SRPSKE ORLEANKE

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Milunka Savić: Orleanka u šinjelu

Rane hrabrog Miluna

Bugarska Četvrta armija, uz zvuke himne "Šumi Marica" i gromko "Ura", započela je siloviti napad na srpske položaje. U osvit zore razvila se ogorčena borba u dolini Bregalničke i Zletovske reke

Do ponoći, 30. juna 1913. godine, na širem prostoru Osogovskih planina vladala je nema tišina. A onda, iznenada, dolina je proključala. Bugarska Četvrta armija, uz zvuke himne "Šumi Marica" i gromko "Ura", započela je siloviti napad na srpske položaje. U osvit zore razvila se ogorčena borba u dolini Bregalničke i Zletovske reke. Drugi balkanski rat između nekadašnjih saveznica nenajavljeno je započeo.

Borbe su neprekidne, odasvud zvižde meci, eksplozije riju suvu zemlju. Ratnici Drugog topličkog puka krajnjim naporom potiskuju bugarske snage. Vrstan strelac i još bolji bombaš Milunka Savić, jedra čobanica sa padina Kopaonika, zavedena u ratne spiskove kao Milun Savić na čelu je svog odeljenja. Hrabro juriša i nepogrešivo pogađa neprijateljski rov. Milun ili Milunka, njena tajna još nije otkrivena. U svaki okršaj ulazi smelo, ali uvek sa zebnjom da se njeno devojaštvo ne otkrije jer, do tada, ženama nije bilo mesta u ratnom stroju. Molila je Boga da ranjavanje ne naruši njenu tajnu i da je ne vrate kući.

Ratna zbilja je ipak neumoljiva. Bugari, sređenom vatrom iz svih kalibara, žestoko uzvraćaju. U jednom naletu eksplozija bombe zamrači prostor. Milunka pade kao pokošena na izrovanu zemlju... Izvukli su je s bojišta i odneli u poljsko previjalište.

Kada su joj raskopčali koporan da previju ranu na grudima, ugledali su nestvaran prizor: pred njima je ležala žena-ratnik.

- Dogodilo se ono čega sam se najviše bojala. Samo da me ne rane, mislila sam. Dobro, ako me već rane - neka to bude u nogu. Ili u ruku. Može, mislim, i u glavu... Samo neka ne bude u grudi. Otkriće da sam - žensko... Kad ono, kao za inat, metak udari u grudi... Osvestila sam se u previjalištu.

- Bože, kad se toga setim: bolničar, stariji čovek, žurno mi skida koporan da vidi gde sam ranjena. Ustuknuo je i stao kao gromom pogođen. Počeo je da doziva u pomoć.

- Mislim, što je, tu je. Ne mogu više da se krijem: nisam Milun, nego Milunka - sećala se godinama kasnije Milunka Savić..

Hteli su odmah da je pošalju kući, ali je zapretila da će otići u hajduke. Zadržali su je, jer s njom nije bilo šale. Rane su ubrzo zacelile i Milunka je ponovo bila u stroju svog puka. Nije se više skrivala: svi su znali da je Milun u stvari Milunka Savić. Uvažavali su je i voleli.

Drugi balkanski rat, u junu 1913. godine, izbio je zbog nezadovoljstva balkanskih saveznika oko podele teritorije Makedonije koju je htela da prigrabi Bugarska, podsticana od Austrougarske radi ostvarivanja svojih ciljeva na balkanskom prostoru.

KAPLARKI - OBILIĆ!

Za ispoljeno ratno junaštvo u Prvom balkanskom ratu i smelim i uspešnim bombaškim jurišima u Bregalničkoj bici Milunka Savić proizvedena je u kaplarski čin i odlikovana prvom medaljom za hrabrost "Miloš Obilić".

Kad su srpske ratne trube po drugi put pozvale svoje branioce na front, u Koprivnici, selu kod Jošaničke Banje u raškoj opštini, Milunka (Milun) Savić, sa iskustvom ratnika Prvog balkanskog rata, nije časila, stala je u stroj Drugog topličkog pešadijskog puka "Knjaz Mihailo".

Pred polazak, komandant bataljona, Jordan Milovanović održao je govor vojnicima:

- Pokažite se dostojni svojih predaka, Jug Bogdana, Toplice i Kosančića, budite heroji kakvi beste na Bitolju. Put za Prokuplje, moji sokolovi, vodi preko Sofije. Za mnom, napred!

Vrhovna komanda izdala je Topličanima naređenje da osvoje kotu 650 na obroncima planine Rujan, strateški važno uzvišenje na vrlo nepristupačnom zemljištu. Ispred njih stajali su dobro utvrđeni bugarski vojnici na znatno povoljnijem, višem položaju. Vojnici su uz pesmu krenuli za svojim komandantom. Pukovski sveštenik proročki je primetio: - S pesmom u smrt idu. Ova vojska mora pobediti!

Mladići iz Toplice, 18. juna 1913. godine, kroz kuršume i oganj izvršili su naređenje, na juriš zauzeli kotu 650 i svojim herojstvom stekli pravo da jedini među sto pešadijskih i artiljerijskih pukova u srpskoj vojsci ponesu ime "Gvozdeni puk". U toku Bregalničke bitke puk je izgubio komandanta potpukovnika Vladimira Ristića, sve komandante bataljona i komandire četa kao i polovinu ljudstva. Iz pakla bitke Topličani su izašli ovenčani slavom prvih među jednakima, najhrabriji među herojima.

Ubrzo je rat završen i Milunka se vratila u svoju Koprivnicu.

U kotlini Ibra, nedaleko od Kraljeva prema Raški, pruža se prelepa dolina u kojoj je srpski vladar kralj Uroš Prvi zasadio stabla jorgovana u znak ljubavi prema svojoj voljenoj, Francuskinji Elen Anžuj, kasnije srpskoj kraljici Jeleni Anžujskoj. Legenda kaže da je pripitomio i ulepšao sure litice doline i da bi buduću kraljicu podsećale na njenu rodnu Provansu.

U nisku bisera doline jorgovana upletena su još dva dragulja - Jošanička Banja, smeštena na obroncima Kopaonika u dolini reke Jošanice i njene pritoke Samokovke, i srednjovekovni grad Maglič, kamena tvrđava na strmoj zapadnoj litici Stolova, 150 metara iznad nivoa reke. Postoji verovanje da je ime dobio po gustoj magli koja najvećma u toku godine krije njegove temelje, što je bila dobra odbrana od naprijateljske najezde.

U tom prirodnom zelenilu padina Kopaonika nalazi se još jedno važno ali manje poznato mesto vezano za srpsku istorijsku prošlost. Reč je o sada već gotovo potpuno opustelom selu Koprivnici, nekada punom života gorštaka koji su tu, u neprekidnoj borbi sa prirodom, živeli i umirali. To mesto, dobro znano onima koji se interesuju za srpsku istoriju, iznedrilo je najveću srpsku heroinu 20. veka - Milunku Savić.

(Nastaviće se)

G o o g l e

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Odmena mlađem bratu

U Jošaničkoj Banji postoje dve znamenitosti vezane za Milunku: u centru - memorijalni kompleks sa spomenikom u prirodnoj veličini i Crkva Uspenja Presvete Bogorodice u kojoj je krštena

U Jošaničkoj Banji postoje dve znamenitosti vezane za Milunku: u centru - memorijalni kompleks sa spomenikom u prirodnoj veličini i Crkva Uspenja Presvete Bogorodice u kojoj je krštena. U Koprivnici - ništa! Doskora se tamo nije moglo automobilom sve dok Vojska Srbije, u okviru svoje obuke, nije raščistila trasu i velikim mašinama pokamenila put. Sada je to pristojan makadam kojim se stiže do sela, ali ne i do Milunkine kuće, koja se nalazi na vrletnoj kosi, pa odozdo izgleda kao orlovo gnezdo u visinama planinskog hrasta. Od kuće gotovo da nije ostalo ništa, zub vremena učinio je svoje, sve je polomljeno od krova do temelja, prozori bez stakla i naherena vrata škripe na planinskom vetru.

Na tom, odavno ugaslom ognjištu, rođena je 28. juna 1892. godine Milunka Savić, najhrabrija žena-ratnik koja je, da bi je primili u ratni stroj, grudi utegla prtenim tkanicama, navukla klašnjene čakšire, ogrnula muški koparan, zabacila torbu preko rame i krenula da brani otadžbinu. Četrdeset godina je prošlo od smrti Milunke Savić i preko 120 godina od njenog rođenja a nikome do sada nije palo na pamet da zaštiti mesto gde je rođena najveća srpska ratna dobrovoljka, žena sa devet ratnih rana i dvanaest najvećih naših i stranih odlikovanja.

