Vesti - kultura

Janja · **Pridružio se:** 22 Jun 2011, 11:18 **Postovi:** 13756

Нова открића у древном здању Бранковића

Археолози покушавају да одгонетну да ли су на трагу остатака Благовештенске цркве у којој су првобитно похрањене мошти Светог Луке

Смедеревска тврђава крије многе тајне

Смедерево – Гробница са остацима женског скелета и паром наушница из доба Немањића довела је археологе на траг темељима на које нису наишли током три деценије истраживања. Мистерија порекла средњовековних минђуша и идентитета њихове власнице није разрешена, али је изнова отворено питање да ли је овај локалитет део остатака Благовештенске цркве у којој су првобитно похрањене мошти Светог Луке.

Мишљења археолога су различита. Док једни верују да је баш на овом месту била саборна црква, други сматрају да истраживани сакрални комплекс у древном здању Бранковића, по димензијама, не одговара описима давнашње цркве.

– У северној зони комплекса наишли смо на темеље које до сада нисмо открили и они су слични триконхалном објекту с јужне стране. Истина је да се дуго трага за остацима Благовештенске цркве која је постојала на простору тврђаве, али ми је нисмо пронашли, упркос истраживањима. Пре тридесет година овде се први пут наишло на материјалне остатке црквених објеката, али вам ниједан археолог не може потврдити да је реч о тој цркви – каже Дејан Радовановић из Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву који руководи истраживањем сакралног комплекса.

politika

G o o g l e

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Koze pronašle sveto mesto

utem kojim se od Knjaževca ide prema Pirotu i koji i danas ne izgleda monogo bolje nego kada su se ova mesta zvala Gurgusovac i Caribrod, stiže se posle desetak kilometara do sela Donja Kamenica i dva značajna, skoro zaboravljena spomenika iz davnih vremena.

Crkva Svete Trojice

Prvi, crkva Presvete Bogorodice, nalazi se u srcu sela. Opisivali su je putopisci i divili se njenoj arhitekturi, neobičnoj za Srbiju, visokim zvonicima, raznovrsnim motivima živopisa. Danas se nađe samo poneki zalutali putnik koji poželi da se podseti vremena kada je ovde, kao i u susednom manastiru Svete Trojice, prema Gornjoj Kamenici, bujao duhovni i prosvetiteljski život, kada su to bili centri pismenosti i očuvanja tradicije i gde su nekadašnje vlastele imala svoje utočište.

O originalnim građevinskim rešenjima ove crkve stručnjaci su imali potpuno oprečna mišljenja. Dok su je jedni isticali kao jedinstven primer starog građevinarstva, drugi su govorili o nepogođenim srazmerama, da "tornjevi, zaklanjajući kupolu čine da je više nalik na tvrđavsku kulu, nego na crkvenu građevinu", da je mogla biti više ukrašena cevastim opekama, kao što je to činjeno u Mesemvriji, na Crnom moru, u Bugarskoj. Takođe je bilo dosta polemika i oko toga kome je posvećen natpis "Mihail despot", ugrađen u živopis.

Sin poslednjeg despota

O tome ko je despot Lazar, koji se pominje kao ktitor manastira Svete Trojice u natpisu, postoje različite pretpostavke. Preovlađuje mišljenje istoričara koji smatraju da je reč o Lazaru, najmlađem sinu poslednjeg vladajućeg srpskog despota Đurđa Brankovića koji je živeo u 15. veku. Drugi, uglavnom stariji istraživači, tvrde da je ova svetinja mnogo starija.

Ako je ktitor bio Mihail, sin bugarskog cara Jovana Aleksandra, koji se pominje i kao car, crkva i živopis pripadaju kraju 14. veka. Ipak, većina istraživača se slaže da je crkvu sazidao nepoznati vlastelin iz Vidinskog kneževstva, u vreme despota Mihaila, sina cara Mihaila Šišmana.

Car Mihailo je poginuo u bici na Velbuždu, 1330. godine koju je vodio protiv srpskog cara Dušana i njegovog oca Stefana Dečanskog. Svi zaključci donose se na osnovu osobina živopisa, ali i otkopanih ostataka ostalih građevina koje su opasivale crkvu, oko koje je verovatno postojalo zaštitno utvrđenje.

Manastir Svete Trojice

Priča o manastiru Svete Trojice, udaljenog oko dva kilometra prema Gornjoj Kamenici, počinje od narodnih legendi i predanja. Kaže se da su čobani ovoga kraja, u neka davna vremena, na mestu gde se sada nalazi hram, ostali zbunjeni čudom koje im se dogodilo. Stado je zastalo i nije htelo satima da se pomeri sa ovog mesta. To se ponavljalo više puta i seljani počeše da to mesto smatraju svetim. Na kraju odlučiše da tu sazidaju crkvu.

