Forum Srbija :: SRPSKE ORLEANKE

Heroini legija časti

Komandant savezničkih trupa, francuski general Moris Saraj pred postrojenim pukom okačio je Milunki orden francuske Legije časti

MILUNKU Savić, dobrovoljku - podnarednika Prve čete, Trećeg bataljona Drugog gvozdenog pešadijskog topličkog puka „Knjaz Mihailo“, visoko su cenili srpski i saveznički komandanti. Za ratne zasluge odlikovana je najvišim srpskim i savezničkim ratnim ordenima za hrabrost na bojnom polju.

Komandant savezničkih trupa, francuski general Moris Saraj pred postrojenim pukom okačio joj je orden francuske Legije časti. Za junaštva u borbama na Solunskom frontu i jurišu za oslobođenje Srbije dobila je i druga najviša odlikovanja.

Milunka Savić je jedina žena dobitnik francuskog ordena Ratni krst sa zlatnom palmom, a prilikom uručenja tog odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Polovinom 1918. godine Vrhovna komanda savezničkih armija naredila je da se pohvala junaštvu srpskog narednika Milunke Savić pročita pred strojem u stavu „mirno“ svih jedinica Antante. Takva počast nije ukazana nijednom oficiru i generalu.

Odlikovanje joj je uručio komandant Solunskog fronta, general Franš d’Epere.

MILUNKINA ODLIČJA
MILUNKA Savić nosilac je dva ordena Karađorđeve zvezde s mačevima, zlatne i srebrne Medalje za hrabrost „Miloš Obilić“, Spomenice rata 1913, Albanske spomenice, Spomenice rata za oslobođenje i ujedinjenje od 1914. do 1918, dva ordena francuske Legije časti, britanskog odlikovanja Ordena Svetog Majkla, ruskog Krsta Svetog Đorđa Pobedonosca. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom - Ratnim krstom sa zlatnom palmom, koji se dodeljuje isključivo visokim oficirima.

Po oslobođenju Bitolja, kad je otpočeo rovovski rat, dobrovoljno je ušla u Moravsku jurišnu četu, s najboljim i najhrabrijim ratnicima koje je imala Moravska divizija. O njenim junačkim podvizima pričalo se u svim savezničkim armijama, pisano je i u stranim zemljama, a posle rata s njom su se dopisivali francuski komandanti Emil Pol Emabl Geprat (1856-1939) i Luj Feliks Mari Fransoa Franše d’Epere (1856-1942). Iako je postala ličnost kojoj se svi dive, ona je ostajala skromna, kakva je uvek bila. Zbog svojih ratnih zasluga nazvana je srpska Jovanka Orleanka.

Prema opštem planu generala Franše d’Eperea, bilo je predviđeno da srpske trupe prve započnu proboj Solunskog fronta, napadom 15. septembra 1918. godine. U naredbi Vrhovne komande za ofanzivu, pročitane u svim jedinicama 13. septembra uveče, između ostalog, se kaže:

„Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom: od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja od strane neprijatelja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage“. Naredba se završava rečima: „Junaci, napred u otadžbinu“. Mada je put u otadžbinu vodio kroz bodljikave žice, kroz čeličnu zavesu kuršuma i betonska utvrđenja neprijatelja, naredba vojvode Mišića, na koju se čekalo pune tri godine u tuđini, izazvala je oduševljenje kod svih vojnika i oficira.

U ranim jutarnjim časovima 14. septembra počela je snažna artiljerijska kanonada po neprijateljskim položajima, koja je trajala puna 22 časa. Topovska „rika“ i zaglušujuće eksplozije granata, koje su razarale bugarske prepreke, zaklone i skloništa, stvarale su utisak „kao da se planine ljuljaju“.

Posle moćne artiljerijske pripreme, divizija prvog ešelona Druge srpske armije krenule su u napad 15. septembra, u 5.30. Solunski front je probijen i narednim danima uspeh srpskih trupa i saveznika se širio kao nadolazeća plima. Oslobođena je Srbija i njen glavni grad Beograd.

Milunka Savić, dobrovoljac i bombaš jurišnog odeljenja Drugog topličkog gvozdenog puka „Knjaz Mihailo“, pobedonosno je ušla u svoju otadžbinu - Srbiju. U teškim i iscrpljujućim bojevima od 1912. do 1918. godine zadobila je i prebolela devet teških rana, što u ratu, što posle rata na grudima joj je zasijalo dvanaest srpskih i stranih odlikovanja, muško vojničko odelo nosila je punih sedam godina. Iscrpljena i umorna ali srećna i radosna prihvatila je u miru prvu vojnu službu u Sarajevu, gde je 1919. godine demobilisana u činu narednika srpske vojske.

Posle rata, u Sarajevu, dok je bila na službi u vojsci, venčala se s Veljkom Gligorevićem (? - 1948), tada činovnikom Hipotekarne banke. Odmah potom „nadeljena je dobrovoljačkom kompetencijom“ površine pet hektara (osam katastarskih jutara i 1.100 kvadratnih hvati obradive zemlje i potkućnicom od 800 kvadratnih hvati) na novoosnovanoj dobrovoljačkoj koloniji Marijin majur, kasnije nazvanoj Stepanovićevo. Tamo je, uz pomoć svojih ratnih drugova, takođe srpskih dobrovoljaca, izgradila vrlo lepu kuću, koju je nedugo zatim prepustila sestri Slavki i preselila se u Beograd.

Malo je onih koji danas znaju da je Milunka Savić jedno vreme živela u Stepanovićevu, uz svoje saborce, obrađujući skromno parče zemlje mukotrpno kao i oni, dobijeno za ratne zasluge. Ona je bila ne samo žena ratnik već i žena zemljoradnik, pri čemu je zbog oskudice, umesto konjske imala zapregu od dve krave...

Slobodan Dučić, poznati aforističar, meštanin Stepanovićeva, pamti da je u siromaštvu živela dostojanstveno, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, dok je bila u selu.

S njom je tada bila još jedna žena, njena sestra Slavka (imala je dva sina - Relju i Toplicu, koji su bili đaci stepanovačke osnovne škole). Nedugo potom Milunka se odselila u Beograd. U njenoj biografiji se ni ne pominje ovaj kraći period života proveden uz svoje saborce u Stepanovićevu, a to bi svakako trebalo ispraviti.

(Nastaviće se)

Lekcija oca Radenka
Dušan Mirković, meštanin Stepanovićeva, pamti da je u kući Milunke Savić u Stepanovićevu dugo vremena živela njena sestra Slavka kod koje su često boravila Milunkina deca

Slika

DUŠAN Mirković, meštanin Stepanovićeva, pamti da je u kući Milunke Savić u Stepanovićevu dugo vremena živela njena sestra Slavka kod koje su često boravila Milunkina deca, naročito za vreme školskih raspusta. Milunka je dolazila Slavki u goste i obično bi se vraćala u Beograd sa nešto jaja i drugih poljoprivrednih proizvoda u korpi.

Sećam se jednog, za mene, neobičnog događaja, od pre Drugog svetskog rata, koji se desio u vozu. Naime, ja sam učio srednju školu u Novom Sadu gde sam putovao vozom svaki dan. Jednom prilikom se Milunka vraćala za Beograd. Ona je kao nosilac Karađorđeve zvezde, imala pravo na besplatnu vožnju železnicom. Tako je i tom prilikom ušla u drugu klasu, kojom je u ono vreme putovala samo gospoda. Ja sam ušao u susedni vagon treće klase. Pored mene se našao kondukter. Videvši da je jedna skromno obučena žena ušla u „višu“ klasu, kondukter progunđa:

„Kud je ona baba zalutala“. Hitro pođe da je vrati u treću klasu. Ja sam ćutao i posmatrao kroz prozor šta će se desiti. Kad je kondukter došao do Milunke i zatražio joj isprave, valjda da je kazni, ona mu je pokazala legitimaciju. Najednom se kondukter ukipi u stavu „mirno“ i vojnički salutira Milunki.

