Najveći dobrotvori i prijatelji Srbije

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

preuzeto sa bloga

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 08 Nov 2012, 12:55

Kicoš i narodni dobrotvor

Kako je institucija kulture u kojoj nastupa Filharmonija dobila ime po jednom selu?

U Kolarčevoj zadužbini, na Studentskom trgu, koncerte održava Beogradska filharmonija, kao i neki poznati svetski muzičari, jer se svečana sala Zadužbine smatra čudom akustičke tehnike arhitekte Petra Bajalovića (1876 – 1947). Osim koncerata, sale zadužbine služe i „polzi” zbog koje su i testamentarno stvorene – narodnom prosvetiteljstvu.

Zadužbinar Ilija Milosavljević – Kolarac, po svemu sudeći, nije završio nijedan razred bilo koje škole, o školovanju nema ikakvog traga u beleškama njegovih biografa, osim ako se pod školom ne podrazumevaju pijačni trgovi podunavskih gradova, ali je tvrdo testamentarno tražio da se svo njegovo bogatstvo uloži u narodno prosvetiteljstvo. Kada bi se sad pomolio iz svoje večne kuće na Novom groblju, Kolarac bi verovatno zadovoljno zaklimao. Zadužbina radi, u njoj se narod kulturno uzdiže i što je najvažnije – zgrada postoji.

Podignuta je. Što je veliki uspeh! I pored milion dinara u zlatu i 20 000 dukata, koje su, između ostalog, ostale zabeležene u njegovoj poslednjoj volji, izgradnja palate prosvetiteljstva je kasnila preko 50 godina. Zašto? E, to je već priča o ukrštenim životima jednog od najbogatijih Srba svoga doba i vladajuće dinastije, kako bi se današnjih jezikom reklo, sukoba tajkuna i politike.

Do prvog sukoba između trgovca Ilije Milosavljevića, koji je svom imenu dodao modifikovani naziv svog sela Kolare, da bi ga po tome odmah prepoznavali u trgovačkim čaršijama na Dunavu, i kneza Miloša Obrenovića došlo je zbog – oblačenja. Kicoškog.

Kolarac je u Beograd došao kao vispreni dečak bez imetka.

„Ja nisam znao ni za glad, ni za žeđ, ni za san, kad je trebalo raditi i zaraditi”, pričao je kasnije.

Osim što je bio radoholik, Kolarac je umeo i da bude razuman u ljubavi – radeći kod čuvenog beogradskog trgovca Milutina Radovanovića, „zaveo” je njegovu kćer Sinđeliju, i ubrzo se s njom venčao.

Obogatio se kao u bajci. Voleo je da pokazuje svoje bogatstvo: na jednoj slici je prikazan u bundi od samurovine, koja je tada vredela 500 dukata. Šepurio se kroz beogradsku varoš u odelu vezenom srmom, a nosio je i fes sa zlatnom kićankom. Kada je knez Miloš video konkurenta trgovca, toliko moćnog i naglo bogatog, zabranio mu je da se „šepuri”. Kolarac shvata poruku i beži u Austro-Ugarsku. Postaje veliki žitni trgovac u Pančevu.

Sa Obrenovićima se gledao celog života, od 1800. do 1878. preko nišana. Nekoliko meseci pred smrt, Milan Obrenović ga optužuje da je podstrekivao antidinastičku Topolsku bunu i stavlja mu bukagije na noge. Obrenovići su u njemu videli glavnog finasijera opozicije. Ne samo da su ga progonili za života, nego i posle smrti. Sudovi su bili podstrekivani da ospore Kolarčevu testamentarnu volju. Dve sudske instance su presudile u korist njegovih sestričina, koje su tražile da se poništi volja narodnog dobrotvora i da sva imovina pripadne njima. Tek je najviša sudska instanca, potvrdila testament. I tako je, zbog svih ovih odlaganja, uključujući ratove, Kolarčeva volja ostvarena tek pola veka po njegovoj smrti. Ali je ostvarena, na polzu narodnu.

Nenad Novak Stefanović
Politika

Luna.* · **Poslato:** 09 Nov 2012, 13:09

Hans nikada ne dolazi praznih ruku u Srbiju

Najplemenitiji podvig godine: "Naš" Švaba, proteran 1944., starost posvetio donacijama starom zavičaju. Dobio sam državljanstvo. To mi je veoma važno jer sam zavetovao sina da me ovde sahrani, kaže Hans

Hans u Odžacima

HANS Lauber je bio dete kada je u oktobru 1944. godine sa majkom, dve sestre i bratom izbegao iz Odžaka i Jugoslavije u Nemačku. Došao je kasnije kao mladić, obišao očev grob, upoznao neke ljude i od tada je u svom rodnom gradu po nekoliko puta godišnje, ali nikada praznih ruku. Za njegovu humanost zna i srpska vlada koja mu je "preko reda" izdala uverenje o srpskom državljanstvu.

Lauber se drži pravila da dela treba da svedoče o ljudima. "Neka dela govore, znati je važno ali činiti je mnogo više". On je najzaslužniji što je u Odžake, iz Nemačke stiglo mnogo pomoći koja se procenjuje na oko dva miliona evra. Dve montažne zgrade, nekoliko vatrogasnih vozila... - Najviše volim da pomažem vatrogascima, to su mnogo dobri ljudi i sa nekima sam se i sprijateljio - rekao nam je Lauber.

