Najbolja srpska glumacka postava

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Preminuo Pavle Minčić

Pavle Minčić, poznati glumac, satiričar, humorista, pevač i pijanista preminuo je danas u 84. godini u Beogradu

U bogatoj glumačkoj karijeri ostvario je zapažene uloge u komadima "Jaje", "Olovka piše srcem","Tužna je nedelja", "Revizor", "Sponzor noćas mora pasti"..

Bio je prvi glumac u Beogradu koji je odigrao monodramu,Gogoljev komad "Dnevnik jednog ludaka", Imao je nekoliko autorskih šou programa na televiziji kao što je "Godine prolaze vreme teče". Svojim glumačkom snagom gospodario je scenom i osvajao publiku.

Penzionisan je nakon 40 godina rada u Narodnom pozorištu u Beogradu gde je ostvario više od 120 uloga. Neko je u to vreme zapisao da Narodno pozorište ima veliku, malu scenu i Pavla Minčića.

Dobio je mnoge nagrade (“Radoje Domanović”, “Zlatni ćuran”, “Zlatni Lovor” i druge) uključujući i plaketu „Branislav Nušić“ i „Zlatni beočug za životno delo“ za trajni doprinos kulturi. Bio je istaknuti član “Ošišanog ježa”.

Ostaće upamćen kao junak našeg detinjstva, a vedrim duhom prirastao je za srca mnogih generacija dok je igrao Paju u dečijoj seriji „Na slovo, na slovo“, u filmu “Davitelj protiv Davitelja” igrao je dr. Dobricu Kopicla, u seriji “Pozorište u kući” bio je Soni Boj, a Živorad u serijalu “Ljubav na seoski način”, a sve to pored brojnih televizijskih filmova u kojima je igrao.

mondo

G o o g l e

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Anica Dobra: Više sam lujka nego seksi simbol

Glumica Anica Dobra, po mnogima jedna od najseksipilnijih glumica sa ovih prostora, otkrila je da nikada nije sebe smatrala ultimativnom seksi ženom.

- Moram da kažem da me nikada nije pratio taj zapravo nebulozni epitet "seksi". Pre sam "ortak", "simpatična", "devojka iz kraja" ili "lujka" - rekla je Anica u intervjuu zagrebačkom Jutarnjem listu.

Takođe je navela da nije oduvek znala da će posao ispred kamera biti njen životni poziv.

- Nisam oduvek znala da će gluma biti moj izbor, ali stvari nam se događaju i dolaze tak onda kada smo spremni da ih prepoznamo i izdržimo. U mom slučaju, baš u vreme upisa na akademiju. To školovanje mi je otvorilo nove vidike - rekla je Anica.

Ona tvrdi da u pozorištu i na filmu nema omiljeni žanr.

- Kao glumica, naravno, nisam u poziciji da biram šta će to biti, ali različitost bi bio jedan od mojih omiljenih kriterijuma. Nemam neki omiljeni žanr. Ništa u životu nije samo toliko smešno da nema u sebi i zrnce tragičnog i obrnuto. Naći način i moći izazvati empatiju, preći rampu i komunicirati sa publikom, bilo u pozorištu ili preko ekrana, uvek iznova biti sveža u tome, e, to je forma kojoj težim - rekla je proslavljena glumica.

blic

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Dobroćudni džin - Taško Načić

Kolumnista MONDA Mladen Nikolić podseća vas na još jednu glumačku gromadu.

"Ne brinite, puška je zakočena".

Kad god čujem ili samo pomislim na bilo koju od tih, volimo da kažemo, kultnih replika iz domaćih filmova, pada mi na pamet kako je, u neku ruku, nepravedno to što će potonje generacije gledalaca pamtiti brojne glumce po svega nekoliko uloga. Ili, još nepravednije - po svega nekoliko izgovorenih rečenica.

A odmah zatim, pogledam stvar sa druge strane: nije to loše, kada pomislimo na sve silne pozorišne role (i u njima glumačke bravure) kojima su svedočili jedino oni srećnici što su ih uživo gledali... Pa tako, eto, filmske će glumce gledati i buduće generacije, smejati se i tugovati, ponekad i prepričavati smešne scene i replike; sve ono što se događalo na pozorišnim daskama ostaje samo u sećanju pojedinih savremenika, a u osnovi, osuđeno na zaborav. I tu leži jedan od ključeva kinematografske magije - iako je filmska priča, jednom za svagda odglumljena i zaokružena, baš kao i izvedeni pozorišni komad, film traje i vrti se iznova; i kada su glumci već davno napustili ovaj svet, oni se, čarolijom svetla i senki, i dalje poigravaju na imaginarnoj sceni, tj. filmskom platnu (ili TV ekranu).

Replika nespretnog lovca sa tobož zakočenom puškom (koja prethodi plotunu tik uz uvo Pavla Vuisića) delo je, dabome, velikog Taška Načića. Velikog u svakom smislu. U jednom od retkih intervjua požalio se Taško na tu svoju golemost: "Biće da sam malo prekrupan za ratne filmove", reče simpatični div, uz osmeh. Pa možda i jeste bio "nezgrapan" za uloge znanih i neznanih partizanskih heroja, ukalupljene karakterne gromade kreirane po uzoru na holivudske kauboje, pionire Divljeg zapada bez mane i straha. Imali su Bulajić, Bauer i društvo na raspolaganju Dvornika, Smokija Samardžića i, dabome, jednog i neponovljivog Batu Valtera, našeg Džona Vejna. U ovakvom, "kaubojskom" kontekstu, Slobodan Dimitrijević - legendarni Suri iz "Valtera" - naš je Klint Istvud, onaj Bezimeni, glavom i cigarom. Ne, za Taška Načića zaista nije bilo mesta u takvom društvu, tu nema dileme. Pa dobro, u kakvim to filmovima je simpatični gorostas hipnotičkog pogleda, sa ogromnim obrvama i upadljivo spuštenim očnim kapcima mogao da zablista?

