Ljubavi cuvenih Srba

Luna.* · **Poslato:** 17 Jul 2012, 12:45

Kako su srpski vladari ljubili i varali, i kakve su bile posledice njihovih strasti

Državna i politička sudbina Srbije u prošlosti često je bila u senci ljubavnih afera njenih vladara. Ni bivša Jugoslavija nije bila izuzetak. Od srpskih kraljeva, preko komunističkih maršala, do poslednjeg pogrebnika ove zajednice Slobodana Miloševića, ređale su se afere u kojima su aktivno učestvovale i venčane žene i ljubavnice, dajući svoj doprinos večnim balkanskim prevratima, koalicijama i trijumviratima.
"Tabloid" objavljuje najzanimljivije delove iz knjige dokumenata o ovoj temi, pod naslovom "Sve ljubavi srpskih vladara", kako bi čitaocima bilo jasnije u kojoj meri su intrige, prevare, tajne i javne ljubavi ovdašnjih vodećih državnika bile odlučujuće za promenu toka istorije i sudbinu čitavih generacija.

Voždova Jelena - miris svog i tuđeg cveća

Viševekovni život Srba s Turcima ostavio je za sobom mnoge posledice. Nauka ih nije posebno proučavala, pa o mnogim karakternim pojavama kod Srba u 19. i 20. veku nemamo uvek pouzdanu predstavu, kao ni iznijansiranu analizu ličnih i kolektivnih crta i osobina, i istaknutih pojedinaca i celog naroda.
Veoma je teško, možda i nemoguće, utvrditi koliko je turske krvi ostalo u srpskoj krvi, odnosno koliko smo genetskih osobina nasledili od Turaka. Jednostavno rečeno, koliko se Srbin 19. veka razlikovao od Srbina 15. stoleća?
Mnogi ratovi, vojni pohodi, ugušenje buna, potere za hajducima, odlasci fedualaca na spahiluke i teferiče prouzrokovali su često turska nasilja nad srpskim svetom. Poznavaoci doba uoči srpske revolucije tvrde da je narod u Srbiji bio gotovo podivljao. Ko bi poverovao da su naši preci iz tog doba "bili visokomoralni ljudi, ljuto bi se prevario."
U vreme kada je Đorđe Petrović stasao za ženidbu materijalno stanje Petrovića nešto se popravilo. O njegovoj ženidbi Jelenom Jovanović iz Maslešova u predanju ima dosta neistine. Porodična tradicija zna da je Petar prosio Jelenu za Đorđa, ali je bio odbijen, a razlog tome moglo je biti samo njihovo porodično siromaštvo. Jelenini roditelj bili su imućniji od Đorđevih, mada je priča o njenom ocu kao jaseničkom knezu malo verovatna. Ono što nije mogao da ostvari načinom koji su običaji propisivali Đorđe je ostvario otmicom. Zapažena je već tada njegova pokretljivost - pomalo je i hajdukovao - pa je ugrabio priliku i Jelenu "iz Jagnjila oteo i odveo doma, kada je jednom došla s kotlovima na vodu". To se moglo desiti u jesen 1785, a najkasnije s proleća 1786. godine.
Jedan od češćih vidova turskog nasilja bila su silovanja žena i devojaka, koje su potom ostajale trudne i rađale decu. Bila je to uobičajena pojava ne samo kod nas nego kod svih naroda koje su Turci pokorili. Bez namere da se u ovaj delikatan i složen problem posebno upuštamo, usuđujemo se da ukažemo na nekoliko zanimljivih slučajeva.
Od posebnog je značaja jedna zabeleška Vuka Karadžića o Karađorđu, njegovoj porodici i zagoričkom čitluk-sahibiji. Vuku je kazivao Topolac Đorđe Milojević da je jednog dana došao Turčin na svoj čitluk i tek oženjenog Karađorđa poslao da mu kupuje jarčeve. Udaljivši budućeg vožda od kuće, ovim rečima se obratio Karađorđevoj majci: "E Marice! I ti se sačuva od mene, i kćeri sačuva, ali snaju nećeš sačuvati."
Pa joj pruži dukat: "Na uzmi to, pa Jelena doveče da spava sa mnom."
Karađorđe se u međuvremenu vratio. Kada je čuo čitluk-sahibijine reči, hteo je odmah puškom da ga ubije, ali ga je majka u tome sprečila.
Kada je Turčin posvršavao svoje poslove, ona mu je rekla, ispraćajući ga njegom domu: "Dok mlada omiriše svoje cveće, pak će onda i tuđe."
Ovim umirujućim rečima majka je privremeno spasavala sina i snaju. Da bi sprečio Turčina u nameri da ostvari pravo prve bračne noći, Đorđe se odluči na bekstvo iz Srbije s celom porodicom i grupom seljana. Posledica bekstva je Đorđevo ubistvo oca Petra.
Spahija nije mirovao iako je znao za oceubistvo i porodično sklanjanje Petrovića u Srem, pa je u Zemunu pozvao Maricu na dogovor. U Zemunskoj parlatoriji jedan Turčin i jedna Srpkinja vodili su zanimljiv razgovor. Uporni Turčin uzalud je molio Maricu da se Petrovići vrate u zavičaj. Zaštićena, jer je bila na teritoriji druge države i time ohrabrena, ona je Mula Huseinu nabrojala sva zla koja je počinila i na kraju je dodala: "Naterao si me te sam žene birala i tebi podvodila."
Ovaj primer naveli smo kao primer kada Turčin, i pored svih uloženih napora, nije ostvario svoju želju da spava s voždovom majkom, sestrama i ženom, ali jeste s drugim Srpkinjama.
Turci su, naročito iz većih mesta kao što su bili Beograd, Užice i drugi gradovi, često pravili izlete u unutrašnjost i neretko činili pokore. Milovan Vidaković dao je u svojoj autobiografiji lep opis jednog takvog turskog upada u sela pod Kosmajem. Narod se pred obesnim Turcima i razigranim konjima sklanjao po lugovima i šumama. U sličnom pohodu Turci su oteli u selu Rogači sestru Janka Katića i odveli je u Beograd, gde je živela sa jednim Turčinom. Nije nam poznata sudbina njene i njenih potomaka posle pada Beograda u srpske ruke. Takvih primera, nesumnjivo, bilo je više.
Memoaristi s početka 19. veka beleže više primera turskog bezakonja nad Srpkinjama. "U Božurnji Adži Osman načinio čardak sproću vodenice na bregu, pa gleda kako žene zavaćuju vodu i peru se, pa koju oće zove i radi šta je teo s njima", kazuje Gaja Vodeničarević.
Topolski handžija Ibrahim preoteo je ženu Jevti Vodeničareviću i prisilio ga da živi više u šumi nego u svojoj kući. Malo mu je bilo što mu je oteo ženu, već ga je prozvao međedom, dok Jevti jednom prilikom, pri oranju sopstvene njive, nije dodijalo, pa digne oritak da hadžiji razbije glavu, ali ga seljani u tome spreče. Bio je to primer rešenosti da se konačno stane na put turskim nasiljima nad srpskim svetom, ženskim i muškim. Ubrzo potom izbila je srpska revolucija kao jedan od odgovora na tu vrstu turskog zuluma.

Karađorđe se isticao u junaštvu, ali ne i u ljubavnim avanturama. Milan Đ. Miličević je preterivao kada je navodio kao njegovu manu "slabost prema ženskoj lepoti". Samo još Bartalomeo Kunibert beleži da je vožd bio strastven prema ženama, makar onoliko koliko i prema piću. Tokom prve vladavine kneza Miloša često im se udvarao, iako su mnoge bile udate. Nažalost, nije zapisan nijedan primer koji bi kod današnjeg čitaoca, naviklog samo na voždove tuče s Turcima, izazivao simpatije i poneki osmeh.
Vožd je bio znatno umereniji u ljubavnim avanturama u odnosu na svoje vojvode i komandante. Poznata je samo jedna njegova ljubavna veza.
Mariji iz Brusnice bilo je suđeno da bude poturčena uoči Prvog srpskog ustanka. Živela je u Beogradu od nekih turskih harema, i to do oslobođenja 1806. godine. U opštem grabežu srpskih starešina za bulama, nekim slučajem, zapala je za oko Karađorđu i postala mu ljubavnica. Nije poznato zašto je odabrao baš tu Turkinju, čije islamizovano ime nije zapisano. Karađorđe je sa njom provodio retke vesele dane više od godinu i po. (Vuk Karadžić kazuje da je ova voždova ljubavna avantura bila "u početku bune", tj. 1804. godine, ali nam se ovo drugo kazivanje čini tačnijim.)
Marija je bila, očigledno, statista čvrsta i izdržljiva žena, pošto ju je vožd odmah obukao u muško ruho, zadenuo je za pas oružje, svrstao je među svoje momke i dao joj zastavu. Učestvovala je u nekim bitkama. Da bi je sakrio od svoje supruge Jelene i od svojih vojnika, on joj je, osim garderobe, dao i muško ime Marjan.
Kada je Jelena saznala za Mariju (odnosno Marjana), odlučila je da se ubistvom oslobodi suparnice. Nagovorila je i potplatila voždovog samoživog momka Pavla Cukića, koji je bez ustezanja ubio voždovu milosnicu sredinom 1808. godine i s razlogom se odmah odmetnuo u hajduke. Karađorđe "naplakavši se sit za Marijom", naredio je da pogube Cukića, ali on se spasao kazne. Moljen od supruge i prijatelja, vožd mu je oprostio i ponovo ga primio u momaštvo.
Slične pojave u njegovom životu više nije bilo, ili ih savremenici nisu zabeležili.
Voždova žena Jelena živela je skromno i povučeno. Boravila je isključivo u Topoli, baveći se kućevnim poslovima. Nema nikakvih nagoveštaja da se bilo kad mešala u voždove političke i državne poslove tokom celog Prvog ustanka. Budući da je Karađorđe, zauzet brojnim obavezama, pre svih vojničkim i državnim, retko boravio kod kuće, Jelena je najčešće bila u kući domaćina i domaćice.
Voždu su u Topoli dolazili mnogi gosti. U njegovom domu održavani su važni sastanci. O narodnim svetkovinama, posebno o slavi, svetom Klimentu. U Topoli i u njegovoj kući je uvek bilo mnogo gostiju. Jelena je morala sve njih da opslužuje, uz pomoć neke od svojih komšinica, budući da u izvorima nema pomena da je imala posebnu poslugu.
Čest gost bio im je ruski diplomatski agent Konstantin Konstatinović Rodofinikin. Njeno gostoprimstvo ušlo je u narodnu poeziju. Kada se iz boja na Varvarinu vraćao voždov barjaktar Tanasko Rajić, spazivši ga sa pendžera Jelena je istrčala pred njega:
"Skide njega sa konja Kulaša,
Odvede ga na tananu kulu
Vida njemu rane i previja
Zalaže ga lebom i jestivom
I poji ga rumenijem vinom."
Jelena je rađala voždu decu, podizala ih i brinula se o njima. Vožd i ona imali su sedmoro dece, tri sina i četiri kćeri: Simu, Savu, Saru, Polu, Stamenku, Aleksu i Aleksandra. Majku su nadživela četiri deteta.
Posle propasti Prvog ustanka, Jelena je delila voždovu sudbinu. Do kraja 1814. godine boravila je u Sremskoj Mitrovici, potom se preselila u Rusiju. U Besarabiji, u Kišinjevu i Hotinu, živela je do 1831. godine, kada se uputila u Srbiju. Knez Miloš nije joj dozvolio ulazak u zemlju, pa je s decom, bez ruske pomoći, provodila teške dane u Vlaškoj. Tek dolaskom na vlast kneza Mihaila, Jelena se posle 26 godina provedenih u izbeglištvu, krajem 1839. godine vratila u otadžbinu. Njen sin Aleksandar dobio je službu aprila 1840. godine, a Jelena penziju od 1.500 talira godišnje.
Živela je u Beogradu, povremeno odlazeći u Topolu. Knez Mihailo i kneginja Ljubica ukazivali su svojoj kumi pažnju i poštovanje. Umrla je u Beogradu, u dubokoj starosti 9. februara 1842. godine i sahranjena u Topoli, pored vožda. Kneginja Ljubica prisustvovala je pogrebu i pratila njen kovčeg do Topole.
Sačuvan je samo jedan njen portret i retki opisi očevidaca. Kada se 1813. godine sklonila u austrijski kontumac u Zemunu, opisana je kao voždova supruga, pravoslavne vere, visoka stasa, lica duguljasta, očiju smeđih, usta i nosa pravilnih.
Vojvoda i harem
Ljubavni životi Karađorđevih vojvoda bili su zanimljiviji. Za mnoge od njih može se reći da su "više ljubili ženski rod nego svoju ženu."
Trebalo bi naglasiti da ondašnja i sadašnja shvatanja bračne veze i ljubavnih odnosa nisu ista. Moral Karađorđevog i Miloševog pokolenja bio je nizak prema današnjim pojmovima. Živeći dugo u turskom ropstvu, Srbi su poprimili mnoge osobine svojih gospodara. Jedna od njih je i mnogoženstvo, a uporedo sa njim i bračna neverstva. Razvrata je bilo više nego što bi mogao čitalac da pretpostavi.
Pominjani Pavle Cukić, neiskazani junak i krvopija, za koga ništa na ovom svetu nije bilo grehota, godinama je živeo sa dve žene. Na isti način živela je druga istaknuta ustanička ličnost, poznati slikar Petar Nikolajević Moler.