Milunkin suprug Veljko, u Beogradu je dobio posao u pošti, ali je ubrzo zapostavio porodicu i kasnije preminuo. Milunka, pošto je bila bez škole, samouka, zaposlila se kao spremačica u Ministarstvu inostranih dela.

MOJA BAKA MILUNKA
O TOME kakva je bila Milunka Savić svedočio je njen unuk Dejan Stankov, sin Milene, Milunkine rođene ćerke. „Rođen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije - Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece - kaže Dejan Stankov.

Iz braka s Veljkom Gligorevićem Milunka je rodila kćer Milenu (1924) udatu za Vojislava Stankova, rođenog u Srpskoj Crnji; njihov sin Dejan (1955), biohemičar, oženjen je Milenom (1951) rođenom Jelikić, profesorom na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu; iz toga braka rođeni su Miloš (1982) farmaceut, i Mladen (1987).

Milunka je odgajila i tri usvojenice: Milku (koju je prve posleratne godine našla „zaboravljenu“ na železničkoj stanici u Stalaću), Radmilu Višnju (1921-2004, svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim ujakovim i ujninim godinama) i Zorku (uzetu iz nekog sirotišta na dalmatinskoj obali, za koju se ubrzo ustanovilo da je preležala meningitis i da je zbog toga, u izvesnoj meri, ostala hendikepirana); iza prve ostao je sin Slobodan, iza druge kći Slobodanka, stomatolog, i sin Đorđe Ninkov, diplomirani pravnik, zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova, dok se treća nije udavala.

Ova hrabra i plemenita žena iškolovala je iz svoje kuće još trideset dvoje dece, što svojih rođaka, što sa strane; dobar deo njih stekao je fakultetske diplome, a jedan čak dve. Mogla je to finansijski izdržati, jer je imala, kažu njeni potomci, „velike prinadležnosti“: platu, invalidninu i zavidna francuska primanja uz dve Legije časti, a u „slobodnom vremenu“, uglavnom noću, šila je vojničke šinjele; u tom poslu pomagala su joj i deca. Njenima bližnjim posebno je bilo zanimljivo kad je iz Bugarske (posle Drugog svetskog rata) stigao u Beograd, radi školovanja, mladić po imenu Bebel Minkov, sin jednog od visokih komandanata bugarske vojske poražene u Velikom ratu, s očevom preporukom da se javi Milunki (koju je poznavao samo po pričama iz rata) i zamoli da mu se nađe pri ruci u prvim danima, dok sebi ne nađe stan. Mladić je ostao da kod nje stanuje, a nešto kasnije oženio se Radmilom Višnjom.

Milunka Savić se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevića iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi.

Zaljubila se u pet godina mlađeg momka, venčali su se i naredne godine dobili ćerku Milenu. Brak je potom ugašen, jer se Veljko odselio u Banjaluku. Školovala je ćerku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeću „Ivan Milutinović“. Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se za njega. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu - priča Milunkin unuk Dejan Stankov. Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo.

- Pričala mi je da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga je jednom svojom ćerkom - priča Dejan Stankov.

Iznosi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja - Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea.

I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status. Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i kao čistačica u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena - postala je čistačica kancelarije nekog direktora. Od zlobnih činovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad „nadničara“.

...Imala je penziju, kuću... Mene je vodila u Nišku Banju. Čitav razred đaka je vodila kod „Pelivana“ na kolače. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima - priča unuk Dejan.

(Nastaviće se)

Heroina nije podobna

U emisiji „Kvadratura kruga“ unuk Đorđe Minkov (od usvojene kćerke) istakao je da im je baka Milunka pričala o tome kako je otišla u rat

Slika

Milunka Savić

U emisiji „Kvadratura kruga“ unuk Đorđe Minkov (od usvojene kćerke) istakao je da im je baka Milunka pričala o tome kako je otišla u rat: „Ošišala je kosu, vezala grudi pojasom, obukla muško odelo i otišla da ratuje. Dve godine je bila u vojnom stroju kao muško a da to niko ne primeti, što je jedinstven slučaj u svetu.“

Drugi unuk od usvojene kćerke Miroslav Savić, u pomenutoj emisiji, ispričao je kako im je baka pričala o zarobljavanju Bugara u nekoj od bitaka na Solunskom frontu: „...Neprimetno je, sa dve odšrafljene bombe ušla u bugarski logor gde je bilo 43 vojnika i naredila da se predaju jer su opkoljeni, da pođu sa njom u logor“.

Miroslav dalje naglašava da Milunka učestvuje u proboju Solunskog fronta i među prvima ulazi u Srbiju kao hrabar bombaš. Francuski general Fraše d’Epere skida svoju Legiju časti i poklanja je Milunki.

Na svoju inauguraciju francuski predsednik De Gol je iz Srbije od svih saboraca pozvao jedino Milunku Savić.

Unuk Minkov naglašava da joj je francuska vlada nudila da, kao vitez Legije časti, živi u Francuskoj, dobije penziju i stan. Milunka to odbija, jer je ona srpska majka i ne želi da ide iz Srbije.

Novinar „Politike“ Kosta Dimitrijević piše:

„Milunka Savić najslavnija žena - srpski borac u balkanskim i Prvom svetskom ratu sa porodicom stanovala je u Skadarskoj ulici br 33, do čuvene kafane „Tri šešira“. Živela je sa svoje tri ćerke izdržavajući ih od malih državnih prihoda i zarade od pranja stotine prozora i stepenica u jednom velikom beogradskom nadleštvu, a u slobodnim časovima, to je bilo samo noću, držala je preslicu i prela deci čarape.“

Prede vunu Milunka Savić, narednik srpske vojske sa odličjima Karađorđeve zvezde, francuske Legije časti, Albanske spomenice, u Skadarskoj ulici 33, usred Beograda. U kuhinji još gori gasna lampa jer su joj elektriku ukinuli. Važniji je hleb od svetlosti i Milunka je morala da je žrtvuje.

Umesto da ode u sanatorijum ili odmaralište za oporavak Milunka je posle oslobođenja morala da misli na zaradu. Petnaest godina je radila najteže i najprljavije poslove. Milunka Savić sama izdržava svoju decu. Prima 900 dinara mesečno.

- Kada dam za stan, ostane mi 480 dinara za nas četvoro. Samo hleba deca mi pojedu za 250 dinara. Ostane mi 230 dinara za namirnice, odelo, takse, dečije knjige, cipele. Lepo kažem, da se poludi, ništa više.

Tako glasi hronika iz siromašnih skadarlijskih dana Milunke Savić, kojoj je, oduševljen njenim junaštvom, orden Karađorđeve zvezde s mačevima lično uručio vrhovni komandant srpske vojske regent Aleksandar Karađorđević, dok su joj dve Legije časti i francuski Krst sa zlatnom palmom predali general Saraj i maršal - vojvoda Franše d’Epere.

Nakon kraćeg vremena kupila je skromnu kuću na Voždovcu gde je organizovala svoje domaćinstvo, posvetivši se gajenju dece i radeći kao spremačica u Ministarstvu inostranih poslova.

Aprila 1971. godine Milunku Savić posetila je novinarka Ljiljana Banićanin, napisala reportažu o njoj, koja tada nije objavljena, jer je prema shvatanjima vlasti bila nacionalistička, veličala je srpskog heroja.

MOJI RATNI DRUGOVI
- Dolaze Francuzi u Beograd, dolaze moji ratni drugovi, generali, oficiri, vojnici, pa kažu: Zar za Milunku nije ništa moglo bolje da se nađe, zar žena - junak još da se bori, i to za hleb? Nekada za vreme ratova bila sam zdrava i jaka kao kurjak. Vojvoda Putnik mislio je da sam krenula za nekim momkom u rat. Međutim, docnije su svi videli da se ne radi ni o kakvom momku nego da me je jedino patriotizam na to odlučio.

Obučena u dva debela džempera, duge vunene čarape, vunene dokolenice i povrh svega umotana u zimsko ćebe - tako nas je dočekala Milunka Savić, nekadašnja žena bombaš, najhrabrija žena ratnik u Prvom svetskom ratu, četiri puta ranjena, nosilac Karađorđeve zvezde s mačevima, dve Legije časti, Francuskog ratnog krsta s palmom, Albanske spomenice i mnogih drugih odlikovanja. Sva odeća na njoj već davno je izgubila boju od dugog nošenja i pranja.

