Zvona Hilandara

Luna.* · **Poslato:** 14 Nov 2012, 23:11

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ

Већина манастира у Светој Гори подигнута је дуж стеновитих обала дугог полуострва Атос. Ради лакше одбране од морских гусара и Каталонаца, манастири су, најчешће, грађени на високој стени; ограђени су високом и јаким зидом са одбрамбеном кулом - пиргом. Манастир има само један улаз - капију, оковану тешким гвожђем. Крај ње је, као по правилу, топуз, који симболизује спремност манастира да се одупре сваком нападачу.

Главна црква - католикон је увек у средини дворишта, а манастирски конаци (углавном вишеспратни), са високо уздигнутим прозорима и покривени каменим плочама, саграђени су унаоколо уза саме зидове манастира.

Манастирске цркве, усред дворишта, грађене су у монументалном византијском стилу, са једним кубетом и пространим предворјем са западне стране. Основа им је детелинастог облика (сем олтара, имају слична проширења лево и десно испред њега). Преко сводова су оловни покривачи.

Унутрашњост цркава украшавао је богат живопис, који је временом потамнео, па је у пуно случајева неуком руком премазан новим свежијим бојама, тако да су првобитне фреске изгубиле своју уметничку вредност.

Ту су и полилеји - велики прстенови са кандилима, свећама и иконама, окачени на позлаћене ланце причвршћене за главна кубета.

Сваки манастир има више мањих цркава- параклиса, такође, покривених каменим плочама или оловом.

Иконостаси су, такође, богато и китњасто обрађени (резани у дрвету и позлаћени), у барокном стилу. Они су, очигледно, новијег датума. Заменили су или само заклонили старе, мермерне и ниске иконостасе.

Диптих Угљеше Деспотовића из 14. века (Манастир Хиландар)

Има у овим манастирима и икона високе уметничке вредности и разних реликвија. Ризнице и библиотеке чувају многе црквене сасуде, иконе, повеље, рукописне књиге, разне дарове и све друго што има неоспорну уметничку и, посебно, документарну вредност.

Економију (газдинство) или метох манастира чине манастирска имања у плодним увалама на Светој Гори и ван ње, засејана пшеницом, кукурузом и поврћем; ту су и виногради и маслињаци. На имањима, поред монаха, раде и плаћени аргати из оближњих села. У подрумима манастира, у великим питосима од печене земље, чува се зејтин, а у огромним дрвеним бачвама вино.

наставља се

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 14 Nov 2012, 23:17

СВЕТА ГОРА
Александар Дероко

... Света Гора представља још увек један изванредно интересантан феномен. То је једно од ретких места у Европи где су не само споменици средњевековне културе и уметности сачувани до данас у највећем броју, већ где је и цео средњевековни живот у много чему сачуван у једном непрекидном континуитету кроз хиљаду година, још од 963. године када је ту основан први манастир.

Као што је кроз сва толика столећа остао исти тај пространи пејсаж, са стрмом купом горостаснога Атоса, на којој се снег бели често и у јулу месецу ... као што је остало исто то ведро, плаво или мрко небо изнад дубоко прозирног или бесно пенушавог мора које се пропиње уза стење ... тако је и много што-шта друго остало непромењено. А исте чворновате и већ сасвим седе маслине, ево већ хиљаду година гледају око себе скоро исти живот, скоро исте физиономије људи, који зидају једне манастире, гасе пожаре на другима, обнављају треће ...и настављају свој вечно исти живот у њима или ван њих по гудурама и пећинама високе планине.

Између њих исте стеновите стазе, не шире него што су биле пре хиљаду година и исте троме мазге са дрвеним самарима и њихови гониоци. Исте су и трбушасте дрвене рибарске барке које служе и за саобраћај и на којима се само то изменило што са њихових крма брекћу мали помоћни мотори. Људи, достојанствени и тихи монаси у црним ризама; обичаји и правила живота су исти, или скоро исти. На исти се начин живи, моли и умире ... као пре хиљаду година, па и даље још у прошлост; и данас се ни једна барка не усуђује опловити јужни рт Атоса, кад је невреме, као што ни пре две и по хиљаде година то није смео учинити ни силни Ксеркс када је пошао на Атињане и кад је морао копати канал преко земљоуза који спаја ово дуго каменито полуострво са копном, да би туда провукао своје галије. То се место и данас зове Провлака, а траса старога канала још се назире у трави.