Kako da se ne sećam rata. Bio sam dečak i ništa nisam shvatao. Sećam se utakmica i jakog rivalstva između okupacionih nemačkih i mađarskih vojnika. Sećam se očeve smrti i sahrane, škole... Mi Švabe smo morali da bežimo pred dolazak ruske vojske i partizana. Bili smo deca, brat, dve sestre i ja. Otac je umro još pre rata i mi nismo nikome bili krivi, ali majka nam je objasnila zašto napuštamo Odžake. Rekla je: "Deco, moramo na put zbog Ane i Katarine. Koja god vojska dođe, nemačka, ruska, mađarska, jugoslovenska ili bilo koja druga, one bi za njih bile privlačne mlade devojke i mi bežimo da bi one bile zaštićene."

VAŽNI SU LJUDI

- ŠTO postoje nacije kad postoje ljudi, oni su najvažniji. Nisu važna ni imena, ja ne volim da se veliča ono što radim. Važno je da svi radimo koliko god možemo za decu koja dolaze u budućnosti, da budu srećna, a naša imena treba da prekrije zaborav. Dela neka traju.

Bežali su na zapad, preko Dunava pa prema Beču, petoro Laubera, u dugim kolonama, priča Hans, danas profesor muzike u penziji, i vlasnik jednog lepog zamka u Bavarskoj.

Gospodin Lauber nosi upečatljive slike iz ranog detinjstva. Kroz smeh priča kako su očevi pijančili nedeljom dok su ih ispred kafana čekali konji sa fijakerima koji su znali svoj zadatak da pijane gospodare dovezu do kuća.

- Dopadaju mi se ovde ovi dragi ljudi, vrlo su srdačni, neposredni. Ja pomažem Odžacima jer su mi najbliži, izabrao sam njih, a svako ko može treba da pomogne nekome. Nekome ko je vredan pažnje, a to je najveći broj ljudi - priča iskreno ovaj čovek za koga prijatelji u Odžacima kažu da nosi sa sobom "lekoviti mir".

Pomogao je Srbiji sa sredstvima i novcem ukupne vrednosti oko dva miliona evra.

Uzvratila mi je i vlast Srbije. Bio je to veoma srećan dan kad sam dobio direktno od ministra Dačića papir da sam državljanin Srbije. To je veoma važno za mene, jer sam zavetovao sina da me sahrani na groblju u Odžacima. Želim da se upokojim baš ovde gde sam prvi put ugledao to veliko beskrajno nebo.

BILI SMO TUĐI I U NEMAČKOJ

- U NEMAČKOJ, našoj staroj domovini, bili smo tuđi. Zvali su nas Bačakari, po Bačkoj, svi su nas gledali popreko. Primila nas je u kuću jedna gluva žena čiji su sinovi poginuli u ratu i ona je bila srećna da nekome može pomoći, to neću zaboraviti do groba.

U tom selu njena kuća je bila najsiromašnija, bili su baš puki siromasi. Nerado pričam o tome, jer je veoma dirljivo za mene, a i to je prošlost. Treba pričati o budućnosti, kaže Hans.

vecernje novosti

Luna.* · **Poslato:** 14 Nov 2012, 11:58

Italijan godinama pomaže Srbima na Kosovu

Najplemenitiji podvig godine: Italijanski publicista i novinar, Enriko Vinja, godinama pomaže i svedoči o životu Srba na KiM. Brojne donacije u novcu, hrani, garderobi... Direktna pomoć za pedesetak porodica...

Enriko Vinja

GANUT teškim životom Srba u izolovanim sredinama na Kosovu i Metohiji, italijanski novinar i publicista Enriko Vinja osnovao je organizaciju „SOS Kosovo i Metohija“.

Spisak događaja koji su ga „dotakli“ na Kosmetu je, kaže, gotovo beskonačan. Pomaže koliko može. Već deset godina sakuplja novac, šalje hranu, garderobu, školski pribor... Koristi svaku priliku u italijanskim medijima da tamošnjoj javnosti prenese istinu o Kosmetu i srpskom narodu.
Enriko poznaje sve njihove probleme. Njegovo Udruženje trenutno novčano pomaže pedeset srpskih porodica, najpre porodice kidnapovanih, sa bolesnom decom, ali i one koje koje žive vam Kosmeta. Ne voli da priča o svojim dobročinstvima, već o prijateljstvu i ljubavi. Čini to umesto njega Enrikova prijateljica Radmila Vulićević, književnica iz Prištine, preko koje je upoznao južnu srpsku pokrajinu i zavoleo i njen narod.

- Nije mu teško da za jedan vikend prevali 1.500 kilometara iz Torina, u Nišu obiđe porodice raseljenih, ode na Kosmet i vrati se nazad. - priča Radmila. - Enriko smatra svojom misijom da prenese istinu o životu i tragediji Srba na ovom prostoru. On je pre svih novinara stigao u Goraždevac, kada su iz zasede Albanci na reci Bistrici ubili dvoje srpske dece, a ranili petoro dok su se kupali. U Orahovcu i Velikoj Hoči snimio je film o životu srpskih mališana, ali i napisao knjigu „Od rata do opsade“, koja sadrži i crteže i misli dece iz ovih enkalva...

MILIONSKA POMOĆ

ENRIKO Vinja, uz pomoć još nekoliko italijanskih humanitarnih organizacija, od 1999, godine pomaže deci radnika „Zastave“ iz Kragujevca. Dosadašnja pomoć premašila je tri miliona evra. Naime, u okviru pomenute akcije pomoći svaki donator iz Italije brine se o jednom detetu, pri čemu mu godišnje obezbeđuje određenu novčanu pomoć. Samo 2008, recimo, dopremio je tonu i po pomoći u pokućstvu, hrani, garderobi za raseljena lica po Kolektivnim centrima u užoj Srbiji.