Zatekli smo je u dvorištu ispred njene kuće u Osmoj novoj 25, na Voždovcu, baš u trenutku kada se digla i krenula za prolećnim suncem - kako se sunce pomera tako i ona ide za njim, ali ne skida debele džempere. Iako joj je osamdeset godina, kreće se odsečno, a kad nas je pozdravila, rukom je zamahnula kao vojnik kad hoće da otpozdravi.

To dvorište od jedva desetak kvadratnih metara, jedini je svet Milunke Savić - iz njega već dve godine ona nikuda ne izlazi.

- Da mogu, išla bih nekud, bilo gde, al’ sam nemoćna pa ne smem da krenem, a nema ko da me vodi - kaže Milunka Savić.

Kada nas je uvela u kuću, odmah je iznela svesku u kojoj je pisalo: „U slučaju da se nešto dogodi Milunki Savić, odmah javite Mileni Stankov, Milki Tomić i Višnji Minkov na ove adrese ...“

- To su moje ćerke - kaže Milunka.

Na drugom komadu hartije piše: „Ako nekome trebaju podaci o Milunki Savić, obratite se njenim drugovima iz rata Tomi Vojnoviću i Aci Petroviću...“

- Jedino me oni još nisu zaboravili - kaže Milunka Savić - Drugi ne znaju ni da sam živa. Ranije su bivši ratnici dolazili da me vide, ali su već gotovo svi poumirali.

Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj je Milunka Savić kao mladi vojnik sa raspletenom kosom, na drugoj u uniformi sa ordenjem. Zatim su tu još dve slike sa vojnih svečanosti i u jednom ramu nekoliko porodičnih fotografija. Na zidu se vide tragovi odnetih ramova.

- Dolazili su grdni ljudi da me vide pa kad pođu, ponesu i slike.

- Evo, mama, ovo si ti a ovo su tvoji drugovi vojnici - skide Zora onu sliku sa vojnih svečanosti.

- Daj da vidim, nisam se dugo gledala. Da ste došli pre šest godina, bili su oni još živi. Zoro, a gde mi je ona slika sa zastavom?

- Ne znam, mama, odneo ju je onaj oficir što je dolazio.

- A moje ordenje?

- I to su ti odneli. Dolazio jedan čovek pa kaže: ’Daj, baba, ja ću ih sve lepo očistiti i urediti.’ I više se nije pojavljivao.“

(Nastaviće se)

U paklu banjičkog logora

Život sa skromnom penzijom u kući bez ulice na Voždovcu. Ne, ne gladujemo, ali se ponekad i to desi

Slika

Milunka sa kćerima

U MALOJ ostavi na polici nalaze se turšija i dve banane. Tu je i gomila starih, pocepanih kaputa.

- Imam pet kaputa, sad sam ih spremila za pranje - objašnjava Milunka. - Imam dosta i haljina, samo su sve ostarile.

Pritom otvara jedini orman i pokazuje dve-tri izbledele haljine i opranu posteljinu.

Milunka Savić mesečno dobija 34.710 dinara penzije, 17.000 invalidnine i 1.000 dinara kao nosilac Karađorđeve zvezde. Bolesna kći je dobijala novčanu socijalnu pomoć, ali joj je pre nekoliko godina ta pomoć ukinuta.

- Nama dvema stigne. Negde pretekne, a negde ne dostigne. Nikad za jelo nisam mnogo marila, ali bi moglo da bude bolje. Stigne nam za krompir i pasulj, a kad neko dođe, uvek nam donese nešto, bilo jabuke ili kafu. Glavno da nismo gladne. Pomagale su mi ćerke, ali one imaju decu, a para malo. Pre neki dan dolazio mi je zet, pa pita: "Treba li šta da ti pomognem?" A ja kažem, "Evo, okreči mi sobu". I sad smo razmestile stvari, ali ne znam kad će da dođe.

Šporet u predsoblju je hladan. Ne loži se, jer Milunka i Zorka uglavnom jedu suvu hranu. "Jabuke i hleb, ili šljive i hleb", kaže Milunka. Za te tri odaje u oronuloj kući i drveni klozet u dvorištu Milunka plaća 52.000 dinara godišnje. Ispred kuće nema ulice, već je samo ugažena staza. Predviđeno je da tuda prođe moderan put, a onda će se i Milunkina kuća rušiti. Dvorište je zasađeno cvećem i uredno okopano. Zorka stalno nešto čisti i pere.

- Poručili su neki ljudi da će doći pa moram da uredim kuću - kaže Zorka. - Pogledaj, mama, kako sam lepo oprala sve krpare. Sad ti je sve čisto.

Milunka i Zorka žive sasvim odvojeno od sveta: bez novina, jer Milunka ne vidi da čita, a Zorka je nepismena.

Za težak život Milunke Savić, žene-junaka iz Prvog svetskog rata, socijalni radnici opštine Voždovac saznali su od novinara koji su je, nakon Drugog svetskog rata, obilazili i preko štampe napisima pokrenuli inicijativu za pomoć.

"Nismo znali u kakvim uslovima živi Milunka Savić, 83-godišnja starica, nosilac Karađorđeve zvezde, dveju Legija časti i mnogih drugih odlikovanja iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Hrabra žena, o kojoj su napisane mnoge stranice, nije nam se obraćala za pomoć od 1968. godine. Sada kad čujemo da joj nije lako, preduzećemo sve da joj olakšamo staračke dane" - obećali su, tada, u beogradskoj Skupštini opštine Voždovac na čijoj teritoriji živi žena - junak.

- Ostarela Milunka staratelj je svojoj kćerki, koja je i sama zašla u godine. Njih dve žive zajedno. Očigledno potrebna im je naša pomoć - naglasio je dr Sava Terzić, psiholog Centra za socijalni rad.

ZASLUŽNI GRAĐANIN
SKUPŠTINA grada Beograda je Milunki Savić, kao zaslužnom građaninu Beograda iz Prvog svetskog rata, dodelila jednosobni komforni stan u Ulici braće Jerković br. 61. Ključevi nameštenog stana su predati Milunki Savić 3. 5. 1970. godine na skromnoj svečanosti, kojoj su prisustvovali i predstavnici Skupštine grada Beograda.

Nedeljka Gruički, direktor Centra, kaže:

- Čudi me da nam o ovom niko nije ništa javljao. U Domu zdravlja u Krivolačkoj ulici postoji patronažna služba. Oko 25 sestara obilaze teren, pomažu u ovakvim i sličnim slučajevima. Ostareloj junak-ženi više pažnje trebalo bi da posvete boračke organizacije i mesne zajednice.

Mada je dočekala tešku starost, Milunka Savić je ponosna. Nije tražila pomoć, čak ni od suseda.

- Često razgovaramo sa staricom. Ona nikad ne govori o svojim nedaćama. A mi ništa ne preduzimamo, jer je često posećuju njene tri kćerke, koje stanuju u Beogradu.

To je rekla Milunka Đoković. Ona je jedna od susetki Milunke Savić, kojoj valja olakšati staračke dane ne samo zbog ratnih podviga od pre pola veka, ne samo zbog silnog ordenja, ne samo zbog toga, mada je njen život najlepši primer rodoljublja, humanosti, hrabrosti, skromnosti ...

Milunka Savić u svom malenom domu često je govorila novinarima koji su je najčešće posećivali:

- Zaboravila sam mnogo događaja. Pokušajte da shvatite čoveka koji je zaboravio svoj život. Ostala sam i bez mnogih svedodžbi o vojevanju. Dolazili su, istina, u početku razni ljudi k meni. Vodili me na svečanosti, prikazivali kao čudo. Onda su me ostavljali samu. Namernici su odnosili ono što im se sviđalo, svedodžbe i odličja ...

U Drugom svetskom ratu:

- Prokazali su me neki prokletnici Nemcima, prokazali su me da volim i pomažem partizane ...

