SRPSKE ORLEANKE

Luna.* · **Poslato:** 17 Jul 2012, 19:33

ХАЈДУК У СУКЊИ

МАЛА СТАНА, ВЕЛИКО СРЦЕ!

У историју и, још више, у легенду ујахала је опасана оружјем, прашњава и ознојена, љутита као црвена папричица којом је мазала усне. И то не било где него у гнездо јунака и кабадахија, у варошицу Пореч на Дунаву. Било је то заправо изоловано острво – ада, близу Ђердапа, окружено бедемима и обалским литицама, неосвојиво српско упориште у коме је владао закон јатагана и кубуре. У њему је војвода Миленко Стојковић, поглавар Поречке нахије, имао харем заробљених Туркиња где су челници Првог српског устанка – војвода Добрњац, капетан Стојан Абраш, Хајдук Вељко и други виђенији устаници – у коцки и пићу налазили предах и утеху између крвавих борби за ослобођење.
Било је то 1809. године, мада неки списи, иначе врло шкрти кад је реч о лику и делу Чучук-Стане, упућују на 1812. и њен (судбоносни) сусрет с Хајдук-Вељком смештају у друго окружење, у кућу извесног неготинског проте. Тек, кудикамо узбудљивије предање вели да је петнаестогодишње девојче дојездило у Пореч у потрази за онима који су, под изговором да сакупљају порез за устанак, опљачкали кућу њеног оца Радована Пљештића у селу Сиколе на обронцима Дели-Јована. И без икаквог страха, онако како је учио отац који је, будући још без мушког потомка, све три кћери одевао у мушку одећу, тражила пљачкаше. Епска прича каже да је пришла најхрабријем и најмушичавијем од свих Карађорђевих устаника и прекорно га запитала: „Зар твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти?” Најбољи мегданџија свога времена за тренутак је у неверици зурио у дрског омаленог госта (чучук је на турском мали, крхак), онда му се брк подигао у осмех и наредио је својим момцима да донесу опљачкано. Потом је, додаје прича ако не лаже, и сам даровао лепо црнпурасто девојче уз речи: „Сад сам те ја даровао, сад си моја!”
Ништа чудно, ако је веровати народном певачу: „Витка стаса ко плаветна јела,/ бело лице ко у горске виле/ кошуте је росом задојиле,/ Хајдук Вељка лепотом занела,/ на њој шуште цариградске свиле,/ звече низе испод грла бела,/ вране кике сплела на увојке,/ тесан јелек притегао дојке...”

Лепореки увод за још лепшу легенду која је следила. За љубав незабележену у нашем важним догађајима обележеном 19. веку.

Ноћни испади

Хајдук Вељко Петровић, рођен у источној Србији, у селу Леновици, око 1780. године, „манит” јунак на гласу и међу Србима и међу Турцима, мегданџија који је на двобоје јахао праћен музикантима, човек четрдесетих година, није одолео чарима пркосне петнаестогодишњакиње. Наредне четири године делили су чардак на Баба-Финкиној кули у Неготину али и околна бојишта. И постељу и кубуру.
Извесно је да су били у браку за који је, да би га озваничио у цркви, хајдук морао да потплати свештенике, али и своју првовенчану жену Марију која је живела у Београду, дајући јој имање у Јагодини. Такође се поуздано зна да Хајдук Вељко и Чучук Стана нису имали порода. Остало је народ, кроз легенду и песму, дописао.
По тој усменој предаји, Стана је и ратник који се не боји ни непријатељског сечива нити куршума, али је и послушна жена у тренуцима кад „...песма с ори, Вељко вино пије, а двори га дилбер Чучук Стана...” Све оно што је народни певач, у усхићеној неверици пошто је у питању жена, желео да пренесе даље. И пренео је успешно.

Ноћи под звездама

Врхунац бајковите љубавне приче, односно романтичног војевања збио се у лето 1813. године. Миром у Букурешту, 16. маја 1813, Русија је дозволила Турској да узме српске градове, а ови нису дангубили те су ослобођено подручје опколили бројним трупама. У обручу се нашао и Неготин са све својом Крајином. Карађорђев презимењак није послушао вожда да се повуче, уз већ познату римовану заклетву „Главу дајем, Крајину не дајем”. Дао је и главу и Крајину. Херојски, како је и припадало најсјајнијем ратнику Првог српског устанка.

Пре него што је кренуо у последњу битку, Хајдук Вељко је, уз велике муке, убедио своју дилбер Стану да се са збегом нејачи и његовим братом Милутином повуче у Пореч, ону по њих судбоносну аду усред Дунава. Међутим, одмах након вести да је њен Вељко до ногу потукао Турке код Буковча, у Неготин је ујахала Чучук Стана, да буде тамо где јој је, неупитно је веровала, одувек било место. Какве су то биле ноћи под звездама. Сваке од њих, петнаест заредом, двојац је с одабраном дружином излетао из опсађене вароши и Турцима, под врховном командом злогласног Рушид-паше, наносио стравичне губитке. Дању су надгледали одбрамбене шанчеве на које је непријатељ, бројнији и разјаренији, бесомучно насртао.
Кажу да је био врели јулски петак кад је, док је надгледао шанац у Влашкој махали, топовско ђуле на двоје разнело Хајдук-Вељка. Неки извори наводе да га је издао његов каравлашки побратим Анастас Армаш који је својим новим налогодавцима јављао распоред шанчева и кула, те бројно стање и кретање виђених српских вођа у Неготину. Тако је турски тобџија и „нашао” дотад неухватљивог хајдука. Запис дотекао до наших дана вели да „жената му се шест дни с Турци би в Неготин сос његови триста витези”.
Легенда, пак, каже да је неутешна удовица данима и ноћима војевала у разрушеном Неготину и око њега. Дању се супротстављала таласима непријатеља, а ноћу је с преосталом Вељковом дружином упадала у буновне турске редове. Све док је Вељков брат Милутин није натерао да се, с четири ране, повуче и одјаше у (српску) легенду.

