Čuvari naših vekova

Luna.* · **Poslato:** 19 Nov 2012, 22:29

ČUVARI NAŠIH VEKOVA

Svetinje iz pepela

I posle svake vojske, nepogode i paljevine ostali su duhovni centri kao neuništivi cuvari vekovne tradicije. Vuk Karadžic je govorio da mi još ne znamo šta u svojoj kuci imamo. Od nekadašnjeg manastirskog zdanja u Arilju, vreme i pohare preživeo samo hram svetog Ahilija. Crkva je ponovo obnovljena, naselje pocelo da se uvecava, da bi 1877. godine bio poslat zahtev da se proglasi za varošicu

Piše: Tomislav Ž. Popović
GOVOREĆI da mi "još ne znamo šta u svojoj kući imamo", Vuk Stefanović Karadžić je zaželeo da sve naše "manastire opiše trojako: 1. đe je koji i na kaku mjestu; 2. ko ga je zidao i šta se o njemu zna ili pripovijeda, i 3. šta ima u njemu od stari knjiga, ili drugi kaki natpisa i potpisa, koji bi makar najmanje mogli zasvijetliti u tamom pokrivenoj istoriji naroda našega". Nije naišao na veću podršku, pa stoga nije odmakao daleko od Ovčarsko-kablarske klisure i njenih svetinja.
Joakim Vujić, "Objavljenijem No 1003", knjaza Miloša, izdatom 7. avgusta 1826. godine u Požarevcu, krenuo je na svoje putešestvije po Serbiji i prikupio mnogo podataka o srpskim svetinjama i stanju u kome se nalaze.
Mnogi naši i strani putopisci krstareći našim "drumovima, planinama i dolinama" divili su se i pisali o svojim utiscima, koje su nosili iz zadužbina srpskih vladara, careva, kraljeva, knezova, duhovnika, monaha i svih onih koji su ostavili za sobom vekovna obeležja, koja će budućim naraštajima govoriti o njihovom vremenu i učvršćivati veru, kulturu, prosvetiteljstvo i nacionalnu svest. Gradovi, tvrđave i ostali belezi njihovog postojanja skoro su nestali. Nisu obnavljani, jer su služili jednom vremenu i određenim ciljevima. Ostali su duhovni centri kao neuništivi čuvari vekovne tradicije, obnavljani posle svih rušenja i paljevina, posle prolaska svake vojske i svake nepogode.

ARILjE - Kada su monasi iz Tesalije bežeći od osvajača, s moštima svetog Ahilija Lariskog stigli na uzvišeno mesto blizu sastavka Moravice i Rzava nije, a verovatno i neće biti, utvrđeno. Ostaće samo istina da je od tada ovo mesto postalo svedok značajnih istorijskih zbivanja vezanih za srpsku državu i srpsku crkvu. Ako se to zbilo u vreme kada je na Prespanskom jezeru podignut hram u slavu ovog svetitelja, može se govoriti o kraju desetog veka. Ipak, prema arheološkim nalazima ovi krajevi bili su naseljeni i mnogo ranije. Na starim grobljima nađeni su ostaci "za koje se zna da potiču od Ilira".
Feliks Kanic govori o ostacima i tragovima života iz rimskog doba. Ne zna se ni iz koga vremena potiče kameni stub na kome stoji časna trpeza u ariljskoj crkvi - nekada davno donesen iz obližnjeg sela Vrane. I druge legende, priče, ali i arheološki nalazi govore o životu koji je ovde postojao u davna vremena. Ovome se mogu dodati zidine iskopane u mestu zvanom Trnjaci, kao ostaci nekih starih naselja, ali i nagoveštaji i priče da je ovde nekada bila "stara varoš".
Kako god bilo, ta stara varoš nije bilo Arilje. Početak njegovog nastanka vezan je za izgradnju hrama posvećenog svetom Ahiliju i osnivanje Moravičke episkopije, kada se i ovo mesto zvalo Moravica. Te 1220. godine obnovljen je stari vizantijski hram i na granici stare države postao "čuvar vere i naroda". Kada su Kumani spalili crkvu Svetog Spasa u Žiči, verovatno je stradala i Moravička episkopija. Crkva je, prema zapisu obnovljena po zapovesti kralja Dragutina, a u vreme kralja Milutina i živopisana, 1296. godine. Ariljci smatraju da od tih vremena počinje istorija njihovog grada. Arilje je sve do 16. veka bilo jedno od dvanaest najvažnijih crkvenih centara Srbije, a obrazovalo se i proširivalo upravo na prostoru oko hrama.

OD nekadašnjeg utvrđenog manastirskog zdanja, koje je današnjem naselju dalo ime, preživeo je vreme i pohare samo hram svetog Ahilija. Njegova istorija, koja seže u vizantijska vremena i obnovu hrama koji je Sveti Sava odredio za jedan od dvanaest episkopskih centara, nastavlja se izgradnjom zadužbine kralja Dragutina i živopisanjem 1296. godine, za vreme vladavine kralja Milutina. Pojedinosti vezane za sudbinu ariljske crkve ni do danas nisu otkrivene. Zna se da je u vreme cara Dušana podignuta u rang mitropolije i da je deleći sudbinu naroda preživela sve seobe i stradanja, i da je 1833. godine ponovo obnovljena, kao parohijska crkva.
Danas je hram svetog Ahilija jedan od naših najznačajnijih spomenika kulture, gde je pretstavljena najveća galerija portreta, koja postoji u jednom srpskom srednjovekovnom manastiru trinaestog veka. U njemu se nalaze grob princa Urošica i episkopa Merkurija, dok mošti svetog Ahilija nisu pronađene. Veliki broj delova zemnih ostataka iz različitih perioda koji se i danas pronalaze, govori i o velikim stradanjima, ne samo u doba turskih uništavanja srpskih svetinja, već i iz vremena najezde Kumana, kada je verovatno i ova svetinja stradala.