Prihodima od prodaje knjige i diskova sa filmom nabavljao je pomoć za porodice o kojima je pisao. Posle svakog posete Kosmetu, gostovao je na italijanskim televizijama. Zahvaljujući njegovom potresnom i ubedljivom svedočenju o tome kako tamo Srbi žive, sticao je brojne pristalice, koji su postajali i donatori Udruženja „SOS Kosovo i Metohija“.

Zbog svojih stavova stekao je Enriko i brojne neprijatelje. Dobijao je pretnje od pripadnika terorističke „Oslobodilačke vojske Kosova“. Kaže to ga nije obeshrabrilo. - Na prostoru bivše Jugoslavije prisutan sam od 1992. godine, ali moje srce i duša su najbliži Kosmetu. Tamo sam prvi put došao 2002. godine. I više nisam ostavljao prijatelje. Sa njima sam se prethodnih godina smejao, plakao, delio zajedničke strahove - priča Enriko, svestan i reči svojih prijatelja da nije bitno šta je doneo, već to što je došao.

Susreti sa tim, kako kaže, jednostavnim ali divnim ljudima, ljudima sa tugom ali i s dostojanstvom, davali su mu nadahnuće.

- Izgubili su sve, ali ne dostojanstvo zbog sopstvene istorije i duha.... Emocije koje sam sa njima podelio i proživeo čine i moj život vrednijim.

Enriko žali što ne može da dolazi još češće.

- Prilikom svakog odlaska sa Kosmeta obuzima me osećaj da napuštam braću, prijatelje, sestre... zatvorenike svetske nepravde. Ne želim da ih ostavljam same. Oni su deo mene, kao i manastir Visoki Dečani. To ostrvo mira okruženo nasiljem, mržnjom i neprijateljstvom, jedna je od mojih najjačih životnih impresija.

ENKLAVE “OTPORA“

Enriko kaže da će uz pomoć Udruženja nastaviti da podržava kosmetske Srbe, pa čak i ako ostane samo jedna enklava „otpora“.

vecernje novosti

Luna.* · **Poslato:** 18 Nov 2012, 18:08

Knez deli stipendije

Tokom loze Nemanjića, zadužbinarstvo doseglo najveći domet. Oživelo je, posle odlaska Osmanlija, u vreme obnove srpske državnosti.

SRPSKI narod, trajući vekovima, iznedrio je mnoge ktitore, podvižnike i dobrotvore - plemenite, nesebične ljude, koji su promišljali budućnost svog roda. Zadužbine (reč potiče od srpskog izraza “zadušje”) i zadužbinarstvo, pojavili su se u vreme nastajanja srpske državnosti, pod županom Stefanom Nemanjom. Tokom loze Nemanjića, zadužbinarstvo je doseglo najviši domet, a potom sasvim nestalo, usled pada srpske srednjovekovne države pred najezdom Maloazijaca. Srednjovekovni zadužbinari gradili su pokolenju manastire zarad molitve, ohrabrenja i duhovnog uzdizanja. Usledio je petovekovni mrak neslobode pod Turcima, ali iskra dobročinstva u srpskom narodu nije zgasnula.
Zbivanja u Novom veku omogućila su srpskim podvižnicima da nesebično pomognu obnovi kulture svog naroda. Udovoljavajući Božjoj zapovesti da “onaj koji ima podari i onom koji je potrebit”, srpski dobrotvori gradili su za sebe i svoj rod, činili dobro sebi i svom narodu.
Srbiji, koja ovih dana obeležava dva veka od kada je zbacila turski jaram i Beogradu, čiji oci ovih dana slave šest vekova prestoničkog statusa, srpsko zadužbinarstvo u bliskoj prošlosti dalo je veoma mnogo. Zidanje zadužbina, privilegija srednjovekovnih kraljeva, knezova i boljara, u novijem vremenu postala je cilj običnih ljudi, koji su uspeh u životu želeli da krunišu ostavštinom svome narodu. Novovekovni srpski zadužbinari, najviše su darivali Beogradu. Osećali su da je vreme Osmanlija zanavek prošlo, da srpsku prestonicu valja podizati, ugledajući se na evropske metropole tog vremena.
USPEH dva srpska ustanka, početkom 19. veka i obnova srspke državnosti, između ostalog, omogućila je prelazak kapitala u ruke pojedinaca. Oživelo je neugaslo i u srpskom narodu duboko ukorenjeno zadužbinarstvo. Još je knez Miloš Obrenović, nameran da unapredi znanje naroda, određivao “stipendije” talentovanim mladim ljudima, na primer, Maksimu Nikoliću Miškoviću ili Joakimu Vujiću.
Knez Aleksandar, sin velikog vožda, prvi je deo svoje imovine priložio za opšte dobro, stvarajući fond za obrazovanje mladih ljudi. Iz tog vremena, u Arhivu Srbije sačuvana su dokumenta o zadužbini i fondovima Tome Vučića Perišića, a u univerzitetskoj arhivi, podaci o fondu kraljice Natalije Obrenović.
U 19. veku, pojedini Srbi sticali su ogromno bogatstvo, ali, dobrim delom koristili novac za unapređenje narodne privrede, podizanje bolnica, a najčešće za opšte prosvećivanje, kao što je to učinio kapetan Miša Anastasijević. U kasnijim godinama devetnaestog i početkom dvadesetog veka, najviše dobrotvora opredeljivalo se za darovanje Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i Univerzitetu u Beogradu.
SRPSKA pravoslavna crkva, težište srpske sabornosti, vekovni je svedok, često i baštinik zaveštanja znamenitih dobrotvora. Crkva, u duhovnom bdenju nad celokupnim Srpstvom, i te kako uvažava, podržava i vrednuje podvižništvo u svom narodu. O srpskim dobrotvorima iz raznih epoha, svedoče crkve i manastiri širom zemlje.
Arhiv Srbije u kojem su svedočanstva o 490 fondova, ili arhiv SANU sa 64 dokaza o zaveštanjima, kao i podužim spiskom darodavaca, dokaz su zadužbinarstva u modernoj Srbiji. Imena vladara i vlastelina, ktitora iz srednjeg veka, ali i Save Tekelije, Ilije Milosavljevića Kolarca, kapetana Miše Anastasijevića, Luke Ćelovića i mnoštvo drugih dobrotvora iz novijeg vremena, utisnuta su u vekovnik srpskog zadužbinarstva.

