SRPSKE ORLEANKE

Luna.* · **Poslato:** 30 Nov 2012, 18:57

Sestre po srcu

Nerazdvojno prijateljstvo Katarine A. Jovanovic i novinara Milice Djuric duboko prožeto patriotizmom.

POŠTOVANjE i uzajamno poverenje povezalo je Katarinu Jovanović sa Milicom Topalović. Upoznale su se u Cirihu, a nastavile da se druže, posećuju i dopisuju i kad se Milica preselila u Pariz.
Delile su slične poglede na zbivanja u svetu, u Srbiji i Jugoslaviji. Kad god je trebalo, jedna drugoj su pomagale, što savetom, što angažovanjem. O dubokom prijateljstvu te dve žene svedoči i nekoliko pisama koje je Milica Topalović unela u svoju knjigu. Sva potiču iz 1947. i 1953. godine.
Katarina piše Milici (pismo je poslato iz Ciriha 21. septembra 1947. godine):
“Milice, voljena moja! Našla sam tvoje divno pismo, ono je svo Ti, svo moja domovina. U tebi ključa srpska krv naša, koja i meni hoće da rastrgne ovo staro srce. Kakva je to sila u meni što zovemo “ljubav”, oduševljenje, patriotizam, a nema reči za nju. Zašto smo se ti i ja u prvom magnovanju (u mom tamnom koridorčiću,) a ne besmo se ljudski ni videle, zagrlile kao rođene sestre neviđene i ostaćemo tako do smrti. Nije li svaka od nas u onom magnovanju zagrlila sav svoj rod, vascelu svoju zemlju, svu našu prošlost i dalju budućnost.
A u oktobru iste godine piše joj: “Pomisli šta sam našla u njihovoj bašti. Bosiljak. Rascvetan! Hiltbruner mi je uzbrao jedan stručak. Pa plavi divlji ladolež. Šta još. Ljubičice u cvetu - po drugi put. Al dosta o svemu tome. Ima danas važnije teme. Šta veliš za `Komintern`, pa još u našem Beogradu."
A u oktobru 1953. piše Milici: „Onomad sam govorila sa Marom da odemo u Pariz. Da uzmem svoj štap, pa da se sa njime nekako dogegamo obe tamo. Šta misliš? Zar to ne bi bilo lepo? Još jednom da se prošetamo po Bolonjskoj šumi. Ali ne znam, možda će to ostati san. Dođi, dođi što pre, imala bih s tobom da razgovaram. Ti si deo moje zemlje, mog Beograda. I to onog starog Beograda…”
Sva pisma potpisivala je samo sa Mamica.
Milica Topalović je Katarinu poslednju put videla 1953. godine.
Katarinu A. Jovanović vezivalo je dugo i iskreno prijateljstvo sa književnikom i novinarom Vlastom Petkovićem. Jedinu njenu fotografiju pisac monografije dobio je baš od Petkovića. Katarina nije volela da se slika. Govorila je da nikome nije potrebna njena fotografija, već da je važno ono što ostane u srcu. Ona i Petković mnogo su učinili na zbrinjavanju, organizovanju i preškolovanju bivših oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije koja je iz Italije, posle fašističke kapitulacije, prešla u Švajcarsku i tu dobila punu zaštitu ove države. Bilo je više od 1.000 ljudi. Neki od njih otišli su dalje u Englesku, Australiju i Ameriku. Ostali su osnovali 1946. godine Udruženje Jugoslovena u Švajcarskoj. Predsednik je bio Vlasta Petković, a počasni član Katarina Jovanović.
O tim danima pričao nam je kapetan Miroslav Ćićarić, jedan od malobrojnih preostalih starih ratnika koji je zajedno sa Vlastom Petkovićem živeo i radio u Iverdonu i Ženevi. Danas kapetan Ćićarić živi u Iverdonu, a devetog maja napunio je 94 godine i rođendan proslavio u Srbiji, gde ostaje tri meseca.
“Ovo je moj drugi odlazak u Srbiju od prošle godine" - priča nam gospodin Ćićarić. - "Iako me je i posleratni režim zvao da se vratim, nisam to uradio. Tek prošle godine, posle 66 godina boravka u Švajcarskoj, video sam rodbinu i rodnu Srbiju. Katarina Jovanović je bila, sećam se još dobro, lepa i gospodstvena osoba. Uvek je bila u crnini, sa štapom i torbicom. Mnogo nam je pomagala. Ljudi su je voleli, a i znali su da za sve mogu njoj da se obrate. Nama je bilo teško da shvatimo način i običaje življenja u ovoj zemlji, a ona nam je i tu mogla da pomogne. Znam da je Vlasta mnogo sa njom sarađivao. U prvo vreme ona nam je bila desna ruka.

(Nastaviće se)

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 01 Dec 2012, 21:37

Stroj kaplara Milunke

Ja sam Milunka Savic, kaplar srpske vojske, hocu svoj ratni raspored, obratila se vojvodi Putniku. Dobro, budi bolnicarka, šteta je da pogineš, kazao je vojvoda, na šta je Milunka odbrusila: hocu pušku! Prvi put u životu osetila je neki strah kada su je borci predložili za odlikovanje - Karadjordjevu zvezdu s macevima.

Piše: Novica Pešić

S POČETKOM Prvog svetskog rata, Natalija Bjelajac je ponovo u borbenom stroju. Na Drini, Ceru, Kolubari... U tim teškim borbama stekla je veliko ratno iskustvo, ali i preživela neizmernu žalost: stric Martin, kapetan srpske vojske, hrabro je poginuo u Cerskoj bici. Ožalila ga je sa dubokim bolom, ali je još žešće nastavila borbu.
U jednom okršaju primetila je da je mitraljescu Luki, koji je svom žestinom kosio neprijatelja, poginuo pomoćnik, što je moglo da poremeti odbranu.
Hitro je dopuzala do Luke i postala njegov novi mitraljeski pomoćnik. Borba je uspešno završena, okupator je odbačen preko Drine. Nataliji Bjelajac je komandant na bluzu okačio novu zlatnu medalju Miloša Obilića.
Karađorđevu zvezdu sa mačevima zaslužila je u okršajima za osvajanje Kajmakčalana, gde je u jednoj uvali zarobila 30 bugarskih vojnika. U samom proboju Solunskog fronta, lavovski se boreći, zadobila je tešku ranu u grudi, koja je odvojila od ratišta.
U Nišu su joj ranu zacelili, ali je olovo u nozi ostalo kao večna uspomena.
Pri kraju rata, kao narednik srpske vojske stigla je u Beograd. Iz grada je s dozvolom krenula u svoj rodni Maribor i tamo zatekla svoje žive i zdrave. Posle devet godina roditelji su jedva prepoznali svoju maturantkinju Antoniju: pred njima je sada stajala prekaljena ratnica Natalija Bjelajac sa dvanaest različitih odlikovanja. Vratila se u Beograd i skromno živela od svog zaposlenja ne tražeći ništa od naroda i države za koju je dala svoje najbolje dane.
O hrabroj Milunki Savić do sada je mnogo puta pisano, ali njeno veliko ratno delo, čini se, nije potpuno osvetljeno.
Pošla je iz svoje trošne kuće u Koprivnici, kod Jošaničke Banje, u ratnu neizvesnost. Ostavila majku Danicu i oca Radenka da tuguju, a ona, odsečene kose, u muškom odelu, kao Milutin, u vojnoj komandi zatražila je pušku. Dobila je, pa je u balkanskim ratovima zavredila kaplarski čin i medalju za hrabrost.
Ratne 1914. i rezervni kaplar Milunka Savić čekala je poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa je jednog dana otišla pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.
- Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo - rekla je odlučno, u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu ali odlučnu devojku, blago reče:
- Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je vojvoda, računajući da će se devojka predomisliti i otići kući.
- Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! - kazala je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić.Sutradan je opet bila kod vojvode.
- Dobro, devojko, ako hoćeš da ratuješ, javi se majoru Tankosiću. I tako se Milunka Savić, u muškom odelu, s puškom o ramenu, redenicima na grudima i bombama o pojasu, našla u borbenom stroju.
Kasnije, kada je neprijatelj oteran preko Drine, komandant puka Dimitrije Mitić pred strojem pitao je vojnike: - Vojnici, čije grudi zaslužuju Karađorđevu zvezdu sa mačevima?
Puk u jednom glasu grmnu:
- Kaplar Milunka Savić!
Tada je prvi put u životu osetila neki strah.
Stavili su joj na grudi Karađorđevu zvezdu s mačevima.
Drugu je stekla kao podnarednik, posle Gorničanske bitke 1916. godine.
U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu...Tek po završetku rata videla je roditelje.
U toku leta 1915.godine, otpočele su pripreme za treći po redu napad na Srbiju. Austrougarska se nije mirila sa tim da malu Srbiju ostavi nekažnjenu za poraze koje joj je nanela u 1914. godini.
Planirala je nov napad, ali tako snažan, da Srbija bude uništena. Za tu ideju pridobijena je moćna Nemačka, kojoj je bilo stalo da uspostavi direktnu teritorijalnu vezu sa Turskom.
Da bi se zajednički cilj lakše ostvario, Nemačka je za taj plan vrbovala i Bugarsku, kao trećeg saveznika, koja je želela da ostvari teritorijalne ambicije na račun Srbije i osveti se za poraz na Bregalnici 1913. godine.
Petog oktobra, kao uvod u krvavu dramu, otpočelo je žestoko bombardovanje srpskih položaja duž desnih obala Save i Dunava.
Na gotovo čitavom frontu, od Obrenovca do Golupca, i poglavito na odsecima gde je planiran prelaz preko reka, žestoko je tuklo hiljadu topova najvećih kalibara.
Na Dunavskom keju, jednom od odabranih prelaza, nemačka artiljerija je ubitačno sipala vatru po položajima branilaca Beograda. Srpski i saveznički topovi gotovo da su zamukli. Borili su se samo dobrovoljci i zaostali srpski vojnici. U tom paklu bori se i Sofija Jovanović, mlada srpska dobrovoljka. Maturirala je u beogradskoj ženskoj gimnaziji, baš pred sam rat. Znala je šta on nosi sa sobom, pa je želela da bude u odbrambenom stroju.
U prvim danima pakla uspela je da na austrijskoj karauli u Zemunu istakne srpsku trobojku, a onda je kao Sofronije Jovanović svom snagom branila Beograd od austrougarskog okupatora.