Омалена с омаленим

Следе ломатања по избегличким карантинима у Банату, у ондашњој Аустрији. Све док јој се поново нису укрстили путеви с Хадук-Вељковим побратимом, грчким јунаком, дипломатом и завереником. Упознала га је чим је први пут стигла у Пореч и Неготин, где је друговао и војевао с њеним хајдуком, и назвала Мали Ђурица. Физички не много виши од ње, Георгакис Николау Олимпиос, код нас познатији као капетан Јоргаћ (неки га именују и као Јордаћа), носилац руског ратног ордена Св. Ане заслуженог за добровољачке акције грчких устаника у борбама против Турака на просторима Румуније, освојио је срце али и ум Чучук-Стане.
Три године након погибије Хајдук-Вељка она грчком капетану рађа првог сина, затим још једног и, на крају, кћи. У међувремену с Малим Ђурицом води нове битке, али овог пута не на коњу и не кроз барутни дим. Сад се војује тајно, испод дипломатског стола и за њим, по европским дворовима. Наиме, припадници Хетерије, тајне грчке организације за ослобођење од Турака, а чији је Георгакис био истакнути члан, веровали су да се једино тако може до циља, не осврћући се много на угрожавање тог истог права и комшијама, међу њима и Србима.
Наша јунакиња више није у одежди краљице хајдука и устаника, сад је то већ отмена дворска дама која успева да, кажу, савлада и неколико страних језика и која уме да изађе на крај с бројним закулисним радњама којима је Хетерија утирала пут за ослобођење Грчке. Нажалост, није била свесна колико је умногоме била пион хетериста у, уз руску и турску помоћ, поигравању са Србијом. Њој је тада њен капетан био домовина. Из тог времена остала је забележена прича како је својим јунаштвом, налик на оно из Неготина лета 1813, спасла смрти свог Георгакиса.
Наиме, пошто су аустријске власти сазнале да је повратку Карађорђа у Србију кумовао Георгакис, а тиме посредно и његовом убиству, ухапсиле су га и послале у Букурешт, где га је турски вазал, влашки кнез Караџа – подједнаки мрзитељ Грка и Срба – осудио на смрт. Као у пређашњим временима, Стана се баца на коња, стиже поворку која њеног вољеног води на губилиште и препречава јој пут, уз речи: „Најпре ће ови точкови прећи преко мене, па онда преко њега!” И дешава се чудо – док влашки стражари чекају даље заповести, стиже глас о Грковом помиловању.
Станин Мали Ђурица не мирује. Покушава да неповерљивог књаза Милоша придобије за идеје своје организације. Узалудно, па акцију пребацује на простор Влашке и Молдавије, а све не би ли допринео коначно истеривању Турака из Грчке. И то је крај, свршетак још једне љубавне и ратничке приче хајдучице с обронака Дели-Јована. У опкољеном манастиру Секу у молдавским брдима, борећи се заједно с многим српским хајдуцима против Сали-пашиних трупа, гине капетан Георгакис Олимпије, 1. септембра 1821. године, палећи барут у богомољи, попут Синђелића на Чегру. У двадесет шестом пролећу Чучук Стана поново постаје удовица, сама с троје мале деце.

Тамо далеко...

Сањајући о повратку кући, у Србију, Чучук Стана се двадесетак година потуца од немила до недрага. Од Хотина, у Русији, до Румуније и, на крају, Грчке. Никоме више није потребна. Милош и његови наследници не дозвољавају јој повратак у Србију, не заборављајући да је верно, мада несвесно, служила интересима хетериста. Често је деци, према сведочењу неких очевидаца, умела да се пожали овим речима:
„Да ми је, децо, само још једном да одем у Србију, да поживим мало у постојбини у којој сам се родила, чини ми се подмладила бих се, наложила бих ватру у гају, наредила бих да се припече прасе, а ја бих певала и пуцала из пиштоља!”

У узалудној нади да ће јој бити омогућено да посети своју земљу, откуд јој је стигао и званични допис да се не сматра законитом удовицом војводе Вељка Петровића те да јој не следује одговарајућа новчана помоћ која је припала удовици Марији која је „права и законита жена била Покојног Вељка”, Чучук-Стану стиже нова несрећа: 1844. године трагично страда млађи јој син Александар. На његовом одру, годину дана пошто је Грчка коначно постала слободна, она изговара ове потресне речи:
„Сине, растајући се с мајком, требало би да оцу понесеш неки дарак. Али мајка у својој сиротињи нема ништа да ти да, него ти даје оно што је досад било њено највеће благо. Ево ти прамен косе оца твојега, који је изабрао себи гроб у ваздуху, а мени ово послао да му кадгод подигнем гроб у слободној Грчкој. Врати, сине, оцу своме овај прамен и кажи му како су незахвални Грци онима који су им извојевали слободу, кажи му да капетан Јоргаћ још нема свога гроба у слободној Грчкој!”
Чучук Стана умрла је 1849. године у Атини. Верује се да је имала око 55 лета. Много касније, београдске „Мале старе новине” објавиле су следећи текст свог сарадника:
„Зна се за гробове њених синова јер су обележени крстовима и плочама, а док јој је кћерка живела, знало се и за Станин гроб, јер је кћерка сваке године обнављала гробове своје браће и мајке, али, како је кћерка умрла, зарастао је гроб Чучук-Стане, који се налази покрај гробова њених синова, па на њему нема ни обележја, и прешао је у заборавност, јер Стана нема овде никога од рода, а о њену патријотизму и пожртвовању мало се овде водило рачуна док је она живела. Знам да ће ово интересовати српски свет, и вредно је да се прибележи.”

***
Да легенда о Чучук-Стани и даље траје, сведочи и име нашег бенда „Cucuk Stana HC Orchestra”, недавна модна ревија Верице Ракочевић надахнута Чучук-Станом, али и најава угледне козметичке куће „Avon” која је, најављујући нови руж за усне, однекуд, као, ископала рецепт који је открила Чучук Стана заводећи Хајдук-Вељка. Овако: „Узмите једну црвену љуту папричицу и уситните је у авану, затим по папричици поспите неколико капи меда, ставите неколико латица руже и оставите да одстоји; пре него што кренете на спавање намажите своје усне овом смесом и ујутро ћете имати пуне, црвенкасте, заводљиве усне”. Није него...

Аутор:
Петар Милатовић
yabavnik

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 18 Sep 2012, 21:10

Čučuk Stana (oko 1795—1849)

DETINJSTVO

Čučuk Stana se rodila oko 1795. godine u mestu Sikole, kraj Negotina, u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu, a dosta kasnije je dobila i brata Mihajla. Iako su joj roditelji živeli u Negotinu, školu je završila u Beloj Crkvi. Po očevoj želji sve tri sestre su u mladosti nosile mušku odeću, jer nisu imale brata. Stana je bila mala i krhka, zbog čega je i dobila nadimak čučuk.

BRAK SA HAJDUK VELJKOM

Sa Hajduk Veljkom se upoznala u kući negotinskog prote 1812. godine. Prišla mu je i drsko zapitala: "Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojačke darove krasti?" Veljko je zastao zbunjen, jer sa njim nijedna žena tako nije razgovarala. Brzo su mu odmah objasnili da su njegovi momci poharali nekoliko sela i greškom odneli i devojačku spremu one koja je stajala pred njim. Zatim ju je Veljko darovao darovima i zaprosio rečima "Sada sam te ja darovao, sada si moja!".

Čučuk Stana je bila mnogo draga Hajduk Veljku. Za Čučuk Stanu se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila: dve na nozi, jednu na ramenu, a jednu, napravljenu turskim jataganom, na potiljku. Puškom je baratala kao pravi ratnik, svaku metu pogadala je sa ogromnom preciznošću, a u sedlu bila sigurna i vešta.

Hajduk Veljko je poginuo 1813. godine, a on i Stana nisu imali dece. Posle Hajduk Veljkove pogibije, izbegla je i živela u Pančevu.

BRAK SA KAPETANOM JORGAĆEM

Posle smrti Hajduk Veljka, Stana se udala za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća (grčki: Georgakis Nikolau Olimpos'). Kapetan Jorgać je bio jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj. Zajedno sa njim je prešla da živi prvo u u Vlašku, a nakon pokušaja Turaka da ih likvidiraju, prešli su u Bukurešt.

Čučuk Stana i kapetan Jorgać su dobili troje dece: Milana, Aleksandra i ćerku Jevrosimu. To je bio osnovni razlog da pređu u Rusiju, a zatim u Hotin. Tu su se nalazile i grupe srpskih ustanika. Posle izbijanja ustanka Heterista 1821. godine, među kojima je bilo i Srba, kapetan Jorgać se sa svojih 480 saboraca smestio u manastiru Seku, u severnoj Moldaviji. U toku ratnih operacije bili su opkoljeni jedinicama turske vojske. Izlaz su našli u samoubilačkom paljenju baruta i eksploziva. Zajedno sa Heteristima u vazduh su odleteli i Turci.