Detinstvo i devojaštvo Milunka je provela po vrletima potkopaoničkih planina. Na proplacima, po šumarcima i livadama čuvala je ovce, sa sestrama Savkom, Mionom i bratom Milanom, žurila da sakupi letinu, zimi po dubokom snegu prtila staze do najbliže prodavnice da kupi kućne potrepštine. Šta je ta devojka u planinskoj zabiti mogla znati o potrebi odbrane zemlje od neprijatelja. Od koga je rodoljubljem zadojena. Verovatno od oca Radenka, polupismenog zemljoradnika,. Voleo je on da raspravlja o politici i onome šta se u državi dešava, pa je u dugim zimskim večerima uz pucketanje vatre, decu podučavao da budu čestiti i pošteni ljudi i da vole svoj narod i Srbiju. Decu, koja su bujala kao stabljike deteline posle kiše, vaspitavala je i nepismena majka Danica, na svoj način pripijala ih uz sebe i učila životu. Posebno Milunku, koja je bila najstarija, vredna i vična svakom radu.

U miru i spokoju Milunka je izrasla u lepu, stasitu devojku, ali je udaja nije zanimala, maštala je o nečem mnogo važnijem. Posebno kada je od oca čula da je zemlja u opasnosti i da se turske snage gomilaju na granici od Ristovca do Javora i da se rat ne može izmeći. Otac je star, ne može u rat, Milan mlad i bolešljiv, razmišljala je Milunka, i donela neopozivu odluku: Hoću u rat, da branim Srbiju. Te 1912. godine Milunka je ušla u 20. godinu života.

PESMOM U - RATNIKE
NA sve strane po gradovima i selima izlivalo se veliko narodno rodoljublje, mladići i stariji ljudi obučeni u svečana odela pesmom i igrom su se po grupama kretali putevima Srbije da bi što pre stigli u svoje jedinice.

Prvi balkanski rat je bio na pomolu, objavljena je i mobilizacija.

Maloljudna Srbija (2.922.000 stanovnika) se odlučno pripremala za oslobođenje svog življa u okupiranim teritorijama pod turskom upravom. Ekonomski još uvek slaba, ipak je mogla da ishrani i snabde opremom svoju vojsku (350.000 ljudi) jer je rat protiv Turaka, vekovnog ugnjetača, željno iščekivan i oduševljeno prihvaćen

Evo kako je Sotir Aranđelović u svojim „Uspomenama“, opisao raspoloženje masa: „Mesec septembar počinje, i umesto da se po selima i građanstvu vode razgovori o pribavljanju letine, koju je donela 1912. godina, da trgovci vode računa o trgovačkim poslovima i da činovništvo posle letnjih vrućina pregne na intenzivniji rad... ono se samo vode razgovori o nastupajućem ratu, o pripremama za rat. Vojnici spremaju odela, oficiri uniforme, konjanici i komordžije konje i kola, jednom rečju, sve se dalo samo na spremu i svi misle na rat i o njemu, a skoro nikoga nisam mogao primetiti da je usled toga zamišljen, turoban, zlovoljan“.

U Koprivnici Milunka Savić prikupljala je neophodne stvari, željno iščekujući dan kada će se pridružiti braniocima zemlje. Dobrovoljno, da zameni brata Milana, jer se poziv za mobilizaciju očekivao da stigne u svaku kuću koja ima mušku glavu. Umesto brata u rat će ona, jaka je i snažna, spremna na sve nedaće. Odluka je donesena, ali kako je ostvariti kada u vojsku ne primaju žene. Smislila je: prijaviće se kao muškarac.

- Idem u rat, a kako ću u rat ako ne naučim da budem muško. Nije samo to: Milunka, obuci muške haljine, ošišaj kosu, utegni grudi i eto, postala si muško, nego brale moj, moram vežbati govor i držanje, jes’ držanje... Ja Milun Savić, stidljiv momak, biću stalno na oprezu, da ne izgovorim pravo ime kad me pitaju.

Kada je Turska 24. septembra 1912. godine naredila mobilizaciju svojih 10 evropskih divizija, pa potom zarobila transport artiljerije koja je kupljena u Francuskoj, a putovala preko Soluna za Srbiju i kada su turske vlasti odbile ultimatum balkanskih saveznika od 13. oktobra iste godine, kucnuo je čas da se krene u završne pripreme za rat.

General Radomir Putnik, načelnik srpskog Generalštaba, 30. septembra 1912. godine u 11 časova podneo je kralju Petru Prvom Karađorđeviću na potpis Ukaz o mobilizaciji. Istoga dana u 12 časova i 13 minuta javnosti je objavljeno sledeće saopštenje: „Njegovo Veličanstvo kralj Petar Prvi naredio je mobilizaciju prvog, drugog i trećeg poziva Narodne vojske i Poslednje odbrane. Prvi dan mobilizacije je 30. septembar“ (3. oktobar po novom kalendaru).

Odmah zatim iz Ministarstva vojnog poletele su depeše komandantima divizijskih oblasti a iz njih trupama i ustanovama, okružnim i sreskim načelstvima, kuriri su jurili na konjima, peške, zvonila su sva zvona crkava, pucale su sa brda prangije, buktale vatre, bubnjali doboši, svirale trube i gajde. Sve su to bili ugovoreni znaci da se narodu obznani kraljev poziv za mobilizaciju i rat za oslobođenje Kosova i Metohije i drugih neoslobođenih teritorija Srbije pod turskom vlašću.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Odziv kao u svatove!

Srpski narod je sa oduševljenjem izvršio naredbu o mobilizaciji, polet i rodoljublje ogledalo se na sve strane

Srpski narod je sa oduševljenjem izvršio naredbu o mobilizaciji, polet i rodoljublje ogledalo se na sve strane. Celi svet je bio zadivljen manifestacijama omladine koja je stizala na zborišta. Kraljev Ukaz o mobilizaciji i narodno oduševljenje ubrzo je odobrila i Narodna skupština.

Zadivljeni raspoloženjem naroda za rat, strani dopisnici izveštavali su svet o jedinstvu i rešenosti Srbije da konačno raščisti sa turskim viševekovnim ropstvom. Jedan od njih ovako je pisao u svojim novinama: „Radnici-pečalbari, koji su nedeljama živeli samo od hleba i luka, nisu čekali isplatu, već su odmah pošli na zborište...“ Drugi strani dopisnik javlja: „Videći ovaj duboki patriotizam i svetu vatru koja je buknula u svačijoj duši, ja sam postao svestan neminovnosti pobede balkanskih saveznika“.

Ranije pomenut Sotir Aranđelović u „Uspomenama“ podvlači: „Sva su tri poziva mobilisana, te nastaje radost i pozdravljanje, da se ni zamisliti ne može da će sve ovo u rat, gde se životi gube, već kao da se ide u svatove. Sve je klicalo: u rat, u rat...“

Naoružanje srpske vojske bilo je prilično slabo i zastarelo. Operativna vojska naoružana je brzometnom puškom, dok je treći poziv imao staru jednometnu pušku „berdanku“. Svi pukovi prvog i drugog poziva imali su po četiri mitraljeza i ukupno 544 topa. Vojnici su uglavnom imali oskudnu ratnu opremu, s malo šatora i ćebadi, a komora je imala pretežno volovsku vuču što je usporavalo nastupanje divizija na bojištu. Starešinski kadar je školovan na Nižoj i Višoj vojnoj akademiji i na dvogodišnjim generalštabnim pripremama.

Jedan broj viših oficira usavršavao se u akademijama Rusije, Nemačke i Francuske. Obveznici svih poziva, đaci i studenti, imali su redovne godišnje vežbe u rukovanju naoružanjem. Pred sam rat pripreme su intenzivirane a većina penzionisanih oficira, ranije nepoželjnih, bila je reaktivirana. Iznenada i prevremeno penzionisani pukovnik Živojin Mišić postavljen je za pomoćnika načelnika Generalštaba generala Radomira Putnika.

U knjizi „Sa gvozdenim Drugim pešadijskim pukom knjaza Mihaila u 1912.“ pukovnik Jovan Naumović ovako je video mobilizaciju: „Na licima vidiš razdraganost, iz očiju čitaš ponos... ljudi sa Zaplanja, iz Jablanice, sa vrhova Kopaonika... ostaviše sve: ralo, kola, ovce, goveda, voćnjake, kukuruze, šarenicu i uprtaču na leđima, nekoliko groševa i komad hleba, zbogom, pa hajd u komandu...“

Komandant Drugog topličkog puka potpukovnik Vladimir Ristić pozdravljajući redom bataljone, grmi: „Junaci! Njegovo veličanstvo kralj, naš Vrhovni komandant, izvoleo je narediti mobilizaciju celokupne vojske. Radujem se što mi je sudbina dodelila da, ako Bog hoće, povedem vas u sveti boj! Vas Topličane - dične potomke Jug Bogdana; vas Kuršumličane - Strahinjića Bana; vas sa gornje Toplice - Toplice Milana; vas Kosaničane - Kosančić Ivana!...“

PUKOVI - POPUNjENI!