Spuštajući građu iz sela niz Timok, sagradili su prvi hram na ovom mestu posvećen Svetoj Trojici. Tako, stado i pastiri odrediše mesto na kome će vekovima biti sveti hram i kasnije osnovana monaška zajednica, koja i danas živi. To su podaci koje zna narod. A prvi pisani trag o ktitoru i nastanku ovog manastira otkrio je jeromonah Pantelejmon, 1848. godine, u naosu hrama.

Na kamenoj ploči je zapisao: ''Potpisani obretoh sej natpis na malteru, koji je neprijateljskom rukom strugan... Da se ne bi ovaj spomenik izgubio stavljam ga ovde na ploči... Izvoljenijem Oca i pospješenijem sina i soveršenijem Svjatago Duha, poveljenijem despota Lazara, sozida se u ljeto 6965 (tj. 1457 godine), 5. maja''.

Čekaju vernike i namernike

Preko puta crkve Presvete Bogorodice u Donjoj Kamenici su stara škola, stara česma i još nekoliko spomenika, od kojih je jedan posvećen izginulim u svim ratovima, od 1912. do 1945. godine. Ne zna se da li će i oni ostati usamljeni nasred sela, sa prekrasnim tornjevima Bogorodične crkve koji, prkoseći vremenu, streme ka nebeskim visinama, čekajući obnovitelje, vernike i putnike namernike.

Jeromonah Pantelejmon je prvi poznati iguman ovog manastira, koji je zamonašen i postavljen za starešinu u sedamnaestoj godini, 1836.

Pošto je prvobitna dužina hrama bila samo dvanaest metara, 1874. godine dozidana je priprata, koja je srušena u prošlom veku. Cela površina crkve bila je živopisana, ali se danas mogu videti samo tragovi fresaka. Manastir su spalili Turci 1876. godine.

Izgoreo je konak, koji se nalazio pored crkve i imao deset prostorija. Od crkve su ostali samo kameni zidovi. Bilo je potrebno mnogo napora da se u tim vremenima bilo šta obnovi, pa je to pošlo za rukom monaškom bratstvu tek tridesetih godina prošlog veka.

Šezdesetih godina u manastir dolaze monahinje i od tada do danas on se svake godine obnavlja i napreduje. Održavajući staru prosvetiteljsku i radnu tradiciju u njemu su osnovane ikonopisačka i krojačka radionica. Vredno sestrinstvo svakim danom sve uspešnije uređuje svoju svetinju i održava duhovne temelje za sve one kojima je potreban duhovni mir, vera i spokojstvo.

vesti online

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Od čuvara goveda do imperatora

Jedan od 17 rimskih vladara rođenih u srpskim krajevima bio je i imperator Gajus Valerijus Galerijus Maksimus. Poreklom je bio iz rimske provincije Priobalske Dakije, kojoj je tada pripadao crnorečki kraj. Njegov životni put od običnog čuvara goveda do titule cezara liči na bajku.

Ostaci palate rimskih imperatora na tlu Srbije

Postao je vojnik koji je svojom odlučnošću i hrabrošću privukao pažnju tadašnjeg imperatora Dioklecijana, koji je upravo sprovodio reforme, uvodeći tetrarhiju kao način vladanja. Za jednog od ta četiri vladara sa titulom cezara proglašen je i Galerije.

Predstava za boga

Čin apoteoze je velika predstava u kojoj se spaljuje voštana figura imperatora na velikoj lomači sa svim darovima donetim iz celog carstva, uz odgovarajuće rituale, kroz koje se prikazuju podvizi i život umrlog. Na vrhu lomače nalazi se kavez u kome je zatvoren orao. Kada se upali vatra kavez se otvara, orao izleće i kliktanjem i letom u nebo simbolizuje imperatorov odlazak među bogove, pošto je on završio svoju ulogu na ovom svetu.

Doduše, tom imenovanju je pomogla i činjenica da se prethodno oženio Dioklecijanovom ćerkom. Gajus Maksimus je za prestonicu odabrao Solun. Posle smrti Dioklecijana dobio je titulu avgusta i postao prvi čovek Rimskog carstva.

Sve ovo se događalo u davnom trećem, i početkom četvrtog veka, kada je Galerije, desetak kilometara od današnjeg Zaječara sagradio raskošnu palatu i nazvao je Feliks Romulijana, prema svojoj majci Romuli. Ovi podaci su dovoljni da se poseti to mesto, danas zvano Gamzigrad, koje je slavu steklo, između ostalog, i prema nalazištu najbolje očuvanih ostataka rimske arhitekture u Evropi.