KASNIJI ŽIVOT

Čučuk Stana se 1842. godine zajedno sa decom, preselila u Atinu gde je umrla i sahranjena 1849. godine.
Wikipedia

Luna.* · **Poslato:** 18 Sep 2012, 21:12

CVETAJU STEVANSKE LIVADE

Lepe su Stevanske livade kad mlado prolećno sunce prospe po njima dukate maslačka. Na Biljarni petak brala je na njima cveće Stana iz Sikola, sa drugaricama svojim, i plela od njega đurđevdanske vence. A pletući ih, pevala je što joj grlo daje: "Vij se, venče, vij se, uvijaj se, po inatu u selu bećaru, po milošti u gori ovčaru."

Pesmom bi, tako, devojke domamile momke, pa i Staninog Momčila. On se u nju zagledao prošle godine na ranilu. Letos ju je jednom iznenadio baš na Stevanskim livadama: dok joj je stado plandovalo u hladu, ona se, sedeći, zabavljala čupkanjem travke "hoću-neću", a on joj se prikrao s leđa i šakama joj pokrio oči.

"Momo, nemo' se zadevaš sa mnom!" — kao ljutnula se ona, a srce joj je još uplašeno tuklo.

"Ma, nisam ja, to je neki drugi" — šegačio se on.

"Onda se gubi. Ubiće te moj Momčilo."

"Nek me ubije, nek me ubije" — privijajući je uz sebe i počinjući da je miluje dragorio je momak i pućio usne na poljubac — "za tebe mi nije žao da poginem. A što mučiš tu travku?"

"Želim da vidim hoću li poći za junaka. Hoću-neću, hoću-neću, hoću!"

"Ih, i ti si mi pa za junaka, tako sitna! Ti si, mori, čučuk Stana, zar si ti, takva, za junaka?! A ako ti je baš do junaka, evo mene."

"A ti, ako si junak, zašto ne odeš u hajduke, da biješ Turke?"

"Pa jes', da poginem, pa da ti, džidžo moja, drugome zapaneš!"

I nastavljao je da je sve žešće stiska i grli, a ona je postajala sve opuštenij a. I postala bi ona ljuba Momčilova, možda već te jeseni, da Momčila na Ilindan ne posekoše krdžalije. Zajedno sa ostalom mlađarijom, neopreznom, koju su iznenadili dok se na igrištu, oko gajdara, kolo vilo. I Stana je, u bežanju, ranjena sabljom u rame, ali je nekako umakla.

Sad, dok se Čučuk Stana u Heladi seća kako je Hajduk-Veljku prala krvavu dolamu, toke i ilike, njoj pomalo biva i žao te tolike krvi turske. Ali čim oseti da joj se u duši javlja ta čudna bolećivost, izranjao bi joj iz nezaborava mlađani Momčilo, s onim svojim požudnim osmehom momačkim, koji bi se namah prometnuo u grč i pitanje:

"Turke li žališ, Veljkovice?!"

Volela je Stana Hajduk-Veljka ne samo što, kako joj se činilo, nema žene koja takvog deliju ne bi volela već i što je on, sekući Turke, svetio njenog Momčila.

"Otkud sam znala da ćeš biti kratkovek, Momčilo?!" — pravdala se ona, toliko puta, i u snu i na javi svojoj prvoj ljubavi.

"Eh, da sam znala, grešnica, ne bi ti ..."

Grizlo ju je, a grišće je do motike, što je prema Momčilu bila onako nepopustljiva. Iz najvećeg ljubavnog zanosa, do kojeg bi je on ponekad negde gde bi bili nasamo grljenjem i nežnostima znao da dovede, ona bi se odjednom trgla i grubo ga odgurnula, prekidajući čaroliju kojom su zaplovili:

"Rekla sam ti: kad se uzmemo!"

Kad god se Momčila seti, a on kao da joj i ne silazi s pameti, Stana pomisli:

"Koliko li su samo zornih srpskih mladića, kao što je Momčilo bio, Turci pozobali?! Prokleti Turci!"

Prežalila je ona, na neki način, i Veljka, i Jorgaća, ali Momčila da prežali ne može. I njega bi, možda, s jadom pregorela da je bila njegova sasvim, a nije bilo pravog razloga da ne bude: znala je koliko on nju voli.

A voleo ju je i Veljko, možda i više no ona njega. Jednom mu je rekla:

"Nije mi pravo što se navraćaš Mariji, ali ti sa mnom poroda nemaš, pa bi i moj greh bio da se takvom junaku seme zatre: neka ti Marija rodi sina! Ona je plećatija i ličnija od mene, pa bi ti sin s njom priličniji bio. Prezivao bi se Hajdukveljković."

"To su stvari božje, u to ti nemoj da se mešaš!" — odbrusio je Veljko.

Isplakala je Stana oči i za Momčilom, i za Veljkom, i za Jorgaćem. Nema više iz njenog oka suza da kane, ni koliko obraz da joj ovlaži, sad ona — evo neko vreme — bezglasno i bezsuzno, samo srcem i dušom, plače. Otkako je zanemoćala, sve češće na Sikole misli, na groblje sikolsko: užasava je pomisao da će u tuđini umreti, da će je tuđa zemlja pokriti.

"Da mi je da još jednom Stevanske livade vidim, da osetim na licu vetrić s Deli Jovana ..."

Odakle joj sad ova suza, možda poslednja? Ne zna to, čudi se i sama, ali zna — još je pri punoj svesti: ni smrt u zavičaju nije ništa!

Kuku onima koji oči svoje zasvagda daleko od kućnog praga sklapaju! Blago onima koji, kao njen Momčilo, pod grumenje rodne grude legoše! I kad ovce po toj zemlji pasu, lepo je pod njom biti: laka je to zemlja, kao da je i nema, pa po noći nebo vidiš. A nema lepšeg neba od onog nad Sikolom kad za letnjih večeri oteža pod grozdovima zvezda.

I tako se Stana prenese mislima u rodno selo; kao došao njoj tamo suđeni čas, pa će sad, srećnu, u grob do Momčila da je spuste.

"Srbijo, majko, da te još jednom ..."

Zagrcnu se Stana. U naporu da proguta onu muku u grlu, ona se napreže da progleda. Glava joj klonu na grudi, oči ostaše otvorene.

Ljubiša Rajković Koželjac

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Milunka Savić i Flora Sends: Heroine gvozdenog puka

Istoriju najslavnije jedinice srpske vojske ispisale su dve dobrovoljke. Milunka učestvovala u svim ratovima od 1912. do 1918, a Flora od 1914.

Milunka Savić i Flora Sends

I POSLE 100 godina, koliko je prošlo od kada su Drugi pešadijski puk „Knjaz Mihailo“ i deo moravske divizije počeli odbranu otadžbine, legenda o njihovoj hrabrosti traje. Slavi puka, koji je zbog energičnosti, siline i neprobojnosti odbrane u bregalničkoj bici, od protivnika dobio epitet „gvozdeni“, donele su i dve žene dobrovoljci.

Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends, nosioci Karađorđeve zvezde sa mačevima, stupile su ravnopravno u redove slavne jedinice. Milunka je učestvovala u svim ratovima koje je srpska vojska vodila od septembra 1912. sve do sredine decembra 1918, a Flora od 1914, kada je kao bolničarka stigla u Srbiju.