NAMENA

STICAJ istorijskih okolnosti, učinio je da zadužbinarstvo zgasne nakon Drugog svetskog rata, kad je uspostavljena višedecenijska vladavina komunističke ideologije. Fondove nekadašnjih zadužbinara obesmislile su upravo te istorijske promene. Za razliku od srednjovekovnih zadužbina, koje su zadržale osnovnu namenu, građevine ostavljene otečenstvu u novije vreme, često su neprimereno upotrebljavane.
Tek poslednjih decenija prošlog veka, oslabile su ideološke prepreke, a demokratizacija društva stvorila je klimu u kojoj bi srpsko zadužbinarstvo, moglo da bude obnovljeno.

(Nastavlja se)

Luna.* · **Poslato:** 19 Nov 2012, 22:52

Kolarčeva dva fonda

Bogati trgovac Ilija Milosavljević testamentom namenio sredstva za izgradnju srpskog univerziteta i štampanje knjiga na ćirilici.

Piše: Jovan NIKOLIĆ
ILIJA Milosavljević Kolarac, veliki srpski dobrotvor, rođen je početkom devetnaestog veka u Kolarima, selu nadomak Beograda. Otac Milosav, po zanimanju abadžija, pošao je 1804. godine u ustanak protiv Turaka, ostavljajući supruzi Jovanki da brine o Iliji i još troje maloletne dece. Slom voždove države prinudio je porodicu da izbegne preko Dunava u Crepaju. Vratili su se u Beograd nakon turske amnestije, 1813. godine.
Naredne godine, sa nepunih 14, Ilija prvi put dolazi u Beograd tragajući za zaposlenjem. Put ga potom odvodi kod daljeg rođaka u Pančevo, a on ga prosleđuje u Vršac, na izučavanje trgovačkog zanata.
Nepune tri godine kasnije, Ilija je ponovo u Beogradu, uposlen kod Milutina Radovanovića, vodećeg beogradskog trgovca. Tu je upoznao i zavoleo gazdinu kćer Sinđeliju, isprosio je i sklopio brak. Stanovali su na Zereku, današnjem Dorćolu, gde je Ilija otvorio svoj dućan. Tada je prezimenu Milosavljević dodao Kolarac, po selu iz kojeg je potekao.
NAKON decenije uspešnog poslovanja u Beogradu, Ilija Kolarac preselio se u Pančevo i započeo trgovinu svinjama i hranom. Sa ortacima, Đorđem Jovanovićem, a kasnije i Đorđem Vajfertom, Kolarac je proširio poslove do Pešte i Beča. Četrdesetih godina stekao je austrijsko državljanstvo i postao spoljni savetnik pančevačkog Magistrata.
U međuvremenu, Sinđelija teško oboleva i umire u peštanskoj bolnici, a suprug je sahranjuje na groblju kod crkve svetog Marka u Beogradu. Ostavši sam, jer dece nisu imali, Kolarac se, 1856. godine, vraća u Beograd. Započeo je trgovanje solju i šalitrom. Posao se širio, a Ilija Kolarac okreće se kupovini nepokretnosti u blizini Varoš i Stambol kapija. Predosećao je odlazak Turaka nakon incidenta na Čukur česmi i turskog bombardovanja grada. Kada je država konfiskovala turska napuštena imanja, Kolarac je otkupio nekoliko placeva i na nasutom beogradskom šancu podigao kuću i radnje.
USKORO je sa Tomom Vučićem Perišićem, osnovao Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu, u iznosu od 250 dukata. Novac je predat beogradskom mitropolitu Petru. Na poziv Svetozara Miletića, četiri godine kasnije, Ilija Kolarac priložio je 400 dukata fondu za otvaranje Pravne akademije, u okviru Matice srpske.
Već u poodmaklim godinama, Ilija M. Kolarac, povukao se iz poslova i prepustio mirnom životu rentijera. 1878. godine, neočekivano je optužen za učešće u Topolskoj pobuni. Ni kriv ni dužan, osuđen je na pet godina robijanja u požarevačkom zatvoru. Knezovim ukazom u čast proglašenja nezavisnosti Srbije, Ilija Milosavljević pomilovan je nakon nekoliko meseci tamnovanja. Osamdesetogodišnji Kolarac, poživeo je na slobodi samo nekoliko meseci. Šestog oktobra 1878. godine, umro je u svojoj kući kod Stambol kapije.
TESTAMENTOM je predvideo dva fonda. Prvi je namenio podizanju **srpskog univerziteta** koji bi se zvao **Univerzitet Ilije M. Kolarca, osnovan sopstvenim trudom na korist svoga naroda**. Odluka o izgradnji Kolarčevog univerziteta na Studentskom trgu u Beogradu, doneta je 26. juna 1927. godine. Zgrada koju je projektovo arhitekta Petar Bajalović, završena je 1932. godine.
Drugi je bio **Književni fond Ilije M. Kolarca**, kojim su nagrađivana ćirilicom pisana književna dla Srba iz svih **predela srpskih**, i pomagano izdavanje knjiga. Najpoznatije biblioteke ovog fonda bile su **Mala biblioteka** i **Poučna biblioteka**. Među izdanjima ovog fonda našla su se dela Ive Andrića, Aleksandra Belića, Ivana Đaje...

