Tvrdjave i utvrdjeni gradovi

Janja · **Pridružio se:** 22 Jun 2011, 11:18 **Postovi:** 13756

Београдскa тврђавa

Историја Београдске тврђаве

«...нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд...»

Деспот Стефан Лазаревић

ПОЧЕЦИ НАСТАЊИВАЊА

Стратешки повољан положај гребена смештеног на ушћу Саве у Дунав, који доминира околином и пружа услове за контролу над равницом према северу и западу, искоришћен је за настањивање још од праисторијских времена. Судећи по археолошким налазима на платоу Горњег града Београдске тврђаве, прво насеље основано је током неолита.

СИНГИДУНУМ

Важне промене на ушћу Саве у Дунав одиграле су се насељавањем Келта у време после неуспелог похода на Делфе 279. године пре н.е. Дошавши на подручје око Дунава под вођом Батантом, Келти-Скордисци су се најпре срели са илирским племеном Аутаријата и другим трачким и илирским племенима. Присуство два различита етничка елемента одразило се и на име града: Сингидунум је сложеница од трачког или дачког племенског имена Синги и келтског дунум, што значи град. Одлични ратници, Келти су по настањивању развили земљорадњу, грнчарство и већ средином II века пре н.е. ковали новац. Археолошким истраживањима утврђено је да се келтски Сингидунум није налазио на простору Горњег града Београдске тврђаве, већ на простору данашње Карабурме.

РИМСКИ ВОЈНИ ЛОГОР

Почетком I века, највероватније између 6. и 11. године нове ере, све чешћи напади варварских племена на гребен крај ушћа Саве у Дунав довели су до оснивања првог римског војног логора. Почетком II века Сингидунум постаје седиште легије IV flavie. Због својих ратних успеха, ова легија добила је надимак felix – срећна. Прво римско утврђење било је земљано-палисадног типа, да би потом био изграђен утврђени војни логор – каструм. Каструм је био правоугаоне основе, дужине 560 m и ширине око 350 m, и налазио се на простору данашњег Горњег града са делом Калемегданског парка до Париске улице. Делови римских бедема са остацима четвороугаоне куле откривени су испод слојева каснијих фортификација и данас се могу видети на североисточном бедему Горњег града. За владе цара Хадријана (117–138 године) Сингидунум добија статус муниципија – насеља са ограниченом градском самоуправом. Статус колоније, насеља са потпуним римским грађанским правима, добио је између 211. и 287. године. Поделом Римског царства 395. године Сингидунум улази у састав Источног римског царства – Византије.

СЕОБА НАРОДА И ВИЗАНТИЈСКИ СИНГИДУНУМ

На раскрсници путева, Сингидон – како Византинци називају град на ушћу Саве у Дунав – био је незаобилазно место преко кога су пролазили или се задржавали многобројни народи у време Велике сеобе. Под вођством Атиле 441. године Хуни су продрли на Балкан уништивши читав низ градова, међу њима и Сингидон. После Атилине смрти држава Хуна се распала, а на простор Сингидона насељавају се племена Источних Гота, Гепида, Сармата. Вођа Острогота Теодорих осваја Сингидон 471. године и држи га пуних 17 година, до свог одласка у Италију. По одобрењу византијског цара Анастасија I на територији Сингидона насељавају се и Херули. Схватајући значај пограничних градова у борби против варвара, цар Јустинијан I (527–565) почиње обнову Сингидона нешто пре 535. године. Прокопије, Јустинијанов дворски писац, бележи да је цар опасао Сингидон чврстим бедемом и да је цео град изнова подигао тако да је он постао «велике хвале достојан град».

СЛОВЕНСКИ БЕОГРАД

Византијски цар и историчар Константин Порфирогенит бележи да су око 630. године Срби стигли до Сингидунума на путу ка подручјима Балкана где ће се населити. Белина кречњачког гребена, са остацима рановизантијске тврђаве, грађене од камена истог геолошког састава и боје, јасно се истицала у околном пејзажу и, нема сумње, одредила словенско име града: Бели град – Београд. Када је на рушевинама античког града настао словенски град нема поузданих података, али се претпоставља да се то десило на прелазу из VIII у IX век. Словенски облик имена града, Београд, први пут се среће 16. априла 878. године у писму папе Јована VIII бугарском кнезу Борису. Папа помиње да се на челу београдске епископије налази Словен Сергије.

ВИЗАНТИНЦИ, УГАРИ, БУГАРИ И КРСТАШИ У БЕОГРАДУ

Београд се током IX и X века налазио под влашћу Бугара, а у XI и XII веку држе га Византинци. У овим немирним временима више пута је рушен и обнављан. Преко територије Београда у неколико наврата прошла је многобројна и разнолика крсташка војска. После крсташких најезди 1096. и 1147, у Трећем крсташком рату 1189. године Београд је био стециште крсташке војске Фридриха I Барбаросе. Поновним успостављањем границе на Дунаву за време Манојла I Комнина (1143–1180) Византијско царство доказује своје интересовање за Београд обнављањем утврђења града. Изграђено је више кула и бедема према начелима византијске војне архитектуре, као и кастел у Горњем граду, који је имао облик делтоида дужине око 135 m и ширине око 60 m. Током читавог XIII века Београд се са мањим прекидима налазио у рукама Угара.

СРБИЈА И БЕОГРАД

Српски краљ Драгутин се на сабору у Дежеву 1282. године одрекао престола у корист свог млађег брата Милутина и добио је на управу део српске земље. Драгутин је био ожењен Катарином, кћерком угарског краља Стефана V, од кога је средином 1284. добио на управљање Мачву са Београдом. Подаци о Београду у овом периоду су веома оскудни. Поуздано се зна да је византијска принцеза и српска краљица Симонида учинила посету Београду, највероватније 1315. године. Том приликом Симонида се поклонила икони пресвете Богородице, која се сматрала чудотворном и која је била највећа градска светиња још од седамдесетих година XI века. Београд је био српски до Драгутинове смрти 1316. године. Краљ Милутин је марта 1316. запосео област којом је управљао Драгутин и држао је све до 1319. године, када су Угари предузели офанзиву и освојили Београд. Иако су потоњи српски владари, цар Стефан Душан и кнез Лазар у неколико наврата ратовали са Угарима, ситуација се није битно изменила – Београд се до почетка XV века налазио у рукама Угарске.