ZNATNO MESTO

POSLE seobe pod Čarnojevićem ceo kraj oko Arilja je skoro opusteo i tek posle oko 150 godina počeo ponovo da oživljava doseljavanjem stanovništva iz Crne Gore, Raške oblasti i Hercegovine. Crkva je ponovo obnovljena, naselje počelo da se uvećava, da bi 1877. godine Ministarstvu unutrašnjih dela bio poslat zahtev da se proglasi za varošicu, jer je "poznato da Arilje iz davnašnjih vremena stoji kao znatno mesto".

(Nastaviće se)

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 09 Dec 2012, 22:36

Hram Bogova voda

Manastir Bogovadja je dobio ime po lekovitom izvoru zvanom Bogova voda. Manastir više puta spaljivan i obnavljan. Manastir Velika Remeta dugo je smatran najstarijim hramom na Fruškoj gori, sve dok u Sirmijumu nije otkrivena crkva sv. Dimitrija

Piše: Tomislav Ž. Popović
NA mestu gde se danas nalazi manastir Bogovađa, nekada je bila mala crkva sa još nekoliko zgrada, pa se pretpostavlja da je prvi manastir ovde osnovan u vremenu kada je despot Stefan Lazarević dobio dolinu Kolubare od ugarskog kralja. Srušen je posle pada despotovine. Na njegovim ostacima jeromonah Mardarije, rodom iz Vraneši, kod Bijelog Polja podigao je novu svetinju.

Manastir je, kažu, dobio ime po izvoru za koji se oduvek govorilo da leči bolesti očiju i da je "služio kao mesto za skupljanje grozničavih i bolesnih, koji su tu tražili leka", pa je stoga nazvan Bogova voda. Zašto je baš na ovom mestu manastir podignut, postoji legenda, koju je zapisao putopisac Đorđe Magarašević, boraveći u njemu krajem avgusta 1827. godine: "Nedaleko od monastirske crkve, pri podnožju planine, istočnik je, koji se uprav Bogovađa zove... Kaže se, tj. da je neki Mardarije na ovom mestu nekada zaspao, u snu Boga vidio i uputstva primio, da se vodom, koja tu izvire, umije i da će se izlečiti. On to učini i zdrav bude..."

ŽIVOT u manastiru tekao je mirno sve do tursko-austrijskog rata kada je, mala i teskobna, ali za molitvu podobna, Mardarijeva crkva spaljena. Obnovio ju je Hadži-Ruvim i u novom manastiru osnovao prvu umetničku školu rezbarstva, slikarstva i drugih umetnosti, jer je i sam, kako je zapisano "bio Bogom darovani veliki krstorezac, ikonopisac i knjigoljubac". Turci su ga ubili u Beogradu, 1804. godine, dok je njegov najbliži saradnik Hadži-Đera pogubljen u crkvi manastira Moravci, nedaleko od Bogovađe. Nova paljevina i uništavanje manastira bilo je 1805. godine. Zna se da je iz manastira Voljavče, Praviteljstvujušči sovjet serbskij prešao da zaseda u konaku manastira Bogovađa, da su Turci to saznali i krenuli da uhvate Karađorđa. On im je utekao tunelom, koji je iz podruma vodio u šumu, a Turci su iz osvete zapalili crkvu.

Sledeća obnova bila je u vreme knjaza Miloša. Joakim Vujić podnoseći izveštaj o Bogovađi kaže: "Ovaj manastir leži između srednjih planina, na jednom malom potoku. On je po padeniju Karađorđa sav do osnova od Turaka bio popaljen i razoren. Knjaz Miloš ga je sopstvenim troškom iz osnova podigao."

Godine 1852. pristupilo se četvrtoj obnovi i tada je podignuta nova, proširena manastirska crkva, koja postoji i danas. U njenoj priprati sahranjeni su otac Mardarije i monah German, Grgur Branković. Živelo se i molilo u ovom manastiru mirno i bogougodno sve do početka Prvog svetskog rata. Manastir su pohodile značajne ličnosti, među kojima i kralj Aleksandar, kralj Milan i veliki broj putopisaca, među kojima i Feliks Kanic.

NA osnovu tumačenja nekih starih spisa, manastir Velika Remeta dugo je smatran najstarijim hrišćanskim hramom na Fruškoj gori. Tako je bilo sve dok istraživači nisu utvrdili da se ti podaci odnose na crkvu svetog velikomučenika Dimitrija, u Sirmijumu, po kome je i (D)Mitrovica dobila ime.

Druga, veoma ukorenjena, verovanja, koja nemaju veliku potporu, vezuju ovaj manastir za "sremskog kralja" Dragutina, koji je boravio u ovim krajevima i podigao manastire Veliku i Malu Remetu. Tu je lečio bolesnu nogu, na lekovitim izvorima u miru "koji ništa ne remeti sem tihog povetarca i pesme ptica".

Ako se oslonimo na pisane podatke, manastir se pominje prvi put 1509. godine u dokumentu u kome se jedan kaluđer, izaslanik despotice Angeline Branković, imenuje kao "dmitrijevski", što bi značilo iz manastira svetog Dimitrija - Velike Remete. U osamnaestom veku, crkva se opisuje kao veoma stara, da ima krstonosnu osnovu, sa oltarskom i dve pevničke apside. Govori se i o "starom moleraju" koji je skoro uništen, pa se pretpostavlja da je cela crkva živopisana 1568. godine, otkada je sačuvana i freska na spoljašnjem, južnom zidu, koja predstavlja svetog velikomučenika Dimitrija.

Spoljašnji živopis predstavlja posebnu osobenost ove crkve, jer se on retko sretao u ovim krajevima. Pored freske na kojoj je prikazan sveti Dimitrije, sa mačem u ruci, na južnoj strani je još jedna, na kojoj je nepoznati svetitelj sa kopljem, ali je ovaj živopis toliko oštećen da se samo može naslućivati šta je na njemu prikazano. U mnogo boljem stanju je freska oslikana na severnom, spoljnom zidu, koja predstavlja Bogorodicu sa Hristom, pored koje su u gornjem delu arhanđeli Mihailo i Gavrilo.

IMPOZANTNI ZVONIK
VELIKU Remetu su Turci spalili 1716. godine, ali je ubrzo obnovljena, da bi 1734. godine, kada je zidan zvonik, imala osamnaest monaha. Posle obnove konaka podignut je zvonik koji se kao osmatračnica uzdiže u nebo i predstavlja najviši zvonik u Sremu, visok više od 38 metara. To je bila prva građevina u ovim krajevima na kojoj je barokni zvonik dozidan na staru srednjovekovnu crkvu. Zvonik ima ukupno osam spratova, a na prvom od njih nalazi se kapela posvećena svetom Jovanu Krstitelju. Pored visine, svojom lepotom ističe se i njegova fasada čija površina iznosi oko sedam stotina kvadratnih metara. Kažu da je zidan bez ikakvih metalnih ili betonski ojačanja, a da te potpore nisu korišćene ni pri njegovoj obnovi.
Nekada je manastir Velika Remeta bio usamljen u svojoj udolini, nedaleko od izvora potoka Šelovrenac, okružen sa svih strana šumom. Danas je ovo veoma posećen duhovni centar, u kome se pored svih znamenitosi nalazi i muzejska postavka vezana za istoriju srpske duhovne muzike. Putem, pored mnogobrojnih vikendica stići ćete do ulaza sa ispisanom dobrodošlicom i blagoslovom, a mnogo ranije uočićete njegov visoki toranj, koji je davno, s pravom, narod nazvao - Kula znamenita.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 12 Dec 2012, 10:09

Hram tri dinastije

Monaški život u manastiru Vujan ustanovljen je u vreme Nemanjica, za vreme Karadjordjevica zapocela je izgradnja hrama, a Milan Obrenovic pružio je izdašnu pomoc za njegovu dogradnju i obnovu

Piše: Tomislav Ž. Popović
NA severoistočnim padinama Rudnika, prekrivenim gustom šumom, na temeljima stare crkve iz 1050. godine podigao je "samoderžec serbski", vlastelin despota Stefana Mihailo Končinović svoju zadužbinu. Na planinskim obroncima kuda su prolazili samo vuci i hajduci, manastir je počeo svoj život, bogato obdaren od svog ktitora imanjima i potrebnim sredstvima za život. I kasnijih godina o njemu su se starali Končinovićevi potomci, obnavljali ga posle turskih zuluma, brinuli o monasima, a Teodosije Končinović bio je jedan od njegovih prvih igumana.
Godine 1786. starešina manastira postao je Hadži-Ruvim, jedan od najviđenijih i najpreduzimljivijih ljudi toga doba u Srbiji. Ne samo što je obnavljao manastir, već je oko sebe okupljao mlade, željne znanja i nauka i tu organizovao učenje pisma, a i ovladavanja duborezom i kamenorezačkim i slikarskim veštinama. Uskoro je u manastir pristigao i Georgije Đorđević, poznatiji kao Hadži-Đera, pa je manastir postao ne samo duhovni i kulturni centar, već i centar organizovanog otpora Turcima. Takva delatnost nije mogla biti nezapažena, pa Turci 1788. godine ponovo zapališe i opljačkaše manastir, a monasi nađoše utočište u sremskim manastirima.

Manastir Voljavča je ponovo obnovljen i odigrao je značajnu ulogu za vreme Prvog srpskog ustanka. Pre, a i za vreme, ustanka u njemu je često boravio Karađorđe Petrović. Kažu, dao je sto dukata da se izgradi jedan od konaka, kao njegova zadužbina. Kasnije, po ugledu na vožda, jedan od sovjeta, Janićije Đurić, dao je da se izgradi kula zvonara. Bilo je to za vreme vladavine kneza Miloša.
U JEDNOM od manastirskih konaka, koji je izgrađen 1765. godine, održana je 28. avgusta 1805. godine prva, osnivačka sednica Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog, prve vlade, kojom je predsedavao prota Mateja Nenadović. Bilo je to prigodno, skrovito i zametno mesto, daleko od svakog puta i pogleda, mesto kuda nisu prolazili "Turci i trgovci". Ipak, Sovjet nije tu dugo ostao. Ministri (sovjeti) se pobuniše da nemaju "dosluh sa narodom", "da se mogu sretati samo sami sa sobom"... da ovo, da ono... i Karađorđe prebaci sedište Sovjeta u pristupačniju Bogovađu... a kasnije u Beograd.
Danas je Voljavča obnovljena i uređena. U konaku je smeštena muzejska postavka. U manastirskoj crkvi, posvećenoj svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, kod zida leve pevnice sahranjena je glava velikog srpskog junaka Tanaska Rajića. A monahinje i monasi "nisu zapostavili knjigu, zauzeti radom na manstirskom posedu", kako ih je kritikovao jedan putopisac.

