Najveći dobrotvori i prijatelji Srbije

Andjela

Najveći srpski dobrotvori (1): Studenica prva zadužbina

Srpski narod je od samih početaka svoje državnosti krenuo da nedri mnoge ktitore, podvižnike i dobrotvore, plemenite i nesebične ljude koji su brinuli o budućnosti svog roda i pre no što se sami presele u večnost. Iz takvih razmišljanja našla se i reč zadužbina, od izraza "zadušje", dobro delo za spas duše.

STEFAN NEMANJA PRVI DOBROTVOR: Manastir Studenica podignut je u 12. veku

Zadužbinarstvo se pojavilo već sa rodonačelnikom srpskih kraljeva, pod velikim županom Stefanom Nemanjom. Tokom vladavine ove loze, ono je doseglo najviši domet, ali je posustalo, mada ne i sasvim nestalo, posle pada srednjovekovne države pred hordama maloazijskih osvajača.

Milutinov rekord

Univerzitetska biblioteka u Beogradu

Srednjovekovni zadužbinari počeli su da grade pokolenju najpre manastire radi molitve, ohrabrenja i duhovnog uzdizanja. Najstariji sačuvani takav spomenik je Studenica ktitora Stefana Nemanje, a najveći zadužbinar je kralj Milutin, deda prvog srpskog cara Dušana.

Vladao je 40 godina i za to vreme ostavio narodu isti toliki broj zadužbina. Nemanjići su zidali i zgrade za stanovanje i državnu upravu, mostove, bolnice. Nemanja i njegov sin Rastko, potonji prvi srpski arhiepiskop Sava, gradili su i van granica tadašnje Srbije, uglavnom manastire. Najviše ih je u Grčkoj, na Svetoj gori i u Solunu, a onda i u Rumuniji.

U Jerusalimu je Sava uz manastir svetog Krsta sagradio konake, a bio je i ktitor Lavre svetog Save Osvećenog. Milutin je, između ostalih brojnih zadužbina, dao da se podigne manastir svetih Arhangela Mihaila i Gavrila i uz njega bolnica. Jedna od njegovih najlepših zadužbina je Gračanica. Čuveni manastir Dečani sazidao je Milutinov sin Stefan Dečanski, manastir Žiča je zadužbina Stefana Prvovenčanog, Mileševa kralja Vladislava, Sopoćani kralja Uroša Prvog, čija je žena kraljica Jelena Anžujska podigla Gradac. Srpskih zadužbina je bilo na Sinaju, u današnjem Egiptu, i u današnjoj turskoj metropoli Carigradu.

U srednjem veku zadužbinari su pored vladara bili i imućna vlastela i crkveni velikodostojnici. Srpski arhiepiskopi iz 13. i 14. veka su gradili i dograđivali Pećku patrijaršiju.

NAJVEĆI KTITOR:
Kralj Milutin u Gračanici

Tradicija zadužbinarstva nije prekinuta ni u turskom ropstvu, ali je do prave obnove zadužbinarstva došlo tek buđenjem nacionalne svesti i ustanaka za oslobođenje, u prvoj polovini 19. veka.

Uspeh srpskih ustanaka i obnova državnosti omogućila je pojedincima da rade za sebe, i da zarade daleko više nego što se zarađivalo ranije, za goli opstanak porodice.

Još je knez Miloš Obrenović, postavši najbogatiji čovek tek oslobođene Srbije, bio nameran da unapredi znanje naroda, pa je određivao stipendije, zvane blagodejanija, nadarenim mladim ljudima poput Maksima Nikolića Miškovića, potonjeg dvorskog lekara koji se pročuo time što je uspeo da suzbije epidemiju kolere za svega sedam dana, ili Joakima Vujića, jednog od najplodnijih srpskih književnika koji važi i za oca srpskog pozorišta. Knez Aleksandar, sin vožda Karađorđa, bio je prvi među moćnim ljudima koji je deo svoje imovine priložio za opšte dobro, takođe stvarajući fond za obrazovanje.

Iz tog vremena još se čuvaju dokumenta o zadužbini i fondovima nekadašnjeg Miloševog saradnika, a potom protivnika ustavobranitelja Tome Vučića Perišića. Čuvaju se i podaci o velikodušnim poklonima koje je narodu ostavljala kraljica Natalije Obrenović.

Ostavštine za dušu graditelja i na korist narodu doslovno su cvetale ceo vek između 1840. i početka Drugog svetskog rata. Nekadašnju privilegiju velikaša preuzeli su obični ljudi, koji su uspeh u životu želeli da krunišu ostavštinom svome narodu. I dalje je tu bilo najviše poznatih bogataša, veletrgovaca i industrijalaca, pa ministara i vladika, ali su se javljali i profesori, oficiri.

Novovekovni srpski zadužbinari nastali su među imućnim i uticajnim Srbima "od preka", severno od save i Dunava, gde su njihovi preci počinjali novi život posle seoba kao graničari Beča, ali se najviše darivalo u Beogradu. Osećajući da je vreme Osmanlija zauvek prolazi, da srpsku prestonicu valja podizati, ugledajući se na evropske metropole tog vremena, nekolicina trgovaca je prva podarila narodu prave arhitektonske i graditeljske dragulje, koji i danas krase staro gradsko jezgro.

Na Simu Andrejevića podseća raskošna Igumanova palata na Terazijama, a odmah preko puta je otmena, neobarokna palata braće Krsmanović, u kojoj je 1918. godine proglašeno ujedinjenje južnih Slovena u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Ilija Milosavljević Kolarac testamentom je zaveštao Fond za univerzitet koji će se zvati njegovim imenom i prelepu palatu na današnjem Studentskom trgu. Najpoznatiji dobrotvor Beogradskog univerziteta je trgovac solju kapetan Miša Anastasijević, a na istom trgu se nalazi i njegova palata.

Danas je u njoj Rektorat Beogradskog univerziteta. Trgovac Luka Ćelović Trebinjac, naučnik svetskog glasa Mihajlo Pupin, predsednik Beogradske berze Nikola Spasić, kraljevi Milan Obrenović i Aleksandar Karađorđević, samo su neka imena velikog broja zadužbinara u srpskoj prestonici.

U Novom Sadu su Jovan i Marija Trandafil celokupnu imovinu ostavili Matici srpskoj i crkvenoj opštini, od čega je 1913. godine podignuta današnja zgrada Matice srpske. U ovom gradu je vladika Platon Atanacković ostavio fondu Srpske gimnazije zgradu u kojoj je Srpska akademija nauka i umetnosti. Srpska pravoslavna crkva je, naročito u vekovima ropstva, bila središte srpske sabornosti, a kasnije svedok, često i baštinik zaveštanja znamenitih dobrotvora.

Njeno sedište je dugo bilo u Sremskim Karlovcima, u kojima su u 18. i 19. veku živeli najbogatiji Srbi. Najvrednije su ostavili patrijarh German Anđelić, i pre njega, mitropolit Stefan Stratimirović. Ovaj mudri i rodoljubivi poglavar Crkve dao je novi podsticaj preporodu kulture, privrede a naročito obrazovanja svog naroda. Njegovom zaslugom osnovana je Karlovačka gimnazija, uz pomoć najvećeg priložnika Dimitrija Anastasijevića Sabova, ali i ostalih građana.

Brigu o radu i životu gimnazije preuzeo je Patronat i Starateljstvo gimnazijskih fondova sa mitropolitom Stratimirovićem na čelu. On je 1794. godine osnovao i bogosloviju, tada drugu po starosti u svetu, posle Kijevske, a njegova lična zadužbina je internat Blagođejanije, u kojem su stanovali i hranili se siromašni bogoslovi i gimnazijalci.

Ideološke prepreke

Srpsko zadužbinarstvo je zgasnulo posle Drugog svetskog rata jer se nije uklapalo u novu ideologiju. Nasuprot srednjovekovnim ostavštinama za narod, koje su zadržale osnovnu namenu, građevine ostavljene otečestvu u novije vreme često su se koristile onako kako zadužbinar ni u snu ne bi pomislio. Pojedine fondove je progutao mrak, a darovana imanja su se utopila u opštedruštvenu svojinu, svačiju i ničiju. Tek poslednjih decenija prošlog veka oslabile su ideološke prepreke za zadužbinarstvo i stvorile klimu u kome bi ono moglo da bude obnovljeno.

Darovi prosveti

Tokom oslobađanja od Osmanlija od početka 19. veka prvi srpski bogataši su najpre poklanjali dobra za unapređenje narodne privrede, podizanje bolnica, a najčešće za opšte prosvećivanje, kao što je to učinio kapetan Miša Anastasijević. Pred kraj tog, i početkom narednog veka, najviše dobrotvora opredeljivalo se za darovanje Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i Univerzitetu u Beogradu.

Karnegi srpskim studentima

Srpski zadužbinari su bili i stranci, među kojima se ističe Endru Karnegi, američki industrijalac poreklom iz Škotske. Iz fonda koji je osnovao podignuto je zdanje Univerzitetske biblioteke koja već dugo nosi ime prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovića.

vesti online

G o o g l e

Andjela

Najveći srpski dobrotvori (2): Sva imovina matici

Doba u kome je rođen Sava Tekelija obeleženo je sudarima tri carevine, Otomanske, Habsburške i Rusije nad zemljama srpskog naroda. Matica Srbija je već četvrti vek roptala pod turskom vlašću, potomci velikih seoba živeli su u Ugarskoj, zadojeni nacionalnim romantizmom, ali i realizmom svakodnevnog života u tuđoj zemlji, koji im je govorio da jedini mogući opstanak Srba leži u obrazovanju i kulturnom napretku.

Tekelijanum

Ruska carevina se posmatrala kao Pijemont svih Slovena, koji nikad nije ostvaren, ali se to tada još nije znalo, pa je ona svojom politikom i interesima uticala, ne baš povoljno, na život Srba pod bečkom krunom.

PROTIVNIK VUKA
Komešanje probuđenih naroda Austrougarske carevine, odjek industrijskog kapitalizma sa zapada Evrope, i još feudalna tradicija Balkana sukobljavali su se na tlu kojem je pripadao tadašnji "veliki Banat", a u njemu dobrostojeća srpska porodica Popović-Tekeli. U gradu Aradu, u današnjoj Rumuniji, 1761. godine rođen je Sava. Potomak ratnika koji su u austrijsko-turskim ratovima dobili plemićku titulu, bio je sasvim drugačijeg kova. Miroljubiv, dobar trgovac i domaćin, stekao je dobro vaspitanje i obrazovanje, što je pomoglo njegovoj prirodnoj umešnosti u vođenju ogromnog porodičnog imanja u Aradu i okolnih spahiluka.

Sava Tekelija

Čak je i veliki park u središtu rumunske varoši bio vlasništvo ugledne srpske porodice. Tako je Sava Tekelija postao najbogatiji Srbin svog vremena. Bio je i svestrana ličnost. Pravi poliglota, flautista, pa i književnik. Za sobom je ostavio "Memoare" koji su zanimljivo svedočanstvo doba u kom su nastajali i predstavljaju potvrdu da se autor čitavog života zalagao za bolji položaj Srba u Ugarskoj i njihov prosvetni napredak.