Sudbina

Hajduk Veljko ženio se dva puta. Prva žena Marija bila je nezadovoljna muževljevim hajdučkim načinom života i svađala se sa njim zbog njegovih momaka, koje je dovodio u kuću i tražio da ih služi. Jednog dana odrekla je da ih dvori. Srdit, vojvoda joj reče:
"To su moja braća, s kojima sam dobio čest islavu, i sve što imam; ako li nećeš, ja ću te 'oćerati, pa uzeti drugu ženu."
Ovom pretnjom je nije zaplašio:
"Dok je živ Karađorđije, i moj brat, Stanoje Glavaš, nećeš ti mene oćerati."
Rasrđen njenim protivljenjem i nepokornošću pred bivšim hajducima, a sad već istaknutim starešinama, Veljko je oterao u materinu.
Godine 1809, kada su Turci osvojili Istočnu Srbiju sve do Morave, Marija je prebegla iz Jagodine u Beograd, a Veljko sa svojom družinom sklonio se u Poreč. Tu je sreo devojku Stanu, poreklom iz Hercegovine, koja je došla da se tuži Milenku Stojkoviću na bećare koji su joj oteli darove i haljine u rodnom Sikolu. Pre nego što ju je Milenko zapazio i uselio u svoj harem, ona je omamila Veljka koji je i odvede u svoj konak" kao da mu sluša gospođu i više je nikad ne pusti od sebe, nego je preobuče u varoške aljine i stane živeti sa njom kao sa ženom."

Tabloid

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 25 Jul 2012, 13:12

Supruga svoga u supružstvu vara

Ima sačuvanih podataka o ljubavima kneza Miloša, njegovih činovnika i narodnih starešina. Zanimljivo je da se većina ovih veza završila neuspešno, a poneke i tragično. U ovoj knjizi osvrćemo se na neke od njih, uzimajući u obzir najobičnije ljude, narodne prvake, pa i samog kneza.
Jovan Markov iz Najdaša, Vlaške regimente, iz Ćesarije, preselio se u Srbiju s jeseni 1818. godine. Jedan izvor beleži da je bio udovac s dva deteta, a drugi da je bio bećar. Nastanio se u selu Doljašnici, Pečke kneževine. U istom selu živela je žena, čije ime požarevački obornez Marko Teodorović nije hteo ni da zapiše, sa svojim mužem Matejom, rodom iz iste regimente.
Izvori ne beleže kako je uspostavljena veza između ove udate žene i Jovana, osim što nju nazivaju "kovarna" i "lestna žena". Njihova ljubavna romansa trajala je šest meseci i vredno je istaći njihovo uverenje da nisu hteli "od svakog ljubav svoju da krije". Nemamo podataka kakva je to veza bila, ali znamo da je Matejeva žena bila "nezadovoljna s tim što supruga svojega u supružestvu vara", pa je odlučila da sa njim što pre raskine i da sa svojim ljubavnikom započne nov život.
Upustivši se u strasnu vezu sa svojim ljubavnikom, ona je istovremeno smislila način kako da se oslobodi svog muža. Izvor iz koga smo crpli ove podatke ne govori ništa o tome da su između nje i supruga postojale razmirice bilo koje vrste. Ona je, ipak, pozvala jednog dana svog ljubavnika i predložila mu da ubije Mateju. Da bi ga pridobila i ubedila da izvrši zločin, ona se "zakune nebom i zemljom da ako on to učini, hoće ona njegova sasvim biti i da ga hoće večito ljubiti". Požarevački obor-knez, koji je o svemu ovome obaveštavao kneza Miloša, isticao je da ona nije mogla da nađe bolju priliku za zločinačko delo od zaljubljenog ljubavnika. Nije ga mnogo ubeđivala, brzo je pristao.
Potom je Jovan dozvao Mateju i zamolio ga da zajedno pođu u Ćesariju, da otud prevedu njegovu ženu i decu. Ne sumnjajući ni u šta, pošao je sa Jovanom "preko". Zaustavili su se na Dunavu, u Vilovu, selu Golubačke knežine, da na seoskom guvnu užinaju. Jovan tad ugrabi priliku te pripremljenom batinom mlatne Mateju po glavi. Obesan, udarao ga je više puta, izdrobivši mu glavu na najstrašniji način koji može da se zamisli. Mrtvog Mateju zatrpao je u salmu i pošao je ljubavnici da je "obraduje" vešću.
"Božestvo pred kim ništa skriveno ne ostaje" pomoglo je da se slučaj otkrije i razreši. Seljani su brzo pronašli mrtvo telo i odmah izvestili seoskog i kežinskog kneza. Namah organizovana potera uhvatila je ubicu u putu ka ljubavnici, svezala ga i odvela u Požarevac, gde ga je predala obor-knezu Marku Todoroviću. Potom je i njegova ljubavnica uhvaćena, dovedena u Požarevac i bačena u gvožđe.
Budući da nije bio nadležan za tako težak slučaj, požarevački obor-knez odmah je obavestio kneza Miloša i zatražio uputstvo šta da radi. Ipak, usudio se da naglasi da je ubica "smrt na svaki način zaslužio". Za njegovu ljubavnicu ništa nije prejudicirao, ali je ubicu žigosao tvrdeći da takva žena ne bi bila ni njemu verna i da bi prvom prilikom isto ponovila. On se još pitao da li je pametnije ubicu pogubiti na mestu zločina "da bi se narod takovi dela u budušće sačuvao", ili će ga poslati knezu.
Šta se s ovim ljubavni parom potom desilo nije poznato, ali može se pretpostaviti da ih je knez lišio života.
Jedna poznija beogradska ljubavna avantura okončana je s lakšim posledicama. Rista Diamandi iz Sreza doselio se u Beograd da bi se bavio trgovinom, ali ženu i decu ostavio je "na vilajetu". Tih dana umro je u Beogradu njegov zemljak Anđelaći, ostavivši za sobom mladu i lepu ženu Anu. Beli udovac i mlada udovica zagledaju se i zavole, požudno i strasno. Ljubavnici zatraže dozvolu za ženidbu, ali budu odbijeni jer se u malenom Beogradu saznalo da je Rista ostavio porodicu u Srezu. Rista ni novcem nije uspeo da potkupi sudije, pa se "kolenopriklono" obratio knezu pismom za dozvolu da može oženiti lepu Anu. I dok je strpljivo očekivao kneževu milost, nestrpljiva udovica pobegne u harem nekog beogradskog Turčina. Uporni ljubavnik čak dva puta izvlačio je svoju ljubavnicu iz turskog harema, nemilice trošeći na nju, i zbog nje, stečeni novac.

Knez nije dozvolio Risti da se ponovo ženi naredivši beogradskim vlastima da "otcepe" 50 batina. Uporni i nestrpljivi Rista, čim se pridigao od zadobijenih batina, po drugi put je iščupao Anu iz harema, potplatio palilulskog popa Đorđa, koji ga je venčao s mladom udovicom u jednoj krčmi. Kum im je bio jedan putnik namernik, a stari svat - mehandžika Stanica.
Beogradski sud je odmah saznao za nezakonito venčanje i priveo je verenike i svatove. Najgore su prošli mladoženja Rista i pop Đorđe, pošto su bačeni u aps. Tad je knez Miloš bio milostiviji, pa je Ristu oslobodio zatvora, a mitropolit popa. Svi su opet bili na slobodi, samo je Rista ostao neoženjen Anom. A koliko je još trajala njihova ljubavna avantura nema podataka u izvorima. Očigledno je da je Rista bio spreman na sve da bi privezao bračnim nitima lepu Anu, ali nju je zanimao koliko mladoženja, toliko, ako ne i više, njegov novac.
U brakorazvodnim parnicama, do kojih je najčešće dolazilo zbog ženskog ili muškog neverstva, žene su prolazile mnogo gore od muževa. Evo jednog primera.
Snaha Marinka iz Kumodraža izneverila je svog muža, ali se iz izvora ne vidi zašto je to uradila. Očigledno je da je za to imala valjan povod, budući da je Konzistorija razvela ovaj brak i da je dozvolila mužu da se ponovo oženi, a ženi da se ponovo uda. Ostarelom i uglednom domaćinu Marinku nikako nije bilo jasno kako je moguće da su oboje krivi, ili kako je on govorio, da niko nije kriv! Prvom prilikom požalio se knezu Milošu na neuobičajnu kaluđersku pravdu, a ovaj je pozvao mitropolita i naredio da se žena ne može udavati dok ne popravi svoje vladanje.
Posle godinu dana čedna života ona je zatražila od mitropolita dozvolu da se ponovo može udati, ali on je ne dozvoli novo brakosačetanije. Uporna u svojoj nameri ona se požali sekretaru Konzistorije Vasiliju Laziću, a on se ovim rečima obratio mitropolitu: "Verujem, Vaše visokopreosveštenstvo, da je ona velika i teška grešnica, ali se pokajala i moli Vas da joj pomognete u povratku sa grešnog puta. Vi barem znate da je to najbolji način da bludnica nestane. Vi znate dobro i da je sam Hristos praštao kajućim se bludnicama. Pa još i nešto više. Vi znate i da su Marija Magdalena i Marija Egipatska bile velike bludnice - pa su se pokajale i došle u red svetiteljki". Posle ovog tumačenja smilovali su se i mitropolit i knez i ona se još jednom udala.
Radi potpunije predstave o vremenu u kome se odigravaju opisani događaji, iznosimo podatak o životu u Beogradu, u ovo vreme još tursko-srpskoj varoši, u kojoj je vlast beogradskog vezira bila neograničena, dok se srpska tek uspostavljala. Umesto pomirljivog Marašli ali-paše, došao je 1821. godine za vezira preduzimljiviji i okrutniji Abdurahman-paša. Njegova čvrsta ruka brzo se osetila, jer je vezir želeo sve da vidi i sve da zna, pa je preobučen obilazio beogradsku varoš i kafane, slušao šta se govori i gledao šta se radi. Prva mera koju je preduzeo bila je da očisti grad od sumnjivih žena!
Povesnik je dugo i uporno tragao za beležnicom čokešinskog đakona Todora Mojića. Bio je uveren da je đakon znao sve o boju na Čokešini, čak i pojedinosti samo koje dobar posmatrač može da zapazi. Povesnik je odlazio u manastir Čokešinu, raspitivao se kod tamošnjih seljaka, pažljivo je posmatrao mesto bitke, pronašao je nadgrobne spomenike braće Nedić i njihovih saboraca i marljivo je zapisivao što mu se učinilo vrednim. Uveren da je izgubljen rukopis đakona Mojića, odlučio je da odustane od daljeg traganja. U njegovom poslu to i ne bi bilo neobično, budući da su zauvek nestala mnoga dokumenta iz vremena Prvog srpskog ustanka. Preci su izumrli, potomci su iskazali nemarnost prema delima svojih predaka, dokumenta su propala, tama je prikrila mnoge događaje.
Saznanje da je đakonova rukopisna knjižica objavljena u lokalnim novinama, i to u trenutku kad je poverovao da je njegov trud bio uzaludan, radovala ga je i koliko činjenica da se neko pre nešto više od jednog stoleća zanima za isti problem. Između đakona Todora Mojića i istorika bilo je više posrednika, koji su, prepisujući rukopis, otrgli od zaborava njegova kazivanja. Ali, nisu svi posrednici bili blagodarni prema budućim povesnicima.
O Todoru Mojiću se zna da je rođen 1781. godine, da ga je krstio Hadži Ruvim dok je bio sveštenik manastira Čokešine i da je kasnije bio latov (karantinski činovnik). Njegov otac doselio se iz Slatine u Čokešinu i tu je umro 1800. godine, ostavivši maloletnog Todora i Jelicu. Hadži Konstantin, iguman manastira Čokešina, prihvatio je Todora i naučio ga da čita i piše. Zahvaljujući tom njegovom trudu poznate su neke pojedinosti o čokešinskim junacima, kao i sudbina čokešinskog igumana.
Kada je povesnik saznao da je sveštenik Jakov Čupić preneo u radu "Manastir Čokešina" tekst rukopisa Todora Mojića, bio je siguran da će u knjii o "Voždu Karađorđeviću" verno predstaviti bitku na Čokešini, jedan od najvećih srpskih poraza u prvoj ustaničkoj godini...
Dugo je Hadži Konstantin bio iguman manastira Čokešina... Zanimljivo je ono što se ispreda o smrti igumana. Povesnik je našao u nekim zapisima da je iguman umro vraćajući se iz Kragujevca nakon sastanka sa knezom Milošem. Zašto je iguman umro na prečac "u putu"? Zašto je stradao posle kneževog poziva? Zašto hroničar nije ništa zapisao o njegovoj smrti, a jeste o pogibiji čokešinskih boraca?
No, povesnik je uočio skraćenje teksta hroničara koje se upravo odnosi na zagonetnu smrt igumana. Ceo odeljak prenosimo doslovno:
"Hadžija dobio pismo od Knjaza Miloša da ide u Kragujevac. Baš na Teodorovu Subotu otide, tamo ga uštroji Krdžo ciganin što je kteo da spava sa ženom Molera Gligorije. On je donet na Cveti, tu noć pade veliki mraz, sve uzebe. - Ovaj Hadžija umre na pravdi Boga 1926. godine. - Hadćija je umro 18. Meseca marta 1826. godine na putu."
Povesnik je saznao da se Molerova žena zvala Ruža i da je tog proleća napustila dom. Neko je video Ružu kada je na obližnjem brodu zagazila u Drinu, ali pripovedač nije bio siguran da se domogla bosanske obale.

Veseliji život
O ljubavnim aferama za vreme vladavine kneza Miloša sačuvano je više podataka, a mi skrećemo pažnju čitalaca samo na slučaj Đorđa Protića i njegove supruge Leposave. Kao i knez Miloš, i Đorđe Protić je rado trčao za suknjama, i posle kneza uživao ugled najvećeg ženskaroša. Leposavi nije promaklo muževljevo neverstvo, te i ona poče da se odaje veselijem životu, naročito kada joj je muž odsustvovao, odlazeći u državne misije u Jedren, Carigrad, ili neku varoš u zemlji. U kneževoj okolini, uvek spremnoj na šale i pošalice, tada se čulo kako će Lepa moći "slobodnije da vetri".

Izgubio glavu
Sačuvano je nešto podataka i o ljubavi kćeri kneza Miloša Savke i njegovog pisara Lazara Popovskog.
Jelisaveta - Savka se pre udaje, kao šesnaestogodišnja devojčica, zaljubila u lepog prečanskog kicoša, dvadesetpetogodišnjeg Aleksu Popovskog, sekretara kneza Miloša. Darovit, vredan i učen, Popovski je bio omiljena kneževa ličnost, koga je zvao sinom. Kada mu se zamerio, knez ga je vratio Jevremu, kod koga je i počeo kao pisar. Potom ga je pozvao i smestio u beogradski dvor, dobro isprebijao, pa ponovo uzeo za sekretara (1829).

