Srpska vladaraska dinastija Nemanjića

Luna.* · **Poslato:** 04 Nov 2012, 20:23

ПАПРАЋА

По предању, Папраћа је задужбина краља Драгутина и његових синова Урошица и Владислава II. Данашња црква је подигнута на темељима старе, почетком XVI века. Налази се код Зворника, на извору реке Спрече. Манастир Папраћа посвећен је Благовестима.

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 12 Nov 2012, 17:30

ЦРКВА У ХИЛАНДАРУ

Данашња саборна црква у Хиландару, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, задужбина је краља Милутина. Подигнута је 1303. (или 1293. године), на темељима цркве коју су саградили Симеон Немања и Свети Сава. Спољну припрату око 1380. године доградио је кнез Лазар.

Главна црква Хиландара, или манастирски католикон, прва је била у низу грађевина које је краљ Милутин подигао. Подигнута је 1293. године (или деценију касније), према једном препису старијег натписа на цркви. Лако је могућно да је градитељ храма био Георгије Мармара из Солуна, са којим су Хиландарци и касније одржавали везе.

Захтев у погледу планова цркве био је заснован на литургијским обичајима Свете Горе. Обављање одређених служби предвиђених типиком захтевало је изградњу одговарајућих просторија. Стога се хиландарски католикон, као и највећи број светогорских главних храмова, својим планом није могао одвојити од уобичајеног нацрта: био је то развијени триконхос с великом припратом. Коришћен је још од X века у Светој Гори, од времена када је Атанасије Атонски подигао прву цркву таквог плана у манастиру Лаври. Показао се као најпогоднији за службе јер су монашки хорови били смештени у бочне полукружне певнице не ометајући входове и литије по средини храма, док је звучно појање или тихо читање најлепше одјекивало из шкољкасто засвођених певница и олтара. У припрати су се обављале посебне службе, почев од повечерње, преко полуноћнице и деветог часа, до опела. Троделни олтарски простор с бемом, проскомидијом и ђакониконом, био је неопходан онима који су служили.

Над четири стуба, правоугаоно размештена, дизало се у средини кубе. Хиландарско главно кубе је дванаестострано, а његова калота је изнутра кришкасто решена. Припрата је, помоћу два слободна стуба подељена на шест травеја. Три травеја су крстасто засвођена, средњи травеј у источном делу има плитку, слепу калоту, а два бочна травеја на западној страни надвисују осмострана мала кубета, с кришкастим калотама.

Кнезу Лазару припада, по предању и по стилу, спољашња припрата главне манастирске цркве. Протомајстор је био замислио да она по простору и конструкцији буде што сличнија припрати краља Милутина. Помоћу два средишња стуба, била је подељена на шест травеја и имала је слепу калоту на истом травеју на којем и Милутинова припрата. Међутим, на њој нису изграђена два кубета, него једно, над средњим травејом у западном делу, али је оно по облику и величини слично малим кубетима над краљевом припратом.

Због благог пада земљишта према западу и југу, а да би се основа довела у раван, црква је постављена на уздигнуто и нешто шире постоље. Изнад тога је, са спољашње стране, изидана наизменичним редовима тесаника и опеке, с тим што је у појединим редовима опека постављена у више слојева, а негде је, уместо камених квадера употребљен само притесани камен утопљен у малтер. Без неког одређенијег плана, редови камена су местимице испресецани вертикално постављеним опекама, због чега се добија утисак "ћелијастог" грађења.

Готово сви лукови над отворима изведени су опеком и малтером.

Хоризонтална подела фасада наглашена је не само размештањем отвора у два низа, него и начином зидања. Нешто ниже од доњег низа прозора и изнад горњег низа, на храму су изидана два појаса од пет редова опеке уместо једног.

Црква је добро осветљена, а пре додавања спољашње припрате била је још светлија. Толики број отвора - врата и прозора - доста је редак. Сви прозори су полукружно завршени. Лукови су изидани опеком, а њихова чела на фасадама својим облицима и бојом стварају посебан ритам доприносећи сликовитости храма.

Посебна скупина мајстора - мраморника посветила се изради скупоценог црквеног пода. Драгоценији је онај у наосу, направљен од разнобојних углачаних плоча. На ивицама и у пољима тих плоча изведени су различити геометријски орнаменти мозаичким коцкицама црвене, зелене, жуте, љубичасте, беле и црне боје.

Планом и просторним решењем, хиландарски католикон се не разликује од архитектуре старијих светогорских цркава. Развијени уписани крст са триконхосом преовлађујући је облик њихових основа, као што је и једна купола над наосом њихова превасходна одлика. Два кубета над припратом изграђена су у исто време кад и на неким храмовима у Цариграду, одакле потичу још неке појединости: сликовит начин зидања, фриз са шиљастим аркадама испод кровног венца, обрада камених оквира портала и прозора, итд. Те новине прихватила је у исто време и солунска архитектура. Градитељи, клесари и мраморници пренели су их из једног од та два византијска града у Хиландар. Тако је хиландарски католикон здање у коме су се слила схватања из два извора: светогорског предања и неимарске вештине из доба раних Палеолога. За будућност српског градитељства имало је то посебан значај: облици хиландарског католикона појавиће се у Србији осамдесетак година касније на црквама Поморавља.