Čim pomislim na Taška, prva asocijacija su mi slepstik komedije iz 20-tih godina prošlog veka, potekli iz radionice Maka Seneta; svi oni smešni, smotani, debeli i uglavnom brkati likovi koji jure za Čaplinom po ulicama, robnim kućama, trgovima... Načićevo lice bilo je nesvakidašnje, glumački "alat" ekspresivan do te mere da je kao stvoren za nemi film. I za pozorište, naročito komediju.

Taško Načić, rođeni Kruševljanin (1934), svoj prvi susret sa pozorištem imao je kao desetogodišnji dečak. Isticao je kako se u teatar zaljubio na prvi pogled, već tada bio je rešen da postane glumac. U glavni grad stiže ranih 50-tih i kao tinejdžer, upisuje glumu na FDU. Bio je sjajan student i već na trećoj godini dobija malu ali za njega dragocenu ulogu u - Narodnom pozorištu! Reč je o tragediji "Romeo i Julija", dakle, glumački debi na velikoj sceni, uz stihove Šekspira, a partnerka simpatičnom dvadesetogodišnjaku legendarna Rahela Ferari! Ona ista dama sa kojom će, trideset godina kasnije, odigrati nezaboravne role majke i sina u Šijanovom "Davitelju".

INSERT IZ FILMA "MAJSTOR I MARGARITA“

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=GzLE8avC2jw[/youv]

Debitovao je na velikom platnu u drami "Bolje je umeti" (1960). Tokom 60-tih i 70-tih usledile su mahom epizodne, male uloge - u melodrami "Bokseri idu u raj" igrao je upadljivog bolničara, u "Majstoru i Margariti" Saše Petrovića tumačio je licemernog upravnika pozorišta Rimskog, bio je čak i nemački vojnik u drami "Filip na konju"...

U, po mnogima, najboljem srpskom filmu, Šijanovoj komediji "Ko to tamo peva" (1980), Taško Načić igrao je, svi znamo, lovca. Sećam se da me je, još kao klinca, svojom interpretacijom ali i pojavom asocirao na onog nesretnog i nespretnog Elmera koji večito pokušava da ulovi Duška Dugouška; ne znam je li taj crtani lik možda poslužio kao inspiracija Dušanu Kovačeviću tokom rada na scenariju ali i dan danas mi je Taško u toj ulozi upadljivo sličan Elmeru...

INSERT IZ FILMA "KO TO TAMO PEVA"

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=t1k9rpeAi28[/youv]

Malo ljudi zna da su Načić i Šijan posle saradnje na "Ko to tamo peva" bili u zategnutim odnosima; naime, 1981. godine Kovačević i Šijan započinju rad na ekranizaciji kultne predstave Ateljea 212, komada "Maratonci trče počasni krug" i reditelj je odmah poželeo Taška u jednoj malenoj ulozi. Nastao je nesporazum - Načić nije bio voljan da igra epizodu koju mu je reditelj namenio, Šijan sa svoje strane nije bio (kao ni inače) spreman na kompromise, a cela priča dobija na težini kada se uzme u obzir da je Taško u originalnoj postavi "Maratonaca" u Ateljeu (1972. godine) briljantno tumačio glavnog negativca, Bilija Pitona.

"Vrati Perici uvo".

Na sreću svih nas, glumac i režiser prešli su preko svega i, tri godine kasnije, snimili svojevrsni omaž kultnim horor filmovima "Doktor Džekil i Mister Hajd", "Psiho" i "Keri", uvrnutu komediju "Davitelj protiv davitelja" (1984). Scenario Nebojše Pajkića i Slobodana Šijana bio je pisan upravo sa idejom da će Taško Načić tumačiti glavnog (anti)heroja, Peru Mitića, infantilnog prodavca cveća koji noću menja ćud, pretvarajući se u ubicu žena koje ne vole karanfile. Taško je bio jednostavno savršen kao Pera. Uz Rahelu Ferari (u ulozi staramajke sadiste), Sonju Savić, Nikolu Simića i Srđana Šapera, Načić je briljirao u svojoj ulozi života.

INSERT IZ FILMA "DAVITELJ PROTIV DAVITELJA"

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=2euetxWE2Bo[/youv]

Posle pojavljivanja u filmovima "Čudo neviđeno" (nesrećni Baro kome Savina Geršak preuzima kafanu) i "Nije lako s muškarcima", Taško Načić i treći put sarađuje sa Slobodanom Šijanom - reč je o komediji "Tajna manastirske rakije" (1988) u kojoj glumi odbeglog kriminalca, rame uz rame sa Borom Stjepanovićem, Ljubom Moljcem i Nikolom Simićem. Film je karakterističan po tome što je rađen direktno za američke producente, uz uslov da bude odigran na engleskom jeziku. Naredne godine Taško igra bahatog komšiju Rajkovića u gorkoj komediji Gorana Markovića "Sabirni centar", po tekstu Dušana Kovačevića.

Tih osamdesetih pojavio se (na malim ekranima) i nezasiti, lenji Božidar Majković, činovnik u ubogom socijalističkom preduzeću, kolega Seke Sablić i Jelice Sretenović - Koke. To je, bez sumnje, Načićeva uloga po kojoj ga najbolje pamte pripadnici svih generacija, svi oni koji su pratili "Bolji život". Jednom je Taško izjavio kako je, po njegovom sudu, ova mamutska serija u poređenju sa, citiram, "raznim Dinastijama i Dalasima - kraljica".

INSERT IZ SERIJE "BOLJI ŽIVOT"

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=Ht_xlP4_Z1Y[/youv]

Načić se pojavio u 26 igranih filmova. U matičnom pozorištu, Ateljeu 212 ostavio je neizbrisiv trag ulogama u kultnim predstavama "Kralj Ibi", "Maratonci", "Čudo u Šarganu", "Radovan III"... U "matičnoj" Srpskoj kafani, odmah do Ateljea, često je boravio u društvu svojih prijatelja i kolega Zorana Radmilovića, Seke Sablić, Cece Bojković... Napustio je ovaj svet u 58. godini, marta 1993. u Beogradu.