БЕОГРАД – ПРЕСТОНИЦА СРПСКЕ ДРЖАВЕ

После битке код Ангоре (1402) Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, добио је од византијског цара титулу деспота, а од угарског краља Жигмунда Београд на управљање. Тако је, дипломатским путем, 1404. године Београд први пут постао престоница српске државе – њено војно економско и културно седиште. Пошто је, по речима Константина Филозофа, град био «разрушен и запуштен», деспот је одмах приступио обнови затечених утврђења, а потом и изградњи нових градских бедема и кула. Београд је био подељен на две целине: Горњи и Доњи град. Град је био окружен двоструким зидинама са кулама и јарком са копнене стране. У Горњем граду, на месту старог византијског кастела, деспот је саградио замак, посебно утврђен зидом с кулама и ровом, у који се улазило преко покретног моста. Унутар замка налазио се двор, једна наспрам друге велике кула Небојша и Бојша, куће властеле, капела, библиотека и ризница. За владе деспота Стефана Лазаревића Београд је доживео свој економски и културни процват. После смрти деспота Стефана 1427. године Београд поново долази у руке Угара који, због све чешћих напада турске војске, ојачавају и дограђују тврђаву.

ТУРСКИ БЕОГРАД

Panorama Beograda sredinom 16. veka
Autor: Autor nepoznat

Београд се први пут одбранио од турског напада 1440. године. Велики поход на Београд предузео је султан Мехмед II, освајач Цариграда, 1456. године. После велике борбе на рекама, у којој су се посебно истакли Срби шајкаши, и на копну, Београд је успео да се одбрани и постао «Antemurale Christianitatis», тј. бедем хришћанства. Приликом треће опсаде Београда, 1521. године, султан Сулејман Величанствени успео је да заузме град. Београд је тада постао важно турско упориште за њихове даље продоре ка седишту Европе. Градско поље испред Тврђаве Турци су називали Калемегдан (кале град и мегдан поље), а брег на коме је подигнута Тврђава називали су фићир баир – брег размишљања. Од многобројних турских грађевина на Београдској тврђави до данас је остала сачувана чесма Мехмед-паше Соколовића из друге половине XVI века и турбе Дамад Али-паше из XVIII века.

БАРОКНИ БЕОГРАД

Opsada Beograda 1688. godine
Autor: Johan Baptista Gump

После готово два века турске управе, Аустрија је завладала Београдом 1688. године и одмах отпочела радове на изградњи модерне тврђаве по пројекту инжењера Андреја Корнара. Турци су, међутим, град поново заузели већ 1690. године. Приликом опсаде турска бомба погодила је једну кулу у замку Горњег града, пожар је захватио барутни магацин, а експлозија је била толико јака да је замак деспота Стефана Лазаревића потпуно срушен, при чему је страдало преко хиљаду људи. Турци су по освајању наставили радове на обнови утврђења по пројекту Корнара, пошто је он прешао у њихову службу. Од 1717. до 1739. године Аустрија је поново заузела Београд и одмах приступила изградњи нових бедема с бастионима и земљаним насипима. Радове је водио пуковник Никола Доксат де Морез.

Mancinijeva opsada Beograda
Autor: Mancini

Београдска тврђава је постала једно од најјачих војних упоришта у Европи. Ипак, Београдским миром 1739. године Турска добија град без борбе. На основу једне одредбе овог мира Аустрија је морала да поруши сва новоизграђена утврђења. Још једном је Аустрија успела да освоји Београд октобра 1789. године. Свиштовским миром 1791. године Аустријанци напуштају Београд, а јаничарима се забрањује улазак у Београдски пашалук.

БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА У НОВО ДОБА

Panorama Beograda u prvoj polovini 19. veka
Autor: Johan Georg Fridrih Popel

Почетком XIX века, после убиства заповедника београдског града Хаџи Мустафа-паше, јаничари су успоставили своју власт у граду и околним селима. Јаничарска страховлада и догађаји око сече кнезова довели су до буђења националне свести и подизања Првог српског устанка 1804. године на челу са Карађорђем Петровићем. Устаници су крајем 1806. освојили варош, а почетком 1807. и Тврђаву. После пропасти устанка 1813. године Турци поново господаре Тврђавом до свог коначног одласка из Београда. На Калемегдану је турски командант Београда предао кључеве града кнезу Михаилу Обреновићу 6/19. априла 1867. године. Турске војничке страже замењене су српским војницима, а поред заставе Турске подигнута је и застава Србије. После овог периода Тврђава губи значај војног упоришта.

Panorama Beograda sa saraorima
Autor: Popel Johan Georg.

Године 1869. започели су први радови на уређењу градског поља – Калемегдана. Марта 1891. просецане су стазе и посађено дрвеће, а 1903. године изграђене је Мало степениште, према Француској улици, по пројекту Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији, а 1928. године и Велико степениште по пројекту архитекте Александра Крстића. У Првом светском рату порушене су све старе грађевине унутар зидина, док су бедеми Тврђаве знатно оштећени. Између два светска рата парк добија данашњи изглед. Урађено је савско шеталиште са Великим степеништем на путу према Краљ капији и новоподигнутом споменику «Победник». Тада започињу и прва археолошка истраживања Тврђаве која у континуитету трају до данас. Од 1946. године Београдска тврђава и Калемегдан стављени су под заштиту државе.

БЕОГРАД У ТРЕЋЕМ МИЛЕНИЈУМУ

Живот на гребену над ушћем Саве у Дунав у континуитету траје више од два миленијума. Пуних шест векова протекло је од времена када је Београд, први пут у својој историји, постао престони град. Језгро око кога се до данас оформила двомилионска агломерација представљају Београдска тврђава и Калемегдански парк. Они чине јединствену просторну целину на којој су јасно видљиви остаци Тврђаве, подељене на Горњи и Доњи град, са два јасна стилска обележја – елементи средњовековне архитектуре прожимају се с доминантним барокним решењима карактеристичним за XVIII век. Калемегдански парк, Велики и Мали, настао на простору некадашњег градског поља, место је одмора и уживања. Заједно, Београдска тврђава и Калемегдански парк, представљају споменик културе од изузетног значаја, место одржавања многобројних спортских, културних и уметничких манифестација, место забаве и разоноде свих генерација Београђана и поново све бројнијих посетилаца града.

izvor-beogradska tvrdjava

G o o g l e

Janja · **Pridružio se:** 22 Jun 2011, 11:18 **Postovi:** 13756

Земунска тврђава

Остаци бедема и једне од кула

Земунска тврђава потиче из раног средњег века (извори је помињу већ у IX веку) и смештена је на данашњем Гардошу. Од некадашњег утврђења се очувала само четвороугаона цитадела, у чијем средишту је 1896. године подигнута тзв. Миленијумска кула, данас познатија као Кула Сибињанин Јанка.

