Srpske svetinje po svetu

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Српске светиње у Светој земљи

Многобројне цркве и манастири задужбине Немањића сведоци су славе и снаге средњовековне србске државе. Међутим, колико ове задужбине сведоче о материјалној моћи, још више говоре о духовној снази Срба, србске средњовјековне државе и њених владара. Ово се посебно односи на славну Немањића лозу. То је уистину света србска династија од Стефана Немање (свети Симеон), преко његовог сина Растка (светога Саве), носиоца србске просвете и културе, до светог краља Милутина и Душана Силног. Нису ови свети србски владари градили само раскошне палате; они су за своје овоземаљске владарске моћи градили цркве и манастире, градили су дворе Господу и славили име његово да би их Господ прославио у царству свом вечноме. Немањићи су можда једини владари на свету који су се одрицали свих овоземаљских богатстава поклањајући их манастирима, у које су на крају и сами одлазили у подвижниство Господу. Највећи градитељ меду Немањићима био је славни краљ Милутин, који је саградио преко четрдесет цркава и манастира широм до тада познатог света. У Светој земљи је још брат његовог свети Сава боравио и купио или саградио ван Јеруслима неколико србских светилишта. Осим Немањића, задужбине су градили и други србски великаши.

Дом тајне вечере на Сиону откупио је свети Сава 1229. године великим златом. Срби су били ктитори манастиру светог Саве Освећеног, гђе су подигли две манастирске куле са параклисима на врху. Манастир светог Ђорђа и светог Јована Богослова у Акни задужбина је светог Саве, као и манастир светог Јована Богослова на Синају. Свети Сава је био и други ктитор манастиру Часног крста. Манастир светог пророка Илије на гори Кармилу и манастир светог Николе на Тавору задужбине су првог србског патријарха Јоаникија Првог. Ове поседње две задужбине сада не постоје нити им се зна место где су биле подигнуте. Ниједна од ових задужбина данас није под јурисдикцијом Србске цркве.

Задужбина краља Милутина

Манастир светих архангела Михаила и Гаврила у Јерусалиму подигао је србски краљ Милутин Стефан Урош Други 1315. године. Подизање овог манастира уско је везано за један историјски догађај о којем се данас врло мало зна. Подигнут је после бриљантне победе србске војске у Малој Азији. О том догадају писао је Милутинов летописац, архиепископ Данило. Он у свом летопису пише да је отмени и богобојажљиви краљ Милутин своме тасту, византијском краљу Андронику
Другом, у помоћ послао елитне ратнике, коњанике који су предводени војводом Новаком Гребостеком до ногу потукли Турке. Било је то прво србско – турско одмеравање снага – катастрофално за турске ратнике. Архиепископ Данило је записао: "Срби су њихова тела секли као трску." Славећи име Господње послие ове победе, краљ Милутин је најпре подигао цркву Светих архангела, а после је саградио конаке, малу болницу и једну гостионицу за све србске и словенске калуђере и поклонике у Светој земљи.

Манастир је подигнут на месту на коме се архангел Михаил јавио цару и псалмопеснику Давиду.

Кад је цар Давид пребројавао народ у Израиљу и Јудеји, Бог се разгневи на њега и опомену га преко пророка и даде му три могућности за избор казне. Иако се цар покајао, морао је изабрати казну: седам година глади, три месеца гоњења од непријатеља или помор становништва. Цар је изабрао ову трећу. Страдало је седамдесет хиљада људи. Тада би знамење и свети архангел Михаило спусти мач у корице. То место је обележено сребреним стубићем у средишњем делу цркве до олтара.

У кодексном рукопису Грка Атанасиоса Ипсиландиса, писаног у осамнаестом веку, који је пронађен пре десетак година на Синају, има да "Срби монаси, који су били под јурисдикцијом пећког архиепископа, одавно су обитавали у манастиру светог Архангела у Јерусалиму и управљали њим". То се односи на догађаје из 1533. године, што је доказ да је у првој половини шеснаестог века манастир био србски.

Наравно, кад је сасвим нестало србске државе, и кад су приходи усахнули, Грчка патријаршија у Јерусалиму је преузела србски манастир и држи га и данас. Црква светог Архангела је камено здање са сиво-бијелом куполом, усред зграда, старих и дозидиваних, рушених и преправљаних. Једна главна и једна бочна просторија, без иједног трага старине или словенског слова или предмета. Нема докумената који сведоче о томе шта је све на њој рушено и преправљано, каква је била, кад је саграђена. Ипак, то је, нема сумње, црква светих архангела Михаила и Гаврила, коју је велики краљ Милутин Стефан Урош подигао у част победе над Турцима и дао јој име крсне славе свих Немањића.

Завештање светог Саве

Велика лавра светог Саве Освећеног најзначајнији је манастир јудејске пустиње. Његова историја је дуга преко 1.500 година. Налази се у срцу пустиње измећу Витлејема и Мртвог мора. Подигнут је на стрмој западној страни Кедронске долине. Манастир је основао свети Сава Освећени 485. године и још тада је назван Велика лавра. У целом осмом веку и првој половини деветог века манастир је био у великом процвату. Тада је у њему школовано преко 150 монаха, меду којима су били највећи учитељи православља: свети Јован Дамаскин, свети Козма Мелод, свети Стефан Чудотворац и многи други. Највеће светиње овог манастира налазе се у Саборној цркви – једнобродој базилици са куполом. То је грађевина из шестог века. Унутар цркве је постављен стаклени кивот са нетрулежним моштима светог Саве Освећеног (438 – 532. године), које су успешно враћене, након много векова, 1965. године. Прва црква-пећина (нерукотворена црква) која је посвећена светом Николи установљена је 486. године од самог оснивача. Велике светиње су и испосница великог бранитеља и учитеља православља светог Јована Дамаскина, испосница светог Саве, висока кула-пирг из времена цара Јустинијана. Пре доласка у манастир свети Јован је био први министар калифа Мелеха. Свети Јован је за време иконоборца цара Лава Исавријанца писао посланице у одбрану светих икона. Цар га је због тога тужио калифу, који му је за казну одсекао десну руку. Рука је остала три дана на тргу. За то време свети Јован се непрестано молио пред иконом пресвете Богородице, која је била у његовој ћелији. Пресвета Богородица му се јавила и рекла да прислони на руку одсечени део, који је поново срастао са руком; на том месту остао му је траг као црвен конац. Поводом исцељења на икони се појавило изображење још једне шаке, које свети Јован Дамаскин опточи сребром. Према живом предању, свети Сава Освећени оставио је завештање да се после његове смрти његов жезал – патерица преда архијереју царског рода и истог имена кад буде дошао у манастир. Када је свети Сава (србски) први пут посетио овај манастир, 1229. године, ово завештање је испуњено. Жезал светог Саве Освећеног, који се налазио на зиду цркве, припао је светом Сави (србском). Овај жезал се и данас чува у светогорској ћелији која се зове Патерица. Тад је свети Сава добио и чудотворну икону пресвете Богородице тројеручице, која се и данас чува у манастиру Хиландару. Из хрисовуље царице Маре, супруге турског цара Мурата другог, кћерке Ђурђа Бранковића, види се да је постојао уговор између Јерусалимске патријаршије и Србске цркве. Србски монаси су дошли у лавру светог Саве Освећеног и ослободили овај манастир од разбојника и пљачкаша. Они су тада сазидали велику кулу и у њој параклис, посвећен светом Симеуну. Када су на патријарсијски престо дошли Грци, односно патријарх Теофил, исплатили су дуг Србима за градњу куле и поставили за игумана Грка. Србски монаси су управљали лавром 130 година.

