Forum Srbija

Manastir Hilandar

U ugovoru kralja Milutina sa Karlom Valoa porodični planovi srpskog vladara se uopšte ne spominju, kao što na njih ne aludira ni Anonim, koji je svoj izveštaj o stanju u Istočnoj Evropi sastavljao upravo u ovim godinama. Uprkos činjenici da je Stefan dobio na upravu nekadašnje oblasti njegove bake, kraljice Jelene, nije nimalo sigurno da je u očevim namerama važio kao neosporni naslednik čitave države.

Suštinski elementi ugovora kralja Milutina sa Karlom Valoa se mogu precizno odrediti:

- Kralj Milutin (koga Karlo naziva jednostavno Uroš po Božijoj milosti kralj Raške, dok se sam Milutin u svojoj potvrdi tituliše, pomalo razmetljivo kao Uroš po Božijoj milosti Dalmacije, Hrvatske, Duklje, Srbije i Raške kralj i gospodar pomorskih zemalja, priznaje prava Karla Valoa na carigradsku krunu i položaj cara Carigrada i upravitelja Romeja, protiv Andronika II, koji se dva puta izričito spominje - sam car, kao uzurpator, a ne svi Vizantinci.

- Milutin će prihvatiti „pravu veru“ i vratiti se u okrilje rimske crkve, što će biti potvrđeno i brakom kraljeve jedine ćerke Zorice (ili Carice) sa sinom Karla Valoa;

- Zauzvrat, kralj će dobiti jasno definisane teritorije u svoj posed između Prilepa i Proseka, Ovče polje do grada Štipa, Kičevo, i od Debra do reke Mat u severnoj Albaniji. U svojoj potvrdi ugovora Milutin će samo kratko istaći da je Štip sa oblašću u njegovom posedu, iako se u ugovoru sam grad - tvrđava Štip ne spominje izričito.

Planovi Karla Valoa postepeno su gubili na snazi u sve kompleksnijim odnosima unutar Vizantije i okolnim državama, dok je opasnost od Katalanaca i njihovog pustošenja nesumnjivo doprinela opredeljenju kralja Milutina da dogovoru sa pretendentom na carigradski presto pristupi krajnje pragmatično. Vojna pomoć koju je Milutin poslao opsednutom Hilandaru, čijom odbranom je rukovodio iguman Danilo - budući arhiepiskop Danilo II - uspevši da odbrani manastir od napada koji su trajali više od tri godine, uz potvrdu kraljevog zaštitništva srpskog manastira na Atosu, ukazivala je i na njegovu snagu i nesumnjivo uticala i na njegov ukupni stav prema Vizantiji, odnosno zapadu.

Upravo u ovim godinama, kada su svetogorski manastiri trpeli napade Katalanaca, saveznika Karla Valoa, Anonim donosi izrazito negativan opis kralja Milutina, kome u svemu, a posebno u brizi prema katolicima suprotstavlja brata Dragutina. Anonim spominje i savez Milutina sa Karlom, ali ističe i ovom prilikom pretvornost srpskog kralja, koji je dogovor sa bratom francuskog kralja sklopio iz straha od Karlove vojske i njegovog uticaja pre svega u primorskim krajevima u kome pretežno žive katolici. U skladu sa potpisanim ugovorom, pritom ističe legitimnost Milutinove ćerke, nasuprot nelegitimnosti kraljevog sina - koji nije spadao, što je jasno i iz samog teksta ugovora, u planove nesuđenog latinskog cara Carigrada.

Upućenost Anonima u trenutnu unutrašnjopolitičku situaciji u Srbiji, ali i u diplomatske odnose srpskih kraljeva, kao i njegovo potpuno negativno raspoloženje prema Milutinu, kao da ukazuju da je njegov iskaz mogao nastati posle najviše nekoliko godina, kada je počelo da biva jasno da planovi pretendenta na carigradski tron neće biti lako ostvarivi. Time je iskrena privrženost srpskog kralja Karlovim planovima bila sve dalja od stvarnosti.

U vrlo problematičnih prvih deceniju i po 14. stoleća kralj Milutin je dokazao svoju političku veštinu uspevajući da uravnoteži sopstvene ambicije ka spoljašnjem svetu i svoj odnos prema unutrašnjim pitanjima srpskog prostora, kojim je vladao zajedno sa bratom Dragutinom i majkom kraljicom Jelenom. Milutin je potvrdio svoju nameru da se nepovratno poveže sa carstvom Romeja i samim vasilevsom, čiji je idejni prestiž u hrišćanskom svetu i dalje bio snažan, ali je pokazivao i svest o značaju različitih elemenata unutar samog carstva, koji bi mogli pomoći u ostvarivanju konkretnih političkih ciljeva.

Istovremeno, srpski kralj je odnosom prema katoličkom zapadu i, najpre, prema sopstvenim katoličkim podanicima čiji je uticaj bio veliki, ostvario ogroman iskorak prema „svetskoj politici“, razumevanju i načinu vođenja politike i diplomatije po ugledu na moćne zemlje, pa i na samu Vizantiju, iskorak koji će na najbolji način nastaviti njegov unuk, Stefan Dušan.

U godinama kada je njegov položaj postajao sve sigurniji a nadmoć nad starijim bratom sve izvesnija, kralj Milutin je bio suočen sa jedinim pravim problemom ovog perioda njegovog kraljevanja: pitanjem naslednika prestola. Milutinova neodlučnost u ovom pogledu ne može biti posmatrana isključivo kao opreznost u odnosu na prava Dragutina, odnosno njegovih naslednika, već se, najpre, čini da će sam kralj do kraja života ostati nepoverljiv prema svim potencijalnim naslednicima, nesiguran u njihovu vrednost ili vernost. Nikada se do kraja i nepovratno, nije odlučio za jednog od svojih sinova, ili jednoga od braće svoje žene Simonide, barem ne dovoljno jasno ili na vreme da bi osigurao ostvarenje svoje volje.