U jesen 1830. godine, knez je u Kragujevcu uhvatio Savkino ljubavno pismo upućeno iz Požarevca njegovom sekretaru. Aleksa Simić tvrdi da je Popovski: "imao ljubov s malđom kćerju knjaza Miloša, Savkom", na šta nas upućuje i tragika ovog događaja. Knez je odmah poslao u Požarevac po Popovskog dva svoja momka, Peketu i Šarengaću, s naredbom da ga u putu ubiju. U Svilajncu su ga noževima isekli i zakopali u neko trnje, uzevši s njega haljine, sat i novce. Nije poznato koliko je Aleksina smrt pogodila Jelisavetu, ali pretpostavljamo da je gubitak gizdavog ljubavnika plaćala patnjom.

Tabloid

Luna.* · **Poslato:** 04 Sep 2012, 21:00

Петар и Зорка Карађорђевић (Петровић)

Толико је желела да јој муж постане краљ да је чак, иза леђа њему и оцу, организовала елитне црногорске јединице припремајући их за упад у Србију и преузимање престола. И није доживела тај тренутак. Умрла је као кнегиња 1890, тринаест година пре него што је њен муж постао српски краљ. Он је био пето од десеторо деце кнеза Александра и кнегиње Персиде, a она прва од девет кћери књаза Николе Петровића и књегиње Милене. Кнез без кнежевине ближио се четрдесетој кад је, можда уморан од бројних љубавних авантура (послед-ња момачка велика љубав била му је Марија Божбон), можда жељан да оснује породицу, можда заљубљен на ирви поглед, a можда невероватно политички мудар - одлучио да запроси „очевог сина", како је своју миљеницу умео да зове „таст Европе". Ученица петроградског института Смољни, где су се школовала деца најугледнијих руских породица, имала је тада деветнаест година и, по црногорским приликама, већ била мало престарила за удају, па још и без мираза. Ни у Србији владајући Обреновићи нису с одобравањем гледали на све то. Ипак, после силних преговора и благослова руског цара Александра III, који је обећао мираз, брак је склопљен на Цети&у (1883). Венчање је обављено у манастирској цркви, увсличано и присуством грофа Орлова-Денисова, царског изасланика који је донео богати дар - сафири, рубини и дијаманти беху поређани у облику руске заставе. После краткотрајног боравка у Паризу, кнежевић Петар враћа се у Црну Гору, где им се (1884) рађа кћи Јелена, a затим син Ђорђе (1887), чије рођење је пропраћено пуцањем и општим слављсм, и Александар (1888). Две године касније, после порођајних компликација, умире кнегиња Зорка, a само две недеље потом и новорођени син Андрија. У међувремену, умро је и Петров рођени брат Ћорђе. Све те несреће тешко су погодиле кнежевића Петра, који је после тога живео повучено, препуштајући децу бризи дојкиња, a себе - љубави и подршци своје таште, књагиње Милене. Септембра 1894. с децом се укрцао на брод који ће их одвести у Женеву И поред лошег материјалног стања, успео је да децу Александра и упише у школе у Петрограду уз помоћ својих свастика, „познатих Црногорки" удатих за руске кнежеве, тако да у лето 1898. деца стижу у Русију на школовање: Ћорђе у Александровски пук, a Александар у Правоведеније. Пет година доцније, одлуком Народне скупштине (2. јуна 1903), кнежевић Петар изабран је за краља Србије.

Vidovdan

Luna.* · **Poslato:** 12 Sep 2012, 17:46

Bratu oteo nevestu

Posle neuspele potrage za ruskom princezom i nekoliko ljubavnih veza, od kojih je jedna bila rodoskrvna, nestrpljivi knez Milan Obrenović je naprečac odlučio da se oženi Natalijom Keško.

Nestrpljivi knez Milan Obrenović je naprečac odlučio da se oženi Natalijom Keško

Njen otac je bio ruski pukovnik Jovan Keško, sa posedom u Besarabiji, a majka Rumunka, u rodu sa mnogim uglednim moldavskim porodicama. Ako i nije bila ruska princeza, Natalija je upola bila Ruskinja, što je delimično zadovoljilo zahteve srpskog kneza. Iako se braku vladara do tog trenutka poklanjala ogromna pažnja, ženidba Natalijom uopšte nije bila pripremana. Pretpostavlja se da je presudila Marija, kneževa majka, savetom sinu da baš ovu devojku uzme za ženu.

Knez je sa svojim bogatim bratom od tetke Aleksandrom Konstatinovićem pošao u Beč. Aleksandrova namera je bila da se upozna sa Natalijom, a ne Milanova. Ali, čim je video Nataliju, knez je bio hitriji od svog rođaka i, što je bilo uobičajeno za njega, odmah se zaljubio i brže-bolje je isprosio.

Natalija je sva srećna odmah pristala, uverena da joj se ispunjava proročanstvo jedne Ciganke, koja joj je rekla da će biti ne samo kneginja, nego i kraljica.

"Sanjala sam čaroban san i bila sam vrlo zaljubljena u svog verenika", zapisala je ona, iako se sa srpskim knezom viđala samo deset dana.

Sve se odigravalo kao u nekakvom ljubavnom romanu. Knez je srpske državnike, koji su noge podbili provodadžišući za njega, stavio pred svršen čin - obavestio ih je proševini samo jednim telegramom! Verio se sa Natalijom u Beču, a venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu 17. oktobra 1875. godine.

Pre toga je Natalija provela samo jedan dan u Beogradu, na jednom proputovanju iz Beča za Rumuniju. Beograđani su oduševljeno dočekali kneževu verenicu, pet godina mlađu od kneza. A ona je odmah odlučila da postane prava Srpkinja: dvor je odmah uposlio čuvenog srpskog jezikoslovca Đuru Daničića da kneginji daje časove srpskog jezika.

vesti online

Luna.* · **Poslato:** 15 Sep 2012, 19:41

Несрећна љубав Ђурђа и Изабеле

Крајем 15. века град Купиник био је престоница деспота Ђурђа Бранковића и позорница његовог бурног брачног живота с лепом Италијанком Изабелом

На левој обали Саве, у Срему, налази се велика мочвара, Обедска бара, чувена због разноврсних и многобројних птица мочварица. У ствари, Обедска бара је старо корито Саве - велика избочина коју је немирна река, променивши ток, одсекла па је настала такозвана мртваја у облику огромне потковице чије је чело окренуто северу.
Поред источног крака мочваре пружа се село Купиново у коме се налази стари манастир Светог Луке. По предању, њега је подигао деспот Ђурађ Бранковић средином 15. века. Километар од манастира, усред саме мочваре, уздижу се рушевине средњовековног града Купиника који су 1521. године разорили Турци.
Купиник су подигли Мађари 1388. године. Касније је припадао великом челнику Радичу Поступовићу, а потом и старом деспоту Ђурђу кога је ноћу 17. децембра 1455. године ту напала, ранила и заробила чета коњаника под командом мађарског великаша Михаља Силађија.
На крају је овај град постао престоница последњих српских деспота у Угарској, браће Ђурђа и Јована, синова деспота Стевана Слепог и унука старог деспота Ђурђа Бранковића.
Новембра 1485. године у Будим, главни град Угарске, стигла је жена Стевана Слепог деспотица Ангелина, са синовима Ђурђем и Јованом. Месец дана пре тога деспотица и њени синови били су у Инсбруку где се деспотичина кћи Марија венчала за једног од највећих велможа тог доба - Бонифација Палеолога Петог, маркиза од Монферата, и то у присуству самог немачког цара Фридриха Трећег.
Породица деспота Стевана Слепог дошла је у Будим на позив угарског краља Матије Корвина, сина Јаноша Хуњадија (Сибињанин Јанка), јер је од пада српске деспотовине, 1459. године, српски живаљ масовно прелазио преко Саве и Дунава и насељавао пусте јужне пределе Угарске: Славонију, Срем и Банат.
Мађари су радо примали Србе јер су они били бескомпромисни борци против Турака и сигурни заштитници њихових јужних граница. Као вођа Срба у Угарској нарочито се истакао Вук Гргуровић, син слепог Гргура, а унук деспота Ђурђа.
Са својим српским одредима Вук је често упадао на поробљена подручја и нападао Турке. Због његове неустрашивости и смелих подвига, народ га је прозвао Змај Огњени Вук. Међутим, у априлу 1485. године Вук је умро и Срби у Угарској остали су без вође.
Ангелина и њени синови годинама су се потуцали по страним земљама. Њеног мужа деспота Стевана Слепог, још пре пада деспотовине 1459. године, прогнала је из земље снаха деспотица Јелена. Стеван је отишао у Хрватску, а одатле преко Дубровника у Албанију, где се оженио Ангелином, кћерком Аријанита Колмена, рођака Ђурђа Кастриота Скендербега. Две године касније Стеван је са женом отишао у Млетке. У једном писму од 1. новембра 1476. године, Стеван препоручује своју жену и децу заштити Дубровачке републике.

Смештај у мермерном дворцу
Краљ Матија дао је Ангелини и њеним синовима на коришћење диван будимски мермерни дворац у Италијанској улици, некадашњу својину деспота Ђурђа. Указао је гостопримство Бранковићима не из неких племенитих побуда него зато што му је био потребан неко ко ће ратничке Србе држати на окупу, предочавајући им ослобођење њихове старе отаџбине.
Из једног краљевог писма од 1483. године види се да је само за последње четири године у Угарску избегло 200.000 Срба. Старији Ангелинин син Ђурђе, коме су тада биле 23 године, чинио се краљу прикладним за новог деспота. Овај наочити младић могао је, по Матијином мишљењу, да послужи као оруђе помоћу кога ће се чврсто држати Раци у Угарској, како су Мађари називали Србе.
Млади Ђурђе обрадовао се доласку у Будим, не због тога што ће у њему бити проглашен за деспота већ се надао да ће се уписати на универзитет који је краљ Матија основао пет година раније. Тада се у Будиму налазио читав низ италијанских уметника и научника које је краљ примамио великим наградама.
На пријемима и гозбама које је краљ Матија приредио у част будућег деспота Краљевине Рашке, млади Ђурђе сусрео се с Изабелом, рођаком Матијине жене краљице Беатриче, Италијанке из арагонске напуљске династије. Изабела је била узор античке лепоте. Међутим, убрзо су почели да се проносе гласови да њен смерни анђеоски лик и детиња љупкост нису у складу с њеним моралом.
За кратко време она је у Будиму измењала велики број љубавника. „Њој је занимљиво само оно што је ново”, тврдили су пакосници који нису имали задовољство да с њом проведу ноћ.
Отворена наклоност коју је Изабела од првог сусрета показивала према младом српском кнежевићу, створила му је доста непријатеља међу краљевим дворанима, а код његове мајке изазвала забринутост. Ђурђу то није сметало јер је свака његова мисао била посвећена Изабели. Ђурђев одани пријатељ, краљев библиотекар Уголети, омогућио је младима да се често састају у библиотеци.
Неколико дана пре Ђурђевог крунисања, у једној од раскошно уређених одаја краљевог двора, водио се разговор између краља Матије и Беатриче, његове жене.
- Зашто нашег штићеника не бисмо оженили вашом рођаком? - рекао је краљ. - Како сам обавештен, она га је потпуно залудела, али ни сама није равнодушна према младом Рацу за кога сам мислио да га одушевљавају само полице с књигама мог књижара Уголетија.
- Добра идеја, величанство! - одговорила му је краљица и наставила: - Венчати Ђурђа са Изабелом неће бити тешко, јер је он веома заљубљен у њу.
- Онда ћемо то лако извести. Само ме брине шта ће на то рећи његова мати која је сигурно преко српске властеле у Будиму обавештена о многим лакомисленим поступцима ваше рођаке овде и у Напуљу.
- То ја преузимам на себе, величанство - умирила га је краљица. - Уосталом, дугују нам захвалност за поклоњени Купиник и Сланкамен.
Скоро истовремено кад се овај разговор водио у краљевом двору, деспотица Ангелина примила је повељу краља Матије о поклону Купиника и Сланкамена.
- Видиш - обратила се деспотица Ђурђу - чему се могу надати изгнаници! Дају нам онај блатњави Купиник. То сада треба да буде престоница Србије уместо величанственог Смедерева или сјајног Београда!
Ђурђе, који је разгледао „Хронику Будензис”, прво дело штампано у Будиму 1473. године, одложи књигу.
- Али, мајко, ти све гледаш црно! Мада краљева дарежљивост није велика, ипак показује да нас цени.
Ангелина се тужно насмеши.
- Дете моје, цени он оних 30.000 ратника који се налазе на угарском тлу под стеговима деспотовине. Само, ко ће их водити? Ти ниси баш неки ратник.
Ђурађ приђе мајци и нежно је загрли.
- У праву си, мајко. Треба да их води Јован, а не ја. Знаш и сама какве је победе односио на витешким турнирима у Инсбруку. Поред тога, он се нада да Србија једног дана може да се ослободи ако се заједнички удари на Турке. Ја у то не верујем. Турци су толико јаки да ће ускоро заузети не само Београд већ и Будим који сада држи краљ Матија.
На ове речи деспотица се намршти и љутито одгурну сина.
- То значи да треба погнути главу пред несрећном судбином. Ти се још ниси ни родио кад су Турци покорили Србију. Не знаш за јад и покору које су они учинили, али знаш да су ти ослепили оца и стрица. Сличан си оцу који је постао изгнаник због неодлучности. Поред тога, како чујем, заволео си рођаку краљице Беатриче Изабелу, за коју кажу да је била свачија.
У очима деспотице појавише се сузе. Ђурђе клекну на колена и обасу јој руке пољупцима.
- Опрости, мајко! Можда ме сматраш кукавицом. Ја то нисам. Заклињем се да ћу потегнути мач кад год то затреба мом народу. Али, што се тиче Изабеле коју заиста волим, ниси у праву. То су само клевете наших непријатеља. Мајко, зар можеш посумњати у чедност таквог анђела?
Деспотица уздахну.
- Добро, сине, нека да бог да се варам.