PRAVI JUNAK
- ŠTITITE me, momci, ja ću doneti municije! - uzvikuje Sofija Jovanović, pretrčava ulicu i dovlači sanduk municije, koji je zaostao posle povlačenja vojske.
Pognute glave ponovo pretrčava ulicu. Ubrzo se vraća noseći ranjenog dečaka od petnaestak godina.
- Izdrži još malo! - kaže materinski Sofija. - Dok naiđu bolničari.
Umesto nosila, dvojica dobrovoljaca donose odvaljena vrata da polože ranjenika.
- Pomozite da ga odnesemo odavde. Tukao se kao pravi junak! - kaže Sofija Jovanović.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 03 Dec 2012, 11:57

Ratovanje lepe Lenke

Mlada Lenka Rabasovic krenula je u goru da traži brata, a zatim se latila puške i cetovanja. Kad je zarobila dva austrijska vojnika, pomislila je na “kratki postupak”. Posle rata ispricala je kako je u Užicu izvršila konspirativan zadatak i na odredjene adrese predala dva pisma

Piše: Novica Pešić

DUNAVSKI kej je pun mrtvih i ranjenih. Nekoliko žena ide ulicama i izvlači ranjene. Najviše je mlađarije. Ima ih svuda po grupicama.
- Moram da ih zaštitim! - kaže Sofija Jovanović. - Idem do njih!
- Ne sada. Poginućeš! - kaže jedan dobrovoljac.
Sofija potrča oprezno. U susret joj dotrčaše trojica dečaka. Skloniše se iza zida srušene kuće...
- Odlazite ili ću vas razoružati! - strogo im naređuje Sofija. - Ako ste vojnici morate slušati naređenje. Razumete li?
- Razumemo! - odgovoriše dečaci, pretrčaše ulicu i krenuše prema varoši.
Umesto da odu s bojišta, krenuli su prema reci i stigli do kule Nebojša. Tu su zarobljeni i streljani.
Sofija Jovanović je preživela bitku za odbranu Beograda, povukla se sa vojskom preko Albanije i kasnije istakla u borbama na Solunskom frontu.
Tek stasala za udaju, Lenka Rabasović, iz pitomog sela Biske na obroncima Tare, u jesen 1916. godine, umesto venčanice, obukla je muški koporan i pohitala u planinu da traži brata Cviju, koji se, vrativši se iz rata 1915, kao nesposoban, ponovo latio puške i organizovao družinu na Tari. Branio je od neprijateljske napasti svoje i okolna sela.
Lenka je umakla Švabama ispred nosa i s najnužnijim stvarima dohvatila se šume. Počeo je da pada prvi sneg, a ona nije znala gde da traži brata. Noć je počela da pada, a ona, izmorena, zakucala je na vrata Miloja Kovačevića, čija je kuća bila u planini.
- Spasavaj me kako znaš. Ja sam Lenka, Cvijova sestra. Bežim od Švaba. Haraju dole u selu, traže mog brata i mene. Primi me na konak - zavapila je Lenka.
Miloje je bio dobar čovek i devojku je prihvatio kao svoje čeljade.
Sutradan je Lenka nastavila da traži brata Cviju. Tumarajući šumom bez ikakve orijentacije, zastala je da se odmori. Nenadano, pred njom se stvori naoružani čovek pokriven snegom. Svest joj se povrati i ona poznade svog brata Cviju. Potrča mu u zagrljaj i gorko zaplaka.
- Sve znam - reče Cvijo. - Drugačije ne može. To nam je sudbina. Umesto da gajiš svoju decu, živećeš u šumi. Bićeš sa mnom. Zajedno ćemo se boriti...
Ubrzo je Lenka naučila da rukuje puškom i bombama, da u zasedama dočekuje neprijatelja, bori se muški, precizno baca bombe i izvršava najteže zadatke. U jednoj zasedi čekali su Švabe koje su se vraćale iz sela sa opljačkanim stvarima i zarobljenicima. U pogodnom trenutku Cvijo je dao znak za napad. Puške su planule, a onda - juriš.
- Istog trenutka istrčim iza drveta i s uperenom puškom poletim napred. Kao aveti ispred mene se stvoriše dvojica, zanemeli od straha. Viknuh: Stoj! Ruke uvis! Švabe digoše ruke.
Pomislih da su obojica bili u nekoj kući, možda pljačkali, silovali, tukli. Dođe mi da odmah po kratkom postupku...
Ali, zarobila sam ih i nije pošteno da ih nemoćne usmrtim. Izmaknem se dva-tri koraka i oštro naredim da krenu napred. Odvedem ih pravo pred Cvija i družinu. Svi se iznenadiše. Još jedan ratni ispit sam položila.
Lenka je i narednih meseci nastavila svoje ratovanje na Tari. Bila je i borac i kurir, kad zatreba. Posle rata ispričala je kako je u Užicu izvršila konspirativan zadatak i na određene adrese predala dva pisma.
- Bilo je potrebno da predam jedno pismo nekom Pržuljeviću, trgovcu, a drugo učiteljici Ljubici Čakarević.
Cvijo im je javljao o našoj borbi i tražio od njih pomoć. Dao mi je uputstva: u radnji, kada trgovac bude sam, da tražim vunicu. To je bio tajni znak, a onda da mu predam pismo, sačekam i upamtim odgovor.
Kod učiteljice, trebalo je da ponudim kačicu kajmaka na prodaju, pa kada se uverim da je to ona, da joj predam pismo.
- Krenula sam sa porukama i bombom u pazuhu, ako zatreba. Obučena u seljačku odeću, sišla sam u grad, pronašla radnju, sačekala da se isprazni i trgovcu predala pismo. On se iznenadi i povuče u magazu.
Posle izvesnog vremena radnja se ponovo napuni narodom, ja razgledam robu i čekam da izađe. Napokon, priđe mi i reče: “Pogledao sam u magazi, ali nema. Stići će vunica za koji dan. Učiniću sve što mogu. Nadaj se za nedelju dana. Pozdravi tvoje...”
- Pronašla sam i kuću učiteljice prema uputstvima brata Cvije i zakucala na kapiji. Vrata otvori mlada žena mojih godina i ja odmah izustih: “Hoćete li kajmaka, dobar je, s planine...” Žena se okrete i doviknu: “Ljubice, jedna seljanka nudi kajmak.” Odmah dotrča lepa plava vitka žena. Pozva me u kuću. “Ja sam Ljubica, a ovo je moja sestra”, reče, “a kako se ti zoveš?” Pošto uspostavismo kontakt, rekoh ko sam i odakle dolazim.
Njih dve, kad čuše moje ime, počeše da me grle i ljube. “Lenka, pa ti si pravi junak. Praviš čuda u planini. Kako si uspela da dođeš u grad?”
- Ovo je - rekoh, pružajući pismo - za tebe, a ovo je - pokazah bombu - za mene, ako me Švabe otkriju. Neću im se dati živa...
Ljubica je pročitala pismo, a onda mi rekla da pouzdano zna da naša vojska sprema proboj Solunskog fronta i da ćemo uskoro dočekati slobodu. Izdržite još malo.