Upravo je okolnost da iz braka sa porfirogentinom carevićkom nije mogao imati dece, bio jedan od osnovnih uzroka Milutinovih nedoumica, čije je razrešenje i sam kralj morao videti u ovom braku sklopljenom proleća 1299. godine. Sled događaja otkriva, međutim, određenu logiku u postupcima kralja Milutina u ovom pogledu, i prosuđivanje koje potvrđuje način na koji je kralj postupao i u drugim problematičnim pitanjima tokom svog života.

NASTAVICE SE

U crkvi Sv. Nedelja čuvaju se mošti kralja Milutina

KADA se, uz sve nepoznanice, svi podaci sagledaju i, naročito, uzmu u obzir prilike vremena ali i namera izlaganja Nićifora Grigore, sled razmišljanja i postupaka kralja Milutina postaje veoma smislen:

- Pošto je Stefanu dao na upravu nekadašnju oblast kraljice Jelene, Milutinov najstariji sin je postao mladi kralj, ali je već krajem 1313. ili početkom 1314. izbio sukob između oca i sina, nakon koga je Stefan sa porodicom poslat u Carigrad, caru Androniku II Paleologu.

Ne može se ništa bliže reći o eventualnom vizantijskom uticaju - pre svega uticaju carice Irine-Jolante - na ovaj događaj, koji se u vizantijskim izvorima uopšte ne spominje: oktobra 1313. godine car Andronik II na zahtev najvišeg kralja Srbije i najdražeg sina i zeta poklanja Hilandaru selo Kuče na Strimonu, u povelji sa čuvenom dugačkom, retorskom arengom Nićifora Humna. Na sličan način car i njegovi sacarevi ispunjavaju i ostale Milutinove molbe 1317, odnosno potvrđuju imanja Hilandara 1319. godine.

- Još u vreme povremenih sukoba sa bratom Dragutinom, kralj Milutin je pomagao svog tasta cara Andronika II, posebno u borbi sa turskim odredom koji je napustio Katalance i pustošio Trakiju, koji je predvodio neki Halil.

Kada je postalo jasno da Simonida ne može imati dece, Dimitrije je poslat u Srbiju kako bi bio hirotonisan za naslednika. Okolnost da je ambiciozna carica Irina-Jolanta umrla 1316. godine pre konačnog ostvarenja dogovora da njen sin nasledi srpskog kralja doveli su neumitno do napuštanja te ideje, a Milutina okrenuli ka sinu Konstantinu, kao jedinom nasledniku.

Srbija Milutinovog vremena, posle kraljeve odluke da se poveže sa Carigradom i u potpunosti uklopi u vizantijsku kulturu, postajala je postepeno jedna nova istorijska tvorevina, a kraljevo opredeljenje dobilo je na značaju pošto je izborio prevlast nad starijim bratom Dragutinom. Milutinova odluka uslovila je dalji razvoj države kojom je zavladao, a povezivanje sa vizantijskim carskim rodom u potpunosti odredilo i položaj njegovih naslednika. Težište države bilo je pomereno ka jugu, a kralj Milutin, zet cara Romeja, povezao je njen razvoj sa dešavanjima unutar vizantijskog carstva, udaljivši je od jednog od tradicionalnog pokrovitelja ranijih vladara, ugarske kraljevine.

Posle smrti brata Dragutina 21. marta 1316. godine, kralj Milutin je iskoristio svoju stvarnu nadmoć da zauzme središnji deo nekadašnjih zemalja starijeg brata i da zarobi njegovog naslednika, svog bratanca Vladislava. Iako je ugarski kralj Karlo Robert posle dva pohoda 1319. i 1320. godine uspeo da osvoji pre svega Mačvu i delove nekadašnje Dragutinove države, uticaj severnog suseda na Srbiju u promenjenom odnosu političkih snaga ipak je postao znatno manji.

Godine 1315. - u vreme kada je bio posvećen traženju naslednika prestola među vizantijskim carevićima, pošto je sina Stefana poslao u Carigrad - kralj Milutin je zakoračio u sedmu deceniju života. Posle mnogo promena i predomišljanja, kralj je odredio sina Konstantina - kraljevića koji je morao poticati iz braka sa Anom Terter, za svog naslednika, ali je, očigledno, njegova volja bila nedovoljno snažna i jasno izražena, da bi se porodična vlast nastavila upravo tim putem.

Jedine vesti o smrti kralja Milutina donosi arhiepiskop Danilo II u svom narativu o svetačkom proslavljenju svog junaka, kojim se završava kraljevo Žitije, nastalo 1324. godine. Danilo je pripovest o kraljevoj smrti, odnosno njegovom svetiteljstvu podelio na sledeće narativne celine:

- izbor Nikodima za arhiepiskopa (još 1324. godine),

- Milutinova bolest u Nerodimlju, Danilov dolazak kralju iz Banjske i kraljeva smrt,

- metež i rat koji je izbio odmah po smrti kralja i Danilova briga da se Milutinovo telo prenese u grob koji je kralj spremio u crkvi Svetog Stefana u Banjskoj. Uz mnogo napora, nevolje i stalni metež Danilo je uz pomoć igumana Banjske Save i sahranio kralja na mesto bezmetežno,

- posle dve i po godine i mnogo znamenja svetosti, otkopana je zemlja i kraljevo telo je nađeno potpuno očuvano, tako da nijedna vlas nije otpala sa glave; kraljevo telo je premešteno u kivot pred Hristovom ikonom gde leži i do danas izvan oltarskih dveri,

- ova dobra vest pročula se svuda i sve do slavnog grada Konstantina, još za života tasta blagočestivog, blagovernog cara gospodina Andronika, i žene njegove blagočestive kraljice Simonide, koja se zajedno sa ocem velikom radošću obradovala, poslavši skupo kandilo od zlata i platna skupocena i zlatna za pokrov rake svog muža, a sama se zamonašivši u velikom manastiru Svetog Andrije.

