević protiv Italije u oktobru 2002. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u fudbalu 2004. godine. Za nacionalni tim odigrao je 54 utakmice i dao dva gola.

Iz „Crvene zvezde‟ u julu 2004. odlazi u moskovski „Spartak‟. Detalji tog transfera nisu predočeni javnosti, ali je objavljeno da je Vidić postao najskuplji odbrambeni igrač u istoriji ruske premijer lige.

Dve godine kasnije, Nemanja Vidić dolazi u „Mančester junajted‟ za 10,25 miliona evra gde je debitovao u januaru 2006. godine u meču protiv Blekburna. Dobio je dres sa brojem 15. Ukazano poverenje je opravdao osvajanjem četiri titule prvaka Engleske - 2007, 2008, 2009. i 2011. godine.

Tokom tih sezona, tamošnji kolege profesionalni fudbaleri uvrstili su ga u idealni tim Premijer lige, a čelnici šampionata su ga 2009. i 2011, izabrali za najbljeg igrača tog takmičenja. Početkom septembra 2010. dodeljena mu je kapitenska traka „Mančester Junajteda‟ čime je postao tek drugi stranac u istoriji „Crvenih đavola‟ kome je ukazana takva čast.

Vidića cene zbog izdržljivosti, nesvakidašnje požrtvovanosti i sposobnosti da dobro igra glavom i u odbrani i napadu. Brzo je postao idol navijača „Junajteda‟ koji ga zbog ovakvog načina igre često porede sa legendom kluba Stivom Brusom.

Nemanja Vidić je bio u timu Srbije i Crne Gore na Svetskom prvenstvu 2006, ali nije odigrao nijednu utakmicu, pošto je bio pod suspenzijom zbog kartona iz kvalifikacija, a 12. juna je doživeo težu povredu kolena, pa je propustio i utakmice protiv Argentine i Obale Slonovače.

Novinari uglednog francuskog sportskog lista “Ekip” dva puta su ga birali u idealni tim sveta - 2007. i 2008. godine.

Luna.* · **Poslato:** 04 Dec 2012, 22:43

Rekli su o Srbiji

Alfons de Lamartin, 19-vekovni francuski pesnik, u Srbiji je video "gorštake sa urođenim manirima i dame lepe kao u švajcarskim kantonima"

Veliki Johan Volfgang Gete naučio je srpski jezik da bi čitao našu epsku poeziju u originalu

Irski književnik Semjuel Beket bio je impresioniran atmosferom Beograda

Luna.* · **Poslato:** 04 Dec 2012, 22:46

Šta je impresioniralo Alfonsa de Lamartina?

Priče o "gorštacima sa urođenim manirima, pastirima koji žive za slobodu i ženama koje su lepe kao dame iz švajcarskih kantona“ zapisao je nakon proputovanja Srbijom Alfons de Lamartin, francuski 19-vekovni romantičar, pesnik, putopisac i političar

Alfons de Lamartin

Da li je upravo Lamartin napravio most francusko-srpskog prijateljstva a ne Prvi svetski rat kako se dugo mislilo?

On je prvi čovek čije je mišljenje imalo veliki utacaj a koji je proneo Evropom glas o patnji balkanskih naroda pod otomanskom vlašću i velikoj hrabrosti Srba u borbi za slobodu.

Njegova zemlja do tada je bila u dobrim odnosima sa Otomanskim carstvom, ali nakon Lamartinovih reči, sve se promenilo.

Prolazio je kroz celu Srbiju, upoznavao seljake koji su ga gostili u svojim skromnim seljačkim kućicama, pričao sa knezovima, ratnicima i zaključio da „među njima ima veoma malo imovinske nejednakosti, a jedina raskoš je u oružju“ kojim su oni branili svoju slobodu.

Dopadao mu se srpski jezik jer ga je smatrao „skladnim, muzikalnim, ritmičnim“. Ali postoji nešto što je u zemlji ovog malog balkanskog naroda najdublje dotaklo dušu romantičnog pesnika.