Лазарево здање одваја се од Милутиновог склопом, начином зидања и системом украшавања фасада. Отвори су знатно већи од старијих што спољашњој припрати даје утисак лакоће. Озиђивање је извршено каменом и опеком, али је сваки појас од опеке троредан или вишередан, што доприноси сликовитости. Лукови на великим бифорама, оквири на прозорима и вратима, розете изнад сваког отвора, рељефи и конзоле узидане местимично, као и орнаменти сликани у фрескотехници на северној фасади, представљају нов и раскошан нагласак на главној цркви. Систем украшавања је такав да ничег сличног није било на другим странама, изузев у кнежевим областима у Србији. Очевидно, нови ктитор је послао клесаре из своје земље да у стилу његових задужбина - Раванице и Лазарице - учине леполиким његово хиландарско здање.

Две парапетне плоче на северној и јужној бифори доносе, свакако, нарочиту идеју. На једној је у кругу уклесана челенка, грб кнеза Лазара, а затим и његовог сина; на другој је двоглави орао, знак куће Немањића.

Када је била готова, Лазарева припрата се савршено уклопила у целину главне цркве; окићеност орнаментима давала јој је печат времена и земље у којој је поникла. Кнез Лазар је, већ на почетку своје владавине, свакако око 1375 - 1380. године, приљубивши своју грађевину уз најистакнутију хиландарску цркву, ставио до знања да се сматра настављачем Немањића и истакнутим самодршцем српских земаља.

zaduzbinenemanjica

Luna.* · **Poslato:** 21 Nov 2012, 21:50

ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ

Призренску катедралу посвећену Богородици, краљ Милутин је сазидао 1306-1307. године на остацима цркве из XIII века. Архитектонски веома успела грађевина чије језгро чини петокуполна црква уписаног крста. Црква је уписана у листу светске културне баштине.

Призрен, некадашње римско и византијско насеље, од почетка XI века помиње се као седиште епископије. У саставу је српске државе крајем XII века, а затим непрекидно од почетка XIII (за владавине Стефана Првовенчаног) до средине XV века. Важно трговачко средиште и чвориште путева за Пећ, Косово, Тетово, Скопље и Зету, град је нарочит значај добио у време краља Милутина и царева Душана и Уроша. Неко време је био престоница српске државе. Под Турцима је био од 1455. до 1912. године, када је поново ушао у састав Србије.

Црква Богородице Љевишке, у старом делу града, најважнији је од многих споменика културе у Призрену. Подигао ју је краљ Милутин 1306-1307. године, на темељима византијске базилике у којој је, како се претпоставља, било седиште епископије.

Призрен, црква Богородице Љевишке

Једна од најлепших српских средњевековних цркава петокуполна је грађевина, настала спајањем првобитне тробродне базилике, од које су сачувани бочни зидови, и крстообразног храма са спољном припратом изнад које је постављен двоспратни звоник са две бочне капеле. Вешти и даровити протомајстор Никола испољио је своју градитељску способност како у просторном и конструктивном решењу, тако и у декоративној обради фасада зиданих наизменичним редовима опеке и сиге, уз употребу керамопластичних елемената.

Од старијег слоја фресака с почетка XIII века, у духу комнинске уметности, сачуване су: Свадба у Кани, Исцељење слепог и Богородица са Христом Хранитељем. Остали живопис, у стилу ренесансе Палеолога, настао између 1307. и 1313. године, дело је даровитих сликара с Михаилом Астрапом на челу. Веома изражајни портрети Стефана Немање као монаха (Симеона Мироточивог) и краља Милутина, као и фигуре Стефана Првовенчаног и Св. Саве у архиепископској одежди, налазе се на зидовима припрате. Спољна припрата садржи, поред осталог, ликове српских архиепископа и призренских епископа.

Симеон Мироточиви

Рођење Св. Николе

Турци су 1756. претворили цркву у џамију и дебелим слојем малтера прекрили фреске које су поново откривене приликом истраживања и конзерваторских радова 1950-1952.

zaduzbinenemanjica

Luna.* · **Poslato:** 23 Nov 2012, 21:19

DUGA LOZA NEMANJIĆA

Sanjali pretke

Snažna azijska najezda izazvala je kretanja stanovništva na Balkanskom poluostrvu, a time i velike etnografske poremecaje. Veliko iseljavanje posle rata u Bosni

Amanet: Petar Petrović Njegoš

SNAŽNA azijska najezda izazvala je kretanja stanovništva na Balkanskom poluostrvu, a time i velike etnografske poremećaje. Pored ostalog, prekinula je uporedan razvitak pismenosti kod našeg naroda sa ostalim evropskim narodima i ostavila trag na sveopštu prosvećenost, koja se stiče samo pismenošću.
Zato je ostalo malo pisanih dokumenata o životu u Srednjem veku i to samo u mletačkim i dubrovačkim arhivima, jer su naše države s njima imale i trgovačke i političke veze. Iz perioda turske vladavine ostalo je malo ili skoro nimalo pisanih tragova. Za sve to vreme, do šumadijskog ustanka, ostalo je oko 10.500 zapisa, koje je Lj. Stojanović sabrao u zborniku “Stari srpski zapisi i natpisi” (u šest knjiga na 2.300 stranica).
Narod je nastavio da živi u sasvim drugim političkim prilikama. Najveći deo stanovništva povukao se u “samotvornu” balkansku tvrđavu, u teško pristupačne dinarske urvine, kako veli vladika-pesnik Njegoš u “Gorskom vijencu”:

Što uteče
ispred sablje turske,
Što se nešće
u lance vezati,
To se zbježe u ove planine,
Da ginemo i krv prolivamo,
Da junački amanet čuvamo,
Divno ime i svetu slobodu.