VECERNJE NOVOSTI

Српска средњовековна државност прошла је кроз разне етапе: од сјаја и раскоши за време Немањића, преко економски снажне, али ипак вазалне државе деспота Стефана Лазаревића, до агоније и смрти која се поклапа с временом владавине династије Бранковића, потомака гласовитог Вука Бранковића, једне од највећих жртава народног предања и колективне свести. Последњи владари из ове династије, након што су падом српске државе, јуна 1459. године, постали бескућници, након дугог лутања скрасили су се у угарском Срему, због чега ће и понети назив сремски Бранковићи.
Како је опадала политичка моћ српске државе у средњем веку тако је, чини се, опадало и занимање каснијих нараштаја за ту епоху. Данас је број оних који знају за дела краља и цара Душана Силног (1331–1355) несумњиво вишеструко већи од броја оних који би могли да нам кажу коју реч о слепом деспоту Стефану Бранковићу или о његовом брату слепом Гргуру.

Злочин у Токату

Године 1427. деспота Стефана Лазаревића (1389–1427), на престолу је наследио његов сестрић Ђурађ Бранковић (1427–1456). Иако је имао три сина, стицајем трагичних околности, још за његовог живота избор наследника свео се на најмлађег сина Лазара. Наиме, због Ђурђеве противтурске политике, на Васкрс 1441. године, по налогу султана Мурата II (1421–1451), ослепљена су двојица старијих синова, Гргур и Стефан, који су се као таоци налазили у анадолијском граду Токату. Снажни утисак који оставља овај сурови чин појачан је чињеницом да је Мурат II био ожењен Маром, Ђурђевом кћерком и сестром ослепљених принчева који ће, 1444. године, у размени заробљеника поново стићи у Србију.
Тако је, 1456. године, нови српски владар постао Лазар Бранковић. Десет лета пре ступања на престо, склопио је династички, уговорени брак с Јеленом Палеолог, нећаком византијског цара Јована VII (1425–1448) који је зету доделио и знаке деспотског достојанства. Лазар Бранковић је уједно и последњи српски владар који је титулу деспота добио од Византије. Његови наследници ће, у измењеним историјским околностима, ову титулу примати из руку угарског краља. Ступивши на престо Србије деспот Лазар је одмах искористио прилику насталу династичким превирањима у суседној Угарској, те својој држави припојио Ковин и нека утврђења на левој обали Дунава. Било је то последње проширење српске државе пред вишевековни нестанак са политичке карте.

Поред надолазеће османске опасности велие невоље представљале су поделе настале по питању односа према освајачу. Док су једни заговарали беспоштедну борбу, други су предлагали помирљиву политику и преговоре. Раздор није заобишао ни владарску породицу. Смрћу Ђурђеве удовице, Ирине Кантакузин (Проклета Јерина из народног предања), нестаје последња особа која је породицу могла да задржи на окупу. Земљу одмах напуштају: њен син, слепи Гргур, кћи Мара, бивша султанија која се у међувремену вратила у земљу, и Иринин брат, Тома Кантакузин. Султан је с великом радошћу прихватио пребеге.
У Србији остају деспот Лазар и његов брат, слепи Стефан, који планирају да Турцима пруже отпор ослањајући се на Угарску. Поред њих, велику улогу на српском двору имао је Михаило Анђеловић, потомак угледне византијске породице из Тесалије, рођен од мајке Српкиње. Занимљиво да ни он није избегао страховите поделе тог времена које су раздвајале и најближе. Наиме, његов брат Махмуд, рано отет и потурчен, изградиће завидну каријеру званичника у Османском царству, а успеће се и до звања великог везира.

Од немила до недрага

Деспот Лазар изненада умире 1458, после само две године владавине, а околне земље у овоме виде повољан тренутак за ширење на рачун Србије. Босански краљ Стефан Томаш запоседа богато рударско место Сребреницу и једанаест оближњих утврђења, а папство и угарски краљ покушавају да се наметну као „заштитници” онога што је од Србије остало. Власт у Смедереву, које је у то време било престоница државе, преузима трочлано намесништво које сачињавају слепи Стефан, Лазарева удовица Јелена и поменути Михаило Анђеловић.
Док су Стефан и Јелена желели да се приближе Угарској, дотле је Михаило излаз из тешке ситуације видео у сарадњи с Турцима. Зато су он и његове присталице допустили једном турском одреду да уђе у Смедерево и истакне своју заставу. Међутим, било је доста оних којима се то није допало, па су ускоро Турци побијени, а Михаило утамничен.
На чело државе постављен је слепи Стефан који није напуштао план сарадње са Мађарима чију подршку је уживао. Турци му, као свог притивкандидата, супротстављају слепог брата Гргура и доводе га у Крушевац , априла 1458. године. Настаје мучан тренутак у коме двојица рођене браће, обојица ослепљени, постављени од туђина у сопственој земљи, постају марионете. Нови турски напади додатно потресају ионако нестабилну државу наговештавајући скори крај.
Последња сламка спаса био је брак кћерке преминулог деспота Лазара и Стефана Томашевића, сина босанског краља Стефана Томаша. Брак је, под покровитељством Угарске, закључен у марту 1459. године. Стефан Томашевић преузео је власт, а несрећни Стефан прогнан из земље. Ове дипломатске активности на релацији Србија–Босна–Угарска само су убрзале поход Мехмеда II Освајача (1451–1481) који преко Софије и Поморавља долази под Смедерево и, након што је договорено да Стефан Томашевић с породицом може безбедно да се пову;е из опседнутог града, улази у српску престоницу 20. јуна 1459. године. Српска држава уснула је на више векова. Када поново буде отворила своје очи, увелико ће тећи 19. век. Октобра исте године, у манастиру Хиландару где је примио монашки постриг и име Герман, умире слепи Гргур, наџивевши тако за кратко државу коју је напустио.
Прогнани деспот Стефан најпре се склонио у Будим, па у Хрватску, код своје сестре Катарине, удовице грофа Улриха Цељског. Одатле иде у Албанију где се жени Ангелином, кћерком обласног господара Ђорђа Аријанита Комнина, којој није сметао мужевљев телесни недостатак. Штавише, како извештавају оновремени извори „она ништа није марила за његову слепоту него га је веома волела”. По савету свог утицајног пашенога Ђорђа Кастриота Скендербега, Стефан одлази у Венецију и тамо од фурланског грофа Леонарда купује замак Београд, југозападно од Удина.
У великом али оронулом замку породица је живела у тешкој оскудици примајући повремено помоћ од Венеције и Дубровника. Из овога периода потиче и једно писмо којим се глава породице Бранковић обраћа Дубровчанима, и то непосредно пред смрт коју као да је предосећао. Свестан да својој породици –коју, осим супруге Ангелине, чине још и деца Ђорђе, Јован и Мара – нема много тога да остави, моли Дубровчане за помоћ, позивајући се на старо пријатељство српских владарских кућа са градом на Јадрану. Стефаново тегобно овоземаљско путешествије завршава 1476. (негде се као година смрти наводи 1477) године, а он само неколико година од смрти бива проглашен светим.