Крунисање за деспота
На дан 1. фебруара 1486. године Ђурђе је у присуству краља Матије и све знатније српске и угарске властеле крунисан у цркви Светог Петра и Павла за деспота краљевине Рашке, Славоније, Срема и Баната. А затим се почело с припремама за одлазак у Купиник.
Два километра на север од данашњег Купинова, на левој страни Обедске баре, стоји црквица Свете Ангелине. До Другог светског рата на том месту налазила се истоимена црква од дрвета.
По предању, та црквица била је саграђена од делова галије којом су 16. фебруара 1486. године Дунавом и Савом из Будима у Купиник стигли деспотица Ангелина и њени синови. Они су са собом донели и тело деспота Стевана Слепог. Посмртни остаци овог несрећног изгнаника положени су тада у цркву Светог Луке, где су остали до краја 15. века.
Живот у Купинику није био ни приближно тако једноличан како се Ангелини у почетку чинило. Овај градић убрзо је постао средиште српског живља у јужној Угарској.
Некако у пролеће те исте године у Купиник је стигла Изабела под изговором да деспотици доноси краљеве и краљичине поруке. Деспотици се овај долазак није свидео, али Ђурђе је био срећан јер је после дужег времена опет видео Изабелу.
Свакодневно су одлазили на излете у околину, или су их мештани чамцем одвозили у лов на дивље патке и гуске.
Ђурђева љубав према Изабели распламсала се више него што се то могло и наслутити. Она му је узвраћала јер ни њена осећања нису била изазвана тренутном страшћу.
Једног предвечерја док су се јашући враћали са излета, Ђурђе се обратио Изабели:
- Морам ти признати да су ме у подсвести мучиле неке гласине које сам, мимо своје воље, чуо о теби.
Изабела му не одговори већ заустави коња и хитро скочи на земљу. Неколико корака даље, поред набујалих крошњи купина по којима је град добио име јер их је свуда било у изобиљу, налазио се мали пропланак обрастао травом. Ђурђе пође за њом и простре плашт на траву пошто је покретима изразила жељу да седне. Негде иза мочваре сунце је полако тонуло. Посматрајући тренутак Ђурђа, Изабела рече:
- Нису те преварили, Ђурђе. Можда је све оно што си о мени чуо заиста истина. Кроз мој живот прошло је много мушкараца. Било је кнежева, барона, витезова... Волела сам и волели су ме. Али, то је све било тренутно. Праву љубав осетила сам тек кад сам срела тебе.
Ђурђе, који ју је дотле нетремице посматрао, скочи увређен.
- Дакле, ипак је истина! Ти си најобичнија блудница! А ја сам поверовао да је сатана анђео. Мајка је била у праву!
Изабела устаде и приђе му заводнички се смешећи. Али, он је одгурну говорећи:
- Одлази! Одлази или ћу те задавити!
- Слушај, Ђурђе, ово ти ниједна жена не би рекла о себи. Али, ти си једини човек кога сам волела и кога волим. Ако желиш, ја ћу отићи и никада се више нећемо видети, али знај да ћеш за мене целог живота бити једини вољени човек.
Говорећи, она му се сасвим приближила. Видео је како јој се груди надимају. Осетио је да је завладала целим његовим бићем. Ухватио ју је за руку и повукао доле, засипајући је пољупцима. Над мочваром већ је био сутон.

Венчање у Будиму
Неколико месеци после овог догађаја, у будимској цркви Свете Марије венчали су се Ђурђе и Изабела. Жеља Матије и Беатриче остварила се на њихово велико задовољство.
Међутим, Ђурђева срећа није била дугог века. Изабелино понашање показивало је да она није могла да се ослободи својих ниских страсти. Везе с другим људима наставила је и у браку. Кад год се с братом враћао из ратних похода, Ђурђе је од мајке сазнао за нова неверства своје жене. Љутит, упадао би тада у Изабелине одаје.
- Ти си ипак остала иста! - викао је, цепао с ње хаљине и засипао је ударцима корбача. - Част ми не дозвољава да укрстим мач са свим твојим љубавницима.
Изабела је мирно подносила ударце. Кад би се Ђурђе мало смирио, прилазила му је и клечећи љубила његове чизме:
- Убиј ме, мили, убиј! Али знај да поред свега ја само тебе волим...
Разоружан њеним понашањем, Ђурђе није знао шта да ради. Његова безмерна страст према њој није му давала снаге да раскине. Међутим, после једног кратког боравка у Будиму, Изабела се потпуно изменила. О њој се више ништа није причало у Купинику, али је и према Ђурђу била хладна. Разлог томе била је нова љубав коју је нашла у угарској престоници. Ђурђе је патио.
Његов енергични брат Јован, храбри ратник који се задовољавао кратким љубавима које је налазио на походима, саветовао му је да ту недоличну везу прекине. Ђурђе је тешка срца пристао. Али, Изабела је и поред свих недоличних поступака ипак волела Ђурђа. Плакала је, чупала косу, молила да је не остави. Но, брак је био разведен и Изабела је морала да се врати у Будим.
Неколико година касније, после смрти краља Матије (1490), Ђурђе је за време борби око упражњеног угарског престола заузео непријатељски став према Беатричи. Можда је то била и његова освета због Изабеле.
„Због свог несрећног брака, Ђурђе није налазио среће у световном животу”, кажу стари летописци. Године су пролазиле, али он није могао да заборави неверну Изабелу. Једне хладне јануарске ноћи 1496. године игуман манастира Ждрела у долини Млаве постригао је у цркви Светог Луке у Купинику деспота Ђурђа који је тада добио монашко име Максим.
Као владика Максим касније је основао прву словенску штампарију у Влашкој и одлазио у Будим као посланик влашког војводе Михње Пакосног. На крају је постао београдски митрополит. Умро је у манастиру Крушедолу на Фрушкој гори, задужбини своје мајке, 16. јануара 1516. године.
Ковчези са земним остацима деспота Стевана Слепог, његове жене Ангелине и синова Ђурђа и Јована били су у Крушедолу све до 1716. године кад су их, бежећи после битке код Петроварадина, Турци спалили.

Ј. Р.
Zabavnik

Luna.* · **Poslato:** 25 Sep 2012, 21:14

Tragedija romantičnog vladajućeg para

Kralj Aleksandar i kraljica Draga bili su naš neobičan vladarski par. Draga je rođena 23. septembra 1866. godine u Gornjem Milanovcu u istaknutoj porodici Lunjevica. Prvi put se udala za Svetozara Mašina (1883) petnaest godina starijeg od nje. U braku je bila nepune tri godine, pa se kao udovica posvetila prevođenju i književnosti, bez većih ambicija i bez zapaženijih rezultata.

Svi su pomalo preterivali kad su pisali o velikom moralnom posrnuću Drage u vreme udovištva. Dobro obavešteni Stojimirović dao je uravnoteženiju predstavu o njoj i njenoj porodici: "Ceo Beograd zna da je Draga Mašin kao udovica stanovala sa svojim sestrama i braćom, da je primana u najbolje kuće... kao što se zna i to da su njome hteli da se žene ugledni ljudi, koji su bacili oko na tu izobraženu udovicu bez miraza, premda su znali da je nerotkinja, da je opterećena velikom porodicom koju pomaže i da je neobično gorda na svoje lunjevičko i čarapićko poreklo, kao i na srodstvo s Obrenovićima i Vukomanovićima".

Prema najnovijim istraživanjima, Draga je u periodu udovištva "imala samo jednu sentimentalnu avanturu", koju je želela da pretvori u brak, ali u tome nije uspela. Reč je o jednom francuskom inženjeru zaposlenom u orijentalnim železnicama.

Sudbina Drage Mašin, u neku ruku i samih Obrenovića, predodređena je bila njenim stupanjem u službu dvorske dame kraljice Natalije (1891). U vreme rastanka s mužem i proterivanjem iz Srbije, kraljica Natalija nikada ne bi uzela u službu osobu sumnjivog ponašanja i nemoralne prošlosti.

"Ja sam u njeno poštenje više verovala nego u svoje sopstveno", pisala je kraljica jednom svom prijatelju. Položaj dvorske dame bio je spas za lepu, inteligentnu i nesrećnu udovicu.

Prihvatanjem dužnosti dvorske dame, život Drage Mašin sasvim se izmenio. Taj položaj omogućio joj je poznanstvo i stupanje u intimne odnose s kraljem Aleksandrom.

Deset godina mlađi kralj Aleksandar bliže se upoznao s Dragom u Bijaricu 1895. godine. Nije tačno utvrđeno, ali se ne može isključiti mogućnost da je majka svesno usmeravala neiskusnog sina iskusnoj dvorskoj dami radi obučavanja u ljubavnoj veštini.

Čak je sina mamila i pomalo uspaljivala svojom dvorskom damom: "Draga je bila ožalošćena ne mogavši da obuče jednu divnu plavu haljinu. Ja sam joj rekla da ćeš ti njome biti oduševljen, jer će ona zapaliti Beograd".

Prema istraživanjima Ane Stolić, Draga Mašin postala je kraljeva milosnica marta 1897. godine. Planula je neobična ljubav jednog kralja i jedne građanke. Njihova prepiska, prepuna golicavih izraza, otkriva mnoge pojedinosti o toj uzavreloj ljubavi u koju se upustio jedan neiskusni ljubavnik i jedna ne više tako mlada, ali inteligentna i lepa udovica.

Ta ljubav krunisana je brakom i kraljevskom krunom (1900). Kralj Aleksandar je, kao i njegov otac, bio neuspeli prosac evropskih princeza. Ljubav koju nije mogao da nađe na strani bila mu je na dohvat ruke, tu pored majke, ali su joj se usprotivili i majka i otac.

Tom, prema mišljenju većine savremenika i povesnika, neprikladnom ženidbom, sin je otuđio od sebe i majku i oca, a potonjeg je čak prerano oterao u grob (1901). Srbija je izgubila svog gospodara, a Obrenovići su se našli na beznadežnom putu, jer se uspostavilo da kraljica Draga ne može da rodi. Bez naslednika nema dinastije!

Majskim prevratom (1903) Obrenovići su sišli s istorijske pozornice Kraljevine Srbije.

Veliki udeo u tragediji Obrenovića imale su žene. Sudbina dinastije protkana je, između ostalog, ženskim uticajima i intrigama.

Pera Todorović je zapisao: "Upravo ne zna se kad je gore i nespretnije, da li onda kada se sa ženama pregone i parniče, ili onda kada se sa ženama slažu i ljube, ali baš zbog te ljubavi svoje dolaze u sukob s celim ostalim svetom". Videli smo da knez Miloš nije bio u dobrim odnosima s kneginjom Ljubicom, koja se usuđivala da gađa iz pištolja njegove milosnice. Knez Mihailo razveo se od kneginje Julije, kao i kralj Milan od kraljice Natalije. Jedino je kralj Aleksandar držao do svog braka s kraljicom Dragom, ali taj brak nije naišao na odobravanje i razumevanje, ni kod nas ni u svetu, čime je bio otvoren put dinastijskoj tragediji. U odnosu sa ženama najgore je prošao kralj Aleksandar, koji je, za razliku od svojih prethodnika, iskreno ljubio svoju suprugu i za koga nije vezana nijedna rodoskrvna ljubavna avantura. Od kneza Miloša, koji je imao toliko dece, pa do kralja Aleksandra, koji je ostao bez poroda, nasledna nit bila je sve tananija, što je bio pouzdan pokazatelj nestanku dinastije Obrenović sa srpskog prestola. Kneginja Julija i kraljica Draga nisu mogle da rađaju. Žene i deca, posmatrano s dinastijskog stanovišta, njihova su osnovna slabost.

Mnoge političke i ljubavne afere pratile su ne samo vladare iz kuće Obrenović već i njihove supruge i potomke.

Neko je ispleo ironičnu teoriju o tome da su "za Obrenoviće bile kobne žene, a za Karađorđeviće ljudi (zbog njihove povodljivosti za rđavim savetnicima)".

Glas javnosti

Luna.* · **Poslato:** 28 Sep 2012, 10:29

КНЕЗ МИЛОШ (1780-1860) И КНЕГИЊА ЉУБИЦА (1785-1843)

Господар све ово гледа са стране. У Петрију, па у Љубицу. Да ли га ово заиста забавља? „Шта могу, Љубице, кад ти Бог није дао?...” „Тако?” Рука јој сама креће ка оном клину, о којем виси Милошев пиштољ. Крај представе, господару! Завеса пада. „Пиштољ Милошев, рука Љубичина. Да видимо: хоће ли слагати?” Била је на сахрани. Све је гледала, скривена, до гуше у блату. Осам месеци касније, родила је сина. Михаило. Лепо име. Значи: Богу сличан. А на ногама Петријиним, кад су је сахранили, биле су папуче. Жуте