Vraćao se narod staroj praslavenskoj patrijarhalnosti. Formirala su se plemena i bratstva i stvarale legende o njihovim rodonačelnicima, potomcima izginulih kosovskih heroja. To plemensko formiranje Jovan Cvijić u svom delu “Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje”, ovako prikazuje:
“U svakom plemenu ima po nekoliko starih srodnih rodova, koji čine plemensko jezgro. Oko ovog jezgra su se grupisali novi doseljenici sasvim drukčijeg porekla, obrazujući bratstvo. Novi doseljenici su poreklom iz susednih oblasti, poglavito iz Metohije, sa Kosova, iz Hercegovine, od Sjenice, kao i iz Bosne i moravske Srbije...”
Na ovo formiranje dinarskih plemena znatno je uticao strahovit građanski rat u srednjovekovnoj Bosni, koji je besneo u poslednjoj deceniji bosanske državne samostalnosti. Zbog toga se u državu Hercega Stjepana iselilo 40.000 ljudi, predvođenih sa 40 verskih poglavica. To je i bio uzrok sramnom padu Bosne bez ikakvog otpora. Iseljeno stanovništvo ukrstilo se ženidbama tokom stoleća sa Zahumljanima i kosovskim beguncima i time su se formirala dinarska plemena velike životne snage i ekspanzivnosti. Među njima je bilo vlastele nemanjićkog porekla (Postadoše lafi ratarima”, kako veli Njegoš u “Gorskom vijencu”)”.
Za formiranje plemena i njihovih bratstava, neophodno je da prvo nastanu legende, a zatim mitovi o njihovim rodonačelnicima, koji vode poreklo od učesnika u Kosovskom boju. Ti mitski preci su vođe i plemenski čuvari kroz istoriju. Čak ih i sanjaju pred sudbonosne događaje, kao što su Ozrinići, idući po vino o svojoj krsnoj slavi Svetom Aranđelu, pred istorijsko Badnje veče, sanjali svog mitskog pretka Ozra.
Formirala se i “vjera Obilića sa vidovdanskom etikom, po kojoj je “sveta osveta” i “ko se ne osveti, taj se ne posveti”. Sve je to izraženo narodnim pesmama, veličanstvene dinarske dikcije i lepote.

IZ PREDANJA
SABIRAJUĆI zapisana predanja o precima plemena i bratstava, koja svoju starinu dovode do Nemanjića i njihovih odiva, Milan Karanović je još 1937. objavio prvo izdanje neke vrste zbornika “Dinarska plemena nemanjićkog porekla”.
Cilj je bio da se prošlost sačuva od zaborava, jer je pogotovo posle ratova predanje gubilo bitku sa novim vremenom.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 26 Nov 2012, 11:08

Borbeni Dinarci

Cuvajuci svoju individualnost, veliki deo naroda sklonio se u nepristupacne “Dinarske planine” ili “Dinarske alpe”. Na tromedji novo maticno jezgro

Sveti Sava

ČUVAJUĆI svoju individualnost, veliki deo naroda sklonio se u nepristupačne “Dinarske planine” ili “Dinarske alpe”. One počinju od Velebita i dopiru do Komova i Prokletija. Vlastelinske porodice, lišene privilegija, vraćaju se stočarskom načinu života, a njima dolazi sve što je rasno najkrepkije i najborbenije iz Bosne, sa svojim iskonskim praslavenskim folklorom. Time se formira najborbeniji rasni tip - Dinarac sa epskim elanom, ponosan i zanosan, sav u kultu nacionalnih ideala.
Posebnu grupu dinarskih plemena sačinjava nekoliko plemena koja vode poreklo od Nemanjića i njihovih odiva, koje su se poudavale u vlastelinske rodove. Na čitave grupe rodova, vezane za Nemanjiće, nailazi se čak i na tromeđi Severne Dalmacije, Like i Bosanske krajine, sa novim matičnim gnezdom između Velebita i Dinare. Od tog novog matičnog jezgra raseljavali su se po svoj Bosanskoj krajini, Hrvatskoj i Slavoniji.
Sedam Nemanjića je vladalo 200 godina s oca na sina, a nestali su sa Urošem. Mali broj Nemanjića odiva udale su se za strane vladare - dve u Bugarsku, dve u Vizantiju, jedna u Bosnu, jedna u Hrvatsku, a jedna za albanskog poglavara. Ostale su se poudavale za domaću vlastelu, ali to nigde nije zapisano, nego je zasnovano na usmenim predanjima prilikom formiranja plemena.
Dinastija koja je dala prvog srpskog prosvetitelja Svetog Savu, po crkvenim pesmama “ravnoapostolnog”, zatim mnogo vladara svetitelja, smatrana je kao “sveta loza” i “svetorodna krv”, pa je svako dinarsko pleme prilikom formiranja smatralo za čast ako je kada bilo orođeno sa Nemanjićima, pa makar i preko njihove “devete odive”.
Pet brđanskih plemena, tri srpska i dva albanska, vode poreklo od Nemanjića i to od petorice braće. Tri su srpska - Vasojevići, Ozrinići i Piperi, a albanska Hoti i Krasnići.
Saradnici Jovana Cvijića na proučavanju crnogorsko-brđanskih plemena, pop Bogdan Lalević i Ivan Protić u svom radu “Vasojevići u Crnogorskoj granici”, zabeležili su narodno predanje o poreklu ovog plemena:
Narodno predanje priča da su nekad iz Hercegovine doselila na Kčevo četiri brata: Vaso, Kraso, Oto i Ozro. Neki kažu da im je Pipo bio brat. Na Kčevu im se ne dopadne, te se krenu dalje, put istoka, da traže gde će se naseliti. Pošto je Ozro bio hrom, a tada nije bilo gotovo nikakvih puteva, on nije mogao putovati preko crnogorskih krša, te se ustavi kod nekakva bogata čovjeka, čijom se kćeri oženi. Kad su mu sinovi odrasli, otjeraju svoju ujčevinu i Kčevo ostane samo njima. Tako su postali Ozrinići.
Po jednom kazivanju, Oto i Kraso su ostali pod Humom Hotskim, odakle se Kraso preselio u Krastaniće, a Oto tu ostane. Drugi, opet, kažu da su sva trojica došla na Nožicu, pa se Oto i Kraso vratili, a Vaso s porodicom tu ostao. Lijeva Rijeka, u koju se Vaso doselio, tada nije bila nastanjena.
Vasojevići pričaju da je njihov rodonačelnik od Nemanjića. Naime, Vukan Nemanjić imao je sina Kostadina, Kostadin Vasoja, Vasoje Stefana, Stefan opet Kostadina, a Kostadin Vasa, koji se u Lijevoj Rijeci naselio i od kojeg su Vasojevići.
Vaso je s porodicom došao preko Vjetrenika na Jablan i tu je našao jednog bratonoškog kneza, s kojim se pobratimio i kod njegove kuće ostavio porodicu, a on pošao zajedno s pobratimom kroz Lijevu Rijeku da razgleda zemlju. Uz pomoć pobratima napravi kuću...”

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 27 Nov 2012, 22:55

Rod od Kosova

Po predanju oni su jedno s Nemanjicima, koji su slavili Svetog arandjela, istu slavu koju slave Vasojevici. Stari Vasojevici održali “cistu krv”

Sveti arhanđel Mihailo

U DELU “Pleme Vasojevića” dr R. Vešović prenosi predanje o plemenskom pretku Vasojevića: “On je starinom od roda Nemanjića, od kralja Milutina, neki vele da je od Vukana. Od Vukana je Kostadin, od Kostadina Vasoje, od Vasoja Stevan, od Stevana Kostadin (drugi), od Kostadina Vaso. Malo drukčije kazuje neki, kako je Vaso ’od drugog brata kralja Nemanjića’ i da su jedno s Nemanjićima, koji su slavili Svetog aranđela, istu slavu koju slave Vasojevići.
Mnogi stoga objašnjavaju kako su stari Vasojevići, blagodareći najviše ovoj svojoj ’žici od Nemanjića’održali svoju ’čistu krv’, svoj ’vlastelinski soj’ i očuvali jedan ’nepodijeljeni rod od Kosova’. Otuda uverenje da su pre srpskog državnog sloma preci plemena bili visoko plemstvo, a posle pada države Nemanjića izmicali su u još slobodne zemlje hercega Stjepana. Stupili su zatim do primorja i zbog tuđinaca, otuda prešli u gornje strane Ivan-begovine. Po istom predanju vojvoda Vaso je bio u bliskom srodstvu sa hercegom Stjepanom...”
ZnaČajno je pitanje nasledne porodične slave Nemanjića. Narodna pesma kaže da je car Stjepan slavio Svetog arhanđela, a sačuvan je najjači dokaz da su Nemanjići doista slavili tu slavu: Kralj Milutin je podigao sebi zadužbinu u Svetoj zemlji Palestini i posvetio je svom porodičnom patronu svetom arhanđelu.
Narodno predanje i posveta manastira Krke svetom arhanđelu svedoče o celoj grupi rodova u severnoj Dalmaciji i Lici sa slavom Sveti arhanđel, koji vode svoje poreklo od Hercegovine i do Prizrena.
Istoričar Jovan Radonić u svom delu “Grof Đorđe Branković i njegovo vreme”, navodi iz Brankovićeve još neštampane hronike gde car Dušan veli da “svi budu veseli na Aranđelov dan”, a zatim isticanje despotovo da je i njegova porodična slava Sveti arhanđel.
Karakteristično je za Vasojeviće da su među svojim precima imali ime Aranđije. Na jednom spomeniku kod Foče zabeležen je ovaj natpis: “Ovo je grob kneza našeg Aranđije Vasojevića, počten vitez u vojvode Sandalja”.
I kod nekih iseljenika u Šumadiji ostao je daleki refleks da su Nemanjića porekla. Tako je etnolog dr Jovan Erdeljanović u svom radu “Donje Dragačevo”, za porodicu Ostojić u selu Lučanima (u pograničnoj oblasti Šumadije i Starog Vlaha), poreklom “iz Zagrađa od Prizrena”, sa slavom Aranđelov dan, naveo primedbu: “Vele da su od nekog tamošnjeg starog plemena Nemanjića”.
Pored predanja kod Srba da su dva albanska plemena od dvojice braće, koja su braća trojici predaka srpskih plemena, postoji i kod Albanaca slično predanje. Ruski učenjak Pavle Rovinski proučio je Crnu Goru i napisao veliko delo “Černogorija” u više knjiga. On je preveo i albansko narodno predanje:
“Tri brata Haso, Kolač i Vaso, pošto su usled siromaštine i gladnih godina ostavili Srbiju, a istodobno da bi izbegli nepravde i zulume, koje su slabiji podnosili u to besudno doba - krenuli su, nadajući se u Boga, zaštitnika nesrećnih, u tuđe zemlje da nađu sebi novo žilište ili da izgube glavu.
Poveli su i svoje žene (dece tada još nisu imali), a svoj mali prtljag natovarili su na dva konja. Poveli su 25 koza i malo druge stoke da se hrane mlekom tokom dugog puta.
Prolazili su dani, nedelje i meseci, zima se primicala, hrane nestajalo, sve dok jedne zore braća nisu ugledala vrhove Koma.
Ah, povikao je Vaso, najmlađi i najmudriji od braće, taj prostor koga viđu mora biti kraj našeg dugog putovanja. Ti oblaci pokazuju da je tamo zemlja bogata i plodna, tamo će se razmnožiti naša stada do bezbrojnosti.”