Deset meseci provela je u banjičkom logoru. Opet je izdržala nevolje.

- Sada kao da me ljudi zaboravljaju. Jer, eto, goste retko imam.

Starica je živela sa kćerkom Zorkom, koja je bila stopostotni invalid. Milunka je bila Zorkin staratelj, a i samoj je trebao neko da bdi nad njom.

- Ruku na srce, pomažu mi deca, koliko mogu, mada imaju svoje porodice, i nedaće. A vlast je, što me najviše boli, sasvim digla ruke od mene. Kao da sam već umrla, kao da me nema. Nedavno sam nazebla, šest nedelja sam bolovala, a opštinska vlast me nije posetila ... Recite, deco, jesam li to zaslužila? - jadala se Milunka.

Starica, ipak, nije bila ljuta:

- Imam penziju od 1.160 dinara. To mi je i previše. Šta će mi pare, nije sve u novcu. Ne, nemojte, ipak napisati da gladujem, to se samo ponekad desi. Slučajno je tako danas, pa nemam čime da vas poslužim, oprostite...

U tom trenutku izborano lice se osmehivalo na izvinjavajući i pomalo tužan način, tužan jer su uvele oči bile pune suza.

Milunka Savić, nakon apela javnosti, i na inicijativu gradonačelnika Branka Pešića, potomka ratnog dobrovoljca, dobila je od Gradske skupštine komforan stan u Ulici Braće Jerkovića 61.

(Nastaviće se)

Jelena Lozanić: Dama sa ordenom Belog orla

Ćerka prvog rektora Beogradskog univerziteta, ispred Crvenog Krsta Kraljevine Srbije, u Americi je uspešno sakupljala pomoć za naše vojnike i iznemogao narod

U domu Sime Lozanića, naučnika, prvog rektora Beogradskog univerziteta, jednog od predsednika Srpske kraljevske akademije i njegove supruge Stanke, velike humanitarke, koja potiče iz porodice Vučić-Perišić, 12. marta 1885. godine rođena je ćerka Jelena.

Prednosti odrastanja u jednoj od najuglednijih srpskih porodica s kraja 19. i početka 20 veka iskoristila je da bude još obrazovanija i još humanija od roditelja. Nije bila samo inteligentna, znatiželjna i visprena, nego i plemenita, hrabra i istrajna. O njoj se, međutim, nije mnogo znalo ni govorilo, dok se 1910. godine nije istakla kao sekretar Srpskog ženskog narodnog saveza, kada se predano posvetila prepiskama sa inostranstvom. Jelena je želela da žene u našoj zemlji izađu iz senke i verovala je da je to moguće ako budu učile i radile, a društvo ih u tome ne bude kočilo, nego podsticalo. Borila se za pripadnice nežnijeg pola i na kongresu Međunarodnog saveta žena u Kopenhagenu, da bi se 1911. godine na istom skupu, samo u Stokholmu, istakla među mnogobrojnim svetskim učesnicima. Sve ih je zadivila govorom u kojem je branila dame u Srbiji, otvoreno iznela problem u "dvouglu" - rešenje njihovog pitanja i sistem školstva koji im i dalje ne ide na ruku.

Kada je buknuo Balkanski rat, jedan, pa drugi, Jelena nije mogla da sedi skrštenih ruku. Dobročiniteljski poriv, onaj koji se nasleđuje, ali se i neguje, odveo ju je na kurs za bolničarke pri Kolu srpskih sestara. Teorijsko znanje je odmah primenila u praksi. Negovala je ranjenike u sanatorijumu "Vračar", dane i noće provodila brinući o ratnoj siročadi.

A onda je počeo Prvi svetski rat. Jelena je bila predstavnica Crvenog krsta Kraljevine Srbije, koja je u januaru 1915. godine krenula put Amerike. Trebalo je da se sakupi dobrotvorna pomoć za srpsku vojsku i iznemogao narod, a ona je u tome bila više nego uspešna. Skoro pet godina je, ispred Američkog odbora za pomoć Srbiji, radila na prikupljanju novčanih i materijalnih dobara, koje je slala u voljenu otadžbinu. Jelena je to shvatila kao životnu misiju, što je i zabeležila u dnevniku koji je vodila, a koji je 1970. godine objavilo Udruženje nosilaca albanske spomenice. Bila su to zapravo njena pisma, pisana sestri Ani i roditeljima u Srbiji, u kojima je opisivala život koji je, a da nije mogla da pretpostavi, počela da vodi na drugom kontinentu.

Radila je na osnivanju odbora za pomoć, pokretala radionice u kojima su Amerikanke i Kanađanke pravile zavoje i šile odeću za srpske izbeglice, gostovala na univerzitetima, držala predavanja u ženskim klubovima... Bila je očito vrlo talentovana za donatorski rad, pa je lako stigla i do Teodora Ruzvelta, uglednih guvernera, senatora i sveštenika, koji su izdvajali novac za naš narod. Uvek je isticala dragocenu pomoć Mihajla Pupina, koji je, kao priznata "figura" tog vremena, bio njen saradnik u projektima Odbora.

POTOMCI POSETILI VRANjE Nedavno su Pjer i Filipo, unuci Jelene i Džona, posetili Vranje i pohvalili sjajno gostoprimstvo Srba. Želeli su da saznaju nešto više o dedi kojeg nisu upoznali, ali im je baka pričala da je odhranio oko 600 dece iz Vranja i okoline. Srbiju je posetio i njihov praunuk Mark.

Kad god i gde god je mogla, Jelena je u narodnoj nošnji bitoljskog kraja, govorila o stradanju Srba u Velikom ratu, iskazujući napor da mu pomogne. Svoj život je stavila u drugi plan i istinski delovala, a ne samo propovedala, kao patriota koji neće stati, dok ne bude mir i ne stanu stradanja. Kada je januara 1918. godine Srpskoj vojnoj misiji ukazana čast, na izlaganju istorijskih 14 tačaka Vudroa Vilsona u američkom kongresu, tu su bili Jelena i njen otac Sima. Njena vrednost nije ostala nezapažena, pa je za humanitarni rad odlikovana ordenom Belog orla i Svetog Save višeg stepena.

Ni po okončanju rata i oslobođenja Srbije, ona nije mirovala. Nastavila je da u Americi sakuplja novac za ratnu siročad. Ovog puta, njen najveći saborac je humanista i pukovnik u srpskoj vojsci Džon Frotingam, koji je skoro dve decenije iz sopstvenog džepa odgajao generacije dece u srpskim domovima. Prvi dom za ratnu siročad osnovao je u Đevđeliji, potom u Vranju, a zaslužan je i za Dom srpsko-američkog prijateljstva u Sremskoj Kamenici, koji je u funkciji sirotišta bio do 1933. godine. On je u jesen 1914. godine u Skoplju opremio hiruršku bolnicu sa 200 postelja, sanitetskim materijalom, lekovima i osobljem - kao lični poklon. Odlikovan je Karađorđevom zvezdom, Jugoslovenskom krunom i Krstom milosrđa.

Između Jelene i Džona je planula ljubav, koju su 1921. godine ozvaničili pred oltarom ruske crkve u Njujorku, a kruna ljubavi bila je devojčica Ana. Porodica Lozanić-Frotingam je do 1935. godine živela na jugu Francuske, odakle ja sve vreme pomagala deci u Srbiji. Kada su, iste godine, umrli Jelenin otac i muž, ona se sa ćerkom preselila u Ameriku. Pošto je Drugi svetski rat odjeknuo i u Beogradu, aktivno je učestvovala u osnivanju Odbora američkih prijatelja Jugoslavije, preteče Ujedinjenog jugoslovenskog fonda za pomoć. Do kraja je bila predana svojoj misiji. Velika humanitarka je u večni život otišla 6. februara 1972. godine.