Претходне ноћи је сањала Кума. Дошао јој је у сан, носећи своју главу у рукама. Рекао је: „Поздрави мужа.” Пробудила се од сопственог вриска, пре свитања. Милошева страна постеље је празна. Додирује беле, везене плахте. Хладне су, господар није спавао овде. Устаје. Обува жуте папуче уредно сложене поред постеље. Уплиће косу у пунђу, умива лице млаком водом из бокала. А онда, чује кораке. Женски кикот, удах-издах, шапат, пред вратима. Ослушкује. Опрезно прилази. Судара се са својим мужем. Он стаје, препречи јој пут, и она остане тако, ту, испред њега. Не миче се. Крајичком ока, преко његовог рамена, угледа бело-плаву хаљину. Угледа босо женско стопало, како замиче у мрак.
Љубица стеже усне. Милош је гледа. Она ћути.
„Шта је?” пита је. „Зашто ћутиш?”
„Не ћутим”, промрмља себи у браду, крене напред, али он је задржи.
„Зашто ћутиш?”
„Ако проговорим, господару, ако сад проговорим...” помисли. Али не каже ништа. Оставља ту мисао недовршену, у глави. И док излази из собе, у којој њен муж није спавао, стиже је као прекор његово:
„Само ти ћути!”
Иза лошег сна, дан је почео горе. Покушава да скупи расуте мисли, покушава да мисли на обичне ствари, на платно у својим рукама, на пример, шије па пара, и тако у круг. Ништа јој не иде. А и не осећа се добро. Јутрос јој је, после оне сцене, припала мука. Мука јој је и сада.
По кући се мотају девојке, послују, причају, певуше, месе хлеб... Једна је примети како са платном у руци одсутно седи и гледа у небо: већ је подне. Девојка стаје пред њу уз наклон: „Треба ли помоћ, госпо?” Лице јој не види добро, јер је гледала у Сунце.
Зато је пита: „Која си ти?”
„Анка”, одговори девојка. Кнегиња посматра њену хаљину, белу, црвеним извезену... То није та. „Анка. А где је Петрија?”
„Петрија још није изашла, господарице”, девојка не скрива осмех. И пре него што стигне да нареди да је позову, иза својих леђа чује познати глас.
„Ево ме”, каже Петрија. Каже се: „Eво ме, господарице”, помисли, али не каже ништа. Ћути, а онда се пита колико још може да ћути.
„Петрија, иди на’рани свиње!”
Девојка шири своје плаве очи: „Ја?”
Љубица устаје: „А зашто не ти, Петрија?”
Ова се дрско насмеши. Покупи своју бело-плаву хаљину, климне главом уместо наклона, а затим оде у задње двориште. Кнегиња је испрати погледом... Како је само постала дрска, та мала. Зову је Мала Госпођа. Звони јој још у ушима оно њено зачуђено: „Ја?” Ти, наравно, у кога гледам! Ко да је она боља од других, Боже сачувај. Додуше, лепо пева... Па шта?! А и уме да чита и пише. Добро, за то јој свака част... Сећа се Љубица како је прошлог месеца причала с Караџићем, када је дошао да моли за новац, што му недостаје да доврши превод Светог Писма.
„Немам више и не могу ти дати. Народ нема шта да једе, Вуче!”
А Петрија? Мота се туда, служи, нити је ико гледа, нит’ је ко шта пита, стане одједном са стране, па каже:
„Вера је за душу народа ‘рана. Свето Писмо превести, значи душу гладном народу нар’анити...” Мудрица!
И шта је друго могла Љубица, после тога? Дала му је новац. На. Ево, узми. Кад је одлазио, видела је како љуби Петрију у руку. Слушкињу у руку, као владику, Боже опрости! О, чуда! И шта ће жени да чита букве? А њен муж, Књаз Милош, који се тој вештини Петријиној толико диви, ни сам је никад није изучио. Мисли на нешто друго, молим те мисли на нешто друго...

ПАПУЧЕ ЗА ДРУГИ СВЕТ

Јуче је овде била Круна, јетрва Љубичина, жена Јевремова, да каже како ниже Рудника има Циганка што сваку травку зна. Чудна је, кажу да је вештица. Неће са сваким да говори, али... „Кога је од ватре лечила, тога се ватра као од воде клони.” Дошла је да предложи Љубици да неког пошаљу по ту жену, не би ли малом Милану пронашла лек. Јадно дете! Тек што прездрави, опет се сручи у постељу... „Послаћу неког, још данас, Круно.” Тако је рекла. Док ју је испраћала до капије, Круна је стегла под руку: „Свашта се прича по народу, Љубо. Смири ту малу, ако Бога знаш. Син ти је нејак, болешљив, јединац, а муж ти од тебе чини спрдњу.” И чим се овога сети, опет јој буде мука. Није послала никог. Јетрви је рекла да сутра дође опет. Рудник није далеко. „Што не би ти и ја, Круно, пошле саме? Чекаћу те, кад падне Сунце.” А Сунце никако да падне.
Покушава да мисли на обичне ствари, на било шта, ништа, ни на шта, на нешто друго, било шта друго. На платно у својим рукама, на пример. Нешто није у реду? Ништа није у реду. Није њој, Љубици, муж ни раније био веран. Изашла је она на крај и са Радојком, и са Станом, и с којекаквим цурама што их је код ње слао, „да им нађе какав посао”, па „да јој помогну у кући док се работа на суду не сврши”. Све то она зна. Али, ово... Ово је нешто друго. „Мала Госпођа”. Да ти се смучи.
Врти јој се у глави... Ово, ово је нешто друго. Покушава да смисли шта није било у реду. Од прошле Вукове посете, до данас, нешто је изостало. Нешто, нешто, нешто... Нешто није у реду. Нешто је превидела. Како и не би када је сва... сва је расејана, све јој је, баш све, у глави мутно. Покушава да мисли на обичне ствари. На платно у својим рукама, на пример... Нешто је изостало... Убоде се на иглу и цикне... Ово је нешто друго. Погледа свој прст. Види крв. Остаје тако и гледа капљицу крви. Црвена флека на белом платну. Одједном, помисли да зна. Мисли, мисли, мисли, рачуна... То је!
Требало би да одмори. Отићи ће у своју собу, лећи и тамо сачекати Круну. И онда, одлази у своју собу. Леже у постељу, и поглед јој пада на пиштољ Милошев, окачен о клин.
Кад су се волели, последњи пут, рек’о је: „Љубице, роди ми сина.” Било је нешто чудно у њему, у том његовом: „Роди ми сина.” Било је нешто сабласно, и уплашила се, стварно јесте. „Мој син није мртав, Крњо.” Тако је рекла: Крњо. Баш намерно. Баш тако. Од тад је није ни пипнуо... Сада лежи исто, као и тада. Гледа у његов пиштољ, који виси о клину. Опет јој је зло... Мути јој се у глави, устаје и истрчава из куће.
Жуте папуче остају уредно сложене на поду.
Повраћа. Умива се. И опет повраћа. Опет се умива, а затим креће назад у собу. На вратима стаје, укопана. Петрија седи на рубу њене постеље. Завлачи своје стопало, у Љубичину папучу. Разгледа како јој папуча стоји, смешка се, па обува и другу.
„Шта то радиш, Петрија?”
Реченица пара тишину, као пуцањ, као гром. Из ведра неба.
„Опрости”, каже девојка. Брзо се изува, спушта поглед, сва румена у лицу. Каква мучна ситуација.
„Опрости”, понавља постиђено. „Не знам шта ми је било.”
Крене на врата, али Кнегиња стане испред ње.
„Чекај, девојко. У очи ме гледај. Тако.” Стоји пред њом. Очи у очи. Саме. Нигде сведока. Никад до сада нису се нашле овако близу, и Петрија наједном помисли како је нешто у Љубичиним очима подсећа на мајку. Глупа помисао. Зна да је глупа, па је склони са стране.
„Јесу ли ти таман, Петрија?” Девојка ћути.
„Јесу ли ти таман моје папуче, чујеш?” „Јесу”, прошапће.

ВРТЛОЗИ И КРИВИЦЕ

Крива је. Није крива што их је обула, крива је што су јој таман. Љубица се смеши, а онда, одједном, питање: „Какав је чо’ек био твој муж, Петрија?”
„Мој муж?” Хтела би да је слаже, толико би хтела да је слаже, али... нешто у Љубичином погледу, нешто строго, гордо, а опет топло, нешто што подсећа на њену мајку, мада то не уме да објасни, то нешто, шта и зашто... Хтела би, тако би хтела да слаже, па, ипак, изговара истину: „Никакав.” И већ се каје. Проба да ублажи: „Нејак. Ко дечак.” Пита се зашто је ово рекла. Могла је да каже било шта друго, могла је да ћути, тако је, Петрија, само ти ћути! И хоће. Ћутаће. То је одлучила.
„Као твој син. Болешљив. Мршав.” Умукни, Петрија! „Нисмо ни две године живели, кад се изврнуо. Јадничак.”
„Бог да му душу прости”, каже Љубица. „Ниси га волела.”
То није питање, то је закључак. Нико је, дакле, ништа не пита. Не мора ништа да одговори, па опет... Петрија до сада није примећивала ово код Кнегиње. Тон, начин на који гледа, дубоко, озбиљно, као икона. Жели да слаже, толико жели, и нема разлога да јој се правда. Жели да ћути, па ипак говори: „Моји су били сироти људи. Нико ме није ни питао. Нисам могла да бирам.” Љубица ово разуме.
Саосећа, мада њени нису били сироти људи, и мада ова девојка овде није њена пријатељица. „Змијо”, помисли. „Је л’ треба зато да те жалим? Да ти опростим што спаваш с мојом мужем, јер ниси могла да бираш.” Која уопште може да бира? То не постоји. Није могла ни она. На леђима има белег. Обележена турским пророчанством. Није јој било ни петнаест година, када су дошли да је одведу. Код паше. У харем. Да је удају, да је потурче. То тамно, као облак, та флека на њеним леђима, према некаквом предсказању значило је како ће једном знати за великог господара. Није могла да бира. У харем, или за Крња. Сумњив избор. Никакав избор. Пита се шта би одлучила Петрија. Шта би Петрија, на њеном месту?
Није се она, Љубица Вукосановић, од оца Радосава и мајке Маре, удала за Кнеза. Он је њен белег, крст на њеним леђима, њена срећа и њена несрећа. Није га бирала. Он јој је дошао, неизбежан. Као судбина. Како то објаснити овој девојци овде? Кад би се стварно потрудила, изабрала најтеже речи, саму би себе повредила много више него њу. Зато ћути. Загледа Петрију. Замишља руке свог мужа на њеним раменима и ту слику, зачудо, прихвата веома лако. Равнодушно. Муж јој ни раније није био веран, али ово, ово је нешто друго.
„Колико ти је година, Петрија?” „Двадесет. И једна”, каже. Љубица помисли: „Шта то радиш, дете? Бежи, сад, док можеш, шта ће ти то?”
„Млада си”, каже јој. „Лепа. Требало би уредити да се поново удаш. Не брини, ја ћу се за то заложити код Господара.” Ово је стварно превише. Чак и за Петрију. Зашто се прави да не зна? Па, цео град је зове Малом Госпођом. Чак је и у цркву одлазила са Кнезом. Уосталом, зар она није млађа и лепша и паметнија од ове жене овде, па нек’ му је и стопут венчана? И баш кад удахне ваздух да јој све то саспе у лице, улази Анка: „Господарице, дошла је ваша јетрва. Каже да вас позовем.”
Петрија с трема посматра Круну и Љубицу, како се пењу на кола. Љута је. Љута? Слаба реч... Чим скрену за прву кривину, она ће право код господара. Тако је! Иде право код Кнеза. Какве год послове има, нека их одложи, с овим се не може чекати. Све ће му рећи, све у лице, све, све, од речи до речи тако. У глави смишља говор, дорађује, труди се, бира најтеже речи. Све ће му рећи, па нек’ је отера. Нека је уда за другог, нека је убије – више неће да ћути. Неће друга да му буде, хоће све. СВЕ! Занима је, јако је занима израз на његовом лицу. Рећи ће: ради са мном шта ти је воља, ал’ њу да зовем „господарице” нећу! Није ти мушко родила здраво! Твој брат и она његова жена већ виде свог сина, у твојој столици. Жена ти све против тебе ради, отерај је, још данас, а ја се кунем да ћу њену децу пазити као своју! Није је брига шта ће с њом бити, она га воли. Во-ли. Да, тако ће рећи. Рећи ће: „Волим те, више од себе, никада ти се нисам противила, али овако даље не могу! Отерај је!” Виче. ... „Полако, Петрија. Успори. Тако. ‘Оди. Лепа си када се љутиш...”

ТО МАЛО СУДБИНЕ НА ДЛАНУ

Циганка узима Љубичин длан, Љубица извуче руку. Жена се гласно насмеје. Права вештица. Лепа је. Као грех. „Нисмо због тога дошле”, каже јој Круна, „него да питамо знаш ли како да излечимо дечака. Већ пола године има ватру. Колико тражиш? Само реци. Даћемо ти све!”
Циганка гледа у Љубицу, па у Круну. Пита: „Је л’ ти то син?”
„Није мој син”, одговори Круна. Љубица ћути. Лице је сакрила марамом, али је Циганка изгледа зна. „Твој син, госпођо”, каже, „биће велики. Богу сличан.” Љубица заборавља на своју мараму, погледа Циганку, откривши лице: „Хоће ли оздравити?” Циганка је добро погледа, а затим спусти поглед у прашину. Не говори ништа. „Хоће ли оздравити?!” Тренутак траје бескрајно дуго. „Ја ти не могу помоћи.”
Кнегиња остаје слеђена. Циганка узима њену руку, она стоји, немоћна, непомична, не покушава да се брани. На кратко погледа Љубичин длан, затим јој спусти руку на трбух. Гледају се у очи. „Твој син”, каже јој. Очи јој црне. Као поноћ. Чује се гром.
„Пробуди се!” Ништа. Круна је хвата за раме. „Љубо, буди се! Скоро смо тамо. Хајде, душо. Шта си то сањала?”
Отвара очи. Срце јој удара тако, да јој се чини како читава кола одскакују, у ритму њеног пулса. „Нећу да идем код те жене!” каже. „Нећу!” виче.
„Шта ти је, Љубо?”
Она зна шта јој је. Зна шта је било, и шта ће бити.
„Окрећи кола, идемо назад!” нареди.
„Не буди луда”, виче јој Круна.
„Нисам луда, идемо назад. Почеће олуја!”
Круна се загледа у небо. Каква олуја? „Бог с тобом, Љубице. Нема ни облачка. Погледај!” „Нећу. Окрећи. Назад!”
Никад је није видела овакву. За све ове године, никада није видела јетрву у овом стању. Брине је. Све је то брине. Кочијаш окреће кола... Љубица ћути. И Круна ћути. Свака у својим мислима... Напокон стижу. Кнегиња трчи до куће.
„Шта је то, Петрија?”пита улазећи у собу.
„Спремам постељу”, каже Мала Госпођа.
„За кога спремаш постељу?”
Господар све ово гледа са стране. Као да се не догађа стварно. Као у позоришту код Јоакима Вујића. Сцена набијена, да све пршти. Луде жене!
Петрија се не повлачи.
„За себе, и господара.”
„Где ћу ја спавати?”
Петрија слегне раменима: „Фала Богу, велика је кућа.”
Господар све ово гледа са стране. У Петрију, па у Љубицу. Да ли га ово заиста забавља?
„Шта могу, Љубице, кад ти Бог није дао...”
„Тако?”Рука јој сама креће ка оном клину, о којем виси Милошев пиштољ. Крај представе, господару! Завеса пада.
„Пиштољ Милошев, рука Љубичина. Да видимо, хоће ли слагати?”
БУМ! Велико бум. Онда тишина.
„Лаку ноћ, Мала Госпођо.” (Прави наслов за драму код Јоакима.)
Трчи низ двориште, ка капији. Одједном - почиње киша.
Била је на сахрани. Све је гледала, скривена, до гуше у блату. Падало је, и падало, и то је добро, помислила је... Киша сакрива сузе. Патетично? О томе није размишљала. Ако и јесте, није ни знала ту реч.
„Знам шта сам урадила. Искрено се кајем. Но, ако би мојем господару у којем случају требала крв, хоћу је за њега добровољно дати. Несрећа је моја што сам женског рода и слабог расуђенија, па сам тако увредила свога господара.”
Осам месеци касније, родила је сина. Михаило. Лепо име. Значи: Богу сличан.