Као литература, за овај текст коришћена је монографија Светлост света , која је са благословом преосвећеног митрополита црногорско-приморског Амфилохија изасла из штампе 2000. године, у славу две хиљаде година хришћанства. Ова монографија је објављена на србском, руском и енглеском језику у једном издању, у тиражу од хиљаду примерака.

православнасрбија

G o o g l e

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Срби и Јерусалим

Јерусалим је код Срба током осам векова духовних додира предмет узвишеног култа

Интересовање Динка Давидова за Јерусалим датира још од давне 1973. године, када је објавио фототипско издање књиге „Описаније Јерусалима”, за коју је текст по разним рукописним водичима припремио Симеон Симеоновић, Србин, архимандрит храма Светог гроба у Јерусалиму, а бакрорезне плоче изрезао зограф Христифор Жефаровић и штампао у бечкој типографији Томаса Месмера, 1748–49. године. Давидов је за то издање написао студиозни, опширни предговор који је, изгледа, као и његово дугогодишње занимање за српску графику XVIII века, био подстицај да после три деценије напише књигу „Срби и Јерусалим”.

Прикупљени на једном месту, изворни документи, одабрани текстови хагиографа, писаца ходочасничке прозе, факсимили јерусалимских типика, илустрације, цртежи и карте Јерусалима са најзначајнијим поклоничким местима, уз надахнути ауторов текст, чине ово синтетично дело незаобилазним у изучавању историје српске културе. Следствено и другим, претходним списима Давидова, у књизи је прикладно одабраним илустрацијама постигнут складан, равноправан однос слике и речи, што читаоцу омогућава да, као кроз особену музичку фугу, у мислима прати ходочаснике откривајући, кроз вековне дистанце и стопе својих прародитеља, лепоте Јерусалима.

Од времена Светог Саве, поклоничка путовања Срба у Свету земљу и Јерусалим надахнула су многе учеснике-монахе, црквене великодостојнике, писце хагиографе, владаре, побожне грађане трговце и песнике, све до наших дана, када Јован Дучић, боравећи у Јерусалиму, у путописној прози „Градови и Химере”, пише о Храму Светог гроба Христовог, коме су се столећима клањале хаџије и крстоносци, верујући у хришћанску истину, васкрсење и бесмртност, као највећу магију људског духа.

Јерусалим, место сусрета неба и земље, сећање и памћење свега што се збило и што се уградило у темеље поимања Старог и Новог завета, посебно у учење хришћанског света, код Срба је током осам векова духовних додира предмет узвишеног култа.

У обликовању српског историјског и културног бића, као и духовног опредељења, битну улогу је имао принц-монах Сава Немањић. Први архиепископ и просветитељ српски био је и први јерусалимски ходочасник и утемељивач монашког живота Срба у Светој земљи.

Са оцем Стефаном Немањом, оснивачем српске државе у XII веку, у духовној једнодушности, утемељена је српска држава и црква, те је кроз начело симфоније у управљању цркве и државе оваплоћена лоза Немањића чији су владари били дародавци Јерусалима, а архиепископ Сава I и краљ Милутин међу највећим ктиторима.

Од свог првог боравка у Светој земљи, 1229. године, Свети Сава је прилагао многе драгоцености православним манастирима а, у жељи да обезбеди сигуран боравак српским монасима и поклоницима, подигао је конаке у ђурђијанском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, тадашњем главном пристаништу палестинском, од Латина откупио цркву Св. Ђорђа, да послужи као безбедно прихватилиште монасима. Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој грчкој лаври Светог Саве Освећеног, чији је био сабрат.

Краљ Милутин је 1312/13. године подигао манастир Светих арханђела Михаила и Гаврила, унутар зидина Јерусалима, близу цркве Светог Гроба и Грчке патријаршије, а, како стоји у Повељи цара Душана из 1350. године, Стефан Дечански, „свети краљ Урош Стефан”, храм је украсио, утврдио и даривао. Бавећи се истраживањем задужбина Немањића у Светој земљи, В. Недомачки, користећи старе изворе, помиње казивања архимандрита Порфирија Успенског, шефа руске мисије у Јерусалиму средином XIX века, који је боравио у манастиру Светих арханђела и тврдио да су Арханђели „најлепши манастир Светог града”, да у њему имамного икона, међу њима и српских, 40 ћелија и да је манастир могао да прихвати око 200 поклоника. У манастиру су се налазила трпезарија, болница, ризница и „дивна библиотека” са грчким, латинским и словенским рукописима и штампаним књигама. Све је разнето. Неке од рукописних књига налазе се у библиотекама Кијевске духовне академије, Москве, Санкт Петербурга, Ватикана, манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукописни „Поклоник” „смерног Гаврила Тадића” из 1662. године. Своја поклоничка путовања у Свету земљу, многи црквени великодостојници патријарси и монаси, али и побожни грађани из свих српских земаља, описали су у својим „Дневницима”, наводећи утиске и необична сазнања и предања која су успут чули и видели – дочаравајући атмосферу Леванта и додир хришћанског и муслиманског света.

Давидов у својој књизи запажа да после крсташких похода ниједна европска династија у средњем веку није имала тако чврсте везе са Јерусалимом као владарски дом Немањића. Па и касније, обласни господари српских земаља, Лазаревићи, Бранковићи, Балшићи, Црнојевићи, Петровићи, Обреновићи, црквени прелати и монаси, али и световни људи походили су, и даривали, светилишта Јерусалима. И у доба туркократије ишли су српски поклоници на Свети гроб, следећи Доментијанов запис о Светом Сави: „Нећу дати сна очима својим, ни покоја коленима својим, док се не поклоним местима на којима су стајале пречисте стопе Спаситеља мојега.” / Сава Српски.

Изузетно сведочанство блискости српских духовних веза са Јерусалимом у време заласка и нестанка српске државне самосталности и почетка вишевековног исламско-турског ропства, јесте појава „Никона Јерусалимца” у XV веку, славног теолога, исихасте и духовника зетскекнегиње Јелене Лазаревић-Балшић, потом супруге великог војводе Сандаља Хранића Косаче, господара Херцеговине. Никон је, за замонашену Јелену, написао „Повест о Јерусалимским црквама и местима у пустињи”, у његовом чувеном „Горичком зборнику”, насталом 1441/42. на Горици, на Скадарском језеру.

Јерусалим, сликане иконе на дрвету и платну, које су поклоници као успомене доносили из Светог града, помињу се као Јерусалимски иконостаси који приказују библијске догађаје, храм Светог гроба и Васкрсење Христово. Монографија Динка Давидова „Срби и Јерусалим”, у дивот издању „Политика” АД (2007, уредник Јово Вукелић, и ликовна опрема Добрило М. Николић), уверила нас је да долазе бољи дани у вредновању и достојној презентацији српске културне баштине.
Аника Сковран
Политика

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Српске светиње у Америци

pravoslavlje

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Српски православни Храм Св. Саве у Бечу

Срби у већем броју насељавају Беч и друге делове Хабзбуршке монархије после великих сеоба крајем 17. века.