Taško Načić se tokom čitave karijere stoički nosio sa, za njega nepovoljnom činjenicom da filmski autori po pravilu žele da angažuju fizički dopadljive, zgodne, naočite glumce (i glumice, razume se). Ovo se naročito odnosi na važnije role, one oko kojih se vrti priča: "Svestan sam da, zbog svoje spoljašnjosti, ne mogu da igram ljubavnike niti heroje. Potpuno sam siguran da nikada neću biti Hamlet".

I nije morao da bude Šekspirov junak da bi ga se sećali, dovoljno je bilo da se preruši u lovca i izgovori onu čuvenu: "Ne brinite...".

mondo

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

10 filmova u kojima ne glumi Sergej, a mogao bi

Sergej Trifunović (43) za proteklih 20 godina bavljenja glumom iza sebe ima više od 50 uloga u filmovima i TV serijama. Ipak, ima srpskih filmova snimljenih u tom periodu u kojima se on ne pojavljuje, a mogao bi da ima zapaženu ulogu.

"Turneja", "Karaula", "Stršljen", "Spasitelj", "Kad porastem biću Kengur", "Crni Gruja", "Montevideo", "Srpski film", "Mali Budo", "Tuđa Amerika", "Bure baruta"... filmovi su u kojima je Sergej Trifunović ostvario zapažene role. MONDO je sastavio listu domaćih filmova snimljenih u poslednjih 20 godina u kojima je baš mogao i on da se pojavi. Evo kakve bi bile te uloge...

1. "SIVI KAMION CRVENE BOJE" Srđana Koljevića

Sergej bi mogao da glumi beogradskog šmekera koga je Suzana (Aleksandra Balmazović) prevarila sa drugim momkom i zatrudnela, a zatim pobegla da u Dubrovniku na brzinu zaradi novac za pobačaj. Uprskos razlikama, Bosanac Ratko (Srđan Todorović) se zaljubljuje u nju, prihvata njeno tamnoputo dete, jer "njemu boje ništa ne znače". ALI na kraju filma se pojavljuje Sergej i uspeva da ubedi Ratka da je ostavi.

2. "KRUGOVI" Srdana Golubovića

Todor je pripadnik Vojske Republike Srpske ipredvodnik grupe vojnika koja je na smrt prebila Marka (Vuk Kostić) samo zato što je branio od maltretiranja svog sugrađanina - muslimana Harisa (Leon Lučev). Mnogo godina kasnije, Todor se ni na samrti nije pokajao zbog ovog čina.

Boris Isaković je odlično izneo tu ulogu, ali Sergej bi u njoj briljirao.

3. "BRANIO SAM MLADU BOSNU" Srđana Koljevića

Kada Nedeljko Čabrinović (Marko Grabež) zbog atentata na prestolonaslednika Franca Ferdinanda završi u pritvoru čekajući suđenje tamo sreće druga iz srednjoškolskih dana (koga tumači Sergej Trifunović), koji je danas okruti čuvar. Kako mu ovaj nikada nije zaboravio što ga je u Sarajevu 1912. na jednoj igranci devojka odbila za ples, jer je bila zagledana u Čabrinovića, sveti mu se na najpodmukliji način i svakodnevno smišlja sve brutalnija mučenja.

4. "SPOMENIK MAJKLU DŽEKSONU" Darka Lungulova

Branislav Trifunović je bio na visini zadatka u ulozi predsednika mesne zajednice, prpošnog demokrate sa talentom "ugrađivanja" u poslove onih iznad sebe i tajkuna. Ipak, Sergej je sinonim za tragikomedije i ova uloga bi mu baš "legla".

5. "PODZEMLJE" Emira Kusturice

Ovaj film sniman je neposredno pošto je Sergej Trifunović diplomirao na FDU, ali mogao bi da glumi mladog Unproforca u koga se 1992. fatalno zaljubljuje glumica Natalija Zovkov (Mirjana Joković). U Nataliju su još pre početka aprilskog bombardovanja Beograda bili zaljubljeni Petar Popara Crni (Lazar Ristovski) i Marko Dren (Miki Manojlović), ali ona na kraju završava sa Markom, koji je u kolicima, jer zajedno trguju oružjem. Tako i upoznaje vojnika UNPROFOR-a, koji joj spašava život kada Petrovi vojnici pokušaju da ubiju Nataliju i Marka, jer su ratni profiteri.
Povezane vesti

60 sekundi sa Sergejem
Sergej - bog za košarku
O humanizmu, pomirenju, o ljudskoj gluposti, politici...
Kao crnogorski inspektor
... a ne zna crnogorski jezik
Šta fali Seki Aleksić?!

6. "MI NISMO ANĐELI 2" Srđana Dragojevića

Sergej Trifunović bi mogao da igra Nikolinog (Nikola Kojo) nešto mlađen prijatelja koji ulazi u romansu sa njegovom ćerkom Sofijom (Mirka Vasiljević). Uprkos tome što na vratima njihove kuće stalno navaljuju "napaljeni" tinejdžeri, što do ludila dovodi patološki ljubomornog oca Sofija započinje tajnu romansu sa Nikolinim prijateljem, koji je uvodi u svet narkomanije. Tek posle nekoliko meseci to shvataju Marina (Milena Pavlović) i Violeta (Vesna Trivalić), koje trajno Nikoli uzimaju ćerku i jedva je izvlače iz pakla droge.

7. "MALA NOĆNA MUZIKA" Dejana Zečevića

Jedan od najupečatljivijih delova filma je kada Cole (Gordan Kičić) i Spasoje (Vuk Kostić) odlaze u stan baba Paune (Feđa Stojanović). Kada bi Sergej Trifunović tumačio mladog partnera sado-mazo babe zaplet bi bio još urnebesniji.

8. "MRTAV LADAN" Miodraga Milinkovića

Da ovu komediju "zamrači" nedostaje još okrutniji šef narko klana, koji će zavesti red u celom beogradskom podzemlju. Diler Limeni (Nikola Đuričko) i braća Kiza (Srđan Todorović) i Lemi (Nenad Jezdić) bili bi u ozbiljnijim problemima.

A možete samo da zamislite kako bi izgledala ova scena da se u nju umeša Sergej

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=bJJLGYjICGk[/youv]

9. "KAD LJUBAV ZAKASNI" Ivana Stefanovića

Možda bi za sve poštovaoce dela Mir Jam to bio pomalo gorak zaplet, ali zamislite da se u ovom filmu pojavi Sergej Trifunović. Naravno, u ulozi starijeg brata Beograđanke Ljiljane (Brankica Sebastijanović), koji ni za živu glavu ne dozvoljava da se ona uda za palanačkog advokata Radmila (Miloš Biković) u kog su zaljubljene skoro sve devojke iz varoši. Mnoge od njih Ljiljanin brat odvodi u krevet, a kada jedna ostane trudna ne želeći da prizna dete natera je da svima kaže kako je ono Radmilovo. Tako konačno uspeva da konačno stane na put velikoj ljubavi između Ljiljane i Radmila.

10. "ŠIŠANJE" Stevana Filipovića

Kako to da u filmu o odrastanju, ljubavi i pogrešnim izborima nema Sergeja Trifunovića? Vođen harizmom navijačkog vođe Relje (Viktor Savić) i zaljubljenošću u svoju komšinicu Minu (Bojana Novaković), Novica (Nikola Rakočević) postaje skinhed. A Relji je ipak potreban stariji ortak iz kraja koji će ga ipak naučiti svim trikovima i kod koga će odlaziti "po mišljenje".

mondo

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Dragan Maksimović- glumac van šablona

Kolumnista MONDA Mladen Nikolić prisetio se sjajnog "marginalca", pre svega fenomenalnog glumca Dragana Maksimovića, čiji je život nasilno prekinut. Da li znate da on NIKADA nije dao nijedan intervju?!

Pre neki dan mogli smo na TV-u da gledamo film "Šmeker". Ništa neobično, još jedna od nebrojenih repriza, a i reč je o filmu za koji je, verujem, teško pronaći one koji ga do danas nisu barem jednom pogledali. Ono što je meni zapalo za oko je da su se u vodećim ulogama, tih osamdesetih, pojavila dvojica sjajnih glumaca - naslovnog junaka igrao je tada mladi Žarko Laušević, a njegovog pajtosa sa kojim će, zbog devojke, doći u žestok sukob uverljivo je tumačio Dragan Maksimović.

POVEZANE VESTI
Sećanje na Dragana Maksu MaksimovićaOtkrivena spomen-ploča Draganu Maksimoviću
Pomenutim glumcima nije, međutim, zajedničko samo to da su bili maestralni umetnici - njihove karijere surovo i bez najave prekinule su lične tragedije; obojica su se, sticajem okolnosti, našli u uličnim tučama iz kojih je Žarko izašao kao čovek koji je lišio života dvojicu napadača (u Podgorici, 1993), a Dragan je brutalno pretučen u zverskom napadu grupe skinhedsa (Beograd, 2000). Umro je tri meseca kasnije.

Šira javnost, reklo bi se, više zna o stravičnim okolnostima Maksimovićeve smrti nego o njegovim umetničkim dometima, prvenstveno zahvaljujući činjenici da se ovdašnji mediji, po pravilu, mnogo više bave crnom hronikom nego dešavanjima u umetnosti i kulturi uopšte. E, da bismo tu gorku istinu, makar na trenutak, malo ublažili, prisetićemo se Draganovih likova koje je igrao na filmskom platnu, njegove autentičnosti u glumačkom izrazu i osobenog duha koji ga je krasio.

Rođeni Kosovac (Podujevo, 1949), Dragan Maksimović je iz cuga upisao studije glume, u svojoj osamnaestoj. Samo četiri godine kasnije, Narodno pozorište ga prima u svoj stalni ansambl (1970). Njegov talenat koji je tada još čekao da se razmaše na pozorišnoj sceni (i na filmu, razume se) impresionirao je ondašnje prvake nacionalnog teatra.

Debitovao je u Brehtovom klasiku "Majka Hrabrost i njena deca". Ubrzo je Dragan išao iz uloge u ulogu, iz komada u komad, oduševljavajući i kritičare i publiku. Među kolegama već se u tom periodu odomaćio i Draganov nadimak po kojem će ga pamtiti svi koji su ga poznavali - Maksa.

Dragan Maksimović u filmu "Šmeker"

Počev od 1971. Maksimović dobija angažmane u različitim TV filmovima i serijama, uglavnom u produkciji RTB; između ostalih, pojavio se u drami "Sarajevski atentat" (igrao Nedeljka Čabrinovića), u seriji "Otpisani", TV filmovima "Zašto je pucao Alija Alijagić" (njegova prva glavna uloga), "Trag", "Koštana" i dr. Tokom sedamdesetih godina nanizao je petnaestak uloga u televizijskom formatu ali, začudo, filmske role su ga mimoilazile.

To je potrajalo sve dok ga jedan od najpriznatijih pozorišnih reditelja i teoretičara, engleski maestro Piter Bruk nije primetio - usledio je, kao grom iz vedra neba poziv da on, Dragan Maksimović, tumači glavnu ulogu u Brukovoj režiji!