Значај Крушедола

Како су расељеним Србима на тлу Угарске биле потребне јаке личности које ће радити на њиховом окупљању, тако је и мађарски краљ Матија Корвин тражио управо такве преко којих ће придошлице боље укључити у одбрамбени систем своје земље. Стога 1486. године у Срем позива Ангелину са синовима којима даје деспотске титуле. Породица са собом доноси и мошти свог оснивача. За седиште је одређен Купиник (Купиново) око којег је живело много српског живља, где је пупила нова нада о поновном освајању матичне земље.

Основао га је, између 1509. и 1516. године, Ђорђе Бранковић (у монаштву назван Свети Максим) са својом мајком Ангелином, уз помоћ влашког војводе Јована Њагоја

Ђорђе се у међувремену замонашио добивши име Максим па је на месту политичког вође Срба у Угарској остао његов брат Јован. Он је с великим жаром учествовао у борбама против Турака, било на страни Угарске било на страни Венеције, подгревајући наду у ослобођење Србије. Ипак, политика великих сила није ишла у том смеру, па је 1503. године потписан мир са Турцима чиме је потврђено њихово господарење над Србијом. Деспот Јован, последњи владар из династије Бранковића, умро је крајем 1502. не дочекавши да присуствује овом, по Србе у Угарској, више него разочаравајућем дипломатском чину. Његов брат Ђорђе, односно монах Максим, каснији носилац митрополитског звања, упокојиће се 1516. године, а за њим и мати Ангелина. Тачна година њене смрти није утврђена, а најчешће се помињу 1516, 1517. или 1520. година.
Последњи Бранковићи су, делујући на пољу духовног и политичког окупљања Срба у средини где је превладавала друга вера, стекли велике заслуге. Они су јачали немањићке традиције и историјску свест народа која је у таквој средини лако могла да буде потиснута. Ово деловање било је праћено многим ктиторским подухватима. Одмах по доласку у Срем изграђена је или обновљена Црква Светог Луке у коју су положене мошти Светог Стефана. Овај чин био је значајан и yбог тога што је култ светих моштију, одавно раширен међу Србима, на овај начин добио нова жаришта.

Змај Огњени Вук

Овај, не без разлога опевани српски јунак био је ванбрачни син Гргура Бранковића, касније монаха Германа. Рођен је 1438, само три године пре него што ће, у далекој Анадолији, сурови џелат одузети вид његовом оцу. У почетку је био на страни Турака, али је за време једног боравка у угарском Београду, када је преговарао о условима мира, променио страну и од тада био љути противник Османлија. С којом усрдношћу је испуњавао војнички позив најбоље говори његов надимак – Змај Огњени Вук.
Угарски краљ га је именовао деспотом даровавши му поседе којима су некада управљали његови преци (Беркасово, Купиник и Ириг). ВиШе од двадесет година успешно је ратовао на разним бојиштима. Нарочито велике успехе бележио је против Турака. Повремено је водио и преговоре са њима, а у једном тренутку чинило се да је султан спреман да се одрекне једног дела Србије у замену за одређене уступке, али од тога није било ништа. Године 1475. угарска војска је освојила Шабац док је деспот Вук продро у Босну. Наредне године опседао је и Смедерево, али без успеха.
По моделу средњовековног јунака, обдареног снагом и неустрашивошћу, али и хришћанском врлином, предање му је поред бројних јунаштава приписало и градњу Цркве Светог Николе код Сланкамена, као и градњу манастира Гргетега. Његова смрт 1485. године била је велики губитак за Србе, али и за Мађаре који су, захваљујући њему и његовим ратницима, успевали да Турке задрже на Дунаву. Епска дружина сачињена од Марка Краљевића, Милоша Обилића, војводе Момчила и других добила је новог члана.