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 30 Nov 2012, 18:34

Beg od Turaka

Prema albanskom predanju, trojica brace su u gustim borovim šumama Komova naišli na starca sa dugom bradom i snežno belom kosom, koji se, klececi na kolenima, molio Bogu

Marko Miljanov

PREMA albanskom predanju, trojica braće su u gustim borovim šumama Komova naišli na starca sa dugom bradom i snežno belom kosom, koji se, klečeći na kolenima, molio Bogu.
“Kada su se oni primakli”, zapisao je Rovinski, “starac prekine molitvu i pošto ih upita kuda idu, reče im: Deco, mora da ste vi dobri ljudi i zato vam Bog daje blagoslov. Vi stojite na zemlji na kojoj nema čovečjeg traga, ali koju je ruka Stvoriteljova podarila darovima, kojih više nigde naći ne možete. Ovde ćete provesti život u sreći i bogatstvu ako među vama bude sloge”.
Zatim ih je savetovao da se raziđu i da Haso ide na istok, u dolinu reke Ceme, a Kolač na sever. “Ti Vaso, reče starac, produži put po zapadnom kraju gore na kojoj smo. Kad dođeš na prostranu ravnicu, pokrivenu travom i cvećem, tu napravi sebi stan. Tamo ćeš naći blagu klimu i prirodu, koja će nagraditi tvoj trud i veštinu”.
Kad braća nisu uspela da privole starca da im bude starešina, rastadoše se, plačući kako jedan za drugim, tako i za starcem...
Još jedno albansko predanje zapisao je nemački učenjak dr Johan Georg von Hahn u svom delu Albanesische Studien (1854):
“Rodonačelnik Hota i Trepčana bio je neki Keći. Za njega se ne zna otkuda je, ali po pretpostavci autora, on je bio Arnaut, jer njegovi potomci (Hoti, Trepčani) govore arnautski, a uz to su vere katoličke”.
(To je veoma slab razlog, jer su Hoti do tridesetih godina prošlog veka govorili srpski. Blizu Đakovice je živelo oko 20 porodica, koje su se poodavno preselile iz Hota, sačuvale pravoslavlje i srpski jezik).
Po narodnom predanju Keći je pobegao od turskog zuluma u slovenske zemlje i to baš tamo gde danas žive Piperi. Imao je šest sinova: Lazara, Bana, Mrkotu, Kastra, Vasa i Pipera. Kad su odrasli, jedan od njih ubije u svađi starosedeoca i zato su svi morali da beže. Otac je ostao zbog starosti i zaustavi najmlađeg sina, koji je bio slab i hrom. Kad mu je bratstvo ubijenog oprostilo, od tog najmlađeg sina nastanu Piperi, a ostali su se naselili u Trepčanima.
Mrkota je više voleo lak život i preselio se u ravnicu na dva sata na zapad od Podgorice, gde se njegovi potomci zovu Mrkotići - Slaveni pravoslavne vere.
Oni što su ostali u Trepčima postradaju jedne godine od nerodice. Zato dvojica mlađe braće odu u Peć, gde se dopadnu dvema devojkama, koje su takođe bile došle da kupuju žito. Tu im one objasne da su jedinice iz bogatih familija i kad je kasnije postignut dogovor sa ostalom braćom, krenuli su u njihove krajeve.
Jedna devojka je bila iz Rječice i sebi za muža izabere Vasa, od kojeg su Vasojevići, po rečima autora poznati kao razbojnici i ne daju prolaz karavanima iz Gusinja, Bijelog Polja i Rožaja. Oni se dele na gornje i donje - prvi žive oko Rječice, koja pada u Lim, a drugi se nasele u Lijevoj rijeci. U starini Lijeva rijeka nije bila naseljena, sve dok nisu došli mnogi iz Rječice, bežeći od Turaka.
Druga devojka bila je iz Dukađina. Ona je uzela Kastra, od koga nastadoše Kastrovići. Svi oni govore arnautski, a po veri su uglavnom muhamedanci.
U oba predanja je očigledno da je razlog seoba turski zulum, a sličnost predanja kod Srba i Arnauta pokazuje da je dva plemena ujedinila jednaka sudbina i jednaka mržnja prema Turcima, dok još nije bilo verske razlike među njima”.