Земунско утврђење се први пут помиње у IX веку, а крајем XI века је страдало под налетом крсташа Првог крсташког похода. Током прве половине XII века, често се помиње у вези са византијско-мађарским ратовима, а византијски хроничар Јован Кинам наводи да су Мађари 1127. године заузели Београдску тврђаву и од њеног камења подигли Земунски Град. Касније је Манојло I Комнин (1143—1180) заузео земун и разрушио га (1151), а његово камење је пренео преко Саве и обновио Београд. Османлије су тврђаву разориле 1397. године, када и оближњу Београдску тврђаву. Земун је 1411. године мађарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387—1437) дао деспоту Стефану Лазаревићу (кнез 1389—1403, деспот 1403—1427), 1441. године је предат Ђурђу Бранковићу (1427—1456), а у њему је 11.08.1456. године, од последица рана задобијених током одбране Београда, преминуо Јанош Хуњади (Сибињанин Јанко). У склопу напада на Београд 1521. године, Османлије су опселе и Земун, који је заузет 12.07. после јаког отпора који су пружили његови браниоци предвођени Марком Скоблићем. Само утврђење се помиње 1609. године, а током XVIII века је већ било у рушевинама.

Данас је од некадашње утврђења очувана квадратна цитадела, смештена на крају велике лесне заравни изнад Дунава. Приближне дужина њених страница, са кулама, износи око 45 метара. У сваком од четири темена цитаделе, окренута ка странама света, налазе се остаци великих кружних кула

wikipedia

Janja · **Pridružio se:** 22 Jun 2011, 11:18 **Postovi:** 13756

Niška tvrđava

Turska tvrđava je izgrađena na ostacima antičkog i srednjovekovnog utvrđenja. U antičkom periodu niško utvrđenje se pominje kao snažan kastrum, za koji rimski istoričar 6. veka, Amijan Marcelin, tvrdi da je "više puta opsedan, ali se nikada nije predao niti bi osvojen". Rimska tvrđava od kamena sagrađena je verovatno oko polovine 2. veka, kada je u Nišu bila smeštena Prva kohorta Dardanaca. Sredinom 2. veka Niš se prvi put pominje u izvorima. U Geografiji Klaudija Ptolomeja, Niš je zapisan među četiri najveća grada Dardanije. Na prelazu iz 2. u 3. vek Niš dobija status municipija-samoupravnog grada. U 4. veku Niš je stecište rimskih careva. Ovde je rođen car Konstantin Veliki (306-337), za koga anonimni pisac kaže da je "ovaj grad veličanstveno ukrasio", na Medijani podigao svoj "dvor", a tvrđavu dogradio. U Nišu borave 340. godine i Konstantinovi sinovi - Konstans i Konstancije. Ovde je 350. godine abdicirao uzurpator Vetranion, a 361. duže boravi car Julijan. I konačno, 365. godine, u Medijani borave braća Valentijan i Valens. Ovaj dobro utvrđeni rimski grad, prema Priskovom zapisu, do temelja su porušili Huni 441/442. godine.

Rimsku tvrđavu obnovio je posle 530. godine vizantijski car Justinijan I (537-565). Istoričar Prokopije kaže da Justinijan Niš "utvrdi i učini neosvojivim za neprijatelja". Obnovljeno niško utvrđenje je već 550. godine bilo prvi put na udaru Slovena. Njihovi prodori ka Solunu i Carigradu, preko Niša, zabeleženi su 578, 579, 584, 586. i 587. godine.

Sloveni su osvojili Niš oko 615. godine. Opustošen i većim delom napušten od romejskog stanovništva, Niš je prepušten Slovenima. Time započinje srednjovekovno razdoblje grada. A već u 10. veku niško utvrđenje poprima sve karakteristike srednjovekovne tvrđave.

Tokom 6. veka Niš i njegovo utvrđenje se više puta pominje u izvorima. U povelji vizantijskog cara Vasilija II Ohridskoj arhiepiskopiji 1020. godine zapisana je i Niška episkopija. U leto 1040, za vreme ustanka Petra Odeljana protiv vizantijske vlasti, Niška tvrđava je neko vreme bila u vlasti ustanika. Horde Pečenjega su od 1048. do 1050. i 1080. godine opsedale Nišku tvrđavu i pljačkale okolinu. U leto 1072. ugarski kralj Solomon osvaja Niš i odnosi ruku sv. Prokopija, a septembra ustanička vojska osvaja grad i boravi u njemu do decembra 1072. Kada su 1096. godine krstaši prvo pohoda prošli kroz Niš, opisuju da je bio bolje utvrđen od Beograda i da je opasan "jakim zidinama i kulama".

Prvi pisani izvor o obnovi srednjovekovne Niške tvrđave potiče iz 1165. godine, kada vizantijski istoričar Honijat navodi da je car Manojlo I Komnin (1143-1180) "i sam Niš okružio zidovima". Srpski izvori beleže da je veliki župan Stevan Nemanja prodro 1183. u "slavni grad Niš" i do temelja ga porušio, a 1186. godine osvojio ga je od Vizantije i obnovio, primivši u Nišu 1189. nemačkog cara Fridriha I Barbarosu. Vizantija ga ponovo osvaja 1190. godine Srpski kralj Stefan Prvovenčani pominje se u Nišu od 1214. do 1215. godine. Posle toga, kroz čitav 13. vek, u izvorima nema pomena o gradu, verovatno je bio pod vlašću Bugara.

Posle bitke kod Velbužda 1330. godine, kada je Stefan Dečanski potukao bugarskog cara Mihajla Šišmana, Niš je ponovo ušao u sastav Srbije. U doba kneza Lazara (1371-1389) Niška tvrđava je bila obnovljena, a 1386. Niš su prvi put osvojili Turci, a Tvrđavu razorili. U doba srpske despotovine, od 1402-1427, despot Stefan Lazarević je osvojio Niš i obnovio Tvrđavu. Bila je to poslednja obnova srednjovekovnog niškog utvrđenja, pošto je Niš 1428. godine konačno potpao pod tursku vlast. Na samom početku turske vlasti - Niška tvrđava je dva puta stradala. Novembra 1443. godine udružena srpsko-ugarska vojska, predvođena despotom srpskim - Đurđem Brankovićem i Jankom Hunjadijem, oslobodila je Niš i prodrla do Sofije, a u povratku, januara 1444. godine, ponovo je prošla kroz Niš. Despot Đurađ i Hunjadi su 1454. ponovo prodrli do Niša, rušeći ga i paleći.

Turci nisu obnavljali srednjovekovnu tvrđavu. Austrijanci su, osvojivši Niš 1690. godine, na ostacima srednjovekovnog utvrđenja sagradili dva jaka bastiona. Tokom poslednje decenije 17. veka, Turci su na nekoliko mesta samo ojačali bedem. Tek gubitkom Beograda 1717, u Austro-turskom ratu i premeštanjem vojnog i upravnog sedišta u Niš, Turci su 1718. godine izgradili, za samo godinu dana, zemljano utvrđenje Hisar. Bilo je većih dimenzija od današnje Tvrđave i imalo je izgled trougla, obuhvatajući i Beograd mahalu. Zemljani bedem Hisara posedovao je sedam bastiona, a duž bedema rov, širine 3,50 m, napunjen vodom iz Nišave. U Hisar se ulazilo na tri kapije. Izgled Hisara je sačuvan na tzv. Italijanskom planu iz 1719. godine. Bedemi današnje Tvrđave izgrađeni su od februara 1719. do juna 1723. godine.