Već prvog i drugog dana od objave mobilizacije pukovi su bili skoro popunjeni. Pored obveznika, na zborišta su stizali i nepozvani, njih oko 20.000 neraspoređenih, koji su tražili da budu u ratnim jedinicama. Od njih su formirani prekobrojni pukovi.

U opštoj žurbi i metežu da se što pre stigne na odredište, stasiti momak Milun Savić stigao je na kapiju jednog od mobilizacijskih zborišta, mesta za prikupljanje dobrovoljaca za rat.

- Pomoz Bog, ljudi!

- Bog ti pomogao, sine!

- Dođoh, da me upišete u četnike.

- Veliš, da te upišemo - ponovi vojvoda Živko Gvozdić.

- Jest, vojvodo, da me upišete. Hoću s vama da se borim.

Posle neophodne provere Milun Savić od oca Radenka i majke Danice upisan je u registar ratnika spremnih da krenu na bojište.

Izvori koji su nam dostupni tvrde da je ratujući u Prvom balkanskom ratu Milun Savić stigao čak do Skadra boreći se protiv turske vojske.

Ovaj podatak navodi nas na zaključak da je odred u čijem sastavu se borila Milunka (Milun) Savić bila u sastavu Treće srpske armije pod komandom generala Božidara Terzića, koja je imala ratni zadatak oslobođenja Kosova i Metohije.

Moravska divizija drugog poziva pod komandom pukovnika Milana Nedića otpočela je nastupanje 22. oktobra rano ujutru obuhvatom sa istoka s ciljem da što pre zauzme dominantne tačke pravcem Šator-Krš-Rimanište i time olakša Šumadijskoj diviziji prvog poziva nastupanje kroz Tenešdolski tesnac i Drinskoj diviziji drugog poziva izbijanje na greben Prugovac. Ovaj manevar pomogao bi i napadu s fronta baterijama Šumadijskog artiljerijskog puka iz pravca Rimaništa i pokreta pravcem selo Duz-Radoševci. Ovakvim rasporedom i uz frontalni napad Trećeg puka turske snage donose odluku da napuste položaje na levoj obali Sićevačke reke.

Oko 10 časova Moravska divizija drugog poziva raspoređena je na desnoj obali Sićevačke reke, na liniji Roga-But-Keš u očekivanju napada. Napadi su započeli oko podneva manevrom Drugog topličkog puka i za samo sat vremena celi turski položaj na frontu Moravske divizije drugog poziva bio je stavljen pod jaku vatru s fronta i desnog krila.

Povlačenje turskih i šiptarskih snaga sa ovih najvažnijih položaja Prištine uslovilo je povlačenje i jedinica koje su se suprotstavljale Trećem puku pre nego što je ovaj i krenuo u napad. Pod zaštitom vatre jedne baterije iz kasarne u gradu, u povlačenje ka Prištini, krenulo je i tursko desno krilo. Rasulo se nastavilo i kod drugih turskih snaga koje su užurbano odstupale ka Lipljanu i prištinskoj železničkoj stanici.

Oko 16 časova povukli su se i poslednji turski delovi koji su branili prilaze Prištini, pa je Drugi bataljon Drugog topličkog puka ušao u Prištinu a potom su ušli i ostali delovi divizije. Tako je 22. oktobra 1912. godine Treća armija oslobodila Prištinu bez većih napora, jer je turski otpor u pojasu odbrane lako savladan a njihove jedinice su se povukle ka Uroševcu.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Vojvodo, hoću pušku!

Nakon pobeda u balkanskim ratovima mir je kratko trajao. Ekonomski i vojno istrošena Srbija je 1914. godine bila primorana da uđe u rat sa moćnom Austrougarskom carevinom koji je ubrzo prerastao u svetski rat.

Nakon pobeda u balkanskim ratovima mir je kratko trajao. Ekonomski i vojno istrošena Srbija je 1914. godine bila primorana da uđe u rat sa moćnom Austrougarskom carevinom koji je ubrzo prerastao u svetski rat. Mala Srbija stajala je na putu ogromnoj carevini na ispunjenju njenog decenijskog cilja - proboja na istok.

Srpski narod je tuđom voljom ponovo stavljen pred svršeni čin: braniti zemlju svim snagama. Ratni zov dosegnuo je i do Koprivnice, do već prekaljenog kaplara srpske vojske Milunke Savić, nosioca Medalje za hrabrost. Nije razmišljala, ponovo je uprtila ranac, obukla vojničko odelo i krenula najbližoj komandi za ratni raspored.

Ne zna da objasni kako se našla pred generalom Stepom Stepanovićem. Zna samo da general nije hteo ni da je sasluša:

- Kući! - rekao je. Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala krvavo vatreno krštenje s Bugarima, da ima Medalju za hrabrost... Otišla je u Kragujevac, pravo načelniku Vrhovne komande, vojvodi Radomiru Putniku.

- Gospodine vojvodo, ja sam kaplar srpske vojske i hoću svoj ratni raspored! - rekla je odlučno.

Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu ali odlučnu devojku, blago reče:

- Dobro, budi bolničarka! Šteta da pogineš tako mlada.

- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!

- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je vojvoda, računajući da će se mlada devojka predomisliti i otići kući.

KOMANDIR BOMBAŠA
ČETIRI godine je bila u muškom odelu i s puškom na gotovs. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u protivnički rov i da strpljivo sačeka njihovo dejstvo kako bi sledeća bila još preciznija. Ratnik Milunka postavljena je za komandira jurišnog bombaškog odeljenja.

Ostaću ovde i čekati odluku! - rekla je nepomirljivo.

Na ratnom savetovanju, tog popodneva, vojvoda Radomir Putnik reče da mu se „navrzla“ na glavu jedna devojka koja hoće da ratuje. Neće da ode kući, čeka da čuje njegovu odluku. Vojvoda nije pomenuo njeno ime.

Njena želja je izazvala smeh starijih komandanata i sigurno bi sve palo u vodu da se za reč nije javio major Vojislav Tankosić:

- Ako je ta devojka Milunka Savić, onda bi je trebalo primiti u neku našu jedinicu. Ona se već proslavila u ratu s Bugarima. Neustrašiva je, brza, okretna, snalažljiva, lukava, kao vidra...

Sutradan je opet bila pred vojvodom Putnikom. Njen pogled je govorio više od ma koje reči.

- Dobro, devojko, ako hoćeš da ratuješ, javi se majoru Tankosiću. Naći će se puška i za tebe...

- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost - sećala se Milunka mnogo godina kasnije.

Kratko vreme posle toga Milunka Savić našla se u redovima svog Drugog topličkog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, koji je bio u sastavu Drinske divizije.

U avgustu 1914, kada je počeo Prvi svetski rat, agresor nije pretpostavljao da će Solun postati značajan centar vojnih operacija, i da će upravo na balkanskom ratištu, potpisivanjem solunskog primirja, otpočeti završni čin toga rata, u kome će značajnu ulogu odigrati srpska vojska.

Sam tok ratovanja pokazao je svu nerealnost predviđanja da će rat kratko trajati, jer je na glavnim evropskim ratištima, umesto odlučujućih pobeda, došlo do potpunog zastoja u operacijama, tako da su obe zaraćene strane prešle na pozicioni rat. Međutim, na balkanskom ratištu, na srpsko-austrougarskom frontu trijumfovala je srpska vojska u bitkama na Ceru, Drini i Kolubari. Među stotinama znanih i neznanih junaka u toj pobedničkoj 1914. godini ponovo su se istakli ratnici Drugog topličkog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, u čijem sastavu je smelo i neustrašivo jurišala Milunka Savić.

U Kolubarskoj bici, smelo i bez uzmicanja, jurišala je i Milunka Savić. Iz sledećeg navoda se to može zaključiti.

„Bojište vri... Ključa. Vojnici kao da su dobili krila: gone neprijatelja koji beži preko Drine ostavljajući svoje mrtve i ranjene... Sunce pripeklo, presijavaju se bajoneti... Milunka se za trenutak odlepi od svoje desetine, izbi na brežuljak, pa odozgo baci dve bombe... Nastade tresak. Zemlja zadrhta...

U tom trenutku nalete grupa Austrijanaca.

- Predajte se! - grmnu Milunka.

- Predajte se!

Vojnici bez reči pobacaše puške i digoše ruke uvis.