Misteriozni tragovi starih građevina dugo su pobuđivali maštu i radoznalost naučnika, ali i pustolova i običnih ljudi. Tajna je rešena posle 20-godišnjih arheoloških istraživanja, kojima je rukovodio akademik Dragoslav Srejović.

Po otkriću velelepnih zdanja ukrašenih skulpturama i mozaicima, utvrđeno je da je reč o carskoj palati koju je u svom rodnom mestu u kome je i sahranjen sagradio ovaj rimski imperator. Sama palata zauzima skoro sedam hektara i opasana je dvostrukim zidom, starim i novim, sa dvadesetak kula. Nedavno otkriće zlatne fibule, kopče za togu, i to izvan kompleksa, samo je jedan od dokaza da svaki kvadratni metar unutar i van zidina palate krije mnoga iznenađenja.

Od blata do zvezda

Galerije je rođen u malom dunavskom selu, u porodici seljaka i varvarke. Bio je lep, snažan čovek, ljubitelj dobre trpeze i izuzetno hrabar vojnik. Celog života duboko je bio odan svom zaštitniku Dioklecijanu, koji ga je proglasio "drugim Romulom i Aleksandrom", misleći na osnivača Rima, kao i na Aleksandra Makedonskog, najvećeg vojskovođu u istoriji tadašnjeg sveta. Galerije je u isto vreme bio snažno vezan za zavičaj, zemljake i rođake, što je dokazao izborom Maksimina, sina svoje sestre, i zemljaka Licinija za savladare. Izgradnju Romulijanuma je otpočeo tek kada je na Dunavu završio ratove sa Sarmatima, Kvadima i Bastarnima, i oko 306. godine postao najmoćnija ličnost u carstvu.

nutar zidina su carska rezidencija, hramovi, trgovi, dvorci, fontane, skulpture, ukrašeni i uređeni na najbolji način koji se mogao zamisliti u to vreme. Dvorane, predvorja, dvorišta i sve ostale prostorije ukrašavale su statue božanstava izrađene od mermera. Bila je tu i Galerijeva statua, visoka oko 2,5 metra.

Materijal za gradnju palate stizao je iz celog ogromnog Rimskog carstva, a neimari su bili nadaleko poznati umetnici, klesari i vešte zanatlije.

Ostaće zapisano da je Galerije jedan od malobrojnih rimskih imperatora koji nije sahranjen u mestu odakle je vladao, nego u mestu rođenja. Kao božanski sin i mitski heroj, sagradio je za života zdanje koje će poslužiti kao mesto hodočašća i mesto gde će svi slaviti novo božanstvo.

Gajus Valerijus Galerijus Maksimus

Gradnja je započeta 305. ili 306. godine. Tu su dve raskošne palate, mali hram sa žrtvenikom, hram posvećen vrhovnom bogu Jupiteru, žitnica, kupatila, i drugi objekti čija namena još nije odgonetnuta. Ipak, sve je izvedeno tako da jasno pokazuje nameru da se sačuva uspomena na imperatora i njegovu majku.

Godine 1989, nedaleko od palate, na brdu zvanom Magura, otkriveni su mauzoleji u kojima su sahranjeni Romula i Galerije. Tačnije, u njima su sahranjeni njihovi ovozemaljski ostaci, a u blizini su građevine koje svedoče o izvršenju apoteoze, čina kojim su imperator i njegova majka uzdignuti među bogove.

Ovo je prvi arheološki dokument na prostoru bivšeg Rimskog carstva, koji potvrđuje i odslikava izvršenje apoteoze, iako je polovina od 60 rimskih careva proglašena za božanstva.

Priča o dečaku koji je od čuvara goveda postao veliki ratnik, zatim prvi čovek Rimskog carstva, a time i deo Jupiterove porodice i sin boga, zaokružena je upravo otkrićem palate Feliks Romulijana. Arheološka istraživanja su nastavljena i trajaće još godinama, a zastava Unesko, postavljena na ulazu u Gamzigadski kompleks 2007, govori da je ovaj jedinstveni lokalitet postao svetsko svedočanstvo i baština o davnim i slavnim vremenima.

vesti

Luna.* · **Poslato:** 02 Jun 2012, 18:28

Прибор за јело у средњовековној Србији

У средњовековној Србији, користио се разноврстан прибор за јело који се разликовао у зависности од поднебља и начина исхране, али превасходно од социјалног статуса и богаства оних који су се њиме служили.

Свадба у Кани приказана на фресци у манастиру Грачаница око 1320. године. Иако углавном приказују новозаветне догађаје средњовековне фреске приказују материјалну културу и схватања времена у коме су настале.