ZAVEŠTANJE
DRUGI svetski rat i političke promene koje su usledile, gotovo su uništili finansijske izvore Zadužbine Ilije M. Kolarca. Pre 14 godina, ostavštini beogradskog dobrotvora vraćen je status zadužbine, pa Kolarčev narodni univerzitet ipak ugošćuje akademske građane glavnog grada. Tako je, donekle, ispoštovana volja darodavca: **Ja želim da ove moje naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije i da ne može ove moje naredbe preinačiti ni zakon, ni vlasti državne, ni ma ko drugi!**

(Nastavlja se)

Luna.* · **Poslato:** 20 Nov 2012, 23:31

Domovina u srcu

Mihajlo Pupin Idvorski osnivao fondove za obrazovanje i kulturu. Veliki patriota poslao Srbiji 140 miliona dolara pomoći, garantovao za isplatu oružja za srpsku vojsku za Solunski front.

PIŠE: Jovan NIKOLIĆ
MALO je poznato da je veliki srpski naučnik svetskog glasa Mihajlo Pupin bio jedan od najvećih srpskih dobrotvora. 1914. godine stvorio je **Fond Pijade Aleksić-Pupin**, u znak sećanja i zahvalnosti majci Pijadi, koja mu je omogućila da se školuje i uputi u svet u kojem je postigao ogromni naučni uspeh. Svake godine, sredstvima tog fonda, na svečanim Svetosavskim akademijama, nagrađivani su učenici koji su se isticali u književnosti, istoriji, ali i **guslarstvu sa pesmama koje je prikupio Vuk Stefanović Karadžić**, kako je Pupin precizirao u osnivačkom aktu Zadužbine...

Dvanaest godina kasnije, Pupin je osnovao fond koji je nazvao svojim imenom. Namenio ga je pomaganju crkveno-školskoj opštini u rodnom Idvoru, srpskom privrednom društvu **Privrednik** i đacima iz Vojvodine koji su učili poljoprivredne škole. Odobrenje da se osnuje fond potpisao je kralj Aleksandar Karađorđević.

Mihajlo Pupin osnovao je i zadužbinu pri Narodno-istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija **srpskih starina**. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. Zadužbina je osnovana 1932. godine, a Pupinovom odlukom rukovođenje Zadužbinom povereno je Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka. Tim sredstvima pomognuto je izdavanje dela Vladimira R. Petkovića, više knjiga iz arheologije, monografija o manastiru Dečani i finansirana arheološka istraživanja 1936. godine.

VELIKI srpski dobrotvor rođen je u Idvoru 1858. godine. Odličnog đaka osnovne škole, otac Konstantin i majka Pijada poslali su u više razrede u Pančevo. Uočivši darovitog đaka, učitelji preporučuju da Mihajlu bude omogućeno studiranje u Pragu.

Posle nekoliko meseci boravka u Pragu, Mihajlo je shvatio da nije pronašao ono čemu je težio. Želeći da krene u potragu za znalcima elektriciteta, posebno sledbenicima američkog naučnika Franklina, mladić je doneo neobično hrabru odluku. Brodom **Vestfalija** krenuo je 1874. godine u Ameriku. Kao i svi emigranti iz Evrope, iskrcao se u NJujorku.

Položio je 1879. godine prijemni ispit za studije na Kolumbija koledžu. Uz odlične rezultate, ali mukotrpnu egzistenciju, Mihajlo Pupin je diplomirao 1883. godine. Odličnom studentu ponuđena je fakultetska stipendija za univerzitet u Kembridžu, u Velikoj Britaniji.

PUPIN je krenuo za Englesku ali je produžio ka kontinentu i stručno usavršavanje kasnije nastavio u Berlinu. Na tamošnjem univerzitetu je 1889.godine odbranio doktorsku disertaciju. Na Kolumbija koledž u NJujorku, kao što je i obećao na polasku, vratio se sa zvanjem doktora nauka i preuzeo katedru za matematiku.

Bio je profesor, ali i praktičar koji je znatan deo radnog dana provodio u laboratorijama pomerajući granice naučnih saznanja. Proslavio se izumima u telekomunikacijama, radio tehnici i radiologiji. Cenjeni naučnik imenovan je za predsednika Akademije nauka države NJujork i izabran za člana Nacionalne akademije Sjedinjenih Američkih Država.

Iako je najveće naučničke domete ostvario daleko od svoje zemlje, Mihailo Pupin je bio veliki patriota i rodoljub. Tokom Prvog svetskog rata, Pupin je u Americi organizovao dobrovoljce i agitovao za prikupljanje pomoći namenjene kneževinama Srbiji i Crnoj Gori. Posredstvom Crvenog krsta, poslao je pomoć vrednu 140 miliona dolara. Svojom ličnom imovinom garantovao je isplatu oružja obezbeđenog za srpsku vojsku pred presudne bojeve na Solunskom frontu. Zaslugom Mihaila Pupina, na Londonskoj konferenciji nakon rata, Kraljevini Jugoslaviji dodeljen je severni deo Benata, koji su velike sile planirale da podare Rumuniji. Pupin je učestvovao i na mirovnoj konferenciji održanoj u Parizu 1919. godine, braneći stavove i namere države u kojoj se najzad našao i njegov Idvor.