Britanska drama "Susreti sa izuzetnim ljudima" (1979) snimana je, sa prekidima, tokom dve godine, na egzotičnim lokacijama (Avganistan, Turska i, naravno, Engleska). Film je tada prikazan u zvaničnom programu berlinskog festivala, gde je, ondašnjoj publici i kritici potpuno nepoznati Maksimović pobrao nepodeljene hvalospeve za svoju interpretaciju famoznog jermenskog filozofa i mistika Gurđijeva. Ova neobična filmska priča o samospoznaji i putu ka prosvetljenju pamti se, pored Draganove sugestivne glume, i po jedinstvenoj sekvenci u kojoj je na autentičan način prikazan (prvi put na filmskoj traci) tzv. sveti ples islamskih Sufi sledbenika i derviša iz centralne Azije.

Nekako u isto vreme, krajem sedamdesetih, Dragan Maksimović će se najzad pojaviti i u domaćim celovečernjim filmovima. Reditelj Boro Drašković prvi će ga pozvati na veliko platno - reč je o drami "Usijanje" (1979), po sjajnom scenariju Mirka Kovača, sa Radetom Šerbedžijom, tragičnoj priči o uzgajivačima duvana u predratnoj Hercegovini.

Maksimovićeva uloga ostavlja snažan, sirov utisak, ko god je gledao ovaj film zasigurno mu je Draganov lik ostao u jačem sećanju od Šerbedžijinog.

U to vreme, Maksimovića je već pratio glas da je nepristupačan za novinare, mrzovoljan i zatvoren. Zapravo, negde u vreme pomenutog projekta sa slavnim Piterom Brukom dogodilo se da su neke njegove izjave pogrešno interpretirane u štampi; kao reakcija, usledila je njegova odluka da ubuduće neće davati nikakve intervjue, niti gostovati u tv emisijama i slično. Dragan je ostao dosledan toj apstinenciji do svog poslednjeg daha, bukvalno. Mnogi su novinari tokom naredne dve decenije mislili da će upravo oni uspeti u nastojanju da nagovore ovog glumca na intervju - to se nije dogodilo.

"PETRIJIN VENAC" - INSERT

Srđan Karanović mu 1980. godine dodeljuje ulogu rudara Mise u ekranizaciji romana "Petrijin venac" D. Mihajlovića. Možda je i do danas to Draganova najpoznatija filmska uloga - hiroviti, autodestruktivni muž glavne junakinje ove bolne, dirljive priče o sudbini šumadijske seljanke u vremenu posle Drugog svetskog rata. Emotivac do nivoa fatalizma, zaljubljen u violinu, kafanu i rakiju, Misa je punokrvni, živo obojeni filmski lik sa svojim svetlim i tamnim stranama, naravno, zahvaljujući Maksinoj fantastičnoj interpretaciji.

Mira Karanović briljirala je kao Petrija, upotpunjujući celu sliku na najlepši način; scene u kojima smo svedoci njihovog upoznavanja, zajedničkog života, njihovih problema i nesrećnih sudbina najbolja su stvar koju je Srđan Karanović potpisao kao autor.

Maksimović će tada sarađivati i sa Zdravkom Šotrom, reč je o komediji "Šesta brzina", odnosno TV seriji "Priče iz radionice" (1981) sa nezaboravnim Zoranom Radmilovićem. Dragana su tada mnogi gledaoci možda pomalo i zamrzeli jer im se smrkao kao lenji i licemerni Bogoljub, kalfa u automehaničarskom servisu kod neodoljivog majstora Živote. Bila je to (do pojave "Boljeg života"), kažu, najgledanija domaća TV serija, pravi hit, a Maksa je na ubedljiv način pokazao da je kadar da i u tako moćnom glumačkom ansamblu zablista u jednoj potpuno epizodnoj ulozi, nimalo simpatičnoj.

"ŠMEKER" - INSERT

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=3RCDxXk89_c[/youv]

U filmu "Suton" (1982) Gorana Paskaljevića, Dragan je igrao na tečnom engleskom jeziku, baš kao i, recimo, Pavle Vuisić (većina ostalih glumaca koji su igrali bila je nadsinhronizovana). Tri godine kasnije snima se pomenuti "Šmeker" reditelja Zorana Amara - kao glavni antagonista u filmu, diler i lokalni siledžija Beli, Maksimović je nezaboravan, nastavljajući na najbolji način tamo gde je stao sa ulogom Bogoljuba u "Pričama iz radionice".

Maksa se 1988. godine pojavio i u španskom filmu "Život Ernesta Hemingveja“.

"Poslednji krug u Monci" dokazao je najširem auditorijumu Maksimovićevu veštinu i lakoću sa kojom je igrao filmske marginalce. Iste godine (1989.) igra Lazara u Paskaljevićevoj drami "Vreme čuda" u kojoj je kreirao još jednu u nizu sjajnih karakternih uloga.

"VREME ČUDA" - INSERT

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=3RCDxXk89_c[/youv]

S početka devedesetih usledile su role u ostvarenjima Predraga Antonijevića "Mala" i u "Crnom Bombarderu" Darka Bajića (1992). U "Maloj" gledali smo golootočkog povratnika Kokana, gubitnika sa jedinom preostalom nadom - da nekako sastavi svoju nesrećnu porodicu; u Bajićevom filmu Dragan je odigrao malu ali nezaboravnu ulogu Psiha, svojevrsnog uličnog proroka na pragu velike tragedije koja se sprema, kako je on naziva, oluje...

U kultnoj komediji "Mi nismo anđeli" debitanta Srđana Dragojevića, Maksa je neodoljiv u malenoj ulozi okorelog hipika usidrenog na pustom ostrvu, rešenog da zauvek raskrsti sa malograđanštinom i konformizmom novog vremena. U "Anđelima" ovaj umetnik, uz puno duha, dokazuje svoju veštinu u tumačenju minijaturnih uloga, sa svega dve ili tri replike, okupirajući punu pažnju auditorijuma.