А на ногама Петријиним, кад су је сахранили, биле су папуче. Жуте.

Милена З. Богавац
srbija

Luna.* · **Poslato:** 28 Sep 2012, 19:53

КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ И КРАЉИЦА ТЕОДОРА

У тај је вир све своје повукла. У том је виру своју љубав, своје стрпљење, трпљење, сву своју скромност удавила. Испливао је Душан. Њен млађи син. Олуја њене душе. У њему сав њен скривани гнев. Чист пркос и огромна снага. Да се људи не стиди и Бога не плаши. Да на свог оца не личи. Читав свет да покори и пред своје ноге простре. Таквог га је родила. Направила. Силног. Против света и против Стефана – богобојажљивог, остављеног, вечито тужног и увек изиграног, за све с овог света изгубљеног, свог господина мужа. Сада је поново могла да покуша да га воли. На његов тих и постојан начин. Лепо, лако и некако узгред

То с Тобом, Теодоро, могла је бити сама срећа. Срећа сама. Дар Божји име ти значи, све с тобом могло је бити дар, од Бога вишњег. Али... Није он. Није он, Стефан, могао да види срећу.
Од свих најтужнији, власник све невоље, краљ тужног, невољног, невољеног, Стефан, није могао то да види. Очи су му, тамне, дубоке, увек у свему гледале мрак. Очи су му, Теодоро, биле провалија. Бездно. Тмина. И ти си, кротка, увек сама, само склизнула доле... Тамо. Где никад ништа присно... Где никад ништа топло, од Бога просто, ко чиста љубав даровано, није се срушило, никада није. Никада ништа просто. Опрости, Теодоро!
„Ко није умео бити сужњем, умети неће да буде Краљ.” Том га је реченицом, отац испратио, по први пут. Мајке се не сећа. „Краљевима нису потребне мајке. Очеви су им потребни мање. Ко није оцу одрубио главу или бар круну с главе – тај није знао како да постане Краљ.” Затим следи смех.
Тим му је смехом, отац његов, Стефан Урош Други Милутин, одговорио на питање: ко ми је мајка?
„Нико, сине мој. Краљевима нису потребне мајке.”
„Ко ме је родио, Благочастиви?”
„Моја сагрешења. Према ближњима, пред Вишњим. Ја сам те родио. Да би ми дошао главе, сине. Да би својим смртним грехом откупио моју смрт.”
Сувише. Не мисли! Одбиј! Склони! Мисао та нека никад не слети, никад за твоје огромне очи, никад у твоје црне, не! ... Отерај је као птицу. Сову. Ону што не спава. Што ноћу лови а дању слути, хучи, најављује скору смрт.
Волео би да може.
Волео би да је могао да има више времена са својим оцем. Волео би да су могли још који пут о томе, сами. Волео би да га тог дана његов помало отац, а више краљ, није од себе послао. Далеко. Од свега блиског. Од себе, заправо. Само од себе. Краљ Стефан Урош Други Милутин отерао је најстаријег сина од себе. Све друго, сви други били су небитни. Дечак, Стефан Урош Трећи, чупав, мусав, таман, очију као угаљ – црни угаљ, какав рудари Саси ваде са дна ждрела земље, из пакленог огња; очију тамних; крило гаврана, ноћ – тај дечак је само њега имао. Само је њега, свог оца, волео у присуству само једног сведока.
„Господе, Боже?!...”
Тако је отишао. С тим питањем. Мали, храбри Стефан. У земљу страну и чудну. Сумњивих обичаја, променљивих граница, вере још сумњивије. Јесте. Тамо је био. Прогнан, проклет, далек од свега познатог, драгог, блиског. Близу необичним људима. На двору којим влада сурови Ногај, избријан, оштар, преплашен као бритва, гладак, љигав, ужасан и смешан татарски кан.

СЕЋАЊЕ НА НЕПОЗНАТО

Прошле су године. Да је имао мајку, заборавио би матерњи језик. Да је имао оца, заборавио би његове речи. Да је имао дом, јахао би ка њему брз као муња. Али, Стефан се свега сећа. И штеди свог црног, ситног а снажног коња. Никуда не жури.
Нико га никуд не зове. Одлази себи у госте, тамо га нико други не чека. Краљевић Стефан и његова пратња полако јашу ка Западу. Залази Сунце. Доле, негде дубоко, чује се како жубори река. Мала. Поток. Поточић. Брз и дрзак, бистар. У свом звонком жуборењу постојан, као сећање. На људе, земљу, језик и мајчинску љубав, коју не познаје. Одакле извире сећање на све оно што не познајеш?!
Тако малена река, помисли, а тако дрско брза и бистра. Бистрица, даје јој у себи име. Бистра – бистрија – многобистра – Бистрица. Игра се речима, српским, што му жуборе бистро у грлу. Осећа бујицу. Лед му се под брадом отапа, пролеће, речи ће потећи. Речи на матерњем Стефана Уроша Трећег без мајке, однеће све. Преплавиће и опрати године ропства на татарском двору, превалиће даљину и спојити, као што река спаја извор и ушће. Леп поглед, одавде...
Ово је добро место, помисли Стефан. Узвишено, равно и травно. Лежи на највишем, сачињено сваким дрвећем, многогранато и многоплодно, а одасвуд теку најслађе воде и извиру велики извори. Боголепо, многочудно. Овде ће провести ноћ. И ту, на том месту, очију широм, Стефан слуша жуборење Бистрице у свом грлу. Стефан лежи, гледа у тамно, звездано.
Не спава. На очи му се, црне и сјајне, ко пролећно небо над његовом главом – на којој тек помало, тек, тек мало, ко трава испод снега, тек, ето толико косе расте – на очи му се црне и сјајне, ко пролећно небо, спустио сан. Није спавао. Сањао је. Будан. Светог.
Кажу да је сан лажа. Кажу: Бог је једина истина.
Стефан је Светог сањао будан.
Није сањао.
Јутро. Као ножем у млеко. Бљесак. Краљевић још увек не спава. Први му се ужарен Сунчев зрак зарива у зеницу. То боли!
– Краљевићу, зар сте још будни?
– Које је ово место? пита.
– Ово је место звано Дечане. Област хвостанска... Чујете? Пева кос. Код куће смо. Скоро сасвим код куће. Док се Сунце попне, већ ћемо бити у Неродимљу. Кад сенке на друму нестану, стићи ћемо на двор Вашег оца.

ОЧИ ЗА ДРУГИ СВЕТ

Јутро. Као ножем у млеко. То просто боли. Опрости, Теодоро!
То с тобом, Теодоро, могло је бити сама радост. Радост сама. А једина сама ипак си остала ти. Није он. Није он, Стефан, могао да те види. Очи су му, тамне, дубоке, увек гледале у неки други свет. Очи су му, Теодоро, биле рупа у небу. Сјај. Бљесак. Као када се први сунчев зрак одбије о сребро. Крст. И ти си, нежна, увек добра, само нестала, горе... Тамо. Где никад ништа јасно. Где никад ништа мило, човеку драго, као жена – као, тек, тек ето толико: жена, није залутало, никада није. Никада ништа смешно. Смеши се, Теодоро!
И смешила се. Увек се смешила. Кад год би, макар на трен, укрстила поглед с погледом свога мужа. Покушавала је.
Била је страсна, па хладна. Блиска, па онда далека. Храбра, па сасвим преплашена. Верна њему, верна једино Богу. Покушала је све. Господе, Боже! ... А онда је, напокон, одустала. Када је Душиц, њихов старији син, још дечак, испустио душу, она је и без своје остала. Када је стало његово срце, њено се сломило. Куцало је, уистину, брже и дубље него пре, али је било напукло. Кроз те је пукотине отекла и сва она љубав за њеног мужа. Стефана Уроша Трећег Далеког. Стефана Трећег Јадног. Стефана Трећег Прогнаног. Слепог. Мусавог. Нејаког. Није га више волела. Он, његов син, њено тело, смрт, ропства и сјај, плакања, смех, све је постало исто. Стопило се у исто. У мрак.
Још се само чинила кротком. Само се чинила драгом. Смешила се, кријући иза осмеха бес. Огроман. Оштар. Гласан. Свепродирући, свепрождирући. Као кад заријеш зубе у усну, осетиш укус сопствене крви, као у сну када удараш, удараш а твоје руке немају снаге, као када се земља тресе, када се сручи киша, кад гласно плачеш, кад ти се тело кида и када уместо речи из твојих уста излећу крици. Као страшне ноћне птице. Као кад мирна површина реке негде дубоко скрива вир.
У тај је вир Теодора све своје повукла. У том је виру своју љубав, своје стрпљење, трпљење, сву своју скромност удавила. Испливао је Душан. Њен млађи син. Олуја њене душе. У њему сав њен скривани гнев. Чист пркос и огромна снага. Да се људи не стиди и Бога не плаши. Да на свог оца не личи. Читав свет да покори и пред своје ноге простре. Таквог га је родила. Направила. Силног. Против света и против Стефана – богобојажљивог, остављеног, вечито тужног и увек изиграног, за све с овог света изгубљеног, свог господина мужа. Сада је поново могла да покуша да га воли. На његов тих и постојан начин. Лепо и лако и некако узгред. Између невоље и несреће. Злог и горег. Тако да њена љубав за њега буде невидљива.

ОНО МАЊЕ СУРОВО ОД ЉУБАВИ

http://www.nacionalnarevija.com/images/images/Broj%206%20-%20galerija/Slike/Stefan%20Decanski%20copy.jpg

И смешила се. Још се смешила када га гледа, кријући сузе које Стефан, као ни њен осмех, сунчев сјај, пркосно лице свог сина, није могао да види.
Зашто у очи, око моје? Зашто не ниже? Право у груди. У срце право. Зашто у очи, Оче?
Волео би да може. Волео да може то да га пита.
Волео да може да га воли, онако, као оног дана, далеког дана, јединог дана када су разговарали, он и Милутин, као отац и син. Стефан Урош Други и Трећи, на дан растанка, кад му је уместо руке понудио вечити рат. Сурова правила игре. „Ко није оцу одрубио главу или бар круну с главе...” Чудна љубавна прича... „Да би својим смртним грехом, откупио моју смрт.” Волео би да не мора. Да му се вид очињи изгубљен никада не врати. Волео би да не види... Па ипак, њене очи су сјајне. Хаљина коју носи је плава и Стефан, ослепљен, то ипак некако зна. Волео би да не зна. Да нико не зна његову тајну. Да нико не зна то да он зна...
То с тобом, Теодоро, нема никакве везе. Све то са тобом могло је бити љубав, али... Није он. Није он, Стефан, могао никог да воли. Волети значи убити. Згазити. Задавити. Поразити. Протерати. Отерати. Одрубити. Наредити. Ослепети. Ужареним ленгеном право у зеницу... Као ножем у млеко. Као када се земља тресе, када се сручи киша, кад гласно плачеш, кад ти се тело кида и када уместо речи из твојих уста излећу крици. Као страшне ноћне птице. Волети значи ловити у мраку и слутити скору смрт. Остати постојан као сећање на оно које не познајеш. Сањати будан. Не сањати. Превалити даљину и спојити.
То није просто. Опрости, Теодоро!
Све то са тобом другим би именом назвао. Многолепим. Богочудним. Добролепим. Мање суровим. Јер све је, Теодоро, мање сурово него љубав.

***

Моћ недореченог
Краљ Стефан Урош Трећи Немањић (владао 1321-1331), познат под именом Стефан Дечански, једна је од најтрагичнијих фигура српске историје. Његов отац, краљ Милутин, наредио је да га ослепе, а син цар Душан Силни досудио му је смрт дављењем. Историчари не знају поуздано ко му је била мајка. Према једној верзији, рођен је у Милутиновом браку са бугарском принцезом Аном Тертер, према другој родила га је ћерка севастокатора Јована Анђела. Буран љубавни живот Стефановог оца Милутина оставља простора за многа нагађања, па поједини извори као Стефанову мајку наводе Јелену, Српкињу властелинског порекла. Велики део свог живота, Стефан Дечански провео је у изгнанству. Одрастао је међу Татарима, као талац на двору кана Ногаја, а након што се вратио и подигао буну против оца (1308), ослепљеног су га послали у Цариград, код цара Андроника, Милутиновог таста и оца његове последње супруге, краљице Симониде.
Након очеве смрти, Стефан се вратио у Србију и устоличио као краљ, победивши бројне претенденте на Милутинов престо. Недуго пре тога – верује се да је то чудотворно дело светог Николе – повраћен му је вид. Григорије Цамблак, учени монах, писац Житија Стефана Дечанског, наводи како је овај светитељ и владар имао приказања светог Николе у свим важним тренуцима овоземаљског живота.
Стефанова задужбина, манастир Високи Дечани на Косову, право је ремек-дело средњовековне уметности. Енглески путописац Ивенс назива их „најплеменитијом грађевином на Балканском полуострву”, а Милан Кашанин „круном нашег црквеног градитељства”. По својој славној задужбини, владар је добио и име: Стефан Дечански.
Као младић, Стефан Дечански био је ожењен бугарском принцезом Теодором Смилец. О овој жени не зна се много, иако је била мајка првог српског цара, Душана Силног. У браку са Дечанским, родила је и сина Душица, који је преминуо у Цариграду, за време њиховог изгнанства.
После смрти краљице Теодоре, Стефан Дечански оженио се Маријом Палеолог, ћерком Филипа Таренског, рођаком цара Андроника.
Сматра се да је овај брак склопљен из строго политичких разлога, па је интересантан податак да је млађа ћерка Стефана Дечанског и Марије Палеолог добила име Теодора.
То је историја. Све остало су, овде, питања белетристике.