Manastir Vujan je jedna od malobrojnih srpskih svetinja koju Turci, ne samo da nisu rušili, nego nisu ni saznali da postoji.
Oko tri kilometra udaljen od puta, koji od Gornjeg Milanovca vodi prema Preljini, na proplanku okruženom stoletnom šumom, nalazi se manastir Vujan. Ime je dobio po istoimenoj planini, a ona prema starim rečima ujiti, vujiti ili hijiti, kojima se opisivao blagi povetarac, koji se spušta niz južne vujanske strane.
Istorija manastira seže u daleku prošlost, u doba Nemanjića i monašku zajednicu manastira Obrovin, koji su osnovali monasi iz Ovčarsko-kablarske klisure i koji se nalazio oko dva kilometra udaljen od današnjeg. Obrovin je bio mesto gde se narod skupljao, obrevao na dane praznika, sabora i svetkovina, pa je po tome i dobio ime. Zapusteo je posle turskih osvajanja 1597. godine i nikada nije obnovljen. Od ove svetinje sačuvan je samo deo časne trpeze.
ALI nedaleko od Hujanskog kaluđerskog obitališta nikla je nova bogomolja na mestu "koje je narod odredio moleći se na grobu Vujanskog svetitelja". Bio je to monah-usamljenik, koji se odvojio od ostalih i na mestu gde je današnji hram, kraj izvora pitke i hladne vode podigao kolibu u kojoj je proveo ostatak života. Pošto je smatran svetim čovekom, narod je pohodio njegov grob, molio se i tražio leka i pomoć za unesrećene. Pored njegovog groba prvo je podignuta crkvica, a tek 1805. godine, na mestu kolibe isposnice i groba nepoznatog monaha podignuta je današnja crkva, posvećena svetom arhangelu Mihailu...

Gazda Nikola Lunjevica, ktitor hrama, umro je 1842. godine, ostavivši amanet da ga osam godina po upokojenju sahrane u crkvi, njegovoj zadužbini. Zavet je ispunjen tek posle šezdeset godina. Na nadgrobnom spomeniku po nalogu njegove unuke napisano je: "Svome milom dedi, vojvodi Nikoli Lunjevici, Draga Obrenović, kraljica Srbije."
Tako je manastir Vujan postao mesto na kome su se duhom susrele i izmirile tri srpske dinastije. Monaški život ustanovljen je u doba Nemanjića, za vreme Karađorđa počela je izgradnja hrama, a Milan Obrenović pružio je izdašnu pomoć za njegovu konačnu dogradnju i obnovu. Sa zvonika pozivaju zvona koja je 1922. poklonio manastiru kralj Aleksandar Karađorđević...
U manastiru se čuvaju mnoge dragocenosti i relikvije, ali monasima je najdrži krst koji je običnom britvom isklesao iskušenik Gojko, današnji srpski patrijarh Pavle, u znak zahvalnosti za isceljenje od bolesti, zbog koje su mu lekari predviđali još samo tri meseca života.

GROB SVETITELJA
VUJAN je obnovio Nikola Milićević Lunjevica, poznati ustanik i vojvoda iz vremena Karađorđa, Milana i Miloša Obrenovića, pa je tako i zapisano: "Ovu sv. obitelj obnovi na ruševinama vujanske isposnice Nikola Milićević Lunjevica 1805. god..." U novi hram ugrađeni su svi ostaci prethodnih vujanskih svetinja, a grob vujanskog svetitelja nalazi se sa desne strane, sa grobom Lazara Mutapa, koji je tu kasnije sahranjen. Ostalo je predanje vezano za zidanje hrama, po kome graditelji nisu mogli da pomere i otkopaju grob svetitelja. "Iz oštrih klesarskih dleta sevali su veliki plamenovi, a grob umesto da bude pomeren radi izgradnje nove svetinje bivao je sve čvršći." Tako je ostao na istom mestu, nepomeren, zauvek.

(Nastaviće se)

Mina* · **Pridružio se:** 12 Dec 2012, 11:46 **Postovi:** 1691

Biser Jelene Anžujske

Gradnju manastira Gradac zapoceli kralj Uroš i kraljica Jelena Anžujska.
Gradac je najviše napredovao u 13. i 14. veku kao kraljevska zadužbina i hram u kome se nalazi "grob velike kraljice".
Manastir Godovik bio je duhovni i prosvetni centar ovog kraja Srbije