Naime, u povratku iz Carigrada, jednog davnog juna 1833. godine, poželeo je da se odmori nedaleko od Niša. Nehajno je seo na kamen ispred građevine koja mu se našla na putu a pravila je dovoljno debeo hlad za njegov predah.

Kada je podigao glavu, užasnuo se. Ispred njega je stajala strahovita kula napravljena od ljudskih lobanja.

Pod utiskom otkrivanja ovog divljačkog spomenika, pesnik je u knjizi „Put na Istok“ u odeljku “Spisi o Srbima” zapisao:

„Staza me je k njoj vodila; ja joj priđem bliže i davši jednom turskom detetu što je išlo sa mnom svoga konja da mi prdrži, sedoh u hlad od kule da malo otpočinem. Tek što sam seo, kad podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi za koje mi se učinilo da su od mramora ili belog kamena načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja.

Te lobanje i ta čovečija lica oguljena i pobelela od kiše i sunca; može biti petnaest do dvadeset hiljada oblepljena sa malo maltera, obrazovala su potpuno slavoluk koji me je zaklanjao od sunca; na nekima je još zaostala kosa i lepršase na vratu kao lišaj ili mahovina, jak i svež povetarac duvao je s planina i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje. Nikog nije bilo da mi objasni taj divljački spomenik...“

Pesnik nije dugo čekao na objašnjenje. Iz strašnog prizora trgli su ga turski konjanici koji su došli da ga doprate u varoš, i ispričali mu priču o Čegarskoj bici koja se dogodila 24 godine pre nego što je Lamarten ugledao srašnu kulu.

On se okrenuo, još jednom pogledao kulu i „okom i srcem pozdravio ostatke tih junačnih ljudi čije su odsečene glave postale kamen temeljac njihove otadžbine“.

U okviru Prvog srpskog ustanka protiv viševekovne otomanske okupacije, ova bitka je bila veoma značajna za ustanike ali izgubljena, bez obzira na ogromnu hrabrost srpske vojske pod vođstvom slavnog vojvode Sinđelića.

Nakon bitke, surovi Huršid paša je davao za svaku srpsku glavu po 25 groša, da bi odranu kožu sa njih punio pamukom i slao u Carigrad kao dokaz svoje pobede. A Srbima i svim ostalim koji bi i samo pomislili da podižu bunu protiv velikog Otomanskog carstva, napravio je, kao pretnju, spomenik od lobanja 952 srpska vojnika.

Međutim, ni Srbi kao ni ostali balkanski narodi nisu se dali tako lako zaplašiti, pa su istrajali u svojoj borbi, jer kako je napisao Lamartin: „...srpski narod imao je ponosito srce koje se moglo rascepati, ali ne i saviti, kao što se ne može saviti ni srce hrasta u gori...“

Luna.* · **Poslato:** 25 Dec 2012, 21:03

Nemac koji voli YU rok

Henri Giscard Bohnet, direktor Fondacije "Konrad Adenauer", živi kao i svaki običan stanovnik Beograda - ispija kafe, posećuje prestoničke splavove, jede palačinke sa Eurokremom i Plazmom. Za Serbia.com, Henri otkriva zašto ga oduševljava YU rok i kako doživljava Srbiju

Henri Giscard Bohnet

Kako se osećate u Srbiji i šta u našoj zemlji na Vas ostavlja najsnažniji utisak?
U Beogradu sam već godinu i po dana. Nakon trogodišnjeg boravka i rada u Skoplju, prija mi promena jer je Beograd mnogo veći grad.

Mnogi delovi Srbije su veoma lepi, priroda je fascinantna.

Nedavno sam posetio Uvački kanjon koji me je potpuno osvojio. Reka Drina, recimo, je zaista divna, a pogled na Taru je zaista nešto što treba doživeti.