Iako je veoma ličio na pretka Petra Tekeliju, vojnika, ruskog feldmaršala, cenjenog i poštovanog na petrogradskom dvoru, Sava se opredelio za drugačiji život. Prava je diplomirao u Pešti, a posle jedne godine postao je i doktor prava "ne samo ot Srbalja, nego i ot Madžara". Bio je to prvi Srbin sa ovakvom titulom koji nije bio profesor univerziteta. Doktorsku tezu je napisao i odbranio na latinskom jeziku i kasnije ju je objavio kao knjigu. Pošto je završio studije, pridružio se političkim delovanjima prečanskih Srba. Nije mu bila strana zamisao da sebe vidi na čelu oslobođene srpske države, a razmišljao je i o ujedinjenju Južnih Slovena kojima bi bio na čelu. Ali, ti napori nisu urodili željenim plodom. Radosti Tekelija nije imao ni u privatnom životu. U poznom braku sa Amalijom Bezegovom ostao je bez poroda koji bi mu doneo zadovoljstvo porodičnog gnezda i produžio lozu.

Nezadovoljan svojim političkim uticajem povukao se iz ugarske državne službe i okrenuo svom narodu. Počinjao je 19. vek, a sa njim slom Karađorđeve Srbije. Miloš Obrenović se tek pripremao za razbijanje otomanskih okova. Za to vreme, srpska inteligencija je cvetala u austrougarskim zemljama. Pešta i Beč bili su jezgra napretka buduće srpske intelektualne elite. Bogati aradski trgovac našao se u to vreme već u zrelim godinama. Kao prijatelj i pristalica Dositeja Obradovića, shvatio da je obrazovanje mladih generacija pokretač razvoja srpskog društva. Kada je u Pešti 1824. godine osnovana Matica srpska i pokrenut njen Letopis, stvoreno je i prvo pravo središte srpske prosvete i nauke.

Prva zgrada Matice srpske

Sava Tekelija, tada u 72. godini života, obavestio je Maticu srpsku da prilaže njenom fondu "100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj valuti". Arhiv ove ustanove u Novom Sadu čuva taj papirić sa porukom drhtavog rukopisa darodavca o tome da će "svakog narednog leta još toliko priložiti". Međutim, Sava Tekelija je učinio nešto još veće. Odlučuje se na najvažniji poduhvat za mlado srpsko prosvetiteljstvo. "Iz jedne jedine ljubovi milome mi rodu", kako je govorio, on je 1838. godine za 50.000 forinti kupio trošnu, ali veliku kuću nadomak srpske crkve u Pešti, u ulici Velikog krsta broj 276.

Kuću je dao Matici srpskoj "na sohranjenije, soderžanije i nadsmotrenije", dakle, na čuvanje, održavanje i nadzor. Od nje je zauzvrat tražio samo jedno, da se ne prikloni novotarijama u jeziku i književnosti, posebno onim vezanim za reforme Vuka Stefanovića Karadžića! Međutim, i pored neslaganja Tekelija je izdvajao novac i za Vukove izdavačke poduhvate.

Studentski otac

Pitomcima Tekelijanuma je bio obezbeđen stan i ogrev, čak i posluga, po tri funte lojanih sveća za semestar i po stotinu forinti za hranu i univerzitetske takse. Nadzor nad učenicima obavljao lično Tekelija. Vodio je brigu o svakom pitomcu, kupovao neophodne stvari, a neki tvrde da je svojeručno punio slamarice i uveče zaključavao kapiju.

Zmaj na čelu zadužbine

Jedan od nadzornika Tekelijanuma bio je i poznati srpski pesnik Jovan Jovanović Zmaj koji je u to vreme završavao studije medicine. U ovom poznatom stecištu srpske intelektualne elite boravili su, između ostalih, Bogdan Gavrilović, potonji rektor Beogradskog univerziteta i predsednik Srpske kraljevske akademije nauka, Radivoj Kašanin, svetski poznat srpski matematičar, Marko Maletin, urednik Letopisa i sekretar Matice srpske, Veljko Petrović, književnik i predsednik Matice srpske, Lazo Tomanović, publicista i predsednik vlade Crne Gore. U Tekelijanumu je tri godine stanovao Nikola Tesla, kao i pesnik Laza Kostić koji je tekelijancima 1860. godine pomogao da osnuju kulturno društvo Preodnica koje je delovalo sve do 1876. godine.

Tako je osvanuo Zavod za školovanje srpskih studenata, poznat kao Fondacija Tekelijanum. Nalazio se u neposrednoj blizini Peštanskog univerziteta. U zgradu zadužbine uselila se Matica srpska, a Sava Tekelija je osnovao prvu biblioteku i darovao joj oko 7.000 sopstvenih knjiga. Zahvalna i dirnuta nesebičnim i velikim poklonom, Matica je izabrala Savu Tekeliju za doživotnog predsednika.

Stari Tekelijanum se sastojao od zgrade sa 36.000 knjiga, što je u ono doba predstavljalo ogromnu i neprocenjivu biblioteku. Kasnije je obuhvatao devet kuća u Aradu, jednu zgradu u Pešti i 28 jutara zemlje. Prvih 12 stipendista darodavac je sam izabrao. Ubrzo je Tekelijanum postao stecište intelektualnih snaga, pa su ga savremenici odmila nazivali Panteonom, hramom svih bogova.

U poznim godinama, ali osnažen time što je konačno pronašao smisao svog dugog života i uspešnog rada, energični stari plemić je nabavio za Maticu srpsku i štampariju, pokrenuo izdavanje knjiga i potpomogao mnoge druge poduhvate ove ustanove kulture. Pomagao je i Mađare. Prilične sume poklanjao je i Mađarskoj akademiji nauka, kao i Reformatorskom kolegijumu u Debrecinu.

ROD TEKELIJANACA
Pred kraj života Sava Tekelija je sve što je imao zaveštao srpskom narodu putem Matice Srpske kojoj je ostavio sva imanja, kuće i 150.000 forinti. Plemić, trgovac, pravnik, filantrop, veliki dobrotvor i ktitor umro je 1842. godine ali je njegova zadužbina ostala mesto na kome su se začele brojne duhovne zamisli i poduhvati, pa i ona da peštanska i požunska omladina štampa knjigu svojih stihova. O tome su brinuli Svetozar Miletić i Jovan Đorđević. Pod naslovom Slavjanska knjiga pojavio se 1847. godine pesnički, ali i politički manifest naprednih Srba. Već naredne godine, na temelju ove knjige, osmorica uglednih "tekelijanaca" opredelila su peštansko-budimsku omladinu za ideje Vuka Karadžića.

vesti online

Andjela

Najveći srpski dobrotvori (3): Dostojan sin slavnog oca

Knez Mihailo Obrenović je bio "otmen čovek, tip kavaljera i dendija", kako su ga opisivali savremenici. Dok je boravio u Rogaškoj Slatini upoznao je šesnaestogodišnju kćer tamošnjeg marvenog lekara, Mariju Berghauz. Iz ljubavne veze koja se ubrzo razvila Marija je 1849. godine rodila dečaka i krstila ga u katoličkoj veri. Dečak je dobio ime Viljem. Igrom sudbine, bio je jedino dete velikog srpskog kneza.

Pravoslavac po želji oca: Viljem Berghauz u doba kada je postao Velimir

TAJANSTVENO ŠVAPČE
Mihailo je devojci kupio kuću u Beču i dao miraz koji joj je omogućio da se četiri godine kasnije uda za izvesnog doktora Šustera. Za dete je plaćao izdržavanje preko svog bankara Tirkea. Međutim, Marijin muž je u pastorku video samo "zlatnu koku", pa je preko supruge stalno od kneza Mihaila tražio sve više i više novaca.

Zbog Šusterovih dugova je čak i kuća, koju je srpski knez kupio, otišla na doboš. Ponovo ju je kupio bankar Tirke, ali ovoga puta na dečakovo ime. Nezadovoljan kako se u porodici ponašaju prema njegovoj krvi i mesu, a naročito Viljemovim vaspitanjem, knez je sina 1857. preselio u Beograd. Smestio ga je u kuću Ante Radivojevića, upravnika svojih imanja. Tajanstveno dete koje govori samo nemački jezik izazvalo je veliku radoznalost Beograđana. Isprva su mislili da je Viljem vanbračni sin upravnika Radivojevića, čija se žena Sofija trudila da mališanu zameni majku, a njegov sin Živko mu je bio kao brat. Uskoro je primećeno da je Viljem u izuzetnim odnosima sa knezom, ali se dugo i dalje verovalo da je on ipak samo knežev štićenik.

Dečak je upisan u osnovnu školu kod Saborne crkve i tu je naučio srpski jezik. Kada je prešao u gimnaziju, dobio je ličnog sobara, Teodora Petkovića, koji je uz njega ostao do kraja Velimirovog života. Petković je zapravo bio knežev poverenik u vezama sa sinom, što se tumačilo namerom da je Mihailo tada hteo da svog sina ozakoni, možda ga i imenuje za naslednika, kako se tada već govorkalo po Beogradu.

Knez Mihailo Obrenović

Viljem je bio izuzetno milo i nesebično dete. Drugovi su ga zvali Velja i prihvatili su ga otvorena srca. Kada je prešao na školovanje u kuću poznatog profesora Milutina Stojanovića, razvio je ljubav prema književnosti, pozorištu i drugim umetnostima. Da dečak ne bi bio usamljen, dovedena mu je grupa đaka iz uglednih kuća, a profesor Stanojević je za letnje raspuste vodio decu u obilazak Italije, Švajcarske ili Francuske.

Viljem se razvio u lepog mladića sklonog poeziji i sanjarenju ali i dobrog jahača i mačevaoca. Sve više je ličio na oca, i to ne samo stasom, nego i po naravi. Kada je napunio sedamnaest godina, ispunio je očev zahtev i prešao u pravoslavnu veru, dobivši na krštenju ime Velimir. Za prezime je uzeo Teodorović, staro prezime Obrenovića. Kum mu je bio beogradski mitropolit Mihailo.

Knez Mihailo se potrudio da njegovom sinu ništa ne nedostaje, ali ga je veoma retko viđao. Mnogo češće i srdačnije ga je primala kneginja Julija. Velimir je 1867. poslat na školovanje u Švajcarsku. Tamo, u Ženevi, poslednji put se video sa ocem. Naredne godine knez Mihailo je ubijen u atentatu u Topčideru. Kako nije ostavio testament, samo zahvaljujući mitropolitu Mihailu vanbračni sin nije isključen iz nasledstva. Velimiru je dato imanje Negoja u Rumuniji i obveznice koje su mu omogućile bezbrižan život. Prema nalogu namesnika, u Minhenu je izučavao agronomske, pa kameralne nauke. Velimir je bio rado viđen u svim evropskim prestonicama, ali ne i u Srbiji.

Stigle su ga i druge nevolje. Pošto mu je kći ruskog poslanika oholo odbila ljubav, povukao se na imanje kraj Tegerinskog jezera. Svom drugu iz detinjstva Živku, sinu upravnika Radivojevića, dao je Negoju na upravu tako da od prihoda žive obojica. Međutim, Živko je bezočno opljačkao imanje. Da bi spasao Negoju, Velimir je morao da se odrekne ne samo imanja na Tegernskom jezeru već i da proda skupoceni prsten koji mu je otac podario kada su se poslednji put videli.

Velimir Todorović

Od tada je Velimir živeo stalno u Minhenu sa svojim vernim sobarom Teodorom. Njegov dom je postao stecište srpskih studenata, koje je nastavio nesebično da pomaže čim je Negoja sa novim, pouzdanim upravnikom ponovo počela da donosi novac. Srbiju nikada više nije video. Obrenovići mu to nisu dozvolili i pored toga što Velimir nikada nije pokazao želju za prestolom.

Kralj Milan je čak proganjao studente koji su boravili u Velimirovom domu, a za ličnog sekretara je uzeo Živka Radivojevića. Sve ovo nije umanjilo Velimirovu privrženost zemlji koju je smatrao jedinom otadžbinom. Javio se u dobrovoljce kada su 1876. počeli srpsko-turski ratovi. Komanda ga je odbila, ali je on uporno slao pomoć srpskoj vojsci, a pošto je 1885. Srbija zaratila protiv Bugarske, poslao je vojnicima 700 ugojenih svinja sa Negoje. U mirno doba pomagao je poklonima i zlatom Narodno pozorište u Beogradu, koje je podigao njegov otac.

Iznenada, 1898. godine Velimir Teodorović je umro. Imao je tek pedeset godina. Sahranili su ga verni sobar Teodor i srpski studenti u Minhenu jer od njegove porodice niko nije došao na pogreb. Tek posle Prvog svetskog rata, telo Velimira Todorovića, jedinog sina prosvećenog kneza Mihaila Obrenovića preneto je na beogradsko Novo groblje.

Očinska ljubav

Knez Mihailo je u onim malobrojnim susretima sina obično primao uveče, u bilijarskoj sali, u suterenu starog dvora. Dao bi mu poneki savet o učenju ili odevanju, zatim bi mu poklonio dukat i pružao ruku da je poljubi. Na kraju bi ga poljubio u čelo i time bi poseta bila završena. Ova suzdržanost ni u kom slučaju nije značila nemarnost ili nedostatak očinskih osećanja, nego se knez plašio da ga preteranom pažnjom ne razmazi. U to doba deca se ni u jednoj gradskoj porodici nisu previše mazila, a naročito ne dečaci.

Prsten umesto prezimena

Velimir se susreo sa Mihailom poslednji put 1867. u Ženevi, gde je knez navratio vraćajući se sa Svetske izložbe u Parizu. Tom prilikom sin je od oca dobio brilijantski prsten izuzetne vrednosti i lepote. Knez je tada konačno odustao od namere da Velimira zvanično prizna za sina jer se spremao za novi brak sa Katarinom Konstantinović te se nadao zakonitom nasledniku.

NEMOĆNI OBRENOVIĆI
Kada je otvoren njegov testament, ispostavilo se da je svu svoju imovinu ostavio Srbiji. Tu je doslovno stajalo: "Moje celo imanje dobio sam poklonom, kao neograničenu svojinu, i mogu njime bez ograničenja da raspolažem. Ako bih ja ne ostavivši potomaka iz zakonitoga braka, umro, to će sve moje pokretno i nepokretno imanje, ma gde se ono nalazilo, pripasti mojoj Otadžbini, to jest, Kraljevini Srbiji kao mojem jedinom i isključivom nasledniku. Ovo će moje imanje biti odvojeno od državnog imanja kao zadužbina, i ova će zadužbina nositi ime Velimirijanum".

Obrenovići su pokušali da ospore ovaj poduhvat, ali je Velimirova zadužbina opstala. Pomagala je razvoju nauke, umetnosti, trgovine, industrije i zanatstva. Iz njenog fonda otvarale su se škole i zavodi, i obrazovali siromašni a nadareni mladi ljudi. Prvi upravnik Velimirijanuma bio je predsednik Državnog saveta Nikola Pašić. Sve do propasti Kraljevine Jugoslavije zaveštanje vanbračnog sina slavnog kneza pomagalo je dečjim obdaništima u radničkim četvrtima, raznim društvima građana, Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, Beogradskom univerzitetu, mnogim školama, muzejima, bibliotekama i izdavaštvu. Velimirijanuma više nema, ali su ostali zapisi koji potvrđuju da je Velimir Mihaila Teodorović bio sin dostojan svog slavnog oca.

vesti online

Andjela

Najveći srpski dobrotvori (4): Dvor u trgovačkoj palati

Uoči Prvog srpskog ustanka, na početku 19. veka u Kolarima, selu nadomak Beograda rođen je jedan od najpoznatijih srpskih preduzetnika i dobrotvora Ilija Milosavljević. Njegov otac Milosav, po zanimanju abadžija, zanatlija za gruba sukna, pošao je 1804. godine sa Karađorđem u ustanak protiv Turaka, ostavljajući ženi Jovanki da brine o četvoro male dece. Slom ustanka odveo je porodicu preko Dunava, u ugarsku Crepaju.

Kolarčev narodni univerzitet

Ilija još nije bio punoletan kada se 1814. obreo u Beogradu tragajući za bilo kakvim poslom. U džepu je imao svega 30 para. Stigao je do rođaka u Pančevu, a ovaj ga je prosledio u Vršac, da izučava trgovački zanat. Tri godine kasnije, vratio se Ilija u Beograd i zaposlio kod Milutina Radovanovića, vodećeg trgovca u čaršiji. Tu se zagledao u gazdinu kćer Sinđeliju.

KRIV BEZ KRIVICE
Mladi par se posle venčanja nastanio na Zereku, današnjem Dorćolu, gde je Ilija otvorio svoj prvi dućan. U sećanje na rodno selo, prezimenu Milosavljević je u to doba dodao Kolarac, i ono mu je donelo sreću: celu deceniju nizao je trgovačke uspehe. U jednom trenutku, u sukobu i strahu od kneza Miloša Obrenovića morao je da se preseli u Pančevo. Tamo je počeo da trguje svinjama i hranom, što mu je donelo prvo veliko bogatstvo. Sa ortacima, Đorđem Jovanovićem i potonjim čuvenim industrijalcem Đorđem Vajfertom, proširio je poslove do Pešte i Beča. Oko polovine 19. veka stekao je austrijsko državljanstvo i postao savetnik pančevačkog Magistrata.

Ali, u porodičnom životu nije mogao da uživa do kraja. Njegova voljena Sinđelija se teško razbolela i 1855. umrla u peštanskoj bolnici. Sa njenim sandukom Kolarac je stigao u Beograd, i sahranio ju je na groblju koje se nalazilo kod današnje crkve Svetog Marka. Ostao je sam. Dece nisu imali, a on je već ušao u šestu deceniju života. Posao mu je bio jedina uteha, pa je proširio trgovinu na so i šalitru, uspešno kao i sve što je do tada radio. Posle čarki Srba i Turaka na Čukur česmi i turskom bombardovanju grada, predosetio je Kolarac da će okupatorskoj vlasti uskoro doći kraj. Kada se to zaista dogodilo, a država konfiskovala napuštena turska imanja, otkupio je placeve oko Varoš i Stambol kapije i na nasutom šancu koji je nekada opasivao beogradsku tvrđavu podigao kuću i dućane.

Uskoro je osnovao Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu. Početni iznos od 250 dukata predat je beogradskom mitropolitu Petru. Nekoliko godina kasnije, na poziv vođe prečanskih Srba Svetozara Miletića, Ilija Kolarac je priložio 400 dukata Fondu za otvaranje Pravne akademije u okviru Matice srpske.

Ilija Milosavljević Kolarac

Već u poodmaklim godinama, poznati beogradski bogataš je odlučio da se povuče iz poslova i živi mirno, kao rentijer, ali je sudbina odlučila drugačije. Neočekivano je 1878, godine u kojoj je Srbija dobila nezavisnost, optužen za učešće u Topolskoj pobuni. Ni kriv ni dužan, osuđen je na pet godina robije u Požarevcu. Posle nekoliko meseci knez Milan Obrenović ga je pomilovao u čast proglašenja nezavisnosti, ali osamdesetogodišnji Kolarac nije dugo poživeo na slobodi. Umro je u jesen iste godine u svojoj kući kod Stambol kapije. Testamentom je ostavio dva fonda, jedan za podizanje srpskog univerziteta koji bi poneo njegovo ime, i drugi, takođe sa imenom Ilije M. Kolarca za nagrađivanje i pomaganje ćirilicom pisanih književnih dela Srba, ma odakle dolazili. Ali, odluka o izgradnji Kolarčevog univerziteta na Studentskom trgu u Beogradu doneta je tek 1927, a gradnja je završena pet godina kasnije.

Najpoznatije zadužbine iz književnog fonda velikog srpskog trgovca i dobrotvora bile su Mala i Poučna biblioteka, koje su, između ostalog, objavljivala dela velikana srpske književnosti i nauke poput Ive Andrića, Aleksandra Belića, Ivana Đaje...

Jednu od najupečatljivijih građevina ostavio je Beogradu još jedan poznati dobrotvor, Sima Andrejević Igumanov. Ta, Igumanova palata iznikla je na mestu gde se Terazijski trg dodiruje sa ulicom koja danas nosi ime kralja Milana Obrenovića. Rođen u godini Prvog srpskog ustanka u Prizrenu, Andrejević se od malih nogu zanimao za trgovačke poslove. Od početka 19. veka Srbi iz Stare Srbije, kako se nekada nazivalo Kosovo i Metohija, čežnjivo su upirali pogled u Beograd, sanjajući o državi koju su stvarali ustanici.

Mladog Prizrenca je, međutim, trgovina najpre odvela u beli svet, od Carigrada do Odese i Kijeva, a u srpskoj prestonici je završio uspešna poslovna putešestvija. Da bi se odužio rodnom gradu podigao je Bogoslovsko-učiteljsku školu. Kako bi zadužbina mogla da opstane u Prizrenu koji se tada još nalazio u Osmanlijskoj carevini, bogati dobrotvor je i u Beogradu ustanovio zadužbinu, čijim su se prihodima izdržavali đaci i profesori škole na Kosovu. Sima Andrejević Igumanov umro je 1883. godine, a tek više od pola veka kasnije njegova fondacija je podigla palatu u centru Beograda. Njenim iznajmljivanjem konačno je osigurano finansiranje škole u Prizrenu. Fonda odavno nema, Prizrenska bogoslovija je posle 1999. godine izmeštena u Niš, odakle je tek nedavno vraćena i obnovljena. Beogradu, u njegovom samom srcu, ostao je biser arhitekture tridesetih godina prošlog veka.

Igumanova palata

ŠLJIVE ZA AMERIKU
Još jedan beogradski veletrgovac je svom narodu ostavio nekoliko palata. Aleksa Krsmanović i njegov brat Dimitrije, poreklom iz Tuzle, razvili su u srpskoj prestonici posao sa šljivama i kožom. Kože su izvozili u Nemačku, a šljive čak u Ameriku. Kasnije je Aleksa proširio posao žitom i solju. Neko vreme je proveo u Pančevu, gde je preduzeće "Krsmanović" držalo magacine za žito. Tu je upoznao Milku Petrović iz Zrenjanina, tada Velikog Bečkereka, i njome se oženio, ali decu nisu imali. Aleksa Krsmanović bio je veliki akcionar Beogradske trgovačke banke, jedno vreme i njen predsednik.

Domaćin novoj državi: Palata Krsmanovića

Preduzeće je za 60 godina poslovanja donelo vlasniku veliko bogatstvo vlasniku. Živeo je u svojoj otmenoj palati neobaroknog stila na Terazijama, podignutoj 1885. godine. U njoj se nalazio privremeni dvor Kraljevine Srbije. Prvog decembra 1918. godine, u velikom salonu palate, proglašena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovo zdanje vlasnik je poklonio srpskom narodu, ali to nije njegova jedina zadužbina. Aleksa Krsmanović je često učestvovao u humanitarnim i dobrotvornim priredbama. Testamentom je i drugu imovinu ostavio državi, a Beogradu nekoliko raskošnih zdanja. Među njima je hotel Srpska kruna iz 1869. godine, u to vreme uzor najsavremenije arhitekture. Danas se u toj zgradi nalazi Gradska biblioteka. Tu su i vredni placevi i zgrade u ulici koja nosi ime braće Krsmanović.