Као какав музеј чува ово стеновито полуострво читава поглавља историје, политичке, религиозне, уметничке и опште културне. Но није само та интересантност старине и прастаре животне аутентичности и документарности оно што чини изузетну вредност овог издвојеног краја света. Ненадмашна је и научна (општа и историјска посебно) вредност повеља, рукописа и књига по библиотекама разних манастира.
Ненадмашна је и уметничка вредност икона, минијатура, повеза књига, најскупоценијих предмета од злата, драгога камена, слоноваче, веза, броката, свиле и осталих разних предмета најдрагоценије израде, по њиховим олтарима, ризницама и библиотекама. Величанствена је најзад и лепота тог пространог и мирног пејсажа са морем до хоризонта и тамнозеленим обронцима чије се стене сурвавају у таласе, пејзажа тако различитог у својој монументалној једноставности од допадљивих, веселих и сликовитих предела разних европских ривијера ...

ПОНОЋНА ЗВОНА У ХИЛАНДАРУ

Поноћна звона у Хиландару - то је велики доживљај, велико узбуђење: прво се чују два сребрна тона, ситна, висока. У ритму који је све бржи. Затим упада постепено читав хор. Цела октава, и најзад забруји најдубљи тон. Њега звонар удара тешком ножном педалом за коју је везан ланац. Цео карион оних средњих изводи ударцима леве шаке по једној архаичној клавијатури од конопаца. Десна рука држи, повезана скроз, она два највиша тона, тин - тан. Жута светлост фењера. Расплашени брујањем старе зелене бронзе излећу слепи мишеви у плаву ноћ. Млечни пут изнад тамних кипариса. Кад заврши, звонар остаје дуго на тешким конопима прастаре направе, задихан. Све је то један заиста велики доживљај.

наставља се

Luna.* · **Poslato:** 14 Nov 2012, 23:40

КТИТОРИ

СВЕТИ САВА

Најмлађи син Стефана Немање, принц Растко Немањић, под утицајем житија светаца која је по цео дан читао на двору очевом, са годинама све више се клонио бурног световног, дворског и великашког живота. Њега су, поред читања књига, привлачили још и богослужење и пост. Од те жудње за црквеним, монашким животом Саву нису могли да одвоје ни "владарски" послови над једним делом Хума (Херцеговина), малом облашћу коју је, по дворском обичају добио од оца на управу већ у својој петнаестој години, да би тако од малих ногу научио владати земљом.

Све те околности учиниле су да у Растку рано сазри одлука да иде у монахе. Ту одлуку је крио од родитеља јер је знао да се они с њом не би сложили. Једини начин да ту жељу оствари био је да кришом, и што пре, побегне од куће. Растко је то и учинио у својој седамнаестој години, у време када су га већ спремали за владара и за женидбу.

Рекавши родитељима да иде у лов на јелене, и то на дуже време, Растко је с дружином отишао у оближњу планину. Једне ноћи, када су сви из дружине били заспали, он се тихо искрао и с једним калуђером из светогорског руског манастира Св. Пантелејмон (старијег Русика), који је пре тога дошао на Немањин двор по милостињу за свој манастир, кренуо, по ранијем договору, на дуги пут у Свету Гору.

Иако је, по налогу Немањином, потера кренула за Растком чим се сазнало за његов нестанак, није га стигла до Свете Горе, али га је тамо убрзо нашла међу калуђерима у манастиру Св. Пантелејмон, још непостриженог. Немањини војници, уморни од пута, а и од пића, тврдо су заспали после дугог целоноћног бдења у цркви.

У страху да га силом не врате кући, Сава је у току ноћи, у договору са најстаријим монахом, у малој капели која се налазила на врху пирга (куле), прошао кроз чин замонашења: постригао је "златну и дугу младићку косу", заменио своје световно одело монашким, а поносно и световно име Растко библијским Сава, по византијском калуђеру и свецу Сави Освећеном, чије је житије раније читао са одушевљењем.

Сава је још неко време остао у манастиру Св. Пантелејмону, а у пролеће 1193. године преселио се у тада најважнији и најлепши светогорски манастир, Ватопед.