Autoru:	Luna.* [ 23 Dec 2013, 14:14 ]
Tema posta:	Re: SRPSKE ORLEANKE
Heroini legija časti Komandant savezničkih trupa, francuski general Moris Saraj pred postrojenim pukom okačio je Milunki orden francuske Legije časti MILUNKU Savić, dobrovoljku - podnarednika Prve čete, Trećeg bataljona Drugog gvozdenog pešadijskog topličkog puka „Knjaz Mihailo“, visoko su cenili srpski i saveznički komandanti. Za ratne zasluge odlikovana je najvišim srpskim i savezničkim ratnim ordenima za hrabrost na bojnom polju. Komandant savezničkih trupa, francuski general Moris Saraj pred postrojenim pukom okačio joj je orden francuske Legije časti. Za junaštva u borbama na Solunskom frontu i jurišu za oslobođenje Srbije dobila je i druga najviša odlikovanja. Milunka Savić je jedina žena dobitnik francuskog ordena Ratni krst sa zlatnom palmom, a prilikom uručenja tog odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Polovinom 1918. godine Vrhovna komanda savezničkih armija naredila je da se pohvala junaštvu srpskog narednika Milunke Savić pročita pred strojem u stavu „mirno“ svih jedinica Antante. Takva počast nije ukazana nijednom oficiru i generalu. Odlikovanje joj je uručio komandant Solunskog fronta, general Franš d’Epere. MILUNKINA ODLIČJA MILUNKA Savić nosilac je dva ordena Karađorđeve zvezde s mačevima, zlatne i srebrne Medalje za hrabrost „Miloš Obilić“, Spomenice rata 1913, Albanske spomenice, Spomenice rata za oslobođenje i ujedinjenje od 1914. do 1918, dva ordena francuske Legije časti, britanskog odlikovanja Ordena Svetog Majkla, ruskog Krsta Svetog Đorđa Pobedonosca. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom - Ratnim krstom sa zlatnom palmom, koji se dodeljuje isključivo visokim oficirima. Po oslobođenju Bitolja, kad je otpočeo rovovski rat, dobrovoljno je ušla u Moravsku jurišnu četu, s najboljim i najhrabrijim ratnicima koje je imala Moravska divizija. O njenim junačkim podvizima pričalo se u svim savezničkim armijama, pisano je i u stranim zemljama, a posle rata s njom su se dopisivali francuski komandanti Emil Pol Emabl Geprat (1856-1939) i Luj Feliks Mari Fransoa Franše d’Epere (1856-1942). Iako je postala ličnost kojoj se svi dive, ona je ostajala skromna, kakva je uvek bila. Zbog svojih ratnih zasluga nazvana je srpska Jovanka Orleanka. Prema opštem planu generala Franše d’Eperea, bilo je predviđeno da srpske trupe prve započnu proboj Solunskog fronta, napadom 15. septembra 1918. godine. U naredbi Vrhovne komande za ofanzivu, pročitane u svim jedinicama 13. septembra uveče, između ostalog, se kaže: „Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom: od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja od strane neprijatelja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage“. Naredba se završava rečima: „Junaci, napred u otadžbinu“. Mada je put u otadžbinu vodio kroz bodljikave žice, kroz čeličnu zavesu kuršuma i betonska utvrđenja neprijatelja, naredba vojvode Mišića, na koju se čekalo pune tri godine u tuđini, izazvala je oduševljenje kod svih vojnika i oficira. U ranim jutarnjim časovima 14. septembra počela je snažna artiljerijska kanonada po neprijateljskim položajima, koja je trajala puna 22 časa. Topovska „rika“ i zaglušujuće eksplozije granata, koje su razarale bugarske prepreke, zaklone i skloništa, stvarale su utisak „kao da se planine ljuljaju“. Posle moćne artiljerijske pripreme, divizija prvog ešelona Druge srpske armije krenule su u napad 15. septembra, u 5.30. Solunski front je probijen i narednim danima uspeh srpskih trupa i saveznika se širio kao nadolazeća plima. Oslobođena je Srbija i njen glavni grad Beograd. Milunka Savić, dobrovoljac i bombaš jurišnog odeljenja Drugog topličkog gvozdenog puka „Knjaz Mihailo“, pobedonosno je ušla u svoju otadžbinu - Srbiju. U teškim i iscrpljujućim bojevima od 1912. do 1918. godine zadobila je i prebolela devet teških rana, što u ratu, što posle rata na grudima joj je zasijalo dvanaest srpskih i stranih odlikovanja, muško vojničko odelo nosila je punih sedam godina. Iscrpljena i umorna ali srećna i radosna prihvatila je u miru prvu vojnu službu u Sarajevu, gde je 1919. godine demobilisana u činu narednika srpske vojske. Posle rata, u Sarajevu, dok je bila na službi u vojsci, venčala se s Veljkom Gligorevićem (? - 1948), tada činovnikom Hipotekarne banke. Odmah potom „nadeljena je dobrovoljačkom kompetencijom“ površine pet hektara (osam katastarskih jutara i 1.100 kvadratnih hvati obradive zemlje i potkućnicom od 800 kvadratnih hvati) na novoosnovanoj dobrovoljačkoj koloniji Marijin majur, kasnije nazvanoj Stepanovićevo. Tamo je, uz pomoć svojih ratnih drugova, takođe srpskih dobrovoljaca, izgradila vrlo lepu kuću, koju je nedugo zatim prepustila sestri Slavki i preselila se u Beograd. Malo je onih koji danas znaju da je Milunka Savić jedno vreme živela u Stepanovićevu, uz svoje saborce, obrađujući skromno parče zemlje mukotrpno kao i oni, dobijeno za ratne zasluge. Ona je bila ne samo žena ratnik već i žena zemljoradnik, pri čemu je zbog oskudice, umesto konjske imala zapregu od dve krave... Slobodan Dučić, poznati aforističar, meštanin Stepanovićeva, pamti da je u siromaštvu živela dostojanstveno, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, dok je bila u selu. S njom je tada bila još jedna žena, njena sestra Slavka (imala je dva sina - Relju i Toplicu, koji su bili đaci stepanovačke osnovne škole). Nedugo potom Milunka se odselila u Beograd. U njenoj biografiji se ni ne pominje ovaj kraći period života proveden uz svoje saborce u Stepanovićevu, a to bi svakako trebalo ispraviti. (Nastaviće se)