Delimična volja

Fond Zadužbine Ilije M. Kolarca uništen je posle Drugog svetskog rata. Tek u poslednjoj deceniji prošlog veka ostavštini beogradskog dobrotvora vraćen je položaj zadužbine, pa Kolarčev narodni univerzitet danas ugošćuje akademske građane glavnog grada. Tako se bar delimično poštuje volja darodavca koji je izričito zahtevao sledeće: "Ja želim da ove moje naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije i da ne može ove moje naredbe preinačiti ni zakon, ni vlasti državne, ni ma ko drugi!"

Nadmašio tutora

U današnjoj Zvečanskoj ulici i dalje stoji zgrada sa istom namenom koju je odredio darodavac, Beograđanin Nikola D. Kiki. Rođen 1841. godine, odrastao je pod zaštitom ujaka i imenjaka, uglednog poslovnog čoveka, ali je u trgovini daleko nadmašio svog tutora. Testamentom je Beograđanima ostavio legat iz kojeg je Beogradska trgovačka omladina podigla zadužbinu, Bolnicu Nikole i Evgenije Kiki za siromašne i postradale trgovce.

vesti online

Andjela

Najveći srpski dobrotvori (5): Darivao šakom i kapom

Najlepše i najveće zdanje u starom Beogradu ostavio je srpski veletrgovac Miša Anastasijević. Poklonio ga je 1863. godine srpskom narodu "za prosvetne potrebe", kako je naveo u zaveštajnom pismu upućenom tadašnjem ministru prosvete. Bio je to darodavac koji je svoj burni život najmanje provodio u srpskoj prestonici, ali je ostao jedan od njenih najizdašnijih dobrotvora.

Gradio dvor za zeta: U Kapetan Mišinom zdanju danas je Rektorat Beogradskog univerziteta

Rodom iz nekadašnjeg ostrvskog gradića Poreča na Dunavu, Miša Anastasijević je već do treće godine života ostao siroče, prvo bez majke Ruže, a kada je buknuo Prvi srpski ustanak, izgubio je i oca Anastasa, sitnog trgovca i zemljoradnika. Od njegovog imena je kasnije izveo prezime. Na sreću, otac se pre smrti bio preženio Miljom, i ona se o Miši starala kao da mu je prava majka.

UNOSNI BRAKOVI

Miša Anastesijević

Detinjstvo mu je prošlo između Poreča i izbeglištva preko Dunava, u tadašnjoj Austriji. U rodnom gradu je, zahvaljujući pomajci Milji, bio jedan od malo dečaka koji su u to doba pohađali školu. Radio je već kao trgovački pomoćnik kada je knez Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka 1817. došao u Poreč i za načelnika postavio Joksu Milosavljevića.

Čuvši za sposobnog momka, Joksa ga je uzeo za đumrugdžiju, carinika. Ovo zanimanje je i u to doba oličavalo veliku vlast i omogućavalo da se upoznaju najbogatiji trgovci. Tako je i Miša, napuštajući carinu 1822, imao već oko 300 groša ušteđevine. Trgovina je bila pravi posao za njega. Odmah je pokazao neiscrpnu marljivost, sposobnost organizacije i odličan nos za unosne poslove. Već prve godine kapital mu je premašio 6.000 groša, pa se sa 20 godina života svrstavao u veoma imućne ljude. Tada je rešio da se ženi. Odlučio se za Hristinu, sestru Sime Uroševića, sekretara kneza Miloša. Uz pomoć šuraka počeo je da sarađuje sa knezom u trgovini stokom i rogovima, jelenskim i volujskim, bez kojih se u Evropi nije mogla zamisliti proizvodnja dugmadi i češljeva.

Prvo bogatstvo je zaradio na odluci Austrije da zabrani svojim trgovcima da prelaze na tle Srbije. Knez Miloš je odgovorio zabranom srpskim trgovcima da prelaze u Austriju, a dozvolio austrijskim da dolaze u njegovu kneževinu i da kupuju stoku, ali samo oko skela. Miša Anastasijević je tu bio glavni posrednik: od seljaka po unutrašnjosti Srbije jeftino je kupovao stoku i prodavao je skupo na skelama. Tako je zaradio 40.000 groša i postao jedan od najbogatijih ljudi Srbije.

U mladim godinama Miša je radio kao saraor, onaj koji ručno, na leđima tegli lađe uz vodu. Već 1827. postao je dumendžibaša, starešina dunavskih kormilara, pa je upoznao sve tajne prometa na reci. Tih godina je, zbog regulacije Dunava, potopljen Poreč, a naredbom kneza Miloša na obali reke osnovan je novi grad Milanovac.

Duvanski gospodar: Konak Anastesijevića u Milanovcu

Nakon oglašavanja hatišerifa 1833. godine, Srbija je dobila na upravu Đerdap i Krajinu, čime je porastao promet robom. Pošto se stanovništvo množilo, pojavile su se i nove potrebe, naročito za solju. Miloš je obišao nove nahije i Miši Anastasijeviću dodelio zvanje Dunavskog kapetana. To je bila počasna titula, a njena prava vrednost bila je u trgovačkim privilegijama. Za veštog preduzetnika, kao što je Anastasijević bio, to je značilo brzo sticanje monopola u prometu solju iz Vlaške i Moldavije. Sve do abdikacije kneza Miloša 1839. i dolaska ustavobranitelja, pametni i oprezni Miša Anastasijević se nije razmetao svojim bogatstvom i poslovnim uspesima.

Kada je, kao vodeći trgovac soli kasnije zakupio i monopol na uvoz soli iz Austrije, postao je suvereni vladar čitave trgovine solju na jugoistoku Evrope. Stvorio je prvu srpsku multinacionalnu kompaniju koja je zapošljavala 10.000 ljudi, imala 23 ispostave na Savi i Dunavu i preko 70 brodova. Imao je i devet spahiluka u Vlaškoj. Glavna kancelarija mu je bila u Bukureštu a uprava u Beogradu. Koliko su vredela kapetan Mišina imanja u Rumuniji i koliko su prihoda donosili njegovi poslovi nemoguće je proceniti, ali se zna da je on davao zajmove mnogima, pa i državnoj kasi Moldavije.

Od 1842. uspostavio je prijateljstvo, bar u prvo vreme, i sa novim vladarom Aleksandrom Karađorđevićem. Priređivao balove i večere u čast kneginje Perside za preko stotinu zvanica, zakupljivao parobrod za izlete dvorske kamarile po Dunavu. Ali, Miša Anastasijević nije bio galantan samo prema dvoru. Postao je veliki dobrotvor koji je novac delio kapom i šakom. Spasavao je trgovce od propasti, svom prijatelju Iliji Garašaninu oprostio je ogroman dug, a najviše je ulagao u prosvetu.

Na svom glavnom spahiluku Kležani u Vlaškoj osnovao je škole za mušku i za žensku decu koje je besplatno pohađalo 162 đaka iz rumunskih, srpskih i bugarskih porodica. Pomagao je mnogim piscima da objavljuju knjige, osim jednom, velikom reformatoru Vuku Karadžiću. Njemu je novac samo pozajmljivao. Postao je doživotni predsednik i finansijer prvog Beogradskog čitališta. Prilagao je i za Narodno pozorište, za crkve, škole i siromašne kao što niko nikada pre njega nije činio. Ostalo je zapamćeno: kad god bi boravio u Milanovcu, o svom trošku je poručivao kod terzija da se svim devojkama, nevestama i starim ženama načini odeća. Bilo je godina kada je udavao i po deset sirotih Srpkinja, darujući ih spremom i mirazom od po stotinu dukata.

Udajom svih pet kćeri za uticajne ljude u Srbiji, kapetan Miša otvorio je sebi ulaz u politiku. Želeo je kneza Aleksandra da zameni svojim zetom Đorđem Karađorđevićem, unukom Karađorđevim i suprugom svoje najmlađe kćeri Sare. Oko 1858. počeo je gradnju velelepne palate na Velikoj pijaci, danas Studentskom trgu. Posao je poverio čuvenom arhitekti Janu Nevoli. Pričalo se da kapetan Miša podiže dvor za novog vladara. Međutim, u političkim trgovinama vešti preduzetnik nije bio dovoljno umešan. Kada je izabran za predsednika Svetoandrejske skupštine koja je vratila Obrenoviće na vlast, ishod tog zasedanja nije mu bio po volji, pa je razočaran, podneo ostavku. Zauvek se preselio iz Srbije u Bukurešt. Doduše, nekoliko puta putovao je u Beograd, ali samo privatno.

OSTAVLJEN U TUĐINI
Kapetan Miša Anastasijević umro je u Bukureštu 1885. godine, a sahranjen je u crkvi koju je podigao na svom imanju Kležani. U palatu koju je zaveštao Beogradu uselile su se Velika škola, Gimnazija, Narodna biblioteka, Muzej i Ministarstvo prosvete. Još početkom 1909. osnovan je odbor za prenošenje njegovih zemnih ostataka u prestonicu grad Srbije, ali veliki narodni dobrotvor i danas počiva u kležanskoj crkvi, dosta oštećenoj još od zemljotresa koji je 1977. godine pogodio Rumuniju.

Dečak učitelj

Po još jednom povratku Milje i Miše iz izbeglištva u Poreč 1813, dogodilo se nešto neverovatno i za ono vreme - jedanaestogodišnji dečačić je uzet za učitalja u tek otvorenoj školi! Učiteljevanje mu je donelo ugled "pismenog čoveka" pa ga je Bejšir-aga sa Adakalea uzeo za pisara. Dečaku ponos nije dozvoljavao da dugo ostane u službi kod Turčina, pa se vratio u Poreč i zaposlio kao pomoćnik kod jednog trgovca za mnogo manju platu nego što mu je davao aga.

Curilo zlato

Boraveći u Vlaškoj, Miša Anastasijević pored putovanja po Evropi sa prijateljima i svojom velikom porodicom priređivao je balove, pozorišne predstave, kao i lov za kralja Karla i kraljicu Silvu. Za kapetana Mišu se tada govorilo: "Gde god se pojavi, iz njega je curilo zlato." Jednom prilikom je i knez Mihailo primetio: "Da nije bilo majora Miše koji se svuda javljao kao Srbin bogataš, svakad prostrane ruke danas bi malo ko i znao za Srbiju i srpski narod."

Vesti online

Andjela

Najveći srpski dobrotvori (6): Aberdaru dali ćorsokak

Milan Kujundžić Aberdar rođen je 1842. godine u Beogradu kao Janićije. Ime je, prema tadašnjim običajima "posrbio", baš kao što je to učinio njegov zet i veliki prijatelj, čuveni srpski istoričar i političar Stojan Novaković, koji se ranije zvao Kosta.

Celog života radio za narod:
Milan Kujundžić Aberdar

Kujundžići su bili porodica od građanskog ugleda i obrazovanja. Imali su dosta stanova za izdavanje i veliko imanje kod današnjeg Radio Beograda pa je Milan upisan u prestižnu nemačku gimnaziju u Pančevu. Ali, preosetljivi dečak toliko je "kukao i plakao za kućom", kako je kasnije sam pričao, da je počeo da oboljeva. Otac je morao da ga vrati u Beograd. Po završetku gimnazije, mladi Kujundžić se 1859. upisao se na Pravni odsek beogradskog Liceja. Ali, miran studentski život su tri godine kasnije prekinulo tursko bombardovanje Beograda.

IZ SKAMIJE U RAT
Milan je odmah napustio učionicu i pridružio srpskoj vojsci, doguravši do čina konjičkog desetara. U želji da sačuva mladu inteligenciju, srpska vlada je u to vreme počela da dodeljuje stipendije omladini za školovanje u inostranstvu. Među vladinim pitomcima našao se i Milan Kujundžić. Studirao je filozofske nauke u Beču, Minhenu i Parizu, a u Srbiju se vratio 1866. sa diplomom Oksfordskog univerziteta i znanjem nekoliko svetskih jezika. Odmah je dobio službu u Ministarstvu prosvete. Već sledeće godine preuzeo je katedru filozofije na Velikoj školi. U to vreme je primljen i za člana Srpskog učenog društva, preteče Akademije nauka.