SUDBINA
BEOGRAD, kojem je mnogo podario svojim fondovima i zadužbinama, i rodni Idvor, Mihajlo Pupin poslednji put je posetio 1921. godine. Posle Drugog svetskog rata, kada su Pupinovi fondovi i zadužbine doživeli žalosnu sudbinu svih srpskih zadužbinarskih darova, iz sećanja pokolenja iščilila je ta, duboko humana i patriotska crta karaktera velikog naučnika. Pamti se po naučnim dometima, ali, nažalost, ne i po iskazanoj ljubavi prema svom narodu.

Nastavlja se

Luna.* · **Poslato:** 22 Nov 2012, 19:04

Dukati - đacima

Lackovići uložili dve hiljade zlatnih dinara i tri zgrade sa imanjem za siromašne đake.

Piše: Jovan NIKOLIĆ
KADA je Milutin Lacković, učenik drugog razreda gimnazije u Beogradu, nesretnim slučajem izgubio život, Vladimir i Mileva, ucveljeni roditelji nikada prežaljenog sina jedinca, osnovali su 1911. godine **Fond za odevanje siromašnih đaka nižih razreda gimnazije i Realke u Beogradu**. Fond je nazvan imenom nesretnog dečaka.
Otac Vladimir, poznati beogradski sudija i vlasnik ugledne advokatske kancelarije, bio je imućan čovek. Promišljanje gubitka jedinog deteta, Vladimiru i Milevi ukazalo je na put i smisao njihovog daljeg življenja. Ako već nisu mogli da pomognu svom sinu, odlučili su da dobro učine tuđoj deci. U fond je uložio 2.000 zlatnih dinara i imanje na kojem su bile tri stambene zgrade. Nalazilo se na uglu današnjih Terazija i Sremske ulice. Za jednog od upravnika fonda bio je određen Slobodan Jovanović, profesor Beogradskog univerziteta.
Ukazom kralja Petra Prvog Karađorđevića, fond je zaživeo 1914. godine. Dobro rukovođenje fondom omogućilo je da uspešno ispunjava amanet osnivača, uprkos ekonomskim neprilikama koje su potresale Srbiju. Čak ni svetski ratovi i pogubne posledice koje su sukobi ostavili u Srbiji, nisu mnogo naudile imovini fonda.
ZANIMLJIVO je da je ovakvih fondova, svojevrsnih zadužbina proisteklih iz raznovrsnih motiva, početkom dvadesetog veka bilo tridesetak. Uglavnom su osnivani u manjim gradovima: Mladenovcu, Vršcu, Požarevcu, Novom Sadu, Senti, Jagodini, Natalincima, Selevcu, Cerovcu...
**Fond Milana Lackovića** funkcionisao je i nakon Drugog svetskog rata, do nacionalizacije nepokretnosti fonda. Nerešeno pitanje zadužbina, praktično je onemogućilo nastavak rada fonda.
Sličnu sudbinu doživela je i zadužbina **Jovanijanum**. Osnovao ju je 1908. godine seoski lekar u penziji iz Vlasotinaca Jovan Jovanović. Smederevac po rođenju, Jovan Jovanović je škole završio u Beogradu. Kao gimnazijalac izdržavao se poslužujući po boljim kućama i podučavajući slabije đake. 1866. godine upisao je pravne nauke, ali ih je brzo napustio. Nakon ličnih tragedija dragih osoba - rođene sestre, odnosno voljene devojke, Jovan Jovanović napušta Beograd i Srbiju i u svojstvu državnog pitomca odlazi u Beč gde završava studije medicine.
Vratio se u Beograd u kojem ga je sve podsećalo na voljena bića. Tim pre, jer je preuzeo brigu o kćerima preminule sestre. Kada emotivni pritisak nije više mogao da podnese, mladi lekar se preselio u Vlasotince, u kojem je proveo ostatak života, baveći se lekarskim pozivom. Izuzetak su bile ratne godine, u kojima je sanitetski poručnik Jovan Jovanović odlikovan **Spomenicom** i **Medaljom kralja Petra prvog**. Po završetku ratova sa Turskom, doktor Jovanović se vratio u Vlasotince.
SA godinama, stigla su i razna oboljenja. Jovanović je pokušao da u poznatim evropskim banjama nađe lek. Nažalost, ni u poznatim Karlovim Varima nije imao uspeh. Tamo je i umro 1909. godine. NJegovo telo preneto je u Beograd i sahranjeno na Novom groblju u Beogradu uz velike državne počasti.
Doktor Jovanović testamentom je odredio uspostavljanje **Jovanijanuma**, zadužbine kojoj je predvideo **da služi napretku nauke i umetnosti**. To je podrazumevalo sredstva zadužbine za školovanje lekara i pravnika, štampanje naučnih dela i nagrađivanje vrednih akademskih rasprava. **Jovanijum** je imao i poseban zadatak: da izdržava **bolesne i sirote devojke**. Dr Jovanović je imao uzor u Velimiru Teodoroviću i njegovom **Velimirijanumu**.
Do Drugog svetskog rata zadužbinski fond **Jovanijanum** objavio je mnoge knjige i uložio značajna sredstva u udomljavanje sirotih devojaka u Smederevu, Vranju i Vlasotincu. 1946. godine zadužbina **Jovanijanum** pretopila se u **Fond za nauku** i nestala.

ELITE
PERIOD nacionalizacije u FNRJ, koji se protegao od 1946. do 1957. godine, gotovo da je potro sve tragove novovekovnog zadužbinarstva. Naravno, očuvale su se samo zgrade, doduše, izmenjenih namena, ali finansijska osnova veoma raširenog srpskog zadužbinarstva, nestala je u nepovrat.
Danas, na početku trećeg milenijuma, kao da se stvaraju preduslovi da zadužbinarstvo vaskrsne. Srbija je zemlja sa malom, ali sve bogatijom elitom. Bez ikakvih pretenzija, podsetimo na to da je zadužbinarstvo novovekovne Srbije oživela tadašnja elita!