Нестанком династије Немањића и поразима у Маричкој и Косовској бици, српска средњовековна држава губи утицај и бива стављена на искрај европских политичких токова. Коначно, 1459. године султан Мехмед II Освајач чини да српска државност формално нестане и то на више векова. Наравно, српски народ се није мирио са овим губитком већ је, с времена на време, рађао даровите личности које су умеле да поведу слободарске покрете, више или мање успешне. Уз то, утеху у тешким временима која су наступила доласком Турака народ је налазио у препричавању разних пророчанстава која су најављивала скоро ослобођење. Међу тим пророчанствима честа су била она која су ослобођење везивала за посебно харизматичну личност из народа која би требало да се појави у скорије време и својим деловањем донесе толико жељену слободу.
На крилима једног таквог пророчанства појавиће се ратник о којем историја још не може да каже коначну реч. Реч је о Јовану Ненаду, самозваном српском цару који је своје деловање почео 1526. године, на простору Баната, Бачке и дела Срема, вешто користећи предања која су кружила међу народом, што за стицање омиљености, што за застрашивање противника. На руку му је ишло то што се о његовом пореклу није знало ништа, а умео је да искористи и необичан физички изглед.
Наиме, савременици га описују као човека поноситог држања и изразито црног тена због којег је и добио надимак Црни човек. Можемо да наслутимо јачину утиска који је овај надимак остављао на непријатеље, али и на пријатеље. Уз то, једна црна пруга, прст широка, протезала се целом десном страном његовог тела, од слепоочнице до стопала. И, коначно, постојало је још једно веровање које је ишло у прилог оживљавању мита о Црном човеку. Реч је о веровању о настанку другог или „второг” века, како га називају оновремени извори, а које се односило на увек важећу причу о крају света. Неко је израчунао да ће 1492. година бити „година звери” и да с њом наступа други век у коме је сваког тренутка могућ смак света. Јован Ненад је, по сведочењу неких извора, рођен управо у години звери.

Божји наум

Дакле, необичан физички изглед, тајновито порекло те разна народна веровања били су идеална основа на којој се градило једно ново предање. Сам Јован никада није говорио о свом роду и пореклу него је само истицао да извршава божанску мисију ослобађања света од неверника, па се у складу са тим потписивао као „Јован, од Бога послани цар”. Ово је оставило доста простора за разне теорије о његовом пореклу, недоказиве али и необориве. Оне су га доводиле у везу са династијом Палеолог, српским деспотима, док су неке говориле да је незнатног рода и да је обављао посао коњушара на двору угарског краља Јована Запоље. Он је држањем настојао да у потпуности поткрепи своју тврдњу о божанском посланству.
Стога је његов наступ имао у себи нечега пророчког што је привлачило припаднике српског народа који је је масовно прилазио Јовану хрлећи му као „новом пророку” и „новом свецу”, извештава један савременик. Међу њима било је и оних који су долазили и са територије Османског царства. Црни човек живео је испосничким начином живота и то тако што би два сата спавао, а трећи сат проводио у молитви. У његовим пророчанствима средишње место заузимало је оно о потпуној пропасти Турака и ослобођењу Цариграда. Ово је приказивано као „божији наум” чије спровођење је поверено управо њему, српском цару.
Почетак Јованове делатности пада у време једног од најузбудљивијих периода европске историје. На султански престо, 1520. године, сео је Сулејман Величанствени и ова промена означила је и нови узлет османског царства односно нова освајања на европском тлу. Годину касније освојен је Београд, не без разлога назван капијом Средње Европе.
Пет година доцније, на путу ка Бечу, Османлије руше Угарско краљевство у чувеној Мохачкој бици, која у свести мађарског народа има исте димензије као Косовска битка у свести српског. У обе битке смрт је нашао владар народа који се бранио, кнез Лазар и краљ Лајош II. Освајач је директну управу наметнуо само у Срему док је остатком Угарске желео да влада посредно јер је сматрано да би директно владање једном овако далеком провинцијом било исувише тешко и скупо. Угарски сабор је зато изабрао ердељског кнеза Јована Запољу да влада као султанов вазал. Међутим, за ово место јавио се и надвојвода Фердинанд Хабсбуршки, рођени брат цара Карла VI. Запоља и Фердинад ускоро су повели беспоштедну борбу за добијање круне у коју ће бити увучен и цар Јован Ненад. Дакле, у обезглављеној Угарској појављује се Црни човек.

Сада је она наша

Била је рана јесен 1526. године. Због великог броја људи који су му пришли, и Запоља и Фердинанд схватају да би оваквог човека било добро имати на својој страни. Први је у акцију ступио Запоља и састао се са „српским царем”. Том приликом договорено је да Јован Ненад пође у Бачку и одатле истера турске посаде које су после Сулејмановог одласка остале у утврђеним градовима. Овај задатак успешно је обављен, што је још више учврстило веровање у улогу Црног човека који је, ослободивши Бачку, војне операције пренео на тле Баната. За старешине ослобођених места, постављао је своје људе што је сметало угарским великашима који су, пошто је опасност од Турака прошла, намеравали да поново преузму своја имања.
Међутим, Јован је ослобођену земљу поделио својим ратницима. „Ја сам ову земљу отео и очистио од Турака, са мојим Србима”, говорио је, „и сада је она само наша”. Тако је створена прва српска држава на територији која ће касније бити названа Војводином. Поделом освојене земље, цар је постао још омиљенији у народу, али је добио и нове непријатеље, угарске великаше. За престоницу је изабрао град Суботицу, феуд племића Валентина Терека који ће постати Јованов најжешћи противник.
Са растом његове омиљености растао је и број оних који су му прилазили па је војна снага нарасла на, тада импресивних, 15 хиљада војника. Овако бројна војска захтевала је много средстава за одржавање, па су поред пљачкања Турака страдали и мађарски племићи. Затим се приступило организацији двора и управног апарата по узору на остале европске силе, а занимљив је избор Фабијана Литерата, католичког монаха, за представника на страним дворовима. Јован је имао план да, после ослобађања Бачке и Баната, истера Турке и из Срема одакле би продро у Србију и тако донео слободу и сународницима у матичној земљи. Ипак, за извршавање овог плана недостајала су ратна средства, пре свега топови.

Посебну невољу представљали су угарски великаши који се никада нису помирили са губитком својих поседа. Међу њима је предњачио поменути Валентин Терек који је у једном покушају да поврати Суботицу тако потучен да је једва извукао живу главу. Српски народ је са највећом радошћу примао глас о „царевој” слави и све више се сливао у његов табор. Нажалост, од српских племића и великаша на тлу Угарске уз новог владара пристао је само незнатан број, а неретко су му се директно супротстављали, помажући његове непријатеље. Изгледа да су српски племићи изабрали политичку сигурности која је подразумевала чување њихових имања макар и под покровитељством туђег владара него неизвесни и помало пустоловни поход ка стварању нове српске државе.