Nabujali politički život u Srbiji nije ostavio ravnodušnim mnoge intelektualce, pa tako ni profesora Kujundžića. Ali, to nije moglo da prođe bez posledica. Izbačen je iz Škole zato što je na skupštinskim izborima 1867. glasao za kandidata za koga policija nije dozvoljavala da se glasa. U to doba, javnosti je bio najpoznatiji kao pesnik i pripovedač. Napisao je nekoliko zbirki pesama, među kojima i "Aberdar", prema kome je uzeo nadimak, a ta reč označava vrstu topa.

Glavnina njegove poezije su poklici omladini da se digne na oružje protiv narodnih ugnjetača, ali je Aberdar na vreme uvideo da mu je poezija štura i jednostrana, pa se okrenuo radu u prosveti, nauci i politici. Važio je za dobrog govornika, a postao je i jedan od petorice odbornika Ujedinjene omladine srpske. Na opšte iznenađenje, Namesništvo koje je vladalo posle pogibije kneza Mihaila postavilo ga je 1868. za sekretara Ministarstva unutrašnjih dela. Ali, kancelarijski posao nije odgovarao Aberdarovom buntovnom duhu. Odbacio je službu i preuzeo uredništvo omladinskog lista "Mlada Srbadija". Godinama je radio i kao recenzent u časopisima "Vila", "Mlada Srbadija", "Godišnjica" i "Glasnik Srpskog učenog društva".

Na početku političke karijere Aberdar je pripadao omladinskoj levici. Sarađivao je u ženevskoj "Slobodi" Vladimira Jovanovića i u Kaljevićevoj "Srbiji" sa kojima je kasnije došao u sukob. Čim je osnovana Narodnjačka stranka, postao je njen član, što mu je kasnije utrlo put do visokih mesta u državnoj upravi. Tek 1873. vratio se na katedru za filozofiju Velike škole, a već naredne godine postao je i prvi sekretar Narodne skupštine Srbije. Usledili su srpsko-turski ratovi. Milan Kujundžić je, kao nekada, odmah obukao uniformu i na bojištima komandovao baterijom. Rat se završio 1878. Berlinskim kongresom na kome je njegova otadžbina dobila nezavisnost, a Milan Kujundžić Aberdar i dalje nije mirovao, ni u političkom, ni u naučnom životu.

Bio je potpredsednik, pa predsednik Narodne skupštine, a u međuvremenu i poslanik Kraljevine Srbije u Rimu. Kada je imenovan 1866. za ministra prosvete, pokazao je svoj najveći doprinos. Uveo je predškolski rad sa decom, osnovao škole i zanatlijske radionice za devojke, unapredio gimnaziju na osam razreda, a Bogosloviju u višu školu. Iako se neke promene koje je uveo u obrazovanje danas prepoznaju kao revolucionarne, naročito za njegovo vreme, mišljenje njegovih savremenika i kolega je da se Aberdar isticao u svim oblastima društva, a da ni jednoj nije zablistao. Za njega je poznati profesor filozofije i akademik Branislav Petronijević rekao da je bio "čovek velikog obrazovanja i nesumnjivog talenta iako nije ni izdaleka dao ono što je mogao dati".

Zbog bolesti je Milan Kujundžić rano penzionisan. Osećajući da mu nije preostalo mnogo vremena, napisao je testament 1891, najpoetičniji koji se u to doba mogao videti, a glasi: "Sunce moga veka već se kloni zapadu. I stanje moje već i državom je oglašeno kao stanje mira. Ja mogu dakle mirnom savešću da već zaključim svoj račun o sudbini stvarne tekovine svoje. To ne smeta mojoj neodoljivoj želji i nameri da račune moralne tekovine svoje zaključujem dok sam živ. Milujući život, milo mi je da naredim, kako će i onda, kad večno zaspim, da se čini sa onim što se u društvu misli zove da je moje. Ja imam samo jedan pravi amanet, jednu malu želju, koja i mojim dragim prijateljima u srcu je, a to je: da u čovečanstvu napreduje moj srpski narod koga sam jako voleo. Jedina bi moja molba bila da mi se oprosti ako nisam učinio onoliko koliko sam želeo. O onome, koje ne dolazi u javno, ni u zakonski okvir, ja želim da obeležim oblike i granice svojim zakonitim zaveštanjem".

Milan Kujundžić Aberdar je umro 1893. ostavivši Srpskoj kraljevskoj akademiji svoju najvredniju imovinu, letnjikovac Zvezdu na Topčiderskom brdu. Zahvaljujući sporu koji je, polažući pravo na nasledstvo, pokrenula dalja rodbina protiv Akademije, letnjikovac je usled nebrige propao, ali se tokom godina zemljištu uvećala vrednost. Spor je dobila Akademija, a njen predsednik Stojan Novaković je 1910. godine uputio molbu Ministarstvu prosvete i crkvenih dela da joj od ministra privrede izradi dozvolu za prodaju Zvezde. Državni savet Kraljevine Srbije je tek 1913. doneo odluku da Akademija može da proda letnjikovac i od novca stvori Fond Milana Kujundžića - Aberdara. Vrednost tako dobijenih prihoda, od gotovine i obveznica, iznosila je oko 550.000 dinara. To je bilo dovoljno da počne da se ispunjava svrha zaveštanja, nagrađivanje radova u Akademijinim izdanjima.

ISTOPLJENI FOND
Međutim, zadužbina Milana Kujundžića Aberdara otpočela je rad tek 1931. godine pošto su njeni fondovi, koji su do Prvog svetskog rata obračunavani u zlatnim dinarima, prevedeni u srebrne. Vrednost joj je tada bila gotovo 800.000 dinara u srebru sa godišnjim prihodom od 45.000 dinara, takođe u srebru. Sa početkom Drugog svetskog rata prekinut je celokupan rad Srpske kraljevske akademije, koja je 1942. i od okupatorske feldkomandature dobila akt s porukom da Akademiji "do daljeg nije dozvoljeno aktiviranje". Po završetku rata, zadužbinski fond je nestao, kao i uspomena na Aberdara. U Beogradu se danas po njemu naziva samo ćorsokak iza zgrade Radio-televizije Srbije.

Sva deca čuvena

Jovan Kujundžić se ženio četiri puta. Pored sina Milana imao je dve kćeri, Jelenu, udatu za Stojana Novakovića i Nerandžu, suprugu generala Vladimira Ugričića. Najmlađi sin starog Jovana postao je čuveni beogradski lekar Voja Kujundžić, koji je prvi u Srbiji uveo i propagirao kremaciju kao moderan vid sahranjivanja. Sva deca su naginjala peru, osim "generalice". O njoj su se pesme pisale i pevale. Nerandža je bila jedna od najlepših Beograđanki, koja je svoju lepotu rado isticala raskošnom odećom. Zato ju je čaršija pominjala u stihovima "Gospa Nera s dvanaest karnera".

Ustanovio Akademiju

Milan Kujundžić Aberdar se po povratku iz srpsko-turskog rata prihvatio izrade i donošenja Zakona o Srpskoj kraljevskoj akademiji koja se spojila sa Srpskim učenim društvom, i bila preteča današnjoj Srpskoj akademiji nauka i i umetnosti. Zbog tog doprinosa ušao je u upravu nove institucije, a redovni član Akademije je postao osam godina kasnije.

Vesti online

Andjela

Najveći srpski dobrotvori (7): Neumorni ratnik sa štulom

Đoka Vlajković, pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske u penziji, umire 17. avgusta 1883. godine u Beogradu, i za sobom ostavlja testament u kojem nalaže: "Kao čovek mogu svakog minuta umreti, a kao vojnik poginuti, jer srpska stvar oslobođenja i ujedinjenja dovršena nije. Zato za slučaj moje smrti pravim ovim testamentom raspored sa mojim imanjem..

Vlajkovićeva zadužbina u centru Beograda

Na prosvetne celji, dajući pravo našem Učenom društvu i Savetu velikoškolskom da zajednički rešavaju i prihod mog imanja upotrebe samo na ono što je za otadžbinu najkorisnije i najpreče i da moje imanje ne smeju prodati. Pri rešavanju na šta se prihod ima utrošiti ostavljam da vazda predsedava u tom društvu moj drug Stojan Bošković s tim da on može u mesto sebe i drugog naznačiti." Imanje koje je ostavio otadžbini sadržavalo je "jedno veliko mesto kod bivše Batal-džamije" (kod današnje Skupštine Srbije), sa zasađenom baštom, dve nove kuće i dve stare, i tri dućana, kao i njivu veličine "dan oranja" na Vračaru. U gotovini je ostavio 250 dukata cesarskih. Imanje je najpre do kraja života trebalo da uživa supruga Aleksandra, koja je i ovlašćena da se sprovede poslednja volja njenog supruga.

PORODIČNA TRAGEDIJA
O najranijim godinama Đoke Vlajkovića malo se zna. Život mu je počeo 1831. negde u današnjoj Vojvodini. Rano je ostao bez oca Todora, rodom Prizrenca, a u vreme kada je završio osnovnu školu u Beogradu, umrla mu je i majka. Iako je imao svega 14 godina odlučio je da stupi u vojsku. Načelnik srpske armije je pred sobom video golobrado momče, ali ga nije odbio, jer je u njemu prepoznao izuzetnog i rano sazrelog mladog čoveka. Dečak je upućen iste 1845. godine u vojnu školu u Rusiju. Odatle se obreo kod Austrijanaca, gde je uskoro unapređen u potporučnika. Za vreme mađarske bune 1848. prišao je dobrovoljcima Stevana Petrovića Knićanina. Istakao se u odbrani Srbobrana od Mađara, i za te zasluge je dobio prvo od mnogih odlikovanja, Medalju za hrabrost.

Veliko imanje na poklon otadžbini: Pukovnik Đoka Vlajković

Vlajković se vratio u Srbiju, ali mirnodopska služba nije odgovarala njegovoj nemirnoj prirodi. Već 1851. prijavio se u rusku vojsku, u glavni štab u Bukureštu. Odatle je poslat u Rusiju da izučava vojne veštine. Ovo znanje mu je ubrzo dobro došlo u Krimskom ratu, koji je Đoki Vlajkoviću omogućio blistavu vojnu karijeru. Već posle prve bitke dobio je oficirski čin. Ali, činove su, kako to uglavnom biva sa posvećenim ratnicima, pratile ne samo počasti nego i teška ranjavanja.

U bici kod Sevastopolja mladi srpski kapetan je izgubio nogu. Imao je svega 24 godine. Posle lečenja u Odesi vraćen je u jedinicu u Sevastopolj iako se kretao sa štulom. Pošto je rat završen, Vlajković se ponovo obreo u otadžbini, ovoga puta kao penzioner ruske carske vojske. Ali, turkofili oko kneza Miloša su zazirali od njega i držali ga podalje od vojske, pa je dane provodio baveći se svojom baštom.

Tek 1860. ga je knez Mihailo 1860. pozvao za tobdžijskog kapetana. Dve godine kasnije, čarka na Čukur-česmi koja se izrodila u tursko bombardovanje Beograda omogućili su Đoki Vlajkoviću da iskaže svu hrabrost i vojnu veštinu, naročito u organizaciji dobrovoljaca. Pošto su Turci napustili srpske gradove, Vlajković je postavljen za upravnika vojne bolnice.