Autoru:	Luna.* [ 05 Jan 2014, 16:04 ]
Tema posta:	Re: SRPSKE ORLEANKE
Lekcija oca Radenka Dušan Mirković, meštanin Stepanovićeva, pamti da je u kući Milunke Savić u Stepanovićevu dugo vremena živela njena sestra Slavka kod koje su često boravila Milunkina deca DUŠAN Mirković, meštanin Stepanovićeva, pamti da je u kući Milunke Savić u Stepanovićevu dugo vremena živela njena sestra Slavka kod koje su često boravila Milunkina deca, naročito za vreme školskih raspusta. Milunka je dolazila Slavki u goste i obično bi se vraćala u Beograd sa nešto jaja i drugih poljoprivrednih proizvoda u korpi. Sećam se jednog, za mene, neobičnog događaja, od pre Drugog svetskog rata, koji se desio u vozu. Naime, ja sam učio srednju školu u Novom Sadu gde sam putovao vozom svaki dan. Jednom prilikom se Milunka vraćala za Beograd. Ona je kao nosilac Karađorđeve zvezde, imala pravo na besplatnu vožnju železnicom. Tako je i tom prilikom ušla u drugu klasu, kojom je u ono vreme putovala samo gospoda. Ja sam ušao u susedni vagon treće klase. Pored mene se našao kondukter. Videvši da je jedna skromno obučena žena ušla u „višu“ klasu, kondukter progunđa: „Kud je ona baba zalutala“. Hitro pođe da je vrati u treću klasu. Ja sam ćutao i posmatrao kroz prozor šta će se desiti. Kad je kondukter došao do Milunke i zatražio joj isprave, valjda da je kazni, ona mu je pokazala legitimaciju. Najednom se kondukter ukipi u stavu „mirno“ i vojnički salutira Milunki. Milunkin suprug Veljko, u Beogradu je dobio posao u pošti, ali je ubrzo zapostavio porodicu i kasnije preminuo. Milunka, pošto je bila bez škole, samouka, zaposlila se kao spremačica u Ministarstvu inostranih dela. MOJA BAKA MILUNKA O TOME kakva je bila Milunka Savić svedočio je njen unuk Dejan Stankov, sin Milene, Milunkine rođene ćerke. „Rođen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije - Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece - kaže Dejan Stankov. Iz braka s Veljkom Gligorevićem Milunka je rodila kćer Milenu (1924) udatu za Vojislava Stankova, rođenog u Srpskoj Crnji; njihov sin Dejan (1955), biohemičar, oženjen je Milenom (1951) rođenom Jelikić, profesorom na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu; iz toga braka rođeni su Miloš (1982) farmaceut, i Mladen (1987). Milunka je odgajila i tri usvojenice: Milku (koju je prve posleratne godine našla „zaboravljenu“ na železničkoj stanici u Stalaću), Radmilu Višnju (1921-2004, svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim ujakovim i ujninim godinama) i Zorku (uzetu iz nekog sirotišta na dalmatinskoj obali, za koju se ubrzo ustanovilo da je preležala meningitis i da je zbog toga, u izvesnoj meri, ostala hendikepirana); iza prve ostao je sin Slobodan, iza druge kći Slobodanka, stomatolog, i sin Đorđe Ninkov, diplomirani pravnik, zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova, dok se treća nije udavala. Ova hrabra i plemenita žena iškolovala je iz svoje kuće još trideset dvoje dece, što svojih rođaka, što sa strane; dobar deo njih stekao je fakultetske diplome, a jedan čak dve. Mogla je to finansijski izdržati, jer je imala, kažu njeni potomci, „velike prinadležnosti“: platu, invalidninu i zavidna francuska primanja uz dve Legije časti, a u „slobodnom vremenu“, uglavnom noću, šila je vojničke šinjele; u tom poslu pomagala su joj i deca. Njenima bližnjim posebno je bilo zanimljivo kad je iz Bugarske (posle Drugog svetskog rata) stigao u Beograd, radi školovanja, mladić po imenu Bebel Minkov, sin jednog od visokih komandanata bugarske vojske poražene u Velikom ratu, s očevom preporukom da se javi Milunki (koju je poznavao samo po pričama iz rata) i zamoli da mu se nađe pri ruci u prvim danima, dok sebi ne nađe stan. Mladić je ostao da kod nje stanuje, a nešto kasnije oženio se Radmilom Višnjom. Milunka Savić se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevića iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi. Zaljubila se u pet godina mlađeg momka, venčali su se i naredne godine dobili ćerku Milenu. Brak je potom ugašen, jer se Veljko odselio u Banjaluku. Školovala je ćerku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeću „Ivan Milutinović“. Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se za njega. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu - priča Milunkin unuk Dejan Stankov. Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo. - Pričala mi je da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga je jednom svojom ćerkom - priča Dejan Stankov. Iznosi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja - Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea. I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status. Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i kao čistačica u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena - postala je čistačica kancelarije nekog direktora. Od zlobnih činovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad „nadničara“. ...Imala je penziju, kuću... Mene je vodila u Nišku Banju. Čitav razred đaka je vodila kod „Pelivana“ na kolače. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima - priča unuk Dejan. (Nastaviće se)

Autoru:	Luna.* [ 16 Feb 2014, 21:17 ]
Tema posta:	Re: SRPSKE ORLEANKE
Heroina nije podobna U emisiji „Kvadratura kruga“ unuk Đorđe Minkov (od usvojene kćerke) istakao je da im je baka Milunka pričala o tome kako je otišla u rat Milunka Savić U emisiji „Kvadratura kruga“ unuk Đorđe Minkov (od usvojene kćerke) istakao je da im je baka Milunka pričala o tome kako je otišla u rat: „Ošišala je kosu, vezala grudi pojasom, obukla muško odelo i otišla da ratuje. Dve godine je bila u vojnom stroju kao muško a da to niko ne primeti, što je jedinstven slučaj u svetu.“ Drugi unuk od usvojene kćerke Miroslav Savić, u pomenutoj emisiji, ispričao je kako im je baka pričala o zarobljavanju Bugara u nekoj od bitaka na Solunskom frontu: „...Neprimetno je, sa dve odšrafljene bombe ušla u bugarski logor gde je bilo 43 vojnika i naredila da se predaju jer su opkoljeni, da pođu sa njom u logor“. Miroslav dalje naglašava da Milunka učestvuje u proboju Solunskog fronta i među prvima ulazi u Srbiju kao hrabar bombaš. Francuski general Fraše d’Epere skida svoju Legiju časti i poklanja je Milunki. Na svoju inauguraciju francuski predsednik De Gol je iz Srbije od svih saboraca pozvao jedino Milunku Savić. Unuk Minkov naglašava da joj je francuska vlada nudila da, kao vitez Legije časti, živi u Francuskoj, dobije penziju i stan. Milunka to odbija, jer je ona srpska majka i ne želi da ide iz Srbije. Novinar „Politike“ Kosta Dimitrijević piše: „Milunka Savić najslavnija žena - srpski borac u balkanskim i Prvom svetskom ratu sa porodicom stanovala je u Skadarskoj ulici br 33, do čuvene kafane „Tri šešira“. Živela je sa svoje tri ćerke izdržavajući ih od malih državnih prihoda i zarade od pranja stotine prozora i stepenica u jednom velikom beogradskom nadleštvu, a u slobodnim časovima, to je bilo samo noću, držala je preslicu i prela deci čarape.“ Prede vunu Milunka Savić, narednik srpske vojske sa odličjima Karađorđeve zvezde, francuske Legije časti, Albanske spomenice, u Skadarskoj ulici 33, usred Beograda. U kuhinji još gori gasna lampa jer su joj elektriku ukinuli. Važniji je hleb od svetlosti i Milunka je morala da je žrtvuje. Umesto da ode u sanatorijum ili odmaralište za oporavak Milunka je posle oslobođenja morala da misli na zaradu. Petnaest godina je radila najteže i najprljavije poslove. Milunka Savić sama izdržava svoju decu. Prima 900 dinara mesečno. - Kada dam za stan, ostane mi 480 dinara za nas četvoro. Samo hleba deca mi pojedu za 250 dinara. Ostane mi 230 dinara za namirnice, odelo, takse, dečije knjige, cipele. Lepo kažem, da se poludi, ništa više. Tako glasi hronika iz siromašnih skadarlijskih dana Milunke Savić, kojoj je, oduševljen njenim junaštvom, orden Karađorđeve zvezde s mačevima lično uručio vrhovni komandant srpske vojske regent Aleksandar Karađorđević, dok su joj dve Legije časti i francuski Krst sa zlatnom palmom predali general Saraj i maršal - vojvoda Franše d’Epere. Nakon kraćeg vremena kupila je skromnu kuću na Voždovcu gde je organizovala svoje domaćinstvo, posvetivši se gajenju dece i radeći kao spremačica u Ministarstvu inostranih poslova. Aprila 1971. godine Milunku Savić posetila je novinarka Ljiljana Banićanin, napisala reportažu o njoj, koja tada nije objavljena, jer je prema shvatanjima vlasti bila nacionalistička, veličala je srpskog heroja. MOJI RATNI DRUGOVI - Dolaze Francuzi u Beograd, dolaze moji ratni drugovi, generali, oficiri, vojnici, pa kažu: Zar za Milunku nije ništa moglo bolje da se nađe, zar žena - junak još da se bori, i to za hleb? Nekada za vreme ratova bila sam zdrava i jaka kao kurjak. Vojvoda Putnik mislio je da sam krenula za nekim momkom u rat. Međutim, docnije su svi videli da se ne radi ni o kakvom momku nego da me je jedino patriotizam na to odlučio. Obučena u dva debela džempera, duge vunene čarape, vunene dokolenice i povrh svega umotana u zimsko ćebe - tako nas je dočekala Milunka Savić, nekadašnja žena bombaš, najhrabrija žena ratnik u Prvom svetskom ratu, četiri puta ranjena, nosilac Karađorđeve zvezde s mačevima, dve Legije časti, Francuskog ratnog krsta s palmom, Albanske spomenice i mnogih drugih odlikovanja. Sva odeća na njoj već davno je izgubila boju od dugog nošenja i pranja. Zatekli smo je u dvorištu ispred njene kuće u Osmoj novoj 25, na Voždovcu, baš u trenutku kada se digla i krenula za prolećnim suncem - kako se sunce pomera tako i ona ide za njim, ali ne skida debele džempere. Iako joj je osamdeset godina, kreće se odsečno, a kad nas je pozdravila, rukom je zamahnula kao vojnik kad hoće da otpozdravi. To dvorište od jedva desetak kvadratnih metara, jedini je svet Milunke Savić - iz njega već dve godine ona nikuda ne izlazi. - Da mogu, išla bih nekud, bilo gde, al’ sam nemoćna pa ne smem da krenem, a nema ko da me vodi - kaže Milunka Savić. Kada nas je uvela u kuću, odmah je iznela svesku u kojoj je pisalo: „U slučaju da se nešto dogodi Milunki Savić, odmah javite Mileni Stankov, Milki Tomić i Višnji Minkov na ove adrese ...“ - To su moje ćerke - kaže Milunka. Na drugom komadu hartije piše: „Ako nekome trebaju podaci o Milunki Savić, obratite se njenim drugovima iz rata Tomi Vojnoviću i Aci Petroviću...“ - Jedino me oni još nisu zaboravili - kaže Milunka Savić - Drugi ne znaju ni da sam živa. Ranije su bivši ratnici dolazili da me vide, ali su već gotovo svi poumirali. Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj je Milunka Savić kao mladi vojnik sa raspletenom kosom, na drugoj u uniformi sa ordenjem. Zatim su tu još dve slike sa vojnih svečanosti i u jednom ramu nekoliko porodičnih fotografija. Na zidu se vide tragovi odnetih ramova. - Dolazili su grdni ljudi da me vide pa kad pođu, ponesu i slike. - Evo, mama, ovo si ti a ovo su tvoji drugovi vojnici - skide Zora onu sliku sa vojnih svečanosti. - Daj da vidim, nisam se dugo gledala. Da ste došli pre šest godina, bili su oni još živi. Zoro, a gde mi je ona slika sa zastavom? - Ne znam, mama, odneo ju je onaj oficir što je dolazio. - A moje ordenje? - I to su ti odneli. Dolazio jedan čovek pa kaže: ’Daj, baba, ja ću ih sve lepo očistiti i urediti.’ I više se nije pojavljivao.“ (Nastaviće se)