Izgradnja
Današnje utvrđenje je artiljerijskog tipa i podigle su ga Osmanlije u periodu od 1719. do 1723. godine na prostoru antičkog i srednjovekovnog utvrđenja.

Sultanovom poveljom od 19. februara 1719. odlučeno je da se u Nišu izgradi jaka tvrđava. U proleće iste godine otpočeli su radovi po projektu glavnog arhitekte Mehmed age i njegovog brata Mustafa age, glavnog organizatora radova. Prve godine gradnje, 1719. godine, angažovao je više desetina hiljada spahija iz deset sandžaka Rumelijskog beglerbegluka, a 1722. godine iz 14 sandžaka. Poslednje godine gradnje bedema, 1723, dovedeno je 40 majstora kamenorezaca iz Carigrada, a bedem je zidalo 400 zidara. Završetak radova obeležen je svečanostima i postavljanjem ploče sa zapisom na Stambol kapiji, juna 1723. godine.

Kao i svako artiljerijsko utvrđenje, današnja Niška tvrđava ima poligonalnu osnovu, sa sedam nejednakih strana i četiri velike kapije (Stambol vrata, Beogradska vrata, Vodena ili jagodinmalska vrata i Vidinska vrata), jednom malom kapijom (tzv.poterna vrata, „vratanca“ kojima se izlazi u gradske rovove) i osam bastionih terasa. Sa bedemima dužine 2.100 m koji su široki 3 m, a visoki 8 m tvrđava zahvata površinu od 22 ha, 80 ari i 52 m².[9]

Do 1878. unutar tvrđave su se nalazile dve četvrti koje su se zvale;

* Hunkar (careva) mala sa istočne starne - desno od Stambol kapije u kojoj je bio smešten „vladalački deo“, Mithad pašin dvor, komanda turskog garnizona i
* Edirne Bali-mala kao unutrašnji deo varoši sa mnogo kafana, bakalnica, bozadžinica, kovačnica, veći broj kolarski i drugig zanatskih radnji i svakojakih drugih turskih „prčvarnica“.

U tvrđavi su se nalazile i tri velike turske džamije od ukupno 13 koliko ih je 1878. bilo u Nišu;

* Hamaz-begova ili Niška džamija, smeštena u četvrti Balija Jedrence, nedaleko od Beogradske kapije, sa leve strane glavne gradske ulice (koja se poklapa sa današnjom glavnom tvrđavskom stazom, na početku uspona)
* Jedrenjanina Bali-bega džamija (rekonstruiosana 1976/77 godine) bez minareta, nalazi se i danas u Tvrđavi. Uz ovu džamiju Mithad paša izgradio je i biblioteku koja je radila do 1877.
* Treća džamija o kojoj se danas ništa ne zna, a nalazila se na najuzvišenijem delu Tvrđave.

Unutar tvrđavi su se nalazile i arhitektonski interesantna - sahat i vatrogasna kula i veliki broj drugih građevina koje su nakon oslobođenja srušene.

Nakon oslobođenja tvrđava ima čisto vojnu ulogu do 1950. godine kada se vojska povlači iz tvrđave i od tada ostaje samo istorijski značaj i postaje šetalište sa značajnom kulturnom ponudom.

Tokom svoje viševekovne istorije, prvobitna niška Tvrđava na čijem prostoru se nalazi današnja turska Trvrđava, bila je u posedu mnogih država, počevši od Rimljana čiji se car Konstantin rodio nedaleko od današnjeg Niša, preko Stefana Nemanje koji je u njoj neko vreme držao svoju prestonicu krajem XII veka do Osmanlija koje su je zauzele 1395. godine. U sklopu tvrđave se danas nalazi brojni turistički sadržaji, prodavnice suvenira, likovne galerije, ugostiteljski objekti i letnja pozornica koja predstavlja svojevrstan kulturni centar grada tokom letnjih meseci.

Niška tvrđava

01. Južna stambol kapija (glavna kapija)
02. Zapadna beogradska kapija
03. Severna vidin kapija
04. Jugoistočna jagodinska kapija
05. Vodena kapija
06. Niše – svodne prostorije u nizu
07. Hamam – tursko kupatilo
08. Arsenal – (danas: paviljon galerija)
09. Džamiji Bali bega – (danas: galerija Salon 77)
10. Barutane, sagrađene su 1720. do 1723.godine
11. Istorijski arhiv, zgrada sagrađena 1890. godine za potrebe 12. Kartografskog odeljenja srpske vojske
13. Kompleks Pašinog konaka - (danas: JKP Mediana)
14. Apsana – zatvor
15. Mazulana – kovačnica
16. Spomenik knjazu Milanu Obrenoviću, oslobodiocu Niša 1877.godine
17. Spomen kosturnica, podignuta 1931.godine na mestu streljanja i vešanja učesnika Topličkog ustanka iz 1917.godine
18. Planinarski savez
19. Lipidarijum ili zbirka kamenih antičkih i epigrafskih spomenika, skulptura i detalja arhitektonske plastike,
20. Letnja pozornica
20. «Rovče», tereni za male sportove po celoj dužini postojećeg rova
21. Meteorološka stanica
22. Rimska palata sa oktogonom

Nis cafe

Janja · **Pridružio se:** 22 Jun 2011, 11:18 **Postovi:** 13756

Велики и Мали Петрич

Општина: Урошевац
Место: Неродимље
Надлежност: Републички завод за заштиту споменика културе – Београд
Територијално надлежни завод: Канцеларија за очување културне баштине на Косову и Метохији
Категорија: Непокретно културно добро од изузетног значаја
Врста: Споменик културе
Период изградње: 1300/1400

Остаци средњовековних градова Велики Петрич и Мали Петрич налазе се код села Горња Неродимља, западно од Урошевца, на Косову и Метохији.
Оба града подигнута су на врховима тешко приступачних брда, изнад ушћа Големе и Мале реке. Намена ових утврђења била је да штите путеве и дворац српских владара у Неродимљи.
Основа Великог Петрича је овалног облика, са две куле на западном и јужном бедему и једном великом округлом кулом у самом утврђењу. Поједини бедеми сачувани су и до 4 м висине. Мали Петрич је потпуно у рушевинама.

wwwheritage

Janja · **Pridružio se:** 22 Jun 2011, 11:18 **Postovi:** 13756

Вишеград

Вишеград је утврђење које доминира на брду изнад манастира Св. Арханђела, а познат је и као Призренац или Горњи град. Бедеми утврђења су били ојачани са четири или пет кула. Североисточна кула је највећа и најбоље очувана, а имала је функцију донжона. У унутрашњости града истражени су остаци цркве Св. Николе, која се помиње у повељи краља Милутина, као и неколико других грађевина.

spomenici kulture.sanu.rs

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Врдничка кула

Први пут као насеље Врдник се помиње 1315. године. У средњем веку имао је тврђаву и варош. Према угарским и папским документима помиње се под именом Castrellum Rendek или Rendek. Градски зид опасивао је подграђе. Од старог средњовековног града најбоље је очувана бранич кула у облику потковице, висине осамнаест метара. Врдничка кула припада грађевинама средњовековне војничке архитектуре и представљала је важну стратешку и одбрамбену тачку. Новија истраживања указују на постојање римских темеља овог важног утврђења. Усамљена кула одолела је времену и људима и једини је остатак некада моћног врдничког града. У народу је о њој сачувана легенда, управо та легенда послужила је доктору Јовану Суботићу књижевнику да напише истоимену баладу.