Iako je nastupio mir, on je nastavio da okuplja istomišljenike koji su hteli borbu za konačno oslobođenje. Postao je jedan od najagilnijih članova Ujedinjene omladine srpske. Odlazio je u Crnu Goru da uspostavi veze sa knezom Nikolom, vatreno propagirao "osvetu Kosova". Zbog toga je došao u sukob sa Namesništvom i 1869. otišao iz državne službe, ali nije mirovao.

Ponovo se penzionisao, ali i dalje nije mogao da miruje. Čim je u Hercegovini planula Nevesinjska puška, pretvorio je svoju kuću u Beogradu u pravi štab, uvek pun dobrovoljaca, oružja, odeće. U svim srpskim krajevima za Srbe koji su odlazili da se bore protiv Turaka, naročito one preko Save i Dunava, govorilo se da "idu Đoki Vlajkoviću". Kada je u Srbiji 1876. izbio rat sa Turcima, dobio je čin majora i borio se u diviziji generala Rajka Alimpića, vodeći Podrinjce i Šapčane u teškim borbama preko Drine sve do Bijeljine.

Čuveni muzičari Cicvarići su mu tada posvetili pesmu koja se sačuvala do danas: "Kapetan Đoka putuje, on ide u Tursku". U Drugom srpsko-turskom ratu je postao pukovnik dobrovoljačkih odreda koje je organizovao. Uvek u prvim redovima, hrabreći "decu svoju", učestvovao je u borbama za jug Srbije. U njegovoj karakteristici čita se: "Vrlo sposoban komandant koji je imao velikog uticaja na svoje potčinjene. Takođe je bio i vrlo rečit, a na službi revnosan i tačan." Ni u jednom trenutku ni njemu, ni saborcima nije smetalo to što je sve ove podvige izveo kao težak invalid. Ali, po okončanju rata ponovo je 1879. penzionisan "zbog telesne nesposobnosti".

Đoka Vlajković je, prema svedočenju savremenika, ostao i jedan od najvećih prosvetnih dobrotvora. Bio je umeren, mudar i dobar domaćin. Od srpske i ruske penzije stekao je lep imetak. Međutim, posle njegove smrti porodicu Vlajković su počele da stižu nove nevolje. Najpre je od tuberkuloze umro 1884. sin Bogoljub, a supruga i kći Marija su dugo morale da otplaćuju dug Upravi fondova, koji je načinjen na osnovu jedne obligacije. Usled nestručne otplate duga iznos koji se od 1900. godine tražio od naslednica narastao je na 4.600 dukata.

Tako je Aleksandra Vlajković i pored dve penzije i prava udovičkog uživanja imovine, koji, prema testamentu svog muža nije smela da proda, umrla 1910. bez igde ičega. Sahranjena je o državnom trošku, a ostavši bez muža i prihoda sama sa bolesnom ćerkom, naredne godine je umrla i Marija Marfi, rođena Vlajković. Tu se završila priča o porodici velikog dobrotvora, ali ne i o njegovom zaveštanju.

OSTALA JEDNA ZGRADA
Srpska akademija nauka i Beogradski univerzitet su decenijama pokušavali da od Ministarstva prosvete preuzmu kontrolu nad imovinom koja im je zaveštana, ali ga Zadužbinski savet Ministarstva nije ispuštao iz svojih ruku, nego je ovim ustanovama davao godišnju apanažu. Kako se ona koristila, pokazuje jedan zapisnik sa sastanka predsednika Akademije nauka Jovana Cvijića i rektora Univerziteta dr Pavla Popovića iz 1925, gde stoji da se odobreni godišnji iznos od 53.000 dinara raspodeljuje na pomoć za naučno ispitivanje, kupovinu knjiga za Univerzitetsku biblioteku i na Studentski dom.

Krajem 1939. godine glavnica fonda Zadužbine Đoke Vlajkovića iznosila je oko 6,5 miliona dinara. Od nje se do danas sačuvala samo zgrada u ulici u strogom centru Beograda, koja je ponela ime velikog dobrotvora. Još tridesetih godina 20. veka Ministarstvo prosvete odlučilo je da proda zadužbinsko imanje na Vračaru i zameni placeve u Vlajkovićevoj ulici sa Agrarnom bankom, što je omogućilo da se na broju 5 sazida reprezentativna zgrada. Na tu novu zgradu postavljena je bista dobrotvora. Ovo umetničko delo i danas krasi oronulu fasadu Zadužbine Đoke Vlajkovića.

Juriš na džamiju

Junaštvo pravoslavaca u otporu beogradskim erlijama posle incidenta na Čukur-česmi ostavilo je naročiti utisak i na strance koji su se tada zatekli u Beogradu. O tome je pisao znameniti austrijski putopisac Feliks Kanic. Opisujući svedočanstvo jednog nemačkog sveštenika o završetku uličnih sukoba, on navodi da se pred zoru jedan hrabri Crnogorac kroz tavanicu džamije sručio na utvrđene Turke, "a jedan oficir, koji je u Krimskom ratu ostao bez noge, istovremeno započeo juriš na džamiju i rasterao Turke".

Izgubljena sablja

Postavši zapovednik najvažnije beogradske postaje, Đoka Vlajković je u junu 1862. primio delagaciju iz Pančeva koja mu je svečano predala skupocenu pozlaćenu sablju sa natpisom: "Hrabrom Đoki Vlajkoviću u priznavanje i spomen na njegovo junaštvo u Beogradu 3. i 5. junija 1862. godine, od Srbalja Pančevaca." Ta sablja je, kao i njegove dragocene beleške, uništena u toku Prvog svetskog rata.

Vesti online

Andjela

Najveći srpski dobrotvori (8): Prosveta jača od mača

Najmlađi srpski zadužbinar je Nikola Čupić, unuk ustanika Stojana Čupića, u narodu poznatog Zmaja od Noćaja. Kad je umro u dalekoj Africi, imao je svega 34 godine.

Najmlađi srpski zadužbinar: Nikola Čupić je ljubav prema otadžbini nasledio od slavnog dede Stojana Čupića

Ostavljajući svoje imanje srpskom narodu s izričitom željom da se ono koristi za izdavanje knjiga i nagrađivanje pisaca, on je u poslednjem pismu, prijatelju đeneralu Protiću, poručio: "Čas je tu. Mreti se mora. Leka mi nema. Da se kući vratim, ah srpsko sunce, srpska zemljo... Hitam da napravim raspoloženje mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje. Kad ne bih sreće da, kao što moji stari, budem od koristi svojoj otadžbini na bojnom polju, sa sabljom u ruci, za šta se uvek spremah. Ostaviću sve svoje imanje na prosvetne celji te da na ovom polju bar svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač. I ona može da pognjavi Turke i osveti Kosovo."

LEČENJE U ORANU
Rodom od Kurtovića u Šapcu, Nikola je tokom školovanja uzeo majčino devojačko prezime, a ona je bila kći čuvenog Stojana Čupića. Još kao petnaestogodišnjak je smatrao da može da bude dostojan potomak svog dede samo ako odmah put vojnika, pa se 1851. upisao u Artiljerijsku školu. Isticao se u matematici i nacrtnoj geometriji. Kasnije je u službi kneza Mihaila bio proizveden u kapetana prve klase.

Kurtovići su bili kolenovići, pa je Nikola ženidbom lako ušao u vladarsku porodicu Obrenović, ali mu brak sa Herminom, ćerkom gospodara Jovana, nije doneo sreću. Pošto dece nisu imali, crkva je dozvolila razvod.

Okrenut potpuno vojnom pozivu, sam je za srpsku vojsku kupovao kad god bi našao štogod vrednog od opreme, govoreći "da će to trebati kad se pređe u Bosnu". Bio je i pronalazač.

Stojan Čupić

Konstruisao je jedan mali pešadijski top i vojna kola. Sa dedom je delio istu glavnu crtu, mrzeo je okupatore. Pod uticajem narodnih priča i pesama o srpskim junaštvima, stalno je maštao o odlasku u Bosnu i o osveti. Ali, još dok je bio u braku, oboleo je od tuberkuloze. Lekari su tada verovali da samo suv i izuzetno topao vazduh može da izleči grudobolne, pa se Nikola preselio u Alžir. Nastanio se u Oranu.

Ta usijana i prašnjava sredozemna luka samo je pogoršala njegovo stanje. Kao zdrav čovek, bio je široke ruke prema siromašnima, ali, kad je oboleo, postao je štedljiv, pravdajući se rečima: "Bolje je prištedeti za korist svoje otadžbine, mada se to često ogovara." Osećajući da mu se bliži kraj, nekoliko nedelja pred smrt je sastavio testament u kome jasno stoji: "Sve moje imanje neka se upotrebi na izdavanje moralnih i naučnih knjiga." Nikola Čupić je umro krajem januara 1870. godine. Otadžbini je ostavio zadužbinu sa svojim imenom koja je zaista ispunila volju njenog osnivača. Doprinela je razvoju i opstanku srpskog književnog jezika mnogo više nego bojni mačevi.

Čim je stigla vest o testamentu, Dimitrije Matić, ministar prosvete i crkvenih dela Kneževine Srbije, odredio je oktobra 1871. komisiju da utvrdi stanje Čupićeve zaostavštine i postupi prema odredbama njegove poslednje volje. Dvanaestočlana komisija je kasnije prerasla u Odbor zadužbine Nikole Čupića.

Čedomilj Mijatović

U njega su ušli velikani srpske prosvete i kulture, u taj prvi odbor pozvani su dr Josif Pančić, Čedomilj Mijatović, Stojan Bošković, Sava Sretenović, Kosta Protić, Đorđe Maletić, Jovan Anđelković, Stojan Novaković, Milivoje Prajzović, Mata Karamarković, Jovan Pavlović i Kosta Marinković. Čupićeva zaostavština sastojala se od nekretnina, ali i od novca, od njega su se najpre namirili poverioci. Da ostatak novca ne bi ležao besplodan, Odbor je rešio da ga izda pod interes. Jedino je izgubljen spor sa zakupcem jedne šabačke mehane, koja je bila Čupićevo vlasništvo. Konačno je 1875. godine utvrđeno da Fond zadužbine Čupićeve ima kapital od 6.000 dukata cesarskih koji je predat Upravi fondova na rukovanje.

Na kraju prvog sastanka Odbora odlučeno je takođe da se objavljivanje zapisnika smatra kao oglas i poziv književnicima koji žele da im se dela izdaju o trošku zadužbine. Tako je Zadužbina Nikole Čupića započela svoj dugotrajni i plodni rad. Za 65 godina rada Zadužbine Nikole Čupića predsedničku dužnost su obavljali: publicista Milan Đ. Milićević, istoričari Stojan Novaković i Ljubomir Kovačević (dve godine), filozof i prirodnjak Dobrosav Ružić i etnolog Tihomir P. Đorđević.

Osvećeni Zmaj

Stojan Čupić bio je dobro poznat u Mačvi kao bogati trgovac stokom, a slavu je stekao u Prvom srpskom ustanku u mnogim bojevima, a naročito u Bajinoj Bašti. Tu je izašao na megdan čuvenom begu Zumbuloviću. Narod ga je prozvao Zmajem od Noćaja, što je ime njegovog rodnog mesta, a opevao ga je guslar Filip Višnjić. Međutim, po izbijanju Drugog srpskog ustanka, isti narod ga je na prevaru izdao Turcima. Dok su Stojana Turci vezanog odvodili, mačvanski kmetovi su zaigrali kolo, a vodio je glavni izdajnik Jovan Lazić iz Petlovca. On je čuvenog junaka predao Turcima uz reči: "Eto hajduka koji zameće krajinu, više krajine neće biti." Stojana je osvetio hajduk Dimitrije Nogić, našavši izdajnike, a jataganom je, komad po komad, isekao Lazića.