Piše: TOMISLAV Ž. POPOVIĆ
SAMO nekoliko stotina metara od centra istoimenog sela, nalazi se crkva starog godovičkog manastira, posvećena svetom Đorđu. Ako se nađete u ovom malom "skrivenom raju" okruženom potocima, brzacima, malim vodopadima, česmama i vodenicama, podsetite se da je ovde pre mnogo vekova bujao život, duhovni, monaški, narodni, i da su se na ovom mestu održavali nadaleko čuveni godeti i da su po njima i selo i manastir dobili ime. To nisu bili obični vašari ili narodne svetkovine, koje se obično održavaju o godovima (praznicima).
Bilo je sve to, i još mnogo više od toga! Pored veselja, pesme, narodnih igara, nadmetanja i takmičenja, priprema da se familije orode, ozbiljnih rasprava o važnim pitanjima pod manastirskim sobrašicama, odvijala se ovde, danas bismo rekli, najveća "razmena dobara" u ovom kraju. Zapisano je da su ovde dolazili i dubrovački trgovci, da prodaju svoju robu, od koje je so bila najtraženija. Od svega, ostalo je samo ime Pijaca, koje podseća na ova vremena.
U manastiru je, kažu, bio veliki broj kaluđera. A kako i ne bi, kada je to bio duhovni i prosvetni centar ovog kraja. Prvi učitelj koji je došao u Požegu Pavle Stojić učio je slova u manastiru Godovik, kod poznatog igumana Josifa Popovića Mandopare, čija aktivnost u ovom manastiru potiče od 1817. godine, kada je u njega došao kao siroče. I danas se pominje njegova škola "Pletara", koja je kasnije preseljena na mesto koje je više odgovaralo, možda u obližnje selo Milića barjaktara.
KOLIKO je u ovom manastiru posao bio savesno i domaćinski organizovan i da se vodilo računa o svakoj, naizgled, sitnici, govori činjenica da se do njega moglo doći samo uskom stazom koju je branila plaćena grupa naoružanih ljudi, koji su uvek bili spremni da napadnu Turke, ako krenu da pljačkaju manastir. O tome govori i posebna zgrada, koju su zvali magaza ili barutana, gde su se čuvali i spremali oružje i municija.
O vremenu podizanja crkve malo se zna. Predanja govore o vremenu Nemanjića, a najviše se pominje mogućnost da je zidana kada i crkva svetog Ahilija u Arilju. Zna se da je postojao i bio aktivan u sedamnaestom veku, jer mu je tada patrijarh Arsenije Čarnojević darovao jedan antimins. Iznad vrata postoji zapis koji govori o obnovi u vremenu Karađorđa, kada su izvršene izvesne dogradnje, popravke i dozidana priprata. Izvrsni slikari ikonopisci iz porodice Lazović iz Bijelog Polja uradili su ikone na drvenom ikonostasu.
Ovde i danas sve podseća na davno prohujala vremena. Jedino škola danas ima manje đaka nego kad ih je slovima učio učeni iguman.
Prostor na kome je sazidan manastir Gradac bio je kultno mesto od davnih vremena. Samo tako se može objasniti da se on nalazi baš na ovom vodoplavnom mestu, blizu reke Brvenice. Nekada je ovuda prolazio glavni put za Arilje (a jedan krak za Studenicu), a sada se nalazi na dvanaest kilometara od ibarskog puta, na usamljenom mestu, na padinama Golije.
KRALJ Uroš, sin Stefana Prvovenčanog i unuk Stefana Nemanje, bio je mudar, vešt i sposoban vladar. I oženjen Jelenom "od carskog plemena, od francuskog roda". Njena uloga u kulturi i politici tadašnjih Nemanjića bila je veoma značajna. Iako papa o njoj govori kao o "svojoj u Hristu najmilijoj kćeri", ona je promenila veroispovest, slala "bogate darove Svetoj gori, Jerusalimu i Sinaju" i sagradila manastir Gradac, u kome je sahranjena posle smrti, 8. februara 1314. godine.
Neki podaci, a i činjenica da model hrama na ktitorskoj kompoziciji drže zajedno, ukazuju da su gradnju hrama započeli Uroš i Jelena, kao svoju grobnu crkvu. Kasniji događaji razvijali su se tako da su radovi bili prekinuti, a Jelena posle izvesnog vremena sama dovršila izgradnju manastira, koji je postao neka vrsta kulturnog centra toga vremena.
Gradac je najviše napredovao u 13. i 14. veku, kao kraljevska zadužbina i hram u kome se nalazi "grob velike kraljice". Bio je mnogoljudan i veoma bogato opremljen, a iguman gradački zauzimao je peto mesto u rangu igumana srpskih manastira. A potom, u 15. i 16. veku nema podataka o životu manastira. Zna se samo da su 1589. godine iguman Đurđevih stupova Stefan i starac Pajsije zatekli manastir sa jednim sveštenikom i oronulu crkvu bez krova. Crkva je obnovljena "koliko se moglo učiniti u to tužno vreme", ali je manastir potpuno zapusteo u vreme austrijsko-turskih ratova, kada je skinut i odnet olovni krov, svodovi srušeni, a manastirske zgrade odnela bujica.
Danas, posle obimnih istraživačkih i konzervatorskih radova, manastir Gradac je obnovljen, a, pored vernika, svakodnevno ga posećuju gosti iz zemlje i inostranstva. U crkvenom kalendaru pogledajte: 12. (30) novembar. Pod tim datumom stoji: sveti kralj Milutin, Teoktist i mati im Jelena. Možda je najlepše toga dana posetiti manastir Gradac.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 15 Dec 2012, 00:14

Dragulj kralja Milutina

Njegovi prilozi crkvama i manastirima ne mogu se izbrojati, kao ni pesak morski, govorilo se za kralja Milutina koji je podigao manastir Gracanicu. Svedok koji govori vekovima, lepotom i neuništivošcu uvek je bio najpouzdaniji, znaju to svi - i koji jesu i koji nisu stajali pred Gracanicom

Piše: Tomislav Ž. Popović
KAO iko "ot kralj i car" kako pre, tako i posle njega, kralj Milutin predstavljen je, naročito u starim izvorima kao najveći priložnik i osnivač manastira i crkava, kako u Srbiji, tako i po Vizantiji, Makedoniji, Svetoj gori, Palestini, Italiji... Govorilo se da se "njegovi prilozi crkvama i manastirima ne mogu izbrojati kao ni pesak morski". Pa je tako iz osnova obnovio i manastir Gračanicu, sedište Lipljanske episkopije, nedaleko od Prištine.
U Gračaničkoj povelji je zapisano: "... videh razdrušenije i padenije hrama Svetije Bogorodice Gradčanskije, jepiskopije Lipljanskije. Sazdah ot osnovanija i popisah i ukrasih vnutar i izvane..." U potpisu je: "... grešni Stefan kralj Uroš vtori i s Bogom samodržac vseh srpskih zemalj i pomorskih vapisah hrisovulj sij..."
Bilo je to 1310. godine. Prvobitno je bila posvećena Blagovestima, kako navodi Danilo Drugi, ali se kasnije, kao manastirsko posvećenje pominje Uspenje Presvete Bogorodice.
Od osnivanja je bila sedište lipljanskih episkopa, a kasnije su u njoj stolovali episkopi i mitropoliti gračanički i novobrdski. Crkva je dobila novu pripratu sredinom četrnaestog veka.
Stradanje Gračanice je počelo posle Maričke bitke (1371). Već 1383. godine, Turci su opljačkali manastir, spalili pirg i uništili veliki broj značajnih knjiga i manastirske imovine. Padom Novog Brda 1455. godine, gračanički mitropolit je morao da napusti manastir i preseliti se u manastir Vraćevšnicu.
U TURSKIM izvorima pominje se mnogo ranije nego drugi manastiri, i navode podaci o imovnom stanju, poreskim obavezama, ali i o olakšicama koje manastir dobija za odgajanje sokolova za sultana, koji se kasnije obučavaju za lov. Drugi podaci govore o obnavljanju priprate u šesnaestom veku, prepisivanju knjiga za gračaničku biblioteku, štampanju Oktoiha petoglasnika, na kome se može videti kako je Gračanica izgledala u to doba.
Gračanica je građena na temeljima grčke bazilike iz jedanaestog veka i predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja, ne samo srpske arhitekture srednjeg veka. Ona čini veoma srećnu i uspelu kombinaciju suprotnih tendencija vizantijske i gotske arhitekture i monumentalizovanu i složeno obrađenu varijantu prostora prema stremljenjima stare raške škole. Svuda se ističa genijalnost njenog graditelja, uz napomenu da se verovatno radi o protomajstoru Nikoli, u poodmaklim godinama.
I gračanički živopis predstavlja zbir tendencija i stremljenja svih značajnijih slikarskih radionica iz doba kralja Milutina. Obim i kvalitet gračaničkih fresaka predmet su mnogih istraživanja. Ipak, ostaje zapis jednog putnika koji reče: "O Gračanici se ne može pisati i govoriti. O njoj je potrebno pevati. Nju treba gledati i ćutati. Rečitost njenih visina i pogled opevanih očiju mlade kraljice Simonide, uvešće vas u svet koji je vremenski daleko za nama, a tako blizu ljudskoj duši... Svedok koji govori vekovima, lepotom i neuništivošću uvek je bio najpouzdaniji. Znaju to svi - i koji jesu i koji nisu stajali pred Gračanicom".
AKO je verovati narodnom predanju, očuvanom do današnjih dana, manastir Grgeteg podigao je despot Vuk Grgurević, poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, da bi u njemu smestio svog slepog oca Grgura Brankovića, hilandarskog monaha Germana, sina despota Đurđa Brankovića. Prema očevom imenu i manastir je dobio svoje ime.
Današnja manastirska crkva sagrađena je na mestu stare oko 1770. godine. Po njenom dovršenju, angažovan je Jakov Orfelin da oslika novi ikonostas. Slikar se obavezao da će na oltarskoj pregradi "izraditi obraze raznih svjatih čistim bojama i zlatom, što krasnije može". Ovaj ikonostas zamenjen je današnjim, početkom dvadesetog veka, a od njega su sačuvane samo dve ikone, svetog Jovana i svetog Nikole, koje se nalaze u pevnicama na severnoj i južnoj strani. Novi ikonostas, u obnovljenoj crkvi, oslikao je 1901-1904. godine Uroš Predić. Na originalnoj oltarskoj pregradi carske i bočne dveri napravljene su od drveta, a svi ostali delovi ikonostasa izrađeni su od gipsa, mermera i kovanog gvožđa. Značajna je i mala i skladna horsko-zvonička kapela iz 18. veka, koja je kasnije obnovljena, a novi ikonostas oslikao je karikaturista Pjer Križanić. Do danas je od tih radova sačuvana samo ikona koja predstavlja Tajnu večeru.
U ovom manastiru, 1730. godine umro je arhimandrit Teodosije Pećanin, u sto osmoj godini. Zapisan je i podatak da je od sedamnaest arhimandrita ovog manastira, jedanaest izabrano za episkope i jedan imenovan za patrijarha. Jedan od arhimandrita bio je i Ilarion Ruvarac, istoričar i polemičar, koji je osnovao Stariju i Noviju biblioteku, s velikim brojem knjiga, od kojih su neke bile u rukopisima. Njegov grob nalazi se na manastirskom groblju, smeštenom na proplanku iznad manastira, okruženom hrastovom šumom.
Fruškogorski manastir Grgeteg, posvećen Prenosu moštiju svetog oca Nikolaja spada ne samo u najznačajnije, nego i u najlepše i najuređenije od svih šesnaet poređanih kao prsten oko Fruške gore, planine koja je "nikla sa dna Panonskog mora".

BOGATSTVO GRGETEGA
POUZDANIJI podaci govore da je Grgeteg kao i ostali fruškogorski manastiri sagrađen posle pada srpske države 1459. godine, a pre nego što su Turci osvojili Srem. Razvoj manastira može se pratiti preko turskih poreskih knjiga. Bio je to očigledno dobro stojeći manastir, koji je 1702. godine imao četiri mlina, deset vodenica, dve stotine jutara oranica i livada. U njemu je boravilo dvadeset pet monaha. Tokom austrijsko-turskog rata, manastir je spaljen i napušten, a obnova je počela tek kada ga je car Leopold 1691. godine poklonio episkopu jenopoljskom Isaiji (Đakoviću). Sagrađena je nova crkva od kamena, s dva kubeta, podom popločanim opekama i okrečenim zidovima.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 15 Dec 2012, 22:39

Amanet isposnika Jova

U ataru sela Prekopece živeo je isposnik Jov, koji je, kaže predanje, ostavio amanet da se posle smrti njegovo telo prenese u Svetu goru. Kad je povorka sa pokojnikom krenula na dalek put, kola su se zakocila, to je bio znak da se isposnik tu i sahrani