(NASTAVLJA SE)

Luna.* · **Poslato:** 23 Nov 2012, 22:23

Palata kao dvor

Mnogi smatrali da je palata na Studentskom trgu predviđena za vladara, a kapetan Miša je zaveštao “otečestvu za prosvetne potrebe”.

JEDNA od najlepših starih zgrada u Beogradu je ona koju je srpski trgovac Miša Anastasijević 1863. godine, poklonio srpskom narodu da je koristi “za prosvetne potrebe” - kako je naveo u zaveštajnom pismu upućenom tadašnjem ministru prosvete.
Miša Anastasijević najmanje je živeo u Beogradu, ali je gradu mnogo toga ostavio. Rodom iz nekadašnjeg ostrvskog gradića Poreča na Dunavu, Miša Anastasijević (1803-1885), od malena imao je težak život. Početkom Prvog srpskog ustanka izgubio je oca, pa sa pomajkom Miljom morao je preko Dunava da potraži spas od turske odmazde. Vratili su se godinu dana kasnije, kada je dečak trebalo da krene u školu. Na drugu obalu reke morali su ponovo 1813. godine. Sklonili su se kod rođaka sveštenika Jove. Nakon turske amnestije, jedanaestogodišnji Miša se vratio u Poreč. Dogodilo se nešto, i za ono vreme neverovatno - pismeni dečačić postao je učitelj u novootvorenoj školi!
Kasnije, nakon Drugog srpskog ustanka, Miša Anastasijević počinje trgovačke poslove, dobija zvanje đumrugdžije, ženi se Hristinom, sestrom sekretara kneza Miloša, i ortački posluje sa knezom u izvozu stoke i rogova, volova i jelena. Već 1827. godine postaje dumendžibaša, ili starešina dunavskih kormilara. Tih dana, zbog regulacije Dunava, potopljen je Poreč, a naredbom kneza Miloša, na obali reke osnovan je novi grad Milanovac. Nakon oglašavanja hatišerifa 1833. godine, Miši Anastasijeviću knez dodeljuje titulu dunavskog kapetana. To je bila počasna titula, a njena prava vrednost bila je u trgovačkim privilegijama koju je nosilac imao.
Za veštog trgovca kao što je Anastasijević bio, to je značilo brzo sticanje monopola u izvozu soli iz Vlaške i Moldavije i uvozu robe iz Austrije. Tako je nastala prva srpska multinacionalna kompanija sa oko 10.000 ljudi i osamdesetak brodova. U to doba, kapetan Miša posedovao je spahiluk u Vlaškoj, glavnu kancelariju u Bukureštu i upravu kompanije u Beogradu. Sredinom veka postao je najveći trgovac na Balkanu i veoma uticajan čovek, sa vezama u političkim i vladarskim krugovima.
Udajom pet kćeri za uticajne ljude, kapetan Miša otvorio je sebi ulaz u politiku. Uključio se u dinastičke borbe Karađorđevića, želeći da kneza Aleksandra zameni svojim zetom Đorđem Karađorđevićem. Krajem šeste decenije devetnaestog veka počeo je izgradnju velelepne palate na Velikoj pijaci - danas Studentskom trgu. Projektant je bio čuveni arhitekta Jan Nevola. Pričalo se da kapetan Miša podiže dvor za novog vladara.
Kulminacija političog angažmana Miše Anastasijevića dostignuta je izborom ovog veštog čoveka za predsednika Svetoandrejske skupštine. Međutim, vešt poslovni čovek Miša Anastasijević nije bio dovoljno umešan u političkim trgovinama. Ishod tog skupštinskog zasedanja nije mu bio po volji, pa razočaran, podnosi ostavku i odlazi iz Srbije zauvek. Doduše, iz Bukurešta u kojem je živeo, nekoliko puta putovao je u Beograd, ali strogo privatno.
Iako neizmerno bogat, kapetan Miša nije zaboravio potrebe svojih sugrađana. Dobrotvornim akcijama pomagao je Društvu za čitalište, Narodnom pozorištu, crkvama, školama i sirotinji. Anastasijević je pomagao i mnogim piscima, plaćajući štampanje knjiga, ili, jednostavno pozajmljivao je novac, a kasnije dugove opraštao. Zanimljivo je to da Vuku Stefanoviću Karadžiću, kojem je u nekoliko navrata, takođe pozajmio novac, nije nikada oprostio dug, osim jednog oproštaja kamate na pozajmljeni novac.
Godine 1863, 12. februara, napisao je zaveštajno pismo ministru prosvete u kojem ga obaveštava da prekrasnu palatu na Velikoj pijaci “poklanja otečestvu za prosvetne potrebe”. U palatu su se uselile Velika škola, Gimnazija, Narodna biblioteka, Muzej i Ministarstvo prosvete.

BEOGRAD

KAPETAN Miša Anastasijević umro je u Bukureštu 1885. godine, a sahranjen je u crkvi koju je podigao u selu Kležani, u Rumuniji. U grob je odneo tajnu svog pravog imena. Početkom 1909. godine, osnovan je odbor za prenošenje zemnih ostataka dobrotvora srpske kulture i prosvete u glavni grad Srbije.
Beograd - ili, kako je Miša Anastasijević govorio - “njegovo otečestvo” kao da je odavno zaboravilo ideju s početka prošlog veka. Veliki dobrotvor Beograda, još počiva u kležanskoj crkvi, prilično razrušenoj u zemljotresu koji je 1977. godine pogodio Rumuniju.