Moja baka Milunka Savić rođena je 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Kada je počeo Balkanski rat 1912. prerušila se u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata i otišla kao regrut Milun na front. Bila je bombaš i jurišnik. Preživela je devet ranjavanja, albansku golgotu, oporavak na Krfu i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika - opisuje njeno junaštvo unuk Dejan Stankov.

Smrt nije htela Milunku Savić ni u proboju Solunskog fronta. Letela je kao na krilima. Francuska konjica nije mogla da sustigne srpsku pešadiju, koja je kao oluja grabila napred bacajući na kolena nemačke i bugarske divizije.

Saveznici su je odlikovali sa dve francuske Legije časti,britanskim ordenom svetog Majkla, ruskim ordenom svetog Đorđa Pobedonosca. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom. Bila je prijatelj Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea. Uvažavali su je kao srpsku Jovanku Orleanku.

- Bila je obrazovana, govorila je francuski i nemački. I pored narodne i svetske slave - objašnjava njen unuk - Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status. Kralj Aleksandar i Tito je nisu cenili, a ni baba nije za njih marila.

Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. i čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena u čistačicu kancelarije direktora. U vreme okupacije, Nedićeva vlada ju je zaposlila kao državnog zastupnika, a Titova vlast joj je 1945. dodelila penziju.

- Bila je u kratkom braku u kome je dobila kćerku Milenu, koja se udala za inženjera Vojislava Stankova. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije - Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece - seća se njen unuk. - Bila je divna, topla i nežna žena, iako je ponekad nosila pištolj. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga je jednim od svoje usvojene ženske dece.

NAŠA ENGLESKINJA

FLORA Sends je rođena 1876. u Jorkširu, gde se školovala za guvernantu. Kao bolničarka stigla je u Kragujevac 1914. sa još 36 žena. Negovala je ranjene i bolesne, i sama preležala tifus u bolnici u Valjevu.

Stupila je čak i u srpsku vojsku kao običan vojnik samo da bi ostala na frontu i učestvovala u borbama, u povlačenju preko Albanije, proboju Solunskog fronta i stigla do oficirskog čina i Ordena Svetog Save i Karađorđeve zvezde, kao i do zaslužene pune vojne penzije kod nas.

Narod ju je zvao „naša Engleskinja“. Umrla je 1956. u Engleskoj.

STANAR SA VOŽDOVCA

MILUNKA Savić sedamdesetih godina prošlog veka živela je sa ćerkom Milenom u naselju Braće Jerković. Imala je mali stan na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Posle tri šloga, preminula je u 84. godini. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti.

Vecernje novosti

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Srpske Amazonke Velikog rata (1914‐1918)

Skromne dame gvozdenog srca

Dvadeset i osmog ovog meseca navršava se 97 godina od početka Prvog svetskog rata. Taj rat, nazivan još i Velikim ratom, sve dok nije izbio Drugi svetski rat, koji ga je nadmašio u svim stravičnim brojkama, trajao je od 28. jula 1914. do 11. novembra 1918. godine. Formalno je okončan Versajskim mirom 28. juna 1919. godine. U Prvom svetskom ratu su učestvovale 22 države. Broj poginulih i umrlih vojnika i civila procenjuje se na 16‐20 miliona, dok se broj ranjenih procenjuje na preko 20 milona. Bio je to rat velikih kolonijalnih sila za prevlast u tadašnjem svetu, ali su u tom ratu neke male države, poput Srbije ili Crne Gore, vodile i pravedne ratove za svoje oslobođenje i goli opstanak.

Kraljevina Srbija je u Prvom svetskom ratu, procentualno gledano, imala najveće ljudske gubitke. Izgubila je između 1,2 i 1,6 miliona stanovnika, a te brojke još nisu konačne. Procenjuje se da su gubici iznosili između četvrtine i trećine njene tadašnje populacije. Srbija je izgubila preko 50 % mobilisanih vojnika, više od 60 % muškog, radno sposobnog i reproduktivnog stanovništva, ranjeno je više od 1,2 miliona Srba, 114.000 su ostali teški invalidi, a više od pola miliona srpske dece ostali su siročići. Industrija, putevi i agrarni fond bili su devastirani. Materijalna šteta koju su centralne sile nanele Srbiji iznosila je više od polovine njene tadašnje nacionalne imovine. Pirova pobeda i stravična cena kojom smo platili slobodu i ujedinjenje. Jedina svetla tačka bila je neizmerna hrabrost i požrtvovanje srpskih vojnika i civila u Velikom ratu, njihovo poštenje i čast koju su nesebično položili na oltar Otadžbine.

Među srpskim vojnicima bio je za to vreme veliki broj žena, koje su sa puškom u ruci branile Otadžbinu. Francuski novinar i veliki prijatelj Srba, Anri Barbi, o srpskim ženama‐vojnicima zapisao je da su „one svojom hrabrošću i svojom patnjom izazvale poštovanje Sveta“. Ovo je priča o nekoliko takvih div‐junakinja, nekoliko Srpkinja gvozdenog srca, kojih se s ponosom sećamo, na ovaj slavan i tužan jubilej.

.

Svedočanstvo Anrija Barbija o srpskim heroinama iz Prvog svetskog rata

„Ja sam ih gledao na ratištu, s puškom i bombom u ruci, i u bolnicama , u kojima su na meterinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake, i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure, gde se na nemoćne i slomljene bolom pucalo u leđa iz zaseda, i u kojima se masovno umiralo od gladi i zime...Gledao ih i divio im se! Ni staha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koje one ne bi mogle da podnesu za svoju Otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, mojih ratnih drugova, kojima je Otadžbina bila preča od života i koje su, birajući između poniženja i smrti, izabrale smrt... Nije u to vreme bilo francuskog oficira koji ne bi rado, u znak najdubljeg poštovanja, položio svoj mač pred noge ovih junakinja. One su svojom hrabrošću i svojom patnjom zadivile Svet.“

.nastavlja se

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Srpska Jovanka Orleanka

Milunka Savić, najpoznatija srpska žena‐ratnik, rodila se 1888. ili 1889. godine u selu Koprivnica u blizini Jošaničke Banje, u porodici zemljoradnika Radenka i Danice. Ratovala je kao dobrovoljac u oba Balkanska i Prvom svetskom ratu, 1912‐1918. godine.

Prema priči, ova dvadesetčetvorogodišnja čobanica iz Raške prijavila se u dobrovoljce uoči Prvog balkanskog rata 1912. iz žarke želje da se s puškom u ruci bori za oslobođenje svog naroda. Prema drugim, nedovoljno proverenim i manje verovatnim pričama, to je učinila da bi od mobilizacije spasla jedinog brata, Milana. Prema svedočenju same Milunke (u knjizi „Žene‐Solunci govore“) Milan je bio učesnik Oslobodilačkih ratova Srbije, 1912‐1918.

Milunka je skratila kosu i prerušena u muškarca prijavila se u vojsku pod imenom Milun. Raspoređena je u Drinsku diviziju i u njenom sastavu bila u oba Balkanska rata. Učestvovala je u opsadi Skadra, krajem marta 1913. godine, i u Bregalničkoj bici, 30. juna ‐ 9. jula 1913. godine. Istakla se kao hrabar borac i izvanredan bombaš. Dobila je kaplarski čin, odlikovana je i postala komandir bombaškog odeljenja. Ipak, pošto je jednom prilikom ranjena u grudi, u bolnici je otkriveno da je hrabri Milun zapravo Milunka. Hteli su da je demobilišu, ali je Milunka pretila da će se odmetnuti u hajduke. Ostala je u Drinskoj diviziji i više nije morala da krije da je devojka. Zbog svoje hrabrosti i ratničke veštine, već je bila poznata u čitavoj Srbiji, uvažavana i voljena od svojih saboraca i starešina.