POGIBIJA BRATA CVIJE
VRATILA se Lenka uspešno obavljena posla i Cviju prenela sve novosti. Sloboda je bila još daleko, borbe su se nastavile. U jednom prepadu neprijatelj je iznenadio borce na Tari i metak je pogodio Cvija u grudi.
- Ošinula me je munja kada sam čula kako borci viču: pogibe Cvijo! Stegla sam srce, ni suzu nisam pustila, jer bi me Cvijo zbog toga grdio: junak, a plače.
Švaba je navaljivao i mi smo morali da se po grupicama povučemo. Ostavili smo Cvija. Sutradan ga je sahranila Marija Jugović iz Baserovine. Sama je iskopala grob.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 03 Dec 2012, 19:40

Tuđin u svom domu

U želji da pomogne svom narodu, 1921. Katarina se vratila u Beograd, ali joj je receno da je nepotrebna i da je tudjinka. Samo ono što smo dali životu ostaje da živi posle nas - govorila je Katarina

Piše: Milena Vukoje-Stamenković
Volela je Katarina Jovanović Cirih. Bio je to njen dom, ali pravi i nezaboravljeni dom bio je njen Beograd. Stalno je htela da se vrati, ali mnoge stvari joj nisu išle naruku. Sve do 1899. godine, dok joj je otac bio živ odlazila je i provodila vreme s njim u njihovoj staroj kući u Kosovskoj.
Prvi put se u Beograd vratila sa željom da ostane i da pomogne i u samoj zemlji posle oslobođenja i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Mislila je da će njeno znanje i iskustvo biti nešto što je neophodno njenom narodu. Naročito je verovala da će njene sposobnosti, smisao za organizaciju, za razvitak privatne inicijative na svim poljima biti od velike koristi srpskim ženama i njihovom pokretu. Ali joj je tada stavljeno do znanja da je nepotrebna i da je - tuđinka.
„Mi ne znamo u čemu bi nam vi mogli pomoći i biti korisni“, rekle su one 1921. godine.
Vratila se u zemlju u kojoj su joj živela braća.
Drugo njeno razočarenje bio je komunistički sistem koji je posle Drugog svetskog rata uspostavljen u Jugoslaviji. Nije htela da se vrati i da prihvati ponuđenu penziju, narodno priznanje, odlikovanja i sve obećane povlastice.
„Nije mogla da dodje sebi od čuda da se takav preokret mogao zbiti u zemlji u kojoj živi njen narod" - piše u monografiji Topalovićke.
Kućom u Beogradu upravljao je njen advokat. U njoj je bila njena domaćica sa kćerkom. Kad je režim video da ni sa primamljivim ponudama Katarina neće da se vrati u Beograd saopštili su joj da se kuća otkupljuje, kao i zbirka radova njenog oca. Nije se sa tim složila, ali i pored silnih intervencija i tužbi njenog advokata odluku nije mogla da izmeni. Odšteta za kuću bila je samo trećina prave vrednosti, otplaćivali su je u ratama, a za očevu zbirku ponudili su joj neznatnu sumu, koju je ona odbila i zbirku je poklonila Muzeju u Beogradu. Kuća je srušena. U svom poslednjem pismu Milici Topalović napisala je Katarina: „Neću im nikada oprostiti što su mi uništili moje osmanluke i moju divnu baštu. A već o srušenoj kući i da ne govorimo. Umorna sam od života i umire mi se. Vreme je već da idem.”
Katarina A. Jovanović umrla je 31. maja 1954. godine, u jedan sat posle ponoći. Spaljena je 3. juna i sahranjena istog dana na ciriškom groblju Nordhajm. Njena urna položena je u isti grob gde je sahranjen njen voljeni brat Konstantin i kome je ona podigla spomenik. Tu je htela da i ona bude sahranjena. Ispratili su je Švajcarci, emigranti i puno dece. Srpska deca iz Ciriha na njen grob položila su buket poljskog cveća.
„Udruženje Jugoslovena u Švajcarskoj“, svoj Književni fond osnovan 1952. godine i nazvan „Miloš Obilić“ pretvorio je 1954. godine u Srpsku biblioteku „Katarina Jovanović“, koja je postala mesto okupljanja i trajan spomen emigranata svojoj nezaboravnoj članici i dobrotvorki. Danas je biblioteka smeštena pod krovom Srpske pravoslavne crkvene opštine “Svete trojice” u Cirihu, Colikerštrase 14. Biblioteka sadrži dela iz svih oblasti duhovnog stvaralašta i registrovana je pod brojem 165 kod gradskih vlasti u Cirihu. To je jedina srpska biblioteka u dijaspori koja ima svoj štampani katalog u dva toma, koji je izašao 1978. godine. U ovoj biblioteci se nalazi i pasoš poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra.
Ovaj feljton završavamo rečima Katarine Jovanović, koje je ona izgovorila na proslavi svog 80. rođendana: "Jedino što se broji, što važi na kraju života nije ono što smo mi primili od života, nego ono što smo mi dali životu. Sve što smo doživeli odlazi sa nama, gasi se sa nama i jedino što ostaje i možda živi posle nas - to je ono što smo mi dali životu."

vecernje novosti

Luna.* · **Poslato:** 04 Dec 2012, 23:02

Krsta brani Beograd

Ljudi, braco, videste li moga sinu Krstu, tek mu je 15 godina, a uzeo pušku - raspituje se Jelena Aleksijevic. Dragica Puric se, kao 17-godišnja devojka, povlacila ispred neprijatelja sa snahom. Iz šatora se ote vrisak, a zatim plac, dete, muško, Darinka rodila sina!