Кобна заседа

Свеједно, и без њихове помоћи, моћ Јована Ненада је расла, а глас о акцијама необичног цара дошла је до Италије, Енглеске, Француске и немачких држава. У фебруару 1526. године на српски двор стиже посланство надвојводе Фердинанда и покушава да приволи „цара” да промени страну и приђе Хабзбурзима. Подстакнут многим поклонима, пре свега готовим новцем преко потребним за исплату ратника и набавку топова, Јован прихвата понуду. Наравно да је ово изазвало дојучерашњег савезника, па Запоља даје налог ердељском војводи Петру Перењију да прикупи војску и казни вероломног српског „цара”.
До битке долази у близини реке Тисе, код Селеша (Селешка битка), а 12 хиљада Перењијевих војника је десетковано од стране малобројније српске војске предвођене Радославом Челником. После ове победе „српско царство” било је на врхунцу моћи, обухватајући Бачку, Банат до Темишвара и северни део Срема. Овако је Ердељ, област од које је Јован Запоља очекивао највећу подршку, у потпуности одсечен од Будима. Зато је, јуна 1527. године, сакупљена огромна војска не би ли се јаким ударом пробила српска блокада и поново успоставила пресечена веза.
Војску су предводили великоварадски бискуп Имре Цибак и војвода Петар Перењи чија су сећања на сукоб са Србима била свежа и болна. Српске снаге водио је лично Јован Ненад. Намеравао је да прво порази Цибака, а онда се окрене Перењију, али се у боју на Седфалском пољу превише задржао што је омогућило ердељском војводи да доведе одморне трупе и нанесе тежак пораз српској војсци која губи чак 8000 ратника. „Цар” се са малим бројем преживелих повлачи у Сегедин.
Извори наводе да овај пораз није пољуљао славу и углед Црног човека нарочито јер су се чуле повољне вести о походу надвојводе Фердинанда на Угарску чиме би се скинуо терет ратовања са уморних српских војника. С новим полетом, Јован Ненад је кренуо у сусрет савезнику. Уз пут је напао и освојио Сегедин који су у међувремену запоселе Цибакове и Перењијеве снаге. Док је улазио у град, налетео је на заседу и том приликом тешко је рањен после чега се повлачи у оближње село.
Ту ускоро и умире, а о његовим последњим тренуцима постоји више прича. Ђурађ Сремац нас извештава да је угарски сељак у чијој кући је лежао тешко рањени српски „цар” сачекао ноћ да би се искрао и свом господару Валентину Тереку дојавио радосну вест. Наравно, овај није губио време па је убрзо, на челу три стотине коњаника, хитао ка поменутом селу. Малобројна стража се разбежала оставивши свог „полуживог господара”. Када је Терек стигао и видео га на самрти питао га је да ли би могао још да поживи, али Црни човек није одговарао. Одмах на кревету му је, пише Сремац, одсекао главу и у једној бакарној здели послао је краљу Запољи. Овај ју је изложио на будимској тврђави са лицем окренутим Бечу (због Фердинанда), а потом је бацио у Дунав.
Смрт цара Јована Ненада била је ненадокнадив губитак за Србе чија је краткотрајна државност на територији Угарске доживела крај. С друге стране, његову смрт, на Запољином двору сматрали су божијим даром те су у то име звонила црквена звона и држане службе у знак захвалности.



Аутор: Марко Пиштало
ЗАБАВНИК

BILI bismo srećni i zadovoljni kada bi Sinod Bugarske pravoslavne crkve dao blagoslov da se jedan deo moštiju svetog kralja Milutina dobije i da počiva u manastiru Banjska, rekao je kosovskometohijski episkop Teodosije, na nedavno održanoj proslavi sedam vekova manastira Banjska. Manastirski hram Svetog Stefana napravljen je kao grobna crkva nesumnjivo najuspešnijeg srpskog vladara, u kojoj je kratko počivao. Prema zvaničnoj verziji mošti su pred turskim rušilačkim besom odmah posle Kosovske bitke sklonjene u selo Trepča, a posle propasti srpske despotovine, zbog epidemije kuge, mitropolit Siluan odneo ih je 1460. u Bugarsku. Danas su izložene u Crkvi Svete nedelje u Sofiji, koju niko ne zove tim imenom već Kraljeva crkva u Milutinovu čast.

Kult svetog srpskog kralja Milutina u Bugarskoj je izuzetno jak još od 16. veka. U Kraljevoj crkvi svakodnevno se održava služba njemu posvećena, a vernici neprestano dolaze da celivaju mošti, kojima se pripisuje ogromna moć, u skladu s njegovom vladarskom veličinom. Nejasno je zašto naša država i crkva nikada nisu podnele zvaničan zahtev da se one vrate, kao ni mnoge druge relikvije opljačkane tokom svetskih ratova - kaže istoričar prof. dr Vladimir Stanković, autor prve savremene biografije kralja Milutina.

S druge strane, popularnost moštiju kralja Milutina u Bugarskoj ne smanjuje se od srednjeg veka, a slave ga i drugi slovenski narodi, u prvom redu Rusi. Bugarski istoričari navode da je prvi zahtev za povraćaj moštiju kralja Milutina iz Sofije u obnovljenu Pećku patrijaršiju podneo prvi ruski car Ivan Grozni. On je bio duboko vezan za srpsku tradiciju, jer ga je posle smrti roditelja odgajila baka Ana Jakšić (posle udaje Glinska) iz čuvene srpske plemićke porodice.