Kada se na oglas mobilizacije 1914. godine javila u svoju oblasnu komandu, odbio ju je lično budući vojvoda Stepa Stepanović. Ni načelnik Vrhovne komande, vojvoda Radomir

Putnik, nije hteo da je mobiliše, osim kao bolničarku. Primljena je, kao komandir jurišnog bombaškog odeljenja, tek na intervenciju četničkog vojvode majora Voje Tankosića. Tankosić ju je vojvodi Putniku opisao kao neustrašivu devojku, brzu, okretnu, snalažljivu, lukavu, kao vidru. Ratovala je naredne četiri godine rame uz rame sa muškarcima, svojim saborcima iz Drugog pešadijskog puka „Knez Mihailo“, nazvanog još i „Gvozdenim pukom“, i opet se isticala svojom hrabrošću. Naročito se istakla u toku Kolubarske bitke, 16. novembra ‐ 15. decembra 1914. godine, kao i u borbama na Solunskom frontu 1916‐1918. godine. Za ukupno šest godina ratovanja preživela je devet ranjavanja artiljerijskim šrapnelima, mecima i bajonetima. Teško ranjenu drugovi su je preneli i preko Albanskih planina sve do Krfa. Sa Solunskog fronta dva puta je zbog rana morala na oporavak u francuske vojne bolnice u severnoj Africi, ali se uvek vraćala na prve borbene linije. Unapređena je u čin pešadijskog narednika Srpske vojske i postala je legenda Velikog rata. Sama je govorila da je od oca Radoslava naučila da se bori za život, a ne da ubija ljude. Zato je često i zarobljavala veliki broj neprijateljskih vojnika. U bici kod Crne reke zarobila je dvadeset i tri bugarska vojnika. Jedan od njih ju je kasnije pronašao u Beogradu, sprijateljili su se, a Milunka ga je oženila jednom od svojih usvojenica. Prema nekim drugim pričama, reč je bila o jednom bugarskom studentu, sinu izvesnog bugarskog generala iz Prvog svetskog rata, koji je do Milunke došao po preporuci svoga oca, da mu Milunka pomogne dok se ne snađe, a koji je kod nje ostao svo vreme studija i oženio se Milunkinom sestrom od ujaka Radmilom‐Višnjom.

Za svoje podvige na bojnom polju odlikovana je najvećim srpskim i stranim odlikovanjima. Nosilac je dva ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima, više Zlatnih i Srebrnih medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, Spomenice Srpsko‐Turskog rata 1912. godine „Osvećeno Kosovo“, Spomenice Srpsko‐Bugarskog rata 1913, Spomenice Rata za oslobođenje i ujedinjenje 1914‐1918, Albanske spomenice 1915. godine, dva ordena francuske Legije časti, ruskim Krstom Svetog Đorđa Pobedonosca, engleskog Ordena Svetog Mihaila, i jedina je žena u istoriji nosilac francuskog Ratnog krsta sa zlatnom palmom. U Milunkinu čast su podizane i srpske i savezničke zastave, počast su joj odavali i Arčibald Rajs, admiral Emil Geprat, maršal i vojvoda Franše Depere. Sredinom 1918. godine Vrhovna komanda svih savezničkih armija izdala je pismenu pohvalu junaštvu srpskog narednika Milunke Savić, uz naređenje da se pročita pred strojevima svih jedinica Antante u stavu mirno. Ovakva počast nije ukazana nijednom oficiru i generalu u Prvom svetskom ratu. Francuzi su je nazivali „Srpskom Jovankom Orleankom“.

Milunka je demobilisana 1919. godine, posle službovanja u Sarajevu. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i prima francusku vojnu penziju. Udala se 1923. godine u Mostaru i dobila kćer Milenu. Prema nekim izvorima muž ju je ubrzo napustio, dok drugi kazuju da je preminuo. U svakom slučaju, Milunka se sama snalazila kroz život. Borila se u miru hrabro i pošteno, kao i za vreme ratova. Kao dobrovoljac dobila je malo imanje nedaleko od Novog Sada i tu sazidala kućicu, koju je ubrzo poklonila sestri Slavki, a ona prešla da živi u Beograd. Živela je prvo u Skadarskoj ulici, a potom je kupila kućicu na Voždovcu. Radila je kao krojačica u fabrici vojnih uniformi, potom bila kuvarica i na kraju spremačica u Hipotekarnoj banci. Milunka je, pored svoje ćerke, odgajila i tri usvojenice: Milku, dete koje je pronašla na železničkoj stanici u Stalaću, Radmilu‐Višnju, svoju sestru od ujaka i Zorku, siroče iz Dalmacije. Pored toga, iškolovala je još 32 dece, što od rodbine, što sa strane. Milunka je pored skromne plate primala i nešto invalidnine, kao i neka sredstva od francuske vlade, ali je zahvaljujući svojoj darežljivosti i humanosti, uvek živela skromno, neprestano pomažući druge.

Neki izvori tvrde da je Milunka Savić, zbog odbijanja saradnje sa Nemcima ili Nedićevom vladom, 1941. ili 1942. godine, bila zverski pretučena pred svojom decom i da je provela 10 meseci u Banjičkom logoru. Njen unuk Dejan(*1955) je u nekim novinskim intervjuima demantovao te priče.

I posle rata nastavila je da živi skromno u Beogradu. Radila je kao spremačica u privatnoj kafani u Pop Lukinoj ulici broj 6, sve do njenog zatvaranja 1954. godine. Nikada se nikom nije žalila i nikada ni od koga nije tražila pomoć. Sredinom 1972. godine u Politici su objavljeni članci čitalaca iz njenog rodnog kraja o veoma teškim materijalnim i stambenim prilikama u kojima ona živi. Neposredno posle toga, gradska Skupština Beograda joj je dodelila garsonjeru u naselju Braća Jerković, u zgradi bez lifta.

Milunka Savić umrla je u Beogradu, 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana.

.

Samo da me ne rane
„Samo da me ne rane, mislila sam. Dobro, ako me već rane, neka to bude u nogu, ili u ruku. Može, mislim, i u glavu. Samo da ne bude u grudi. Otkriće da sam žensko. Kad ono, kao za inat, metak udari u grudi. Osvestila sam se u previjalištu. Bože, kad se toga setim: bolničar, stariji čovek, žurno mi skida koporan da vidi gde sam ranjena. Ustuknuo je i stao kao gromom pogođen. Počeo je da doziva u pomoć. Mislim, šta je‐tu je. ne mogu više da se krijem. Nisam Milun nego Milunka.“ Milunka Savić, Žene Solunci govore

.nastavlja se

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

(Crno) gorske vile

Vasiliju Vukotić, kćer čuvenog serdar Janka Vukotića, tradicija pamti po njenoj „skromnosti, hrabrosti i posvećenosti slobodi i časti srpskog naroda, za vreme čitavog svog života“. Kako sin‐jedinac serdar Janka u vreme Balkanskih ratova još nije bio stasao za pušku, Vasilija je u oba Balkanska i početkom Prvog svetskog rata (1912‐1916), sve do propasti Crnogorske države i vojske, bila ordonans svome ocu. Prenosila je u najodsudnijim trenucima bitaka njegove zapovesti i naređenja podređenim jedinicama i komandantima.