Piše: Novica Pešić

MAJKE maloletnih ratnika, koji su s vojnicima i dobrovoljcima branili Beograd, uporno su tražile svoje sinove, ne bojeći se ni kuršuma ni okupatorskih vojnika. Stojeći uspravno one su prkosile neprijatelju, želeći da svojim sinovima daju preobuku, da ih ohrabre da izdrže...
Usred stravične huke granata, mitraljeskih rafala, pucanja zidova, rušenja kuća, bučnog pretrčavanja preko beogradskih ulica, uveliko raskopanih granatama, Jelena Aleksijević je zaustavljala borce i pitala:
- Ljudi, braćo, vojnici! Videste li moga sina, moga Krstu... Zaboga, on je još dete. Otac mu je na položaju, u ratu, a on otišao od kuće, ne kazujući ništa svojoj majci.
Zaustavljala je oficire, dobrovoljce, svakog ko je nosio pušku.
- Stanite, braćo, videste li moga Krstu? Tek mu je 15 godina. Rekoše mi da je i on uzeo pušku i da brani Beograd! Poginuće, ne zna da se čuva. Da ga ohrabri majka, da mu da hrane, preobuke...
Od kasarne do kasarne išla je Desanka Milošević, ali su one bile prazne... Čekala je šćućurena iza zaklona, da se pojavi oficir...
Samo preobuku da dam mome Radivoju! - molila je majka. - Mome sinu, braniocu Beograda, samo to, preobuku... A greh je što i on napusti majku: to mi je treći sin na frontu, ko zna gde su... I muž je na frontu, još od prvog dana rata... Rekoše mi da je moj sin slagao oficira: rekao je da mu je osamnaest, a još nema ni šesnaest.
- Miroslav se zove moj sin! - govorila je majka Miroslava Golubović, hvatajući za rukav oficira. - Tek je u četvrtom razredu gimnazije, šesnaesta mu je godina... Bojim se da nije otišao u komite... Nastradaće... Razboleće se, nežnog je zdravlja. Otac mu je u ratu, a ja ne mogah da ga zadržim kući, idem za njim, da ga zaštitim, da mu pomognem...
Stradalnička 1915. godina za srpski narod, vojsku i Vladu završila se odstupajućim maršom ka Jadranskom primorju. Bio je to u istoriji nezabeležen mučenički prelaz, po ledu i snegu, preko gudura Albanije.
Srpska vrhovna komanda, Vlada i kralj odlučili su se na takav očajnički korak da bi ostali nepobeđeni i biološki sačuvali jezgro srpske vojske, koja će se uz pomoć saveznika oporaviti u Grčkoj i kasnije osloboditi zemlju. U kolini, koja se danima približavala Jadranskom moru, bile su i žene - ratnici, majke, sestre, verenice, izbeglice...
Dragica Purić se, kao 17-godišnja devojka, povlačila ispred neprijatelja sa snahom koja je za mesec dana trebalo da se porodi, a sa sobom je vodila i trogodišnju ćerkicu Olgu. Beskrajna kolona kretala se Ibarskom klisurom: vojnici, žene, deca, starci.
U Raški im se priključila i Zorka Jovanović, 60-godišnja žena iz Beograda. Kao dobar duh pomagala je maloj Olgi... Ostavila je širi zapis:
“...Kažu da je Skadar pred nama, samo napred još koji kilometar. Samo što smo prošli još koju stotinu metara, zastadosmo pred strašnim prizorom: majka, nesrećnica, kleči kraj puta pored umrlog deteta i drži upaljenu sveću... Sve se u meni sledilo. Zar tu na kraj puta, pred lukom spasa?
“Slomljena bolom za izgubljenim čedom, koje je u naručju danima i noćima nosila, nadajući se spasenju, nesrećna majka sada zuri u daljinu, uprazno, ne znajući šta da učini. Voštanica dogoreva u njenoj ruci, peče joj prste, ali ona to ne oseća. Nije joj više do života. Jedini razlog da živi bio je ovo dete, sad tog razloga više nema.
“Čujem kako ovoj nesrećnici neko govori da nije ona jedina koja je na ovom putu izgubila dete... Svuda je Srbija posejala kosti svoje dece...
“Darinku spopali bolovi: na svet će doći dete! Sin ili kćer? Ali gde će Darinka da se porodi? Istrča jedan oficir i reče da porodilju uvedemo u šator, a vojnicima naredi da nađu naramak slame... Dotrčaše neke žene, starije, da se nađu uz porodilju, da pripomognu... Pustite me, veli jedna, četvoro sam ih na svet donela, živi su i zdravi i svi su sada vojnici...
Putem još idu kolone izbeglica... Hrle u Skadar, u luku spasa. Svi prolaze pored onog mrtvog deteta.
I u svakom oku suza, neka žena zajeca, pa onda glasno zakuka: ej, nesrećna Srbijo, dokle si stigla i gde tvoja deca umiru...
“Uto se iz šatora ote vrisak, a odmah zatim plač. Dete... Muško! Darinka rodila sina! Dete, hvala bogu, zdravo. Odlete glas u kolonu i među šatore: rodilo se dete! Muško.
“Otuda iz kolone dopire drugi glas: umrlo dete! Nije, viče neko, nije umrlo, nego se rodilo...
“Odnekuda se pojavi Zorka . Čula da se rodilo dete, pa pohitala da se raspita za Darinku. Da nije možda njeno.
Kad me je ugledala, sve joj je bilo jasno. Obraduj me, kaže, i reci da je sin. Jeste, kažem, sin. Ona me grli, ljubi, vidi se da je srećna zbog toga...”
Sa srpskom vojskom i narodom povlačile su se i žene iz savezničkih armija koje su dobrovoljno došle u Srbiju da pomognu u odbrani slobode. Doktorka Harijet Kolberi, članica Medicinske misije iz Kanade, ovako je videla srpsku majku na tom putu bola i užasa:
“... Povlačila sam se sa srpskim vojnicima i izbeglicama kroz bespuća Albanije. Ovo je bilo groznije od bojišta u Srbiji na kojima sam se obrela još u početku rata sa grupom kanadskih lekara.
Tamo, na bojištu, padalo se od puščanog zrna, granate, bombe; ovde, na ovim ledenim stazama, od zime, gladi, iznurenosti...

SUROVI MARŠ SMRTI
“I JA sam na tom putu bila gladna, slomljena, iznemogla. Sledovanja hrane, veoma oskudna, davale smo srpskim majkama i deci koju su nosila u naručju, uvijena u šalove koje su im davali vojnici. Meni, rođenoj u Torontu, u izobilju bogatih roditelja, teško su padali i glad i pešačenje - prešla sam 640 kilometara. Ali, zar bih smela da kažem da mi je teško? Gledala sam nesrećne srpske majke koje su grabile napred, prema obalama Jadrana, prema luci spasenja. One su posrtale, ali su se dizale i išle dalje. One su i meni davale snagu da istrajem na ovom surovom maršu smrti...”, piše Harijet Kolberi.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 10:16

Ne tuguj, majko

Mihajlo Matic depešom javlja majci da mu je brat Milutin hrabro poginuo i dodaje: živ sam, ako bog da, osveticu brata! “Bože, oprosti mi i ucini da moj sin Milutin bude jedina žrtva za ceo srpski narod“. Ojadjena majka, klonula od bola, sklopila je ruke pred upaljenim kandilom i pomolila se: “Bože, oprosti mi ako sam te ovolikom tugom uvredila...”