Autoru:	Luna.* [ 27 Feb 2014, 21:01 ]
Tema posta:	Re: SRPSKE ORLEANKE
U paklu banjičkog logora Život sa skromnom penzijom u kući bez ulice na Voždovcu. Ne, ne gladujemo, ali se ponekad i to desi Milunka sa kćerima U MALOJ ostavi na polici nalaze se turšija i dve banane. Tu je i gomila starih, pocepanih kaputa. - Imam pet kaputa, sad sam ih spremila za pranje - objašnjava Milunka. - Imam dosta i haljina, samo su sve ostarile. Pritom otvara jedini orman i pokazuje dve-tri izbledele haljine i opranu posteljinu. Milunka Savić mesečno dobija 34.710 dinara penzije, 17.000 invalidnine i 1.000 dinara kao nosilac Karađorđeve zvezde. Bolesna kći je dobijala novčanu socijalnu pomoć, ali joj je pre nekoliko godina ta pomoć ukinuta. - Nama dvema stigne. Negde pretekne, a negde ne dostigne. Nikad za jelo nisam mnogo marila, ali bi moglo da bude bolje. Stigne nam za krompir i pasulj, a kad neko dođe, uvek nam donese nešto, bilo jabuke ili kafu. Glavno da nismo gladne. Pomagale su mi ćerke, ali one imaju decu, a para malo. Pre neki dan dolazio mi je zet, pa pita: "Treba li šta da ti pomognem?" A ja kažem, "Evo, okreči mi sobu". I sad smo razmestile stvari, ali ne znam kad će da dođe. Šporet u predsoblju je hladan. Ne loži se, jer Milunka i Zorka uglavnom jedu suvu hranu. "Jabuke i hleb, ili šljive i hleb", kaže Milunka. Za te tri odaje u oronuloj kući i drveni klozet u dvorištu Milunka plaća 52.000 dinara godišnje. Ispred kuće nema ulice, već je samo ugažena staza. Predviđeno je da tuda prođe moderan put, a onda će se i Milunkina kuća rušiti. Dvorište je zasađeno cvećem i uredno okopano. Zorka stalno nešto čisti i pere. - Poručili su neki ljudi da će doći pa moram da uredim kuću - kaže Zorka. - Pogledaj, mama, kako sam lepo oprala sve krpare. Sad ti je sve čisto. Milunka i Zorka žive sasvim odvojeno od sveta: bez novina, jer Milunka ne vidi da čita, a Zorka je nepismena. Za težak život Milunke Savić, žene-junaka iz Prvog svetskog rata, socijalni radnici opštine Voždovac saznali su od novinara koji su je, nakon Drugog svetskog rata, obilazili i preko štampe napisima pokrenuli inicijativu za pomoć. "Nismo znali u kakvim uslovima živi Milunka Savić, 83-godišnja starica, nosilac Karađorđeve zvezde, dveju Legija časti i mnogih drugih odlikovanja iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Hrabra žena, o kojoj su napisane mnoge stranice, nije nam se obraćala za pomoć od 1968. godine. Sada kad čujemo da joj nije lako, preduzećemo sve da joj olakšamo staračke dane" - obećali su, tada, u beogradskoj Skupštini opštine Voždovac na čijoj teritoriji živi žena - junak. - Ostarela Milunka staratelj je svojoj kćerki, koja je i sama zašla u godine. Njih dve žive zajedno. Očigledno potrebna im je naša pomoć - naglasio je dr Sava Terzić, psiholog Centra za socijalni rad. ZASLUŽNI GRAĐANIN SKUPŠTINA grada Beograda je Milunki Savić, kao zaslužnom građaninu Beograda iz Prvog svetskog rata, dodelila jednosobni komforni stan u Ulici braće Jerković br. 61. Ključevi nameštenog stana su predati Milunki Savić 3. 5. 1970. godine na skromnoj svečanosti, kojoj su prisustvovali i predstavnici Skupštine grada Beograda. Nedeljka Gruički, direktor Centra, kaže: - Čudi me da nam o ovom niko nije ništa javljao. U Domu zdravlja u Krivolačkoj ulici postoji patronažna služba. Oko 25 sestara obilaze teren, pomažu u ovakvim i sličnim slučajevima. Ostareloj junak-ženi više pažnje trebalo bi da posvete boračke organizacije i mesne zajednice. Mada je dočekala tešku starost, Milunka Savić je ponosna. Nije tražila pomoć, čak ni od suseda. - Često razgovaramo sa staricom. Ona nikad ne govori o svojim nedaćama. A mi ništa ne preduzimamo, jer je često posećuju njene tri kćerke, koje stanuju u Beogradu. To je rekla Milunka Đoković. Ona je jedna od susetki Milunke Savić, kojoj valja olakšati staračke dane ne samo zbog ratnih podviga od pre pola veka, ne samo zbog silnog ordenja, ne samo zbog toga, mada je njen život najlepši primer rodoljublja, humanosti, hrabrosti, skromnosti ... Milunka Savić u svom malenom domu često je govorila novinarima koji su je najčešće posećivali: - Zaboravila sam mnogo događaja. Pokušajte da shvatite čoveka koji je zaboravio svoj život. Ostala sam i bez mnogih svedodžbi o vojevanju. Dolazili su, istina, u početku razni ljudi k meni. Vodili me na svečanosti, prikazivali kao čudo. Onda su me ostavljali samu. Namernici su odnosili ono što im se sviđalo, svedodžbe i odličja ... U Drugom svetskom ratu: - Prokazali su me neki prokletnici Nemcima, prokazali su me da volim i pomažem partizane ... Deset meseci provela je u banjičkom logoru. Opet je izdržala nevolje. - Sada kao da me ljudi zaboravljaju. Jer, eto, goste retko imam. Starica je živela sa kćerkom Zorkom, koja je bila stopostotni invalid. Milunka je bila Zorkin staratelj, a i samoj je trebao neko da bdi nad njom. - Ruku na srce, pomažu mi deca, koliko mogu, mada imaju svoje porodice, i nedaće. A vlast je, što me najviše boli, sasvim digla ruke od mene. Kao da sam već umrla, kao da me nema. Nedavno sam nazebla, šest nedelja sam bolovala, a opštinska vlast me nije posetila ... Recite, deco, jesam li to zaslužila? - jadala se Milunka. Starica, ipak, nije bila ljuta: - Imam penziju od 1.160 dinara. To mi je i previše. Šta će mi pare, nije sve u novcu. Ne, nemojte, ipak napisati da gladujem, to se samo ponekad desi. Slučajno je tako danas, pa nemam čime da vas poslužim, oprostite... U tom trenutku izborano lice se osmehivalo na izvinjavajući i pomalo tužan način, tužan jer su uvele oči bile pune suza. Milunka Savić, nakon apela javnosti, i na inicijativu gradonačelnika Branka Pešića, potomka ratnog dobrovoljca, dobila je od Gradske skupštine komforan stan u Ulici Braće Jerkovića 61. (Nastaviće se)