Lepa Vasilija, koju su krasili i odvažnost i plemenitost, ostaće upamćena kao dostojna kći serdar Janka. Ostalo je zabeleženo da je Vasilija bila jedina žena učesnik čuvene bitke na Mojkovcu (6‐7. januar 1916), poslednje velike epopeje crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu. Zabeleženo je njeno detaljno svedočenje o potresnim momentima ove bitke u kojoj su crnogorski gorštaci spartanskom borbenošću branili odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila put Albanije. Zahvaljujući Vasilijinom pamćenju ostale su zabeležene reči njenog rođaka Đura Vukotića, izgovorene u Kolašinu, na Badnje veče, ispred naloženog Badnjaka: „Važno je da bratska srpska vojska izmakne. Ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu. Ničija nije do zore gorela“.
Vasilija se između dva svetska rata dva puta udavala, ali je oba puta ostala udovica. Ostatak života provela je povučeno i usamljeno u Beogradu. Umrla je 1977. godine i sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića na Novom groblju, u kojoj počivaju i njeni roditelji.

Milica Miljanov (udata Lazović), bila je još jedna od kćeri čuvenih crnogorskih vojskovođa, koja se u Velikom ratu latila puške. Njen otac, proslavljeni vojvoda Marko Miljanov, nije imao muških potomaka, ali ratnički žar i ljubav prema srpskom narodu, Otadžbini i slobodi, živela je i u srcima njegovih kćeri. Kći Milica prijavila se u dobrovoljce 1914. godine, u životnom dobu kada se i muškarci oslobađaju vojne obaveze. Osvetlala je obraz Miljanovih hrabrošću iskazanom diljem Balkanskih ratišta, 1914‐1918. godine.

Jelena Šaulić (udata Bojović), kći sveštenika Perka Šaulića, rođena je 1896. godine u selu Junča Do, podno Durmitora. Rasla je u Srbiji, u Medveđi, gde se njen otac preselio zbog sukoba sa Kraljem Nikolom. Uoči Prvog svetskog rata završila je učiteljsku školu i počela da radi kao učiteljica. Već 1917. godine kredu i školsku tablu zameniće puškom, da u komitskim četama Koste Vojinovića u Topličkom ustanku (21. februara ‐ 25. marta 1917.) brani narod od Bugarskog zuluma. Vešta s puškom, a još više s bombom,

Jelena je bila strah i trepet za zulumćare širom Radan planine po kojoj je vojevao njen Gajtanski odred.

Posle propasti Topličkog ustanka, zajedno sa ocem prelazi u Crnu Goru. Priključuje se četnicima vojvode Boška Bojovića, koji su po Durmitorskim vrletima ratovali protiv austrougarskog okupatora. Narodna tradicija i istorijski izvori pamte podvige Jelene Šaulić, a naročito one u boju kod Vrela, u januaru 1918. godine. U tom boju zarobljen je i ratni zločinac iz Bosne, Osman Jogunica, koga su četnici osudili na smrt, a streljala ga je lično Jelena.

Jelena je bila krupna crnomanjasta devojka, prodornog pogleda i oštrog jezika. Pored njene hrabrosti, narod Toplice i Durmitora i danas pamti njenu fizičku lepotu. Ostala je uzrečica u ovim krajevima ‐ „lepa k'o Jelena Šaulić”. Posle Prvog svetskog rata Jelena se udala za svog ratnog druga, vojvodu Boška Bojovića i sa njim zasnovala porodicu u Pljevljima, gde je nastavila da radi kao učiteljica. Nažalost, od posledica ranjavanja, teškog vojevanja i iscrpljujućeg četovanja 1917. i 1918. godine, Jelena se ubrzo razbolela i umrla 1921. godine, tek zakoračivši u dvadesetšestu godinu. Posthumno je odlikovana Krađorđevom zvezdom s mačevima. Tek 2005. godine Udruženje ratnika i poštovalaca ratova 1912‐1918. iz Pljevalja, podiglo joj je spomenik na Pljevaljskom gradskom groblju, gde i počiva Jelena Šaulić „heroina ustaničke Toplice i nepokornog Durmitora“.

Od puške Milosave Perunović, žene‐komite iz Nikšića, kažu da je „drhtao svaki neprijatelj“. Ova gimnazijalka se priključila četnicima u okupiranoj Crnoj Gori 1916. godine i vojevala je sve do kraja rata. O Milosavinom junaštvu narod je i pesme ispevao.

.nastavlja se

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Vitez iz Mariborske gimnazije

Antonija Javornik se rodila u Mariboru, u Sloveniji 1893. godine. Kao svršena gimnazijalka otišla je u Srbiju, da pomogne srpskom narodu u njegovoj misiji oslobođenja i ujedinjenja južnih Slovena. U Srbiji je već živeo njen stric Martin Javornik. On je, kao austrougarski oficir, dezertirao i prebegao u Srbiju, gde je postao kapetan u 11. pešadijskom puku „Karađorđe“.

U Prvom balkanskom ratu Antonija je bila bolničarka u puku svoga strica. Tako je učestvovala u oslobođenju srpskog Kosova i Metohije i opsadi Skadra. U Drugom balkanskom ratu već se borila kao dobrovoljac, sa puškom u ruci. Zarobila je čitavu bateriju bugarskih topova i dobila svoje prvo odlikovanje.
U Prvom svetskom ratu Antonija se bori rame uz rame sa srpskim vojnicima na Ceru, Drini i Kolubari. Prijavila se pod lažnim imenom Natalija Bjelajac, da bi, prema sopstvenom svedočenju, zaštitila porodicu u Mariboru od austrijske odmazde, u slučaju da je neprijatelj zarobi. U jednoj od tih bitaka istakla se kao pomoćnik mitraljesca za šta je ponovo odlikovana. U Cerskoj bici junački je poginuo njen stric Martin, ali Antonija je nastavila da se bori sa još većim žarom.

U borbama na Kajmakčalanu (12‐30. septembra 1916.), Antonija je sama zarobila 30 bugarskih vojnika, pa je ponovo odlikovana. Pri proboju Solunskog fronta, 15. septembra 1918. godine, istakla se lavovskom hrabrošću, ali je teško ranjena u nogu i u grudi. Uspeli su da je spasu u Niškoj vojnoj bolnici, ali joj je jedan šrapnel ostao u nozi do kraja života, kao bolna uspomena na prolazak kroz „Kapiju slobode“. Kraj rata je dočekala u činu narednika. Dvanaest puta je ranjavana i dvanaest puta odlikovana. Pored nekoliko Medalja za hrabrost i Ordena belog orla s mačevima, postala je vitez Karađorđeve zvezde s mačevima i francuski vitez Legije časti.

Posle rata Antonija je obišla porodicu u Mariboru. Svi su bili živi i zdravi, ali jedva da su prepoznali svoju devojčicu, gimnazijalku koja je posle šest godina ratovanja sada bila prekaljeni ratnik i dvostruki vitez. Antonija je jedno vreme živela u Bosni, a potom se preselila u Beograd. Živela je od svoje plate, nikada ništa ne tražeći od naroda i države kojoj je poklonila najbolje godine svoje mladosti. Za vreme nemačke okupacije 1941‐1945, Gestapo ju je uhapsio kao osvedočenog srpskog patriotu i devet meseci je provela u koncentracionom logoru na Banjici. Preminula je u osamdesetprvoj godini, 16. avgusta 1974. godine, tačno na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke.