Piše: Novica Pešić

MAJKE i sestre koje su ucveljene ostale u porobljenoj Srbiji danonoćno su bile u mislima i molitvama sa svojim najbližima koji su u surovim uslovima grabili ka jedinom izbavljenju. Potporučnik Mihajlo Matić šalje telegram majci i javlja joj da je brat kapetan Milutin hrabro poginuo i dodaje:
“Ne tuguj, majko. Živ sam, ako bog da, osvetiću brata!”
Ojađena majka, klonula od bola, sklopila je ruke pred upaljenim kandilom i pomolila se: “Bože, oprosti mi ako sam te ovolikom tugom uvredila i učini da moj sin Milutin bude jedina žrtva za ceo srpski narod.”
Kolika je snaga srpske majke svedoči Milivoje Pavlović: Majka Savka poslala je u rat četiri sina. Najstariji, Milivoj, asistent na univerzitetu, bio je u odredu vojvode Vuka; mlađi Dušan, pitomac Vojne akademije; a dva najmlađa, Milutin i Milan, još đaci gimnazije - dobrovoljni bolničari u vojnim bolnicama...
Došla je kobna 1915. Odstupali su i Savkini sinovi - Milivoj sa još nezalečenom ranom, Dušan, vojni pitomac, narednik, posle tek preležane rane, i Milutin dobrovoljni bolničar. Najmlađi, Milan, mogao je ostati u Nišu ali je i on pošao za vojskom. Majka Savka napustila je Beograd i izbeglički stan u Nišu i sa najmlađim sinom pošla za sinovima. U Peći slučajno nalazi druga dva sina. Pomaže vojska bolesnoj majci da pređe težak put do Podgorice, na kraju života.
Uskoro su u grad stigla i druga dva sina, a zatim i potporučnik Dule. Za trenutak je u njenim očima zasijao plamen života. Pred njom su bila sva četiri sina. Gledala ih je i milovala pogledom, a zatim je sjaj njenih očiju počeo da se gasi. U vojničkom stroju majka je zaspala večnim snom.
PutujuĆi sa srpskom vojskom i izbegličkom kolonom, novinar S. Stefanović se veoma iznenadio kad je na putu sustigao jednu čudnu osobu. “Mlada, lepa, po izgledu vrlo otmena dama, srednjeg rasta, oko 20 do 22 godine, u lovačkom muškom šeširu i sa kišnom kabanicom. Putuje sama, samo sa jednim ogromnim bernardincem i puškom u ruci. Nisam se mogao uzdržati da je ne oslovim. Izvinjavajući se da me to interesuje kao novinara, učtivo je upitah da li putuje s nama, Srbima. Šta ju je rukovodilo da preduzme taj opasan poduhvat?
’Idem za verenikom. On je kapetan i nalazi se negde napred sa svojom jedinicom. Pošla sam sasvim od svoje volje. Put je težak i opasan ali mi nije mnogo naškodio i niko me nije uznemiravao, iako sam često sama kao sad.’
Neka vam Bog bude na pomoći, rekoh i produžih dalje...”
Majka pukovnika Vojislava Pavlovića, komandanta Četvrtog puka Drinske divizije, u mislima je uvek bila sa svojim sinom. Za istoriju je ostalo njeno autentično pismo, kojim se obraća svom sinu:
“Vojo sine,
Pismo tvoje primila sam juče i potpuno razumela. Sve na stranu. Vreme i prilike su ozbiljne. Lako može sve na lepo da prođe, ali ako Bog rekne i mora se napred, onda znaš šta te čeka. Čeka te vrlo svetla dužnost, čeka te slava u svakom pogledu, bilo da padneš za otadžbinu, bilo da se časno, ali samo časno vratiš.
Ti ćeš potpuno pojmiti šta je to časnost. Bio su uvek hladan i otmen, takav treba i tamo da budeš. Vele ljudi da je prvoga dana pomalo uzbuđenja, a posle nastane puna ravnodušnost. Tebe i prvog dana treba ta ravnodušnost da ne napušta. Jednom se mre. Predstavi ti sebi sliku: da si vedrim čelom bio svud, svuda kao čelni, svuda gledao ravnodušno strašnoj smrti u oči, pa ili - ili.
Ti znaš da je srce tvoje majke veoma trošno. Ti znaš šta bi me satrlo, a šta bi mi srce okrepilo i krila mi dalo. Prema tome se vladaj...
Majka”
Srpska vojska je početkom 1916. godine stigla na Krf i u druge krajeve Grčke, gde se dugo i teško oporavljala od pretrpljenih ratnih strahota u zemlji i na albanskoj golgoti.
Mnogi su ostali zauvek izvan otadžbine. Oni koji su ozdravili i oporavili se, obrazovali su novu vojsku Srbije koja je uskoro sa saveznicima zaposela Solunski front.
Pripremajući se za konačnu ofanzivu srpska Vrhovna komanda, Vlada i sam prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, međutim, nisu bili potpuno obavešteni o torturi i zverstvima kojima se služio agresor nakon okupacije Srbije.
Bugarski režim je u tome otišao najdalje. On je u jugistočnoj Srbiji imao jasan cilj: prisvajanje okupirane teritorije i time ostvarenje sna o sanstefanskoj Bugarskoj. Narod je prozreo taj zločinački čin neprijatelja pa se svim sredstvima suprotstvio bugarskoj torturi. U februaru i martu 1917. godine planuo je narodni ustanak u Toplici i Jablanici, nakon čega je uspostavljena slobodna teritorija sa centrom u Prokuplju.
Sloboda Srba u porobljenoj Evropi trajala je samo mesec dana. Napadači su u krvi ugušili volju naroda za slobodom.
I u Topličkom ustanku žene su imale svoje mesto i važnu ulogu.
Istraživač i istoričar Božica Mladenović utvrdila je da su žene u Topličkom ustanku 1917. godine najpre prenosile vesti, poruke i naređenja između četovođa i vojvoda a potom bile borci u različitim ustaničkim sastavima. Kao primer navodi Katu Todorović, koja je prenosila pisma i poruke vojvode Koste Vojinovića.
Pošto su pri tom, naročito kada su bile u pitanju poruke koje su nosile u bugarska garnizonska mesta, morale neki put da prolaze kroz bugarske kordone, služile su se raznim lukavstvima da bi prikrile svoju misiju. Neke su vodile sa sobom decu, kao pomenuta Kata, da ne bi bile sumnjive okupatorskim vojnicima. Njena ćerka je ispričala da je Kata Todorović, prenoseći poruke Koste Vojinovića, pošto je stalno prelazila sa bugarske na austrougarsku okupacionu zonu i obrnuto, obično vodila sa sobom i nju, tada petogodišnju devojčicu.

BOLNICA U KAFANI
Žene su u ustaničkim danima bile i bolničarke. Prale su zavoje i negovale ranjenike, smeštene u provizorno organizovanim bolnicama po selima u kućama i kafanama.
U Blacu je žena Milana Milosavljevića ustupila borcima “veliki hotel”, u stvari svoju kafanu, da bi se u njoj previjali i negovali ranjenici. Pomenutu bolnicu u Lebanu takođe je organizovala jedna žena, Magdalena Nikolić. Žene dobrovoljne bolničarke često su bile prinuđene da ranjenike iznose iz kuća i da ih skrivaju po šumama od neprijatelja.

nastavice se

Luna.* · **Poslato:** 07 Dec 2012, 18:38

Vile sa Gajtana

Posle bugarske okupacije, uciteljica Jelena Šaulic sa ocem Perkom pridružila se borcima Gajtanskog odreda. Jelena je posmrtno odlikovana Karadjordjevom zvezdom s macevima. Jedna od aktivnih žena medju toplickim ustanicima bila je i Andja Šcepanovic, zvana Piža Komita iz gajtanskog zaseoka Petrovca

Piše: Novica Pešić

ŽENE su bile pouzdani ustanički jataci, iako je to bilo skopčano s velikim rizikom, jer su okupatori bili nemilosrdni prema njima, kao i prema članovima njihovih porodica. Tako je, npr. austrougarska obaveštajna služba otkrila žene, koje su bile saradnice ustanika. Leposava Nerandžić iz Kuršumlije, udovica srpskog kapetana, primala je Kostu Vojinovića, Kostu Milovanovića Pećanca i neke četovođe u svoju kuću.
Kosta Milovanović Pećanac je posebno cenio Todoru iz Bele Vode, majku njegovog pisara i ađutanta Bratimira Milačića. Ova starica je često posećivala četu i znala sve njene skrivnice. Pri tom je donosila hranu, da gladni borci prezalogaje. Pećanac je zapamtio kao izuzetno mirnu i staloženu ženu, duhovno neobično snažnu. “Nikada je nisam mogao videti neveselu i snuždenu kao mnoge majke. Samo nam je govorila da se ženski ne predamo, da junački istrajemo do kraja. Ona ima pet sinova, četvorica su sa vojskom a jedan u četi sa mnom”, zabeležio je predvodnik ustanka o Todori Milačić.
Vučko Pantić, četovođa, a izvesno vreme i komandant Jastrebačkog komitskog odreda, ratovao je sa svojom ženom Rosom Pantić, a u rodnom selu Lazarevacu imao je jatake: Katu Tanasković, Mariju Radović, Petkanu Arsić, Ljubicu Smiljković, u Maloj Draguši: Minu Gočmanac i Zorku Pribak, a u Velikoj Draguši: Ljubicu Joksimović.
Žene su u Topličkom ustanku bile i naročita komora borcima. Kad god su mogle, i to bilo potrebno, snabdevale su ih hranom. Devojka Danica Mrdelić zapamćena je po tome što je na dogovorena mesta nosila četnicima hleb i ostale životne namirnice. Sedamnaestogodišnja Krstina Perunović iz Berilja takođe je nosila hranu ustanicima, među kojima je bio i njen brat Đorđe. Julka i Grozdana iz sela Kutlova su, po iskazu Radoslava Trifunovića iz istog mesta, davale namirnice četnicima. Persa, žena četovođe Jovana Jelića, takođe je često snabdevala četnike hlebom, kao i Jevdoka iz Trbunja. Višečlana porodica Andrića iz Svinjišta opskrbljivala je neophodnim namirnicama četnike Koste Milovanovića Pećanca. Dara Popović, ćerka sveštenika Kaličanina iz Gornje Konjuše, dalja rođaka vojvode Petra Bojovića, takođe je hranila ustanike...
Žene i devojke tokom Prvog svetskog rata bile su u različitim odredima hrabri borci protiv okupatorske torture, utvrdio je istoričar Dobrosav Turović. U jugoistočnoj Srbiji protiv bugarske okupacije borile su se: Stanka, Danica i Krstina Petrović-Dimić iz Belog Polja, Nata Ognjenović iz Kuršumlije, Veselinka Lukić iz Donje Konjuše, Rizna Radović, Rosa Pantić, Kruna i Negosava Cvetković, Jevrosima Mladenović iz Labukova, Milica Mihajlović i druge žene iz Toplice.
Među najpoznatijim ustanicima bila je mlada učiteljica Jelena Šaulić iz Gajtana. Posle bugarske okupacije Srbije i izbijanja ustanka u Toplici i Jablanici 1917, učiteljica Jelena je sa svojim ocem Perkom, koji je bio već u poodmaklim godinama, postala borac Gajtanskog odreda. Otišla je na planinu Radan, priključila se ustanicima, naučila kako se baca bomba i gađa iz puške i postala jedan od najhrabrijih boraca.
Posle propasti ustanka u Toplici i Jablanici, Jelena Šaulić je sa ocem Perkom i grupom jablaničkih četnika napustila Gajtan i otišla u Crnu Goru, u rodni Šavnik. Do završetka Prvog svetskog rata, 1918. godine, četovala je sa četovođom Boškom Bojovićem, sa kojim se posle rata i venčala. Jelena je bila strah i trepet za neprijateljeve vojnike, žandarme, kao i za špijune i pljačkaše. Umrla je vrlo mlada, 1921. godine. Posmrtno je odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima za izuzetnu hrabrost.
Jedna od aktivnih žena među topličkim ustanicima bila je i Anđa Šćepanović, zvana Piža Komita iz gajtanskog zaseoka Petrovca. Od prvih dana Piža je pristupila ustanicima. U njenoj kući povremeno je boravio štab Jablaničkog ustaničkog odreda koji su činili braća Milinko i Toško Vlahović.
Štab poverava Piži obaveštajne i kurirske zadatke. Nosila je poštu u Lebane, Bojnik i Medveđu. Išla je čak i u Leskovac, odakle je donosila bugarsku štampu, šećer, so, kafu i lekove. Kažu da je znala da se preruši u Šopkinju i da Bugarima zavara svaki trag. Lukavstvo joj je više puta spaslo glavu.
Četnici su bili sigurni kad su kod Piže ili kad su išli u akciju s njom. Za vreme ustaničkih borbi vidala je ustanicima rane, sklanjala ih u zemunice i šumske pećine.
Teškog ranjenika Dojčinovića sa Pasjača čuvala je tri meseca, a da to od njenih ukućana niko nije znao. U pokret je uključila i mlađu sestru Staku, ženu Maša Stojovića, poznatog topličkog četnika. Naročito je vešto krila srpske begunce iz bugarskih zarobljeničkih logora. Kad su ugušili ustanak, Bugari su joj spalili dve kuće, ambar i salaš, opljačkali svu pokretnu imovinu i oteli stoku.