Odvela ih je komandantu puka i raportirala:

- Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!

Istog časa okrenula se i odjurila napred da goni neprijatelja.“

Za četiri meseca ratovanja u 1914. godini Milunka Savić se u sastavu Drugog gvozdenog topličkog puka „Knjaz Mihailo“ borila u bici na Tekerišu kod Cera, u gonjenju ka Loznici, u bici na Drini, gde je strahovito potučen jedan austrijski puk. U Kolubarskoj bici posebno su teške borbe vođene na Kolubari i Leleškim barama, Vrač brdu i na Kremenici.

Kada su borbe utihnule a Srbija ponovo bila bez neprijateljskih vojnika, trupe su se na odmorištima oporavljale od napornih ratnih dejstava. Predah je iskorišćen za prebrojavanje stradalih, ranjenih i nestalih ali i za odavanje počasti i dodelu priznanja onima koji su se posebno istakli u najkritičnijim trenucima borbi, kada su se donosile važne i smele odluke.

„Drugi toplički gvozdeni puk je bio postrojen u karu. Stiže i komandant puka Dimitrije Milić, sjaha s konja, stade ispred vojnika, pozdravi svoje borce uobičajenim vojničkim pozdravom i upita:

- Vojnici, čije grudi zaslužuju da ponesu Karađorđevu zvezdu s mačevima?

Puk istog trena grmnu uglas:

- Kaplar Milunka Savić!

- Milunka Savić tri koraka napred! - odjeknu komanda.

Jedva se pokrenula. Tada je prvi put u životu osetila neki čudan strah.

Stavili su joj na grudi prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima.“

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 12 Nov 2013, 12:17

Dame gvozdenog puka

Milunka Savić, hrabri bombaš, ostaće u sastavu Topličkog gvozdenog puka sve do kraja Prvog svetskog rata

MILUNKA Savić, hrabri bombaš, ostaće u sastavu Topličkog gvozdenog puka sve do kraja Prvog svetskog rata, izuzev kratkog perioda u 1915. godini, kada je na izričit zahtev poručnika Ignjata Kirhnera pridodata Sremskom dobrovoljačkom odredu koji je dejstvovao u odbrani Beograda od drugog neprijateljskog napada. U odsudnim borbama Milunka je smelo jurišala ulicama glavnog srpskog grada i bombama precizno pogađala odabrani cilj, ali neprijatelj je bio znatno nadmoćniji pa je povlačenje bilo neminovno. U tim borbama teško je ranjen komandant odreda poručnik Ignjat Kirhner.

U teškim borbama u kojima je vojevala, Milunka Savić je nekoliko puta ranjavana ali njena mladost i jaka volja za životom i postizanjem cilja za koji se opredelila nadjačavali su patnje pa je do zaceljivanja rana brže dolazilo i ona bi se nakon oporavka ponovo vraćala u vojnički stroj.

Posle velikih i slavnih pobeda srpske vojske u 1914. godini mir u Srbiji, nažalost, kratko je trajao. Nastavljena je velika borba sa pegavim tifusom i zaraznim crevnim bolestima koje su kosile iznemogle i umorne ratnike i izgladnele seljačke mase. Nemačko-austrougarske armije, nakon proboja ruskog fronta kod Gorlica, u maju 1915, otpočele su veliku protivofanzivu na Istočnom frontu, Falkenhajn je odmah počeo da priprema napad na Srbiju. Kako Nemačka i Austrougarska nisu mogle bez mogućih ugrožavanja drugih ratišta odvajati dovoljno svojih snaga da bi brzo slomile srpsku vojsku, njegova je glavna briga bila da se, pre svega, obezbedi sadejstvo bugarske vojske.

Zato je Falkenhajn vršio pritisak na Beč da se izađe u susret teritorijalnim zahtevima bugarske vlade, obećavajući joj istočni deo Srbije i vardarsku Makedoniju, kao i delove teritorije Grčke i Rumunije ukoliko se ove dve države priključe Antanti. Nemajući drugog izbora, Austrougarska se složila. Pošto je i Turska izjavila da je voljna da Bugarskoj za savezničke usluge ustupi Maričku oblast, bugarska vlada je 6. septembra 1915, u sedištu nemačke vrhovne komande u Plesu, potpisala sporazum o pristupanju Centralnim silama.

Srpska vrhovna komanda ceneći ukupnu situaciju na ratom zahvaćenom području Srbije odlučila je da Toplički gvozdeni puk iz Mladenovca, gde je bio stacioniran, uputi u Veles i stavi na raspolaganje trupama nove oblasti. Odatle je upućen u Štip i stavljen pod komandu Bregalničke divizije, odakle kreće u selo Doljane u pripremljene prostorije.

Pri komandi puka organizovana je bolnica za lečenje ranjenika i bolesnika za suzbijanje malaričnih oboljenja. Pored kaplara Milunke Savić, ovoj jedinici dobrovoljno i odlučno pridružiće se još jedna žena - Engleskinja Flora Sends, bolničarka iz "Bolnice škotskih žena" koje su dale najveći organizovani doprinos u lečenju ranjenika u Srbiji.

NAPAD NA SRBIJU

PREMA odredbama sporazuma, Nemačka, Austro-Ugarska i Bugarska su se obavezale da trojni napad protiv Srbije počne 6. oktobra 1915, godine i da svaka od njih angažuje po šest pešadijskih divizija i krupne snage drugih rodova oružja. Za komandanta grupe invazionih armija određen je nemački feldmaršal Makenzen.

Zanimljivo je kako je ta hrabra Engleskinja pristupila Topličkom puku u Makedoniji.

U podnožju Babune vodile su se žestoke borbe a u gradu je radila srpska bolnica. Flora je, međutim, želela da bude što bliže frontu pa je sa zadovoljstvom prihvatila ponudu da stupi u ambulantu Drugog gvozdenog pešadijskog puka "Knjaz Mihailo". Tu je upoznala komandanta, pukovnika Dimitrija Milića, koji je obavestio da puk uskoro kreće u povlačenje preko Albanije i da ambulanta mora biti ostavljena a ranjenici i bolesnici otpušteni. Smirenim glasom je zatim rekao Flori: "Bolje bi bilo da odete sada, dok se još može - još uvek možete preći preko granice u Grčku". Iznenađena predlogom, uzviknula je: "Ali ja želim da ostanem s Drugim pukom".

Komandant Milić kao da je očekivao takvu reakciju pa je smireno nastavio da joj objašnjava ratne tegobe, kako bi je ubedio da promeni mišljenje. Flora se, međutim, nije dala, bila je uporna da ostane i pomaže u previjanju ranjenika tokom odstupanja. Kada se više nije imalo kud, Milić se, zanet mislima, okrenuo Flori i dodao: "Pa, možda bismo mogli da vas uzmemo u vojsku". Milić je naglo ustao, skinuo sa svoje epolete oznaku "2", i prikačio je Flori na njen elegantni smeđi kaput. "Eto, sada ste redov u Drugom topličkom puku srpske Prve armije". Koraknuo je napred pa dodao: "Razume se, Vaše stupanje u vojsku moraće da potvrdi komandant divizije." Zastao je i dodao: "Ali to će se sigurno urediti".

Posle toga Flora je dobila kobilu Dijanu i posilnog omalenog i dobroćudnog Dragutina, što su bile oficirske počasti. Vojnici su zvali novog člana svog puka i odmilja je prozvali "naša Engleskinja". Nekoliko dana kasnije Flora je s pukovnikom Milićem bila primljena kod komandanta divizije pukovnika Vasića. U kancelariji komandanta bio je i kapetan O'Grejdi iz Britanske vojne misije.

Još jednom su oficiri Vasić, Milić i O'Grejdi pokušali da ubede Floru Sends da se vrati u Solun jer se to još moglo, u suprotnom, čekaju je veliki napori i potpuna neizvesnost. Flora se ponovo nije dala, odlučno je odbila povratak, želela je sa pukom preko Albanije. Pukovnik Vasić je ustao prišao Flori i rekao: "Vrlo dobro - pukovnik Milić se o vama veoma pohvalno izražava i pričao mi je koliko vas puk poštuje, a vaše prisustvo će, siguran sam, hrabriti vojnike pošto predstavljate našeg saveznika Englesku Zahvaljujem vam i želim vam sreću." Usledile su čestitke. Flora je izašla radosna što je postala srpski vojnik.