Šah kao rat

Nikola Čupić je bio lep, crnomanjast, stasit mladić. Obrazovanje ga je dovelo i do zanimanja za spiritualizam i materijalizam, o čemu je uvek bio spreman da razgovara. Velike razonode su mu bile jahanje i šah, o kome je govorio: "Ne pomaže ovde samo micati figure. Tu treba najpre pamet zrelo da razmisli, da predvidi posledice, pa tek onda nešto da učini. U svakoj svojoj figuri valja smatrati po jednog svog vojnika ili po jedan deo vojske, koji ne treba nerazumljivo gurati napred da uzalud gine."

Najduže u radu Odbora zadužbine proveo je ekonomista, istoričar i diplomata Čedomilj Mijatović i to od njegovog osnivanja do svoje smrti, punih 58 godina. Rad u Odboru bio je dobrovoljan. Početkom 1877. odlučeno je da se objavljuje i poseban časopis o radu fonda "Godišnjica Čupićeve zadužbine", koji će, zapravo, biti i vrsta literarnog časopisa. Ponuđene članke su ocenjivali članovi Odbora, a objavljeni su se skromno nagrađivali. Prva knjiga Godišnjice prodavala se u knjižarama Beograda, Novog Sada i Pančeva đacima s velikim popustom. Tiraž prvog izdanja bio je 600 primeraka. Odbor je potom odlučio da se svakog 31. januara, na dan smrti Nikole Čupića, održi svečana javna sednica i parastos osnivaču Zadužbine. Na ovaj način se odavala počast dobrotvoru sve do 1941. godine. Odbor je takođe putem jugoslovenske diplomatije pokušavao da dođe i do posmrtnih ostataka Čupićevih, ali su oni netragom nestali pošto je gradsko groblje u Oranu razoren u velikom zemljotresu 1890. godine.

NAJBOLJI ALMANAH
Književna dela koja je prvih godina svoga rada izdavala Zadužbina Nikole Čupića bila su uglavnom patriotska i poučna, ili iz oblasti popularne nauke. Kasnije se najviše posvećivala pažnja književnosti i naučnim radovima, dok je Godišnjica postala najbolji književni almanah koji su tražile i strane biblioteke iz Petrograda, Njujorka, Praga, ali i iz Zagreba, Splita, Skoplja. Recenzenti dela koje je objavljivala Zadužbina Nikole Čupića bili su najugledniji stručnjaci tog vremena, među kojima i: Laza K. Lazarević, Milutin Garašanin, dr Vladan Đorđević, Milan Kujundžić Aberdar, dr Laza Dokić i mnogi drugi. Za arhive i magacine koristio se prostor Srpske kraljevske akademije, Srpske književne zadruge i Univerzitetske biblioteke. Za sve vreme rada objavljene su 33 knjige posebnih izdanja i 50 Godišnjaka.

Vesti online

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Najveći srpski dobrotvori (9): Vojskovođa u mantiji

U Lugu na Trebišnjici, u Hercegovini, od oca Jevte i majke Soke rodio se novembra 1832. dečačić čije kršteno ime nije zapamćeno, ali ga je proslavilo ono drugo, monaško, Nićifor. Knjigu je počeo je da uči u manastiru Duži kod strica, arhimandrita Jestatija Dučića. Prema njegovoj želji, monašku rizu je obukao već u sedamnaestoj godini.

Branio Srbiju od Turaka: Nićifor Dučić sa srpskim vojvodama

Neobuzdane i bujne prirode, mladi kaluđer se najpre okrenuo sticanju raznovrsnih znanja koja će mu pomagati tokom života. Srpska vlada je u to vreme skromnim stipendijama pomagala mladiće iz Bosne, Hercegovine, Stare Srbije i Crne Gore da u Beogradu uče Gimnaziju, Veliku školu ili Bogosloviju. Jedini uslov bio je da se po diplomiranju vrate u zavičaj i tamo prenose znanje. Tako je i Nićifor Dućić, na preporuku sarajevskog mitropolita Georgija Nikolajevića, stigao u Seminariju beogradsku. U isto vreme je na Velikoj školi pratio predavanja Đure Daničića o slovenskoj filologiji.

SVEŠTENIK NA SORBONI
Kada je završio dvogodišnju školu, mladi monah se vratio u Duži i posvetio učenju dece. Sa drugom iz detinjstva Serafimom Perovićem, potonjim mitropolitom hercegovačkim, 1857. osnovao je školu u manastiru za đake iz okoline Trebinja. Uz pomoć Srbije i Rusije već sledeće godine je u Žitomislićima otvorio i duhovnu školu za sveštenike i tu bio upravitelj i profesor.

Ali, čim su turski zulumi postali nesnošljivi, Nićifor Dučić se povezao sa hercegovačkim glavarima i uzeo komandu nad jednim ustaničkim odredom. Pregovarao je sa Omer-pašom Latasom o boljem životu za hrišćansku raju, ali su pregovori prekinuti kada se Crna Gora umešala u ustanak. Na Petrovdan 1862. godine turska vojska Derviš-paše uspela je da ga uguši. Dučić je sa dozvolom kneza Nikole prešao na Cetinje. Uz malo novca, uspeo je da otvori 10 osnovnih škola po Crnoj Gori, a na Cetinju je 1864. ustanovio Bogosloviju. Zato je proizveden u arhimandrita, a crnogorski vladar mu je poveravao i druge poverljive poslove.

Tako su zahvaljuljući Dučićevim misijama u Beogradu kneževi Mihailo i Nikola potpisali ugovor o saradnji i ujedinjenju srpskog naroda. Ali, ugovor su 1868. "poništili" hici na srpskog kneza u Topčideru. Iste godine Nićifor Dučić se na poziv Ilije Garašanina vratio u srpsku prestonicu. Beograđani nisu mogli da se načude kršnom arhimandritu, a još više njegovoj odluci da ne živi u manastiru. Dučić se uselio u prizemnu kuću sa baštom na uglu današnjih ulica Francuske i Braće Jugovića, koju je za sebe sazidao.

Poznat je bio kao čovek koji je "žustar i nakraj srca", kako mu je u jednom pismu 1892. prebacio fruškogorski arhimandrit Ilarion Ruvarac. Na to mu je Dučić ovako odgovorio: "Dok me ovde, i svuda gde sam bio, smatraju za tiha i pogodna. Ali nikad za laskavca. Ja imam svoje misli i svoje uvjerenje, koje branim, dok se ne uvjerim o boljem. Ja sam kadar da svakom reknem istinu u oči.

Podržavao Vuka Karadžića: Nićifor Dučić

S tim sam i državnu službu gubio i stratio. Ali sam uvek ostao svijetla obraza i čvrsta karaktera. A najviše me tješi to: što nikad nikome nijesam ne samo učinio nego ni pomislio zla, pa ni najžešćim neprijateljima svojima... Što u meni nema koliko bi valjalo kaluđerske krotosti tome se ne treba čuditi jer sam ja više vojnik nego smerni, prepodobni monah. Ali poštujem i monaštvo srpsko."

Pobornik prosvetne reforme Vuka Karadžića, sakupljao je i objavljivao zbirke narodnih pripovedaka, umotvorina i reči iz svog zavičaja, pisao o istorijskim događajima u kojima je učestvovao.

Postao je predsednik Odbora za srpske škole van Srbije, predsednik Odbora za Narodnu biblioteku i muzej i predsednik Komisije za zidanje crkava u Srbiji. Ali, čim su 1876. izbili srpsko-turski ratovi, jedva je dočakao da se ponovo lati oružja i pođe u borbe. Knez Milan ga je postavio u prvom ratu za komandanta svih dobrovoljačkih divizija Ibarske armije, a u drugom, uspešnijem, komandantom ustaničkih četa Javorske armije. Tada je Srbija dobila niški, pirotski, vranjski i toplički okrug. Dučić je biran za poslanika Narodne skupštine 1877, i tu ostao skoro celu deceniju, sve dok mu mandat nije oduzet pošto je posle Slivničke bitke glasao za predlog opozicije. Vraćen je u službu, ali se uskoro sam penzionisao.

Imovinu ostavio Akademiji: Devet kuća Nićifora Dučića u Beogradu

Želja za znanjem nije ga napuštala ni u poznim godinama. Otišao je 1886. u Pariz i na Univerzitetu Sorbona slušao predavanja opšte istorije, geografije i filozofije, a na Kolež d Frans o francuskoj i staroj jevrejskoj književnosti. Družeći se sa đacima iz Srbije, pokrenuo je osnivanje Srpske čitaonice, a Societe d'historie diplomatiljue izabralo ga je za člana. Proputovao je južnu Francusku i Španiju, boravio kratko u Londonu. U Srbiji su ga dočekali mnogi ugledni položaji. Mladom Aleksandru Obrenoviću bio je profesor istorije srpske crkve, a Srpskom učenom društvu nekoliko puta predsednik.

Na njegovo zauzimanje i pod njegovim predsedništvom to Društvo se 1892. spojilo sa Srpskom kraljevskom akademijom. Upravljao je Žičkom eparhijom u vreme kada se davao petstogodišnji pomen kosovskim junacima. Tada je u Žiči miropomazan kralj Srbije Aleksandar Prvi Obrenović. Mitropolit Mihailo je arhimandrita Dučića postavio za člana Velikog duhovnog suda, čiji je potpredsednik bio dok se zakonom nije ukinulo to zvanje, ali je Dučić tu dužnost odbio zbog lošeg zdravlja. Primljen je u Srpsku kraljevsku akademiju, a 1899. doživeo jubilej koji se malo kome dogodi: pedeset godina svešteničke službe i četrdeset godina književnog rada. Naredne godine arhimandrit Nićifor Dučić preminuo je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju sa svim vojnim, crkvenim i akademskim počastima.

Testament kojim je svu svoju imovinu ostavio Srpskoj kraljevskoj akademiji s uputstvo za osnivanje fonda pod njegovim imenom počeo je rečima: "Nijesam nikome ništa dužan; a ko meni duguje, opraštam." Dalje stoji: "Moja je želja da Akademija iz Fonda nagrađuje rasprave ili monografije ili cijelo delo iz srpske istorije, političke, vojničke i crkvene; a može iz srpske filologije, geografije i etnografije uopće. Akademija će odrediti i temate za nagradu, koji ne smeju nikada biti političke sadržine... S vremenu kad se umnoži moj fond Akademija je vlasna određivati jedan deo interesa i na druge kulturne potrebe u Srpstvu."

Imovina Nićifora Dučića se sastojala od novca, književnih radova, biblioteke koju je zaveštao beogradskoj Bogosloviji. Narodnom Muzeju u Beogradu ostavio je sva arhimandritska odličja i brojne, skupocene medalje iz ratova, lično naoružanje i "jedno zlatno pero u kutiji, spomen od dr Valtazara Bogišića za građu iz Hercegovine koju sam mu davao za njegove pravne radove".

RAT POJEO FONDOVE
Manastiru Duži i Hercegovini Nićifor Dučić je zaveštao 500 dinara u zlatu, a po 100 dinara u zlatu mnogim drugim crkvama i manastirima u Srbiji i Crnoj Gori, svešteničkim, i udruženjima za nezbrinutu decu, srpskim pevačkim društvima. Kako se vidi, ostavio je mnogo legata, a najvredniji Srpskoj kraljevskoj akademiji. Njegova Zadužbina je počela da radi 1901. sa imovinom od oko 21.500 dinara u zlatu. Učetvorostručila se tri decenije kasnije od bankarskih interesa, i sve vreme objavljivala brojna naučna i druga dela. Sa svojim zadužbinama i fondovima Srpska akademija nauka dočekala je Drugi svetski rat kao veoma bogata ustanova. Međutim, naredbom feldkomandature 1942. zabranjeno joj je svako javno poslovanje, a fondovi su tokom rata obezvređeni. U završnom računu Srpske akademije nauka za 1950. godinu pojavio se objedinjeni Fond za nagrađivanje dela u kome je nestalo i ime dobrotvora Nićifora Dučića.

