Forum Srbija

Срби у Далмацији су прије Рата у Хрватској (1991-1995) били веома бројни. Према попису из 1991. године, било их је 114.801, односно 12,06% становништва Далмације, не рачунајући 1,4% Југословена. Срби су распрострањени у областима: Равни Котари, Буковица, Книнска Крајина, Дрнишка Крајина, Врличка Крајина, Цетинска Крајина, Загора, Имотска Крајина и Неретванска област

Историја насељавања Срба у Далмацији

Срби су насељавали Далмацију и у предтурско доба, о чему свједоче три српска манастира: Крупа (1317. године), Крка (1345. године) и Драговић (1395. године), те велики број православних храмова. Прва сеоба Срба у Далмацију десила се 1305., а слиједећа је била 1338. године, када је хрватски великаш Младен Шубић у сукобу с книнским кнезом Нелипићем, од босанског бана Стевана Котроманића затражио не само војску него и народ који ће населити опустјела мјеста око Скрадина и ријеке Крке. Даљи подстицај за досељавање Срба у северну Далмацију била је удаја Јелене, сестре цара Душана, за Младена Шубића, 1347. године. Она је након мужевљеве смрти 1348. године, постала господарица градова Клиса и Скрадина. У јесен или зиму 1355. године у Јеленине градове стигла је војска српског цара под двојицом његових војвода, али се у њима није дуго задржала, пошто је Душан већ био мртав. Та војска се вратила, а њен командант Ðураш Илијић град Скрадин предао Млечанима. У околину Скрадина и Клиса населили су се Срби, већином из Херцеговине. Према подацима из “Далматинске хронике” задарског надбискупа, наводи се да је 1371. године прешло из Босне много српског народа који се настанио у брјеговитим странама Далмације. Тих Срба, “Влаха-шизматика”, бивало је све више, тако да су забиљежени у Задру, Шибенику, Обровцу а стигли су и пред зидине града Трогира .

Када је краљ Твртко 1390. завладао Далмацијом, њена врата за досељавање Срба још су шире отворена, па су нове групе стизале овамо, нарочито на простору Книна. У вријеме краља Стевана Дабише, Твртковог насљедника, 1394. и 1397. године, када су Турци извршили продоре у Босну, дошло је до новог таласа исељавања Срба у Далмацију, нарочито око Книна, у Книнско Поље, Голубић, Пађене, Полачу. То се поновило и између 1413. и 1417. године, када је у Далмацију прешло тако много Срба, да се из те масе могло добити 5.000 добрих војника. Други извори биљеже да је 1450. године из Босне прешао јачи број Срба у данашње Котаре и да је тада насељена Кула Атлагића, у којој је, као и у Пађенима, Полачи, Голубићу и Книнском пољу, подигнута српска православна црква као најубедљивији доказ о њиховом присуству у том дијелу Далмације.

Учврстивши се у Босни и освајајући од Угарске и Млетачке републике дијелове Далмације, Турци су и сами спроводили пресељавање Срба у своје пограничне области, па је тако од 1523. до 1527. године, из Босне, Херцеговине и Старе Србије изведена највећа сеоба Срба у Далмацију. Према Кончаревићевом српском љетопису, тада је у Далмацију дошло више хиљада српских породица са многим свештеницима у мјеста напуштена од старосједиоца - Хрвата. То потврђује и један званични извештај млетачкој влади из 1527. године, у коме се каже да се више хиљада српских породица населило у Книнску крајину, Буковицу у Котаре. Тада су подигнуте многе православне цркве, примјерице у Биљанима, Островици, Карину, Ðеврскама, Кистањама, Биовичином Селу, Радучићу, Мокром Пољу, Жагровићу. Недуго након тога, од 1537. до 1540. године, дошло је до млетачко-турског рата и подијеле Далмације између Млетачке републике и Отоманског царства. Република је задржала уски приморски појас с градовима док је Турској припао континентални дио који обухвата Котаре, Буковицу, Книнску крајину у оквиру новоствореног Личког санџака, затим Косово поље, Цетинску крајину и друге дијелове с друге стране ријеке Крке. Колико је било Срба у турској Далмацији, не може се поуздано рећи. У млетачкој Далмацији, према званичном извјештају из 1575. године, било је свега 40.656 душа, од којих 13.297 Срба.

Прошле су затим деценије без знатнијег помијерања становништва, а онда, 1633. године, из Босне и Србије, због турских зулума, јаки број српских породица пребјегао је на млетачку територију и населио се на просторе око Задра, Шибеника и других градова о чему је званични извештај послао лично далматински провидур Франческо Зена. Но петнаестак година касније кужна епидемија походила је ове крајеве, нарочито око Шибеника, и однијела на хиљаде душа док се дио становништва због глади, одселио у друге покрајине. Пола вијека касније, у току рата Свете лиге против Турске, од 1683. до 1699. године, дошло је до промијене млетачко-турске границе у Далмацији. Република је дошла у посед Книнске крајине и потпуно заокружила границе Далмације, које ће се задржати до краја млетачке власти на овој страни Јадранског мора.