Tako su se u Topličkom gvozdenom puku našle dve hrabre žene - ratnice: kaplar Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends, koja će, takođe, ostati sve vreme u puku i biti proizvedena u narednika a kasnije i u više činove.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 13 Nov 2013, 20:32

Moravac pokraj mora

U teškim danima povlačenja, Milunka se nije odvajala od vojnika. Ličila je na avet, ali nije klonula

Povlačenje preko Albanije

Trojni napad Centralnih sila na Srbiju otpočeo je kako je i planirano. Napadnuta od austrougarskih i nemačkih armija sa severozapadnog fronta, koji se protezao od Višegrada na Drini do Golupca u Đerdapu, kao i od bugarskih armija duž istočne granice, od ušća Timoka u Dunav do Đevđelije na Vardaru, srpska vojska se našla u izuzetno teškom položaju.

Pošto Bugarska nije otpočela operacije istovremeno sa nemačko-austrougarskim snagama, već nedelju dana docnije, šef britanskog generalštaba, general Kičiner, savetovao je Srbima da uporno brane severni front i spreče Nemce da otvore sebi put prema Turskoj, a da će savezničke snage, čije je iskrcavanje u Solunu u toku, zaštititi bok srpske vojske prema Bugarskoj. On je apelovao na vojvodu Putnika da srpska vojska izdrži bar 20 dana, obećavajući da će saveznici u najskorije vreme poslati u pomoć dovoljno trupa da se spreči slom Srbije.

Oslanjajući se na ta obećanja, srpska vrhovna komanda je uskladila plan operacija sa nastojanjem da se dobije u vremenu i da se obezbede uslovi za razvoj savezničkih snaga i prelaženje u protivofanzivu. Pošto je crnogorska Sandžačka vojska delom svojih snaga pomagala odbranu pravaca Višegrad - Užice, a saveznici obećali da će zaštititi desni bok i pozadinu srpske vojske prema Bugarskoj, Vrhovna komanda je znatnim delom svojih snaga sa istočnog i zapadnog fronta ojačala odbranu severnog fronta.

Vešto manevrišući snagama po unutrašnjim operacijskim pravcima, srpska vojska je, povlačeći se postepeno s položaja na položaj, izdržala u danonoćnim krvavim borbama ne 20 dana već puna dva meseca kako bi obezbedila vreme i prostor za pristizanje i razvoj najavljenih savezničkih pojačanja preko Soluna. Ti ogromni napori bili su uzaludni, saveznici nisu održali obećanje.

Zbog toga je srpska vlada, u punoj saglasnosti sa Vrhovnom komandom na vanrednoj sednici u Raškoj, 4. novembra 1915. odlučila „da se „bezuslovno mora ostati uz naše dosadašnje saveznike, no i samu nezavisnost i opstanak zemlje“. Pošto proboj preko Kačanika, sredinom novembra, radi spajanja sa savezničkim snagama u južnoj Makedoniji i bazom u Solunu, nije uspeo, Vrhovna komanda je izdala naredbu o povlačenju celokupne vojske preko Albanije i Crne Gore na Jadransko primorje, gde je očekivano da će je prihvatiti saveznici. Vrhovna komanda se odlučila na teško povlačenje zato što bi „kapitulacija bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sasvim napustili...“

TEŠKE MILUNKINE RANE

U borbama koje je puk vodio u Makedoniji pred povlačenje preko Albanije, Milunka Savić je teže ranjena u glavu i grudi, srećom metak je promašio devojčino srce pa joj život nije bio ugrožen.

Povlačenje ostavlja priliku da se otadžbina, uz savezničku pomoć, ponovo oslobodi. Srpska vojska će, kaže se dalje u toj naredbi, posle snabdevanja i reorganizacije ponovo „predstavljati jednu činjenicu, sa kojom će naši saveznici morati da računaju“, jer će država sačuvati svoje biće i nastaviti kontinuitet. Ona će i „dalje postojati, iako na tuđem zemljištu, dok god je tu vladalac, vlada i vojska, pa ma kolika njena jačina bila“. Vreme je ubrzo pokazalo koliko su ta predviđanja bila dalekovida...

Toplički gvozdeni puk je pod borbom poslednji započeo teško povlačenje preko Albanije. U stroju nalazila se i kaplar Milunka Savić, sa teškim ranama koje su zbog zime i teških uslova sporo zaceljivale. Njeni hrabri drugovi zdušno su joj pomagali da savlada novonastalu ratnu teškoću.

„... U teškim danima povlačenja, Milunka se nije odvajala od vojnika. Ličila je na avet, ali nije klonula. Čim bi, uz put, videla neku Albanku, prilazila je, skidala šajkaču, pokazivala grudi, da vide da je žena i tražila hleba.

„Ti asker, bre“, govorile su joj Albanke i davale hleb. Delila je sa vojnicima poslednju koru. Nikad nije pokazivala da joj je teško. I druge je bodrila da istraju...“

Za dva i po meseca (od sredine decembra 1915. do kraja februara 1916. godine) boravka na albanskom primorju, srpske trupe su bile izložene gladovanju, nevremenu i najgrubljem šikaniranju. U svemu tome najnezahvalniju ulogu odigrale su italijanske vlasti. Francuska je dopremala znatne količine hrane u Brindizi, ali su Italijani, koji su od saveznika bili zaduženi za prevoz hrane u Albaniji, sabotirali njen prevoz u albanske luke. Italijanski komandanti su čak pretili oružjem srpskim trupama ako pređu reku Škumbu, odakle je počinjala „njihova“ zona u Albaniji. Usled produženih patnji broj nastradalih srpskih vojnika dostigao je stravičnu cifru od 143.000 ljudi.

Ostaci srpske vojske najzad su prevezeni na Krf, i to između 18. januara i 23. februara 1916. - izuzev 9.000 vojnika koji su prevezeni u Bizertu i 13.068 vojnika (sa 10.144 konja), koji su do 5. aprila ostali u oblasti Valone. Ukupno je spaseno 158.000 srpskih vojnika. Mnogi su, međutim, bili toliko iscrpljeni, da se nisu mogli oporaviti. Tako je za kratko vreme na Krfu i u Bizerti umrlo više od 7.750 srpskih vojnika. Događalo se da je samo u toku jedne noći na Krfu umiralo po više od 500 ljudi. Pošto nije bilo moguće toliki broj leševa zakopati, najveći broj preminulih vojnika čamcima je odvožen na ostrvo Vido, nedaleko od Krfa, gde su spuštani u more, koje je postalo njihova kolektivna „plava“ grobnica.

Preživeli vojnici polako su se oporavljali. Blagodareći ishrani i nezi, koju su im saveznici pružali, blagoj mediteranskoj klimi na Krfu i širokoj morskoj pučini koja ih je štitila od nasrtaja neprijatelja, njihovim oronulim telima ponovo je prostrujao život, a iz njihovih logora počela je da odjekuje pesma i kolo brzi „Moravac“. To su bili prvi znaci da je srpska vojska još uvek živa i da nije kazala svoju poslednju reč.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 18 Nov 2013, 14:15

Bombaš u tri rata!

U jednom prepadu zarobila 43, a u drugom 60 bugarskih vojnika. Na Vidu, usred umiranja, muzika, naša muzika. S Krfa je Milunka Savić otišla u Bizertu, na oporavak, a onda pravo na bojište

POSLE albanske golgote ranjena Milunka Savić stigla je na ostrvo Krf. O tim strahotama pričala je:

„I na savezničkim lađama se umiralo. I na Krfu. I na Vidu, tom ostrvu smrti. Umiralo se bez hleba. Posle se umiralo s hlebom... Jedan veselnik, koji danima nije video hleb, najzad je imao trebovanje za tain. Nije mogao ni da se raduje. Ipak, uzeo je još jedno trebovanje iz džepa svog umrlog druga... Uzeo je, tako, dva hleba i nekako dobauljao do svoje postelje. Legao je i umro gladan između dva hleba...

Na Vidu, usred umiranja - muzika! Bože! Ne sanjam, muzika stvarno svira. Naša muzika! Vesnik nade i radosti! Osluškujem: muzika svira našu narodnu himnu. Svira muzika, a vojnici šapuću: ’Bože pravde, ti što spase od propasti dosad nas... Čuj i odsad naše glase, i odsad nam budi spas...’

Nadošla u meni snaga, uspravila sam se, gledam nebo, htela bih da viknem: hvala Ti, Bože, hvala Ti na ovom veličanstvenom daru, na ovom prizoru... Srpsko pleme nije izginulo, ne da se Srbija, njena deca, evo, na ovom ostrvu smrti i u kolo se hvataju...“

S Krfa je Milunka Savić otišla u Bizertu, na oporavak, a onda pravo na bojište.

SVAĐA ZBOG PORAZA
USPEH srpske vojske u bici kod Gorničeva izazvao je, međutim, zabrinutost i trvenje između nemačkih i bugarskih štabova. Svaljujući krivicu za poraz bugarskih trupa na bugarsko komandovanje, Nemci su iznudili zamenu armijskih štabova, tako što je štab nemačke 11. armije (general Vinkler) preuzeo komandu na bitoljskom frontu, a štab bugarske 1. armije (general Bojaijev) u dolini Vardara.