Њихов црквени живот се од 1726. године одвијао у црквеној општини окупљеној око капеле Св. Георгија, коју су делили са Грцима и Румунима, чије је освећење обавио Митрополит београдско-карловачки Мојсије (Петровић). Његове и тежње његових наследника да капела остане у пуном смислу те речи под јурисдикцијом Митрополије нису уродиле плодом, пошто је, после низа оштрих међуправославних сукоба, царица Марија Терезија 1776. године пресудила у корист Грчке православне општине, чији су свештеници били обавезни да помињу Митрополита током службе, али без икаквог његовог утицаја на њихово постављање, смењивање и богослужбени језик. Сличан је био и ефекат спорова око Цркве Свете Тројице, подигнуте 1787. г., која је 1860. такође додељена Грцима. Јурисдикција карловачких митрополита над православнима у Бечу престала је 1863. г., када су дошли у надлежност митрополита из Черновица, у данашњој Украјини, који су од тада такође улазили у сукобе са грчким свештенством.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА У БЕЧУ

Потребу за подизањем свог храма виђенији бечки Срби су, уз подршку Патријарха Јосифа (Рајачића), који је подржао и такве тежње Румуна, као и чувеног композитора Корнелија Станковића, изразили на првој скупштини црквене општине, новембра 1860. године. Тада су од власти затражене парцеле за изградњу цркве, парохијског дома и школе, као и део гробља. Упркос издавању дозвола, почетак градње је каснио неколико деценија, услед великих проблема у прикупљању средстава, иако су том подухвату допринели сви карловачки митрополити и епископи, црквене општине, парохије и многи истакнути појединци, нпр.: краљ Милан Обреновић, цар Фрања Јосиф, песник Јован Јовановић Змај и гувернер БиХ Бењамин Калај. Упркос формалној благонаклоности, па и подршци власти, прикупљање новца је тешко ометано административним устројством монархије, тј. приврженошћу Мађара новостеченој самосталности, као и односима Србије и Аустро-угарске, оптерећеним окупацијом БиХ и хабзбуршким страхом од утицаја Русије на Српску Цркву.

У Черновицама је од 1873. године било седиште Митрополије буковинско-далматинске, под чијом су јурисдикцијом били православни у аустријском делу монархије, претежно Русини и Румуни у Буковини и Срби у Далмацији.

Истакнуту улогу у канонско-правној борби за аутономију Српске црквене општине у Бечу од Митрополије одиграо је Епископ далматински Никодим (Милаш), чијој је епископији та општина и припала 1897. године. Први српски парох у Бечу, прота Михаило Мишић из Краљеваца код Руме, изабран је на скупштини августа 1893. године, пред само освећење Храма Светог Саве, пошто је коначно превазиђена препрека која се састојала у његовом мађарском држављанству. Под његовом управом храм је био центар духовног живота Срба, али и Руса у Бечу, као и незанемарљивог броја Чеха који су почетком 20. века прешли у православну веру. Припадници ових нација су дали значајан допринос раду црквеног хора и активностима академске омладине окупљене у удружењу „Зора“.

Епоха светских ратова је донела велике тешкоће бечким Србима. Присмотра полиције и остали видови притиска редуковали су црквени живот на најуже схваћену религијску димензију у периоду 1908–1918. године. Пропаст Аустро- угарске је, међутим, тешко материјално погодила црквену општину, пошто су ратни зајмови које је принудно уписивала постали безвредни. Многи имућнији Срби су се одселили у новонасталу Краљевину СХС, а станари су, у црквеним објектима, били законски ослобођени закупнине. Краљевина је одбила понуду да преузме зграду црквене општине, упркос привржености проте Мишића новој држави и њеној династији, али је културни живот чак и обогаћен радом хора „Словенски Југ“, који је основао прота Стеван Поповић, парох од 1927. до 1929. године. Притисак полиције је постао још јачи 1938. године, после припајања Аустрије Трећем Рајху, чији је нацистички режим покушао да под јурисдикцијом Архиепископа германског и берлинског Руске Заграничне Цркве Серафима (Ладеа) обједини све православне у Немачкој и припојеним земљама, па је њему потчинио и српску црквену општину Св. Саве у Бечу. Почетком 1945. године, по изласку из логора Дахау, у Бечу су боравили Патријарх Гаврило (Дожић) и Епископ Николај Велимировић.

По завршетку ратних искушења, бечка црквена општина је одиграла значајну улогу у помирењу и збрињавању ратом подељених православних емиграната и интернираца, упркос новом таласу материјалне оскудице, сплеткама новог режима у Југославији и дуготрајним оштрим сукобима око Статута општине, додатно продубљеним ширим, политички изазваним, расколом у СПЦ 60-их година. По оснивању Епархије западноевропске и аустралијске, која је обухватала и Беч, 1969. године долази до интензивирања сукоба. То је довело до неканонског паралелизма институција Српске Цркве у Бечу, који је потрајао све до 1987. године, уз арбитрирање грађанске власти око управљања црквеном имовином, што је у потпуности превазиђено тек 2002. године.

СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА У БЕЧУ ДАНАС

Црквена општина Свети Сава, у којој постоје три српска православна храма, са шесторицом свештеника и једним ђаконом, окупља готово 100.000 бечких Срба. Поред најстаријег храма, посвећеног Светом Сави, који се налази у трећем бецирку (кварту), делују и Храм Успења Пресвете Богородице у седамнаестом и Храм Васкрсења Христовог у другом бецирку, у коме се од 2009. године чува део часних моштију Светог Николаја Српског. У целој Аустрији живи готово 300.000 Срба, са укупно 16 храмова СПЦ, а за последње две деценије у овој земљи је основано 14 нових парохија.

Ови подаци сведоче о значају православних Срба у некадашњој царској престоници, са чијим властима, као и са другим заједницама, укључујући и већинску Римокатоличку цркву, гаје односе дубоког међусобног поштовања и искрене подршке.

Храм Успења Пресвете Богородице је можда најживљи пример те подршке. Године 1970, освећен је у изнајмљеној згради Евангелистичке цркве, а 2011. је Римокатоличка бечка надбискупија за дејствовање овог храма поклонила црквеној општини СПЦ цркву у Нојлерхенфелду, која прима око 1000 верника, а коју је до тада користила релативно малобројна Пољска црквена општина. Део пољских и аустријских римокатоличких верника, несклоних међуцрквеној сарадњи и подршци организовао је чак и протесте, али је кардинал Кристоф Шенборн остао чврст при свом екуменском поступку, који је званично одобрио и Ватикан. Поклоњен храм је изграђен између 1733. и 1753. године, под руководством неимара Андреаса Петролда и Волфганга Хилебранда, а упркос тешким оштећењима током Другог светског рат, фронтална фасада је сачувала првобитни облик.

ХРАМ

Градња Храма Светог Саве, дугачког 20,5 а широког 6,9 метара, са фасадом у византијском стилу, који може да прими око 300 верника, трајала је од 1890. до 1893. године, по плану архитекте Хенриха Вагнера, док је за зидарске радове изабран Алберт Вагнер. Лепотом се издваја орнаментика сводова, које је, заједно са иконама, израдио Валтер Шмит, као и олтарска преграда коју је урадио чувени дворски уметнички столар Александер Алберт.

http://pravoslavlje.spc.rs/slike/1092/srpski-pravoslavni-hram-sv-save-u-becu-4.jpg

Поред иконостаса, Алберт је од храстовине урадио и 27 столова, туторске столове и певнице, а изграђена је и галерија за хор. Унутрашњост дома црквене општине краси низ слика и фотографија, међу којима се издваја икона Светог Саве на платну, рад Уроша Предића. Црква је, слично тршћанској, изграђена у склопу четвороспратне стамбене грађевине, са становима за свештеника, капелана, мушког и женског учитеља, појца и црквењака, који је био и кућепазитељ. Остали станови су се издавали под кирију, ради издржавања храма, свештеника и другог особља.

Храм је освећен у присуству цара Фрање Јосифа, премијера кнеза Виндижгреца, као и високих српских и аустро-угарских дипломата, званичника и верских великодостојника, уз истицање аустријских и српских застава и свечану смотру аустријских војника и официра српске народности и православне вере. Контроверзна је, међутим, била чињеница да је услед тадашњих осетљивих политичко-верских прилика, црква била освећена од стране черновичког митрополита, уз учешће руских и грчких, али без иједног српског свештеника и епископа.

У Храму Светог Саве су, поред осталих значајних личности, бракове склопили књижевни критичар и идеолог Самосталне радикалне странке Јован Скерлић, дипломате Константин Фотић (југословенски амбасадор у САД), и др Мирослав Спалајковић, посланик у Петрограду, Софији и Паризу у пресудним историјским тренуцима. У Храму је 1901. године одржано опело краља Милана, коме је присуствовао цар Фрања Јосиф са највишим званичницима, док је опелу црногорског принца Мирка 1918. године присуствовао министар спољних послова гроф Леополд Бертхолд, познат по уручивању ултиматума Србији 1914. године. У овом храму су опојани и Патријарх Лукијан Богдановић, Епископ бачки Герман Опачић, ћерка Вука Караџића Мина Вукомановић, српски премијер од 1897. до 1900. године и пионир хирургије и војног санитета у Србији др Владан Ђорђевић, чувени војсковођа из револуције 1848. године Ђорђе Стратимировић, историчар Станоје Станојевић и други знаменити Срби.

православље

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

РАТНИК И ПРОРОЧИЦА

Војвода је, на сопствено запрепашћење, ухватио себе како је поверовао девојци и после битке од краља Милутина затражио необичну награду.

У Светом граду, унутар зидина Старог града Јерусалима, налази се црква коју је подигао краљ Милутин

Сунце је високо одскочило на небу малоазијске камене пустиње, када се војвода Новак Гребостек дигао из пољске постеље и ишетао пред шатор. Пет недеља је његова војска путовала из Србије, што путем, Што водом, како би се срела са Турцима. Краљ Милутин послао га је овамо са најпробранијим српским витезовима и плаћеницима, међу којима је било Германа, Бугара, Кумана...
Хладне ноћи и врели дани нису уморили војску, већ су је некако очеличили. Тешки оклопници пуцали су од снаге и једва чекали да се огледају са турским ратницима. Војвода Новак имао је поверења у своју војску, а и краљу је дао реч да га неће обрукати пред тастом, византијским царем Андроником Другим, коме је Милутин и послао војску у помоћ. Гледао је како Татари и Кумани припремају своје лукове, како Германи оштре своје тешке мачеве. У логору је владала гвоздена дисциплина, захваљујући делом његовој команди, а делом што га је посвуда био глас храброг и вештог ратника.

Прекор у гласу

Узнемиреност, коју је данима осећао а која се појачала кад су прешли у ова каменита пространства, као у уклету земљу, није потицала од страха да ће изгубити битку. Напротив, био је сигуран у победу српске војске, која је била најбоље опремљена и најбоље увежбана на целом Балкану. И најбоље плаћена. Овог стаситог тридесетогодишњака је мучила нека неодређена слутња и сваког часа као да је чекао да се нешто догоди и потврди та његова осећања.
И убрзо се то догодило.
Тог јутра пред шатор су му довели чудну девојку, дуге као гавраново крило црне косе и светлих зелених очију. Војници су му је бацили пред ноге.
– Светли војводо, нашли смо је крај логора, гледа војницима у длан и тепсију и прориче судбину. Сигурно је турски ухода. Да је убијемо?
Војвода Новак видео је нешто чудно у Очима девојке и то га је спречило да изда заповест коју су стражари очекивали.
– Нека, пустите је – одмахнуо је војницима, а девојци је рекао да седне поред њега.
Гледала га је без страха и одговарала на његова кратка питања. Сазнао је да је Јеврејка родом, да су је одгајали Јермени, да свима зна судбину, а чита је из свега, понајвише из очију. И да се зове Шина. Турци су јој били и поочима и помајку, али она Турке ипак не мрзи...
– Сигурно те је, витеже, краљ послао да покољеш Турке и да их уништиш као гамад?
Војвода је у њеном гласу осећао прекор. Искусни ратник осетио се готово посрамљен. Заиста, помислио је, зар на овом свету није доста клања и убијања! Тргао се од те помисли и пружио длан девојци.
– Шина, шта видиш на њему?
Девојка је бацила само летимичан поглед на длан и упиљила се у његове мрке очи, испод густих обрва.
– Видим свашта, витеже. Видим да ћеш прекосутра да победиш Турке и да ће да те славе Срби и Ромејци. Видим да се твој краљ спрема да подигне цркву у част те победе...
– Шта још видиш, шта још видиш – пожуркивао је војвода, гоњен неком слутњом.
Ко си ти?
Шина се тргла и заћутала. Приметила је да је он схватио како она види много даље и дубље.
– Хајде, реци ми – заповеднички је потицао војвода.
– Видим много крви. Видим сјајне победе твога краља и његовог унука, који ће постати цар. Онда видим пропаст вашег царства и пропаст твога народа. Петсто година у ропству, видим опет сјајне победе, па опет реку крви...

Ту се Шина стресла и наставила готово шапатом:
– Видим велике гвоздене птице које бљују ватру, видим твој народ укопан у земљи. Видим да се људи бију громовима... Сви се убијају и мрзе у име љубави према своме богу. Три бога, четири вере и потомци крви...
На своје запрепашћење, војвода ухвати себе како верује девојци.
– Ко си ти у ствари? – упитао је после дуге паузе.
– Не знам – Девојка је гледала у земљу. – Мајка ме је донела на свет, а отац не знам ко ми је био. Као сироче, затекла сам се код Јермена и они су одмах схватили да нисам обично дете. Ја видим свет и унапред и уназад, али не знам одакле ми та моћ...
– Ако заиста прекосутра победим, шта желиш као награду? – упитао је војвода.
– Ништа за себе, витеже – приђе му ближе и настави. – Наговори свог краља да подигне цркву, не у Србији, већ у земљи мојих предака, у Јерусалиму, где су били Христ и Давид и Мухамед. Нека подигну и манастир око цркве, и болницу и гостионицу. Ако помиримо богове, можда ће се и људи помирити... Једног дана...

Ко си ти?

Шина је била лепа и млада, али војводи није падало на памет да је задржи у свом шатору. Осећао је да би то било богохуљење. Наредио је да јој дају храну, воду и кесу сребрњака и да је испрате кроз оближњи кланац.
Више је није видео.
Битка је била кратка и крвава. Турци нису изабрали какав теснац, чега се прибојавао, већ су изашли на ширину, где су његови оклопници направили клин и постепено се увлачили у турске редове, секући около мачевима. Његови татарски стрелци и неколико византијских чета нису давали противнику могућност да се рашири и подневно сунце обасјавало је кланицу турске војске.
Војводу Новака Гребостека није много обрадовала победа. Увече је седео крај ватре и мислио на Шину. Некако је знао да је она у праву.
Краљ Стефан Урош Милутин братски га је загрлио и сместио за сто, крај себе.
– Новаче, осветлао си српско оружје и образ – рекао му је пред свим витезовима.
– Пресветли краљу, ја бих те молио да разговарамо после вечере, али само ти и ја – изговорио је Новак гласом који краљ није могао да објасни, нити да одбије молбу.

* * *
У част победе над Турцима 1313. године од рођења Христа, српски краљ Милутин купи земљу у Јерусалиму, и то најскупљу, где се , по предању, анђео јавио Давиду, и ту подиже Цркву светих арханђела, по крсној слави Немањића, и подиже манастирске конаке, гостионицу и болницу. Многи словенски и источни монаси и ходочасници су тамо окрепљивали и тело и душу.
Српски свештеници и племићи чудили су се зашто је краљ послушао витеза Новака, који је, до краја живота, причао некакву причу о мирењу људи преко мирења богова.

* * *
Године су прошле од тада. Унук краља Милутина заиста је постао цар. Затим је нестало српског царства, Срби су државу повратили, али царство је остало тамо негде на небесима.
У старом делу Јерусалима још стоји Црква светих арханђела. Црква краља Милутина сада припада Грчкој патријаршији, а многи Срби ходочасници пролазе поред, не знајући за њу.
Новак и Шина на небу чекају да се богови помире.

Аутор:
Драгутин Минић Карло
Забавник

Luna.* · **Poslato:** 09 Nov 2012, 23:00

Nesvakidašnji poduhvat Srba u Kanadi

Nova crkva u Vankuveru

Zajedničko je delo Predraga Vladikovića, Miladina Gordića i 13.000 Srba iz Vankuvera – Spone Kanade i Srbije.

Velelepno zdanje nove crkve Svetog arhangela Mihajla i Srpskog kulturnog centra pod jednim krovom, možda i nije najveća vrednost koju je stvorila ovdašnja srpska zajednica. Mnogo je značajniji i veći iskorak što su se prvi put Srbi u Vankuveru ujedinili oko jedne značajne stvari, sve vreme na njoj radili zajednički i usput sakupili oko 80 odsto potrebnih sredstava za zdanje kome se danas dive i Kanađani i Srbi.

Arhitekta Predrag Buca Vladiković, počasni konzul Srbije, po čijoj ideji je projektovan i izveden kompletan građevinski čin s nesvakidašnjim rešenjima, smatra da će to doprineti da se srpski graditelji iz Vankuvera, a ovde je oko 13.000 ljudi našeg porekla, upišu u istoriju iseljeništva i ostave iza sebe kao i njihovi preci svetinju nastalu iz velike ljubavi i osećaja duhovnog samoodržanja.

Rezultat cele zajednice

– Sve što smo postigli dokaz je da kao zajednica možemo da se okupimo kad postoji zdrava ideja i normalni ljudi koji to vode – ističe Vladiković.

Povezani staklenom ulicom, nagorom, pod jednim krovom smestili su se crkva građena u moravskom stilu iz 14. veka i kulturni centar sa svim odlikama kanadski modernog iz 21. veka.

– Srećan sam što sam u potpunosti uspeo da pretočim svoje ideje u ovakav objekat – zadovoljan je autor, i ističe da je ideja o gradnji nove crkve postojala odavno, ali je prekretnica bila pojava bivšeg predsednika Crkveno-školske opštine Miladina Gordića, čoveka zahvaljujući kome su Srbi u Vankuveru dobili imesto za molitve, ali i prostor gde danas sve vrvi od mladosti: pod istim krovom je i škola i karate sekcija, vežba se folklor...

Za svoj trud i pregor dvojica najzaslužnijih Vladiković i Gordić dobili su od patrijarha Pavla Orden Svetog Save.

– Najteže je bilo kada smo počeli da kopamo temelje, pravimo zidove i stubove. Bila je zima, počeli smo negde u martu kad su vankuverske kiše, pa zastali, narod je počeo da gubi početni entuzijazam, ali smo prebrodili. Bilo je problema i kad je trebalo da izlivamo kupolu. Nismo mogli da nađemo ovde majstore za to, pa smo se sami organizovali. Naši stolari su napravili drvenu kupolu, kalotu, na zemlji, pa smo je podigli na skele i preko te kalote izlili beton. U Evropi bi to bilo sigurno jednostavnije, ali je kupola uprkos svemu ispala veličanstveno – govori Vladiković.

Čeka ih, veli, oslikavanje kompletne crkve koja je kompletno urađena od betona, unutra peskarenog zbog bolje podloge za freske, a spolja obložena kamenim pločama za tu priliku dobavljenim iz Ontarija. Za ovdašnje prilike prema kojima se crkve grade od drveta i metala, zdanje na Kanadskom putu u Vankuveru deluje još moćnije.

Povratak mladih Crkvi

– Starije generacije ovde bile su povezane verom, a naša deca su se pomalo odvojila od nje, jer se crkva nije prilagođavala omladini. Sada se crkva puni. Ovde je izgubljenost najveći problem – ljudi ako nemaju pripadnost, to je katastrofa. A sada i naši mladi imaju gde da dođu i oni to i čine sa najvećim zadovoljstvom. I moj sin danas kaže: „Idem u srpsku crkvu”. Mnogo je dokaza da smo napravili nešto veliko – veli naš sagovornik.

Posle ovakvog rezultata Predrag Vladiković dobio je ponudu od mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija da u Podgorici ponovi nešto slično, ali njegovo profesionalno usmerenje odavno je krenulo putevima visokogradnje, dok je arhitektura ostala više kao „posao za dušu”. Rođen je u Somboru i odrastao pokraj „Marakane” na Voždovcu. Željan da okuša život na zapadnom kraju sveta, stigao je pre 24 godine bez velikih poslovnih ambicija, ubrzo se pokazalo da će mu život u Vankuveru biti vrlo uspešan. Osnovao je posle pet godina sopstvenu kompaniju „National Forming Systems Inc”, koja je danas jedna od vodećih firmi u Americi u snabdevanju visokogradnje oplatama. Njegovim patentom posebne vrste oplate firma je ubrzo dobila dodatni zamajac i danas radi i na Tajvanu, Havajima, u Dubaiju... Bilo je ozbiljnih pokušaja da proizvodnja takvih oplata krene i u Srbiji, preduzeti su početni koraci, ali se onda nešto dogodilo zbog čega je posao propao, a naš sagovornik o tome ne želi da govori.

Vezan je, veli, za Srbiju, u kojoj u proseku odlazi na svaka tri meseca. Kao počasni konzul Srbije voljan je da zajedno sa nekolicinom uticajnih poslovnih ljudi iz Vankuvera izgrađuje čvrste i dugoročne spone Kanade i Srbije, Vankuvera i Beograda.

Politika

Luna.* · **Poslato:** 16 Nov 2012, 22:26

Jubilej podzemnog pravosalvnog hrama

Australijski Srbi počeli proslavu dve decenije od izgradnje pravoslavnog crkve ispod zemlje. Naši kopači opala u Kuber Pidi podigli hram Sv. Ilije kojim se diče i Australijanci

Vladika Irinej ispred hrama

MALENI rudarski gradić Kuber Pidi, oko 800 kilometara severno od Adelejda, usred australijske pustinje bio je neobično živ početkom ovog meseca. Srpski vernici iz čitave Australije došli su ovde na slavu parohije i crkve Sveti Ilija, izgrađene pre dvadeset godina na neobičnom mestu.

- Sve je ovde neobično i gotovo nestvarno. Zemlja je oksidno-crvene boje, tako da za trenutak pomislite da ste na Marsu. Prašnjavim ulicama šetaju Aboridžina, a svuda okolo su pećinski ulazi u neobične muzeje, prodavnice pa i kuće pod zemljom. Kako se gotovo svi stanovnici ovog grada bave kopanjem opala, iskustvo iz rudničkih jama preneli su na arhitekturu grada, a samo ime mesta na dijalektu Aboridžina znači „beli čovek u jami“ - objašnjava paroh Strahinja Janjić.

GVOZDENI KRST

Na crvenoj steni usred pustinje stoje ime srpskog hrama, dobrodošlica i gvozdeni krst visok pet metara, koji je uradio Dušan Lalić iz Brizbejna. Pored hrama, naši ljudi su sagradili veliku crkvenu salu, učionice, parohijski dom, u kojima rade srpska škola i folklor.

Ovaj gradić je osnovan 1915. posle otkrića bogatih nalazišta opala. Srbi kopači opala, koji su ovde stigli pre četiri decenije, njih oko 200, iskopali su najveličanstveniju građevinu u australijskoj pustinji, hram posvećen Svetom proroku Iliji Tesvićaninu. Svetozar Nikolić je poklonio stenu u kojoj su iskopane crkva 30 metara ispod zemlje, sala, učionice i stan za sveštenika.

U junu 1992. počelo je kopanje sale, da Srbi imaju gde da se okupljaju. Kopanje je počeo Slavko Marjanović, a završila su ga braća Stojković za mesec dana. Nacrt crkve i ikonostasa dao je prota Milorad Jovčić. Kopanje crkve započeto je u februaru 1993. Hram je rađen u moravskom stilu. Dugačak je 30 , a širok na najvećem delu devet metara. Na najdubljem delu ukopan na 17 metara, a najplići deo je na tri metra dubine. Ima galeriju sa krstionicom i oltarski deo. Crkva je završena u avgustu 1993. i osveštana na Svetog Iliju.

Za Australijance je srpska crkva ispod zemlje nacionalna i turistička atrakcija. Pošto su zidovi od šarenog peska, koji je i slan i prepun kreča, nije bilo moguće da se hram freskopiše. Jedan novozelandski umetnik je freske isklesao u reljefu u vizantijskom stilu. Iako nije Srbin, ovaj umetnik je dok je klesao nosio šajkaču i šarenicu iz srpske narodne nošnje. Ikonostas je urađen od drveta, a ikone su, poput rumunske ikone, ispisane na staklu i osvetljene od pozadi - objašnjava vladika australijsko-novozelandski Irinej. On je služio liturgiju na dan Svetoga Ilije i zajedno sa domaćinima slave dočekao je slavare koji su pristizali tokom nekoliko dana.

Australija u svim svojim atlasima i vodičima prikazuje srpski pravoslavni hram ispod zemlje, a posebno njegov ikonostas. Radio ga je Miroslav Milosavljević, zvani Bata Mile, bivši funkcioner SOFK i trener vaterpolista Viktorije. U kamenu su isklesani i likovi Gospoda Isusa Hristosa, Presvete Bogorodice, Svetog Jovana Krstitelja i naravno Svetog proroka Ilije. Ikone su rađene na staklu sa neonskim osvetljenjem tako da su jasno vidljive.

Saborovanje Srba u najneobičnijem i najoriginalnijem pravoslavnom hramu na svetu, završeno je velikom zabavom, uz folklor, junačko nadmetanje u pesmi, sportu, i u piću.

vecernje novosti

Luna.* · **Poslato:** 17 Nov 2012, 17:54

Novi sjaj crkve

Svečanom liturgijom, a zatim i narodnim saborom u crkvenoj sali obeležen je završetak prvog dela radova na obnovi hrama Svetog Save u berlinskom kvartu Veding. Prošla dva meseca vredno se radilo na uređenju unutrašnjosti crkve.

Veliki je posao bio da se ogromni drveni podesti i 84 klupe, stare više od 120 godina, obrade i izlakiraju, da se okreče visoki zidovi i crkvena sala u sastavu hrama, dok je sa cigala skinuta tamna farba, pa je tako čitav prostor dobio više svetla i sjaja.

Tesno za goste

U narodnoj proslavi koja je usledila u sali, pomalo tesnoj za sve koji su došli, za odlično raspoloženje pobrinuo se Miša bend iz Hamburga, dok je naročiti trenutak sabora bio kada su Dušica Gačić i Sandra Stupar pustile svoje raskošne glasove i otpevale nekoliko starih srpskih pesama, u čemu im se kasnije pridružio i otac Veljko.

Svega toga ne bi bilo bez pomoći vernika, koji su dobrovoljno i nesebično radili ili pomagali dobrovoljnim prilozima. Svima njima se otac Veljko Gačić, starešina hrama Sveti Sava, zahvalio za pruženu podršku, a posebnu zahvalnicu i ikonu presvete Bogorodice za veliko zalaganje dobili su Snežana Savić i Goran Simić.

- Goran, vlasnik građevinske firme "Simić GmbH" je svakako podneo najveći teret jer su sve vreme obnove njegovi radnici bili na gradilištu, njih 12 - kaže sveštenik Gačić. - Pored tog priloga u radu, Simić je priložio i sav potreban materijal i pribor za brušenje i lakiranje klupa u hramu, drvenog poda u hramu i parketa u crkvenoj sali, kao i materijal za glačanje zidova u hramu i sali.

Goranova porodica, supruga Slađana i njegovi roditelji, već godinama pomažu pravoslavne hramove ne samo u Berlinu, nego i u celoj Srbiji. Ovi vredni i tihi ljudi, međutim, ne vole da ističu svoje zasluge jer to smatraju obavezom prema svojoj veri.

Zaslužni
Spisak zaslužnih za obnovu hrama: Zdravko Nesterović, Zoran Jerkić, Dušan Kovačević, Ljubiša Đurović, Budimir Filipović, Milo Dobrić, Zlatoje Veskov, dr Petar Maljenović, Vladan Ivanović, Stefan Gačić, Željko Jovičić, Marko Milaković, Milan Nikolić, Dejan Radosavljević, Petko Nešković, Miloš Vukolić, Saša Anđelković, Miodrag Janković, Milan Karadarević, Antonije Petrović, Boža Milenković, Slavoljub Danković, Snežana Grudić, Predrag Rudinac, Gavro Gavrić, Sandra Stupar, Nenad Ilić, Snežana Gačić, Natalija Hegediš, Soka Nešković, Soka Bugarski, Stevanija Bajić, Đurđija Petrović, Verica i Mladen Ristić, Mirjana Poljić, Mara Jović, Sofija Subašić i Kosa Jakobs.

Boje za zidove u hramu i sali priložili su Radislav Jerkić, Drago Vuković i Goran Stupar, a skelu za rad Zoran Knežević. Mnogi su želeli da se istakne i lični angažman sveštenika Gačića koji je "neumorno svakodnevno radio" sa majstorima i ostalim vernicima na uređenju hrama.

Sa ocem Veljkom i ocem Radomirom smo sve zajedno odradili, a ja sam zahvalan Gospodu Isusu Hristu što sam mogao da pomognem - skromno kaže Goran.
Na proleće predstoji i drugi deo posla, a to je obnova ulaznog dela u crkvu s ogromnim vratima i čišćenje fasade crkve, pa se akcija prikupljanja dobrovoljnih priloga vernika nastavlja.

vesti online

Luna.* · **Poslato:** 27 Nov 2012, 13:50

Српски православни храм Св. Спиридона Чудотворца у Трсту

Трст, за Србе најзначајнији град у Италији, дошао је 1382. године под власт династије Хабзбурговаца, али је очувао велики степен аутономије. У 18. веку, услед снажног развоја трговине, постао је најважнија лука царског Беча, али и постепено губио аутономију.

Тада је започела изградња савременог града и градске луке, а град је добио космополитски карактер досељавањем људи из свих делова Хабзбуршке монархије. Друга половина 19. века је време највећег процвата града, када се изграђује велики број цркава, здања и палата, углавном у комбинацији медитеранских и средњоевропских стилова, а тада до њега долази и железница. У граду су између осталих боравили писци Џејмс Џојс и Рајнер Марија Рилке, а Зигмунд Фројд је као студент медицине провео неко време истражујући у Трсту.

Трст је до краја Првог светског рата имао велику словеначку, хрватску, немачку и још неке народне заједнице. Долазак шовинистичког, фашистичког режима на власт у Италији 1922. године довео је до масовног исељавања неиталијанског становништва или његовог присилног асимиловања. Одмах по завршетку Другог светског рата је избила политичка криза око државне припадности Трста и околине, а односи тадашње Југославије и Италије су се заоштрили толико да је претило избијање рата. Привремено решење је нађено у формирању тзв. Слободне територије Трста, која је 1954. године подељена тако да је Трст са ужом околином припао Италији. Као наглашено погранични град, без од њега зависног околног подручја, Трст је у другој половини 20. века каскао за развојем остатка Италије и губио становништво. Овај процес, иако ублажен последњих деценија, није ни данас окончан.

СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА

Досељени Срби, мада малобројни, веома брзо су се обогатили, па су били у прилици да материјално помажу и српске устанике, а њихово гостопримство је 1779. и 1802–1806. године уживао и први српски министар просвете, Доситеј Обрадовић. Куртовићи, Војновићи, Гопчевићи, Квекићи, Николићи, и још десетине породица, које су се половином 18. века доселиле у Трст, углавном из Боке Которске, али и из других делова Млетачке Републике, Отоманске империје и Аустрије, задужиле су га раскошним грађевинама. Припадница једне од тих породица, Даринка Квекић, удала се 1855. године за првог световног државног поглавара нововековне Црне Горе, Кнеза Данила Петровића (1851–1860.), а потом значајно допринела увођењу европских обичаја на његов двор. Богатство српских трговаца из 18. и 19. века деценијама је расло, да би у 20. веку почели да се осипају и иметак и људи. Данас у регији Фриули – Ђулиа – Венеција живи око 10.000 Срба, док их је у самом граду око 4000.

По речима Богољуба Стојичевића, председника Српске православне црквене општине у Трсту, лозе старих српских породица су се угасиле. Црквена општина са градским властима има уговор по коме ће се Црква Светог Спиридона и гробље заувек чувати, чак и у случају да нестане Срба у Трсту, као и да ће град финансирати рад два свештеника, ђакона, хора и гробара који одржава српско гробље смештено на брду изнад града. Поред ове помоћи града, али и регије, духовни и културни живот Срба у граду опстаје пре свега захваљујући задужбинама предака, тј. закупу простора у оквиру четири палате. У једној од њих налази се и школа „Јован Милетић“, која ради још од 1782. године. Некада је то била редовна основна школа, а данас се у њој организују часови српског језика за децу и италијанског за одрасле.

О документима школе, црквене општине и Генералног конзулата Краљевине Србије, који је деловао од 1884. до 1914. године, од 2008. године брине Архив Србије. Међу документима се налазе тестамент богатог занатлије и трговца Јована Милетића којим школи завештава 24000 форинти, план школе из 1792. године, књиге награђених ученика, устав српских училишта у Трсту, као и извештаји конзула слати министрима спољних послова Николи Пашићу, Јовану Авакумовићу и другима, о политичким, војним, економским и културним збивањима на простору од Беча до Албаније. О традицији Срба у Трсту сведоче и предмети који су остали иза угледних породица – породични портрети, дарови намењени цркви и предмети који су украшавали палате.

СВЕТАЦ И ДРУГИ НОСИОЦИ ИМЕНА

Српски православни храм у Трсту посвећен је Св. Спиридону Чудотворцу, хришћанском светитељу који је живео у време цара Константина Великог. Рођен је на Кипру 270. године, а постављен је за епископа у месту Тримитусу на том острву. Учествовао је на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325. године, на коме се истакао јасним и једноставним исповедањем вере. Умро је 348. године, а његове мошти се чувају на Крфу. Слави се 12. децембра, а међу Србима Свети Спиридон се углавном слави у градовима, у којима је чест заштитник занатских еснафа обућара и прерађивача коже.

Име Спиридон је носио и српски патријарх из времена Косовске битке (1380–1389.). Монах светогорског манастира Пантелејмона, припадао је високом кругу српске културне елите, која је у Светој Гори, у сарадњи са другим словенским манастирима, увела нови стил црквенословенског правописа. Претпоставља се да су уводни делови у пет повеља кнеза Лазара његово дело. Био је на трону Српске Цркве у врло тешким временима најезде Турака. По тадашњим сведочанствима причестио је српску војску пред Косовску битку, коју је надживео само два месеца. Мошти овог српског светитеља налазе се у Цркви Светог Димитрија у Пећкој патријаршији.

ХРАМ

Храм Св. Спиридона Чудотворца у Трсту је саграђен између 1861. и 1869. године, током дуге владавине цара Фрање Јосифа, у време трансформисања Хабсбуршке монархије из Аустрије у Аустро Угарску и промене границе у корист новонастале Краљевине Италије, која је по присаједињењу Венеције постала блиски сусед града. Храм је подигнут на темељима старе цркве, коју су Срби изградили заједно са Грцима још 1751. године, у време Марије Терезије, од када датира и Српска православна црквена општина Трст. Храм се налази у самом центру града, на тргу Понте Росо. По завршетку радова, здање је у име Митрополита карловачког и Патријарха српског Самуила (Маширевића) благословио његов будући наследник, а тадашњи Епископ бачки Герман (Анђелић).

Како су се на том простору некада налазиле солане, црква је још током градње почела да пуца, па јој се убрзо срушио и звоник, који је обновљен захваљујући Јовану Милетићу. Срби су ипак хтели нови храм, па је 1858. године расписан конкурс, на коме је усвојен пројекат италијанског архитекте Карла Маћиакина, једног од најистакнутијих представника „Миланског еклектицизма“, коме је овај храм био први значајнији пројекат. Радовима су управљали тршћанин Пиетро Палезе и милански живописац Антонио Кареми.

Нова црква је зидана ломљеним каменом, а фасаде су обложене клесаним блоковима од камена довоженог из мајдана Св. Кроче, близу Трста и са острва Бриони поред обала Истре. Неколико стубова на спољашњем делу храма су од црвеног мермера из Вероне, а оквири су од тосканског мермера. Унутрашњост храма је омалтерисана и осликана, а зидани иконостас је урађен у мозаику. Украсе храма је израдио уметник из Милана Ђузепе Бертини. Храм је саграђен у српско-византијском стилу, са уписаним крстом и пет кубета. Висина храма је 40, дужина 28, а ширина 31 метар, па може да прими 1600 верника.

Унутрашњост храма је украшена одабраним фрескама и сликама у уљу. Изнад св. трпезе и олтара налази се велики лик Христа на престолу са 12 апостола. На десној страни храма представљено је Успење Пресвете Богородице, а на левој Васељенски Сабор у Никеји 325. године, коме симболично председава Св. Спиридон. На западној страни насликан је крфски саркофаг са моштима Св. Спиридона. На зиданом иконостасу у првом реду одоздо стоје велике иконе високе уметничке вредности, које представљају Богородицу, Христа, Св. Спиридона и Благовести, рађене у Русији почетком деветнаестог века, прекривене златом и сребром. У другом горњем реду су иконе које представљају српске светитеље Симеона Мироточивог, Св. Саву, Стефана Првовенчаног и цара Уроша. У трећем горњем реду налазе се ликови Христа – Крштење, Распеће и Васкрсење. Цео олтар је украшен радовима славних иконографа.

У храму се нарочито истиче велико сребрно кандило, поклон руског кнеза који је касније постао цар (1796–1801. године), Павла Петровича Романова, из времена његове посете Трсту, јануара 1772. године. Руска кнегиња Јулија Самојлова даровала је храму златом оковано Јеванђеље, такође руски рад, као и одежде. Два Јеванђеља нарочите вредности, дуга пола метра и дебљине 30 cm, са уметнички украшеним сребрним корицама, израдили су венецијански уметници 1797. године.

Због своје посебне лепоте и изванредне уметничке вредности, Храм Св. Спиридона обухваћен је Законом о заштити уметничких споменика Италије и спада међу највредније и најзначајније архитектонске објекте града Трста.

pravoslavlje

Luna.* · **Poslato:** 14 Dec 2012, 21:10

МЕТЕОРИ

Манастирско насеље Метеора смештено је на огромним и стрмоглавим стенама које се нагло уздижу на северозападном делу Тесалијске равнице (Грчка), где се сусрећу са подножјем масивног планинског ланца Пиндос.

Према предању, први пустињаци населили су Метеоре много пре десетог века наше ере. Они су живели у пећинама и пукотинама стена и веома вешто правили мале молитвенике где су се посвећивали молитви и постојаном изучавању раних православних текстова. Oснивањe првог манастира Дупјани, негде у 11. веку, а потом и цркве Протат по угледу на цркву под истим именом на Светој Гори (Атос) означило је почетак организоване монашке заједнице на Метеорима.

Величанственост пејзажа и сигурност од нападача, пљачкаша и злочинаца коју су монаси уживали живећи на једва приступачним врховима ових стрмоглавих стена, водило је годинама ка стварању велике, присне заједнице састављене од више манастира потпомогнутих многобројним поклонима и привилегованим одобрењима од стране побожних владара и аристократа. Данас само шест манастира још увек живи: Преображење, Варлам, Свети Никола Анапавсис, Русану, Света Тројица и Свети Стефан.

ВЕЛИКИ МЕТЕОРИ - ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Монах Атанасије je дошао са Свете Горе на Метеоре 1334. године. Имао је тада само једну жељу - да оснује манастир организован на исти начин као што су манастири на Атосу. Окупио је око себе више монаха из суседства и попео се на Платис Литос - огромну стену која се уздиже 613 метара изнад нивоа мора - где су започели подизање прве од зграда која је касније постала чувени манастир Велики Метеорон. Атанасије је поставио прва правила монашког живота на Метеорима.

За време владавине византијског цара Андроника Млађег (1328-1344) краљ Србије Стефан Душан, окупирао је Тесалију и оближње провинције, а свог полубрата Симеона именовао деспотом Атолије. После смрти Стефана Душана, Симеон се прогласио краљем и царем и ујединио Тесалију и Епир. Симеон је био веома побожан човек и увелико је помагао манастире Метеора. Умро је 1371. остављајући свог сина Јована Уроша Палеолога, тада ученика на Светој Гори, да га наследи.

На повратку у Тесалију да преузме престо, Јован је на Метеорима сусрео монаха Атанасија. Млади владар је био дубоко дирнут спокојством живота и личним квалитетима Атанасија. Његова приврженост Атанасију је била плод великог пријатељства и дубоког поштовања за задатак који је Атанасије извршавао са таквом мудрошћу и стрпљењем. Јован се одрекао престола и, бирајући тежак монашки пут, постао брат Јоасаф.

Након година непомућене сарадње са Јоасафом, која је резултирала даљим развијањем манастира и његовим све већим утицајем, Атанасије је умро и био сахрањен у свом манастиру. Јоасаф га је наследио као игуман и довршио задатак који су он и Атанасије заједно започели.

Врх стене на којој је изграђен манастир Преображење Спаситеља, познат као Велики Метеорон, је широк око 6 хектара. Стена се некад звала Платис Литос (Широк Камен), али јој је Атанасије променио име у Метеорон (метеор или, у овом случају, ваздушни простор) зато што је била виша од свих осталих около. У прошлим временима се успињало висећим лествама или мрежом (званом вризони) у којој су посетиоци, пртљаг и залихе подизани горе ка манастиру уз помоћ чекрка. Међутим, од 1923. године кратак тунел са степеницама издубљеним у стену су мало олакшали пењање.

Саборна црква манастира, црква Преображење, коју је прво изградио Атанасије, је касније поново подигнута од самог темеља. Главна црква је изграђена у атонском стилу, у облику крста са куполом и бочним капелама, испуњена предивним фрескама (1552.) које је насликао непознати уметник. Без олтара је дугачка 32 метра. Дванаестострана купола је ослоњена на четири стуба и уздиже се на висину од 24 метра. На северној страни нартекса је гроб двојице оснивача манастира, Атанасија и Јоасафа, поред кога је фреска са њиховим портретима и манастиром између.

Изузетно вредан уметнички рад је и позлаћени дрвени иконостас, подигнут 1791. године, украшен фигурама животиња и биљним мотивима.

Осим главне цркве у оквиру манастирског компекса се налази мала капела Јована Крститеља, као и капела Светог Константина и Јелене. Кухиња је једна од најстаријих зграда, у чијем центру се налази велико огњиште где су се припремали скромни оброци за монахе. Одмах до кухиње се налази трпезарија, а иза ње је манастирска болница, изграђена 1572. године.

Изнад подрума се налазе старе келије са ниским вратима и прозорчићима на њима. Чекрк на торњу још увек постоји, као и пекара која је некада производила на стотине векни хлеба сваког дана за заједницу и њене госте.

Први пустињаци су се попели на стену помоћу скеле направљене од греда учвршћених клиновима у пукотине. Трагови оваквих скела се и данас могу видети.

zaduzbinenemanjica

Forum Srbija

Srpske svetinje po svetu

Ko je OnLine