U BORBENIM REDOVIMA
U PRVIM jablaničkim vojnim jedinicama bile su trideset i četiri žene: Anđelija i Gospava Vlahović iz Tulara, Stanica Bulatović i Stanuša Bulatović-Vlahović iz Medvedca, Leposava Obradović-Mladenović Belosajka iz Dragog Dela, Stanojka Momčilović iz Borinca, Darinka Pavličić-Đurović iz Nove Topole, Jagoda Perović-Popović i Marta Petrović iz Petrovca (Leskovac), Ružica Jovanović (Vujisić) Vlahović iz Retkocera, Mila Sinadinović iz Štulca, Jelena Šulović, Ruša Somolović i Anđa Šćepanović, zvana Piža Komita, iz Gajtana, Kosara Popović-Radonjić iz Medveđe, Cveta Petrović-Bulajić iz Dubrave, Danica, žena četovođe Miloša Đurovića, Milica I. Kujović iz Stuble, Milica Boričić iz Sekirače, Danica Mrdeljić i Milica Begović iz Dobrog Dola, Mladena P. Mladenović iz Petrovca (Gajtan), Dobrica Perović iz Miskića (Stubla), Milosava J. Perović iz Stuble, Vukosava Perović iz Zorovca, Kosara T. Popović Caca iz Turekovca, Dana J. Ćurković iz Kosančića, Stana Z. Đorđević iz Donjeg Konjuvca, Angelina Krstić-Sretić iz Kosančića, Mara Mašulović iz Krivog Drveta, Marija Marković iz Sekicola, Plana Gudeljević-Milojević iz Nove Topole, Dunja Madžar iz Novog Sela, Obrenija M. Čičić iz Retkocera i Mladena Jović iz Bačevine...

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 08 Dec 2012, 18:20

Vera mlade Kosare

Gimnazijalka Kosara Popovic Caca, kcer prote Trajka, osudjena i pogubljena zbog pomaganja ustanicima u Toplici. Osudjena na smrt uciteljica Magdalena Nikolic, dok je sprovodjena, klicala Srbiji. Na saslušanju kod bugarskog vojvode Stojana Georgieva, Stanojka Momcilovic je odbila da prizna svoje ucešce u ustanku, kao i da oda gde se nalaze njeni drugovi

U JABLANIČKOM ustaničkom odredu, pod komandom kapetana Milinka Vlahovića, nalazile su se veoma hrabre žene Leposava Mladenović Belosajka iz Dragog Dela, Plana Gudeljević-Mihajlović i Darinka Pavlović-Đurović iz Nove Topole, zatim Milica I. Kujović iz Stuble, Ružica Vlahović iz Tulara, Danica Mrdeljić iz Dobrog Dola i Ružica Smolović iz Gajtana.
Milica Boričić iz Sekirače odsekla je kosu i obukla muško odelo. Sa mužem se borila protiv Bugara i posle propasti ustanka. Nije htela da se preda Bugarima već je iz Gornje Jablanice prešla na planinu Kukavicu. Sklanjajući se od bugarskih čestih potera došla je u Poljanicu, gde su je izdajnici potkazali Bugarima. Javno je streljana u Lebanu.
Među ženama borcima Jablaničkog odreda bila je i Danica Mrdeljić iz Dobrog Dola. Zajedno sa ocem Savićem i braćom Milanom i Ivanom učestvovala je u svim borbama sve do propasti ustanka, a i posle njega. Hrabro je poginula u borbi sa Bugarima u Bosilegradu 16. maja 1917. godine.
Mladena Mladenovića iz Petrovca od prvih dana ustanka aktivno je pomagala ustanicima Gajtanskog odreda i Slišanske čete. Učestvovala je u borbama i bila neustrašiva.
Dok se ona borila u Topličkom ustanku, njen muž Bogdan - sa kojim je izrodila jedanaestoro dece - sa braćom Milovanom i Naćom, borio se kao srpski vojnik na Solunskom frontu.
Posle kraha ustanka, Mladenu su Bugari uhapsili i sproveli u prokupački zatvor. Tri meseca su je tukli, mučili i saslušavali.
Kad nije odala ustanike i organizatore četničke organizacije bučumetske opštine, doveli su je u Bučumet.
Prisilno su okupili seljake okolnih sela, a Mladenu vezali za noge naopako i obesili o veliki hrast ispred opštinske zgrade.
Četiri dželata sa korbačima i tojagama udarali su joj sedamdeset i pet batina i ostavili je onesvešćenu da visi. Seljaci su sa velikom zebnjom i strahom gledali, a kad su se Bugari udaljili skinuli su sa drveta Mladenino telo i na volujskim kolima doterali kući.
Zaklali su tri ovce, skuvali koprivu i sa tri sveže kože obavili Mladenino telo i tako je spasli sigurne smrti.
Ostaće u trajnom pamćenju učenica leskovačke gimnazije i pesnik Kosara Popović Caca, kćerka prote Trajka Popovića. Zbog pomaganja topličkim ustanicima, nošenja lekova, bombi i municije, Bugari su je osudili na smrt. Sa Trajkom Savićem Kostićem, predstavnikom turekovačke opštine, Dušanom Manasijevićem, iz učiteljske škole, i Ilijom Katanićem, trgovačkim pomoćnikom, Kosara je dovedena u turekovačku sudnicu, gde je održano javno suđenje. Kosaru i šestoro rodoljuba Bugari su osudili na smrt.
Aktivni saradnik topličkih ustanika Cveta Bulajić iz Dubrave učestvovala je u ustaničkim borbama i vidala ranjenike. Bugari su je uhvatili i sredinom januara 1918. osudili na smrt vešanjem. Pred okupljenim narodom javno je obešena u Žitnom Potoku. Sa vešala je pljunula bugarske dželate i hrabro umrla.
Učiteljica Magdalena Nikolić Maga, žena narodnog poslanika Gavrila iz Lebana, aktivno je sarađivala sa topličkim ustanicima. Pomagala im je i organizovala bolnicu za lečenje ranjenika.
Posle propasti ustanka, Bugari su je uhvatili i 17. marta 1917. godine osudili na smrt. Prilikom sprovođenja kroz jablanička i leskovačka sela uzvikivala je: “Živela Srbija!”
Starica Randija Savić iz Turekovca, na početku devete decenije svoga života, bila je uz ustanike. U štapu je prenosila poštu i novac jablaničkim borcima. Na tom zadatku Bugari su je uhvatili, mučili i tukli. Kad nije odala ustanike, završila je mučeničkom smrću. Jelena Popović iz Medveđe sarađivala je sa četničkom organizacijom Gornje Jablanice. Dok je njen muž Josif, telefonista Drugog gvozdenog puka bio na Solunskom frontu, Jelena je sa ustanicima učestvovala u nekim akcijama, zbog čega je uhapšena sa dvogodišnjim sinom Dobrosavom i internirana u Vranje.
Kosara Popović-Radonjić iz Medveđe bila je borac u dva svetska rata. Od pojave ustaničkog pokreta, Kosara je sa četovođom Mitrom Popovićem bila četnik Medveđskog odreda.
Borila se sa Bugarima kod Lebana, na Crnom vrhu, kod Medveđe, na Gajtanu i kod Sponca.
Stanojka Momčilović, devojka iz Borinca, bila je aktivni učesnik ustanka u Jablanici.
Bugarska patrola ju je uhvatila kada je pošla u Borinske livade da obavesti jablaničke ustanike o povlačenju Bugara iz sela Borinca.
Na saslušanju kod bugarskog vojvode Stojana Georgieva, Stanojka je odbila da prizna svoje učešće u ustanku, kao i da oda gde se nalaze njeni drugovi.
Pošto ništa nije priznala, i pored mučenja i batinanja, osudili su je na smrt.
Da bi zaplašili srpski narod, Bugari su prisilili seljake Borinca i Obražde da prisustvuju Stanojkinom streljanju. U voćnjaku Mitićeve bašte, Stanojku su vezali za stablo kruške.
Pre streljanja ta hrabra devojka viknula je:
“Odvežite me, gadovi. Ja neću da bežim. Ubićete mene, ali ustanak i moje drugove nećete. Srbija će pobediti!”.