"MI NISMO ANĐELI" - INSERT

[youv]https://www.youtube.com/watch?v=DRv7IWY6iN0[/youv]

Dragojević će taj vrsni talenat obilato koristiti u svojim narednim filmovima, pa će Maksa dobiti značajniju ulogu u ratnoj drami "Lepa sela lepo gore" (1995). Svi ga pamtimo kao Petra, profesora - čoveka koji je, baš kao i ogroman broj žitelja Bosne, u vihoru rata prinuđen da uzme pušku u ruke i batali svoj učiteljski zanat. Dragan je sugestivan, njegov lik nije taj koji je u prvom planu - Profesor više dođe kao neko ko posmatra, unutar grupe, ostale saborce kako se u očajničkoj situaciji trude da opstanu. U nekom trenutku praktično svi akteri u tunelu upadaju u sporadične sukobe jedni sa drugima, kao posledica napetog iščekivanja i straha; jedino je Profa taj koji uspeva u zadivljujućoj meri da očuva svoj unutrašnji mir i dostojanstvo, da psihički ne poklekne.

Ovde je Maksimović iznova potvrdio svoj vanredni kvalitet da bez muke uđe pod kožu liku kojeg tumači, a onda da sa svega nekoliko suvislih replika potpuno "ukrade šou".

Nedugo posle "Lepih sela", slavni grčki sineasta Teo Angelopulos angažuje Maksimovića za sporednu rolu u njegovom remek-delu "Odisejev pogled" u kojem je Dragan igrao pored famoznog Njujorčanina Harvija Kajtela. Tri godine kasnije, Dragan se još jednom pojavljuje u filmu sa potpisom Dragojevića, naravno, reč je o "Ranama", u kojima je glumio bolesnika. Iste sezone odigrao je bez greške još jednog marginalca - u akcionoj drami "Stršljen" glumio je Albanca Azema, rame uz rame sa Sergejem Trifunovićem u naslovnoj ulozi.

Dragan Maksimović u filmu "Nož"

U ratnoj drami Miroslava Lekića "Nož" (1999, po romanu Vuka Draškovića) Dragan Maksimović ostaje u sećanju kao jedan od najmrskijih likova iz porodice Osmanović, Zulfikar. Malena ali itekako upečatljiva interpretacija - Draganova specijalnost.

"Država mrtvih" Žike Pavlovića bio je poslednji film u kojem smo mogli da se divimo Maksinom glumačkom talentu - još jedna uloga marginalca, sirova, moćna, nezaboravna.

Pavlović nije za života dočekao premijeru svog filma, a to, nažalost, nije mogao ni Dragan Maksimović - film je, posle silnih peripetija u postprodukciji, nekako završen (zahvaljujući pokojnom Dinku Tucakoviću koji se latio tog posla) i premijerno prikazan tek 2002. godine. Međutim, pored scenariste i reditelja Pavlovića, ni Dragan Maksimović nije doživeo premijeru; umro je u bolničkoj sobi, februara 2001. od posledica vandalskog napada na stepenicama kod Zelenog venca.

Dragan je važio za samokritičnog umetnika, snažnu i beskompromisnu ličnost. Te osobine mogle su se "namirisati" u njegovim ulogama, bez obzira o kakvim se likovima radilo. U svojoj skromnosti, otvoreno je prezirao konstataciju da je sjajan u svom poslu, govorio je kako se dobro zna ko su veliki glumci; da je on uistinu jedan od njih, prestao bi da se bavi glumom. Za njega je važilo da sve poruke zainteresovanih prima na šanku bifea Narodnog pozorišta. Ovo je važilo bez izuzetka, dakle, i kada su u pitanju budući poslovni angažmani, pa ko voli, nek izvoli.

Govorio je Dragan i kako mu nikako nije blisko podilaženje mnoštvu, kako ne želi nikakav publicitet. U svemu je, bez ikakve sumnje, istrajao do kraja. Svakako je važio, naročito među kolegama, za čoveka van šablona. Možda upravo to i pravi razliku između glumaca "zanatlija" i onih drugačijih, onih koji nam se urežu u pamćenje, a da ni sami nismo sigurni zašto.

mondo

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Dragan Maksimović- glumac van šablona

Kolumnista MONDA Mladen Nikolić prisetio se sjajnog "marginalca", pre svega fenomenalnog glumca Dragana Maksimovića, čiji je život nasilno prekinut. Da li znate da on NIKADA nije dao nijedan intervju?!

Pre neki dan mogli smo na TV-u da gledamo film "Šmeker". Ništa neobično, još jedna od nebrojenih repriza, a i reč je o filmu za koji je, verujem, teško pronaći one koji ga do danas nisu barem jednom pogledali. Ono što je meni zapalo za oko je da su se u vodećim ulogama, tih osamdesetih, pojavila dvojica sjajnih glumaca - naslovnog junaka igrao je tada mladi Žarko Laušević, a njegovog pajtosa sa kojim će, zbog devojke, doći u žestok sukob uverljivo je tumačio Dragan Maksimović.

Pomenutim glumcima nije, međutim, zajedničko samo to da su bili maestralni umetnici - njihove karijere surovo i bez najave prekinule su lične tragedije; obojica su se, sticajem okolnosti, našli u uličnim tučama iz kojih je Žarko izašao kao čovek koji je lišio života dvojicu napadača (u Podgorici, 1993), a Dragan je brutalno pretučen u zverskom napadu grupe skinhedsa (Beograd, 2000). Umro je tri meseca kasnije.

Šira javnost, reklo bi se, više zna o stravičnim okolnostima Maksimovićeve smrti nego o njegovim umetničkim dometima, prvenstveno zahvaljujući činjenici da se ovdašnji mediji, po pravilu, mnogo više bave crnom hronikom nego dešavanjima u umetnosti i kulturi uopšte. E, da bismo tu gorku istinu, makar na trenutak, malo ublažili, prisetićemo se Draganovih likova koje je igrao na filmskom platnu, njegove autentičnosti u glumačkom izrazu i osobenog duha koji ga je krasio.