Iako je već bila stasala za udaju, Lenka Rabasović iz sela Bioske na obroncima Tare, nedaleko od Užica, umesto venčanice obući će 1916. godine komitsko odelo. Njen brat Cvija, demobilisan je 1915. godine kao nesposoban za vojnu službu. Odmah po okupaciji Srbije, iste godine, latio se oružija i formirao na Tari četnički odred sa kojim je branio svoje i okolna sela od zločina okupatora. Njegova sestra Lenka u poslednjem momentu je izbegla austrougarskim poterama, pobegla u planinu i priključila se bratovljevom četničkom odredu. Brzo je naučila da rukuje puškom, nožem i bombom i hrabro se borila u svim okršajima sa neprijateljem. Po potrebi je, čak i prerušena, izvršavala kurirske zadatke, po planini i po naseljima pod austrougarskom okupacijom. Održavala je vezu između četnika i njihovih jataka, pomagača i agenata na okupiranoj teritoriji. Lenka je preživela jedno teško ranjavanje, ali je oslobođenje 1918. godine dočekala sa puškom u ruci. Brat joj je junački poginuo u jednoj borbi na samom kraju rata.

Jedan od četničkih agenata kojima je Lenka prenosila poruke bila je i lepa učiteljica iz Užica, Ljubica Čakarević. Posle tri i po godine ilegalnog rada Ljubica je, da bi umakla Austrougarima i Nemcima, u leto 1918. godine, morala da napusti okupiranu Srbiju. Sa još nekoliko ljudi, pod vođstvom četničkog vojvode Luneta, Ljubica je krenula put Solunskog fronta, da se priključi srpskoj vojsci. Posle 27 dana izbegavanja potera i zaseda, grupica izgladnelih, izmorenih, gotovo bosih ljudi stigla je nadomak borbenih linija. Usput su se nagledali spaljenih sela, vešala i leševa civila koje su pobili Austrijanci, Mađari, Nemci i Bugari. Grupa se sa mukom i uz povremenu borbu probila s leđa kroz bugarske položaje i jedva izvukla živu glavu pred srpskim položajima. Tako je učiteljica Ljubica, po rečima vojvode Stepe i vojvode Mišića, postala „prvi vesnik porobljene Srbije na Solunskom frontu“. Za svoj ilegalni rad i ovaj dvadesetsedmodnevni podvig, Ljubica je odlikovana Zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“.

Doktoru Arčibaldu Rajsu je iz prve ruke ispričala sva svoja saznanja o monstruoznim zločinima okupatora nad Srbima u porobljenoj Otadžbini. Čim se oporavila od „hoda po mukama“ i pronašla na frontu svoga brata Milutina, koga nije videla više od tri godine, Ljubica se s puškom u ruci priključila srpskoj vojsci na položajima. Učestvovala je u proboju Solunskog fronta 15. septembra 1918. godine i tako, posle samo nekoliko meseci, postala i prvi vesnik slobode u Otadžbini.

Sofija Jovanović, maturantkinja iz Beograda, prijavila se u dobrovoljce odmah po izbijanju rata 1914. godine, pod imenom Sofronije Jovanović. Imala je tu čast da lično pobode srpsku trobojku na austrougarsku karaulu u Zemunu, u toku privremenog oslobođenja Zemuna, 10‐13. septembra 1914. godine. U sastavu trupa Odbrane Beograda branila je prestonicu od Nemaca i Austrougara, u oktobru 1915. godine. Sofija je dopremala sanduke sa municijom na prve borbene linije, pod kišom granata sklanjala je ranjene drugove sa beogradskih ulica, ali i borbom prsa u prsa branila svoj rodni grad od neprijatelja. Uspela je da pređe Albaniju i priključi se vaskrsloj srpskoj vojsci na Solunskom frontu. Učestvovala je u proboju fronta 15. septembra 1918. godine i u oslobađanju prestonice, mesec i po dana kasnije.

.

Srbija i London

„Najlepše godine svoga mlađanog života provela sam u Srbiji. Deo sebe ostavila sam u Srbiji. Deo Srbije živi sa mnom u Londonu.“ Lejdi Izabela Haton, šef Bolnice Škotskih sestara 1915‐1919.

.nastavlja se

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Naša Engleskinja

Flora Sends se rodila u malom mestu Neder Poplton u Jorkširu, u Engleskoj 1876. godine. Porodica joj se kasnije preselila u Merlsford u Safolku. U mladosti je Flora učila da jaše, puca iz vatrenog oružija i vozi automobil. Po završetku školovanja zaposlila se kao sekretarica. Uoči Prvog svetskog rata završila je kurs za bolničarke.

Po izbijanju rata prijavila se u dobrovoljnu bolnicu Svetog Jovana, koju je organizovala Amerikanka Mejbl Grujić, medicinska sestra i aktivistkinja Crvenog krsta, udata za Srbina, dr Slavu Grujića. Sa ovom bolnicom je stigla do Kragujevca. U prvoj godini rata Flora je radila kao bolničarka u Drugom pešadijskom „Gvozdenom“ puku „Knez Mihailo“. U toku povlačenja ka Albaniji odvojila se od jedinica Crvenog krsta pa se kao vojnik‐dobrovoljac, iako već na pragu četrdesete godine života, priključila borbenim jedinicama „Gvozdenog“ puka, u kome je već vojevala legendarna Milunka Savić. Naredne tri godine Flora će deliti i dobro i zlo sa svojim srpskim saborcima.

Na Solunskom frontu Flora je postala komandir odeljenja. Naročito se istakla u borbama na Gorničevu, Kajmakčalanu, Crnoj reci i kod Bitolja, od avgusta do novembra 1916. godine. Tu je dva puta ranjavana u borbama prsa u prsa. Drugi put je bila izneta iz borbe sa 24 rane na telu.

Flora se ubrzo oporavila, posle lečenja u Solunu i severnoj Africi, ali su joj se rane kasnije ponovo pogoršale za vreme boravka na frontu, pa je morala na ponovno lečenje i oporavak u Englesku. Vreme koje je tada provela u Engleskoj Flora je iskoristila da prikuplja pomoć za srpsku vojsku i da populariše oslobodilačku borbu srpskog naroda. Objavila je tada kratku autobiografiju „Engleskinja, žena‐narednik u srpskoj vojsci“, pisanu na osnovu njenih pisama i dnevnika. Sa Evelinom Haverfild osnovala je Fond za prikupljanje pomoći srpskim vojnicima i ratnim zarobljenicima. U listu Morning star, Flora je objavila jedan potresan članak o stradanju Srbije u velikom ratu, pod naslovom „Šta zaslužuje srpski vojnik“.

Posle oporavka Flora se vratila u svoju jedinicu i učestvovala u borbama za proboj Solunskog fronta i oslobođenje Srbije (septembar‐novembar 1918). Kraj rata dočekala je u činu pešadijskog narednika srpske vojske. Odlikovana je većim brojem odlikovanja, između ostalog i Karađorđevom zvezdom s mačevima. Bila je jedina Engleskinja koja je aktivno, kao borac učestvovala u Velikom ratu.