SINOVI
VOJVODA Marko Miljanov u svojoj knjizi ”Život i običaji Arbanasa” navodi da se Kećo dva puta ženio. Sa prvom ženom imao je sinove Ozra, Vasa, Krasa i Pipa, a sa drugom Ota i Bana.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 03 Dec 2012, 11:31

Krenuli iz Župe

U plemenu Bratonožici održano je predanje o pretku Bratonogu da je od unuka despota Djurdja Brankovica, a po drugom da je bio brat one trojice od kojih su Vasojevici, Ozrinici i Piperi

Simo Milutinović

PROFESOR etnologije na Beogradskom univerzitetu, akademik dr Jovan Erdeljanović u svojoj studiji “Postanak plemena Pipera”, jednog od pet plemena koje izvode svoje poreklo od Nemanjića, dao je pregled svih predanja o poreklu plemena koja svoju starinu vežu za Nemanjiće.
Pošto je utvrdio da je plemensko ime Piperi od nadimka Piper, Piperko, koji označava malog i hitrog čoveka, dr Erdeljanović ponavlja staru priču o braći Pipu, Ozru, Vasu... od kojih su postala neka srpska i arbanaška plemena.
Ostala je dilema odakle su braća krenula. “Jedni kažu da su bili iz Stare Srbije - od Šar-planine ili iz Dukađina (Pećka nahija). Po drugima su bili iz Hercegovine, a u Katunskoj nahiji su mi kazivali da su iz Bosne.”
U plemenu Bratonožići održano je predanje o pretku Bratonogu da je od unuka despota Đurđa Brankovića, a po drugom da je bio brat one trojice od kojih su Vasojevići, Ozrinići i Piperi.
Zna se da je Stevan Lazarević, pošto nije imao sina, odredio za naslednika sestrića Đurđa Brankovića. Tada su hroničari počeli da izvode poreklo Brankovića od Nemanjića, i to od Vukana, sina Nemanjinog, od kojega je i Lazareva Milica, baba despota Đurđa Smederevca.
Kad se pažljivo razmotre sva sabrana narodna predanja o poreklu dinarskih plemena, jasno se izdvajaju četiri plemenske i bratstveničke formacije čijeg je pretka rodila ili odiva Nemanjića ili kćer odive Nemanjića.
Kao posebno pleme smatraju se Nikšići, a tri su sastavni delovi drugih plemenskih oblasti - Koprivice na Banjanima, Mrnjavčevići u Kučima i Kosovčići u Drobnjacima pod Durmitorom. Nikšićima je matica Nikšićka župa u Staroj Hercegovini. Iako je pleme raseljavano i preko Sandžaka, po svoj Šumadiji i po svoj Bosni i na tromeđi severne Dalmacije, Bosne i Like, sačuvala se svest o plemenskoj zajednici i odanost plemenskoj slavi svetom Luki.
Podatke o starini plemena Nikšića zapisali su književnici Sima Milutinović Sarajlija, Vuk Karadžić, Demeter Tirol, arhimandrit Nićifor Dučić, Atanasije Pejatović, Radoje Uskoković i Andrija Luburić. Iz njihovih zapisa jasno se vidi vezanost plemena za Nemanjiće.
Pesnik Simo Milutinović Sarajlija, od Rovaca, ogranka nikšićkog plemena, pamti da su njegovog oca Milutina dali na ćurčijski zanat hadži Jovanu Selaku u Sarajevo.
Kad ga je predao starac Dragutin, brat pesnikovog pradede, uručio je i porodični amanet da se održavaju Nemanjića imena: Simeun, Milutin i Dragutin.
“Ovo sam ti, Hadžo, predao amanet Božji, a sada ću ti još izručiti amanet mojih roditelja, koji je kako i Božji, barem jednome meni, a uzdam se i tebi pobožniku i književniku, kada su oni već u grobu, tamo negđe pobliže Boga. Jedan zavet imamo mi, naša kuća, od iskona svetom Simeunu, da mu ime njegovo vazda u našemu rodu hranimo i nadievamo.
Pak imadem i drugi zavet od moje starine, što nam je prababa Drobnjaka učinila i ostavila, kad se doma u svoj rod vratila sa dvoje bliznadi Dragutinom i Milutinom iz nekakve Budimlje, đe joj je muž njen bio prvim dvoraninom u kralja Dragutina, koji je tu živeo sam sebi, pošto je mlađemu bratu Milutinu carstvo, krunu i gospodstvo ustupio. Ta naša prababa nadenu blizancima okrunjene braće sa zavetom da se ta imena u njenu porodu i plemenu najpre nadevaju i čuvaju.
Milutin mi je sada u trinaestoj godini, a kad odraste da o sebi radi i živi, a ti mu kaži nasamo sve ovo što sam sada ja tebi, neka i on, ako ga Bog poživi, stari zavet naš zna i drži ga toliko tvrdo i verno, koliko je rad imati sreće i milosti Božje u svome životu”.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 05 Dec 2012, 14:35