Rođeni Kosovac (Podujevo, 1949), Dragan Maksimović je iz cuga upisao studije glume, u svojoj osamnaestoj. Samo četiri godine kasnije, Narodno pozorište ga prima u svoj stalni ansambl (1970). Njegov talenat koji je tada još čekao da se razmaše na pozorišnoj sceni (i na filmu, razume se) impresionirao je ondašnje prvake nacionalnog teatra.

Debitovao je u Brehtovom klasiku "Majka Hrabrost i njena deca". Ubrzo je Dragan išao iz uloge u ulogu, iz komada u komad, oduševljavajući i kritičare i publiku. Među kolegama već se u tom periodu odomaćio i Draganov nadimak po kojem će ga pamtiti svi koji su ga poznavali - Maksa.

Dragan Maksimović u filmu "Šmeker"

Počev od 1971. Maksimović dobija angažmane u različitim TV filmovima i serijama, uglavnom u produkciji RTB; između ostalih, pojavio se u drami "Sarajevski atentat" (igrao Nedeljka Čabrinovića), u seriji "Otpisani", TV filmovima "Zašto je pucao Alija Alijagić" (njegova prva glavna uloga), "Trag", "Koštana" i dr. Tokom sedamdesetih godina nanizao je petnaestak uloga u televizijskom formatu ali, začudo, filmske role su ga mimoilazile.

To je potrajalo sve dok ga jedan od najpriznatijih pozorišnih reditelja i teoretičara, engleski maestro Piter Bruk nije primetio - usledio je, kao grom iz vedra neba poziv da on, Dragan Maksimović, tumači glavnu ulogu u Brukovoj režiji!

Britanska drama "Susreti sa izuzetnim ljudima" (1979) snimana je, sa prekidima, tokom dve godine, na egzotičnim lokacijama (Avganistan, Turska i, naravno, Engleska). Film je tada prikazan u zvaničnom programu berlinskog festivala, gde je, ondašnjoj publici i kritici potpuno nepoznati Maksimović pobrao nepodeljene hvalospeve za svoju interpretaciju famoznog jermenskog filozofa i mistika Gurđijeva. Ova neobična filmska priča o samospoznaji i putu ka prosvetljenju pamti se, pored Draganove sugestivne glume, i po jedinstvenoj sekvenci u kojoj je na autentičan način prikazan (prvi put na filmskoj traci) tzv. sveti ples islamskih Sufi sledbenika i derviša iz centralne Azije.

Nekako u isto vreme, krajem sedamdesetih, Dragan Maksimović će se najzad pojaviti i u domaćim celovečernjim filmovima. Reditelj Boro Drašković prvi će ga pozvati na veliko platno - reč je o drami "Usijanje" (1979), po sjajnom scenariju Mirka Kovača, sa Radetom Šerbedžijom, tragičnoj priči o uzgajivačima duvana u predratnoj Hercegovini.

Maksimovićeva uloga ostavlja snažan, sirov utisak, ko god je gledao ovaj film zasigurno mu je Draganov lik ostao u jačem sećanju od Šerbedžijinog.

U to vreme, Maksimovića je već pratio glas da je nepristupačan za novinare, mrzovoljan i zatvoren. Zapravo, negde u vreme pomenutog projekta sa slavnim Piterom Brukom dogodilo se da su neke njegove izjave pogrešno interpretirane u štampi; kao reakcija, usledila je njegova odluka da ubuduće neće davati nikakve intervjue, niti gostovati u tv emisijama i slično. Dragan je ostao dosledan toj apstinenciji do svog poslednjeg daha, bukvalno. Mnogi su novinari tokom naredne dve decenije mislili da će upravo oni uspeti u nastojanju da nagovore ovog glumca na intervju - to se nije dogodilo.

"PETRIJIN VENAC" - INSERT

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=hJr9-dbYM5Y[/youv]

Srđan Karanović mu 1980. godine dodeljuje ulogu rudara Mise u ekranizaciji romana "Petrijin venac" D. Mihajlovića. Možda je i do danas to Draganova najpoznatija filmska uloga - hiroviti, autodestruktivni muž glavne junakinje ove bolne, dirljive priče o sudbini šumadijske seljanke u vremenu posle Drugog svetskog rata. Emotivac do nivoa fatalizma, zaljubljen u violinu, kafanu i rakiju, Misa je punokrvni, živo obojeni filmski lik sa svojim svetlim i tamnim stranama, naravno, zahvaljujući Maksinoj fantastičnoj interpretaciji.

Mira Karanović briljirala je kao Petrija, upotpunjujući celu sliku na najlepši način; scene u kojima smo svedoci njihovog upoznavanja, zajedničkog života, njihovih problema i nesrećnih sudbina najbolja su stvar koju je Srđan Karanović potpisao kao autor.

Maksimović će tada sarađivati i sa Zdravkom Šotrom, reč je o komediji "Šesta brzina", odnosno TV seriji "Priče iz radionice" (1981) sa nezaboravnim Zoranom Radmilovićem. Dragana su tada mnogi gledaoci možda pomalo i zamrzeli jer im se smrkao kao lenji i licemerni Bogoljub, kalfa u automehaničarskom servisu kod neodoljivog majstora Živote. Bila je to (do pojave "Boljeg života"), kažu, najgledanija domaća TV serija, pravi hit, a Maksa je na ubedljiv način pokazao da je kadar da i u tako moćnom glumačkom ansamblu zablista u jednoj potpuno epizodnoj ulozi, nimalo simpatičnoj.

"ŠMEKER" - INSERT

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=3RCDxXk89_c[/youv]

U filmu "Suton" (1982) Gorana Paskaljevića, Dragan je igrao na tečnom engleskom jeziku, baš kao i, recimo, Pavle Vuisić (većina ostalih glumaca koji su igrali bila je nadsinhronizovana). Tri godine kasnije snima se pomenuti "Šmeker" reditelja Zorana Amara - kao glavni antagonista u filmu, diler i lokalni siledžija Beli, Maksimović je nezaboravan, nastavljajući na najbolji način tamo gde je stao sa ulogom Bogoljuba u "Pričama iz radionice".

Maksa se 1988. godine pojavio i u španskom filmu "Život Ernesta Hemingveja“.

"Poslednji krug u Monci" dokazao je najširem auditorijumu Maksimovićevu veštinu i lakoću sa kojom je igrao filmske marginalce. Iste godine (1989.) igra Lazara u Paskaljevićevoj drami "Vreme čuda" u kojoj je kreirao još jednu u nizu sjajnih karakternih uloga.

"VREME ČUDA" - INSERT

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=YsmTa-2zSn0[/youv]

S početka devedesetih usledile su role u ostvarenjima Predraga Antonijevića "Mala" i u "Crnom Bombarderu" Darka Bajića (1992). U "Maloj" gledali smo golootočkog povratnika Kokana, gubitnika sa jedinom preostalom nadom - da nekako sastavi svoju nesrećnu porodicu; u Bajićevom filmu Dragan je odigrao malu ali nezaboravnu ulogu Psiha, svojevrsnog uličnog proroka na pragu velike tragedije koja se sprema, kako je on naziva, oluje...

U kultnoj komediji "Mi nismo anđeli" debitanta Srđana Dragojevića, Maksa je neodoljiv u malenoj ulozi okorelog hipika usidrenog na pustom ostrvu, rešenog da zauvek raskrsti sa malograđanštinom i konformizmom novog vremena. U "Anđelima" ovaj umetnik, uz puno duha, dokazuje svoju veštinu u tumačenju minijaturnih uloga, sa svega dve ili tri replike, okupirajući punu pažnju auditorijuma.

"MI NISMO ANĐELI" - INSERT

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=DRv7IWY6iN0[/youv]

Dragojević će taj vrsni talenat obilato koristiti u svojim narednim filmovima, pa će Maksa dobiti značajniju ulogu u ratnoj drami "Lepa sela lepo gore" (1995). Svi ga pamtimo kao Petra, profesora - čoveka koji je, baš kao i ogroman broj žitelja Bosne, u vihoru rata prinuđen da uzme pušku u ruke i batali svoj učiteljski zanat. Dragan je sugestivan, njegov lik nije taj koji je u prvom planu - Profesor više dođe kao neko ko posmatra, unutar grupe, ostale saborce kako se u očajničkoj situaciji trude da opstanu. U nekom trenutku praktično svi akteri u tunelu upadaju u sporadične sukobe jedni sa drugima, kao posledica napetog iščekivanja i straha; jedino je Profa taj koji uspeva u zadivljujućoj meri da očuva svoj unutrašnji mir i dostojanstvo, da psihički ne poklekne.

Ovde je Maksimović iznova potvrdio svoj vanredni kvalitet da bez muke uđe pod kožu liku kojeg tumači, a onda da sa svega nekoliko suvislih replika potpuno "ukrade šou".

Nedugo posle "Lepih sela", slavni grčki sineasta Teo Angelopulos angažuje Maksimovića za sporednu rolu u njegovom remek-delu "Odisejev pogled" u kojem je Dragan igrao pored famoznog Njujorčanina Harvija Kajtela. Tri godine kasnije, Dragan se još jednom pojavljuje u filmu sa potpisom Dragojevića, naravno, reč je o "Ranama", u kojima je glumio bolesnika. Iste sezone odigrao je bez greške još jednog marginalca - u akcionoj drami "Stršljen" glumio je Albanca Azema, rame uz rame sa Sergejem Trifunovićem u naslovnoj ulozi.

Dragan Maksimović u filmu "Nož"

U ratnoj drami Miroslava Lekića "Nož" (1999, po romanu Vuka Draškovića) Dragan Maksimović ostaje u sećanju kao jedan od najmrskijih likova iz porodice Osmanović, Zulfikar. Malena ali itekako upečatljiva interpretacija - Draganova specijalnost.

"Država mrtvih" Žike Pavlovića bio je poslednji film u kojem smo mogli da se divimo Maksinom glumačkom talentu - još jedna uloga marginalca, sirova, moćna, nezaboravna.

Pavlović nije za života dočekao premijeru svog filma, a to, nažalost, nije mogao ni Dragan Maksimović - film je, posle silnih peripetija u postprodukciji, nekako završen (zahvaljujući pokojnom Dinku Tucakoviću koji se latio tog posla) i premijerno prikazan tek 2002. godine. Međutim, pored scenariste i reditelja Pavlovića, ni Dragan Maksimović nije doživeo premijeru; umro je u bolničkoj sobi, februara 2001. od posledica vandalskog napada na stepenicama kod Zelenog venca.

Dragan je važio za samokritičnog umetnika, snažnu i beskompromisnu ličnost. Te osobine mogle su se "namirisati" u njegovim ulogama, bez obzira o kakvim se likovima radilo. U svojoj skromnosti, otvoreno je prezirao konstataciju da je sjajan u svom poslu, govorio je kako se dobro zna ko su veliki glumci; da je on uistinu jedan od njih, prestao bi da se bavi glumom. Za njega je važilo da sve poruke zainteresovanih prima na šanku bifea Narodnog pozorišta. Ovo je važilo bez izuzetka, dakle, i kada su u pitanju budući poslovni angažmani, pa ko voli, nek izvoli.

Govorio je Dragan i kako mu nikako nije blisko podilaženje mnoštvu, kako ne želi nikakav publicitet. U svemu je, bez ikakve sumnje, istrajao do kraja. Svakako je važio, naročito među kolegama, za čoveka van šablona. Možda upravo to i pravi razliku između glumaca "zanatlija" i onih drugačijih, onih koji nam se urežu u pamćenje, a da ni sami nismo sigurni zašto.

mondo

Forum Srbija

Najbolja srpska glumacka postava

Ko je OnLine