Јело се за столом, са синије која је била округла или четвртаста а у најстарија времена и са земље. У домовима средњовековне српске господе столови су се покривали столњацима који се помињу у покладу (депозиту) Белославе, удовице краља Стефана Владислава и његовог сина Десе. У писаним изворима, прибор за јело најчешће се помиње у вези са покладом који је остављан у Дубровнику како би се породице обезбедиле у случају великих недаћа. Тако се у пописима поклада помиње углавном луксузни прибор за јело као што су златне, позлаћене или сребрне чаше. У Дубровнику је била похрањена велика сребрна чаша са знамењем војводе Сандаља Хранића, а деспот Ђурађ Бранковић је оставио чаше писане и позлаћене. Ђурађ Бранковић је у дубровачком покладу оставио чак 50 позлаћених чаша.

Као прибор за јело употребљаване су кашике, виљушке и ножеви који су могли бити гвоздени, али и од корала, сребра или позлаћени. Посуђе је и увожено, али и израђивано у српској држави па се тако у 15. веку помињу српска гвоздена боца, пехар српски и пехар на босански начин што указује да су производи српских и босанских занатлија били на неки начин особени. Поред писаних извора за реконструисање изгледа средњовековног прибора за јело од значаја су археолошки налази као и фреске у средњовековним манастирима. Иако углавном приказују новозаветне сцене, елементи свакодневног живота на фрескама (међу њима и прибора за јело) одсликавају средњовековни свакодневни живот.

М. Спремић
Приватни живот у српским земљама средњег века

Luna.* · **Poslato:** 02 Jun 2012, 19:17

Београдска мумија

Павле Риђички, племић од Скрибешћа (1805—1893), рођен и сахрањен у Мокрину, на свом путовању по Блиском истоку, у Луксору 1888. године је купио, како се наводи у дародавном писму, „из родољубиве намере понео из далеке земље […] не за себе, него за српски народ,“ праву египатску мумију коју је јула исте године поклонио Народном музеју у Београду.

Мумија коју је купио Павле Риђички у Луксору 1888. године. Данас се налази у депоу Филозофског факултета у Београду

Мумија је по жељи дародавца била једно време изложена у Народном музеју, да је народ српски гледи и њоме стварно се поучи о једном нарочитом обичају старих Mисираца, међутим врло брзо је пала у заборав и небригу. Иако је највероватније мумија већ била делимично оштећена када је била купљена, извесно је да је њеном пропадању, осим два бомбардовања, веома допринели и неодговарајуће руковање, смештај и услови чувања у последњих педесет година.

Од 1893. је била изложена у Капетан Мишином здању, све док приликом бомбардовања Београда 1915. године просторија у којој се налазила није била погођена гранатом која је разбила витрину у којој се мумија налазила. Од тада, па све до дан данас, београдску мумију јавност више није видела.

Мумија је стара око 3000 година, представља високог свештеника по имену Несмин у храму бога плодности Мина. Највећи део обухвата руке, труп и ноге до колена. Глава, доња вилица и доњи део ногу је одвојен од тела, као и више разноразних костију (рамена, кључњача, лопатице, неколико пршљенова врата итд.). Ковчег у коме се мумија налази, дугачак је 182,5 центиметра, израђен је од тамариковог дрвета. Осликан је плавом, зеленом, жутом, црвеном, црном и белом бојом, а неки делови су имали и позлату, што указује на виши друштвени статус покојника.

Данас се мумија налази у депоу Филозофског факултета јер ју је Народни музеј уступио у виду дуготрајне позајмице Филозофском факултету за потребе студената археологије. међутим, још увек не постоје задовољавајући услови у којима би јавност могла да је види. За њено излагање неопходна је специјална витрина, која се може набавити у Франкфурту за 70.000 евра. Међутим, још увек не постоји никакав договор за њену набавку.

Politika

Luna.* · **Poslato:** 02 Jun 2012, 19:47

Први српски балони

С краја 18. и у 19. веку у појединим ратним сукобима све се чешће користе балони као корисна средства за извиђање и корекцију артиљеријске ватре. У Србији је могућа примена овог техничког средства била разматрана тек крајем 19. и првих година 20. века. Да би обезбедило стручњака за ову област Министарство војно је фебруара 1901. послало у Русију Косту Милетића да у ваздухопловно-техничкој школи код Петрограда изучи техничке аспекте у вези са коришћењем балона. По повратку из Русије он је настојао да се формира једно ваздухопловно одељење али није наишао на разумевање надређених. Иницијатива за увођење балона у српску војску поново је покренута 1905, али је тек Анексиона криза, која је довела Краљевину Србију на ивицу рата са Аустро-Угарском дала довољно снажан подстрек да се ова иницијатива и оствари.

Коста Милетић лети у балону током школовања у Русији 1902. године

Коста Милетић је на школовању у Русији боравио до новембра 1902. године. Он је септембра исте године учествовао на маневрима Руске војске у близини Петрограда где је слободним балоном прелетео 180 километара досегавши висину од 1.100 метара. Притом је слао извештаје о извиђању уз помоћ голубова писмоноша. Када се вратио у Србију, Милетић је поднео један предлог Инжењерско-техничком одељењу Министарства војног. Ипак због недовољног интересовања надлежних ово ново техничко средство није се увело у српску војску. Генералштабна комисија је током 1905. године састављала план за наоружавање српске војске и притом је истакла потребу да се при свакој команди оформи и једно ваздухопловно одељење које би у рату имало задатак да врши извиђања непријатељских трупа, а у миру да се користи за метеоролошка мерења и друге научне и привредне потребе. Ипак, одлуке ове комисије које су се тицале наоружања српске војске балонима нису спроведене.

Припајање Босне и Херцеговине Аустро-Угарској ставило је Краљевину Србију пред тешка спољнополитичка искушења. Лоши односи између Аустро-Угарске и Краљевине Србије доживели су врхунац избијањем Царинског рата 1906. године, који, ни поред бројних настојања није био окончан до избијања Анексионе кризе. Сама криза довела је две државе до ивице рата, а ратоборно расположење нагло је порасло на обе стране. Српска влада и војне структуре биле су свесне да је српска војска још далеко од нивоа модерних европских армија. Недостатак средстава онемогућавао је брзо наоружавање али је Анексиона криза ипак довела до тога да се хитно издвоје средства за најбитније оружје и опрему. Међу ову опрему улазила је и инжењеријска опрема, укључујући и балоне.

После процене многих понуда крајем 1908. године одлучено је да се у фабрици Аугуста Ридингера из Aугзбурга наруче два балона и кола потребна за чување и превоз водоника, који је коришћен за пуњење балона. Станица за производњу водиника наручена је у Швајцарској, а у Русији чекрк за подизање и спуштање везаног балона. Крајем 1909. године испоручени су балони и станица за производњу водоника, а наредне године приспела су и гасна кола и чекрк. Од два балона која је Краљевина Србија набавила, један је био предвиђен за слободан лет и назван је Србија, а други, типа парзефал, током извиђања био је везан за земљу, назван је Босна и Херцеговина, што је имало јасну спољнополитичку конотацију. Када је прошла Анексиона криза, темпо војних припрема је смањен па су и средства потребна балонском одељењу такође била битно смањена. Није изграђена зграда за водоничну станицу без које није могао да се производи водоник, а самим тим ни да се изводе летови балона. Опрема је размонтирана и смештена у војне магацине, прво у Београду, а потом у Нишу. Током припреме маневара у околини Ниша у јуну 1911. Министарство војно је наредило да се припреме балони за летове али због материјалних потешкоћа до тога није дошло.

istoriskabiblioyeka

Luna.* · **Poslato:** 02 Jun 2012, 20:18

Двор у средњовековним српским земљама

Двор у српским средњовековним земљама је означавао пребивалиште владара или другог достојанственика али и место одакле је вршена власт. Речју двор првобитно је означавана кућа уопште да би се тек касније њего значење ограничило на раскошна боравишта владара и властеле.1 У смислу архетектонских решења боравиште владара била је кућа, пространија од обичних кућа властеле и зависног становништва. Величина и раскош издвајале су владареву кућу у односу на остале али је још значајнију и упечатљивију разлику представљало дворско особље, хијерархијски организовано и са бројним и разноврсним функцијама. Функција двора је пре свега било вршење власти па је значај резиденције зависио пре свега од времена боравка владара у њима, а тек потом од географског положаја и њиховог симболичког значења.

Дворови из раног средњег века познати су само по имену (Достиника, Стон, Прапрат, Котор, Скадар). По угледу на Византију, у развијеном средњем веку дворови српских владара се смештају и по градовима, на пример Скопље и Призрен, док се двор младог краља налазио се у Скадру. Распадом Српског царства осамостаљени обласни господари такође бирају градове за средишта своје власти нарочито на оним територијама преузетим од Византије. У позном средњем веку, византијски образац и нова политичка ситуација у којој је доминирала стална опасност од Турака утичу на смештање владарских дворова у градове (Крушевац, Београд, Смедерево).

Двор је пратио сложени дворски персонал који су чинили појединци различитих титула и неретко тачно одређених функција. У систему дворских чинова и функција значајну прекретниуцу чини царско крунисање Стефана Душана из 1346. године када је уведен читав низ византијских титула и достојанстава.

Од 12. века може да се прати посебан развој босанске државе па у вези са њим и развој двора и дворских установа. [1] Као и други владари онога времена и владар Босне је имао више боравишта. Позната су само она из последњих 150 година развоја босанске државе.

Двор је у српским средњовековним државама имао и велику улогу у развоју и ширењу средњовековне културе. Млади племићи боравили су на владаревом двору и на тај начин су се учили добром понашању (удворности). Према речима Симе Ћирковића у општој еволуцији двора се огледају дуготрајни културни утицаји. Разлике у развоју дворова Србије и Босне откривају различите културне утицаје и преузимање образаца из различитих средина.

наставља се

Luna.* · **Poslato:** 02 Jun 2012, 20:22

-2-

Историјат — од Раса до Смедерева

Дворови српских владара и властеле су током средњег века прошли кроз доста промена, како у самом географском распореду резиденција тако и у архитектури, дворским службама, церемонијалу итд. Промене које су се дешавале на двору биле су одраз промена историјских епоха.[2] Рани дворови српских владара познати су само по имену.[1] У 10. веку то су били Достиника и Стон а у 11. веку, Котор и Прапрат2, као и Скадар, где је краљ Бодин примио учеснике Првог крсташког похода, међу којима се налазио и гроф Рајмонд Тулуски.[1]3

Тек од владавине Стефана Немање (1166/68—1196) постоје нешто детаљније вести о српском владарском двору.[3] Двор српских великих жупана налазио се у Расу. [2][1] Посебан значај ове престонице састоји се у томе што је цела земља добила по њој име (Рашка), па чак и народ.4 Рас је могао постати српска престоница тек након византијско-угарског рата 1127—1129. године током кога су Срби освојили и разорили тврђаву Рас. [4] Током наредног рата (1149) византијски цар Манојло I Комнин (1143-1180) успео је, уз знатне напоре, да освоји Рас. Он је наредне 1150. године напао једно од боравишта српског великог жупана, али овај податак не мора да се односи на Рас. Није позната резиденција Стефана Немање која је спаљена након његовог пораза на Морави (1190. године).

У српским изворима Рас се веома ретко помиње и то никада као владарев двор.5 Област Раса била је поље систематских археолошких истраживања. [4] И поред тога што је откривено више остатака средњовековних утврђења, градина, тачан положај Раса није са сигурношћу утврђен. Од средњовековних објеката у овој области се само три могу са сигурношћу идентификовати: црква Светих апостола Петра и Павла (Петрова црква), манастир Ђурђеви Ступови и село Дежево где је 1282. краљ Стефан Драгутин (1276—1282) препустио престо свом млађем брату Стефану Урошу II Милутину (1282—1321). Град Рас је првобитно идентификован са Градином над Пазариштем изнад ушћа Собачевске реке у реку Рашку. Ову убдикацију предложио је средином 19. века руски научник и путописац А. Хиљфердинг а касније су је прихватили многи истакнути научници међу њима и Јован Цвијић, Константин Јиречек и Стојан Новаковић. Локалитет је темељно археолошки истражен. [5] Откривени су остаци каменог утврђења, стамбених објеката, цистерне и житних јама, а поједини налази указују да се овде налазила и ковница краља Стефана Радослава (1238—1243). [1] Живот у овом утврђењу нагло је прекинут, претпоставља се у време татарске најезде 1242. године. У ову убдикацију Раса посумњао је још Михаило Динић [6] док је Јованка Калић као алтернативно решење предложила Градину-Постење.

Након краљевског крунисања Стефана Немањића (1217) Србија је имала краљевски двор који до сада није било могуће локализовати. [7], Византијски историчар Георгије Пахимер у свом делу Историјски описи доноси извештај о преговорима византијског посланства са краљем Стефаном Урошем I око удаје кћерке Михаила VIII Палеолога, Ане, за Милутина, млађег Урошевог сина где даје и значајне податке о српском краљевском двору. У извештају су до крајности истакнуте културне разлике између Византинаца и Срба уз крајње негативан опис у коме предњаче описи сиромаштва и скромности српског двора као и простоте и једноставности српских владара.

Током 14. века многа места означавана су као двор краљевства (curia domini regis). Четири ове резиденције — Неродимља (или Породимља), Пауни, Сврчин и Штимља — биле су груписане у подножју Шар планине уз обалу и на острву језера које је некада прекривало јужни део Косова.7 Двор Пауни налазио се на обали језера, на острву преко пута налазио се Сврчин, Штимља се налазила на обали неколико километара северније а Неродимља 6—7 километара западније под тврђавом Петрич.

У првој половини 14. века постојале су и друге краљевске резиденције. Млади краљ имао је резиденцију у Скадру а краљ је боравио и у Призрену и Скопљу. Вероватно је у Скопљу краљ Милутин примио византијског посланика Теодора Метохита. Метохитово писмо о посланичкој мисији у Србији представља изузетно значајан извор о српском дворском животу. [8] Метохит истиче раскош Милутиновог двора који је у свему подсећао на византијски двор. Међутим, и поред изражене раскоши српског двора, Метохит сматра овакво надметање са византијским царским двором апсолутно безизгледним.
Царско крунисање Стефана Душана из 1346. године представљало је значајну прекретницу у развоју српског двора. [9] Настојало се да се дворске службе и достојанства организују по узору на византијски царски двор. [9] Најочигледније подражавање византијских узора састојало се у преузимању византијских царских достојанстава и титула. Међутим, ни у време Српског царства није постојала стална престоница попут Цариграда у Византији, већ је двор пратио владара из једне резиденције у другу. Нови дворови се нису градили, нити се може рећи да је неки од постојећих имао предност у односу на друге. [9] Последњи владар који је користио дворове на Косову био је последњи Немањић, цар Стефан Урош V (1355—1371).8

Распадом Српског царства и јачањем обласних господара њихова седишта се смештају пре свега по градовима. [1] То је нарочито карактеристично за господаре последњих освојених области — Албанију, Епир и Тесалију. Краљ Вукашин се везује за Призрен и Прилеп, Душанова удовица, царица Jелена, и деспот Угљеша Мрњавчевић за Сер, а породица Дејановића за Велбужд (који ће по имену Константина Дејановића понети име Ћустендил), Јован Комнин Асен за Валону, Тома Прељубовић за Јањину, итд. с друге стране, када су у питању старе немањићке земље, ситуација ни из далека није овако јасна. На пример, није познато где се налазио двор истакнуте породице Вoјиновића, док је главна резиденција кнеза Лазара био Крушевац, међутим, он није био толико везан за њега као што то описује каснија традиција. [10] Kрушевац је више личио на касносредњовековно градско насеље него на утврђење на узвишици

Остаци Митрополијског двора у Београду, пример резиденције у оквирима утврђеног града.

Наредни српски владари из династије Лазаревића и Бранковића сместили су своје резиденције претежно у градским центрима.[11] У периоду деспота Стефана и његовог наследника деспота Ђурђа Бранковића у новим приликама централизације државе владарево боравиште се усталило у једном граду који се издизао по свом значају изнад осталих градова и дворова.[1] Средиште породице Бранковић налазило се у Приштини и Вучитрну а Балшића у Скадру и Улцињу. [1] Деспот Стефан Лазаревић је од угарског краља Жигмунда Луксембуршког добио и Београд у коме је сместио своју престоницу и према речима деспотовог биографа, Константина Филозофа, изградио нови двор.[11]

Након смрти деспота Стефана (1427) према одредбама уговора у Тати (1426) Ђурађ Бранковић је морао да врати Београд угарском краљу па је био принуђен да себи изгради нову престоницу. То је учињено уз дозволу султана Мурата II на обали реке Дунав код села Смедерева. Двор и градско насеље изграђени су у врло кратком року (1428—1430) уз каснија дограђивања. Као раније у Београду, и у Смедереву је изграђена митрополијска црква. Дуготрајни процес византинизације српског двора досегао је свој врхунац у последњим деценијама постојања српске средњовековне државе. [12] За разлику од времена Српског царства када се подражавање византијских узора огледало пре свега у преузимању византијских титула и звања, у време Деспотовине то се види у организацији дворског живота и концентрисању државног живота у једном од градова

наставља се

Luna.* · **Poslato:** 02 Jun 2012, 20:25

-3-

Типови владарских резиденција

Смедеревска тврђава, поглед из ваздуха; На слици је приказан Мали град где се налазио двор деспота Ђурђа Бранковића. Двор у Смедеревском граду припада типу урбаних резиденција карактеристичних за последњи период средњовековне српске државе.

Неутврђени владарски двор био је најраспрострањенији тип владарске резиденције у раном средњем веку. [14] У средњовековној Србији он је карактеристичан за већину владара из династије Немањића. Овакав тип владарског боравишта представљао је и комплекс дворова на Косову коришћен у 13. и 14. веку. Неутврђени дворски комплекси присутни су и у каснијим временима када су се главне владарске резиденције налазиле у градовима. [15] Такав је случај био са двором у Некудиму, једном од омиљених боравишта деспота Ђурђа Бранковића. У раном периоду дворови су били релативно скромни објекти. Двор у Расу био је скупина дрвених кућа сличних властеоским боравиштима или већим сеоским кућама.[18] Са јачањем и богаћењем државе дворови су постајали све раскошнији[16]. Пошто ови дворови нису били утврђени, неопходан је био тзв. владарски рефугијум, односно утврђење где би се владар склањао у случају ванредних околности (тврђава Рас у време првих Немањића и Петрич у оквиру дворског комплекса на Косову)