Autoru:	Sanja [ 06 Sep 2014, 00:52 ]
Tema posta:	Re: SRPSKE ORLEANKE
Jelena Lozanić: Dama sa ordenom Belog orla Ćerka prvog rektora Beogradskog univerziteta, ispred Crvenog Krsta Kraljevine Srbije, u Americi je uspešno sakupljala pomoć za naše vojnike i iznemogao narod U domu Sime Lozanića, naučnika, prvog rektora Beogradskog univerziteta, jednog od predsednika Srpske kraljevske akademije i njegove supruge Stanke, velike humanitarke, koja potiče iz porodice Vučić-Perišić, 12. marta 1885. godine rođena je ćerka Jelena. Prednosti odrastanja u jednoj od najuglednijih srpskih porodica s kraja 19. i početka 20 veka iskoristila je da bude još obrazovanija i još humanija od roditelja. Nije bila samo inteligentna, znatiželjna i visprena, nego i plemenita, hrabra i istrajna. O njoj se, međutim, nije mnogo znalo ni govorilo, dok se 1910. godine nije istakla kao sekretar Srpskog ženskog narodnog saveza, kada se predano posvetila prepiskama sa inostranstvom. Jelena je želela da žene u našoj zemlji izađu iz senke i verovala je da je to moguće ako budu učile i radile, a društvo ih u tome ne bude kočilo, nego podsticalo. Borila se za pripadnice nežnijeg pola i na kongresu Međunarodnog saveta žena u Kopenhagenu, da bi se 1911. godine na istom skupu, samo u Stokholmu, istakla među mnogobrojnim svetskim učesnicima. Sve ih je zadivila govorom u kojem je branila dame u Srbiji, otvoreno iznela problem u "dvouglu" - rešenje njihovog pitanja i sistem školstva koji im i dalje ne ide na ruku. Kada je buknuo Balkanski rat, jedan, pa drugi, Jelena nije mogla da sedi skrštenih ruku. Dobročiniteljski poriv, onaj koji se nasleđuje, ali se i neguje, odveo ju je na kurs za bolničarke pri Kolu srpskih sestara. Teorijsko znanje je odmah primenila u praksi. Negovala je ranjenike u sanatorijumu "Vračar", dane i noće provodila brinući o ratnoj siročadi. A onda je počeo Prvi svetski rat. Jelena je bila predstavnica Crvenog krsta Kraljevine Srbije, koja je u januaru 1915. godine krenula put Amerike. Trebalo je da se sakupi dobrotvorna pomoć za srpsku vojsku i iznemogao narod, a ona je u tome bila više nego uspešna. Skoro pet godina je, ispred Američkog odbora za pomoć Srbiji, radila na prikupljanju novčanih i materijalnih dobara, koje je slala u voljenu otadžbinu. Jelena je to shvatila kao životnu misiju, što je i zabeležila u dnevniku koji je vodila, a koji je 1970. godine objavilo Udruženje nosilaca albanske spomenice. Bila su to zapravo njena pisma, pisana sestri Ani i roditeljima u Srbiji, u kojima je opisivala život koji je, a da nije mogla da pretpostavi, počela da vodi na drugom kontinentu. Radila je na osnivanju odbora za pomoć, pokretala radionice u kojima su Amerikanke i Kanađanke pravile zavoje i šile odeću za srpske izbeglice, gostovala na univerzitetima, držala predavanja u ženskim klubovima... Bila je očito vrlo talentovana za donatorski rad, pa je lako stigla i do Teodora Ruzvelta, uglednih guvernera, senatora i sveštenika, koji su izdvajali novac za naš narod. Uvek je isticala dragocenu pomoć Mihajla Pupina, koji je, kao priznata "figura" tog vremena, bio njen saradnik u projektima Odbora. POTOMCI POSETILI VRANjE Nedavno su Pjer i Filipo, unuci Jelene i Džona, posetili Vranje i pohvalili sjajno gostoprimstvo Srba. Želeli su da saznaju nešto više o dedi kojeg nisu upoznali, ali im je baka pričala da je odhranio oko 600 dece iz Vranja i okoline. Srbiju je posetio i njihov praunuk Mark. Kad god i gde god je mogla, Jelena je u narodnoj nošnji bitoljskog kraja, govorila o stradanju Srba u Velikom ratu, iskazujući napor da mu pomogne. Svoj život je stavila u drugi plan i istinski delovala, a ne samo propovedala, kao patriota koji neće stati, dok ne bude mir i ne stanu stradanja. Kada je januara 1918. godine Srpskoj vojnoj misiji ukazana čast, na izlaganju istorijskih 14 tačaka Vudroa Vilsona u američkom kongresu, tu su bili Jelena i njen otac Sima. Njena vrednost nije ostala nezapažena, pa je za humanitarni rad odlikovana ordenom Belog orla i Svetog Save višeg stepena. Ni po okončanju rata i oslobođenja Srbije, ona nije mirovala. Nastavila je da u Americi sakuplja novac za ratnu siročad. Ovog puta, njen najveći saborac je humanista i pukovnik u srpskoj vojsci Džon Frotingam, koji je skoro dve decenije iz sopstvenog džepa odgajao generacije dece u srpskim domovima. Prvi dom za ratnu siročad osnovao je u Đevđeliji, potom u Vranju, a zaslužan je i za Dom srpsko-američkog prijateljstva u Sremskoj Kamenici, koji je u funkciji sirotišta bio do 1933. godine. On je u jesen 1914. godine u Skoplju opremio hiruršku bolnicu sa 200 postelja, sanitetskim materijalom, lekovima i osobljem - kao lični poklon. Odlikovan je Karađorđevom zvezdom, Jugoslovenskom krunom i Krstom milosrđa. Između Jelene i Džona je planula ljubav, koju su 1921. godine ozvaničili pred oltarom ruske crkve u Njujorku, a kruna ljubavi bila je devojčica Ana. Porodica Lozanić-Frotingam je do 1935. godine živela na jugu Francuske, odakle ja sve vreme pomagala deci u Srbiji. Kada su, iste godine, umrli Jelenin otac i muž, ona se sa ćerkom preselila u Ameriku. Pošto je Drugi svetski rat odjeknuo i u Beogradu, aktivno je učestvovala u osnivanju Odbora američkih prijatelja Jugoslavije, preteče Ujedinjenog jugoslovenskog fonda za pomoć. Do kraja je bila predana svojoj misiji. Velika humanitarka je u večni život otišla 6. februara 1972. godine. novosti

Forum Srbija https://forum-srbija.com/

SRPSKE ORLEANKE https://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=390&t=17511	Stranica 8 od 8

Stranica 8 od 8	Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group http://www.phpbb.com/