И сад стоји над Врдником кула,
близу беле цркве Раванице,
у лепоме Срему китњастоме,
стоји сама, упола сурвана.

Др Јован Суботић

Туристичка организација општине Ириг

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Вршачка кула

Са источне стране града Вршца, на брегу познатом под именом Кула, на 400 m надморске висине, налазе се остаци мањег средњовековног утврђења издуженог облика, чији су бедеми прилагођени облику платоа ширине 18, а дужине 46 m. Утврђењем доминира кула висине 19,85 m која се налази у источном делу платоа. Њена основа је у облику неправилног правоугаоника спољних димензија 13,80x11 m. Зидови дебљине до 3,90 m грађени су од ломљеног камена у кречном малтеру. Кула је имала приземље и три етаже. Остаци пећи са два ложишта и димњаком, очувани на трећој етажи, упућују на њену стамбену функцију. Оштећења на кули санирана су 1894. и 1933, истраживачки радови мањег обима извођени су 1952, 1970. и 1983, а конзерваторски 1965–66. Систематска археолошка истраживања унутар бедема започела су 1997. и трајала у континуитету до 2002. и, по мишљењу аутора, недвосмислено показала да су у питању остаци дворца који је саграђен у првој половини 15. века, а у функцији остаје до 1522. Откривени су бедеми, ширине 1,60 m, преградни зид у пуној дужини од 18,20 m, кружна кула на западном делу и објекти у унутрашњости, међу којима се истиче цистерна у подножју донжон куле. Археолошка истраживања су пратили конзерваторски радови.

Spomenici kulture u Srbiji

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Petrovaradinska tvrđava

Petrovaradinska tvrđava se nalazi u Novom Sadu, Srbiji, u mestu Petrovaradin na obali Dunava i obroncima Fruške gore.

Kamen temeljac je položio austrijski princ Kroj. Izgradnja tvrđave, po projektu francuskog vojnog arhitekte Sebastijana Vobana, trajala je punih 88 godina, sve do 1780. Izgradnju su vodili austrijski vojni arhitekti. Tvrđava je izgrađena na 112 hektara, na uzvišenju koje dominira okolinom. Bila je neosvojiva za ondašnju ratnu tehniku i već tada je dobila naziv Gibraltar na Dunavu. Kao isključivo vojni objekat, Petrovaradinska tvrđava služila je sve do 1948. godine. Pod zaštitu države stavljena je 1951. godine, od kada predstavlja kulturni i turistički objekat. Pored muzeja, arhiva i niza umetničkih ateljea, poslednjih godina na Petrovaradinskoj tvrđavi održava se muzički festival "Egzit".

Praistorija

Prema ranijim saznanjima, na Petrovaradinskoj tvrđavi prvo ljudsko naselje postojalo je još 4500. godina pre nove ere ali nakon arheoloških otkrića na samom početku istraživanja istorija ovog prostora pomerena je na period 19.000-15.000 godina pre nove ere. Zahvaljujući tome znamo da čovek u kontinuitetu nastanjuje prostor Petrovaradinske stene od praistorije do danas, pa čak i paleolitu kada su se ljudska staništa uglavnom nalazila u pećinama.

Istraživanjem ostataka naselja iz mlađeg bronzanog doba (3000 godina pre nove ere) arheolozi su pronašli i bedeme pojačane koljem i palisadama iz tog perioda koji svedoče da je još u vreme tzv. vučedolske kulture postojalo utvrđeno naselje. O tome postoje brojni

Srednji vek

Posle eneolita na Petrovaradinskoj steni su se smenjivale različite kulture. Oko stote godine pre nove ere ove prostore naseljavaju Kelti koje sto godina kasnije smenjuju Rimljani koji utvrđivanjem granice na Dunavu grade tvrđavu Kuzum (lat: Cusum) koju će u petom veku razoriti Huni. Polovinom XIII veka skoro na istom mestu naseljavajcu se katolički monasi iz reda " cistercita" ( lat. 'ordo cisterciensis'). Dozvolom ugarskog kralja Bele IV grade manastir koji nazivaju Belakut. Manastir je nakon provale Tatara utvrđen.

Veći značaj tvrđava dobija sa povećanom opasnošću od novoh osvajača - Turaka Osmanlija. U Petrovaradinu često je boravio mađarski kralj Matija Korvin. Tu je 1463. godine sklopio ugovor sa Mletačkom republikom i istovremeno razgovarao sa vlastelom oko odbrane od Turaka. Godine 1475. godine Korvin donosi odluku da zarati sa Turcima. Mađarski kralj Vladislav II takođe posećuje Petrovaradin gde raznim olakšicama podstiče napore da se sakupi više radne snage na opravkama kula i bedema. Nadbiskup Petara Varadi 1501. godine uz velike napore uspeva da obnovi tvrđavu.
Izgled Petrovaradinske tvrđave u srednjem veku

Tvrđava se sastojala iz dva dela - spoljašnjeg i unutrašnjeg. Glavna kapija spoljašnjeg zida koja je imala mali pokretni drveni most sagrađena je tokom XV veka. Ispred spoljnog zida tvrđave nalazio se dubok rov. Spoljni zid je samo sa istočne strane imao sve polukule ojačane potpornim stubovima. Od spoljne kapije vodio je put prema kapiji unutrašnje tvrđave koja je bila pravougaonog oblika. Istočni zid unutrašnje tvrđave je bio zajednički zid sa spoljašnjim zidom. Gde su bili spojeni bio je ojačan polukulama. Ovaj zid je takođe bio pojačan potpornim kosim stubovima a na zapadnoj strani je imao dve polukule kao pojačanje. U sredini unutrašnje tvrđave nalazila se crkva čija je apsida bila okrenuta ka istoku. Sa obe strane crkve nalazili su se okrugli rezervoari za vodu. U severozapadnom delu unutrašnje tvrđave nalazila se komandantova palata. Na levoj obali Dunava nalazio se mostobran oko koga je bio rov ispunjen vodom. Na zapadnoj strani zida mostobrana nalazila se kula za artiljerijsku bateriju sa pet otvora za topove. Na severnoj i južnoj strani zida nalazile su se kapije.