Двор у замку се у српским средњовековним земљама јавља од друге половине 14. века. Владарски рефугијум, иако је представљао привремено боравиште, архитектонски је подсећао на замак.[19] Међу фортификоване дворове могу се убројати и Звечан (крај 13. и почетак 14. века), Јелач и Маглич, који је био утврђена резиденција архиепископа Данила II. Измењене политичке прилике у другој половини 14. века довеле су до великих промена у организацији дворова.[20] Двор се смешта у замак који постаје главни модел резиденције. Смештање двора у оквире утврђења уочава се и у Крушевцу и Сталаћу. [21] У Крушевцу је првобитни резиденцијални комплекс са дворском црквом Лазарицом накнадно опасан бедемима. Двор деспота Стефана Лазаревића у Београдској тврђави најсложенији је пример српске утврђене владарске резиденције. [21] Резиденција деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву била је последњи у низу утврђених владарских боравишта. Обухватала је простор Малог града Смедеревсског утврђења. И властеоски дворови су се структурално претварали у дворове у утврђењу.

Урбана резиденција је био трећи тип владарских резиденција у средњовековној Србији који се јавља крајем 13. и почетком 14. века. У 12. и током највећег дела 13. века боравак владара у градској средини није био уобичајен[22], али током 13. и у 14. веку број градских центара у српској средњовековној држави значајно се повећао. Градови освојени од Византије — Скопље, Прилеп, Сер и Охрид, постајали су места боравка српских владара. У појединим случајевима преузимане су већ постојеће резиденције (Сер) док је у другим изграђиван нов двор (Прилеп). Примери палате у граду су митрополитски двор у Београду и палата српских деспота у Будиму.10

Како за све европске средњовековне владаре, па тако и за српске, било је карактеристично често мењање места боравка. Владар је ишао у редовне обиласке земље ради вршења владарских функција и равномерног трошења ресурса на бројним поседима које је имао. Такође је било уобичајно да владар приликом великих празника посећује неко познато светилиште или задужбину својих предака. Због свега овога постојао је низ привремених владаревих боравишта у којима су се налазили успутни дворови на којима би владар боравио. [23] У појединим манастирима постојали су посебни објекти намењени за боравак владара или других истакнутих достојанственика. [24] Уколико би се двор зауставио на месту где нема двора, владар би боравио у шатору где би такође успоставио свој двор. Места кроз која је пролазио владар и његова пратња имала су обавезу да обезбеде људску и сточну храну као и пренос терета, и те обавезе су се звале оброк, позоб и понос.

наставља се

Luna.* · **Poslato:** 02 Jun 2012, 20:27

-4-

Структура дворског комплекса

Црква светог Стефана у Крушевцу — Лазарица, задужбина кнеза Лазара и дворска црква при његовом двору у Крушевцу.

Двор је представљао скупину здања, различите намене и архитектонских решења. Делови двора намењени за репрезентацију и вршење владалачких дужности били су солидније грађени и луксузније опремљени од оних делова намењених за приватне потребе. [25] Сакрални простор резиденције представљао је границу између јавног и приватног простора. [26] Мале цркве, тзв. придворице, биле су намењене за испуњавање верских потреба становника резиденције, али су у случају потребе могле послужити и за јавне церемоније.11 Пракса изградње придворица била је настављена и на територији Моравске Србије. Црква Лазарица у Крушевцу била је модел за низ каснијих придворица.[27] Смедеревски дворски храм био је последњи у низу придворица у владарским дворовима, а цркве исте намене постојале су и у властеоским дворовима.

Главна јавна просторија у двору била је велика дворана која се најчешће издвајала као посебна грађевина.[26] За средњовековне прилике у питању су биле веома простране одаје површине преко 100 м2 . У њима се одвијао јавни живот двора — одржавање гозби и светковина, примање посланика и сл. Ова просторија је била уређивана с посебном пажњом. Унутрашњост је обично била украшена засторима и скупоценим тканинама[28], док су се за загревање оваквих просторија користили камини или зидане пећи. За живот двора значајне су биле и просторије које су служиле за складиштење намирница. Резерве намирница обично су чуване у приземљу дворских просторија док су кухиња и штала по правилу биле иу издвојеним објектима.

Посебан део двора чиниле су приватне одаје владара и његове породице.[28] То су биле просторије мањих димензија, које су служиле за спавање и где је постеља била главни део намештаја. Загреване су на сличан начин као и главне одаје. Намештај се састојао од разних шкриња, седишта и столова. Одржавање личне хигијене обављано је у личним одајама, најчешће тамо где се спавало. Нису постојале посебне просторије које би служиле као купатила. Постојали су различити санитарни одводи.

Поједини дворови српских владара и властелина имали су у свом саставу и библиотеку. Познато је да су за дворску библиотеку Ђурђа Бранковића набављане и преписиване књиге, а неке од њих идентификоване су у различитим рукописним збиркама

наставља се

Forum Srbija

Vesti - kultura

Ko je OnLine