Da li su stanovnici Srbije gostoljubivi?
Veoma. Svi narodi Balkana su otvoreni i komunikativni, pa je jednom strancu kao što sam ja lako da upoznaje nove ljude bez obzira na to što Nemci tokom istorije nisu uvek činili dobre svari.

Ljudi su ovde zaista prijatni i druželjubivi. Mog dvogodišnjeg sina već poznaje gotovo čitav kraj. Kada vikendom ujutru pođemo u šetnju, naše komšije, radnici u kafićima, prodavci na pijaci, uvek ga časte kolačima ili voćem i daju mu nešto čime bi se igrao.

Da li vam se dopada srpska kuhinja?
Naravno! Ja sam ljubitelj mesa i u tome ličim na Srbe koji su poznati po tome što uživaju u njemu. U restoranima uvek naručujem i Šopsku salatu, a radujem se i ćevapima i pitama. Nezaobilazna poslastica mi je palačinka sa Eurokremom i Plazmom.

Kako provodite svoje slobodno vreme u Beogradu?
Uživam u srpskom načinu življenja koji podrazumeva da se i zvanični i nezvačni sastanci često održavaju u kafićima, opuštam se u društvu prijatelja na splavovima uz muziku uživo.

U svom komšiluku, na Vračaru, posećujem dva tri kafe-bara. Omiljeni mi je kafe “Priča”, dok YU rok slušam u „Maršalu“. Dopada mi se muzika sa ovih prostora, posebno bend EKV, i fascinira me to što muzika spaja Balkance. Bez obzira na to da li su Bošnjaci, Makedonci, Srbi ili Hrvati, svi ljudi vole istu muziku.

Veliki deo svog slobodnog vremena provodim i vozeći bicikl pored beogradskih reka. Čak i na posao dolazim biciklom, a ako mi se ukase prilika brodićem krstarim Dunavom i Savom.

Da li ste čitali knjigu nekog srpskog pisca?
Čitao sam „Na Drini ćuprija“ Iva Andrića i preporučio bih je svima.

Kada Vas prijatelji pitaju da li da posete Srbiju i šta u njoj mogu da očekuju, šta im kažete?
Ljudi u Nemačkoj ne znaju puno toga o Srbiji. Važno mi je da im kažem da ovdašnji narod ima mediteranski karakter, da je veoma komunikativan i opušten. Upozorim ih da dođu spremni za zabavu jer život ovde počinje od šest popodne i traje do kasno u noć, ali i da je zaista šteta otići odavde a ne probati lokalne specijalitete.

Šta u Beogradu podseća na Vaš Hamburg?
Beograd me često podseti na Hamburg. Ova dva grada su slična po broju stanovnika, ali i po tome što su okruženi vodom. Hamburg ima veću luku, više brodova, ali zato nepovoljniju klimu sa puno kiše, dok Beograd ima puno sunčanih dana.

Koji je Vaš omiljeni deo Beograda?
Pored Dorćola, dopada mi se i Vračar, deo Beograda u kome živim. Blizina Hrama Svetog Save je nešto što ga čini stvarno posebnim. Osim toga, raduje me odlazak na Kalenić pijacu gde mogu da kupim sveže voće i povrće. Ovaj deo grada krije mnoštvo ušuškanih lepih kafića, ali i starih kafana koje su deo srpske tradicije.

Ta mešavina kultura Istoka i Zapada koja je karakteristična za Srbiju mi se jako dopada jer čini ovaj deo Evrope posebnim.

Vuk · **Poslato:** 20 Feb 2014, 22:20

Braca · **Poslato:** 02 Jul 2014, 09:37

Braca · **Pridružio se:** 26 Apr 2012, 09:04 **Postovi:** 50742 **Lokacija:** Balkan

Mala pametnica "razbija" Rubikovu kocku

Mondo

phpBB [video]

Dunja Došen Majkić iz Beograda ima 12 godina i slaže Rubikovu kocku za 10 sekundi, brže od zvaničnog rekorda u Srbiji.

Forum Srbija

NA SRPSKI NACIN

Ko je OnLine