Posle rata, u junu 1919. godine, ukazom Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji je potpisao Princ‐regent Aleksandar Karađorđević,

Flora Sends je unapređena u čin pešadijskog potporučnika Vojske Kraljevine SHS, i tako postala prva žena oficir u srpskoj istoriji.

Demobiliosana je i prevedena u rezervu tek 1922. godine. Udala se za svog ratnog druga, srpskog oficira, a bivšeg belogardejca Jurija Judeniča. Država joj je agrarnom reformom dodelila tzv. „Dobrovoljačku čast“, osam jutara zemlje u okolini sela Ovča (prema nekim izvorima u okolini Zrenjanina), ali Flora, kao ni mnogi drugi dobrovoljci, nikada nije uvedena u ovaj posed. Sa mužem je živela u Dubrovniku i Beogradu i izdržavala se davanjem časova engleskog jezika. Često je putovala i držala predavanja o svojim ratnim iskustvima širom sveta, u Britaniji, Francuskoj, Kanadi, SAD, Australiji, Novom Zelandu. Prilikom svakog od ovih predavanja, sa ponosom je nosila na sebi uniformu srpskog oficira. Objavila je 1927. godine Autobiografiju žene‐vojnika: Kratka sećanja na doživljaje sa srpskom vojskom 1916‐1919.

Na početku Drugog svetskog rata, Gestapo je u Beogradu uhapsio Floru i njenog supruga. Jurij je, usled gestapovske torture, ubrzo prebačen u zatvorsku bolnicu gde je i preminuo. Flori je bilo dozvoljeno da ga samo jednom poseti. Posle Jurijeve smrti, Nemci su pustili Floru iz zatvora i dozvolili joj da se vrati u Englesku. Ostatak života provela je u Safolku, gde je i preminula 1955. ili 1956. godine. Njen život zabeležio je Alen Burdžes u romansiranoj biografiji pod naslovom Ljupka narednica Flora Sends, 1963. godine. Radio televizija Srbije ovekovečila je Florin život u TV drami „Naša Engleskinja“. U ovom ostvarenju iz 1997. godine, lik Flore Sends oživele su Ljiljana Krstić i Ana Sofrenović.

Do skora je samo jedna ulica na Voždovcu u Beogradu, gde se nalazila kuća u kojoj je živela Milunka Savić, nosila ime po njoj. U poslednjih nekoliko godina svoje ulice u Beogradu dobile su i Flora Sends, Sofija Jovanović i Vasilija Vukotić, a jedna ulica u Užicu nosi ime Ljubice Čakarević.

Ako ništa drugo, barem povodom ovakvih jubileja, valjalo bi da se setimo ovih heroina koje su osvetlale obraz i svome narodu i ženskom rodu. Neka im je večna slava i hvala.

bastabalkana

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Knjeginja Dolgorukova lečila Srbe

U Prvom balkanskom ratu u Srbiju je došlo 185 lekara i nekoliko stotina medicinskih radnika iz Rusije, Austrougarske, Nemačke, Poljske, Italije, Holandije

Hirurško osoblje Vojne bolnice u Nišu 1912.

Kad je došlo vreme za oslobodilački rat, u jesen 1912. godine, u Srbiji je bilo svega 370 lekara, od toga 60 aktivnih oficira. Za potrebe vojske mobilisano je 296 lekara, kojima je trebalo obezbediti sanitetsku pomoć za 286.800 vojnika u 11 divizija, 2 vojske, 30 rezervnih bolnica po Srbiji i 24 u Beogradu. Među njima i 18 žena lekara. Za sve ostale poslove po srezovima i okruzima ostalo je 74 lekara, neki stari i nesposobni.

U takvoj situaciji Srpsko društvo Crvenog krsta obraća se preko ženevske centrale svim nacionalnim društvima za pomoć. I ona stiže, prvo ruska (moskovska iverska) u Beograd i knjeginje Jelene Petrovne Romanove (kći Kralja Petra) u Vranje, zatim mnoge druge bukvalno iz svih zemalja Evrope, sa ukupno 185 lekara, nekoliko stotina članova medicinskog osoblja i bogatom sanitetskom spremom, uključujući i tri rendgen aparata (dva u Beograd i jedan u Vranje).

Pored njih dolazi još oko 20 dobrovoljaca, najvećim delom Rusa, koji će kasnije ostati u srpskoj vojsci. Ostali su i Poljakinja Slava Sipnjevska, Italijan Luiđi Lavadino i Nemac Frank Mižo. Ukupno je stiglo 16 misija, koje su raspoređene po najvećim centrima (Beograd, Niš, Valjevo, oslobođeno Skoplje).

Najviše je bilo Rusa, Čeha, Slovenaca i drugih slovenskih lekara s teritorije Austrougarske, ali i drugih – Austrijanaca, Nemaca, Italijana, Holanđana, Skandinavaca. Njihova pomoć bila je više nego dragocena, zapravo spasonosna, naročito u pogledu hirurške pomoći. Tako su ruski lekari operisali u Skoplju i Prilepu, a švajcarski pri osvajanju Jedrena.

U toku „Jadranske operacije” u severnoj Albaniji, u Lješu su radile dve ruske bolnice, a iz Medove je ruski bolnički brod „Peterburg” evakuisao 550 srpskih ranjenika i 250 pegavičara.
I u drugom ratu koji je započet napadom Bugarske noću 16/17. juna 1913. po starom kalendaru , našavši se pred masom ranjenika i eksplozivnom epidemijom kolere, srpski Crveni krst ponovo traži stranu pomoć.

Odaziva se 10 zemalja (Engleska i Škotska, Danska, Belgija, Holandija, Švedska, Norveška, Nemačka , Rusija, Mađarska i Austrija) sa 85 lekara. Posebno su bile dragocene ekipe lekara bakteriologa i infektologa, među njima jedna austrijska i jedna ruska ekipa za kolerične bolesnike.

Rusku je vodila knjeginja dr Sofija Aleksejevna Dolgorukova, koja se smestila u centar epidemije u Kočane s dva lekara i pet sestara, lečeći 2.000 koleričnih bolesnika (preživelo 1.200), zajedno s tri srpske poljske bolnice i dr Pšihodom iz Beča. Austrijska je radila u Čačku za građanstvo.

U toku rata profesor dr Vojislav J. Subotić je organizovao u Beogradu 13 stručnih sastanaka u kojima su učestvovali svi strani lekari koji su se u Beogradu nalazili. Tu su se čule mnoge novine primenjene u lečenju, najveća od svih Subotićeva o šivenju povređenih krvnih sudova po kojoj je postao poznat u svetu.

Bez ove strane medicinske pomoći, bogate kako u kadru, tako i u opremi i materijalu, veliki broj ranjenika i koleričnih bolesnika ostao bi bez adekvatne pomoći, i ne samo oni, već i mnogobrojno građanstvo, čiji su lekari bili angažovani u operativnoj vojsci.

Ribnikari ranjeni u bitkama za Kumanovo i Jedrene

Sva tri osnivača „Politike”, lekar dr Slobodan i njegova braća Darko i Vladislav Ribnikar, učestvovali u balkanskim ratovima. Dvojica su bila i ranjena, Darko 10/23. oktobra 1912. u Kumanovskoj bici, a Vladislav 12/25. marta 1913. pri osvajanju Jedrena.
Prim. dr Aleksandar S. Nedok
objavljeno: 21/10/2012
Politika

Forum Srbija

SRPSKE ORLEANKE

Ko je OnLine