Udarali u gusle

Sakupljajuci narodne pesme po narodu, Vuk Karadžic je ponekad beležio podatke o svojim sakupljacima i guslarima od kojih je pesma zapisana. Trebješani su se iselili u Rusiju 1814.

Vuk Karadžić

SAKUPLJAJUĆI narodne pesme po narodu, Vuk Karadžić je ponekad beležio podatke o svojim sakupljačima i guslarima od kojih je pesma zapisana. Po slavi Svetom Luki, jasno se razabira da je guslar pop Filip od plemena Nikšića, pa Vuk u predgovoru svoje zbirke „Srpskih narodnih pjesama“ veli ovo:
„Pokojni Vasa Popović, bivši glavni knez naije Požeške, poslao mi je u nekoliko puta oko sto napisanih tabaka junački pesama, koje su napisala četiri pisara. Najviše i je pisao neki Marko Nemanjić, sin popa Filipa, bivšega za Kara-Đorđijina vremena vojvode u naiji Novopazarskoj“.
Ispod teksta je značajna napomena: „Pop Filip je bio znatan pevač, a u gusle udarati može biti da niko nije znao bolje od njega. I umro je gotovo s guslama u ruci. O njegovom krsnom imenu, o Lučinudne 1820. godine, kad je on uveče sedio, te udarao u gusle i pevao, okine se pištolj nekome od gostiju, koji je pored njega sedeo, te ga ubije.“
Jedan ogranak nikšićkog plemena pod nazivom Trebješani, po brdu Trebjesi, iselio se u Rusiju 1814. godine. U Beogradu je 1842. izašla knjiga Demetra Tirola „Kazivanje stari Trebješana“, a jedini primerak sačuvan je u Zemaljskom muzeju u Sarajevu i to oštećen tamo gde govori o plemenskom poreklu. Iz oštećenog mesta se razabira da je Nikša od Nemanjića i da mu je ujak bio kralj Stevan Vulkanović:
„Ko je s ujakom kraljem Stefanom Vulkanovićem zidao Dolnj-Moračkij manastir Uspenija Presvete Bogorodice. U selu Krtolama ima jedna velika gomila, koja se i danas zove Nikšina glavica. Ovo daje povod misliti da je Nikša ili da su njegovi potomci vladali negda svim ovim mjestima.“
Arhimandrit Nićifor Dučić zabeležio je „Narodno predanje o Nikšićima“, štampano u kalendaru „Novi Trebević“ za 1892. godinu sa napomenom:
„Starci u Nikšićima i Župi Nikšićkoj pričaju kako su Nikšići prozvani po Nikši. Priča je mutna, ali oriđinalna, te sam je zapisao kako sam je čuo od Šoga Nikolića, serdara i senatora župskog u njegovoj kući u Liverovićima 1865. godine“:
Nikša je bio rodom iz Krtola u sadašnjoj Boki. Otac mu se zvao ban Ilijan, koji je vladao tom pokrajinom. Za njim je bila sestra cara srpskoga Šćepana. Ilijan je bio dodijao narodu u toj primorskoj oblasti. Narod se zaplače na nj’ caru Šćepanu. Car pošalje svoje ljude da bana Ilijana i njegov trag zatru. Među njima se nađe jedan duševan čovjek, te sačuva banovu ženu, a carevu sestru, koja je bila trudna. Odvede je u Prizren gde ona rodi sina. Kad to jave caru on zapovijedi da sestra njegova donese sina preda nj’. Kad vidje dijete reče ’Ništa’. Tako mu je govorila zato što je još tugovala za svojom domovinom. Car joj rekne: Nije to ništa nego je moj Nikša!
Kad je Nikša uzrastao i knjigu naučio, mati mu umre. Bili su tada na dvoru u Prizrenu još Bijeli Pavle i Pipo. Car ih da kralju na službu i on ih povede svu trojicu da pregledaju svu zemlju, koja je bila bez naroda pusta. Kralj im zapovedi da se tu nasele. Bijeli Pavle izabere Luško polje, po njemu se prozovu Bjelopavlići. Pipo izabere Stijenu i po njemu se prozovu Piperi. Nikša izabere Onogošt i Župu i po njemu se prozovu Nikšići.
NikŠa rodi sedam sinova: Dmitra, Livera, Gojka, Lazara, Bjeloša, Vasilja i Đura. Od Dmitra su Trebješani, od Livera Liverovići, od Gojka Rovčani, od Lazara Kuči, od Bjeloša Bjelošani, od Vasilja Vasiljevići, a od Đura Zagrađani.
Gornje Onogoško polje bilo je tada pod vlašću bana Ugrena. Nikšini sinovi udare na Ugrena, vojsku mu razbiju i njega ubiju. Tako zavladaju tom zemljom.“