Пише: Милена З. Богавац
Zabavnik

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Sve ljubavi srpskih vladara

Karadjordje Petrovic

Državna i politička sudbina Srbije u prošlosti često je bila u senci ljubavnih afera njenih vladara. Ni bivša Jugoslavija nije bila izuzetak. Od srpskih kraljeva, preko komunističkih maršala, do poslednjeg pogrebnika ove zajednice Slobodana Miloševića, ređale su se afere u kojima su aktivno učestvovale i venčane žene i ljubavnice, dajući svoj doprinos večnim balkanskim prevratima, koalicijama i trijumviratima.
"Tabloid" objavljuje najzanimljivije delove iz knjige dokumenata o ovoj temi, pod naslovom "Sve ljubavi srpskih vladara", kako bi čitaocima bilo jasnije u kojoj meri su intrige, prevare, tajne i javne ljubavi ovdašnjih vodećih državnika bile odlučujuće za promenu toka istorije i sudbinu čitavih generacija.

Voždova Jelena - miris svog i tuđeg cveća

Viševekovni život Srba s Turcima ostavio je za sobom mnoge posledice. Nauka ih nije posebno proučavala, pa o mnogim karakternim pojavama kod Srba u 19. i 20. veku nemamo uvek pouzdanu predstavu, kao ni iznijansiranu analizu ličnih i kolektivnih crta i osobina, i istaknutih pojedinaca i celog naroda.

Veoma je teško, možda i nemoguće, utvrditi koliko je turske krvi ostalo u srpskoj krvi, odnosno koliko smo genetskih osobina nasledili od Turaka. Jednostavno rečeno, koliko se Srbin 19. veka razlikovao od Srbina 15. stoleća?

Mnogi ratovi, vojni pohodi, ugušenje buna, potere za hajducima, odlasci fedualaca na spahiluke i teferiče prouzrokovali su često turska nasilja nad srpskim svetom. Poznavaoci doba uoči srpske revolucije tvrde da je narod u Srbiji bio gotovo podivljao. Ko bi poverovao da su naši preci iz tog doba "bili visokomoralni ljudi, ljuto bi se prevario."

U vreme kada je Đorđe Petrović stasao za ženidbu materijalno stanje Petrovića nešto se popravilo. O njegovoj ženidbi Jelenom Jovanović iz Maslešova u predanju ima dosta neistine. Porodična tradicija zna da je Petar prosio Jelenu za Đorđa, ali je bio odbijen, a razlog tome moglo je biti samo njihovo porodično siromaštvo. Jelenini roditelj bili su imućniji od Đorđevih, mada je priča o njenom ocu kao jaseničkom knezu malo verovatna. Ono što nije mogao da ostvari načinom koji su običaji propisivali Đorđe je ostvario otmicom. Zapažena je već tada njegova pokretljivost - pomalo je i hajdukovao - pa je ugrabio priliku i Jelenu "iz Jagnjila oteo i odveo doma, kada je jednom došla s kotlovima na vodu". To se moglo desiti u jesen 1785, a najkasnije s proleća 1786. godine.

Jedan od češćih vidova turskog nasilja bila su silovanja žena i devojaka, koje su potom ostajale trudne i rađale decu. Bila je to uobičajena pojava ne samo kod nas nego kod svih naroda koje su Turci pokorili. Bez namere da se u ovaj delikatan i složen problem posebno upuštamo, usuđujemo se da ukažemo na nekoliko zanimljivih slučajeva.

Od posebnog je značaja jedna zabeleška Vuka Karadžića o Karađorđu, njegovoj porodici i zagoričkom čitluk-sahibiji. Vuku je kazivao Topolac Đorđe Milojević da je jednog dana došao Turčin na svoj čitluk i tek oženjenog Karađorđa poslao da mu kupuje jarčeve. Udaljivši budućeg vožda od kuće, ovim rečima se obratio Karađorđevoj majci: "E Marice! I ti se sačuva od mene, i kćeri sačuva, ali snaju nećeš sačuvati."
Pa joj pruži dukat: "Na uzmi to, pa Jelena doveče da spava sa mnom."
Karađorđe se u međuvremenu vratio. Kada je čuo čitluk-sahibijine reči, hteo je odmah puškom da ga ubije, ali ga je majka u tome sprečila.

Kada je Turčin posvršavao svoje poslove, ona mu je rekla, ispraćajući ga njegom domu: "Dok mlada omiriše svoje cveće, pak će onda i tuđe."
Ovim umirujućim rečima majka je privremeno spasavala sina i snaju. Da bi sprečio Turčina u nameri da ostvari pravo prve bračne noći, Đorđe se odluči na bekstvo iz Srbije s celom porodicom i grupom seljana. Posledica bekstva je Đorđevo ubistvo oca Petra.

Spahija nije mirovao iako je znao za oceubistvo i porodično sklanjanje Petrovića u Srem, pa je u Zemunu pozvao Maricu na dogovor. U Zemunskoj parlatoriji jedan Turčin i jedna Srpkinja vodili su zanimljiv razgovor. Uporni Turčin uzalud je molio Maricu da se Petrovići vrate u zavičaj. Zaštićena, jer je bila na teritoriji druge države i time ohrabrena, ona je Mula Huseinu nabrojala sva zla koja je počinila i na kraju je dodala: "Naterao si me te sam žene birala i tebi podvodila."
Ovaj primer naveli smo kao primer kada Turčin, i pored svih uloženih napora, nije ostvario svoju želju da spava s voždovom majkom, sestrama i ženom, ali jeste s drugim Srpkinjama.

Turci su, naročito iz većih mesta kao što su bili Beograd, Užice i drugi gradovi, često pravili izlete u unutrašnjost i neretko činili pokore. Milovan Vidaković dao je u svojoj autobiografiji lep opis jednog takvog turskog upada u sela pod Kosmajem. Narod se pred obesnim Turcima i razigranim konjima sklanjao po lugovima i šumama. U sličnom pohodu Turci su oteli u selu Rogači sestru Janka Katića i odveli je u Beograd, gde je živela sa jednim Turčinom. Nije nam poznata sudbina njene i njenih potomaka posle pada Beograda u srpske ruke. Takvih primera, nesumnjivo, bilo je više.

Memoaristi s početka 19. veka beleže više primera turskog bezakonja nad Srpkinjama. "U Božurnji Adži Osman načinio čardak sproću vodenice na bregu, pa gleda kako žene zavaćuju vodu i peru se, pa koju oće zove i radi šta je teo s njima", kazuje Gaja Vodeničarević.
Topolski handžija Ibrahim preoteo je ženu Jevti Vodeničareviću i prisilio ga da živi više u šumi nego u svojoj kući. Malo mu je bilo što mu je oteo ženu, već ga je prozvao međedom, dok Jevti jednom prilikom, pri oranju sopstvene njive, nije dodijalo, pa digne oritak da hadžiji razbije glavu, ali ga seljani u tome spreče. Bio je to primer rešenosti da se konačno stane na put turskim nasiljima nad srpskim svetom, ženskim i muškim. Ubrzo potom izbila je srpska revolucija kao jedan od odgovora na tu vrstu turskog zuluma.

Karađorđe se isticao u junaštvu, ali ne i u ljubavnim avanturama. Milan Đ. Miličević je preterivao kada je navodio kao njegovu manu "slabost prema ženskoj lepoti". Samo još Bartalomeo Kunibert beleži da je vožd bio strastven prema ženama, makar onoliko koliko i prema piću. Tokom prve vladavine kneza Miloša često im se udvarao, iako su mnoge bile udate. Nažalost, nije zapisan nijedan primer koji bi kod današnjeg čitaoca, naviklog samo na voždove tuče s Turcima, izazivao simpatije i poneki osmeh.

Vožd je bio znatno umereniji u ljubavnim avanturama u odnosu na svoje vojvode i komandante. Poznata je samo jedna njegova ljubavna veza.

Mariji iz Brusnice bilo je suđeno da bude poturčena uoči Prvog srpskog ustanka. Živela je u Beogradu od nekih turskih harema, i to do oslobođenja 1806. godine. U opštem grabežu srpskih starešina za bulama, nekim slučajem, zapala je za oko Karađorđu i postala mu ljubavnica. Nije poznato zašto je odabrao baš tu Turkinju, čije islamizovano ime nije zapisano. Karađorđe je sa njom provodio retke vesele dane više od godinu i po. (Vuk Karadžić kazuje da je ova voždova ljubavna avantura bila "u početku bune", tj. 1804. godine, ali nam se ovo drugo kazivanje čini tačnijim.)

Marija je bila, očigledno, statista čvrsta i izdržljiva žena, pošto ju je vožd odmah obukao u muško ruho, zadenuo je za pas oružje, svrstao je među svoje momke i dao joj zastavu. Učestvovala je u nekim bitkama. Da bi je sakrio od svoje supruge Jelene i od svojih vojnika, on joj je, osim garderobe, dao i muško ime Marjan.

Kada je Jelena saznala za Mariju (odnosno Marjana), odlučila je da se ubistvom oslobodi suparnice. Nagovorila je i potplatila voždovog samoživog momka Pavla Cukića, koji je bez ustezanja ubio voždovu milosnicu sredinom 1808. godine i s razlogom se odmah odmetnuo u hajduke. Karađorđe "naplakavši se sit za Marijom", naredio je da pogube Cukića, ali on se spasao kazne. Moljen od supruge i prijatelja, vožd mu je oprostio i ponovo ga primio u momaštvo.

Slične pojave u njegovom životu više nije bilo, ili ih savremenici nisu zabeležili.

Voždova žena Jelena živela je skromno i povučeno. Boravila je isključivo u Topoli, baveći se kućevnim poslovima. Nema nikakvih nagoveštaja da se bilo kad mešala u voždove političke i državne poslove tokom celog Prvog ustanka. Budući da je Karađorđe, zauzet brojnim obavezama, pre svih vojničkim i državnim, retko boravio kod kuće, Jelena je najčešće bila u kući domaćina i domaćice.

Voždu su u Topoli dolazili mnogi gosti. U njegovom domu održavani su važni sastanci. O narodnim svetkovinama, posebno o slavi, svetom Klimentu. U Topoli i u njegovoj kući je uvek bilo mnogo gostiju. Jelena je morala sve njih da opslužuje, uz pomoć neke od svojih komšinica, budući da u izvorima nema pomena da je imala posebnu poslugu.
Čest gost bio im je ruski diplomatski agent Konstantin Konstatinović Rodofinikin. Njeno gostoprimstvo ušlo je u narodnu poeziju. Kada se iz boja na Varvarinu vraćao voždov barjaktar Tanasko Rajić, spazivši ga sa pendžera Jelena je istrčala pred njega:

"Skide njega sa konja Kulaša,
Odvede ga na tananu kulu
Vida njemu rane i previja
Zalaže ga lebom i jestivom
I poji ga rumenijem vinom."

Jelena je rađala voždu decu, podizala ih i brinula se o njima. Vožd i ona imali su sedmoro dece, tri sina i četiri kćeri: Simu, Savu, Saru, Polu, Stamenku, Aleksu i Aleksandra. Majku su nadživela četiri deteta.
Posle propasti Prvog ustanka, Jelena je delila voždovu sudbinu. Do kraja 1814. godine boravila je u Sremskoj Mitrovici, potom se preselila u Rusiju. U Besarabiji, u Kišinjevu i Hotinu, živela je do 1831. godine, kada se uputila u Srbiju. Knez Miloš nije joj dozvolio ulazak u zemlju, pa je s decom, bez ruske pomoći, provodila teške dane u Vlaškoj. Tek dolaskom na vlast kneza Mihaila, Jelena se posle 26 godina provedenih u izbeglištvu, krajem 1839. godine vratila u otadžbinu. Njen sin Aleksandar dobio je službu aprila 1840. godine, a Jelena penziju od 1.500 talira godišnje.

Živela je u Beogradu, povremeno odlazeći u Topolu. Knez Mihailo i kneginja Ljubica ukazivali su svojoj kumi pažnju i poštovanje. Umrla je u Beogradu, u dubokoj starosti 9. februara 1842. godine i sahranjena u Topoli, pored vožda. Kneginja Ljubica prisustvovala je pogrebu i pratila njen kovčeg do Topole.

Sačuvan je samo jedan njen portret i retki opisi očevidaca. Kada se 1813. godine sklonila u austrijski kontumac u Zemunu, opisana je kao voždova supruga, pravoslavne vere, visoka stasa, lica duguljasta, očiju smeđih, usta i nosa pravilnih.

Vojvoda i harem

Ljubavni životi Karađorđevih vojvoda bili su zanimljiviji. Za mnoge od njih može se reći da su "više ljubili ženski rod nego svoju ženu."
Trebalo bi naglasiti da ondašnja i sadašnja shvatanja bračne veze i ljubavnih odnosa nisu ista. Moral Karađorđevog i Miloševog pokolenja bio je nizak prema današnjim pojmovima. Živeći dugo u turskom ropstvu, Srbi su poprimili mnoge osobine svojih gospodara. Jedna od njih je i mnogoženstvo, a uporedo sa njim i bračna neverstva. Razvrata je bilo više nego što bi mogao čitalac da pretpostavi.