U svom zapisu Evlija Čelebija o Petrovaradinskoj tvrđavi kaže:

„Grad Varadim leži na obali reke Dunav, njegova citadela ima šestougaoni oblik a nalazi se na jednom visokom brdu koje se diže nebu pod oblake. To je nepristupačan, čvrst i u istinu star grad... Grad ima sedam velikih kula, svi bastioni izgrađeni su skladno... U tvrđavi ima svega dve stotine daskom pokrivenih kuća bez ograda i bašta, zatim Sulejman-hanova џamija, skladište municije i žitni ambari... Na jugoistočnoj strani nalaze se samo bregovi i po njima sve sami vinogradi.“

Novi vek
Vladavina turaka

Godine 1525. u Petrovaradinskoj tvrđavi bilo je svega 1000 konjanika i 500 pešaka da bi se krajem godine taj broj povećao na 4000 vojnika. Pred opasnošću od Turaka zapovedništvo nad Petrovaradinom preuzeo je Pavle Timori, raniji zapovednik Budimskog grada. Njegovi zahtevi za pojačanjem u vojsci i novcu nisu stizali. Umesto od pomoći, od kralja Lajoša II, stiže samo uputstvo da se sa glavnim snagama prebaci na levu obalu Dunava a zapovedništvo nad tvrđavom prepusti Đorđu Alapiju. Pod zidine Petrovaradina 13. jula 1526. godine stigla je turska vojska jačine 40.000 ljudi predvođena velikim vezirom Ibrahimom. Sultan Sulejman Veličanstveni se sa glavninom svojih snaga ulogorio kod Iloka. Nakon dvonedeljne opsade i uz upotrebu minskog napada turci su uspeli da osvoje tvrđavu čiji su gotovo svi branioci poginuli. Petrovaradin pod turskom vlašću kao i ogroman deo Ugarske države ostaje sve do Velikog bečkog rata (1683-1699). Nakon upada u Austriju i neuspele opsade Beča, Turska vojska počinje povlačenje i u nizu poraza napušta većinu gradova kao i Petrovaradin. Glavnina carske austrijske vojske koju su činili 27 bataljona pešadije i 77 eskadrona konjice stigla je u Petrovaradin 18. jula 1688. godine. U prisustvu ove vojske od oko 3000 vojnika, određeno je da se radi na ojačavanju tvrđave. Popravljene su samo breše i izgrađen rov sa četiri redute na mestu današnjeg Podgrađa ispred koga je bio rov ispunjen vodom. Takođe se tu nalazilo sedam napuštenih i spaljenih kuća. Takođe je podignut i pontonski most. Nakon proterivanja Turaka iz Petrovaradina započinje rušenje stare srednjevekovne tvrđave kako bi se započela izgradnja nove po tada najmodernijem sistemu gradnje fortifikacija. Želeći da povrati izgubljenu tvđavu Turci započinju nekoliko pohoda. Doživljavaju strahovite poraze u bitkama kod Slankamena 1691 i bitke kod Sente 1697. godine a usled loših vremenskih prilika napuštaju opsadu Petrovaradina 1694. godine.

Opsada 1694. godine

Pred opasnošću od Turaka, na Petrovaradinskoj tvrđavi se dosta radilo. Izgrađena su dva pojasa zemljanih šančeva na južnoj strani tvrđave. Ovaj element poljske fortifikacije, prvi put se pominje 1692. a dupliran je 1694. godine po nalogu grofa Karafe. Veliki vezir Surmeli Ali-paša stigao je iz pravca Beograda pre Petrovaradinsku tvrđavu 9. septembra 1694. godine. Dunavom je plovila turska ratna flotila. Namera je bila da opsadom zauzmu tvrđavu. Bombardovanje je počelo 12. septembra sa kopna i vode. Koncentracija turske artiljerijske vatre bila je na šančeve, vodeni grad, dve redute uzvodno od mostobrana i austrijsku vojski ispred mostobrana. Postavljanje turske artiljerije na Veliko ratno ostrvo prilikom ove opsade dovešće kasnije da se na tom mestu sagradi jedno malo utvrđenje. Ispred zemljanih šančeva Turci su napravili prvu palalelu od koje su dalje kopali sape prema šančevima kako bi započeli minski napad. Takođe su bacanjem balvana u Dunav pokušali da poruše dva pontonska mosta kao i plivačima koji su makazama trebali da prerežu konopce koji su držali pontonske mostove. Oslanjajući se na tvrđavu, Austrijanci su 14. septembra ispadom pokušali da razbiju opsadu ali su bili odbačeni. Uspeli su, međutim, da spreče razbijanje pontonskih mostova. Sačuvavši pontonske mostove Austrijanci su prebacili konjicu i pešadiju koja je kao pojačanje stigla iz Futoga. Napadi na turske položaje natsavljeni su do 19. septembra ali takođe bez uspeha. U međuvremenu, Šajkaška flotila je nizvodno zaplenila turske šajke koje su bile namenjene za snabdevanje hranom. Svakodnevne borbe, kiša, vetrovi, velike hladnoće iscrpljivali su Turke. Velika bujica je preplavila turske rovove i odnela šatore. Novonastale neprilike i pojava epidemija među turskom vojskom kao i približavanje predstojeće zime nakon samo 23 dana opsade, počelo je povlačenje prema Beogradu.
Početak obnove tvrđave i bitka 1716. godine

Katastrofalan poraz Turske vojske kod Sente stvorio je povoljne uslove za austrijance na mirovnim pregovorima u Karlovcima 1699. godine. Prvi plan za izgradnju tvrđave izradio je inženjerski pukovnik grof Matijas Kajzersfeld a naredni inženjerski pukovnik grof Luiđi Ferdinando Marsilji. Za izvršenje radova bio je zadužen inženjerski pukovnik Mišel Vamberg a nakon njegove smrti (1703.) inženjerski pukovnik Gisenbir do 1728. godine. Tvrđava je polako dobijala svoj oblik. Sagrađeni su bastioni, ravelini i kontragarde na gornjoj tvrđavi. Položeni su temelji stalnih objekata. Sagrađen je novi mostobran i malo utvrđenje na Velikom ratnom ostrvu. Bedemi donje tvrđave ozidani su 1711. godine.