HRABROST ZA PRIČU
IAKO se okupator nemilosrdno razračunavao sa odvažnim ženama Srbije, one se nisu plašile niti posustajale, bile su rešene da i život polože za spas svoje zemlje. Neustrašivo su išle na svaki zadatak, insistirajući na tome da se ne prave razlike između njih i boraca.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 09 Dec 2012, 22:28

Ljubica našla brata

Uciteljica Ljubica Cakarevic?iz Užica pešice, u uniformi srpske vojske, stigla na Solunski front i pronašla brata Milutina. Tu sam prvi put videla vojvode Stepu i Mišica. Stegli su mi ruku i cestitali, pricala je kasnije Ljubica. Mnoge britanske lekarke i bolnicarke otišle su iz svoje zemlje da bi radile za Srbe

Piše: Novica Pešić
U leto 1918. godine vojvoda Lune nalazio se u Vrnjačkoj Banji po specijalnom zadatku i obavljao poslednje pripreme za povratak na Solunski front. Ljubica Čakarević, učiteljica iz Užica, uporno je zahtevala da i ona pođe sa njim. On je to energično odbijao, ali njena upornost je ipak pobedila. Na put su krenuli sa planine Goč.
U usamljenoj kolibi, na planini Goč, zatekosmo grupu ljudi. Pored Luneta i Milutina, bila su još četvorica: Lunetov otac Mirče, Obrad Mladenović (predsednik opštine Vrnjačke Banje), Italijan Pega i jedan mladić za koga sam kasnije saznala da je bio u obaveštajnoj službi Vrhovne komande.
Lune mi je odnekud nabavio vojničke čakšire i šajkaču. Dadoše mi i neke cokule, polovne, ali dosta jake i po meri. Milica, moja sestra, dan ranije mi je odsekla kosu. Lune je na sebi imao bugarsku vojničku bluzu i šapku. Svi ostali, osim Mirčeta, koji je nosio seosku odeću, bili su poluvojnički obučeni...
Od polaska sa Goča prošlo je 27 dana...
Mrak se spuštao, išli smo uvučene glave, ćuteći. Paljba je bila sve učestalija. Nađosmo se između dve vatre. Prvi put osetih istinski strah. Činilo mi se da se sva tresem. Srećom, bio je sumrak pa niko nije video koliko sam se uplašila.
Izbeći tolike potere i zasede, trpeti glad i žeđ, pa sada, umorni i izranavljenih nogu, da izgubimo glavu pred rovovima naših vojnika.
Ne znam koliko je trajalo puzanje prema jednom bregu, ali znam da je pucnjava bila užasna. Zemlja se tresla...
NEOČEKIVANO, pojavi se bugarski vojnik i hitnu na nas jednu za drugom dve bombe. One, srećom, padoša u rov ispred nas i eksplodiraše... Odmah zatim, s druge strane rovova, naši vojnici otvoriše paljbu iz mitraljeza, tukući u pravcu našeg kretanja. Polegasmo po zemlji, očekujući da se vatra utiša...
Bili smo u bugarskim rovovima i smrt nas je vrebala na svakom koraku. Znali smo da zoru ne smemo da dočekamo u bugarskim odjavnicama...
Puzili smo do žice. Taman smo pomislili da ćemo se spasti, kad zaštekta mitraljez. Kada se vatra smiri, Lune viknu:
- Ljudi, braćo, ne pucajte! Ovde Lune! Ne pucajte ako Boga znate... Naši smo...
Mitraljeski rafal ponovo odjeknu. Ako su nas naši i čuli, znači, ne veruju nam. Meci su nas prikovali za zemlju. Ćutali smo jedno vreme i čekali... Nešto kasnije Lune je ponovo doviknuo:
- Ima li koga iz čete kapetana Milivoja Anđelkovića...
Kapetan je, na našu sreću, bio u susednom rovu, prepoznao Lunetov glas i odmah dotrčao.
Nekoliko vojnika iskoči iz rova i pođe nam u susret. Jedan kaplar istrča i, videći me iznemoglu, ranjavih nogu, zgrabi me u naručje i prenese preko žice...
Bila sam u poderanim opancima, gotovo bosa. Nastade neopisiva radost. Uvedoše nas u neku baraku i ponudiše kafom... Odnekud donesoše cokule i šinjel i dadoše mi.
Čim smo se okrepili, uputiše nas najpre u puk, zatim u štab divizije i Vrhovnu komandu.
U štabu divizije je bio dr Rajs, koji je zabeležio naše izjave o Srbiji. Ja tražim brata Milutina. Prilazim telefonu i kažem:
- Ja sam Milutine, tvoja sestra Ljubica... Čujem kako grca... Guše ga suze... I ja plačem. Malo kasnije dotrča Milutin. Grli me, odmiče se, gleda me, kao da ne veruje da sam to ja, njegova sestra, koja je došla, peške, čak na Solunski front.
DOK sedimo i pričamo, dotrča jedan oficir i reče da odmah krenemo u Vrhovnu komandu, tamo nas čekaju. Krenusmo u Bukovik. Tamo su nas dočekali oficiri i vojvode. Tu sam prvi put videla vojvode Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. Stegli su mi ruku i čestitali. Govorili su da sam junak, da sam došla u pravi čas, da sam pravi vesnik iz porobljene Srbije. Rekoše da me treba i odlikovati. I to se obistinilo: odlikovana sam zlatnom medaljom za hrabrost Miloša Obilića.
Srpske Orleanke bile su i mnoge žene iz savezničkih armija koje su pohitale u pomoć srpskoj vojsci kada je bilo najteže, od 1914. i 1918. godine. Mnoge britanske lekarke i bolničarke otišle su iz svoje zemlje da bi radile za Srbe, najčešće u strahovito teškim ratnim uslovima. Pokazale su da su savršeno dorasle i najtežim hirurškim i bolničkim zadacima, da mogu da izdrže teškoće i lišavanja koja iziskuje rad u poljskim bolnicama i da ih, usred ratnih neizvesnosti, strahota i opasnosti, odlikuju disciplinovanost, hrabrost i odgovornost u radu. Kragujevac, Mladenovac, Kraljevo, Vrnjačka Banja, Kruševac, Skoplje, Đevđelija, Kajmakčalan - neobična, čudna, imena teška za izgovaranje, a koja su pre sedamdesetak godina, u vreme ratovanja u Srbiji, bila isto toliko često pominjana po engleskim kućama kao i Ipr, Soma, Verden i Galipolje.
Ona su bila pogrešno izgovarana i pogrešno prenošena s ćirilice na latinicu - Kraguyevaz, Kraveovats, Kruyevatz. Skoplje je podjednako često pominjano po svom turskom imenu Uskub, pa su oba naziva bila poznata; Bitolj je bio Monastir u jednim novinama, a Bitolj u drugim. Mnogim britanskim ženama koje su radile u tamošnjim poljskim bolnicama ti nazivi neobičnog zvuka postali su isto toliko bliski kao Aberdin, Vorik ili Londonderi.

