Zvona Hilandara

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Манастир Хиландар

Манастир Хиландар лежи у шумовитој долини на североисточном делу Атонског полуострва. Од пристаништа, које се налази недалеко од есфигменског, пешице је до манастира потребно око четрдесет пет минута, а путовање бродом од Јерисоса траје сат и по. Манастир је од Зографа удаљен два, а од Кареје шест сати хода.

Покушаји да се значење имена изведе из таквих склопова као што су „chilies antares“, што значи „хиљаду магли“, или „chilioi andres“, што значи „хиљаду људи“, детињасти су и изван домена науке о језику. Првобитни назив, манастир Хелендаре, који су Срби променили у Хеландар, у вези је са једном врстом теретног брода из византијског времена, која се звала „chelandion“. Манастир је то име добио не зато што би обликом подсећа на брод већ зато што га је основао монах који је, у световном животу, имао неке везе с таквим бродовима, било као градитељ било као капетан, па су га отуда звали хеландаром.

Манастир је међу најстаријима на Светој Гори. На једном акту из 1015. године, седамнаести се по реду потписао „Јевстатије, монах и игуман Хеланд...", што би се могло допунити као „Хеландарију“, ако би, оваква, граматички могућа, реконструкција била тачна то би значило да је манастир тада постојао. Чини се да је манастир настао крајем X века, а да је његов оснивач био Георгије Хеландар, писац једне званичне светогорске исправе из тог периода.

Манастир је непрекидно постојао, ничим се посебно не одликујући, око два столећа. Године 1141. заступао га је монах Симеон, који је потписао један документ Велике лавре. Покрај XII века, монашки живот је почео да привлачи пажњу Срба. Грчки калуђери доспели су у њихову средину у пратњи Јевдокије, кћери потоњег цара Алексија III Анђела, која се удала за српског краљевића Стефана, наследника великог жупана Стефана Немање. Један од првих успеха ових монашких просветитеља био је то што су убедили најмлађег Немањиног, Растка да напусти световни живот како би прешао на Свету Гору и тамо се замонашио. Учинивши то 1193, он је монашки пут започео у манастиру Пантелејмону. Потера коју је био послао Растков отац била му је на трагу и спремна да га на силу врати кући, али је он предупредио те намере. Попевши се на зидине манастира., бацио је потери своје златоткано принчевско рухо и косу коју су му постригли на његов захтев, уз речи: „Однесите собом ово као потврду да сте ме нашли живог, под именом Сава, монах Божији." Пошто је провео краће време у Ватопеду, Сава је од Општине добио келију у Кареји, где му се касније није придружио отац Стефан Немања. Велики жупан је претходне године био одступио с престола и повукао се у манастир Студеницу као монах Симеон, док је његова жена Ана такође навукла ризу као монахиња Анастасија.

Пошто је српских калуђера на Светој Гори бивало све више, и ако су желели да имају сопствени манастир, замолили су свог таста Алексија, који је тада већ био постао цар, да Ватопеду додели мали манастир Хиландар, како би могли да се тамо настане као зависни монаси. Светогорски прот Герасим, међутим, као и игумани многих мањих манастира, који су били против да велики манастири преузимају мале, заложили су се за то да Хиландар остане самосталан. То је деловало на цара, па је двојици Срба племенитог порекла допустио да манастир добију као независан и да у њему за калуђере примају своје земљаке:

„Како би примали оне од српског рода који желе да се посвете монашком животу ... попут Грузијаца и Амалфићана."

Из ове одредбе у златопечатној повељи може се закључити да су крајем XII века само два манастира на Светој Гори била у рукама негрка - Грузијски Ивирон и италијански, коју су држали калуђери из Амалфија, а да је трећи управо тада настајао. Из овог произилази да су се манастири Зограф и Пантелејмон тада још увек сматрали грчкима.

Древна веза између два манастира, манастирског дома Ватопеда и кћеринске хиландарске куће, и данас се по традицији негује поштовањем обичаја да на празник једног од манастира представник оног другог буде у улози главног служећег.

Типик, који је Сава написао угледајући се на правилник о животу у манастиру Богородице Добротворке у Цариграду, уводи отуда преузету новину да се постављају два манастирска челника - игуман, за духовне ствари, и економ, за административна и пословна питања. По смрти игумана, његово место је заузимао економ, а братство се састајало да би изабрало новог економа.

Симеон је умро 1200, а Сава је његове мошти пренео у Студеницу шест година касније. Иако се Сава вратио у Хиландар, није ту остао заувек. Сем што је морао наћи времена да мири браћу која су се гложила око престола, коначно се вратио у домовину пошто је био одлучио да српском народу устроји црквену организацију. Године 1219, никејски патријарх посветио је Саву за првог српског архиепископа.

Калуђера у Хиландару бивало је сви више, због чега су манастиру припајана мања монашка станишта, почевши од Зига, па до Василија Великог, Кумице и других. Касније је Хиландар добијао знатна средства од царева из куће Палеолога, од српских владара Милутина и Душана, као и од Маре Бранковић, жене султана Мурата.

Отуда је манастир био у стању да поднесе штете које је трпео од гусарских упада. Посебно је великодушан био Марин допринос, који је притицао од 1430, па скоро до краја XV века. На тај начин је обезбеђено да манастир буде више него пун српских монаха.

Премда није био потпуно поштеђен турских притисака, Хиландар није изгубио своје високо место у хијерархији светогорских манастира, а чак га је можда и поправио, будући да има докумената о пореским проценама на којима је хиландарски потпис трећи, одмах после представника Лавре и Ватопеда.

Од самог настанка, манастир је израстао у важно, а понекад заправо и једно, духовно и културно средиште српског народа. Монаси који су у њему стицали образовање стизали су до достојанства владика и патријарха, док су други постајали просветитељи и писци. Њихова дела, како изворна тако и преведена, допринела су развоју друштвених установа у Србији и подизању општег интелектуалног нивоа народа.