У току XVIII вијека само два извора свиједоче о новим сеобама Срба у млетачку сјеверну Далмацију. Први потиче из 1706. године од викара скрадинског бискупа, који тврди да се у тридесетак села Скрадинске бискупије населило више од 10.000 шизматика из Паноније, које је преводило њихових двадесетак калуђера. Но за ту вијест тешко је наћи потврду у другим изворима, па је немогуће оцијенити да ли је она потпуно вјеродостојна. Према другом извору, у току руско-турског рата 1768-1774. доста Срба из Босне прешло је у Далмацију, од којих се само у Скрадин населило 400 душа, док је нама непознат број остао у околини Задра, Шибеника и Книна. Десет година прије тога, 1758, Далмација и Бока Которска имала је 51.268 православних поданика који су чинили једну трећину цијелокупне њене популације. Већи дио српског становништва налазио се, наравно, у сјеверној Далмацији око Задра, Книна и Бенковца. Међутим, у осмој деценији XВИИИ века српско становништво у сјеверној Далмацији прориједило се због исељавања до кога је дошло због глади и вијерског угњетавања, а из оног дијела који је био под Турцима, због њиховог зулума над хришћанима. Архимандрит манастира Крупе, Герасим Зелић, забеиљежио је да се због глади 1774. године, у Турску и у Аустријску монархију ( у Срем понајвише) иселило око 1.000 српских породица. Генерални провидур за Далмацију у једном извештају из 1790. године наводи да је на подручју Задра у 12 српских села и 89 заселака било 24.313 душа.

Након пропасти Млетачке републике 1797. године, Далмација и Бока Которска дошле су под аустријску, затим под француску, а од 1813. године, поново под аустријску власт. Становништво се усталило у својим насељима. Према поузданом извору црквеног поријекла, године 1835. у Далмацији је било 71.426 становника српске народности, вијере православне.

Географска распрострањеност Срба у Далмацији 1991. године

Попис становништва у бившој Југославији 1991. године је спроведен неколико мјесеци уочи рата, због чега његов значај изузетан. То је задњи попис на коме су Срби у Далмацији и уопште Хрватској имали велику бројност. Највећа популација Срба се налазила у сјеверном дијелу Далмације (преко 90%), док је далеко мањи број био у околини Имотског и у области Неретве.

Равни котари

У Равним котарима, Срби насељавају Задар и његово залеђе, односно село Црно , Бабин Дуб , Смоковић , Мурвица , Земуник Доњи , Земуник Горњи , Пољица и Трибањ-Шибуљина преко Подгорског канала, у подножју Велебита на мору. Ислам Латински , Ислам Грчки , Доњи Кашић , Доње Биљане , Смилчић и Горње Биљане се налазе између Задра, Бенковца и Новиградског мора.

Град Бенковац и његова околина се налазе између Равних Котара и Буковице. Уз Бенковац су Буковић и Бенковачко Село Према сјеверозападу се настављају Кула Атлагић и Корлат .Западно од Бенковца су Раштевић , Заград и Надин . Према југозападу, односно Биограду на Мору су Запужане , Јагодња Горња , Јагодња Доња , Полача , Тињ , Лишане Тињске и Какма . Најближе Бенковцу с јужне стране су Шопот , Подлуг и Перушић Бенковачки . Даље на југу, према Вранском језеру су Мирање , Церање Горње , Церање Доње , Коларина , Пристег , Врана и Радошиновци . На југоистоку, Према Шибенику се налази Вукшић , Провић , Морполача , Чиста Мала и Гаћелези .

Буковица

Буковица је област на сјеверозападу Далмације, према Лици. На Зрмањи се налази град Обровац и Затон Обровачки сјеверно од њега. Јужно од Обровца су: Крушево , Зеленград , Медвиђа , Брушка , Горњи Карин , Доњи Карин , Поповићи . Источно од Обровца, око ријеке Зрмање су: Билишане , Мушковци , Голубић , Крупа , Богатник , Каштел Жегарски , Надвода , Комазеци , Ервеник , Мокро Поље и Радучић . Највеће српско село у Далмацију су Кистање . Сјеверно и западно од њих су Ивошевци , Биовичино Село , Модрино Село , Колашац , Нунић , Бјелина и Парчић . Између Бенковца, Кистања и Скрадина су села: Кожловац , Бргуд , Доњи Лепури , Булић , Островица , Добропољци , Гошић , Ђеврске , Зечево , Вариводе , Смрдеље , Крњеуве , Какањ , Ићево , Брибир , Жажвић , Међаре , Цицваре , Пираматовци , Ждрапањ , Ваћани , Горице , Братишковци , Пластово , Велика Глава , Сонковић , Грачац , Бићине и Скрадинско Поље код Скрадина .
http://www.srcekrajine.net/smf/images/benkovac.jpg
Bekovac 19 vek
http://www.srcekrajine.net/smf/images/Nosnja_iz_Bukovice2.jpg
Bukovica
http://www.srcekrajine.net/smf/images/vrlika.jpg
Vrlika 19 vek
http://www.srcekrajine.net/smf/images/NosnjaizZegara.jpg
Žegar 19 vek
http://www.srcekrajine.net/smf/images/srpkinja_knin.jpg
Knin Šibenik 19 vek
http://www.srcekrajine.net/smf/images/nosnja_split_1877.jpg
Народна ношња Спљет (Сплит)
"Српска зора" 1877.год.

_________________
Čega je duša puna to usta govore! (Isus Hristos)

Kao dete, pričala je Katarina svojim poznanicima kasnije, da je proživljavala srećne i vesele dane, naročito u velikoj bašti roditeljskog doma, gde je njen otac sam kalemio i negovao stotine najlepših ruža i gde su u šumarcima mirisnih jorgovana pevali slavuji svoju opojnu pesmu.

_________________
maillot de foot 2012