ŠKOTSKE DAME
Najveći doprinos lečenju ranjenika u Prvom svetskom ratu u Srbiji dale su Bolnice škotskih žena (Scottish Njomen,s Hospitals), čije su osoblje činile isključivo žene, i bolnice Srpskog potpornog fonda (Serbian Relief Fund), kojim su upravljale žene. Osim toga, mnoge žene su došle pojedinačno, na ličnu inicijativu, da rade kao lekarke, medicinske sestre ili bolničarke u okviru Crvenog krsta ili sasvim nezavisno, pridružujući se po dolasku srpskom Crvenom krstu, mesnim bolnicama ili organizacijama za pružanje pomoći.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 12 Dec 2012, 10:00

Hrabrost ledi Padžet

Kada su austro-nemacke divizije provalile u šumadijska brda, dr Beatrisa Mekgregor, glavna lekarka jedne jedinice Bolnica škotskih žena u Mladenovcu, i njena upravnica gospocica Perz spakovale su za cetrdeset osam sati svoju bolnicu i prebacile svu opremu na jug, u Kragujevac

Piše: Novica Pešić
KADA su austro-nemačke divizije provalile u šumadijska brda, dr Beatrisa Mekgregor, glavna lekarka jedne jedinice Bolnica škotskih žena u Mladenovcu, i njena upravnica gospođica Perz spakovale su za četrdeset osam sati svoju bolnicu i prebacile svu opremu na jug, u Kragujevac gde su se, pristižući iz raznih delova Srbije, okupile mnoge njihove zemljakinje koje su takođe bežale pred nadirućim neprijateljem.
Doktorka Alisa Hačison i njeno osoblje, koje se nalazilo u Valjevu, strahovito su se namučili evakuišući bolnicu preko šumadijskih brda, gazeći preko vode, jer su mostovi bili porušeni, i najzad stigli u Vrnjačku Banju. Tu su zatekli bolnicu britanskog Crvenog krsta, u kojoj su se, između mnogih drugih, Elsi Korbet i Katlin Dilon očajnički trudile da pomognu ranjenim i umirućim vojnicima i civilima, kojima su bile pretrpane bolesničke sobe.
Doktorka Elsi Inglis, osnivač Bolnice škotskih žena, došla je u Srbiju u maju da izvidi stanje i pomogne gde je najpotrebnije. Kada je izdata naredba za evakuaciju, ona je okupila svoje osoblje, pa su učinile sve što su mogle. Otpustile su sve pokretne bolesnike, čak i one koji su se jedva kretali, ali su najzad, duboko potresene utučenošću i strahom srpskih pacijenata ostavljenih na milost i nemilost neprijatelju, odlučile da prenebregnu naredbu o evakuaciji, jer “ako ćemo pomagati Srbima, sada moramo ostati na svojim mestima”.
U Kragujevcu se nalazila i Sinkler Stovart, upravnica velike Treće jedinice Srpskog potpornog fonda, u čijem je sastavu bilo sedamdeset osoba.
Pošto se neprijatelj primicao, ona je svoju jedinicu podelila na dva dela, ostavljajući glavninu u Kragujevcu pod rukovodstvom dr Mejbel King-Mej, dok je sama preuzela rukovođenje jednim manjim odeljenjem lekarki i bolničarki, pridodatom sanitetskoj službi srpske vojske, koja je postala poznata kao “leteća jedinica Stovartove”.
Ta jedinica, sa Stovartovom na konju i velikim brojem bolničkih kola, pošla je za frontom koji se stalno premeštao.
Dalje na jugu, u Skoplju koje je ležalo neposredno na pravcu bugarskog nadiranja, nalazila se velika bolnica kombinovane Prve i Druge jedinice Srpskog potpornog fonda, pod rukovodstvom ledi Lejle Padžet, koja je bila u Srbiji još od jeseni 1914. godine. Uz punu saglasnost svog osoblja ledi Padžet je odlučila da ostane uz srpske pacijente, kojih je bilo na stotine, čak i kad Bugari zaposednu grad, što se smatralo neminovnim.
Flora Sends, hrabra bolničarka i, kasnije, dobrovoljni srpski ratnik, vratila se u Srbiju te stradalničke, 1915. godine i stigla u Bitolj, nedaleko od grčke granice. Bila je potpuno odsečena od svoje bolnice. Engleski konzul joj je savetovao da ne odlazi na sever, jer neprijatelj nezadrživo napreduje. Problem je neočekovano rešila tako što je stupila u jednu sanitetsku jedinicu srpske vojske, što je bio korak koji ju je na kraju doveo do neobične uloge aktivnog borca u srpskoj vojci.
Pred polazak preko Albanije, pukovnik Milić joj savetuje da se povuče u Solun, jer se ambulante moraju napustiti. Flora odbija predlog i traži da ostane kao običan vojnik.
Nije pomogla ni intervencija pukovnika Vasića i engleskog oficira, člana Britanske vojne misije. Flora Sends je postala “redov 2. puka” Prve srpske armije.
Kao privilegiju, dobila je konja i jednog vojnika za pratioca.
UpovlaČeNju preko Albanije, ta Engleskinja je primljena od srpskih vojnika oduševljeno, uz zadivljujuće poštovanje i svesrdnu pomoć u najtežim trenucima. Izdržala je mraz, umor, glad, kolebanja - kao i svi ostali.
U tom paklu Flora Sands imala je snage i volje da organizuje proslavu katoličkog Božića u svojoj četi, da zabavlja tada, na albanskoj obali, svoje drugove muzikom na violini, koju je nosila preko albanskih gudura.
Na srpski Božić dobila je čin kaplara i bila pozvana na ručak kod pukovnika Milića.
Saveznice srpske vojske bile su pred odlukom: da ostanu uz srpske bolesnike i sačekaju neprijatelja ili da se povuku, učestvujući u strahovito mučnom zimskom prelasku preko Albanije.
Za neke je, međutim, bilo prekasno za bilo kakav izbor: Mejbel Dijermer, doktorka Elizabeta Ros, sestra Lorna Feris i druge, već su bile dale svoj život u nesebičnom radu za Srbe.
U godinama posle velike srpske tragedije 1915. i konačne pobede 1918. godine, pojavila se knjiga Monike Kripner “Žene u ratu - Srbija, 1915-1918.” (javnosti ju je toplo preporučio istoričar medicine dr Žarko Vuković) u kojoj je opisana uloga Bolnica žena Škotske u lečenju i spasavanju srpskog naroda. Posebne reči ispisane su o doktorki Elsi Inglis, ženi ispunjenoj posebnom osećajnošću za stradalni srpski narod.

UPRAVNICA BOLNICE
LEDI Lejla Padžet, supruga tadašnjeg britanskog ambasadora u Beogradu, bila je upravnica bolnice Fonda koji je osnovala princeza Meri, a sačinjavali su ga predstavnici društvenog i političkog života V. Britanije. Ledi Padžet je bila neumoran radnik, vredna i neupadljiva, sa izvanrednim smislom za organizaciju. Prva iskustva stekla je u balkanskim ratovima, kada je sa engleskim lekarima osnovala vojnu bolnicu u Beogradu. U novembru 1914. godine, uspešno je organizovala i opremila veliku bolnicu za srpske ranjenika i stacionirala je u Skoplju.
Ledi Lejla Padžet odlikovana je najvišim ordenom reda Britanske imperije i najvišim odlikovanjem Srbije ordenom Svetog Save. Jedna ulica u Beogradu nosi ime hrabre ledi Padžet.

vecernje novosti

Forum Srbija

SRPSKE ORLEANKE

Ko je OnLine