(NASTAVLJA SE)

Luna.* · **Poslato:** 27 Nov 2012, 12:16

Igumanovi darovi

Sima Andrejević Igumanov podigao Bogoslovsko-učiteljsku školu u Prizrenu i palatu na Terazijama iz sredstava zadužbine. Nikola Kiki izgradio zgradu bolnice u Zvečanskoj, a braća Krsmanović zgradu na Terazijama - poklon srpskom narodu.

Piše: Jovan NIKOLIĆ
SIMA Andrejević Igumanov ostavio je u Beogradu jednu od najmarkantnijih građevina, smeštenu na kraju Terazijskog platoa i početku glavne gradske ulice, imenovane po kralju Milanu.
Rođen je 1804. godine, u Prizrenu. Tih godina, Srbi iz južne ili Stare Srbije čežnjivo, u potaji, gledali su ka Beogradu i državi koju su stvarali Karađorđe i Miloš. O dečaštvu Sime Andrejevića u Prizrenu, gotovo da nema nikakvih podataka, osim da se odmalena zanimao za trgovačke poslove. Trgovina ga je u mladosti i odvela na razne strane sveta, do Carigrada, Odese i Kijeva. Uspešna trgovačka putešestvija, okončao je u Beogradu.
Da bi se odužio rodnom gradu, podigao je Bogoslovsko-učiteljsku školu u Prizrenu. Kako bi ona mogla da opstane u Turskoj carevini, Igumanov je Beogradu stvorio zadužbinu, da bi se njenim prihodima izdržavali đaci i profesori škole. Sima Andrejević Igumanov umro je 1883. godine. Pedeset tri godine kasnije, njegova zadužbina podigla je palatu u centru Beograda. NJenim rentiranjem u potpunosti je obezbeđeno finansiranje škole u Prizrenu. Prema nacrtima arhitekti Petra i Branka Krstića, u jezgru Beograda, uzdigla se građevina u modernističkom stilu, karakterističnom za tridesete godine prošlog veka.
Naravno, kao i mnoge druge zadužbine i ovu je obesmislio Drugi svetski rat i vreme koje je potom usledilo. Ipak, gradu Beogradu ostao je istorijski značajan arhitektonski ukras.
NE manje lepu i korisnu zgradu, glavnom gradu je zaveštao beogradski trgovac Nikola D. Kiki, rođen 1841. godine. Odrastao je pod zaštitom ujaka i imenjaka, takođe uglednog beogradskog poslovnog čoveka. Mlađi Kiki kasnije je razvio trgovačke poslove i daleko nadmašio tutora i ujaka. Testamentom, pročitanim nakon smrti Nikole D. Kikija, Beograđanima je ostavljen legat iz kojeg je Beogradska trgovačka omladina, ispunjavajući Kikijev amanet, podigla zadužbinu - Bolnica Nikole i Evgenije Kiki za siromašne i ostradale trgovce. To je današnja bolnica u Zvečanskoj ulici.
I treći beogradski trgovac iz ove priče, gradu je ostavio nekoliko prelepih palata. Aleksa Krsmanović i njegov brat Dimitrije, poreklom Tuzlaci, u Beogradu su razvili trgovinu šljivama i kožama. Šljive su preko Trsta izvozili, čak, u Ameriku, a kože odvozili do Lajpciga u Nemačkoj. Kasnije je Aleksa proširio delatnost, baveći se raznim izvozno-uvoznim poslovima, a naročito uspešno trgovao žitom i solju.
Deo života Aleksa je proveo u Pančevu, gde su se nalazili magacini za žito firme “Krsmanović”. U Pančevu je upoznao Milku Petrović iz Zrenjanina, tada Velikog Bečkereka, i njome se oženio. Milka i Aleksa nisu imali dece.
ALEKSA Krsmanović bio je značajan akcionar “Beogradske trgovačke banke” i neko vreme i njen predsednik. Firma “Krsmanović” poslovala je preko 60 godina, i donela veliko bogatstvo vlasniku. U imovinu Alekse Krsmanovića ubrajala se otmena palata u neobaroknom stilu, smeštena na centralnom beogradskom trgu - Terazijama. Zgradu u kojoj je Aleksa Krsmanović stanovao, projektovao je čuveni srpski arhitekta Jovan Ilkić, a podignuta je 1885. godine.
U “kući Krsmanovića”, kako zgradu nazivaju već decenijama, neko vreme nalazio se privremeni dvor vladara Kraljevine Srbije. Prvog decembra 1918. godine, u velikom salonu palate, proglašeno je ujedinjenje srpskih zemalja u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovo, danas istorijsko zdanje, Aleksa Krsmanović je testamentom poklonio srpskom narodu kao svoju zadužbinu.

BISERI
BOGATI beogradski trgovac Krsmanović, za života je često finansirao humanitarne akcije i dobrotvorne priredbe. Imovinu je testamentom ostavio državi, a Beogradu nekoliko prelepih građevina. Pre svih to je zgrada nekada najmodernijeg beogradskog hotela “Srpska kruna”, izgrađena 1869. godine. Danas je u toj zgradi smeštena gradska biblioteka. Ostavština Alekse Krsmanovića, pored pomenute kuće na Terazijama, sadržavala je i nekoliko veoma vrednih placeva i zgrada u ulici koja danas nosi ime braće Krsmanović. Tri beogradska trgovca, tri dobrotvora, darivali su grad zdanjima koja se danas ubrajaju u prave bisere starog jezgra srpske prestonice.

(NASTAVLJA SE)

Forum Srbija

Najveći dobrotvori i prijatelji Srbije

Ko je OnLine