Trpeo nemilu reč

Nićifor Dučić je, kako su ga opisivali biografi, bio "čovek vrlo visoka rasta, pravilno razvijene snage, ali glave manje spram veličine tela. Kosa mu se održala do smrti. I kosu i bradu potkresivao je. Pred kraj života obe su ga bile sedinom ukrasile. Sve to je činilo vrlo lepu fizičku figuru. Glas mu je bio tanak i slab, a beseda isprekidana. U disputu mogao je vrlo lako ljutiti se, mada je umeo otrpeti nemilu reč".

Oružje uz pero

Narodnom Muzeju u Beogradu ostavio je Nićifor Dučić sva arhimandritska odličja i brojne, skupocene medalje iz ratova širom Balkana. U toj zbirci se našlo i njegovo lično naoružanje iz ratova, ali i "jedno zlatno pero u kutiji, spomen od dr Valtazara Bogišića za građu iz Hercegovine koju sam mu davao za njegove pravne radove".

vesti online

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Najveći srpski dobrotvori (10): Otac srpskih akademaca

Najizdašniji dobrotvor Beogradskog univerziteta bio je jedan Hercegovac koji je u srpsku prestonicu došao sa dva dinara u džepu, i kome je slavni zemljak Jovan Dučić nudio novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u zavičaj. Bio je to Luka Ćelović, koji će postati jedan od najvećih bogataša na Balkanu.

Razumeo značaj obrazovanja: Luka Ćelović Trebinjac

I pored imovine koju je umešno sticao ostao je neženja i skroman čovek. Čitavog života je spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, a srpskoj prosveti i obrazovanju ostavio je velelepni hotel Bristol, park kod Železničke stanice i gotovo čitavu, tada elitnu Karađorđevu ulicu.

POMOĆ ZEMLJAKA
Luka Ćelović se rodio 1854. u Pridvorici kod Trebinja. O godinama u rodnom selu beogradski preduzetnik nikada nije pričao, što nikoga nije čudilo - bio je ćutljiv i usamljen čovek koji je više voleo da sluša kako drugi pričaju. Roditelji su ga još kao dečačića poslali u Banjaluku da postane trgovac. Bosna je tada, pored Primorja, bila prva stanica za sve one Hercegovce koji su hteli da se otisnu u svet. Tu je Luka šest godina šegrtovao u radnji Jovana Pištalića, a uoči punoletstva prešao u Brčko, kod strica Jovana Ćelovića. Kad je stigao u Beograd, imao je osamnaest godina i skoro prazne džepove. Za pomoć se obratio zemljacima. U susret mu je izašao arhimandrit Nićifor Dučić, zaposlivši ga u galanterijskoj radnji Petra Radosavljevića i Mite Ignjatovića. Mnogo godina kasnije, i on je prihvatao mladiće iz zavičaja i nalazio im posao u beogradskim trgovinama.

Mladi Luka je sve vreme budno pratio šta se dešava u njegovom zavičaju. Čim je 1875. pukla Nevesinjska puška, odmah se javio u dobrovoljački odred pukovnika Đoke Vlajkovića. Učestvovao je u borbama kod Ljubinja i Stoca, kao i kod Utve gde su ustanici zaustavljali pomoć koja je Turcima stizala iz Carigrada. U tim borbama su stradavali mnogi Srbi, pa je i Luka ranjen u nogu, ali se od čete nije nije odvajao. Kada su počeli srpsko-turski ratovi i u matici, požurio joj je u pomoć sa dobrovoljcima iz Hercegovine.

Svu imovinu ostavio Univerzitetu: Jedna od zgrada Luke Ćelovića u Beogradu

Kad je potpisan mir, Ćelović je već bio zreo čovek, sposoban da se sam bavi trgovinom. Ponovo su mu pomogli zemljaci, tada već čuveni trgovci Rista Paranos i Aleksa Krsmanović. Poslovao je sa hranom, najviše žitom i šljivama. Iako od škole nije imao više od dva razreda, upornošću i bistrinom brzo je postigao prve uspehe. Prešao je na snabdevanje vojske ovsom i opštinske straže hlebom, da bi već 1882. krenuo u jedan od svojih najvećih poduhvata - osnivanje Beogradske zadruge. Poratno vreme bilo je teško, ali to nije sprečilo nekoliko najodvažnijih građana da s malim kapitalom i bez ikakvog iskustva stvore pravu narodnu štedionicu za ispomoć malim trgovcima, zanatlijama i sirotinji kako bi izbegli zamke zelenaša. Među osnivačima bio je i dr Laza Lazarević, lekar i čuveni pripovedač, za koga se govorilo da je "majka trgovačke omladine".

Članstvo se sticalo uplatom od jednog dinara nedeljno. Luka Ćelović bio je među prvim ulagačima Zadruge, a od 1887. postao je njen doživotni predsednik. Zadruga je osnovala i odeljenje za osiguranje, pomogla osnivanje Srpskog brodarskog društva i Klanice. Ojačala je toliko da je davala zajmove opštini i državi, a posle Prvog svetskog rata otvorila je ispostave u Skoplju i Zadru. Luka Ćelović je ceo svoj život posvetio Beogradskoj zadruzi.

Za sitne trgovce i sirotinju: Beogradska zadruga

Pričalo se da je zalazio u kafane samo da bi posmatrao klijente koji se kockaju, pa bi onima koji su igrali u veliki novac već sutradan bio otkazan kredit i vraćene deonice. Predsednički honorar je davao za pomoć domovima slepih u Zemunu i Inđiji i za zaštitu slepih devojaka u Beogradu. Za ovim primerom poveli su se i ostali članovi Upravnog odbora Zadruge. Velika zasluga Luke Ćelovića jeste i to što je deo prljave i sirotinjske Savamale uređen po uzoru na velike evropske gradove. Tu je nekada bio Mali pijac, za koga i narodna pesma kaže da ga je često plavila Sava.

Zapuštenu gradsku četvrt je poznati bankar i trgovac 1903. odabrao za porodičnu kuću, koju je podigao na početku ulice Kraljevića Marka. Potom je učestvovao u gradnji gorostasne palate Beogradske zadruge, hotela Bristol i Beogradske berze.

Kada su se početkom 20. veka Srbi u južnoj Srbiji našli na udaru bugarskih komita, vlada u Beogradu nije znala kako da postupi. Umesto nje su "odlučili" rodoljubi koji su pod vođstvom beogradskog lekara dr Milorada Gođevca pokrenuli gerilske odrede, četnike. Luka Ćelović je odmah shvatio da se na obalama Vardara ne rešava samo sudbina srpskog juga, nego i njegove Hercegovine. Ušao je u Glavni odbor pokreta. Dr Gođevac je kasnije govorio da se bez Ćelovića poduhvat ne bi ostvario, a on je vodio mukotrpnom oslobođenju južne Srbije i Makedonije.

Pošto je srpska vlada bila protiv četničkih akcija, članovi Odbora su se tajno sastajali u Ćelovićevoj kući, sakupljajući dobrovoljce i priloge. Kad maja 1904. prva četa sa vojvodom Aleksom Aleksićem sva izginula u Četircima u sukobu sa Turcima, javno mnjenje u Beogradu se pobunilo protiv dr Gođevca i Glavnog odbora jer šalje ljude na kasapnicu. Već krajem godine četnički pokret je uzeo toliko maha da su ga s oduševljenjem prihvatili u celoj zemlji.

Bugarske komite su na Ćelovca i dr Gođevca poslale atentatore, ali ovi nisu uspeli da se probiju do Beograda. U četničkom pokretu Luka Ćelović se tesno povezao i sa studentima. Čvrsto je verovao da je nauka osnova srpske budućnosti, znajući koliko su i njega samog preticali u životu oni koji su bili obrazovaniji. Zato je već 1911. u svom prvom testamentu ostavio svu imovinu Univerzitetu, a odmah posle Prvog svetskog rata počeo je da daje nagrade najboljim studentskim radovima.

O Svetom Savi je 1927. godine osnovao Fond Luke Ćelovića - Trebinjca u korist Akademskog pevačkog društva "Obilić". Mladi pevači su tada ustanovili tradiciju da mu na dan njegove krsne slave stignu pred kuću i održe pravi koncert, počev od domaćinove omiljene pesme "Hej, trubaču", a onda i sve ostale. Pevalo se do duboko u noć. Horu bi se pridružio i sam Ćelović, inače dobar pevač. Bio je to jedan od malo trenutaka veselja koje je ovaj dobrotvor sebi dopuštao. Do kraja života je ostao skroman, što je povremeno bila tema čaršijskih šala. Ali, on je takve šale voleo i uzvraćao je istom merom, bez ljutnje.

OSTAO SAMO PORTRET
Kada je umro u leto 1929, u popisu njegovog pokućstva nije se našla nijedna skupocena stvar, čak ni zlatan sat. Imovina koju je ostavio jedinom nasledniku, Univerzitetu u Beogradu, sadržavala je placeve, nekoliko kuća i moderne palate s više od 80 stanova i dućana. Iz tog fonda su štampane mnoge studije najboljih naučnika, fakulteti se opremali savremenim učilima, dodeljivale studentske nagrade i profesorske stipendije za usavršavanje na strani. Imovina ove ogromne zadužbine se, pametno uložena, toliko brzo uvećavala, da su i posle Ćelovićeve smrti neke zgrade u Beogradu ponele njegov pečat, a u svečanoj sali Univerziteta je 1931. postavljen portret darodavca u prirodnoj veličini, rad Bete Vukanović.

Posle Drugog svetskog rata samo je jedna zgrada iz ostavštine Luke Ćelovića otišla u korist studenata, pretvorena u dom. Dobar deo drugih nepokretnosti je Univerzitet i pored ogorčenja javnosti zamenjivao za stanove, nimalo ne hajući za volju zaveštača kao ni za pomoć koju je od te zadužbine dobijala prosveta.

Zapuštena oaza

Na svom savamalskom imanju Luka Ćelović je podigao veliki i lep park. Često se mogao videti kako ga obilazi svakog jutra, nadgledajući baštovana koji je negovao ukrasno rastinje i ruže. Očevi su deci objašnjavali ko je taj stari gospodin, vodili ih da ga pozdrave i priđu mu ruci, što je usamljenog starca uvek radovalo. U decenijama posle Drugog svetskog rata, zbog blizine Železničke i Autobuske stanice, ta negovana gradska oaza je ponovo postala zapuštena i prljava, i pročula se najviše kao rasadnik ulične prostitucije.

Životom branio Trezor

Ukazom kralja Petra Karađorđevića Luka Ćelović je postavljen 1912. za člana Zadužbinskog saveta pri Ministarstvu prosvete, a pošto je već važio za vrsnog bankara izabran je i za člana Upravnog odbora Narodne banke Srbije. Kada su počeli Balkanski ratovi, a Banka s trezorom premeštena u Kruševac, potom Solun i Marsej, Ćelović je išao za njom, kao dežurni predstavnik uprave. U Marseju su sve dragocenosti Narodne banke Srbije smeštene u trezor Francuske banke u koji je Ćelović pohranio i imovinu Beogradske zadruge. Našao je vreme i da pomaže srpske izbeglice.

vesti online

Forum Srbija

Najveći dobrotvori i prijatelji Srbije

Ko je OnLine