Од средине XVI века дошло је до постепене промене у националном саставу братства: Срба је бивало све мање, како због сеобе народа на север, тако и због исламизације становништва. Од тада се у Хиландару повећавао број бугарских монаха, који ће, почетком XVIII века, већ преузети потпуну контролу. Управо у Хиландару је живео и деловао славни бугарски монах Пајсије, чије је дело Историја Бугарског народа извршило пресудан утицај на развој националног осећања код Бугара уопште.

Манастир је претрпео два велика пожара, 1722. и 1891, али се оба пута доста лако опоравио. Исто важи и за невоље проузроковане најездом турске војске у време грчког устанка. Посета српског краља Александра Обреновића означиле је судбинску прекретницу за Хиландар. У време великог супарништва међу православним народима око заузимања места на Светој Гори, манастир је од краља добио огромну финансијску помоћ, а српски монаси почели су да пристижу у све већем броју, тако да је управа над Хиландаром убрзо поново прешла у српске руке.

Хиландарски монаси били су међу носиоцима борбе да се Света Гора, после ослобођења Македоније 1912, укључи у подручје грчког суверенитета; чињеница је да је у то време на дужности светогорског прота био Србин.

Првобитно мала монашка насеобина, Хиландар се, прераставши у манастир златопечатном повељом Алексија III, брзо пео у светогорској хијерархији. У Антонијевом типику (1394), он се нашао на четвртом месту, које је задржао до данас. То значи да је он први у четвртој групи од по четири манастира, те да сваке пете године из својих редова даје протепистата. Иако је 1866. био прихваћен као општежитељан, он је, због неслоге међу монасима, задржао идиоритмијски режим, који се одржао све до пре кратког времена. Хиландар данас има око двадесет монаха у самом манастиру и још толико у скитовима, келијама и на метосима. По богатству у земљишним поседима на Светој Гори, манастир заостаје само за Великом Лавром.

Идући од пристаништа ка манастиру, посетилац најпре наилази на Милутинов пирг, кулу који је саградио краљ Милутин, једну од најкарактеристичнијих на Светој Гори. У склопу манастирских зидина постоје још две одбрамбене куле, од којих је ону источну започео сам свети Сава. План манастирског комплекса има облик неправилног вишеугаоника.

Главна црква била је изграђена на основама првобитне у време подизања манастира, крајем XII века, али је та зграда замењена новим на почетку XIV столећа. Од некадашње цркве сачувао се дивни бели мермерни под, који у средини има велики крст окружен мозаичким тракама. Живопис је рађен 1315, ако се рачуна по портрету краља Милутина као шездесетпетогодишњака, колико је у то време био стар. Иако су ове фреске на несрећу пресликане 1801. године, ипак нису потпуно уништене. Познији уметник је ишао преко првобитног живописа линију по линију и боју по боју, тако да је његов посао био заправо рестаураторски, а старе слике се могу разазнати. Неки делови су остали нетакнути, а неке друге фреске су недавно очишћене, па се уметност древних мајстора може видети у свој величини. Деликатност облика, покрет и драмски квалитет подсећају на стил фресака у Протатској цркви, из истог периода, што са извесношћу указује да је уметник припадао Панселиносовој школи. Древни иконостас у дуборезу, изузетног квалитета, настао је 1774. године.

Иза игуманског престола, међу молитвеним наслонима, налази се сребрни саркофаг светог Симеона, из којег расте лоза. Она је пробила зид и на јужној страни цркве још увек доноси плод, који помаже нероткињама.

Од портативних икона у главној цркви посебан помен заслужује Богородица Тројеручица, постављена изнад игуманског престола: према предању, та је икона чудотворно излечила Јована Дамаскина „којем је због сплетки иконоборца Лава била за казну одсечена рука“. Ту су још Богородица попска и Богородица Акатистна.

Манастир има једанаест параклиса у кругу комплекса, и још два изван. Сви сем једног украшени су фрескама, од којих неке потичу чак из XIV века. Црквица Богојављења на манастирском гробљу такође има веома занимљив живопис. Отприлике у средини порте, северно од главне цркве, налази се крстионица, чија је купола ослоњена на осам стубова. Изграђена је у XVIII веку, а осликана фрескама 1847. Трпезарија је правоугаона зграда, са два испуста и два улаза. Она се ослања на западни одбрамбени зид и постављена је тачно наспрам главног улаза у цркву. Читава површина зидова подривена је фрескама које је 1623. године радио српски иконописац Георгије Митрофановић. Међутим, испод овог живописа, а посебно на зиду изнад северног испуста, откривене су старије фреске, које потичу с почетка XIV века. Очевидно се са зидним сликама у трпезарији догодило се што и са онима у главној цркви.

Драгоцености се чувају у олтару главне цркве и у ризници, која је смештена у нарочиту зграду. У цркви, сем икона о којима је управо било речи или оних које нису поменуте, постоји велики број скупоцених предмета, светитељских моштију, два крста начињена од остатака Првобитног (поклона цара Јована Ватаца), затим крст украшен дијамантима а делови Трнове Круне, Трске и Христовог Огртача, олтарске завесе које су Јефимија (1399) и Анастасија (1556) везле златом на свили и још многе одежде и литургијски сасуди.

У ризници и библиотеци чувају се и друге портативне иконе, од којих се бар сто педесет одликује посебном уметничком вредношћу; неке потичу из из XIII, ако не из XII века, премда је већина новијих. Истичу се Христос Пантократор, једна мозаичка и једна сликана икона Богородице Путеводитељке, затим Богородице која доји малог Христа, мозаичка икона Јована Хризостома, ликови јеванђелиста, Ваведење Богородичино у храм, иконе Арханђела, Јована Крститеља, Петорице Мученика, светих Теодора и преподобне Марије Египатске.

У ризници су похрањени чаша од слоноваче из које је пио цар Душан, владичанска штака Синесија Живковића, Угљешин диптих, један диптих с минијатурама, други из 1548, као и камеје с представама Христа, Богородице и светог Димитрија. У манастирској библиотеци чува се једна од најбројнијих светских збирки словенских рукописа: Тамо се налази око осамсто десет кодекса, од којих је четрдесет на пергаменту. Овоме треба додати седам грчких и пет словенских свитака. Неки рукописи су украшени минијатурама, углавном заглављима и иницијалима. Са иконографског становишта нарочито је занимљив диптих из XIII века, који се чува у ризници, а садржи двадесет четири призора из живота Христовог, по дванаест на свакој страни.