Pominjani Pavle Cukić, neiskazani junak i krvopija, za koga ništa na ovom svetu nije bilo grehota, godinama je živeo sa dve žene. Na isti način živela je druga istaknuta ustanička ličnost, poznati slikar Petar Nikolajević Moler.
Sudbina

Hajduk Veljko ženio se dva puta. Prva žena Marija bila je nezadovoljna muževljevim hajdučkim načinom života i svađala se sa njim zbog njegovih momaka, koje je dovodio u kuću i tražio da ih služi. Jednog dana odrekla je da ih dvori. Srdit, vojvoda joj reče:

"To su moja braća, s kojima sam dobio čest islavu, i sve što imam; ako li nećeš, ja ću te 'oćerati, pa uzeti drugu ženu."
Ovom pretnjom je nije zaplašio:

"Dok je živ Karađorđije, i moj brat, Stanoje Glavaš, nećeš ti mene oćerati."

Rasrđen njenim protivljenjem i nepokornošću pred bivšim hajducima, a sad već istaknutim starešinama, Veljko je oterao u materinu.
Godine 1809, kada su Turci osvojili Istočnu Srbiju sve do Morave, Marija je prebegla iz Jagodine u Beograd, a Veljko sa svojom družinom sklonio se u Poreč. Tu je sreo devojku Stanu, poreklom iz Hercegovine, koja je došla da se tuži Milenku Stojkoviću na bećare koji su joj oteli darove i haljine u rodnom Sikolu. Pre nego što ju je Milenko zapazio i uselio u svoj harem, ona je omamila Veljka koji je i odvede u svoj konak" kao da mu sluša gospođu i više je nikad ne pusti od sebe, nego je preobuče u varoške aljine i stane živeti sa njom kao sa ženom."

(nastavlja se)

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Iz burnih veza u bračnu krizu

U trećem nastavku "Tabloidovog" feljtona o ljubavima i neverstvima srpskih (a kasnije i jugoslovenskih) vladara, u prvom planu je Knez Mihailo, ljubitelj lepih žena i evropskih dvorova. Njegova lutanja i pronalaženja u privatnom životu bila su često predmet rasprava sa ocem. Sa sestrom od strica Jekaterinom, koja je verovatno bila njegova prva "učiteljica života", Mihailo je bio u rodoskrvnoj vezi koja je bila brzo prekinuta, isto kao i Jekaterinina trudnoća. Ovaj detalj je koristan istoriografima kad se osporavaju mišljenja da Knez Mihailo "nije mogao" imati dece.

Mihailo je drugi sin kneza Miloša i kneginje Ljubice, rođen u Kragujevcu 16. septembra 1823. godine, u Šarenom Konaku. Rastao je pored majke, udaljen od oca, s kojim se susretao retko, u vreme praznika, što je ostavilo traga na njegovu ličnost i na odnose sa ženama. Boravio je u Kragujevcu, Požarevcu i Beogradu, gde je sticao nesistematsko i nepotpuno obrazovanje od domaćih učitelja. Potom ga je Francuz Ranos podučavao stranim jezicima, naročito francuskim, koji je dobro savladao, što se može uzeti kao krajnji domet u obrazovanju budućeg vladara.

Knez Miloš je imao nameru da školuje sinove u inostranstvu, ali u tom pogledu nije otišao dalje od planova.

Nijedan naš vladar nije kao knez Mihailo bio tako blizak majci, koju je od milošte zvao Naka. "Od nje je nasledio skromnost, umerenost, ozbiljnost, dugostrpljivost, postojanstvo." Sasvim drugačije ponašao se prema majci knez, odnosno kralj Milan.

Kada je knez Miloš abdicirao (1839), odveo je sa sobom u Vlašku sina Mihaila, ali je on ubrzo posle smrti brata Milana vraćen u Srbiju, uzdignut na presto i miropomazan. Knez Mihailo dva puta je vladao Kneževinom Srbijom (1839. do 1842. i od 1860. do 1868). Njegovu prvu vladavinu karakteriše nesigurnost, nestabilnost i teška borba s ustavobraniteljskom opozicijom. To nemirno vreme završilo se Vučićevom bunom (1842) i proterivanjem Obrenovića iz Srbije.

Eksknez Mihailo živeo je u Zemunu i Banatu sve do smrti svoje majke, kneginje Ljubice (1843), i učvršćenja ustavobraniteljskog režima izborom Aleksandra Karađorđevića za kneza. Karol Pacek, koji je stalno bio uz kneza, ističe da je posle majčine smrti promenio narav i ćud, od veselog mladića postao je melanholik (bitna crta njegovog karaktera). Od tada je bio nepoverljiv i znao da sakrije svoje misli i namere, ali nije umeo da se pretvara i nikoga nije favorizovao.

Uveren da je povratak na presto nemoguć, otišao je kod oca u Beč i tu se nastanio za stalno. Dva izgnana kneza, otac i sin, proveli su više zajedničkih dana u inostranstvu nego u otadžbini. Boravak (1839) u Vlaškoj i predstojeći dani emigrantskog iskušenja zbližili su ih delimično i zato što više nisu bili suparnici na prestolu. Oni su složno radili da Obrenovići ponovo postanu kneževi, saglasni da prednost pripada starijem, ali ne isključujući ni drugu mogućnost. Na tome su najviše radili u vreme revolucije 1848/49. godine, ali njihov napor pokazao se uzaludnim.

Očevo bogatstvo omogućilo je Mihailu da provede veći deo emigrantskog života u Beču, a preostali u putovanjima po evropskim državama. Poznanstva s mnogim vladarima i istaknutim ličnostima iz javnog života Evrope znatno su uticala na upotpunjavanje njegovog obrazovanja i oblikovanje političkih, nacionalnih i kulturnih pogleda.
Ne treba gubiti iz vida da je knez Mihailo ostao bez prestola u 19-oj, da se vratio u Srbiju kad je navršavao 35-u, a da se ponovo uzdigao na tron u 37-oj godini. Umesto sistematskog školovanja, otac i sin odlučili su se za upoznavanje Evrope i njenog društva. Mihailo je pošao na put 1844. i za dve godine obišao je nemačke države Holandiju, Belgiju, Švajcarsku, italijanske države i Grčku. Vratio se u Beč i posle kraćeg zadržavanja nastavio je put po Češkoj i nekim nemačkim mestima (1846/47). Zimu 1847/48. godine proveo je u Poljskoj i Rusiji. U Petrogradu je bio gost ruskog cara. Godine 1849. i 1859. proveo je u Francuskoj i Engleskoj. Povremeno je još boravio u Vlaškoj.

O prvim ljubavnim iskustvima kneza Mihaila malo se zna. Nema traga u izvorima ni o tome koja devojka mu je bila simpatija dok je bio knez (1839-1842), kao sedamnaestogodišnji, osamnaestogodišnji i devetnaestogodišnji mladić. Nema pomena o tome da li bi, kada i - kojom trebalo oženiti vladara, jer su svi bili zauzeti politikom, u vreme nemira i ubrzanih događaja.

Ophrvan brigom o majci, povratkom na presto i potom višegodišnjim putovanjem, knez Mihailo nije imao vremena za dokolicu, pa se njegov intimni život svodio na povremene flertove, a možda i na neku ozbiljniju ljubav koja je povesniku ostala nepoznata. Bez majke, s ocem koji deci nije nikada posvećivao pažnju, još uvek mlad, bio je dugo ličnost bez samopouzdanja i inicijative, što je ostavilo traga na njegovom intimnom životu.

Prvi pouzdani podatak o njegovim odnosima sa ženama prešao je granicu srodstva. Zapis o tome lapidaran je: "Knez Mihajlo je zavoleo Katicu, Jevremovu ćerku, koja od njega zatrudni, pobaci i umre." Reč je o Jekatarini, zvanoj Katici, šestoj kćeri po redosledu rođenja Jevrema i Tomanije, kneževog strica i strine. Jekatarina, inače Mihailova sestra od strica, bila je mlađa od njega nepune tri godine. Pošto se zna da je umrla u Beču 6. avgusta 1848, to je mogla da zatrudni negde u novembru 1847. godine, pre Mihailovog odlaska u Poljsku i Rusiju?

Ništa pouzdanije o ovoj rodoskrvnoj vezi se ne zna, ali budući da je Mihailo, s povremenim prekidima i boravcima u Beču, bio stalno na putovanju, može se pretpostaviti da je veza bila kratkotrajna i tragična. Kada je umrla, mlada i lepa, knez Mihailo nije boravio u Beču.

Kada je izbila Revolucija u Beču 1848. godine, kneževi Miloš i Mihailo pokušali su da iskoriste nemire u Evropi da se vrate na presto u Srbiju. Knez Miloš pošao je prvi preko Zagreba, ali je u njemu bio uhapšen i uz velike napore uspeo je da se oslobodi, plativši Ljudevitu Gaju poveću sumu novca. Knez Mihailo, ostavivši bremenitu Jekatarinu, stigao je u Novi Sad sredinom maja, ali je, pod pritiskom srpske vlade, morao da napusti Vojvodinu i ode u Zagreb. Sa oslobođenim ocem uputio se u Grac, zadržavši se kraće vreme u Ljubljani.

Kneževima se nije išlo u nemirni Beč i oni su odlučili da se razdvoje. Knez Miloš je otputovao u Inzburk, a knez Mihailo u banju Roič (Rogošku Slatinu). Dok je uzimao kupke posluživala ga je lepa devojka od 17 godina, kći tamošnjeg bademajstora, Marija Berghaus, Slovenka Štajerkinja, zapisao je Karol Pacek.

Nije nam sačuvan opis Marije, pa malo znamo o njenoj lepoti i ličnosti. Elegantni dvadesetpetogodišnji knez, osam godina stariji od Marije, već tada je bio "zanosan otmen čovek". Uz Mariju je bio uglađeni kavaljer "povisokog rasta", smeđ, suvonjav, krupnih izrazitih očiju, pune kratke brade, koju je delio po sredini. Glas mu je bio krupan, a hod odmeren i elastičan".

Knez Mihailo proveo je skoro celo leto u Rogaškoj Slatini u društvu sa mladom Marijom. Iz te ljubavne romanse rođen je Viljem (Velimir) 20. maja 1849. godine. Pre odlaska iz slatine zatražio je od oca malo novca za trošak. Starac mu je poslao 2.000 forinti i prekoreo ga je da mnogo troši. Mladog i uzavrelog ljubavnim čarima sina zaboleo je očev prekor i on mu je vratio novac i u jednom podužem pismu obrazložio mu je tadašnji način života, trudeći se da dokaže da "nije raspikuća" kao Jevremov Miloš, kome otac neprestano plaća dugove. Iz pisma saznajemo da se Mihailo zadovoljavao sa onoliko novca koliko je dobijao od oca. Tada je prvi put zatražio veću sumu, ali se zbog toga pokajao.

Odnosi između oca i sina brzo su izglađeni, pa je Mihailo mogao da Mariji i sinu kupi kuću u Roiču i da ljubavnicu snabde mirazom. Očigledno, to je bio samo jedan njegov ljubavni izlet, jer je uskoro dozvolio Mariji da se uda za nekog udovca, s kojim je imala više dece. Marija je umrla 1863. godine.

Kad su u pitanju žene, knez Mihailo ni u čemu nije delio poglede i ponašanje svog, u ljubavnim avanturama iskusnog oca. Iako je Miloš vršio pritisak na Mihaila da se oženi kćerkom kneza Štirbeja iz Bukurešta, Mihailo nije begenisao mladu Štirbejku. Nije se Mihailu dopadala ni kći barona Sine, poznatog bečkog bankara. U ovom slučaju mladi knez kao da je predosetio jer je devojka ubrzo umrla mlada. Mihaila je srce vuklo na drugu stranu.

Njegovog srca izabranica bila je jedna Nemica plemićkog porekla. Nije poznato u kakvim je odnosima bio sa njom, ali se zna da je veza dugo trajala, da je knez Mihailo bio zaljubljen i da je nameravo da se njome oženi: "Devojka je vrlo lepa i od velike familije", zabeležio je Milivoje Petrović Blaznacev. Iako je knez Miloš blagoslovio sinovljevu želju, posle ustezanja jer je devojka bila Šokica, devojčin otac usprotivio se udaji svoje kćeri za proteranog pravoslavnog kneza.

Mladi knez se tokom drugog boravka u Beču u svojstvu ceremonijal majstora na dvoru Kolmana Hunjadija ponovo zaljubljuje. Bila je to Julija Hunjadi, po majci rodom iz slavne plemićke porodice Ziči. O početnim danima ljubavi Mihala i Julije malo se zna, ali je poznato da je grofica Aperaksin Esterhazi mnogo doprinela uspostavljanju ove veze i njenom prerastanju u brak. Mihailo je tražio očevu saglasnost i on mu je ubrzo dao blagoslov. Knez je zaprosio Juliju maja 1853. godine, a venčali su se iste godine na Svetog Iliju, kada su sačinili bračni ugovor.

Bračni par je živeo u Beču, ali kao svi imućniji oni nisu voleli da provode leta u prestonici, pa su poželeli da kupe imanje i kuću u nekom lepom izletištu. Oni su odlučili da kupe imanje u Ivanki, dva sata udaljenoj od Požuna, a na samom gvozdenom putu. Tamo su ostali do povratka u Srbiju 1859. godine.

O intimnim odnosima kneza Mihaila i kneginje Julije malo se zna. Nežnost, pažnja i radost zapažaju se iz njihove prepiske prvih godina braka, a potom jedan odmeren, hladan i bezosećajan odnos. U početku bliski, zatim sasvim udaljeni jedno od drugog. Istoriografija nije odgonetnula uzrok zahlađenja njihovih odnosa, koji su potom, posle otkrića Julijaninog neverstva, zapali u bezizlaznu bračnu krizu.

Bez dece

Knez Mihailo je mogao da ima decu. Bremenita Jekatarina je dokaz. No, da li je potom, usled neke zasad nepoznate bolesti, Mihailo bio lišen plodnosti, nije utvrđeno. Govorkalo se da je srpski vladar "bio bolestan od neke bolesti koja je Juliju udaljila od njega i bila povod za njihove prve lične rasprave i nesuglasice u promašenom braku". Sasvim je pouzdano da Julija nije mogla da rađa. Da je bila neplodna govori činjenica da ni u drugom braku, sa Karlom Arenbergom, nije imala decu.

Tabloid

Forum Srbija

Ljubavi cuvenih Srba

Ko je OnLine