Bombaš i jurišnik Milunka Savić, sve vreme borbi na Solunskom frontu nalazila se u sastavu Topličkog gvozdenog puka. Rekonstrukcija njenog borbenog puta od 1916. do 1918. godine kada je probijen Solunski front dosta je komplikovana jer nema pouzdanih podataka, sem raznih napisa posleratnih autora koji su opisivali važne detalje iz njenog ratničkog puta. I u njenim posleratnim sećanjima nema pouzdanih činjenica za potpuno tačnu tvrdnju kako su se odvijali događaji. Mi ćemo se poslužiti zvaničnom istorijskom istinom o borbama na Solunskom frontu u kojima je učestvovala i Milunka Savić.

Pošto se operacijski plan generala Saraja, zbog ugroženosti oba krila širokog Solunskog fronta nije mogao realizovati, na sastanku savezničkih komandanata u Solunu, usvojen je nov plan prema kome je predviđena defanziva na Strumi, demonstrativna ofanziva u dolini Vardara i protivofanziva na levom krilu, gde se nalazila srpska vojska. U tom cilju, front srpske vojske je znatno skraćen: Prva armija je prebačena sa desnog na levo krilo, gde je zapadni deo fronta posela Treća armija. U to vreme na mesto komandanta Prve armije ponovo je postavljen vojvoda Živojin Mišić, dok je pukovnik Miloš Vasić imenovan za komandanta Treće armije, koja je između Prve i Druge armije obrazovala centar srpskog rasporeda.

Toplički gvozdeni puk u sastavu Moravske divizije rasporedio se na bezimenom visu severno od sela Gorničeva. Oporavljena od ratnih rana Milunka Savić je već bila u svom jurišnom odeljenju.

Saveznička protivofanziva počela je 12. septembra 1918. godine. Posle oštrih trodnevnih borbi, srpske trupe su probile bugarski front kod Gorničeva i odbacile neprijatelja preko reke Brod, zaplenivši pri tome sedam poljskih baterija i velike količine druge ratne opreme. Veliki uspeh srpske vojske nije bio iskorišćen zbog sporosti francusko-ruske armije, koja je mnogo zaostajala, tako da su se Srbi, kojima je usled toga stalno bio ugrožen levi bok, morali zaustavljati ispred snažne planinske grede Savička kosa - Starkov Grob - Kajmakčalan, na kojoj su Bugari uspeli da ponovo stabilizuju svoj front, jer su tu već imali pripremljene položaje.

U svim borbama kod Gorničeva u luku Crne reke i Kajmakčalana učestvovala je i Milunka Savić. Naredbom komandanta armije unapređena u čin pešadijskog narednika i postavljena za komandira jurišnog voda. Komandovala je jedinicom prekaljenih ratnika. Srpska vojska ponosila se Milunkom Savić.

U svim borbama Milunka Savić je bila neustrašiva. Bezbrojni su njeni podvizi koji se graniče sa neverovatnim. Znala je da iskoristi pravi trenutak za napad. Neprimetno bi dopuzila do neprijateljskih rovova i zemunica i sa nekoliko brzo i precizno bačenih ručnih bombi „urakljila“ neprijateljske vojnike i prisilila ih na predaju. Na Solunskom frontu, u jednom prepadu, zarobila je četrdeset tri, a u drugom šezdeset bugarskih vojnika. Sve je sama radila: zarobljavala, razoružavala i sprovodila do štaba puka. Neprijateljski vojnici bili su veoma iznenađeni kada su doznali da ih je žena zarobila. Jedan bugarski poručnik je u štabu puka plakao kao malo dete: „Ja sam aktivni oficir. Kada se rat završi, mene više neće primiti u vojsku ako doznaju da me je jedna žena zarobila.“

Milunka Savić je o sebi i ratovanju, posle više godina, pričala: „U tri rata bila sam bombaš. Bila sam uvek tamo gde je trebalo uništiti neprijateljsku osmatračnicu, razoriti mitraljesko gnezdo, uhvatiti ’živi jezik’. Ja sam to nekako lako radila. Najvažnije mi je bilo da dobro osmotrim teren. U ratu je najvažnije da iznenadiš neprijatelja. Ako to postigneš, onda si svršio posao.

Meni je najviše pomagalo to što sam imala urođeni osećaj da bacim bombu tamo gde sam naumila, i to daleko, jer sam bila veoma snažna. Svi su se tome čudili. A ja, u stvari, nisam ni učila kako se baca bomba. Mi čobani smo se igrali raznih igara. Jedna od najomiljenijih bila je gađanje u biljegu. Uzeli bismo neki predmet, kamen ili štap, zaboli ga u livadu i sa određene daljine gađali kamenjem. Omiljena nam je zabava bila da brzo gađamo krlje i razne predmete koje je plahoviti Ibar nosio. Gotovo uvek sam pobeđivala vršnjakinje. Eto odakle je moje veština u bacanju bombi. A bila sam mlada i snažna.“

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 27 Nov 2013, 13:12

Smrt me nije htela

General Rašić obrati mi se rečima. „Podnaredniče, došli smo da pokažeš gospodi francuskim oficirima kako bacaš bombe. Pazi, nemoj da nas obrukaš„!

Admiral Geprat

JEDNOM, dotrča na položaj ordonans i reče da se hitno javim komandantu puka, sećala se Milunka. Idem i zebem, zašto me zovu, da nisam nešto pogrešila? Kad tamo, samo što se nisam onesvestila - ministar vojni general Mihajlo Rašić sa povećom grupom francuskih i naših oficira.

General Rašić obrati mi se rečima. „Podnaredniče, došli smo da pokažeš gospodi francuskim oficirima kako bacaš bombe. Pazi, nemoj da nas obrukaš„!

Svi su gledali u mene. Da sam mogla, u zemlju bih propala. Postaviše koso kao metu flašu konjaka na četrdeset metara daljine. Uzeh bombu, a znoj lije sa mene, plašila sam se da ne omanem. Bacih bombu i flaša ode u paramparčad!

Posle su oficiri merili - bomba je pala osam centimetara od flaše.

General Rašić zadovoljno se smejuljio i posmatrao francuske oficire, a oni kao mala deca skaču, grle me i viču: „Bravo seržan“!

Pokloniše mi sanduk od 20 flaša vina, a ja ga uprtih na leđa i odnesom svojim vojnicima na položaj. Bili su nam Francuzi veliki drugari i više od toga - prava braća. Engleze, Italijane, pa i Grke, nisu mnogo marili. Samo su se s nama Srbima družili. Mnogi naučiše naš jezik, naše pesme, čak i da igraju naša kola. Kad bi se posvađali između sebe, psovali bi se srpskim psovkama.

A BUGARI PSUJU
ZALI smo u pozadini da pohvatamo mačke i pse. Za repove smo im vezivali prazne konzerve i posle pola noći, kada je najslađi san, puštali smo ih ka bugarskim rovovima uz paljbu plotuna. Zveče one konzerve u mraku, a Bugari misleći da je napad, do zore bi uplašeni besomučno pucali, a mi legli i spavamo. Ujutru, kada vide šta je, iz rovova nam psuju majku galiotsku.

Sa sobom sam stalno nosila četiri srpske bombe, Vasićeve. Ona najbolje leži u ruci, četvrtasta je, i gde je baciš, tu se ukopa u mestu i eksplodira. Na Solunskom frontu namučila sam se sa francuskom bombom. Ona je jajasta, pa gde je baciš, tu ne eksplodira, već se otkotrlja levo ili desno.“

U jednom teškom okršaju sreća joj je okrenula leđa, teško je ranjena. Ratni drugovi izvukli su je sa položaja i otpremili u prvo previjalište. Rane su, međutim, bile veoma teške i pretile su da ugase život legendarne junakinje. Kao teški ranjenik Milunka je transportovana brodom na lečenje u francusku vojnu bolnicu broj 101.

Još u toku rata pronela se širom sveta ratnička slava ove srpske heroine. Celokupna evropska štampa, a naročito najpoznatiji francuski ilustrovani časopis „Ilustrasion“ objavili su brojne i nadahnute priloge o Milunki Savić, nazvavši je „srpskom Jovankom Orleankom“.

Evo jednog njenog sećanja u slobodnoj novinarskoj interpretaciji:

„Kako su me ranjenu negovali u Bizerti! U mojoj sobi nije se moglo okrenuti od cveća, pomorandži i čokolada, što su mi donosile francuske gospođe i oficiri. Često me je obilazio i francuski komandant, stari i sedi admiral Geprat.