Međutim, ni Turci ni helenizovana Ohridska arhiepiskopija nisu dozvolili da se Milutin čak ni mrtav vrati u Srbiju, jer je bio suviše snažan simbol nekadašnje državnosti, moći i samostalnosti.

Naime, kralj Milutin je uspeo da se politički i vojno odupre koalicijama koje su protiv njega stvarali i vizantijski carevi i rimske pape. Kodifikovao je pravo i stvorio zakonik pre Dušana. Branio je svoje bugarske vazale od Vizantije, pa mu je udovica bugarskog cara sama nudila i ruku i krunu. O snazi njegove vojske govore dva očajnička poziva iz Carigrada, kojima je tražena Milutinova pomoć protiv turskih najezdi. Srpski vojnici su oba puta do nogu potukli Osmanlije u Maloj Aziji. Legendarno je i Milutinovo zadužbinarstvo koje ne podrazumeva samo crkve, već i narodne kuhinje, bolnice i škole.

- Neobjašnjiv je srpski zaborav prema vladaru koji je državničkom mudrošću i vojnom veštinom stvorio od Srbije najveću silu na Balkanskom poluostrvu. Uprkos neverovatnim stvarima koje je postigao, on je, kao i celo naše srednjovekovlje gurnut u stranu. Mi se ne bavimo svojom istorijom, a tražimo od drugih da je poštuju. Arheološka iskopavanja Milutinove monumentalne zadužbine manastira Banjska traju decenijama, a još nisu objavljeni rezultati! Niko ne zna šta je nađeno u grobnoj crkvi najvećeg srpskog vladara. Mediji su pre nekoliko godina objavili da je bugarski Sinod odobrio vraćanje dela Milutinovih moštiju, a onda se zaćutalo bez ikakvog objašnjenja - čudi se prof. dr Stanković.

Bivši ministar kulture Dragan Kojadinović za „Novosti“ potvrđuje da je u njegovom mandatu 2006. Sinod Bugarske pravoslavne crkve odobrio vraćanje dela moštiju svetog kralja Milutina u Srbiju.

- Zahvaljujući bivšim kolegama novinarima, veoma uticajnim ljudima, došao sam u kontakt s tada veoma moćnim episkopom iz Varne koji je uspeo da izdejstvuje odluku bugarskog Sinoda da nam vrate deo moštiju. To nije bio nimalo lak posao, s obzirom na to kakvo poštovanje one uživaju u Bugraskoj. Bugarski Sinod je tražio samo od našeg da napiše dopis u kome se zahteva da joj se vrati deo moštiju i da zauzvrat ponudi neku drugu malu relikviju. Izgleda da do danas to nije učinjeno - kaže Kojadinović.

On naglašava da je obavestio Sinod SPC o uslovima za povraćaj moštiju.

- Bugarske kolege, posrednici u poduhvatu povraćaja moštiju kralja Milutina više puta su me zvali čudeći se zašto dopis nije poslan. Episkop Varne, koji je bio glavni posrednik u poduhvatu u međuvremenu je umro. Pošto je reč o odluci Sinoda Bugarske pravoslavne crkve nadam se da odluka još važi - smatra Kojadinović.

Moštima kralja Milutina već nedostaju glava i desna ruka, što ukazuje kolika im je moć pripisivana. Bugarski vernici i danas pored Milutinovog ćivota ostavljaju papiriće s porukama za bližnje na onom svetu.

- Misterija je gde su nestali ti delovi moštiju, ali je veoma moguće da su oni u prošlosti namerno sakriveni, jer ti delovi tela simbolizuju mudrost i snagu najmoćnijeg vladara Balkana svog doba. Mošti su naročito u srednjem veku bile dragocenost za koju se i ratovalo. Naročito kada je reč o velikom kralju Milutinu. Čak se i njegova sahrana, pre posvećenja, odigrala u senci bitke, jer su odmenuti vojnici hteli da otmu njegovo telo. Prema žitijima, čuda nad grobom kralja Milutina počela su da se dešavaju samo dve godine posle njegove smrti. U Bugarskoj, sveti srpski kralj Milutin smatra se zaštitnikom Sofije. U Srbiji je, nažalost, gotovo zaboravljen - navodi prof. dr Stanković.

NI MRTAV NEMA MIRA

PO zvaničnoj verziji, Milutinovo telo iz koga je teklo sveto miro sklonjeno je 1389. od Turaka koji su nemilosrdno uništavali sve srpske crkve, a zatim pred epidemijom kuge u Bugarsku, prvo u manastir Svetih Ćirila i metodija, a zatim u sofijski hram Svete nedelje. Istoričari podsećaju da posle propasti srpske države opasnost po relikvije više nisu bili samo turske pohare, već i helenizovana Ohridska arhiepiskopija. Ona je s Turcima podstigla sporazum da preuzme hramove i srpske vernike, a trudila se da uništi sve što je podsećalo na Nemanjiće, srpsku državu i crkvu.

Mošti kralja Milutina su pretrpele požare, nepogode, zemljotrese, napade ustanika i Turaka, kao i terorističku akciju komunista 1925. godine, kad su digli u vazduh Crkvu Svete nedelje i ubili više od 190 ljudi.

novosti

Odavanjem državnih i vojnih počasti, danas će u crkvi Svetog Ðorđa na Oplencu u Topoli biti obeležena 78. godišnjica smrti kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića.

Organizator centralne državne komemorativne svečanosti je Vlada Srbije – Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije.

Tom prilikom, lovorove vence na sarkofag kralja položiće predstavnici Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, Opštine Topola, većeg broja gradova i opština u Srbiji, kao i udruženja građana opredeljenih za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, navodi se u saopštenju.