Radove prekida izbijanje novog Austrijsko-turskog rata (1716-1718). U nastojanju da izmeni odluke Karlovačkog mira Turska je preduzela pohod na Austriju. Princ Eugen Savojski došao je u Futog 9. jula 1716. godine sa 42.000 pošaka i 23.000 konjanika. U Petrovaradinskoj tvrđavi se već nalazilo 8.000 vojnika. Tokom 26, 27 i 28 jula Veliki vezir Damad Ali-paš a je prešao Savu sa oko 150.000 vojnika. Između Petrovaradina i Karlovaca 2. avgusta došlo je do sukoba predhodnica. Grof Palfi sa 1.300 konjanika i oko 500 pešaka naišao je na 15.000 turkih konjanika. Nakon višečasovne bitke Palfi se povukao ka Petrovaradinu. Opkolivši Petrovaradin turska vojske je započela bombardovanje i kopanje rovova ka tvrđavi. Sa druge strane tokom noći između 4 i 5 avgusta Eugen je prebacio svoje trupe na Sremsku stranu i u rano jutro napao tursku vojsku koja nije očekivala napad. Levo krilo austrijske vojske pod komandom grofa Aleksandra Virtenberga snažno je udarilo na tursko desno krilo. Zajedno sa levim krilom austrijski centar je napao janičare koji se se snažno suprotstavili i odbili napad i potisnuli ga u centar. Regrupisanjem snaga u centru Eugen je uspeo zaustaviti napad i levo krilo je dobilo otvoren put ka mestu gde se nalazio Damad Ali-paša koji je ispred svog šatora sa najvišeg brda posmatrao bitku. Udarom desnog krila i rezervnih trupa austrijske vojske turska linija odbrane je počela pucati. Konjica koja je trebala da pomogne janičarima se okrenula i napustila bojište. Među turskim vojnicima je nastala panika i nered koja se prenela i na zapovedništvo. Bitka je do 11 časova bila rešena. Turska vojska se u paničnom begu povlačila prema Beogradu a Veliki vezir je poginuo. Postoji nekoliko verzija njegove smrti. Jedna kaže da je videvši bezizlaznu situaciju seo na konja i zajedno sa grupom najodanijih boraca uleteo u srce bitke gde je bio pogođen puščanim metkom dok je prema drugoj izvršio samoubistvo. Beživotno telo Velikog vezira je preneto u Beogradsku tvrđavu gde je sahranjen. Sjajna ofanzivna taktika Eugena Savojskog i vođenje trupa njegovih generala rešilo je bitku sa dvostruko brojčano nadmoćnijim neprijateljem za četiri sata. Austrijski gobici su iznosili 2212 poginula vojnika, 2358 ranjenika od toga 206 oficira. Gubici među turkom vojskom su procenjeni između 6.000 i 30.000 vojnika. Austijanci su zaplenili ogromnu količinu ratnog materijala koja je procenjena na 2.500.000 guldena. Ova velika bitka je ostavila tragove koji se i danas vide u toponima okolnim brda: Vezirac, Alibegovac i Tatarsko brdo. Nakon bitke kod Petrovaradina Eugen je u narednoj godini osvojio Temišvar i Beograd čime su stečeni povoljni uslovi za sklapanje mira Požarevcu kojim je Austrija dobila Banat i severni deo Srbije.

Nastavak izgradnje tvrđave

Pošto je granica između Austrije i Turske sa Srema pomerena na centralnu Srbiju Petrovaradinska tvđava je ostala u pozadini i manje važna. Radovi na izgradnji su usporeni a zastoj nastaje 1728. godine. Sve do 1753. godine na tvrđavi se radilo samo ono što je bilo najnužnije. Nijedan započeti objekat nije bio završen. U izveštaju komisije Ratnog saveta iz 1735. godine vidi se da je istočna strana hornverka bila otvorena a zemljani bedemi donje tvrđave su bili zapušteni i napola srušeni. Predložen je plan da se ovi nedostaci otklone ali nikakvog pomaka nije bilo.

Zamašni radovi na tvrđavi započeti 1753. godine menjaju izgled vodenog grada, gornje tvrđave, mostobrana, "hornverka", ruše se neozidani bedemi "kronverka". Izgrađuju se nove kasarne, barutni magacini, staje i topovse šupe i konjušnice. Ovi radovi rađeni su do 1766. godine.

Vojni inženjer i komandant minerskog korpusa major Šreder započine 1764. godine planove na izgradnji kontraminskog sistema (Podzemne vojne galerije) ispod "hornverka" u dužini od 16 kilometara. Izradnja kontraminskog sistema potrajala je do 1776. godine.

Zvanično, poslednji radovi na izgradnji tvrđave su obavnjeni 1780. godine ali se sa radovima produžilo do 1790. godine kada petrovaradinska tvrđava postaje najsavremenije naoružana tvrđava cele Monarhije. Tadašnje njeno naoružanje sastojalo se od 400 artiljerijskih oruđa rezličitog kalibra što je za tadašnje prilike bio izvanredno veliki broj.

Slobodna streljačka kompanija

Privilegovan status u okviru Sremske vojne granice stekao je Petrovaradin, ali ne u obliku vojnog komuniteta bego kao Slobodna straljačka kompanija (nem. Frey Schützen Compagnie). To se dogodilo 31. oktobra 1748. godine kada je Regulativ generala Engelshofena stupio na snagu a koji je Dvorski ratni savte potvrdi 10. marta 1751. Kao Slobodna streljačka kompanija Petrovaradin je uključen Petrovaradinsku regimentu, ali je jurisdikciju nad njim imao Dvorski ratvi savet u Beču, koji ju je ostvarivao preko komandanta Petrovaradinske tvrđave. Kompanija je imala 220 strelaca-građana, a njen glavni cilj zadatak bila je odbrana tvrđave u slučaju opsade, kao i snabdevanje vojske u Tvrđavi i opsluživanje oficira i vojnih službenika u njoj. Inače, svi su bili oslobođeni od redovne vojno-graničarske službe. Na čelu Kompanije, kao organ vlasti, bio je kapetan koga je imenovala Slavonska generalna komanda čije je središte bilo u Osijeku. Punopravni članovi Kompanije, odnosno strelci, prolazili su kroz vojnu obuku delom kod topova, kao artiljerci, delom sa puškama kao strelci. Kompanija je imala svoj pečat, grb i zastavu na koju su građani polagali zakletvu vernosti. Stanovnici Kompanije bili su svrstani u dve kategorije: slobodne strelce (ili građane) i bećare. Godine 1766. u Kompaniji bilo je 370 građanskih (streljačkih) i 70 bećarskih porodica. Stanovnici Petrovaradina tog doba bili su austrijski Nemci i Nemci iz Rajha, Česi, Hrvati odnosno (Slavonci-katolici), a u manjoj meri Jermeni, Cincari i Jevreji a kasnije i Srbi iz Komuniteta Bukovac priključeni Petrovaradinu 1777. Godine 1787. prestala je da postoji Kompanije slobodnih strelaca, a Petrovaradin je i faktički i formalno dobio status komuniteta. Kada je 1808. došlo do stvaranja građanske milicije (nem. Landver), Petrovaradinski komunitet uključujući i Bukovac, trebao je da srži dve kompanije ili čete, kao rezervu za posadu u tvrđavi u vreme velike ratne opasnosti.