- Jednoga dana dođe francuski komandant, sedi admiral Geprat, sede pored moje bolesničke, pomilova me očinski i reče:

- Sine, ozdravi što pre, Francuska te moli..

- Bilo mi je stalo i do života i do bojišta. Bojala sam se: naši će probiti front, krenuće u Srbiju, slomiće nemačke i bugarske pukove, smrviće ih, a ja neću biti među njima, neću moći da vidim tu pobedu, neću moći da doživim tu slavu... Uzimala sam lekove, tražila da mi svaki čas previjaju ranu, hranu sam prosto gutala ne bi li što pre stala na noge. Ali, i ovde, u dalekoj Africi, umiru ranjenici, manje ih je u bolnici a sve više i više u obližnjem groblju. I ovde nesrećna Srbija ostavlja kosti svoje dece...

Dođe i taj čas - da krenemo ponovo na front. Ukrcasmo se na lađu. Sa mnom su i pitomci podoficirske škole. Još golobradi, nisu barut ni omirisali, ali jedva čekaju da se uhvate ukoštac s neprijateljem. Kad su saznali da sam bila na Solunskom bojištu - tražili su da im pričam o svemu što sam doživela. I ja sam pričala neumorno i posmatrala ih: goreli su od želje da što pre stignu i late se oružja...

Dok je lađa mirno plovila, a mi pričali - najednom smo osetili strahoviti udar. Brodska sirena je zavijala strašno i meni se činilo da nestajemo u talasima, da brod tone... Istrčali smo na palubu. Padali smo jedni preko drugih. Brod se iskrivio. Više nije bilo sumnje - tonuli smo...

Bože, mislila sam, zar je moguće da ovako završim u dubinama Sredozemnog mora, da budem hrana ribama... Ne, ne, moram se izvući, hoću da živim, da se borim, hoću na front... Vičem, ali me niko ne čuje, jer vojnici uskaču u čamce i iščezavaju... Znam da me je neko zgrabio i ubacio u čamac... Neki su skakali u more, plivali prema nevidljivoj obali, nestajali...

Videla sam kada je brod potonuo. Kao da se more otvorilo i progutalo ga... Nikad nisam saznala koliko je vojnika nastradalo, koliko je onih mladića željnih borbe, ostalo u dubinama mora. Smrt me nije htela...“

„...Učestvovala sam u mnogim bitkama, ali mi je najteže bilo u Gorničevskoj bici, polovinom septembra 1916. Moj Drugi pešadijski toplički puk, zbog junaštva nazvan Gvozdenim, bio je kod sela Cerova blizu Gorničeva. Bugari nas iznenadiše. Prvo napadoše naše susede dunavce, njihove predstraže isekoše na komade, pa navališe na nas. Njihovi ih oficiri napadoše i poteraše pištoljima u napad ispred sebe. Ide talas za talasom, zbunjeni, pijani ljuljaju se u hodu i pevaju svoju himnu „Šumi Marica krvava“ i urlaju „Ure, ure!“. Mi ih pustimo bliže, pa osusmo brzom paljbom. Tu smo ih strašno namlatili. Bile su gomile leševa. Mnogo mi se sažalilo. U jednom trenutku prestala sam da gađam, nisam mogla više da pucam u pijane ljude, grehota je. Tu sam, možda dušu ogrešila, ali morala sam - bio je rat.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 29 Nov 2013, 20:42

A niko da me zaprosi

MI smo pevali kad nam je bilo najteže. Zapevali samo kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi

Vojvoda Vuk Vojin Popović

MI smo pevali kad nam je bilo najteže. Zapevali samo kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri plakali su slušajući nas, i govorili su: „Kakav divan narod!“. Pevali smo kada smo umirali na ostrvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solunskom frontu. Kada bismo u rovovima zapevali, Bugari bi prestali da pucaju. Zato smo mi narod koji nikada neće da propadne. Voleli su me srpski vojnici, poštovali, a i bojali su me se. Možda me zbog toga niko od mojih ratnih drugova nije zaprosio. Verovatno su mislili da bi Milunka, onako opasna u borbi, bila bombaš i u braku.“

Pošto su obe strane uočile veliki značaj masiva Kajmakčalana, od čijeg je držanja zavisila sudbina celog graničnog fronta na zapad do Bitolja, u nastavku savezničke ofanzive razvile su se ogorčene, izuzetno teške i krvave borbe na toj planini. Te borbe su trajale punih 19 dana. Na sam Kajmakčalan napadala je Drinska divizija, a levo od nje, na Starkov grob, Dunavska divizija, ojačana Prvom timočkom brigadom. Napredujući korak po korak uz vrletnu planinu, tokom trodnevnih žestokih okršaja, trupe Drinske divizije su u noćnom jurišu 18. septembra ovladale vrhom Kajmakčalana.

Iste noći bugarske trupe su izvršile četiri protivnapada, ali su svaki put odbijene i to sa ogromnim gubicima. Oni su, međutim, dovukli nova pojačanja, čak sa fronta na Strumi, i noću 26. septembra preotele vrh Kajmakčalana. Četiri dana kasnije, 30. septembra, Drinska divizija je, ojačana delom snaga Dunavske divizije i Dobrovoljačkim odredom, ponovo zauzela Kajmakčalan, a Dunavska divizija Starkov grob. Time je bugarski front na moćnoj planinskoj barijeri probijen, te su Prva i Treća armija preuzele gonjenje neprijatelja ka Crnoj reci.

Za osvajanje strateški važnog položaja na vrhu Kajmakčalana borio se Dobrovoljački odred potpukovnika Vojina Popovića - vojvode Vuka.

- Vukov odred beše sastavljen od najboljih vojnika. Sve sami cvetovi Srbije. Mladići snažni, lepi, odvažni, brzi kao munja, nečujni u hodu, vični svakom oružju, najčešće onom oštrom i hladnom, spremni na žrtvu za dobro roda svog - pričala je Milunka.

Šta se zapravo zbilo tog kobnog 29. novembra 1916. godine. „Najteži dan za ratnike Dobrovoljačkog odreda od njegovog formiranja bio je na Gruništu, važnom taktičkom potezu Kajmakčalanskog visa, već danima se vode žestoke borbe. Ko ovlada tim delom ratišta ima otvorena vrata za dalja strategijska napredovanja.

Na liticama planinskih gromada, pored kojih se zmijasto provlači Crna reka, načičkani su rovovi srpskih dobrovoljaca predvođeni slavnim komandantom vojvodom Vukom. Nasuprot njih su jake utvrde bugarskih fašista koji bi da slome napad hrabrih oslobodilaca. Bačene bombe uzajamno se vraćaju, čuje se dozivanje, psovke i prepirke i jednih i drugih, ali niko ne popušta, kao da imaju nameru da na tom kršu svi izginu.

Osvanuo je 29. novembar 1916. godine. Dan oblačan i s vremena na vreme maglovit. Bugari od ranog jutra napadaju. Dobrovoljci žestoko uzvraćaju. Oko 14 časova jedna Vukova četa u kojoj su se posebno isticali komandantov ordonans Luka Stanković, i Dragutin Jovanović - vojvoda Lune, naglo je popustila. Vuk je to uočio i da ojača moral boraca hitro joj staje na čelo. Vodi je u juriš, podilazeći pod samo stenje, na koje su bili načičkani bugarski vojnici. Zlom sudbinom odnekud je doletelo parče granate i pogodilo vojvodu Vuka u desnu ruku. On se na to ne osvrće već munjevitom brzinom prebacuje pušku u levu ruku i grabi napred. Krv curi, ali on odbija da se skloni i bude previjen.

MIRIS KRVI
SVUDA se oseća miris krvi. Na sve strane su isprevrtana ljudska telesa, razbacana krvava vojnička sprema i polomljeno vojničko oružje. Gruniški vis još uvek odoleva, traži veću, možda i najveću žrtvu do sada, da bi konačno pao u ruke oslobodilaca. Već nekoliko dana smenjuju se juriši i jednih i drugih. Nemilice se gine ali niko ne uzmiče. Vukovi dobrovoljci kao besni risovi napadaju.

Vojvoda Vuk hita da ovlada položajem po svaku cenu. U punom zamahu ka tom cilju, trajno ga zaustavlja hitac ispaljen sa visoke stene. Velikog vojvodu Vuka zrno pogađa ispod desnog pazuha, prolazi mu kroz srce i izlazi na suprotnu stranu. Vuk pada na ruke svojih saboraca, koji ga hitro izvlače u zaklon da ne bi pao u ruke neprijatelju.

Očajnički krik starog dobrovoljca, dugogodišnjeg Vukovog ordonansa čika Luke: „Jao, pogibe mi komandant“, oglasio je celom odredu da je veliko rodoljubivo srce legendarnog vojvode prestalo da kuca, na veliku nesreću porobljene Srbije i na opštu radost njenih neprijatelja. Mesto na kojem je poginuo „vojvoda nad vojvodama“ zove se Crni kamen.

Borbe na masivu Kajmakčalana bile su izuzetno teške, o čemu najrečitije govore veliki gubici na obema stranama. Ukupni srpski gubici dostigli su ogroman broj od 4.643 borca izbačena iz stroja. Samo je Drinska divizija izgubila 3.804 borca, od kojih je 747 poginulo. U tim borbama poginulo je 39 oficira, od kojih tri komandanta bataljona, a ranjeno 137 oficira, među kojima i dva komandanta puka. O bugarskim gubicima, koji su svakako bili veći, postoje samo posredna svedočanstva.

Bugarski general Nedev, pišući o borbama na Kajmakčalanu, ističe da su bugarski vojnici, izloženi uraganskoj vatri srpske artiljerije, zapali u tešku psihičku krizu. „Oni su“, piše Nedev, „počeli masovno da gube razum, postali su ravnodušni na smrt; nisu prepoznavali svoje komandante i drugove, čak su počeli nesvesno da beže natrag; do večeri na položajima je ostalo mnoštvo ubijenih i ranjenih.“ Opisujući prizor koji su zatekli srpski vojnici po izlasku na Kajmakčalan, Đorđe Lazarević kaže da se „pred njima ukazalo bojno polje formalno prekriveno leševima“.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2013, 12:53

Kaplar Savić, napred!

Uvek u prvim borbenim redovima Topličkog gvozdenog puka. Prestolonaslednik odlikovao Milunku na Sv. Jovana 1917.

Sa odličjima na grudima

Osvajanje Kajmakčalana spada u značajnije ratne podvige srpske vojske. Vest o tom uspehu preporođene srpske vojske, koja je tu ponovo stupila na zemljište svoje države, odjeknula je širom celog sveta gotovo kao i pobede kod Kumanova, na Ceru i Kolubari.

Neposredne posledice koje su se ispoljavale na frontu bile su velike. Bugari su napustili ceo granični front od Kajmakčalana na zapad, uključujući i deo fronta ispred Konelija, mada nisu bili prisiljeni od francusko-ruske grupe koja je nastupala u tom pravcu, i povukli se na položaje u luku Crne reke i u visini severne grčke granice. Međutim, njihovo gonjenje koje su s velikim poletom otpočele srpska Prva i Treća armija, prestalo je na Crnoj reci, jer je i tom prilikom izostalo energično dejstvo francusko-ruskih trupa, pošto je general Saraj odbio da uputi pojačanje srpskim trupama neophodno za nastavljanje ofanzive.

Bugarima su u međuvremenu pristigla znatna nemačka pojačanja, neprijatelj je uspeo da, povezujući svoje položaje na Crnoj reci sa glavnom odbrambenom linijom na Nidže-planini (Sokol i Dobro Polje), obezbedi solidnu čvrstinu svoje odbrane.

ZATIŠJE PRED BURU

Nakon velikih napora i gubitaka u višemesečnim borbama tokom 1916. godine, nastalo je zatišje. Pošto su snage na Solunskom frontu bile uglavnom izjednačene, to se početkom 1917. godine prešlo se na pozicijski rat.

U borbama koje je Drugi toplički gvozdeni puk vodio na ovim prostorima posebno se istakla jurišna grupa kojom je komandovala narednik srpske vojske - bombaš Milunka Savić.

Za ispoljeno junaštvo odlikovana je po drugi put zlatnim vojničkim Ordenom Karađorđeve zvezde. Na grudi hrabre ratnice Orden je okačio lično komandant Srpske vojske prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.

Ratni zapis o tome ostavio je njen saborac, kapetan druge klase Miladin I. Vasović iz Gajtana:

„Danas je 17. januar 1917. godine, praznik Sveti Jovan, dan oblačan, navuče se od neko doba magla, kroz maglu posipa sneg, suviše je hladno. Zove me vodnik i saopštava da će danas doći Prestolonaslednik, zato se vojnici šišaju i briju, spremamo se, u 9 časova ceo se puk postroji i tako do 11 časova. U ovo vreme dolazi Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, vrhovni komandant srpske vojske sa nekoliko oficira i načelnik štaba Vrhovne komande i još jedan đeneral, ne znam kako se zove. Prestolonaslednik Aleksandar je govorio samo ove reči celom puku, pošto je nazvao Boga svima, stao je na sredinu fronta i s konja govorio:

’Junaci! Došao sam da vas vidim, moji hrabri i slavni heroji koji ste ceo svet zadivili borbom. Uvek verni svojoj Otadžbini i svome kralju. Ja vas pozdravljam rečima: da živi junački Drugi toplički puk!’ Svi u jednom viknusmo - živeo, živeo, živeo! Tri puta. Zatim je pozvao podnarednika Milunku Savić i dugo sa njom razgovarao, i tom prilikom okačio joj o grudi zlatni vojnički orden Karađorđeve zvezde. Još je pitao nekoliko vojnika i razgovarao sa njima. Posle tih razgovora i odlikovanja prošli smo paradnim maršem pored oficira i Prestolonaslednika Aleksandra i pozdravljali iste. Zatim smo pušteni voljno“.

Borbe u luku Crne reke, posle zastoja, nastavljene su 5. oktobra 1916. godine.

Teške borbe vođene su na planinskom terenu sa bezbrojnim kamenitim visovima i strmim čukama, koje je trebalo danonoćno napadati i otimati od upornih bugarskih vojnika kojima su stalno pristizala sveža pojačanja.

Napredujući stopu po stopu ka severu, srpske trupe su 17. i 18. novembra nakon mesec dana borbi, ovladale najvažnijim objektima u luku Crne reke - kotama 1.212, 1.378 i prevojem kota 1.050 - Makovo. Padom tih položaja uzdrmana je odbrana bugarsko-nemačkih snaga na bitoljskom frontu. O tome su u nemačkom zvaničnom izveštaju kaže: „Kada su najzad izgubljene kote 1.212 i 1.378, Bitolj smo bez odlaganja morali napustiti; 11. armija je dobila zapovest da se povuče na liniju Prespansko jezero - Pelister, duž visova, severno od linije Bitolj - Repište, pa je, shodno tome, linija fronta zapadno od Crne reke povijena unazad“.

Savezničke trupe ušle su u napušteni Bitolj 19. novembra. Prema mišljenju nemačkih štabova, bugarsko-nemačke snage su se u vreme bitke za Bitolj nalazile pred slomom. Međutim, one su uspele da se održe na novoj odbrambenoj liniji zato što saveznici nisu poslali krupnija pojačanja srpskoj vojsci, koja je u toku višemesečnih napredovanja i gubitaka iscrpla svoju ofanzivnu snagu, ali je pokazala visoke ratničke kvalitete.

U svim iscrpljujućim borbama učestvovala je i Milunka Savić. Uvek u prvim redovima čistila je teren sa svojim bombašima nepogrešivo pogađajući cilj. U dnevnim izveštajima komandanta Topličkog gvozdenog puka višoj komandi Milunkino ime spominjano je samo po uspesima. „U jednom prepadu zarobila je 43 neprijateljska vojnika u drugom 60 bugarskih ratnika...“ Jednog dana u puk je stigla vest da će smotru vojnika izvršiti lično ministar vojni general Božidar Terzić. U predahu između bitaka rastrčali su se komandiri da pripreme vojnike za paradni stroj.

„Pred uparađeni stroj boraca stigao je na konju ministar vojni đeneral Božidar Terzić, nazvao vojnicima Boga, sjahao, primio raport i stao pred stroj:

- Kaplar Milunka Savić, dva koraka napred!

Uzbuđena, zaneta mislima, izašla je iz stroja u stavu mirno, sa suzama u očima primila je zlatnu Obilića medalju za hrabrost.

- Dajem ti ovo visoko odlikovanje za hrabro držanje u poslednjim jurišima. Čestitam, kaplare.

- Hvala gospodine đenerale. Staraću se - vidno uzbuđena odgovorila je Milunka Savić.“

Odajući najveće priznanje srpskoj vojsci za ostvarene uspehe u toku ofanzive, Saraj je u svojoj dnevnoj zapovesti napisao da su srpski vojnici prvi naterali neprijatelja u bekstvo i da su njihovi „uporni napori omogućili zauzeće Bitolja“, što je predstavljalo najveći uspeh savezničke ofanzive 1916. godine.

(Nastaviće se)

Forum Srbija

SRPSKE ORLEANKE

Ko je OnLine