Живот у Ватопеду у неколико наредних година био је за Саву од непроцењивог значаја. У њему је он усавршио грчки језик, користио богату манастирску библиотеку, упознао достигнућа византијске цивилизације (књижевност, уметност, архитектуру, сликарство, музику), упознао разне занате: кројење, шивење, зидање, израду разних предмета од злата, сребра и бакра, дрвета и камена, започео гајење биљака, посебно винове лозе и др. Тако је овде и доцније у Хиландару Сава изграђивао свој поглед на свет, стекао многа знања и однеговао уметнички укус и способност у градитељству, проповедништву, сликарству, књижевности.

Све то савлађивао је Сава не запостављајући и интересовање за испоснички живот, коме се и сам подвргавао. Обилазећи испоснице и манастире по Атосу ишао је бос, оскудно одевен и слабо храњен (јео је само хлеб и пио воду, а једном недељно узимао је по кашику уља и вина). Био је нестрпљив у жељи да и он што пре започне прави испоснички живот ...

Отац и син нису се видели десет година.

За то време Сава и Немања су измењали много писама, молећи један другога да дође у посету. Отац је желео да пре своје смрти још једном види сина. Сава, пак, мољаше оца да дође на Свету Гору, да ту проведе своје последње дане у припремању за други свет. Његово последње писмо упућено Немањи било је врло строго. Истовремено, предложио је мајци Ани да се повуче у женски манастир и да тамо прими монашки завет.

Ово писмо уродило је плодом. Оно је припремило пут за састанак оца и сина, иако не у родној земљи великог жупана, већ у страној, коју је Сава направио духовним домом за обојицу - па чак и за генерације Срба у будућности.

наставља се

Luna.* · **Poslato:** 16 Nov 2012, 11:47

СТЕФАН НЕМАЊА

Из књиге "Живот Светог Саве", Св. Владика Николај

У марту 1196. године, велики жупан сазва сабор у Расу и објави своју намеру да напушта престо. Старац је овај сабор поздравио више као отац, него као владар, ословљавајући присутне са "драга децо моја". Онда је описао претешку ситуацију српског народа и српске државе онда када је он Божјим провиђењем постао њихов поглавар пре четрдесет година. Затим их је подсетио како су били ометани унутрашњим расправама, збуњивани јеретичком пропагандом, непрестано угрожавани од јачих суседа и били разбијани и довођени до сиромаштва и потчињености. Подсетио их је и на то како је он Божјом помоћу и народном сарадњом успео да покори непријатеље, да прошири српску државу "уздуж и попреко" и да оствари јединство скоро целог српског народа. Најзад, све је преклињао да се боје Бога, да чувају православну веру, закон и поредак који је он успоставио, да буду верни новом великом жупану, његовом наследнику; да поштују црквене свештенослужитеље: епископе, свештенике и монахе, па заврши свој говор речима: "Држите чврсто правду и братску љубав међу собом и не заборавите милосрђе. Мир свима!"

После тога, представио је сабору свога млађег сина Стефана, говорећи: "Узмите овога место мене. Он је племенита грана мога стабла. Ја га постављам на престо, који је Христос мени подарио."

Своме старијем сину Вукану дао је приморску провинцију, јужну Далмацију, да управља са титулом принца. Онда обојици синова упути дивну опомену: "Синови моји", рече, "положите наду у Бога и немојте се гордити својом мудрошћу и снагом. Немојте се забринути када вас Бог кажњава или покара: јер Бог кажњава оне које воли, да би их направио бољим. Дајем вам ову заповест, која је одозго. Не мислите зло један другоме, већ имајте праву љубав међу собом. Јер, онај који не воли свога брата, не воли ни Бога, а Бог је љубав."

Манастир Студеница

Следећег јутра рано, епископ Калник замонаши обоје, Немању и Ану, облачећи их у црне ризе и измени им имена, назвавши Немању Симеон, а Ану - Анастасија. Ово се догодило на Благовести, 25. марта 1196. године. Убрзо после овога обреда, Симеон и Анастасија се растадоше. Симеон оде у свој манастир Студеницу, а Анастасија у свој манастир Пресвете Дјеве, близу Куршумлије. Тако отпоче нови живот за обоје.

У Студеници, Симеон живљаше као обичан монах отприлике осамнаест месеци, придржавајући се строго свих прописа за молитву, пост, учење и рад. Скинуо је један велики терет, али је натоварио нови. За ово време, он установи економски поредак у манастиру, повећа број монаха, направи себи гробницу у Великој цркви и постави достојног јеромонаха Дионисија за игумана над свима. Онда се опрости заувек са својом земљом и народом и крете на Свету Гору, 8. октобра 1197. године. Велики жупан Стефан са другим српским великодостојницима испратио је свога оца све до грчке границе. Поново уследи врло дирљив растанак са Стефаном и целом пратњом. Са неколико највернијих пријатеља, славни старац продужи кроз грчку територију и стиже у Ватопед 2. новембра 1197. године.

Ватопедски игуман га дочека са братијом уз велике почасти и радост. Одмах сви одоше у цркву, док су звона стално звонила, да принесу благодарност Богу. Тада се отац и син сретоше. После десетогодишњег растанка и чежње, падоше један другом у наручје. Растали су се пре десет година као велики жупан и принц Растко, а сада се сретају као монах Симеон и монах Сава у страној земљи. Симеон стар осамдесет и четири године, а Сава двадесет седам ... као снежна зима и расцветано пролеће, али срца подједнако обасјана Божјом љубављу.

"Не беше ни гласа у обојице и да не би задржан, отац наједном хоћаше пасти - записао је животописац Немањин. - Сузама обливаше жељену, свету главу драгога сина, грлећи је и љубећи и к срцу приносећи".

nastavlja se

Luna.* · **Poslato:** 21 Nov 2012, 22:05

ОТАЦ И СИН

Из књиге "Живот Светог Саве", Св. Владика Николај

Чим се одморио, Симеон зажеле да разгледа целу Свету Гору. Али, манастирско правило је да се ништа не може урадити нити куда ићи без дозволе и благослова старешине... Дозвола је дата и он крену са Савом и неколико пратилаца. Неколико мазги натоварених поклонима ишло је за њима. Били су примљени са свим почастима и добродошлицом од стране прота у Кареји, као и у свим другим манастирима и ћелијама. Они су поклоне делили издашно и тако много, да су њихова имена као утемељивача била уписана међу имена царева и краљева.

Сада се њихова неутољива жеља за грађењем поново пробуди. Поред три цркве, које је раније Сава сам сазидао, они сада подигоше још три. Исто тако подигоше још конак за братију и поклонике. Затим засадише нове винограде и воћњаке ...

У међувремену, Сава је пронашао стародревне рушевине манастира Хиландара, које су припадале Ватопеду. Разговарао је са игуманом о обнови овог запуштеног манастира.

Када су ватопедски игуман и прот потписали дозволу, Симеон и Сава одмах отпочеше са радовима. Симеон најми велики број зидара и уметника из околних места и из далека. У врло кратком времену он сагради цркву, конаке и ћелије за братију, јер је сребро и злато притицало у великим количинама од великог жупана Стефана, који се веома обрадовао намери свога оца и брата. Када су сви радови били завршени, Сава пресели свога оца у Хиландар.

Један број српских монаха, који су до тада живели у пустињи или страним манастирима, радо се придружи братству српског манастира. Замонашише се, такође, племићи и слуге који су дошли са Симеоном. Тако се братство брзо умножи. Сава, у сагласности са Симеоном, постави за игумана достојног јеромонаха Методија. Тако, по први пут у дугој историји Свете Горе, српски народ је добио свој велелепни манастир, међу другим бројним манастирима православних народа. Да би Хиландар учинио што независнијим, Сава поче куповати земљу која је била напуштена. Од прота доби многе опустеле ћелије са маслињацима, воћњацима и виноградима око Хиландара. Такође откупи неколико мањих манастира са великим поседима у Милеји и Кареји. Симеон је био више него задовољан са свим оним што је Сава у тако кратком времену постигао. Био је задовољан што сада може спокојно да живи и да очекује крај живота у сопственој српској кући, иако у туђој земљи. Он је у Хиландару гледао будућу српску светињу и српско богатство. Иако је грамата, потписана од прота и Ватопеда, била довољна као правни документ, Немања је знао да је још нешто потребно. Велики цивилни ауторитет треба да ово потврди и да да привилегије Хиландару да би у потпуности био независтан српски манастир. Са овом идејом и мислима, Симеон посла Саву у Цариград своме пријатељу цару Алексију Анђелу.

У царској престоници и Сава и Симеон су уживали углед великих карактера. На двору су примани као цареви рођаци. Јер, Јевдокија, ћерка тадашњег цара била је жена великог жупана Стефана, Савиног брата.

Сава предаде цару писмо од Симеона. Оно је оставило на цара велики утисак, јер долази од светог човека. Шта су Симеон и Сава тражили од цара?

Прво, да потврди Хиландару куповину земље од Ватопеда, то јест, да Зигос, са свим његовим метосима и власништвом пређе одмах у власништво српског манастора Хиландара, заједно са келијама и земљом, коју је Сава купио у Светој Гори и прикључио Хиландару. Друго, да да потврду да ће обновљени Хиландар бити увек независан српски манастир, тако да ни прот, нити ико други споља може имати ма какву власт над њим. И треће, да да своју личну царску палицу, или печат да се чува у Хиландару, као символ царевог присуства. Када убудуће братија изабере новог игумана, она би му предала царску палицу, коју би он примио као да прима из руку самог цара, примајући тиме пуну и неоспорну власт.

Цар Алексије, без оклевања испуни све што је Сава тражио. Припремио је повељу на пергаменту са својим златним печатом и потписом. Заједно са тиме, предаде Сави своју царску палицу, која је представљала њега лично и његову царску власт. Тај документ и палица се и до данас чувају у Хиландару.

По повратку на Свету Гору, Сава сав срећан изљуби руке и рукаве свом оцу и извести га о свему. Симеон је био веома задовољан. Одмах написаше писмо Стефану, извештавајући га о свему шта су урадили, стављајући Хиландар под његово старатељство. После тога, сав изнурен, велики старац опружи своје уморно тело на сламарицу, са каменом под главом уместо јастука. Осећао је да му се крај приближује ...

nastavlja se

Luna.* · **Poslato:** 14 Dec 2012, 20:48

КРАЉ УРОШ I

Наследници Стефана Немање на српском престолу, а Св. Саве на архиепископској столици, нису заборавили њихово завештање. Сви су се бринули да Хиландар не оскудева, увећавајући његова богатства, а неки су се потрудили да се умноже и његове зграде, или да се украсе оне које су већ раније биле подигнуте. Међу њима се истицао ревношћу краљ Урош I (1242-1276), Немањин унук, угледни ктитор манастира Сопоћана.

Између 1257. и 1259. године, он је даровао манастиру нека имања, а ваљда истих година, подигао је у гори, на пола сата хода изнад Хиландара, пирг посвећен Преображењу. Служио је манастиру као скит и испосница за за мали број калуђера. Одмах је постао средиште књижевне и преписивачке делатности. У њему се настанио јеромонах и духовник Хиландара Доментијан, једна од најпознатијих културних личности Србије у XIII веку. У Преображењском пиргу, Доментијан је 1264. године окончао писање свог познатог биографског дела, Живот Светог Симеона, по налогу краља Уроша I.

Света Тројица на Спасовој Води,
фреска Богородице с Христом
и једним арханђелом из апсиде капеле;
византијски рад из средине XIII века

Од старих здања на Спасовој Води, где се уздизао Преображењски пирг, остао је само источни део једнобродне црквице, која је била у саставу некадашњег скита. У малој полукружној апсиди налазе се фреске високих вредности. Богородица с Христом у медаљону на грудима, анђео који им се клања, као и чеоно постављени Јован Златоусти и Григорије Велики. Раскошне у боји, савршено нацртане, ове фигуре су, у исто време изразито пластичне, монументалног изгледа, са свим одликама које су у то доба красиле дела најбољих и најистакнутијих уметника, јер су волуминозност и достојанствена монументалност били идеали епохе. Сликар је местимично мало изобличио ликове да би постигао изражајност њихових глава, што је био омиљени поступак у монашкој средини. Лепотом и племенитошћу сликарске материје, ове фреске су међу највреднијима у свом времену. У Светој Гори им није било тада равних. Сликар је, свакако, однекуд дошао; могао га је пронаћи сам Доментијан, који се старао о Преображењском пиргу, а често путовао у Солун, где је било много сликарских радионица и одакле су уметници били позивани у Свету Гору.

У то доба обављени су и извесни радови на пиргу Св. Георгија. На највишем спрату је, тада или нешто раније, изграђена капела посвећена Св. Георгију. Била је некада једнобродна и без кубета, окружена са три стране -северне. западне и јужне - уским ходником. Није остало забележено ко је заслужан за ову градњу. Очуване фреске показују да је она извршена најкасније средином XIII века. Презиђивања и пресликавања у XVII и XIX веку изменила су изглед капеле, али је остало очувано још доста првобитних фресака.

Лик св. Јефтимија Великог
из припрате капеле, насликан
око 1260.

На фасадама црквице теку два насликана циклуса: један је посвећен св. Георгију, патрону црквице, док је други илустрација Канона на исход душе, који се приписује познатом византијском песнику Андрији Критском. Канон, заправо, говори о судбини душе монаха од напуштања тела до доласка пред Христа. По песми и према слици, она прелази највеће препреке да би се домогла рајског блаженства. Прича је опомињала монахе да се у животу придржавају врлина како би заслужили награду после смрти.

nastavlja se

Luna.* · **Poslato:** 05 Jan 2013, 21:31

КРАЉ МИЛУТИН

Лик краља Милутина у главној цркви, око 1319.

После Симеона Немање и Св. Саве, највећи ктитор манастира Хиландара био је краљ Милутин (1282-1321). Због својих градитељских подухвата и дарежљивости према манастирима и црквама постао је знаменит још за живота. Током скоро целе своје владавине он се старао да увећа хиландарску имовину, додајући јој нове поседе и метохе, да опорави запуштено, подигне ново, да обезбеди миран живот манастиру. Најпоузданији сведок његових подухвата, помоћник у политичким, црквеним и уметничким пословима, архиепископ Данило Други, дугогодишњи хиландарски игуман, забележио је у краљевој биографији, коју је сам саставио, све оно што је Милутиновом заслугом Хиландар добио:

"Овај христољубиви (краљ) божанствену цркву овога светога и Богом подигнутога места званог Хиландар, која беше првога здања, од основа разоривши и већу сазда и украси сваким различитим лепотама, нештедице дајући много злато, и у том месту остави многе царске палате и изванредне ћелије, на пребивање монаха који су тамо, и законска издржавања установи им, и за храну свако изобиље и за одећу им; а около тога светога места сазда град са великом тврђавом, због належеће напасти безбожног гусара. И подиже велике пиргове, добри и благи пастир, /.../ који су на томе светоме месту, и снабде их да их се не дотакне љута звер, и да не разграби туђин његова труда ... Ка овом светом и божанственом месту званом Хиландар испуни многа села и метохе сваким богатством, и то изобилно, а све прикупи од државе цара грчкога, много небројено злато за ово давши, и приложи ка том светом месту, да од те државе иду свакојаке потребе ка онима који су у том манастиру и ради покоја оних који каквим послом иду у то свето место ... " .

Главна црква, задужбина краља Милутина, са северне стране. Западни део је подигао кнез Лазар. Десно је део хиландарске трпезарије из раног XIV века. У позадини пирг из XVIII века и пирг Св. Георгија.

Главна црква Хиландара била је прва у низу грађевина које је краљ Милутин подигао. Он је 1293. године, уз дозволу византијског цара Андроника II Палеолога, срушио стару Немањину и Савину цркву и на њеним темељима подигао нову, пространију и лепшу. Главна црква представља потпуно тип византијске архитектуре и то цариградске школе, са нешто елемената солунске и атонске неимарске вештине.

Један запис у хиландарској трпезарији, знатно млађи од саме грађевине, казује да је и она подигнута 1293. године, тј. у исто време када је поново изграђен главни храм. Подигнута је на месту где је раније била трпезарија Симеона Немање и Св. Саве. У питању је једнобродна велика дворана, надзидана над подрумским просторијама. Постављена је испред западне фасаде цркве. Њен западни зид у исто време је и део одбрамбеног бедема манастира.

Из времена краља Милутина је и трећа важна култна грађевина у Хиландару, гробљанска црква, сада посвећена Благовештењу. Налази се испред главног улаза у манастир. Подељена је на два спрата: у доњем делу је крипта или костурница, у горњем храм. Доле се у посебним јамама чувају кости умрлих монаха, а у по пет ниша, изграђених уз подужне зидове, постављене су полице у које су смештене лобање покојника. Такав начин полагања костију вајкадашњи је на Светој Гори. У горњем делу грађевине налази се једнобродна црква, саграђена према типу храмова који су у источном хришћанству коришћени за сахрањивање.

Посебну бригу посветио је краљ Милутин манастирским утврђењима. Било је то време честих напада гусара на манастир, који су се завршавали пљачком и насиљем. Тешко је данас поуздано утврдити шта је све новцем краља Милутина учињено за учвршћење манастира. Изгледа несумњиво да је за трeћину висине дограђен пирг Св. Саве, главна одбрамбена кула манастира. Над Савиним пиргом, који је био изграђен од ломљеног камена, постоји део изидан притесаним каменом и опеком, као и све Милутинове грађевине. Проширење највишег дела пирга омогућавало је успешнију одбрану. Вероватно је тада била изграђена и прва капела наврх пирга.

Због опасности од гусара, у Србију је долазио хиландарски игуман Киријак да замоли краља Милутуна да их обезбеди с мора, образлажући то речима: "Цео живот нам је на мору и од мора." Краљ је молбу услишио: између 1300. и 1302. године подигнут је пирг Хрусија. То је мало, засебно утврђење на једној стени на обали, с високом, чврстом кулом, на чијем је врху, док није срушенa, била капела посвећена Св. Спасу. Око куле простире се мало двориште, опкољено високим зидинама, а уз њега чврсто грађен арсенал за бродове. У дворишту је Милутинов син, краљ Стефан Дечански, у трећој деценији XIV века, саградио храм с троделним олтарским простором, једном куполом и припратом. Посветио га је Св. Василију, због чега се, од тог времена, пирг Хрусија називао и Св. Василије.

Пирг Хрусија Пирг краља Милутина

Када је и Хрусија била готова, или отприлике у исто време, краљ је подигао још један пирг на путу за манастир, уз речицу, који и данас носи његово име. Желео је, очевидно, да приступ манастиру с мора буде безбеднији. Мањи од Хрусије, али довољно чврст, и он је имао високу четвртасту кулу и утврђено мало двориште. Кула је, као и она у пристаништу, била светогорског типа, са капелом на врху. Сачувала се цела, за ралику од куле у Хрусији. Најзад, није била заборављена ни келија Св. Саве Освећеног у Кареји, где су у строгом посту и молитви живела два-три хиландарца, према типику Св. Саве Српског. Тако је и Карејска келија постала много безбеднија.

После грађевинског захвата краља Милутина, Хиландар је добио сасвим нови лик. Суре камене зидине кула и утврђења задавале су страх нападачима с мора, а уливале спокојство монасима и гостима. Већ пред улазом, а нарочито пошто би се човек нашао у манастирском дворишту, отварао се поглед на нове цркве, трпезарију, главну кулу. Богатство боја, правилност зидања, ритам облика деловали су тако да је посетилац имао утисак да се обрео у неком великом византијском граду па зашао међу његове палате и цркве изграђене по владајућем престоничком укусу. Ако се Хиландар до тада није могао по величини поредити с манастирима какви су били Лавра, Ватопед или Ивирон, он их је надмашао сликовитошћу и раскошју својих здања. Тај утисак се повећавао у унутрашњости грађевина краља Милутина. Сва култна здања су, опет његовом заслугом, добила фреске по зидовима, иконе, сасуде, везове и књиге. Мада је током векова доста и уништено, ипак је много тога остало у црквама и ризницама манастира.

nastavlja se

Luna.* · **Poslato:** 13 Jul 2013, 11:37

ВРЕМЕ ЦАРСТВА

После темељне обнове Хиландара, наследници краља Милутина више нису морали да граде; сложени манастирски организам потпуно је био довршен. У идућих педесет година брига српских владара биће усредсређена на даривање манастира имањима. Властелинство Хиландара нагло је ојачало увећавањем земље и метоха, а приходи су знатно надмашили све раније. Хиландар добија на угледу не само због свога богатства него и стога што је Света Гора после освајања краља Душана, 1345. године, територијално укључена у српску државу. Краљ Душан се, после великих успеха, крунисао у престоници Скопљу за цара Срба и Грка, а српска аутокефална црква подигнута је на степен патријаршије. Душан је за своје намисли тражио подршку и светогорског монаштва, поготово што је наилазио на отпор Васељенске патријаршије. Он зато није слао дарове само српским него и многим грчким маманстирима на Светој Гори. Заједно с породицом долазио је у посету Светој Гори, а царица је, обилазећи са сином чувене лавре, и сама поклањала драгоцености и новац. Том приликом, пошто је даровала Карејској келији Св. Саве имања, постала је њен нови ктитор. И син је, ступивши касније на престо, наставио добре обичаје предака.

Владарима се прикључила и властела. Добивши владарске и властеоске поклоне, Хиландар је користио повластице, али је морао водити бригу о обради земље, сабирању плодова, о људима који су насељавали села и о црквама које су му биле поверене. Хиландарци су дошли на своје метохе не само да би руководили пословима већ и да би обновили запуштено и довршили започето. Преко њих се преносио утицај светогорске уметности на градитељство и сликарство у матици земљи. Још пре него што су после Маричке битке светогорски монаси почели, пред опасношћу од Турака, да одлазе у слободне делове Србије - када се светогорски тип цркве укоренио у Поморављу - постепено су преношени атонски облици и култови на цркве у српској држави. Хиландарци су у живопис својих метоха - ако су осликавани пошто су дошли под њихову власт - редовно уносили неку од својих тема. Ширили су кроз сликарство хиландарски иконографски тип Св. Симеона и Св. Саве, подстицали су омиљеност неке од својих чудотворних икона или истицали на почасно место у храму слику Ваведења Богородице, своје храмовне славе. На тај су начин присније сродили свој манастир са средином у којој су им се налазили метоси.

Иконе из хиландарског деисисног чина, урађене око 1360. године:
јеванђелиста Марко, арханђел Гаврило и Јован Претеча

Царско доба је у Хиландару оставило највише трага на иконама и рукописним књигама. Ако није било потребе за обимнијом изградњом, увек је било неопходно да се овештале иконе замене, да се иконостасне целине допуне према новом укусу, да се непреведене књиге појаве на српском језику или да се стари рукописи обогате раскошнијим минијатурама. Највећи тадашњи подухват везује се за време и име угледног хиландарског игумана Доротеја, који је, у неколико наврата, био и светогорски прот. Урађен је тада велики деисисни чин за иконостас главне цркве и литијска икона Богородице Попске с Ваведењем на полеђини.

Да ли су Хиландарци у својој средини имали и иконописце, тешко је рећи. Знатан број икона из хиландарске збирке могао би потицати из времена царства. Највећи број дела припада грчким сликарима, а међу њима се истиче литијска икона Богородице Аврамиотисе с пророком Илијом на полеђини. Богородица Аврамиотиса није најлепша, али њен епитет указује на везу с чувеном нерукотвореном иконом у цариградском Аврамитском манастиру. Икона истог имена славила се и у солунској знаменитој цркви Богородице Нерукотворне. Хиландарска је само у та два града могла настати.

За историју манастира и идеологију српске цркве у доба царства значајна је литијска икона Богородице Необориме стене, на чијој је полеђини насликано попрсје Св. Саве, првог српског епископа. Њу не одликује углађеност грчких икона и опорија је у боји; свакако ју је извео српски иконописац, који је исписао и српске натписе; њен ктитор је био неки монах, чије је име у натпису оштећено. Позадина ових двеју представа није златна, као што је уобичајено, него сивозелена, с тамнијим жилицама, као да опонаша структуру камена. Тако је у XIII и XIV веку сликана Богородица с епитетом Гора. По Теодосијевом животу Св. Саве, Богородица Гора је управљала неким Савиним поступцима: јавила му се у атонској пустињи да га подстакне на деловање; њој је он, затим, направио велику икону и поставио је у манастир Филокал у Солуну, где је иначе одседао. Хиландарска икона можда чува успомену на икону Богородице Горе из Филокала: с једне стране стоји она, с друге њен ктитор.

Литијска икона Богородице Необориме стене из треће четвртине XIV века, дело непознатиг српског уметника

Литијска икона Богородице Аврамиотисе из средине XIV века

Време царства се кроз уметност приказује пре свега као доба ситнијих грађевинских радова, али и уочљивог попуњавања ризница и цркава култним предметима. Било је то раздобље разгранатог монашког живота, пропраћено увеличавањем имовине и проширивањем властелинства. Богатство и углед били су у сразмери с улогом коју је Хиландар добио како у Светој Гори у време српске власти тако и у читавом Душановом и Урошевом царству Срба, Грка, Бугара и Арбанаса.

NASTAVLJA SE

Forum Srbija

Zvona Hilandara

Ko je OnLine