(Telegraf.rs / Tanjug)

Spomenik caru Dušanu

BRONZANI Dušan Silni, postavljen nedavno na skopski Most civilizacija, izazvao je strah i mržnju lokalnih Albanaca koji su ga oštetili. Sumnja se da je napad imao i verske pobude jer je polomljeno Dušanovo vladarsko žezlo sa krstom, kao i krst sa šara - simbol hrišćanske vaseljene. U rušenju su učestvovali i ministar ekonomije BJRM Valjon Sarađini, poslanik Ermira Mehmeti i Izet Medžiti, predsednik skopske opštine Čair.

S druge strane, popularni skopski sajt „Makedonska nacija“ predstavlja najmoćnijeg Nemanjića kao makedonskog cara Stefana. Ovi događaji ukazuju na to da oreol Dušanove moći nije izbledeo ni skoro sedam vekova posle njegove smrti, smatraju istoričari.

- Car Dušan je za života bio veoma poštovan, ne samo od Srba, već i od Bugara i Grka. On je silan, ali civilizovan vladar u čijoj državi vladaju zakoni. Njegovu negativnu sliku u istoriografiji tek kasnije stvara carigradska patrijaršija ne opraštajući Dušanu stvaranje srpske patrijaršije - kaže istoričar prof. dr Vlada Stanković.

Ipak, Dušanov kult opstaje u narodu, o čemu u 17. veku svedočanstvo ostavlja patrijarh Pajsije Janjevac:

- Bog je cara Dušana proslavio kako za života tako i posle smrti, o čemu svedoče i ukrašene mošti njegove, od kojih se deo glave nalazi u Prizrenu, dva-tri dela u Gračanici, a ostalo sam bog zna gde je.

Početkom 20. veka protojerej dr Radoslav Grujić, istoričar, teolog i arheolog, uočava da se Dušanovi ostaci nazivaju „mošti“ kao da je svetitelj.

Iz patrijarhove beleške vidi se da su mošti Dušanove posle propasti njegovog Manastira Svetih arhanđela raznesene. Vrlo je verovatno da im je tada pripisivana čudotvorna moć. Narod, a naročito potomci stare vlastele, u doba teških nevolja posle pada pod tursku vlast, otimali su se o delove kostiju velikog cara kao o amajlije - zaključio je dr Grujić.

On 1927. godine započinje arheološka istraživanja ostataka Manastira Svetih arhanđela. Iako se nisu videli ni njeni temelji na platou u kanjonu Bistrice, Grujić beleži da narod to mesto smatra svetinjom, i da tu svakodnevno dolaze žene svih vera i nacija da se mole za zdravlje svoje dece. Mistična atmosfera bila je ista kao 1343. godine, kad su na isto mesto doneli bolesnog Dušana, koji je lebdeo na ivici smrti. Čudom je ozdravio kraj stare crkvice Svetih arhanđela, koja se tu na nalazila, a u znak zahvalnosti je na istom mestu podigao veliku zadužbinu „vojvodama nebeskih sila“.

U ostacima hrama tokom iskopavanja, Grujić pronalazi grob zatrpan polomljenim mermernim ukrasima, sa mermernom pločom na dnu koja je skrivala hrpu snežno belih kostiju.

- To su nesumnjivo ostaci tela velikoga cara Dušana koje je posle razorenja i pljačkanja Manastira Svetih arhanđela i careve grobnice neka pobožna ruka sklonila pod ploču, a sve drugo raznela je sujeverica i pobožnost - zabeležio je Grujić.

Lokalitet se našao pod opsadom sakupljača relikvija koje nije mogla da obuzda ni vojna straža.

- Prelepe mermerne ukrase ne raznosi samo sujeveran prost svet. Jedan viši državni fukcioner odneo je tri u Beograd. Dao je da se kao amajlija uzidaju u temelje kuće - zabeležio je profesor Grujić.

On krije mošti cara Dušana od sujevernih sakupljača relikvija i krišom ih nosi u Beograd, gde 1937. osniva Muzej SPC i daruje mu svoju prebogatu biblioteku i arhivu. Tokom nemačkog napada 6. aprila 1941. Grujić trči kroz Beograd pod kišom bombi, ulazi u muzej i leže preko jedne od kartonskih kutija štiteći je telom. Isto ponavlja i 1944. godine tokom savezničkog bombardovanja. Tek mnogo kasnije otkrilo se da su u kutiji bili skriveni Dušanovi ostaci.

Profesor Grujić je od 1941. zbrinjavao srpske izbeglice iz NDH, sakupljao podatke o ustaškim zločinima i spasavao relikvije iz fruškogorskih manastira, ali komunističke vlasti ga 1944. izbacuju s univerziteta i osuđuju na gubitak građanskih prava. On umire zaboravljen i siromašan, a budućem patrijarhu Germanu ostavlja zavet da čuva Dušanove mošti.

One su na očaj tadašnjeg režima prenete 18. maja 1968. u Crkvu Svetog Marka na Tašmajdanu, gde i danas počivaju. Tajni izveštaji Udbinih „verskih komisija“ pokazuju da se odustalo od sprečavanja prenosa moštiju, u strahu od reakcije hiljada poštovalaca srpskog cara koji su koračali u njegovoj pratnji.

novosti

Odlukom Višeg suda u Beogradu, 16. decembra, rehabilitovan je Princ Tomislav Karađorđević, sin kralja Aleksandra. Kneginja Jelisaveta Karađorđević, ćerka kneza Pavla, primila je rešenje, pišu Novosti.

Primila sam rešenje uz ovlašćenje njegovog najmlađeg sina Mihaila, koji inače živi u Beogradu i koji je podneo zahtev za rehabilitaciju, ali je privremeno otputovao – kaže kneginja Jelisaveta.

U rešenju na zahtev, koji je Princ Mihailo podneo Višem sudu 22. jula ove godine, stoji da se „usvaja zahtev za rehabilitaciju pokojnog Nj. K. V. princa Tomislava Karađorđevića i utvrđuje da je ukaz Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ od 8. marta 1947. godine ništavan od trenutka njegovog donošenja, kao i da su ništave sve pravne posledice”.