Tvrđava u 19. veku

Želeći da pomognu Prvi srpski ustanak, novosađani su zlatnicima platili podmitljive austrijske oficire, uspeli su da iz Petrovaradinske tvrđave prokrijumčare dva topa.

Nakon propasti Prvog srpskog ustanka, njegov vođa, vožd Đorđe Petrović, pored još nekih vođa ustanka bio je zatočen u Petrovaradinskoj tvrđavi.

Kao tokom 18. veka tako i u 19. veku tj. od njenog osnivanja 1750 do 1880, jedinice Petrovaradinske regimente učestvovale su u 30 ratova i preko 140 bitaka koje je Austrija vodila širom Evrope.

Nakon velikih poplava 1827 i 1832. godine u Dunav je potonulo mala fortifikacija koja je bila izgrađena na Velikom ratnom ostrvu.

Revolucionarni događaji koji su zahvatili Austriju 1848. godine nisu zaobišli ni Petrovaradin ni Novi Sad. Garnizon Petrovaradinske tvrđave je prišao vođi revolucije Lajošu Košutu. Kontrarevolucionarne jedinice pod komandom bana Josifa Jelačića ulaskom u Novi Sad 12. juna 1849. godine izazvale su reakciju garnizona koji je otvorio artiljerijsku vatru na grad i gotovo ga potpuno srušile.

Prvi svetski rat

Nakon Sarajevskog atentata odnos vlasti prema slovenskom stanovništvu veoma se pogoršalo. U Petrovaradinu je zabranjen rad Hrvatskog pjevačkog društva "Neven", Hrvatske čitaonice i Hrvatskog sokola. Posle prodora srpske vojske u Srem 1914. godine došlo je do hapšenja velikog broja Srba iz Srema. Većina njih je internirana u Petrovaradin i smeštena u već pripremljene logore. U logoru je bilo preko 2000 lica. Neki su optuženi za veleizdaju i izvedeni pred vojni sud. Oni su bili osuđeni na smrt i streljani su na Petrovaradinskoj tvrđavi 14. oktobra 1914. godine. Tri dana kasnije sud je osudio na smrt još 37 ljudi nad kojima je odmah izvršena smrtna kazna.

U Petrovaradinu je bio zatvoren austrougarski podoficir Josip Broz. Petrovaradin je postao jedna od veoma važnih saobraćajnih čvorišta gde su se Austro-ugarske snage prebacivale preko Dunava. Kako je za prebacivanje vojske pontonski most bio nedovoljan izgrađen je provremeni most na drvenim stubovima tzv. Poćorekov most. Most je imao električno osvetljenje i čuvalo a je sto vojnika.

Za vreme rata U Petrovaradinu je bio smešten veliki broj zarobljenika sa balkanskog i italijanskog fronta. Oni su korišteni kao besplatna radna snaga za izgradnju nasipa na desnoj obali Dunava. U Petrovaradinskoj vojnoj bolnici nalazio se veliki broj ranjenika. Jedno vreme u Petrovaradinu se nalazila i Ratna komanda protiv Srbije.

Nakon proboja Solunskog front i oslobođenja Srbije srpska vojska je nastavila napredovanje na sever i 9. novembra 1918. godine ušla je u Petrovaradin zajedno sa francusim kolonijalnim trupama iz Senegala.

Čovek koji je spasao Petrovaradinsku tvrđavu

Nakon Prvog svetskog rata, Petrovaradinska tvrđava ulazi u sastav novoformirane države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kako su, razvojom vojne tehnike, tvrđave sagrađene tokom 17. i 18. veka izgubile svoj strategijski značaj i namenu, vojni vrh odlučuje da se potpuno ili delimično sruše tvrđave u Beogradu, Osijeku, Brodu, Rači, Karlovcu... na listu za rušenje bila je i Petrovaradinska tvrđava. Pukovnik Dragoš Đelošević, čovek koji je bio zadužen ovaj nezahvalan posao naredio je rušenje ovih tvrđava ali je poštedeo te sudbine Petrovaradinsku tvrđavu. Govorilo se da ju je poštedeo jer mu je bila "suviše lepa da bi je srušio".
Drugi svetski rat i Petrovaradinska tvrđava

Pred Drugi svetski rat, na Petrovaradinskoj tvrđavi u Petrovaradinu i njegovoj bližoj okolini izgrađen je pojas betonskih bunkera za smeštaj mitraljeza i posade koja ga opslužuje. Slomom i podelom Kraljevine Jugoslavije nakon Aprilskog rata 1941. godine Petrovaradin ulazi u sastav novoformirane Nezavisne države Hrvatske. Na tvrđavi bila je smeštena Pilotska škola, protivvazdušna odbrana a kasnije i komanda SS trupa. Iz Petrovaradinske tvrđave pokretan je veći broj bezuspešnih operacija kako bi se uništile Partizanske snage na Fruškoj gori. Do septembra 1944. godine više od polovine petrovaradinskog garnizona prešao je na stranu narodnooslobodilačke vojske. Petrovaradinska tvrđava oslobođena je 23. oktobra 1944. godine, jedan sat nakon ponoći.

wikipedia

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Градиште (Каљаја)

У долини Биначке Мораве, 10 км југоисточно од Гњилана, близу села Подграђа, налазе се знатно очувани остаци града мањих димензија из 14. века. На највишем врху брда налази се четвороугаона кула (8 х 8 м), чија је висина зидова сачувана до 10 м, очувани су западни зид, врата и један прозор – пушкарница. Град је приближно четвороугаоног облика, са три мале куле на западном, северном и североисточном углу. Зидови града делимично су очувани и до 4 м висине

Spomenici kulture Srbije

Sanja · **Pridružio se:** 03 Dec 2010, 17:19 **Postovi:** 43528

Новопазарска тврђава

Tврђава у Новом Пазару налази се у самом центру данашњег града. Нови Пазар је средином 15. века, основао Иса бег Исхаковић са циљем да послужи као база за даља турска освајања ка западу Балкана. Налaзио се на раскршћу путева који су повезивали Дубровник, Босну и јужно приморје са Солуном и Цариградом.

Првобитно је било подигнуто војно утврђење, дрвене конструкције, на обали реке Рашке, које је касније замењено утврђењем од камена, чији су остаци видљиви до данас. Постоје различита гледишта о подизању каменог утврђења. Неки радови извeдeни су око 1692. године, али су главни радови изведени око 1718. године о чему сведочи табла са натписом у северном бастиону тврђаве.

Тврђава је подигнута по основним принципима бастионих артиљеријских фортификацијa. Данас су остала очувана три бастиона и кула „мотриља“ у оквиру северозападног бедема, док је друга кула, уз северни бастион, порушена после Првог светског рата.

sekcija tvrdjava

Forum Srbija

Tvrdjave i utvrdjeni gradovi

Ko je OnLine