Nastaviće se

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 10:09

Pleme se rasulo

Od roda Nikšinog, Vojinovici vele da i oni vode poreklo. Nikšini potomci stigli i do Rusije

Manastir Morača

CVIJIĆEV saradnik Atanasije Pejatović (pseudonim Petar Mrkonjić) u svom radu „Srednje Polimlje i Potarje“, govoreći o jednom ogranku nikšićkog plemena, navodi i legendu o njihovom pretku:
„Po njihovu kazivanju vode poreklo od nekakvog Nikše, koji je bio sluga u manastiru Morača kod Stevana Dečanskog (misli se na Stevana, sina župana Vukana, koji je zidao manastir Moraču), zajedno sa još dvojicom, Tomićem i drugom, čije ime nije sačuvano. Jednog dana pozove kralj Stevan žene ove trojice slugu, pa im reče da svaka pre spavanja stavi muževljeve obojke pod glavu, pa sutra da mu pričaju šta su te noći usnile.
Sutradan mu Tomićeva žena ispriča kako je snila da mete manastir, a kralj joj proreče da će to svi u njenom koljenu raditi, pa vele da je zaista tako i danas. Žena onog drugog ispriča kako je snila da mesi pogaču za manastir, pa joj kralj reče da će svi njeni to raditi. Najzad dođe red na ženu Nikšinu. Ona se zastide, ali je kralj opomenu da počne da priča i onda kaza da joj je muž izdro utrobicu i razneo po svetu na sve strane. Kralj joj proreče da će joj se rod razroditi i po celom svetu razići.
Od roda Nikšinog, Vojinovići vele da i oni vode poreklo. Najpre su stanovala tri brata na brdu Mljetičku kod Nikšića, pa se jedan od njih krene ka Ravnoj Rijeci kod Bijelog Polja, drugi brat ode južno Kotoru, gde se pokatoliči i od njega su kotorski Vojinovići. Treći brat osta na ognjištu, pa se docnije od njegova roda jedni odvojiše i odseliše preko Tare u Premćane i u Višnjicu do Podgore. U Višnjici ih više nema, jer su 1876. svi izginuli od Turaka, a imanja im opustela“.
Profesor Radoje Uskoković dao je pregled svega što je sabrano u svom radu „Iseljeni Nikšići“. Tu je i varijanta o plemenskom pretku Nikši, zabeležena od hrabrog kaluđera manastira dreničkog Deviča Teofana Đokovića (ubili ga Arbanasi 1915):
„Nikša, vele, bio sluga kod cara Iroda kad su se radi slave „dijelili sveci“. Nikša uzme slaviti Lučindan, docnije sazida sebi dvorac i oženi se ćerkom Irodovom, koja prve noći usni da je Irod rasporio i creva joj rasturio po celom svetu. Car joj san protumači da će joj se porod rasturiti po svetu, unuci joj postati vladari, a Nikša carovati „dvjesta godina“. Irod tada zakune sve Lučince da se među sobom ne uzimaju“.
Iseljavanje Nikšića iz Župe i Nikšićkog polja počelo je od početka 17. veka, posle neuspelih buna protiv Turaka. Nastavljeno je i kasnije u vreme velikih seoba i austrijsko-turskih ratova, kad je nikšićki kraj teško postradao. Doseljavanje mnogih muslimanskih porodica još više je pojačalo iseljavanje, a sukob je od Nikšićkog polja stvorio strašno razbojište, kako beleži Cvijić. Čitava bratstva nikšićka tada se sele na jug po Hercegovini, Dalmaciji, u jugozapadne krajeve Srbije, odakle prelaze u Srem i Hrvatsku.
UskokoviĆ nabraja krupne istorijske ličnosti u Srbiji 19. veka od nikšićkog plemena. Tu su šabački vladika Hadži-Melentije Nikšić (poginuo 1816) i Karađorđev vojvoda pop Filip (poginuo 1820). Od Nikšića je slavni užički vladika Janja, koji je obnovio Žiču. Zabeleženi su kneževski namesnik Milivoj Blaznavac, pa zadužbinar Miša Anastasijević.
U Šumadijskom ustanku su od Nikšića učestvovali: Hadži Ruvim, Karađorđev vojvoda Petar Moler, prota Zarija, preci Jovana Skerlića, nasledni kneževi Grbovići i dve vladarke kneginja Ljubica od Vukomanovića i kraljica Draga od Lunjevica.
Kod Nikšića, ostalih u Hercegovini, čulo se da je među iseljenima u Rusiju bilo sedam đenerala, toliko su bili ugledni.

(Nastaviće se)

Forum Srbija

Srpska vladaraska dinastija Nemanjića

Ko je OnLine