Forum Srbija

Misteriozni dvorci i letnjikovci Vojvodine. Jedna sasvim intrigantna priča za sunčani majski dan. Mesta gde su se nekada baškarili spahije i veleposednici, VIP persone nekadašnje moćne Austrougarske monarhije. Tajni život, krupni poslovi, ergele konja, ljubavnice, legende, sve kao u komplikovanim zapletima latino saputnica, sve je tu. Skriveno ispod vela prašine, paučine i zaborava, ova, nekad reprezetativna zdanja, danas, propadaju, pod zubom vremena i ljudske nebrige. Nastajali su od XVIII do XX veka, u različitim stilskim izvedbama, od baroka do klasicizma. Kao deo kulturnog identiteta naroda, koji su živeli na ovom prostoru, ova zdanja i parkovi, koji ih okružuju, duboko su utkani u istoriju, kulturu i tradiciju Vojvodine.

Dvorac Dunjerski

Znate priču o Bogdanu Dunđerskom? I ja sam je tek onomad čuo. Potiče iz ugledne porodice, koja se krajem XVII veka iz Hercegovine, doselila u Vojvodinu. O poreklu njihovog bogatsva postoje dve legende. Prema prvoj, Avram Dunđerski je nadničarivši pronašao ćup sa zlatom koji je uložio u unosan posao koji se višestruko isplatio. Prema drugoj legendi, za vreme austro - turskog rata 1711. godine, ne znajući, prevezao je nekog turskog velmožu preko Tise i spasao mu život. Turčin se odužio kesom zlata, sa kojom je Avram uspešno trgovao. Njegov sin Gedon Geca Dunđerski nasledio je tako nekoliko stotina jutara plodne zemlje. Polovinom XIX veka on kupuje od porodice Gorjup kamendinsku zemlju, od porodice Semze Kulpin, nekadašnje imanje Stratimirovića. Ova imanja postaju osnov ekonomskog prosperiteta porodice Dunđerski i začetak stvaranja poseda farmerskog tipa u Vojvodini.

1876. Gedon poklanja zemlju sinovima Aleksandru i Lazaru. Aleksandrov sin, Bogdan Dunđerski (1862-1943) završio je srednju poljoprivrednu školu u Beču. Kažu da je bio čudna sorta, veliki gazda, al’ i veliki boem. Ženio se nije nikad, a imao tri velike ljubavi - žene, konje i vino. Da li tim redom, izvin’te me, al’ ne znam. Agrarnom reformom iz 1918. godine oduzet mu je veliki deo poseda. Sanjao je, ali i živio svoje snove, pa je u periodu od 1919-1923. godine stvorio dvorac iz mašte, inspirisan ljubavlju prema tuđoj ženi, Mari Dinjački. Bogdan preduzimljiv po prirodi, isplatio je Marinog muža, kovača, sa dvadesetjednim jutrom zemlje i nešto gotovog novca, a sam uzeo lepu Maru. Ona je godinama gazdovala njegovim imanjem, dok se Bogdan skitao svetom. Iako mlađa od njega, umrla je, pre njega, dok je Bogdan dočekao osmu deceniju bez zakonitih potomka. Dvorac je namenio Matici Srpskoj.

Paralelno sa izgradnjom dvorca građena je i kapela u neovizantijskom stilu posvećena "Svetom Đorđu", po nactru zemunskog arhitekste Klausa. Ikonostas kapele oslikao je tokom 1924-26. Uroš Predić, Bogdanov prijatelj U medaljone ikonostasa naslikane su dve velike Bogdanove ljubavi, Mara i Marica, Mađarice iz Bečeja. Smatra se da i Bogorodica na ikonostasu, na Bogdanovo insistiranje ima Marin lik. Zanimljivo je i da je kapela bila predviđena za grobnicu porodica Dunđerski i Predić. Međutim, kako to već biva kod Srba, pred kraj radova prijatelji su se malo sporečkali. Zato sada, kada uđete u kapelu, možete levo videti ploču Bogdana Duđerskog sa datumima rođenja i smrti, a desno ploču Uroša Predića na kojoj je upisan datum rođenja ali ne i smrti. Uroš Predić je sahranjen u njegovom rodnom mestu Orlovatu. U posleratnim godinama crkvi je bila namenjena sudbina električne centrale, ali je Uroš Predić protestovao kod Moše Pijade, nakon čega je zaključana. Kapela je ponovo osveštana, pa se danas u njoj organizuju krštenja i venčanja, koja su posebno omiljena na ovom romantičnom mestu.

Dvorac Servijski-Šulpe

(današnju zgradu suda) zaštićenu od 1952. godine. Izgradio ga je bogati trgovac i ugledni građanin cincarskog porekla Marko Servijski, koji je na prvoj licitaciji komorskih dobara, održanoj 1781-1782. godine, kupio spahiluk Tursku Kanjižu, čime je dobio plemićku titulu i pravo na predikat "od Turske Kanjiže".