Piše: Tomislav Ž. Popović
IME manastira posvećenog svetom Nikoli, poznatog kao Grnčarica, vezuje se za zanimanje tri brata, grčkog porekla, koja su živela u kraju između Batočine i Kragujevca, u ataru sela Prnjavor. Nisu imala potomstvo kome bi ostavila u nasledstvo svoj imetak, pa su izmolila dozvolu od turskog paše da obnove stari, skoro zapusteli manastir, koji je ovde postojao od davnih vremena. Iz zahvalnosti prema ovim dobrim ljudima, koji su se bavili grnčarskim zanatom, narod njihovu zadužbinu nazva Grnčarica. Bila je to treća crkva ovog manastira od njegovog osnivanja.
Nastanak manastira vezuje se za kralja Dragutina, kao prvog ktitora. U to doba, manastir je podignut na brdu Čukari, pokraj Mladenove vode. Tu se i danas nalaze ostaci hrama, a mesto se naziva Crkvina, a kako se tada zvao - ne zna se.
Posle Kosovskog boja i turskih pustošenja u ovim krajevima, manastir je premešten na zaklonitije mesto, ali su ga Turci "otkrili" i porušili. Natpis na manastirskoj crkvi govori o njegovom ponovnom rađanju na ovom, današnjem mestu. Zapisano je da se manastir "...sazda i popisa za vreme sultana Sulejmana veličanstvenog, a trudom jeromonaha igumana Maksima i vsego bratstva". Šta se događalo kasnije, u sedamnaestom i osamnaestom veku, nema podataka. Zna se samo da je u vreme Kočine krajine manastir oronuo i zapusteo, da su sve svetinje odnete, a živopis skoro uništen. Obnovljen je u vreme Karađorđevog vojevanja, po odobrenju Fuid-paše, što se poklapa sa pričom o zadužbini trojice grčkih grnčara. Obnavljan je i u doba vladavine kneza Miloša, a kompletna obnova započeta je posle Drugog svetskog rata, već 1946. godine.
KOLIKO je ovaj duhovni centar bio značajan za stanovnike ovih predela govori i podatak da je u njegovim konacima od 1848. do 1870. godine radila škola koju su pohađala deca različitih uzrasta, iz svih okolnih sela.
Nedaleko od manastira je svetinja - blagotvorna voda izvora svete Petke. Nastao je u davna vremena, kada se monahu, koji je bio žedan, ukazala sveta Petka i rekla da "tu zakopa". Potekla je voda, koja i danas teče, i koja je tekla i u vremena kada su ovuda prolazile vojske, manastir rušili i obnavljali, i na čiji izvor i danas dolaze vernici iz svih bliskih i dalekih krajeva.
Davno, u 14. veku, u ataru sela Prekopeče, živeo je i umro kao podvižnik svetogorski isposnik Jov. Ostavio je amanet da se njegovo telo posle smrti prenese na Svetu goru. Meštani su odlučili da ispune njegovu poslednju želju. Pripremili su sve što je bilo potrebno i krenuli na dalek put sa telom svetogorskog monaha. Na mestu gde se danas nalazi manastir Drača, kola su se ukočila i dalje nisu mogla da nastave put. Bio je to znak da se isposnik Jov ovde sahrani, a na tom mestu kasnije je podignuta crkva i osnovan manastir.

Prilikom istraživačkih radova u crkvi su pronađeni tragovi starih slojeva fresaka, pa je najverovatnije da je Mlatišuma obnovio i ponovo živopisao stari, razrušeni hram, čije vreme nastanka nije utvrđeno.
Nema mnogo sačuvanih istorijskih podataka o ovoj svetinji. Najstariji podaci o manastiru sačuvani su u Vrdničkom pomeniku, s kraja 16. veka. Potom se u Arhivu Mitropolije beogradske nalazi podatak iz 1726. godine da je u Drači školu učio i zakaluđerio se pop Josif iz Rakovice. I konačno, 1731. godine, pominje se Leontije, iguman manastira Drače, kao delegat na crkveno-narodnom saboru u Sremskim Karlovcima.
Svoju misiju manastir nastavlja i danas. Veliki broj hodočasnika dolazi da se pokloni moštima prepodobnog Jova, koje se nalaze u priprati, sa desne strane, ali i da se dive lepoti sačuvanog živopisa.

Narodno predanje, učvršćeno kroz narodnu pesmu "Bog nikom dužan ne ostaje", govori o tragičnoj smrti sestre Jelice, u čiju nevinost braća nisu poverovala. A legenda kaže da su braća Radul i Pavle, prezimenom Radić, vlastelini kneza Lazara nadaleko bili poznati po privrženosti i ljubavi prema svojoj sestri Jelici. Na tu njihovu pažnju sa zavišću i ljubomorom gledala je njena snaha, Pavlova žena, koja je u narodu poznata kao "kučka Pavlovica". Da bi odvojila braću od sestre, iz dana u dan činila je razna zla dela pripisujući ih Jelici. Pošto braća u početku u to nisu poverovala, ona je ubila konja svog muža, zatim sokola sa kojim je išao u lov i na kraju sopstvenog sina u kolevci, i sve to pripisala svojoj zaovi. Braća su tada poverovala i kaznila svoju sestru na najsuroviji način. Vezala su je konjima za repove i rastrgla na sve četiri strane! Na svakom mestu gde je pao deo njenog tela, pojavili su se čudotvorni izvori (koji i danas teku), a kasnije sagrađene crkve. Narod im je dao prigodna imena: Rukumija, gde je pala njena ruka, Bradača, gde je pao deo glave, manastir Sestroljin podseća na sestrine muke...
Božja kazna stigla je ubrzo Pavlovicu i njenog muža, a sam knez Lazar, čuvši za ovaj događaj, došao je na mesto pogibije, dugo se molio na Jeličinom grobu, a potom na tom mestu sagradio neveliku crkvu, koju je narod nazvao Zaovina crkva.

VOŽDOVI DAROVI
O DALJOJ sudbini ove crkve Zaova malo se zna. Pominje se 1467. godine, a kasnije, u 16. veku, Turci su je do temelja spalili. Ostaci su zarasli u korov, a tek u 17. veku seljaci iz sela Toponice prilikom kopanja pronalaze znake njenog postojanja i na tom mestu podižu crkvu brvnaru.
Posle ove crkve, na istom mestu podignuta je nova, od tvrdog materijala i oslikana u devetnaestom veku. Zapisano je da se lično vožd Karađorđe založio za njenu obnovu i "darovao joj zemlju za oranje, njive, goru i livade". Posle sloma ustanka, crkva je ponovo razrušena, a o njenoj obnovi starao se knez Miloš Obrenović.

(Nastaviće se)

Luna.* · **Poslato:** 16 Dec 2012, 22:44

Kaona - spomen Obiliću

Da bi ovekovecile uspomenu na junaka Kosovskog boja Miloševe sestre podigle dva manastira: Vida manastir Vidojevicu, a Ikonija - Kaonu. Na Ozrenu jermenski monasi sagradili manastir Jermencic

Piše: Tomislav Ž. Popović
ČUDOTVORNI izvor, nedaleko od crkve, posvećen svetoj Petki, svakodnevno posećuje veliki broj ljudi. Veruje se u njegovu lekovitost, naročito kada su u pitanju očne bolesti i glavobolja. Postoje i neka pravila. Najbolje je vodu uzimati o praznicima, a ne treba je nikada stavljati na vatru. Služi samo za piće i umivanje.

U putopisima, početkom prošlog veka, zapisano je da se u ovoj "nekadašnjoj manastirskoj crkvi, udaljenoj pet kilometara od Malog Crnića, u udolini jedva 120 metara visokog grebena, koju je prema predanju osnovao car Lazar, sleže narod iz svih okolnih parohija... i tu se često posvećuju pobratimstva i posestrimstva, naručuju molitve u slučaju bolesti, pošto se prethodno pije sopotska voda na obližnjem lekovitom izvoru".

Kako tada - tako i danas.

DA BI posetilac Sokobanje stigao do manastira Jermenčić, zadužbine jermenskih monaha, potrebno je malo više truda. Nalazi se na sunčanoj ozrenskoj padini, sa neograđenom portom, okružen starim i novim stablima oraha, drenjina i drugog voća i šumskog drveća, stolovima i senikom za putnike namernike i one koji ovde dolaze da provedu ceo dan pored izvora svete vode, koja teče, nepresušno, od jermenskih dana, do danas.

Crkva je posvećena svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, a podigli su je 1392. godine monasi iz Jermenije, koji su ovde našli utočište bežeći od Turaka. Zasnovali su monašku zajednicu, o kojoj nema mnogo pisanih podataka. Ostale su priče i sećanja, prenošeni s kolena na koleno, o čudotvornom izvoru i livadama zasađenim divljim šafranom, čije je seme doneto iz jermenskih planina. Koliko je manastir živeo ne zna se tačno. Monasi su, pred novim turskim pohodom našli novi dom na Fruškoj gori, a manastir je zapaljen i opljačkan. Kažu, da su se neki fruškogorski monasi oko 1870. godine raspitivali da li na Ozrenu još postoji manastir i da bi želeli da se vrate u njega.

Na starom crkvištu podignuta je nova, jednobrodna crkva, koja je više puta dograđivana i popravljana. Danas, manastir nije aktivan. Opslužuju ga sveštenici iz Sokobanje. Nedeljom i praznicima, ovo je mesto okupljanja meštana svih sela s padina Ozrena. Oni veruju da će uskoro i ova svetinja propevati i živeti onako kako je bilo u vreme jermenskih monaha. Veruju, jer šafrani i dalje cvetaju svake godine, a izvor svete vode nikada ne presušuje.

IKONIJA i Vida, sestre Miloša Obilića, prateći brata na Kosovo, stigle su do Ravnih livada. Ikonija, vraćajući se sa izvora odakle je donela vodu, reče: - Eh, što dobra konja videh, još da je sedlo prema njemu... Miloš je na to odgovorio: - Imamo blaga, načini mu sedlo, a kad se ja vratim s Kosova, pomoći ću ti da bude još lepše. Ovako govori legenda, uz objašnjenje, da se tada pod "videti dobra konja" mislilo na lepo, skrovito mesto gde bi se mogla crkva sagraditi. Miloš se nije vratio s Kosova, a sestre su, da bi ovekovečile uspomenu na svog brata sagradile dva manastira: Vida, manastir Vidojevicu, a Ikonija - Kaonu.

Podaci o izgledu stare manastirske crkve Kaone postoje tek od 1756. godine, što odgovara vremenu posle njene obnove. Stara crkva je bila zidana kamenom, s prozorima koji su više ličili na puškarnice, a pokrivena je šindrom. Freske su uništili Turci, pa su se i do današnjih dana mogli naći sitni delovi obojenog, glatkog maltera, prilikom arheoloških iskopavanja. Feliks Kanic piše da je Kaona imala školu već 1827. godine, ali da je ona prema podacima iz starih povelja radila još i 1793. godine.

U VREME Prvog srpskog ustanka manastir je bio bolnica. Jedna soba konaka pretvorena je u kapelu posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice i u njoj se obavljalo bogosluženje, jer je u crkvi bila smeštena municija. I sami kaluđeri ovog manastira učestvovali su u borbama zajedno s ustanicima. U "Memoarima" prote Mateje Nenadovića naći će se podatak o pomoći "kaluđera kaonskog Makarija sa dvadeset momaka" koji su kod Jelenče, januara 1806. godine pomogli Karađorđu da satera Turke u Šabac.

Crkva je postradala i u Prvom svetskom ratu, kada je zapaljena arhiva, a crkvena zvona odneta. U Drugom svetskom ratu manastir je bio prihvatilište, a po završetku rata, u vreme agrarne reforme, ostao je bez 120 hektara zemlje.

Sadašnja manastirska crkva posvećena svetom arhangelu Mihailu podignuta je 1892. godine, na temeljima stare. U nju su uzidani svi spomenici s monaškog groblja i preostali materijal stare svetinje. Tako su prohujali vekovi i istorija ovoga kraja ovekovečeni u novom zdanju, isprepletani vremenom, legendama i ljubavlju koju meštani Posavotamnave, vernici i ljudi otvorenog srca imaju prema manastiru koji je postao simbol njihovog trajanja. Godine 1992, proslavljeno je 100 godina postojanja nove crkve i šest vekova manastira. Povodom ovog jubileja manastir je odlikovan ordenom Svetog Save "za njegove zasluge kroz istoriju".

vecernje novosti

Forum Srbija

Čuvari naših vekova

Ko je OnLine