Постоји и око двадесет хиљада штампаних књига, које су углавном на словенским језицима и чувају се у другом делу манастира.

У архиву има око тридесет разних докумената, углавном на грчком, међу којима су и златопечатне повеље о оснивању манастира. Ту су смештени и документи на српском, турском, молдавском, руском и бугарском језику.

Хиландар има велики број - око двадесет пет - независних келија. У једној од њих, келији Свете тројице на путу за Зограф, у апсиди параклиса могу се видети остаци фресака из XIII века. Келија Светог Стефана налази се на брду Самарији, док су остале у самој Кареји или расуте по њеној околини. Посебно је значајна Типикарница, келија Светог Саве, у коју је, према предању из Палестине пренета икона Богородице Млекопитатељнице. Мање од сата хода на северозапад од Кареје налази се Моливдоклисија, у којој су вредне фреске у критском стилу, дело Зорзеса из 1537. као и један диван, богато украшен иконостас из XVII века.

Хиландару је остало неколико од раније многобројних метоха. Један од њих, Кумица, удаљен је од манастира око два сата хода, и налази се одмах уз границу Свете Горе, док су друга два, Зоодохос Пиги и Каламарија, у Какову код Јерисоса, односно Созополису на Халкидикију.

Књижевне новине

G o o g l e

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

СВЕТОГОРСКЕ СТАЗЕ

У Богородичином врту

Успеније Пресвете Богородице, као и сви остали празници посвећени светогорској заштитници, прослављају се овде с нарочитом радошћу. Присуствовали смо оволетошњим великогоспојинским свечаностима и поново се уверили у то. Била је то лепа прилика да се још једном, заједно, подсетимо историје овог јединственог места и да посетимо знаменити манастир који је у XIV веку основао свети Григорије Ћутљиви, пореклом Србин

У праскозорје великогоспојинског празника у Уранополису, последњој световној станици на путу до Свете Горе, кључало је као у кошници. Буновна река ходочасника натоварена даровима за светогорске манастире сливала се и нестајала у кориту првог јутарњег брода „Агиа Ана” („Света Ана”).
На препуним терасама оближњих ресторана и кафеа на обали, испијани су напици за окрепљење и буђење. За бакшиш „на севте” (први гости), времешна газдарица заблагодарила је пуном корпицом колачића.
Поједини су стојећи, пред улазак у посни престо „Царице небеса”, журно завршавали своје мрсне јутарње оброке. Око њихових ногу клупчало се неколико лучких мачака, а у заседи, испловљавање брода и своје прво следовање, чекало је јато као снег белих галебова - „гребараша”, део пернате ескадриле која је пратила сваки брод према Светој Гори.
„Григора, Григора,” узвикивали су хронично нервозни морнари пожурујући поспане путнике заглављене на уском пролазу који води до кабина и горње палубе.
„Грке, овако темпераментне и неорганизоване,увек Бог чува, јер га се никада нису одрекли”, примећује Зоран, светогорац ван Свете Горе, чији голобради наследник Павле лагано креће очевим стазама.
У теретном делу брода као у лименој конзерви, скоро наслоњени један на други, паркирани су, претоварени разним потрепштинама, манастирски џипови и камионети.
Успеније Пресвете Богородице, попут осталих празника посвећених светогорској заштитници, прославља се с великом радошћу на Светој Гори.

Већина путника на броду запутила се на славу манастира Ивирон. Празнику у Ивирону, једном од пет највећих манастира у монашкој држави, присуствовало је скоро две хиљаде званица. Делегацију српског манастира Хиландара предводио је јеромонах Марко, са свештеником и гостима из Црне Горе.
Док се сунце стидљиво помаља иза Атоса, високог 2.033 метра, брод секући модрозелену површину полако граби ка обалама једине државе на свету у којој нема земаљског рађања, али се молитве пуне живота безмало 1.500 година уздижу ка небу.
Света Гора је последњих година и велико градилиште. Уз манастирске комплексе, од којих су неки, као Велика Лавра, закорачили у други миленијум, обнављају се и мање монашке заједнице – такозвани скитови, граде се пристаништа, крче путеви...
На пристаништу Светог Пантелејмона укотвљен је теретни брод „Рафаел”. Њиме се допремају огромне количине грађевинског материјала за велелепни манастирскикомплекс, сада умивен и оснажен материјалном и духовном обновом, као његова матична држава, Русија, чија се моћ некада а и сада огледа и у овом бисеру на самој обали светогорског залива. Када се заврши обнова, гостински конаци ће моћи да приме преко 2.000 посетилаца.
Из бродског звучника допире хармонично појање братства манастира Симонопетра, саграђеног на врху литице изнад мора. Једино овде, на Гори Атонској, молитве се без престанка, као славопој Христу и вечности више од хиљаду година, уздижу ка небу.
Молитва је алат, кревет, храна, реч, живот, радост, суштина, победа, смисао, спасење, вечност... Њоме су црнорисци побеђивали многе освајаче, од морских пиратских и друмских разбојничких банди до великих империја које су у краћим или дужим периодима запоседали монашко царство. Чак је већина освајача Свете Горе поштовала аутономију човекољубља, богопреданости и бестрасности атонских подвижника.

ОРГАНИЗОВАНО ОД IX ВЕКА

О тим немирним временима сведоче зидине са високим пирговима (кулама) налик на средњовековна утврђења, а историја бележи да се монаси нису бранили само јеванђељем и молитвама. Зарђали топузи обешени поред улазних, гвожђем окованих, врата у светогорске манастире остају да подсете на зла времена, али и да опомену недобронамерне и незване госте.

Иако историјски извори наводе да су још у VII веку постојале мање монашке заједнице, такозвани скитови, први облици организованог монашког живота везују се за IX и X век.
Синоду у Цариграду 843. године, у време владавине царице Теодоре, сазваном поводом обновљења иконопоштовања, присуствовали су и монаси са Атоса. Атос је очито био и склониште прогнаних монаха у иконоборачком периоду, у VIII веку. Потврду о постојању организованог монашког живота крајем IX века налазимо у повељи цара Лава VI, насталој 893. године, у којој се помиње древно седиште такозваних стараца. Претпоставља се да је древна катедра стараца, помињана у још неким изворима, била смештена у првим лаврама, од којих су најважније Климентова и она у Зигу, у северном делу полуострва. Многа предања казују да су се на Атонском полуострву пре доласка хришћанских подвижника налазила значајна паганска (многобожачка) светилишта, али не постоји ни један историјски извор од VIII века до данас да је тај простор насељавало мирско становништво. Оуспостављању монашког живота у IX веку сведочи и мисија тројице светогорских светитеља, преподобног Петра Атонског, преподобног Евтимија Новог и његовог ученика преподобног Јована Колова. Професор Атанасије Ангелопулос наводи да су тројица светитеља нашли организовани монашки живот на северу полуострва.

Од њих тројице, први(Петар) стиже на Свету Гору око 840, други (Евтимије) установљује лавру 860, а трећи(Јован) манастир у Јерисосу, чије границе достижу до Зига. Њих тројица представљају три различите аскетске тенденције: први еромитски (пустињски) тип, и то пећински (спелеотски) облик, други лавриотски или скитски аскетизам, трећи киновијски (општежитељни) систем.
Одлучујуће обликовање изгледа светогорске заједнице почиње средином X века, оснивањем Велике Лавре. Постављајући јој темеље, њен оснивач преподобни Атанасије Велики, уз подршку побожног војсковође Никифора Фоке, потоњег калуђера преданог посту и молитви, почиње реформу монаштва на Светој Гори.

ПОЧЕЦИ ОПШТЕЖИТИЈА

Оснивању манастира претходили су бурни историјски догађаји у сукобима између Византије и арапских гусара који су од 824. до 960. господарили Крфом и целим Средоземљем. Сараценски гусари су 904. чак и Солун заузели и опљачкали. Бродски саобраћај готово да је замро, трговина стала, становништво из приобаља бежало у унутрашњост. Византија је низала поразе, у последњој поморској бици, 949. године, мртви се нису могли ни пребројати, а Крит је пуцао под благом и белим робљем. Те 960. године Јосиф Вринкас на чело војске поставља Никифора Фоку, племића из Мале Азије. Након тешке опсаде током целе зиме, у пролеће 961. године он заузима престоницу Крита, а гусарско гнездо Хандака (данашњи Ираклион) руши до темеља.
„У својој операцији на Криту Никифор Фока је имао поред себе преподобног Атанасија Атонског...Своје успехе на Криту Никифор Фока је приписао Божјој помоћи и молитвама преподобног Атанасија, коме је дао многе мере гусарског блага да сазида манастир, обновивши своје обећање да монахују заједно”, наводи Атанасије Ангелопулос у књизи Монашка заједница Свете Горе.

Две године касније, 15. марта 963, након смрти цара Романа II, у Византији су завладали безвлашће и терор Романовог управитеља евнуха Јосифа Вринкаса, због чега војска Никифора Фоку проглашава за цара. Нови цар-ратник 14. августа на челу својих легија улази у Цариград, а три дана касније у цркви Свете Софије бива крунисан за суверена Византије.
Атанасије тада престаје да гради манастир, питајући се какав је смисао зидања манастира за двојицу, ако је један од њих зажелео сујетну овоземну славу. Међутим, царево милосрђе и обилни дарови за наставак градње натерали су великог испосника да настави своје земаљско, али и небеско неимарско дело. У исто време, Цар је и у палати наставио аскетски да живи, спавајући на поду и покривајући се монашком расом свог стрица Михаила.

Градња великог манастира засметала (је)светогорским испосницима и пустињацима. Велика манастирска заједница од 80 монаха, на челу са преподобним Атанасијем, из корена је променила дотадашњи начин усамљеничког пустињачког живљења, што је реформатору-подвижнику створило опозицију од присталица старог начина живота. Идеја Атанасија Атонског није била да се тиховањем у осами заслужи улазница спасења, већ да се оснује заједница која ће ширити вечну јеванђелску светлост на све људе у „тужном мравињаку земаљском”. Пошто су знали да у Цариграду столује његов сабрат и пријатељ Никифор Фока, те да углед игумана Велике Лавре засењује и протоса Свете Горе, опоненти промена су мировали све до мучког убиства цара-испосника у ноћи између 10. и 11. децембра 969. године, када је престо запосео Јован Цимискија. Након жалбе на нови начин живота, коју му је уручила делегација атонаца на челу са протосом, он шаље Евтимија, игумана студитског манастира из Цариграда, „да измири сукобљене и уреди монашки живот Свете Горе”.
Тако 972. године настаје први светогорски Типик, или статут, звани „Трагос” („Јарац”), јер је писан на комадима јареће коже. Потписује га 56 геронда (стараца), а својим царским црвеним потписом, до данас сачуваним, оверава лично Јован Цимискије.

наставља се

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

КРОЗ БУРНА ВРЕМЕНА

Први типик у потпуности је озваничио општежитијски концепт Светог Атанасија Атонског, а његова омиљеност међу монаштвом привлачи на Свету Гору велики број нових искушеника и монаха. У другој половини X века на Светој Гори је, уз Велику Лавру, основано још седам нових манастира: Амалфински (од којег је остала кула у области Морфина), Ивиронски, Зографски, Ксиропотамски (сада Свети Павле), Ватопедски, Ксенофонтски и Ксиропотамски. У њима је боравило око 3.000 монаха.
Експанзија молитвеног живота на Светој Гори се наставља у XI веку, оснивањем близу 180 манастира, међу којима су данашњи Есфигмен, Дохијар, Каракал, Хиландар, Ставроникита, Филотеј и Пантелејмон. У XII веку Срби обнављају запустели Хиландарион, а Руси манастир Светог Пантелејмона. Почетком XIII века заживело је око 300 већих и мањих манастира. Тај век доноси велике немире, разарања, пљачке, пустошења Свете Горе, која често мења господаре, од Франака, Нормана, Каталонаца, Турака до гусара.

У првој деценији XIV века дошло је до великог пустошења и до страдања знатног дела монаштва у нападу каталонских гусара, који су немилосрдно палили, убијали и пљачкали. Размере овог злочина су биле толике да је Теодор Магистар у посланици записао:
„Изгубивши скоро све монахе, Атос ка небу уздиже своју тугу... Изненада и одједном, опустеше манастири, келије, цркве и колибе, који вођаху спасењу богатством благодати у њима сакупљеном, а они који у њима живљаху немилосрдно, као свештене жртве, беху заклани.”
Већ средином XIV века монашки живот поново васкрсава. На темељима срушених, неимари подижу велелепније богомоље, запустелим храмовима удахњује се снага обнове и живота. Упоредо с градитељским опоравком теку духовне реформе које недре још напредније покрете, као што је исихастички. Светогорски црнорисци постају признати и поштовани у целом православном свету

ПО ГРИГОРИЈУ ЋУТЉИВОМ

Од Дафни, главне луке Свете Горе, до манастира Григоријат, наше прве молитвене станице, остаје још десетак минута пловидбе. Брод „Агиа Ана” полупразан наставља своју руту до истоименог скита, од кога га деле пристајања код Дионисијата и Светог Павла.
Са новог, лепо уређеног пристаништа плитким каменим степеницама, преко којих су изливене две бетонске траке за теренска возила, стижемо на плато изнад мора где се налази манастир Григоријат. Сазидан је од белог камена, на стени под којом пенушају таласи. Окупивши велики број монаха из словенског света, основао га је почетком XIV века преподобни Григорије, пореклом Србин. Данас братство овог светогорског бисера броји 80 подвижника, међу којима је и отац Силуан, Србин са Косова, гостопримац који дочекује смиреном монашком благошћу и осмехом. У Григоријату већ 12 година служи земаљску службу вечности и спасењу.
Григорије Исихаст, познат као Григорије Ђутљиви, рођен је крајем XIII или почетком XIV века. Био је ученик Светог Григорија Синаита и Светог Ромила Раваничког, са којим се настанио у скиту званом Магула, наспрам Филотејевог манастира. У XIV веку светогорске манастире је издашно помагао и српски деспот Јован Угљеша Мрњавчевић, кога многи светогорски манастири, наводи Свети Јустин Ћелијски, сматрају за другог ктитора. Благочестиви Јован Угљеша постаде тада добротвор и ктитор манастира Ватопеда, Хиландара, Симонопетре, Светог Павла, па и самога манастира Светог Николе, названога Григоријат, кога започе најпре свети и велики Григорије Синаит, а коначно га устроји овај преподобни Григорије Ћутљиви.

У посети оцу Силуану затичемо седамнаестогодишњег Стефана из Земуна, ученика средње музике школе. Стефан нас послужује кафом с ратлуком, водом и незаобилазном светогорском траварицом – ципуро. Након окрепљења отац Силуан нас изводи на дрвену терасу над морском пучином. Испод наших ногу таласи се бучно ломе од литице. Поглед клизи по стакленом плаветнилу које се стапа с бесконачном белином на хоризонту. На супротној страни, поред манастирског храма Светог Николе Чудотворца и степеница на којима је постављена рампа за инвалиде, уском стазом пролазимо до лифта. Њиме стижемо на заравњени плато од којег почиње пољопривредни економат.
Просто фасцинирају та култивисана и оплемењена природа, баште у стакленицима, терасице усечене у брдо. Вода стиже из оближњег изворишта и има је у довољним количинама, али су вредни калуђери обезбедили и резервоаре и систем економичног наводњавања. Готово да нема културе која не успева у вртовима. Зоран бере босиљак, Силуан нам нуди смокве и грожђе. Павле фотографише куполу и кровове манастирских здања. Монаси с негодовањем доживљавају присуство објектива без благослова игумана. За њих је цивилизација одавно прошлост, мртви су за свет из ког су стигли.

У ПЛАМИЧКУ БЛАГОДАТ ТРЕПЕРИ

Манастир Григоријат је уистину добро организовано предузеће. Уз технолошки савршен пољопривредни економат, малу марину и велико пристаниште, монаси имају неколико радионица, стоматолошку амбуланту, операциону салу за лакше интервенције. Наравно, и кадар стручан и оспособљен да их опслужује. Цео манастирски комплекс повезан је радио везом, чак се и кровни прозори на црквеним куполама (остављени због влаге и проветравања) отварају и затварају даљинским командама.
И док се дивимо складу којим је људски ум успео да споји плодове разних времена, отац Силуан смерно говори о искушењима кроз која пролази савремени човек, радује се што се све више младих у Србији враћа вери и исконском начину живота.
„Грци су традиционално верни, али све мање младих људи одлази у цркву. Овде је највише оних који су превалили четрдесете. Док су код нас храмови пуни младог, лепог и образованог света”, прича нам док се одмарамо под виновом лозом, на узвишењу изнад манастира, одакле, преко камених плоча на крововима конака, пуца поглед у стопљено морско и небеско плаветнило.

На Светој Гори, нарочито у глуво доба ноћи, у часовима што урањају у јутрење из кога се рађа небеска литургија, линија између земље и неба начас нестане и за нас обичне смртнике, задивљене и збуњене вековном мистиком у којој живе атонски црнорисци. Да ли нас то прену из људског дремежа анђеоски чувари душе (којих се обично сетимо када нам нека невоља притисне тело), те постајемо свесни да је људски живот само трептај у великом точку вечности? На то нас опомињу и два часовника на улазу у цркву, окачена изнад дрвеног клепетала које позива на молитву. Један мери садашње други византијско време. И док један обзнањује свануће, други наговештава смирај. А време овде ионако вековима стоји. Поред савремене механизације и електронике, остала је и коњска запрега. Светогорци се поузданих савезника никада не одричу.
У силуетама које трепере под светлошћу воштаница у манастирском храму, док траје бдење уочи великогоспојинске радости, лебди благодат. Монаси се смењују за певницама, ходочасници, спремајући се за причест, бојажљиво приносе духовницима своје товаре греха.

На почетку литургије, пред олтаром, црквењак износи реликвијар са моштима светитеља. Целивамо мошти свете Атанасије Римљанке, свештеномученика Харалампија, светог Григорија, свете мученице Јулиете, светих бесребреника Козме и Дамјана... Верници скидају и додају чувару реликвија ланчиће, бројанице, крстиће. Он их уз молитву приноси светим моштима, кади и враћа вернима.
За велике празнике у већини светогорских храмова након литургије послужује се такозвана панагија у част Мајке Божје, парчићи хлеба натопљени у вину. У живописној трпезарији уз појање тропара, након обеда добијамо освештано жито, а на изласку уз славопој Христу присутне благосиља десетак манастирских духовника.
Благочестиви монах Силуан нас прати до пристаништа, са којег ћемо се пребацити до Дафни, а даље аутобусом ка Кареји.

***

Двадесет манастира
Темељи данашњег уређења Свете Горе постављени су током велике обнове средином XIV века. Тада су и основани велики манастири Григоријат, Симонопетра, Пантократор, Свети Павле, Дионисијат и Ставроникита. То чини трајни број од 20 манастира установљених типиком из 1924, по хијерархијском редоследу: Велика Лавра, Ватопед, Ивирон, Хиландар, Дионисијат, Кутлумуш, Пантократор, Ксиропотам, Зограф, Дохијар, Каракал, Филотеј, Симонопетра, Свети Павле, Ставроникита, Ксенофонт, Григоријат, Есфигмен, Свети Пантелејмон и Костамонит.

***

Уређење
Света Гора територијално припада грчкој држави, уз пуну аутономију древног суверенитета, одређену и Статутом Свете Горе из 1924. У Уставу Републике Грчке стоји, између осталог, да је духовно подређена Васељенској патријаршији, да њом управља 20 самосталних манастира уз надзор државних власти. Манастири и њихове келије ослобођени су свих пореза и дажбина, а светогорска имовина је неотуђива, што гарантује Грчка држава. Данас монашком државом управља Кинотис (Свештена општина), са седиштем у Кареји, састављена од представника свих 20 великих манастира. На њеном челу се налази протос, кога сваке године делегира један од пет највећих и најутицајнијих манастира: Велика Лавра, Ватопед, Ивирон, Хиландар, Дионисијат.

***

Кала Мара
Манастир Светог Павла издашно је помагао српски деспот Ђурађ Бранковић, као и његова кћерка Мара, удата за турског султана Мурата II. Предање вели да се она с даровима за манастир Светог Павла искрцала на Свету Гору, где је јој се јавила Богородица, заштитница Свете Горе, упозоривши је да не крши древни закон абатон који женама забрањује боравак у монашкој држави. Кала Мара (добра Мара), како ју је звала грчка потлачена раја, користила је свој утицај код Мурата II, касније и код његовог наследника Мехмеда II Освајача, да штити своју хришћанску браћу. Мехмед II Освајач је својој маћехи даривао неколико поседа у околини Солуна. Након коначног ослобођења свих територија од отоманске власти, Грци су преименовали све турске називе, а у знак захвалности доброј султанији предграђе Солуна назвали Каламариа.

***

Мошти
Пред нападима Агарјана, након погибије деспота Угљеше на Марици 1371. године, свети Григорије Ћутљиви се враћа у Србију. Од Кнеза Лазара добио је манастир Ждрело у Браничеву (касније назван манастир Горњак), у којем и данас почивају његове свете мошти. Игуман узорног братства Григоријата архимандрит Георгије Капсанис, доктор теологије и један од најутицајнијих православних духовника, обнављајући оронули манастир обратио се 1977. српском епископу браничевском и молио да манастиру Григоријату подаре део моштију Светог Григорија. То је и учињено, посредством братства манастира Хиландара, о Ваведењу истог лета Господњег.

***

Параклиси и келије
Осим саборне цркве посвећене Светом Николи Чудотворцу, уз саму цркву се налази осам параклиса. У манастирском комплексу саграђено је шест малих храмова (параклиса), колико их има и ван манастира. Манастир Григоријат има у Кареји још шест келија, а у две су смештене иконографске радионице.

Текст и фотографије: Мишо Вујовић
Н.ревија

Luna.* · **Poslato:** 04 Nov 2012, 14:15

Hilandarska tugovanka

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=MfMA9vG1zTw[/youv]

Luna.* · **Poslato:** 04 Nov 2012, 20:34

СВЕТИЊЕ ХИЛАНДАРА

Сам Хиландар је светиња и све је у њему светиња.

Али постоје и светиње међу светињама. У Хиландару су то: чудотворна икона Богородице Тројеручице, две Богородице Одигитрије, Христос Спаситељ и лоза Светог Симеона Мироточивог. Ту је, иза игуманских престола, међу молитвеним иконама, сребрни кивот Светог Симеона из кога расте лоза.

У Хиландарској саборној цркви, испод олтара, постављена је чудотворна икона Богородице Тројеручице. Предање каже да је свети Јован Дамаскин, чувени богослов, песник и поштовалац икона, био оклеветан код калифа у Дамаску. Сурово је кажњен одсецањем десне руке. Осакаћени песник пао је пред икону Пресвете Богородице молећи се. Исте ноћи му се рука вратила. Пред чудом које се збило, калиф би обузет кајањем и пожеле Јовану да врати сва достојанства. Међутим, он се захвали и оде у манастир. Из благодарности према исцелитељки, дао је да се у сребру изради рељеф његове руке који приложи у икону. Тада она доби име Тројеручица. Њу је свети Јован Дамаскин потом однео у Јерусалим, у лавру преподобног Саве Освећеног. Тамо је била од половине VIII до почетка XIII века, када је поклоњена архиепископу српском, Сави Немањићу. Када је Свети Сава ишао из Свете Горе у Србију, да мири завађену браћу, понео је са собом поред моштију Светог Симеона и Богородицу Тројеручицу. Поклонио је брату Стефану са заветом да је чува у свом дому и за време рата носи пред српском војском.

У доба првих ктитора, на неком свечаном месту у цркви, можда у неком проскинитару, била је, ради одавања почасти, постављена посветна икона манастира Хиландара - Богородица Одигитрија. Њено име носио је Хиландар од обнове под Немањом и Савом.

Морала је, зато, бити набављена чим је црква почела да служи. Урађена је у мозаику, али није велика, као што нису велике ни друге патроналне иконе по светогорским манасторима, ако су изведене мозаичком техником. Донесена је, свакако, из неког од већих уметничких византијских средишта, пре свега из Цариграда или Солуна, где се неговао мозаички занат. Строгошћу својих црта, озбиљношћу израза и упечатљивим погледом крупних очију, изазивала је поштовање. Богатством употребљеног материјала надмашивала је све остале Хиландарске иконе, јер више ниједна, до краја средњег века, није била урађена у мозаику. Вероватно је управо пред њом преминуо Симеон Немања (26. фебруара 1199. године), који је пред смрт, по сведочењу Хиландарца Доментијана, затражио да му се донесе икона Богородице како би јој предао свој дух. Најпре је то могао учинити пред иконом Богородице Одигитрије којој је посветио Хиландар.

Када су Латини напустили Цариград (1261.), нови Византијски цар Михајло VIII Палеолог тријумфално је ушао у стару престоницу. Свакако је његовим старањем на галерији Св. Софије била постављена мозаичка слика великог Деисиса, једно од најлепших византијских дела у том веку. Ново остварење није остало без одјека. У Хиландару су сачуване две велике иконе, Богородица Одигитрија и Христос Пантократор, свакако урађене тих година.

И Христов и Богородичин лик непосредно се ослањају на истоимене ликове са цариградског Деисиса, као да су и њих урадили цариградски мајстори. Истородност их повезује и са неким сопоћанским остварењима, што омогућује да се време настанка двеју икона веже за године око 1260. С обзиром на исту величину, две иконе из Хиландара морале су првобитно бити постављене као пандани. Најприродније је мислити да су биле урађене за престоне иконе на иконостасу старе цркве. По уметничкој вредности свакако су најлепше у збирци икона манастира Хиландара, а биле су међу најлепшим у Византији у XIII веку.

Гроб Св. Симеона

На јужној страни саборне хиландарске цркве, снажно разграната, расте лоза Светог Симеона. Стабло јој излази из зида, на метар и по висине, из гроба Светог Симеона - Стефана Немање, који се налази у унутрашњости храма.

По предању, Свети Сава је седам година након очеве смрти дошао из своје испоснице у Кареји да припреми пренос моштију Св. Симеона у Србију, ради мирења завађене браће. Хиландарски монаси неутешно су плакали жалећи што их њихов светитељ напушта. Тада се Свети Симеон у сну јавио игуману Методију рекавши му да је неопходно да се мошти пренесу у родну груду, а за утеху хиландарском братству из његовог празног гроба изнићи ће лоза, која ће рађати док благослов његов на Хиландару буде почивао.

Чудотворна лоза

Лоза се одржала до данашњих дана, и сваке године, без изузетка, богато рађа. Изузев обрезивања, никаква јој се друга нега не указује. Она представља чудо Божје, моралну утеху и духовно охрабрење за хиландарско братство.

Хиландарски монаси тврде да је грожђе са лозе Светог Симеона најбољи лек за неплодност. По сачуваном предању које потиче из 1572. године, неки Турчин је, уз помоћ чудотворне лозе хиландарске добио сина, па је у знак захвалности поклонио манастиру непрегледно имање и шуме, а син му доцније прешао у православну веру и замонашио се.

manastir Hilandar

Luna.* · **Poslato:** 05 Nov 2012, 11:08

СВЕТА ГОРА АТОНСКА

Света Гора, то је "царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења - то вам је Света Гора."

(Епископ Николај Велимировић)

Luna.* · **Poslato:** 10 Nov 2012, 22:47

Манастир Хиландар

Хиландар, у старијим списима Хилендар, је српски манастир који се налази у северном делу Свете горе Атонске, државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света гора је смештена на Атосу, трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој, а манастир се налази на 2,5 километара од мора.

Посматран споља манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су дугачки 140 m и окружују површину која је скоро 75 m широка. Манастир је овако утврђен с обзиром да је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом.

Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1200. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира.

вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи у XVII веку. Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а у току је обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од назјначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос.

srpskariznica

Luna.* · **Poslato:** 14 Nov 2012, 22:41

ХИЛАНДАР У ДОБА НЕМАЊИЋА

Luna.* · **Poslato:** 14 Nov 2012, 22:48

СВЕТА ГОРА АТОНСКА

Српски манастир Хиландар налази се у Светој Гори (Агион Орос), а она на Атосу, једном од три полуострва (источно Атос, средишње Ситонија и западно Касандра) која се, као три кажипрста, рачвају из већег полуострва Халкидики, на северу Грчке - нешто више од Стагире, отаџбине великог грчког филозофа Аристотела.

Атос - кршевито и тешко проходно полуострво у Егејском мору дугачко је око 60, а широко свега седам до петнаест километара. Земљоузом - Провлаком, ширине два километра, повезано је са Халкидикијем. Ту је у V веку пре н. е. персијски цар Ксеркс, припремајући се за напад на Атињане, прокопао канал за пролаз флоте јер би, бојао се, пут његових галија око јужних ртова полуострва био дуг и веома опасан.

Средишњи, брдовити и планински део Атоса, покривен је шумом, испресецан мањим и већим јаругама и кањонима и доста ретким, а уским долинама.

Света Гора

" ... Између осталог, мислим да је Атонска Гора вредна дивљења и због веома добре климе (чистог ваздуха), многобројног и веома разноврсног зеленила" - записао је Никифор Григор, грчки научник XIV века. "Постоје такође и многобројне и ендемске врсте дрвећа, и цвећа, има и обрадиве површине. Због сталног мириса разноврсног и разнобојног цвећа, као и целе природе, можемо са сигурношћу да кажемо да Атонска Гора оставља пријатан осећај на све који јој се приближе. Цела је обасјана сунчевим зрацима, док се разуђена обала купа у мору. Постоје многе врсте птица певачица, као и пчеле које лете са цвета на цвет и испуњавају ваздух својим брујањем. Током целе године, не само у пролеће, простире се овде један чудан вео милости и чари који испуњава сва људска чула. Овај осећај је још већи када се усред шуме чују гласови са јутарње службе, када заједно са монасима пева цела природа и сам Господ наш. Чини ми се као да постоји божанска гитара и псалмопевчев урођени инстинкт који дају предивну хармоничну музику. Овај хор се допуњује жуборима воде многобројних извора и потока који траже најкраћи пут и који као да нам ћутећи говоре о монашком путу ... "

На крајњем јужном делу Атоса уздиже се истоимени голи и стеновити врх купастог облика висине 2033 метара изнад мора. Испод каменитог врха Атоса, на његовим нижим косама и падинама, буја живот разноврсног биљног и животињског света, а и људи који га чувају и оплемењују.

" ... Та планина је обдарена многобројним даровима које не може изразити ни једна људска реч" - писао је једном свом пријатељу Евгеније Вулгарис, народни просветитељ и управник Атонске школе у турско доба. И наставио опис тога предела речима: "Воде су овде доброг тока, ваздух благ, а морски ветар освежава наш унутарњи свет. На свим местима су шумице са великим хладовима и стално зеленило које прија виду. Биљке су многобројне и разноврсне, маслине, винова лоза, ловор, мирта ... и да не наводим остало растиње здраве земље, које се употребљава за јело или украс. Ту је и мноштво птица певачица, међу којима су многи славуји, косови и ласте, који својим цвркутавим песмама прате песме светогорских боготражитеља. Испод планине је мала лука са изграђеним доковима. Море је овде мирно и бистро, понекад са малим валовима улази у луку, понекад се пак пени и тресе, те нам стално даје разноврсне призоре. Све је добро. Не могу да кажем ништа више од овог пријатног осећања".

Иако је клима на Светој Гори медитеранска, зиме су на њој оштре, влажне и ветровите. Њена брда, увале и долине обрасле су веома бујном вегетацијом, док се виши предели понекад зими могу забелети снегом.

Данас на целом полуострву Атос нема сеоских и градских насеља. Ту, у Светој Гори, налазе се само мушки манастири, скити и келије, као ђердан нанизани, углавном дуж морских обала Атоса или недалеко од њих, близу изворишта или поред кањона атоских речица.

У средишњем делу Атоса, на 350-400 метара надморске висине, налази се управни центар Свете Горе - варошица Кареја. У њој су Протат и представници свих светогорских манастира, а и органи грчке власти. На западној обали Атоса, на око 300 метара надморске висине, налази се главна светогорска лука Дафни.

Данас на Светој Гори постоји двадесет манастира - 17 грчких (најпознатији су Велика Лавра и Ватопед) и по један руски (Св. Пантелејмон), бугарски (Зограф) и српски - Хиландар.

У Светој Гори више од хиљаду година живе монаси испосници у заједничким општежићима и усамљеничким колибама. Она се назива и "Врт Богородице". По предању, ово место је благословила сама Богородица, да на њему живе слични њој, девственици. Света Гора је огњиште врлина и подвига и неугасиви светионик вере Православне. Први велики пустињак у Светој Гори био је преподобни Петар Атонски, а први оснивач општежитељног манастира Велике Лавре - преподобни Атанасије Атонски.

Једна од особености Свете Горе је да у њој од најранијих времена, па и данас, живе искључиво монаси. Монахиње и жене уопште немају право приступа на ово подручје. Према једном црквеном предању, у Свету Гору је 422. године кренула Пулхарија, ћерка византијског цара Теодосија Великог, с намером да посети манастир (садашњи Ватопед) који је њен отац градио на месту где му се син спасао од буре. На улазу у манастир строги Богородичин глас забранио јој је улаз, што Атонски оци протумачише као закон који се има поштовати.

Пресвета Богородица Атонска

Света Гора, то је "царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења - то вам је Света Гора."

(Епископ Николај Велимировић)

наставља се

Luna.* · **Poslato:** 14 Nov 2012, 22:53

МОНАШКЕ УСТАНОВЕ

Постоји у Светој Гори, у погледу организације и начина живота, више типова монашких установа. То су: манастири, скитови, колибе, испоснице, келије.

МАНАСТИРИ Свете Горе могу да буду:

а) општежитељни - у њима је све заједничко (пребивалиште, делатност, храна, молитва; монаси не могу да имају своју, личну својину и одликује их потпуна послушност игуману као управитељу манастира)

б) особеножитељни - у њима су заједнички пребивалиште и занимање, молитва је лична и заједничка, исхрана засебна (монаси добијају намирнице и хлеб у одређене дане и сами спремају оброке у својим келијама, и новац за одећу), а манастиром, уместо игумана, управља свештени сабор од чланова једном изабраних за цео живот.

Поглед на планину Атос (2033м)

ИСПОСНИЦА је мало боравиште у пустињском месту, у коме монах упражњава највишу и беспрекорну аскезу.

КОЛИБА је мала кућица са својом малом капелом унутра и с једним или два-три монаха; у њој се живи у најстрожем подвигу и израђују иконе, бројанице и предмети дубореза и уметности.

КЕЛИЈА је нешто пространије монашко боравиште за три или више искушеника, које има своју унутрашњу црквицу и обрадиво земљиште.

СКИТОВИ су веће келије с групом монаха; припадају одређеном манастиру; скитом управља дикеј.

На Светој Гори налази се 20 великих самосталних манастира, 12 скитова и стотине келија и испосница.

наставља се

Forum Srbija

Zvona Hilandara

Ko je OnLine