Dvorac Servijski-Šulpe svojim proporcijama, obradom fasada i unutrašnjim rasporedom pripada grupi kasnobaroknih građevina. Građen je kao slobodno stojeći objekat okružen parkom i ima izduženu pravougaonu osnovu. Središnji deo glavne fasade je istaknut rizalitom u čijem je središnjem delu karakteristična barokna terasa sa ogradom od kovanog gvožđa. Na atici iznad balkona u reljefu je izveden grb porodice Servijski. Atika i središnji deo masivnog krovišta daju svečani ton i reprezentativnost objektu. Ukrasi u malterskoj plastici, profilisani kordonski i potkrovni venac kao i centralni rizalit, odlike su arhitekture poznobaroknog vremena sa elementima već nastupajućeg klasicizma.

Dvorac Fantast, Zaduzbina Bogdana Dundjerskog

Kada putnik namernik u nepreglednoj vojvođanskoj ravnici najpre ugleda dvorac „Fantast" koji se nalazi nedaleko od Bečeja, odmah je jasno da je zalutao na jedan od starih poseda koji kriju sudbine mnogih porodica, uspone, padove, mržnje i ljubavi. Jedna od njih bili su i Dunđerski koji su početkom 19. veka došli iz Hercegovine u Vojvodinu koja je tada pripadala Austrougarskoj. Bogdan Dunđerski bio je, bez sumnje, najzanimljivija ličnost pomenute porodice i vlasnik čuvenog dvorca, danas poznatog kao „Fantast" koji je u tom vremenu, odslikavao svu njegovu moć i bogatstvo. Nikada se nije ženio i imao je tri velike ljubavi, žene, konje i vino. Bio je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da ostvari svoje snove sagradivši dvorac iz mašte. Priča o boemu, veleposedniku Bogdanu Dunđerskom, živi još samo u priči kustosa Maje Dekanić koja svakodnevno vodi turiste u razgledanje ovog zdanja. Jedino su zidovi i vrata ostali autentični u dvorcu. Od raskošnog nameštaja, umetničkih slika i nakita nije ostalo ništa. Nakon oslobođenja 1945. godine, u nepoznatom pravcu su odneti tepisi, kristalni lusteri, srebrnina, a u dvorac su, namerno ili ne, puštene ovce. Tako je pod i deo zida bio potpuno uništen. Bogdan Dunđerski je drugovao sa Urošem Predićem i kad je odlučio da na svom imanju podigne kapelu Sv. Đorđa, jer je saznao da se nekada na tom prostoru nalazila crkva, Prediću je poverio da oslika ikonostas. Imao je samo jedan uslov, da Bogorodica dobije Marin lik. Turisti koji danas posete kapelu mogu da se dive radu visoke umetničke vrednosti. Na tom mestu Bogdan Dunđerski je i sahranjen, 1943. godine. U posleratnim godinama crkvi je bila namenjena sudbina električne centrale, ali je Uroš Predić uputio jedno značajno pismo Moši Pijade nakon čega je crkveno zdanje bilo „samo" zaključano. Danas je kapela ponovo osveštana. U njoj se organizuju krštenja, a ovo romantično mesto daje poseban ton brojnim venčanjima. Više od polovine celokupnog imanja zauzimala je ergela koja je pre rata brojala oko 1.400 rasnih konja. Po oslobođenju, preostali konji prodati su Italijanima po klaničnoj ceni. Danas se na imanju nalazi oko 80 grla u šest konjušnica, a postoji i staza za trening galopera. Mogu se videti i čuvena grla kao što su „Remedi for lav" što u prevodu znači „Lek za ljubav" zatim Jalna i Best Vetprom. Na ergeli se može videti i grob čuvenog konja Inkvizitora, naslednika inače najtrofejnijeg pastuva, Kazanove, koji je, kako kažu, umro slatkom smrću, prilikom skoka na kobilu. Za ljubitelje ovih plemenitih životinja organizovana je škola jahanja. Danas je dvorac, renoviran u luksuzni hotel, dolaze brojni domaći i strani turisti. Hotelske sobe u su smeštene u glavnu kulu. Objekat je otvorenog tipa i ima vrlo bogatu turističku ponudu. U prostranom parku francusko engleskog tipa nalaze se brojne staze za šetnju, teniski tereni, a radi se i na uređenju obližnjeg jezera. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Priča o prijateljstvu Bogdana Dunđerskog i Uroša Predića...



Legenda:

Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog. U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa... Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob. Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, oličenje ovoga zamka je stari čuvar ergele, koga je još Bogdan doveo za života. Već više niko ne pokušava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju magičnu moć nad konjima. Kažu da poznaje nemušti jezik i tajnu spravljanja trava koje će konje učiniti još plodnijima. Sem Bogdana je još jedino on smeo da uzjaše Inkvizitora i čini se da je od ljudi u Fantastu jedino on osećao dolazak dva čudna gosta na „Preobraženje". On održava Inkvizitorov grob i vrlo često se može videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Bečeja je pričao, kako je pre nekoliko godina jedan „dvogodac" slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odlučio je da mu da injekciju ne bi li životinji skratio muke. Prišao mu je Andrija (kako zovu starog čuvara Ergele) i rekao mu: „Odlazi! Sok od Jagorčevine, pun mesec i dolazak konja - kneza na preobraženje, doneće isceljenje". Veterinar je otišao i kada je slučajno došao nakon nekoliko nedelja („Preobraženje" je već bilo prošlo) video je otpisanog dvogodca kako trči u manježu. No, to je pripisao slučajnosti. Nakon što se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i žive, znane i neznane konje, duša Bogdana Dunđerskog se penje na najvišu kulu odakle je nekada puštala sokole. Tamo jedno vreme stoji, osluškujući ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle čula lepet krila. No; svuda je tišina. Lepet se zaledio u nekim davnim košavama i duša sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro će noć; a do iduće godine ima puno. Treba baciti još jedan pogled na konje. Još uvek su čistokrvni, pa se i sa da duša sa ponosom nada, baš kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu Sada više ove konje ne jašu vlastelini, ali se još uvek negde u njihovim grivama zadržalo milovanje gazda i radost pobednika. Ržu sigurno njuše Inkvizitorovu senku. Još jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i duša velikog čoveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a duša je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad „Preobraženjem" će uskoro veče. Tišina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se začuje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne košave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja čudne goste koji odlaze, ili nekoga žali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, možda se i nije desilo ništa. Da, sigurno se nije desilo ništa. Jednostavno se paun rastužio od beline i samoće. Noć. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manježa, sedi konjušar Andrija i pokušava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana. (legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina).




dvorci.info

Dvorac Kaštel

Nekakadašnji lovački zamak Kaštel erdeljanskog grofa Lukača Lazara, koji se nalazi u Ečkoj na teritoriji opštine Zrenjanin. Pustaru Ečku je na licitaciji komorskih dobara kupio Jermenin Lukač Lazar 1781. godine. U periodu od 1816. do 1820. godine on je na ovom mestu sagradio zdanje u klasicističkom stilu. Danas je ovo staro zdanje potpuno renovirano i pretvoreno u hotel, koji će svojim gostima pružiti nezaboravan odmor u autentičnom ambijentu inspirisanom aristokratskom prošlošću. U balskoj dvorani koja je danas pretvorena u restoran gosti mogu da uživaju u čarima nacionalne i svetske kuhinje, prelepoj muzici, a bogata vinska karta zadovoljiće ukuse i najprobirljivije klijentele.



LEGENDA:
Kao što je za svaki dvorac vezana poneka priča po kojoj su prepoznatljivi, tako se i za Kaštel vezuje legenda koja svedoči o snazi i večnoj ljubavi. Pre mnogo godina, naime, putujuća družina Jove Čizmića stigla je do zamka u Ečkoj. Već sutradan, pored malog vodoskoka zamka, počela je da se gradi bina. Tri spahijine kćerke su sa zanimanjem pratile pripreme, a najviše pažnje su posvetile jednom vitkom, prelepom mladiću. Kada se spustila noć, predstava je počela. Nakon završetka glumci su izašli da se poklone, a pred ćerkama spahije je ponovo stajao lepi mladić. Od uzbuđenja, ciknula je najmlađa kćerka. Još dugo nakon predstave, mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca.
Primetivši opasnost, stari spahija je glumcima platio mnogo više od obećanog i otpustio ih. No, mladić nije otišao sa trupom. Danima se sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Ečoji. Spahija ništa nije primećivao, sve do jedne večeri, kada ga je probudio lavež pasa. Izašao je na terasu i ugledao ih u dubini parka. Odvezao je pse i pustio ih na mladića. Počeo je da beži, ali je stigao samo da utrči u kulu, koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka. Tu su ga psi stigli i rastrgli. Devojka se nikad nije udala
Devojka se nikada nije udala, živela je u zamku Ečke sve do smrti.

DVORAC DAMASKIN


Hajdučica, naselje u severozapadnom delu banatske opštine Plandište, udaljeno 30 kilometara od Vršca. U malom banatskom selu smešten je prelepi dvorac Damaskin koji krije tajnu o usponu i padu čuvene porodice Dunđerski, o njihovim sudbinama, intrigama i ljubavima, o Lenki, kćerki Lazara Dunđerskog, čija je lepota inspirisala mnoge umetnike da tvore remek-dela i o malom jezeru gde je slikar Jatar zauvek izgubio svoje snove...
Dvorac Damaskin nosi ime po Ištvanu Damaskinu koji je osnovao selo Hajdučicu 1829. godine, a smatra se da je sagradio dvorac 1901. godine. On je imanje prodao Lazaru Dunđerskom za 960.000 zlatnika. Novi vlasnik je dvorac, 1911. godine, preuredio u klasicističkom maniru, napravio kupatila i uveo parno grejanje, da bi ga kasnije poklonio u miraz kćerci Olgi Dunđerski- Jovanović. Izmedju dva svetska rata, kada je Olga ostala udovica, brigu za dvorac i imanje preuzeo je njen zet Vlada Ilić, koji je bio oženjen Sofijom, jednom od četiri Olgine kćerke.




LEGENDA: