Народни обичаји и веровања

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

BRAK

Postoje razni običaji i sujeverja vezani za venčanja. Na primer, običaj da mladoženja ne sme da vidi svoju mladu u venčanici je poznat širom sveta. Postoje mnogi običaji koji su regionalnog karaktera ili čak postoje u porodici generacijama.

Oni postoje radi verovanja da će doneti sreću i radost bračnom paru u vreme kada se njihovi životi menjaju.

Nešto staro predstavlja predmet koji bi par dobio od starog prijatelja. Po običaju, ovo je bila stara podvezica koju bi mlada dobila od srećno udate žene u nadi da će sreću i stabilnost iz njenog bračnog života preneti i na novu mladu.

Nešto novo predstavlja nove avanture koje ce venčani par imati u srećnoj budućnosti.

Nešto pozajmljeno je obično predmet iz mladine porodice, veoma bitan za njih. Mlada mora da vrati taj predmet kako bi osigurala sreću. Ovo je simbol ljubavi i podrške od strane porodice i prijatelja.

Nešto plavo datira iz starog Izraela, gde je mlada nosila plavu traku u kosi koja predstavlja ljubav i vernost.

Srebrni novčić u cipeli je trebao da obezbedi bogatstvo paru u životu.

Zvuk crkvenih zvona na kraju ceremonije predstavlja radosnu javnu objavu o sklopljenom braku.

Pojam medeni mesec dolazi iz Engleske tradicije gde se pilo vino sa medom ceo mesec nakon venčanja. Verovalo se da to paru donosi veće šanse da dobiju sina.

U Škotskoj popularan običaj je bio da mlada “šeta sa suncem”. Verovalo se da će joj to doneti sreću u životu. Išla je od istočne do zapadne strane na južnoj strani crkve a onda napravila tri kruga oko crkve.

Irska tradicija je da se stavi lavander u bidermajer kako bi doneo sreću i ispunjenje svih želja.

U Americi, sveće su korišćene kao simbol novih početaka i spajanje dveju porodica.

PROSIDBA

U prošlosti, kada je prosidba bila mnogo više od formalne procedure, mladoženja bi slao svog prijatelja ili člana porodice da ga predstavlja kod mlade i njene porodice. Ukoliko bi videli trudnu ženu, slepog čoveka ili monaha tokom njihovog puta, smatralo se da je brak osuđen na propast i da su to loši znaci. Međutim, golub, koza i vuk su bili dobri znaci i ukoliko bi ih videli tokom svog puta verovalo se da će imati srećan brak.

PREZIMENA

Smatralo se nesrećnim ako se žena uda za čoveka čije prezime počinje istim slovom kao i njeno (To change the name and not the letter is to change for the worst and not the better ).
Mlada nije vežbala pisanje svog imena pre venčanja. Ovo se smatralo nesrećnim zbog kušanja sudbine.

BIRANJE DATUMA I MESECA VENČANJA

Iako se danas ve-ina venčanja odvija subotom, u prošlosti se taj dan vezivao za nesreću, kao i petak, naročito trinaesti.

Postoji pesma po kojoj se planiralo venčanje u prvoj polovini nedelje:

Ponedeljak za bogatstvo
Utorak za zdravlje
Sreda najbolja od svih
Četvrtak za gubitke
Petak za krstove
Subota najgora od svih

Kao u za dane u nedelji, tako i za mesece u godini:

Udaj se kada je godina nova, on će biti zaljubljen, dobar i iskren
Kada se februarske ptice spajaju, nemoj se venčavati već se plaši svoje sudbine
Ako se udaš kada martovski vetar duva, užitak i suze, imaćeš oba
Udaj se u aprilu kada možes, užitak za nju, užitak za njega
Udaj se u mesecu maju i sigurno ćes upropastiti dan
Udaj se kada junske ruže rastu, kopna i mora ćeš obići
Ono dvoje što se u julu venčaju, moraće da rade za dnevni hleb
Ko se u avgustu venča, proćiće kroz velike promene u životu
Udaj se septembra u crkvi i život će ti biti bogat i dobar
Ako se venčas u oktobru, ljubav će rasti ali će bogatstvo pasti
Ako se udaš u tamnom novembru, uživanje će doći, zapamti
Kada decembarski sneg padne brzo, udaj se i iskrena ljubav će trajati

„po ovome Sreda u Septembru bi bila najbolja opcija”

Veridba danas

Veridba predstavlja prosidbu devojke i – u većini slučajeva - premijerno upoznavanje dveju porodica.

Običaji koji su pratili veridbu razlikovali su se, kao i svadbeni običaji, od mesta do mesta.

Međutim, brz život u urbanim sredinama sveo je veridbene običaje na vrlo proste i ne mnogo romantične.

Budući mladoženja sa svojom najužom porodicom i s kumom ide u goste nevestinom domu. Tom prilikom nevestina porodica organizuje svečani ručak ili večeru. Podrazumeva se će da svi koji su prisutni na veridbi biti i na svadbi.

Devojka od momka dobija prsten i od tog trenutka njih dvoje dobijaju status verenika i verenice (u nekim krajevima zaručnik i zaručnica). Verenikova majka daruje buduću snahu i taj dar je uglavnom komad nakita. Buduća mlada treba da daruje sve prisutne goste – muškarce košuljom, a žene materijalom za haljinu. Upravo zato je praktično da verenik najavi sve članove porodice koje dovodi na prosidbu.

Posle prstenovanja i obostranog darivanja, dogovara se svadba – kad, kako, gde, koliko zvanica sa svake strane... Najbolje bi bilo da verenici sami mogu da organizuju (čitaj: isfinansiraju) svadbu, jer će to svakako biti svadba po njihovoj meri i ukusu.

Dobro je da mlada na dan venčanja pogleda mladoženju kroz verenički prsten – naši stari kažu da će tim malim ritualom obezbediti sebi njegovu večnu ljubav.

OTKUP MLADE

Među mnogim svadbenim običajima Srba jedan se posebno izdvaja i to kao «protivan dostojanstvu čovečijem». Kupovina odnosno prodaja mlade ili jednostavnije «kupoprodaja» mlade.

U studiji «Običaji, verovanja i praznoverice naroda Jugoslavije» prof. dr Petar Vlahović navodi i ovaj običaj i kaže da su za kupovinu devojke bile potrebne veće svote novca, početkom devetnaestog veka žena je «koštala» od 25 do 50 groša.

Ni tada ovaj običaj nije mnogima bio po volji te je 1846. knez Aleksandar Karađorđević izdao naredbu: »Iskanje i davanje po 25 groša za devojku, koje je bilo uobičajeno, ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem».

Sto šezdeset godina kasnije u Srbiji još postoje tragovi kupovine mlade.

Uglavnom se mladin brat prihvati prodaje a dever kupovine devojke. Neretko se dešavalo da pri ovom običaju «sevaju varnice», da se provaljuju vrata - bratu je sve malo što dever nudi , a deveru je opet puno što brat traži, pa običaj presedne i mladencima i svatovima.

Mnogim devojkama koje tek treba da se udaju ovaj običaj je jedan od ružnijih i zaista vređa njihovu ljudskost i dostojanstvo. Ustaljuje se poređenje da prodaja mlade liči na prodaju krave oko koje se cenjkaju dva seljaka.

Ako ni ti kao savremena i samosvesna devojka ne želiš da te prodaju i kupuju, ili izbaci ovaj «trgovinski» običaj ili se dogovori sa bratom da taj običaj modernizuje, da ga napravi romantičnim, a ne pijačnim.

Miraz

Do polovine prošlog veka, devojke bez miraza teško su se udavale. Miraz je bio sve ono što je nevesta, kao jedan vid nasledstva, donela iz roditeljske kuće u zajednički dom.

Za početak života u bračnoj zajednici, roditelji su svojim kćerima poklanjali novce, tapije na imanja, njive, šume, livade, kuće, skupocen nameštaj...

Stihove «nije blago ni srebro ni zlato» sročili su sebi za utehu oni koji miraz nisu imali.

Deo miraza devojka je sama spremala i taj deo je poznat kao devojačka sprema. Posteljina, stoljnjaci, peškiri, jorgani, noćne košulje – dokazi šta i kako devojka ume da radi, koliko je spretna, vredna i vična ručnom radu.

Danas, mada se javno ne zove tako, miraz koji devojka unosi u zajednički život može da se svrsta u tri grupe:

završen fakultet (a pri kraju su i magistarske studije), aktivno znanje bar 2 svetska jezika, karijera u usponu, dobra podloga za dizanje stambenog kredita, lična biblioteka (trgovci bi to nazvali 10 metara knjiga);
duge noge, ugrađeni silikoni, pirsing u pupku, veštački nokti, fonoteka srpske novokomponovane muzike;
skupocene šerpe, mašina za pranje sudova, Veliki narodni kuvar (prenosi se s kolena na koleno), mašina za pravljenje domaćih rezanaca (made in Hungary) i, naravno, teflon tiganj za palačinke.

Prema svecu i tropar ili u prevodu - kakav mladoženja takav i miraz. Najbolji miraz koji roditelji mogu da obezbede svojoj kćeri, miraz s kojim može višestruko da profitira, jeste lepo vaspitanje! Ovaj vid miraza je univerzalna vrednost i ne podleže uticaju vremena i prostora. Ili bi bar trebalo da je tako.

Kad devojka mora da pobegne od svoje kuće

Osim prosidbe, postoji i situacija kada devojka mora da pobegne od svoje kuće.

Tada budući mladoženja sa još nekim (drug,brat…) sačeka devojku, po mogućstvu uveče da ih neko ne vidi, a onda svi zajedno dođu mladićevoj kući i tek tada pucanjem iz puške objave da je devojka njegova i da je kod njega u kući. Kasnije se okupe njegovi drugovi, rodbina i ostali koje pozove i lumpovanje traje do jutra.

Sutra njih dvoje odlaze njenojkući na “pomirenje”.

Najbitnije je da se budući tast složi sa udajom svoje kćerke. Naravno, on će kao i svaki drugi strog otac pokušati da odgovori svoju kćer od takvog čina. Majka će sve vreme brisati suze, mada je ona dosta toga znala. Kasnije će otac pristati na pomirenje, dati blagoslov oboma, nazdraviti udaji svoje kćerke, a već koliko sutra će i otac i majka otići da vide gde se njihova kćerka udala.

Ko šta kupuje mladi?

Pošto mlada dolazi u novi dom, red je da joj mladoženjina familija kupi svu odeću za venčanje.

Tako venčanicu kupuje svekrva, a prsten, cipele, tašnu, veo i rukavice kupuje dever.

Starojko kupuje burmu nevesti a kum mladoženji.

Mlada, pre nego što se pođe na venčanje, daruje sve koje treba, to jeste one koje nije darivala kada su je prosili.

Kum

Kum je najznačajnija ličnost na svadbi.

Njemu se ugađa od jela do pića, muzike i svega ostalog.

Kum je taj koji je najveseliji na svadbi, kome muzika svira dokle on to želi.

Kum je i taj koji prvi odlazi sa svadbe i tada ga ispraćaju svi svatovi uz zvuke «Šarenog kola».

Prenošenje preko praga

Smatra se da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi gazila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke.

Korito, sito i nakonče

Vojvoda posle venčanja prvi dolazi mladoženjinoj kući. Tu zatvara sve prolaze ostavljajući samo jedan preko kojeg stavlja korito sa vodom. Svi svatovi moraju tuda proći i ubaciti sitne pare u korito želeći tako mladencima da uvek imaju mnogo para.

Mlada prvo baca sito na krov kuće. Ako sito ostane na krovu - dobro je, onda će i mlada zauvek ostati u toj kući. Ako sito padne s krova, onda mlada to isto sito izgazi.

Pre nego što uđe u kuću, mlada uzima nakonče u naručje i okrece ga tri puta u krug. Nakonče je najmlađe dete iz mladoženjine familije, a mlada ga okreće kako bi ona i mladoženja imali puno lepe i zdrave dece.

Bidermajer

Po izlasku sa ceremonije venčanja mlada “nasumice” baca bidermajer neudatim devojkama. Svaka od tih devojaka se trudi da uhvati bidermajer jer se veruje da će ona koja uhvati bidermajer biti sledeća koja će se udati.

Polazak na venčanje

Kada se proveseli i kada dođe vreme za polazak na venčanje, svatovi kreću po određenom redosledu..

Prvi kreće vojvoda i nosi barjak, zatim idu kum i mladoženja, dever sa mladom, starojko, a onda svi ostali gosti. Kada se obavi venčanje, mlada baca bidermajer ( bidermajer može bacati i posle venčanja u crkvi).

Posle venčanja mlada prelazi u kola kod kuma i mladoženje.

Po zavrsetku venčanja u crkvi mladini gosti idu njenoj kući, a mladoženjini zajedno sa mladom i mladoženjom kod njega,njegovoj kući. Pre nego što uđu kod mladoženje, gosti moraju da ubace sitniš u korito s vodom koje je postavio vojvoda.

Kada uđu u dvorište, mlada baca sito na krov kuće, okreće u krug “nakonče”, a zatim je mladoženja unosi preko praga u kuću.

Gosti nastavljaju veselje a uveče kada dođu i mladini gosti, takozvani ”povođani”, veselje postaje još veće, još bučnije i traje do kasno u noć.

Momačko veče

Ranijih godina postojalo je samo momačko veče. To je veče kada budući mladoženja sakupi sve svoje prijatelje, drugove, braću, sestre.

Dok sestre i ostale žene pletu svadbeni venac za kapiju i kite šator, dotle muški deo pije, veseli se i lumpuje, kao da želi da istera sav onaj “ćef” koji buduci mladoženja više neće moći da isteruje.

Devojka kasnije uvek kaže "da mi je da sam videla kakav je bio za momačko veče".

U današnje vreme postoji i devojačko veče pa devojke ne ostaju dužne mladićima. Te večeri spremaju se cvetovi za svatove ili pak samo ruzmarin.

Pozivanje gostiju

Goste na svadbu pozivaju i devojka i mladić. Ona svoje a on svoje. Obično se uzima neko od rođaka (brat,sestra,…) ili drug odnosno drugarica. Onaj ko poziva nosi bukliju sa domaćinovom rakijom okićenu cvećem.

Prvi se na svadbu poziva kum, koji će tri puta ispiti iz buklije i blagosiljati mladence. Potom će u bukliju dosuti malo svoje rakije, ukrasiti je sa još malo cveća i kod kuma se obavezno mora ručati (onaj ko zove na svadbu). Potom kum daje darove za mladence koji se odnose u kola, a daje i novac koji ostaje onom ko poziva.

Zatim se ide kod starojka, devera, a onda redom ostali gosti po spisku.

Poslednji se od gostiju zove vojvoda kod koga se isto postupa kao i kod kuma.

Prosidba

Kad je devojka pristala da se uda za njega, mladić ili je prosi od njenih roditelja ili ona iz nekog razloga ”pobegne” za njega.

Na prosidbu devojke, momak odlazi sa ocem, majkom i jos nekim (rođakom, komšijom, drugom). Momak sa sobom nosi verenički prsten koji će staviti devojci na ruku, ukoliko pristanu roditelji devojke.

Budući svekar i svekrva darivaju svoju snahu nekim zlatom (lančić , narukvica, dukat…) u znak zahvalnosti što želi da se uda za njihovog sina. I ostali koji su pošli sa momkom mogu darivati mladu, jer na taj nacin žele da sve što joj darivaju ona ima u izobilju i kada se bude udala - u mladoženjinoj kući.

Pošto devojčini roditelji pristanu na udaju svoje kćeri svi zajedno uz muziku ručaju i veselo čavrljaju.

Posle toga, mlada dariva sve koji su bili sa momkom (kasnije ih na svadbi ne dariva) i onda zajedno sa njima odlazi mladićevoj kući gde ostaje do momačke odnosno devojačke večeri. Uz prasak puške se nagovesti da je devojka tu, da se momak oženio, pa se uz piće i jelo veseli do jutra.

Obavezni akteri svadbe

Ako ste se i odlučili za svadbu bez opterećujićih običaja, sa najneophodnijim ceremonijalima, trebalo bi da znate da akteri svadbe, pored vas mladenaca, treba da budu: kumovi, dever, stari svat i barjaktar.

Dever preuzima nevestu u ime svog brata i svih svatova sa mladoženjine strane. Od trenutka kad je preuzme od njenog brata pa sve do samog čina venčanja, dever treba da pazi mladu kao «oči u glavi». Ako mladoženja ima više braće, ulogu ručnog devera preuzima najstariji od neoženjene braće.

Bez kumova, svedoka na venčanju, ne možete da obavite ni građansko ni crkveno venčanje. Po jedan svedok ide i s mladine i s mladoženjine strane. Kumove «regrutujete» iz redova svojih najboljih prijatelja, ali možete da obnovite i neka stara kumstva. Najbitnije je da i vi i kumovi uvek imate na umu da je «Bog na nebu, kum na zemlji».

Stari svat je obično najstariji neoženjeni član iz mladoženjine familije, i on je pored kumova svedok na crkvenom venčanju. Uloge starog svata različite su od mesta do mesta, negde se stari svat bira samo pro forme, a negde predstavlja «razrednog starešinu», domaćina svim svatovima.

Barjaktar je rođak ili drug sa mladoženjine strane, u svadbenoj povorci je među prvima da bi barjakom pokazao od kojeg je «roda» mladoženja.

Devere, kumove i starog svata, kao počasne goste, mlada posebno kiti – nekad vezenim, a danas satenskim peškirima i bogatijim cvetovima, sličnim onom kojim okiti i mladoženju.

Svi ovi obavezni akteri svadbe sede uz mladence za glavnim stolom.

Obicaji u Srba.net..razni izvori

G o o g l e

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Svadbe

Kao što u Srbiji i danas opstaje sijaset veoma starih običaja koji prate čovekov život, od rođenja do smrti, tako se i mnoštvom običaja prate razni poslovi. U prošlosti je svadba, jedan od najvažnijih narodnih običaja, bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova koji su se morali završiti da bi se pripremilo svatovsko veselje. Znalo se, kada se podigne letina i skloni na sigurno, te prođe senokos i oberu se vinogradi, nastaje vreme za svatovska veselja.

Danas je taj lep običaj (čak i na selu) donekle izgubio na značaju, a svadbe su sve ređe i sve više u poznijim godinama, jer se mladi žene i udaju pošto im prođe prva i druga mladost. Nekada je po selima bilo uobičajeno da se momci žene između 18 i 20 godina, a devojke udaju posle 16. godine, jer je momak u pravilu trebalo da bude stariji od svoje izabranice. Opšte pravilo nije se svuda poštovalo pa su zabeleženi slučajevi sklopljenih brakova između dečaka od 12 do 14 godina i primetno starijih devojaka, posebno u zadružnim i imućnim kućama koje su na taj način dolazile do dragocene radne snage. "U Lužnici i Nišavi ženili su i decu od 13 godina s devojkama od preko 20, pa se moglo desiti da su takve mladoženje njihove žene nosile na rukama", beleži jedan od najuglednijih etnologa prof. dr Borivoje Drobnjaković. Danas ne samo da nema takvih "venčavanja" već su i sklapanja brakova punoletnih osoba u mnogim delovima Srbije postala prava retkost. Tu nedavno mi je pričao matičar iz Azanje, kako se četrdesetih godina dvadesetog veka u toku jeseni venčavalo stotinak mladih parova, da bi u ova naša vremena on venčavao desetak parova u toku čitave godine. Treba naglasiti kako se u narodu sklapanje braka smatra kao kolektivan čin uspostavljanja veze između dve porodične zajednice, u kome učestvuje šira društvena zajednica jednog ili dva sela. Samo na taj način se može razumeti veliko angažovanje obe porodice u brojnim "poslovima" koje Drobnjaković izdvaja i sistematizuje u opšte rasprostranjene delove svadbe: pozivanje svatova, okupljanje i odlazak iz mladoženjine mladinoj kući, preuzimanje mlade, odlazak na venčanje u opštinu i crkvu, povraćaj svatova u mladoženjin dom, svečani obed, prikazivanje svatovskih i predaja mladinih darova, svođenje mladenaca, svadbeno jutro i isprćaj svatova. Običaj je u mnogim krajevima Srbije da se svatovi pozivaju na nekoliko dana pred svadbu. Buklijaš, mlađe čeljade iz mladoženjine kuće, s buklijom (čuturom) napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, ide po selu pozivajući svatove. U Kusiću (južni Banat) kod Bele Crkve, mladoženja s prijateljima i mladima iz rodbine dan uoči svadbe s okićenom flašom u ruci poziva svadbare, koji kite bukliju domaćim novčanicama i devizama. Obredom komanduje "žarač", okićen vencem ljutih crvenih paprika i sa bičem u ruci. On je kao i "čauš", "čaja" "buklijaš", "lažlja", upadljivo obučen i iskićen, da bi na sebe skrenuo pažnju "zlih očiju" i odstranio opasnost od mladenaca. Inače među svatovima najvažniji likovi su: kum, stari svat, dever (momkov mlađi brat) bajraktar, čauš i vojvoda. U svatovskom veselju učestvuju i "pjevačice", "pevice", "venčarice", "djeveruše", "enđe", "enđebule", - devojke koje prate mladu i pesmom zabavljaju svatove, zatim "kume", "počasne babice", "posnaše" i druge ženske zvanice koje prouzrokuju veliku viku i ciku, kako bi oterele nečiste sile od mlade. Ostali koji prisustvuju ovoj veseloj i bučnoj svetkovini su: "pustosvati", "oblaporuše", "čankolizi", "guzani". Kum i stari svat ("starojko") su "zakonici", svedoci u civilnoj i crkvenoj ceremoniji venčanja, kojima se na svadbenom ručku daje počasno mesto i ukazuje naročita pažnja. Za kumove su u prošlosti najčešće birani kršteni kumovi. Ranije je bio obavezan brak koji se zaključivao u verskim institucijama, a od stupanja na snagu građanskog zakona o braku, 1946. punovažan je samo civilni brak, dok je venčanje u crkvi prepušteno volji građana.

Svatovi su u Srbiji najčešće okićeni peškirima, cvećem i ruzmarinom, a svatovsku kolonu, koja je nekada jahala na konjima ili se vozila fijakerima i čezama, predvodi barjaktar s trobojkom na čijem je koplju nasađena jabuka. Svadba je kao i drugi prelomni momenti u životu pojedinca imalla i rizik jer je to vreme pojačanih delovanja nečastivih sila. Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju prisutne, naročito mladu. Zato su u ne tako davnoj prošlosti u odevanju mlade preovladavali veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje, koja po narodnom verovanju ima važnu ulogu u odbrani od zlih duhova. Mlade su se kitille i ogledalcem, da bi se (kako se verovalo) demoni uplašili svoje ružnoće. Ako bi se na putu iz jednog sela u drugo srele svatovske povorke mlade su se krile, pošto se verovalo da nevesta koja bude viđena takvom nezgodom neće "zagodiniti", već će umreti. Širom Srbije srećemo toponimske nazive kao što su "Svatovsko groblje". Po predanju to su mesta susreta dve povorke svatova koji su izginuli u tuči, ne želeći da propuste jedni druge. Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je vezana za nastanak "Đavolje varoši" u Kuršumliji. Bujice s planine Radan, u čijem se podnožju ona nalazi, odnele su porozne delove tla, a od otpornijeg materijala izgradile vitke stubove s kamenim "kapama". Dok je nauka ponudila objašnjenje tog prirodnog fenomena meštani okolnih sela o njemu raspredaju najčudnovatije priče i legendu o "okamenjenim svatovima". U stara vremena okupljali su se svatovi pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka gde je trebalo da se izabranici venčaju, a da niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu. Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni nesuđeni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh. Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.

Danas, uobičajen obred venčanja u crkvi propraćen je propisanim pravilom, dok sam dolazak mladin u novi dom (posebno na selu) i sada prati niz običaja vezanih za narodna verovanja. Po svršenom venčanju svatovi se ne vraćaju istim putem, iz bojazni od zlih duhova. Iz tih razloga mlada baca sito s raznim plodovima na krov, kućnim duhovima na dar. Pred kućnim pragom mlada uzima u ruke "nakonjče" - malo muško dete - podižući ga tri puta uvis, da bi rađala mušku decu. Na vratima svekrva dočekuje mladu, koja je ljubi u ruku i uzima hlebove s kojim ulazi u kuću, gde daruje ognjište novcem. U nekim krajevima svekrva daje nevesti med, da bi joj brak bio sladak, a u drugim je simbolično udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način stavlja na znanje da u novoj kući treba da bude poslušna.

Za vreme svadbenog ručka, posle treće zdravice, prikazuju se darovi - ranije jelo i piće, koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadba se potom nastavlja, uz pesmu, svirku i kolo, do duboko u noć. "Svođenje" ili "slaganje" mladenaca, njihovo odvođenje u bračnu odaju, u prošlosti je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što se propraćalo cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa od strane već uveliko pripitih svadbara i razuzdanom muzikom, koja bi znala osvanuti i na kućnom krovu, ako bi se to prohtelo kumu ili starom svatu.

U naša vremena najraskošnije su svadbe u krajevima gde žive Vlasi. One po tradiciji traju tri dana. Prvog dana, u subotu, je momačko i devojačko slavlje. Drugog, u nedelju, obavlja se ceremonija venčanja (civilna i crkvena) i proslavlja u mladoženjinoj kući, a trećeg dana, ponedeljak, igra se svatovsko kolo na seoskom trgu. U kolo se hvata oko hiljadu pozvanih gostiju, a roditelji mlade i mladoženje (prijatelji) s najbližom rodbinom, odlaze na Dunav da bi se, kako kažu "okupali", proveselili i zaigrali u vodi velike reke. Svadbena veselja su u Srbiji, od kako se pamti, završavala paljenjem vatre nasred ulice, te neumornim igranjem kola i rasecanjem jastuka, iz kojih se vadi i baca perje, da leti na sve strane.

Obicaji u Srba.net..razni izvori

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Stari običaji

Iako su se u današnjim brakovima sačuvala neka tradicionalna načela, većinu starih narodnih običaja zauvek je prekrila prošlost. To je posebno vidljivo u seoskim domaćinstvima i nekadašnjim porodičnim zadrugama u kojima je živelo nekoliko pokolenja i porodica i u kojima je svako znao svoju ulogu. Mladoženja bi, prema običajima, dovodio nevestu svojoj kući, u brojnu zajednicu, dok su suprotni slučajevi (u kojima je mladoženja odlazio u mladin dom) bili veoma retki, pa čak i sramni.

Nevesta da rađa i da radi

Prema običajima, od mladenaca se očekivalo da najpre obezbede potomstvo, odnosno da “produže porodičnu lozu”. Sa druge strane, dolazak neveste značio je novu “radnu snagu” koja može da pripomogne u seoskim poslovima, pa su zbog toga na ceni bile zdrave, jedre i jake devojke koje su mogle da rađaju decu i rade u polju. Takođe se gledalo kakvo je zdravlje u nevestinoj familiji i ima li u njoj dovoljno dece. Za neveste nije bilo izuzetaka ni u kom smislu. Tako se podrazumevalo da trudnice, kao i svi ostali članovi familije, rade teške poslove u polju, a mnoge od njih na njivama su se i porađale. Pošto (i pored svih predostrožnosti) "produežatk loze" nije bio pouzdan, u nekim krajevima, posebno u istočnoj Srbiji, ustanovljen je “brak na probu”. Ovakav brak je trajao onoliko dugo koliko je bilo potrebno da se utvrdi da li je žena sposobna da rađa i da radi. Ukoliko bi se pokazalao da devojka ispunjava sve “zahteve”, familija bi upriličila svadbu. Ali, ukoliko bi se u toku “probe” ispostavilo da je devojka lenja ili, ne daj Bože, nerotkinja, u većini slučajeva, mladićeva familija bi je oterala iz kuće i ona bi se, posramljena, vraćala svojim roditeljima. Ne treba ni reći da bi joj "obrukanoj", posle toga, bilo veoma teško da nađe drugog mladoženju.

Simboli plodnosti

U krajevima u kojima nije postojao probni brak, uobičajili su se brojni svadbeni rituali koji su imali za cilj obezbeđivanje plodnosti, sreće i blagostanja u braku. Običaj koji se u nekim krajevima sačuvao do danas jeste posipanje svatova pšenicom, žitom, pirinčem, ječmom, bademima... To razbacivanje plodova trebalo je da simboliše plodnost, brojno potomstvo i izobilje u budućem bračnom životu. Takođe i danas je rasprostanjen običaj da mlada pri ulasku u mladoženjinu kuću podigne neko dete iz familije (najbolje muško), što bi trebalo, tako se bar veruje, da joj podari plodnost u braku. U Prizrenu je devojci, nekoliko dana pre venčanja, bojila kosu u crvenu boju žena koja je mnogo rađala. Kroz taj obred moć rađanja trebalo je da pređe na novu mladu

Lažni mladoženja

[center]Oni mladići i devojke koji bi ostajali nevenčani oduvek su u narodu izazivali podozrenje i nepoverenje. Zbog toga su se i jedni i drugi trudili da se na vreme venčaju i da na taj način ne odudaraju od zajednice u kojoj su živeli. Međutim, oduvek je bilo onih koji zbog skromnijeg izgleda, nekakve bolesti ili "lošeg glasa" nisu uspevali da okuse “bračnu sreću”. Zbog toga su neki, u dogovoru sa roditeljima, pribegavali prevari, a takav mladoženja se u narodu zvao “lažni mladoženja”. Takav primer nalazimo u narodnoj pesmi “Ženidba Maksima Crnojevića” Imalo je takvih primera i u stvarnosti, ne samo u narodnim pesmama. Tako je 1732. godine neka Vinka tražila od srpskog Sinoda da joj poništi brak jer su je, prevarom, umesto za zdravog, venčali za čoveka koji je nem, gluv i lud. Sinod je, s razlogom, odobrio razvod. Zabeležen je još jedan primer iz 1880. godine. Te godine se neka Vidosava Milovanović zagledala u naočitog momka Stojana Mitića. Prijatelji je nagovoriše da pobegne u kuću jednog od njih gde će je navodno čekati Stojan Mitić i odvesti je svojoj kući. Kad je došla, od Stojana ne beše ni traga ni glasa, a ona od sramote, uze prsten drugog čoveka i pođe za njega.[/center

Obicaji u Srba.net..razni izvori

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

SVADBENI OBICAJI

Buklija

U raznim delovima Srbije, svadbeni običaji se manje ili više razlikuju. Na venčanje je najčešće pozivao momak koji je pripadao mladinom ili mladoženjinom rodu, koji je sa sobom nosio okićenu bukliju u kojoj je vino ili rakija. Očekivalo se od domaćina koji se poziva da se prekrsti, otpije malo iz buklije i da kaže:
„Daj Bože da su mladenci živi i zdravi, da ih prati sreća i ljubav, da ove godine venčamo, a iduće krstimo.“
Kumu i starom svatu se, osim buklije, nosi i jabuka u koju oni utiskuju dukat ili metalni novac. Pripreme za venčanje se dešavaju i u kućama mlade i mladoženje: cvećem se kiti kapija i kuća. Devojke takođe sakupljaju i ruzmarin kojim će kasnije kititi svatove. Dva dana uoči svadbe, kapija ispred mladoženjine kuće se otvara i ne zatvara se do kraja veselja.
Na sam dan svadbe, od ranog jutra, devojka se priprema i oblači venčanicu. Njene drugarice i sestre dođu da je kite, češljaju i pevaju joj. Te pesme mogu da budu i tužne jer tradicionalno devojka napušta roditeljski dom. U kući mladoženje je okupljanje svatova koje devojke kite ruzmarinom. Mladoženja sa drugovima ili braćom odlazi kolima (ili fijakerom) po kuma koji se smatra važnim gostom i koji se dočekuje muzikom. Istu čast ima i stari svat. Kada se svi okupe, svadbena povorka ide po mladu. U novije vreme tu povorku čine (luksuzna) kola koja su okićena cvećem i peškirima. Tradicija nalaže da do neveste nije lako doći. Na kapiji je visoko podignuta jabuka koju mladoženja ili njegov rođak treba da pogodi iz šuške, a na ulazu je postavljena prepreka ispod koje je korito sa vodom u koje svatovi ubacuju novac kako bi prošli. Takođe, brat neće izvesti sestru dok mu mladoženja ne plati. Dever preuzima mladu koja mu daruje beli peškir koji on nosi prebačen preko ramena. Njegov zadatak je da čuva i pazi mladu tokom celog veselja. Mladini roditelji će poslužiti goste, a potom se mlada oprašta sa svojim roditeljima koji joj daju blagoslov. Mladenci tada odlaze na venčanje koje može obaviti matičar ili sveštenik. Nakon toga, mlada baca bidermajer okrenuta leđima. Devojke pokušavaju da uhvate bidermajer, jer se veruje da će ona koja to uspe – sledeća da se uda. Svadbeno veselje se odvija u mladoženjinoj kući i tamo se povorka upućuje nakon obreda venčanja. Svekar je taj koji pomaže mladoj da izađe iz fijakera i daruje joj zlatni dukat, a ona njemu košulju. Postoji nekoliko rituala prilikom pristizanja mlade u mladoženjinu kuću. Jedan od njih je da joj se prinese muško dete (nakonče), koje ona podigne, tri puta okrene i poljubi. To radi zbog verovanja da će onda i ona rađati mušku decu. Veselje počinje za okupljane svatove, a kasnije u goste pristižu i pođani. Na veselju koje sledi, mlada i mladoženja dvore sve goste, a mlada ih daruje i košuljama, peškirima i drugim darovima. Svadbeno veselje traje dva-tri, pa i više dana.

Obicaji u Srba.net..razni izvori

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

ЗАНИМЉИВИ СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ

У Србији од давнина свадбе се углавном дешавају у јесен. Обичај је установљен у временима када је живот био подрђен сеоским пословима па је јесен када се заврше пољски радови, обере летина била резервисана за свадбе. Сачуван је овај обичај до наших дана, мада је данас Срба више у градовима но у селима. Тако је и са осталим свадбеним обичајима који се нису суштински мењали вековима.
"Добро је да млада на дан венчања погледа младожењу кроз веренички прстен јер ће на тај начин обезбедити себи његову вечну љубав", само је један од "обавезних" народних ритуала, обичаја који се препоручују како би младима донели срећан и дуг живот. Али док се сам чин венчања не деси толико тога ваља урадити, да је права срећа ако се младенци сете макар једне из читаве плејаде препорука у стилу ..."ваља се... Јер, пре него што почну породични разговори о припремању свадбе, долази веридба. Заправо то је премијерно упознавање двеју породица, младине и младожењин. Будући младожења са својом најужом породицом и са кумом одлази код невесте у госте, на свечани ручак или вечеру. Ту се међусобно сви упознају, девојка од момка добија прстен и од тог тренутка њих двоје добијају статус вереника и веренице. Вереникова мајка дарује будућу снају углавном богатим накитом. А будућа млада дарује присутне мушкарце кошуљом а жене материјалом за хаљине. После свега овога, уз аперитив и колаче, уговара се свадба, кад, где, како, колико званица, каква музика. И када се све уговори, онда се крене са припремама а пре свадбе је обавезно момачко вече. Будући младожења окупља браћу, рођаке, пријатеље и момци пију и веселе се. Данас и девојке имају своје девојачко вече, где се окупља само женско друштво да се пре важног чина испричају и провеселе.
Пре свадбе младенци бирају кумове. За Србе кумови имају посебну улогу не само на свадби већ и у целом животу."Кум није дугме или Бог на небу а кум на земљи", су народне пословице које казују колико су кумови важни. Без кума нема венчања ни грађанског ни црквеног, они су сведоци пред Богом и народом. Младожења има кума а млада куму и то су обично њихови најбољи пријатељи или породични кумови ако се кумство преноси са генерације на генерацију.
На дан свадбе гости се окупљају и код младе и код младожење. Младожењини гости одлазе по младу где их дочекује младина родбина. Некада је био обичај да се младожењини гости цењкају за младу, тражећи новац. Биле су то приличне своте новца или позамашна количина злата, али је 1846. године кнез Александар Карађорђевић издао наредбу: "Искање и давање новца и злата за девојку укида се као обичај противан достојанству човечијем." Обичај је тако укинут а данас се само збијају шале, па када младожења стигне са рођацима по девојку, онда се неко из његове пратње који има највише смисла за хумор као цењка за девојку, а младини опет са друге стране као не дају девојку. Заправо је то начин да се сви опусте и општу трему и нервозу разбију шалом и смехом. У сеоским срединама испред младине куће на врх дрвета се окачи јабука па док се она не обори младожења не може ући у младину кућу. У њеној кући сватови ће бити окићени рузмарином и цветовима од чипке. Млада је у белој хаљини која симболизује лепоту и чедност а младожења у оделу у складу са младином хаљином. Поворка затим окићеним колима одлази у општину и цркву. Младенцима ће се у цркви ставити венци на главу, отуда и назив венчање. Венци симболизују чедан живот младенаца до венчања и благослов цркве за њихов заједнички живот у славу Бога и својих ближњих. Младенцима се белом марамицом везују руке у знак вечите животне везаности, слоге, верности, узајамног помагања и љубави. Кумови држе упаљене свеће а речи молитве које свештеник упућује младима су пуне симболике: "...благослови Боже брак овај, подај им живот миран, дуговечност, међусобну љубав, децу добру, сложност душе и тела, удостај их да виде децу деце своје, сачувај бескпрекорном постељу њихову, дај им небеску росу одозго и изобиље земаљско, испуни домове њихове пшеницом, вином и уљем, и сваким добром да би давалли и онима који немају..." После церемоније венчања млада насумице баца бидермајер преко рамена који хватају неудате девојке. Верује се да ће она девојка која га ухвати бити следећа која ће се удати. Такође, на вратима цркве или општине кумови бацају метални новац по сватовима, што треба да симболизује благостање које младенце очекује у заједничком животу.
А када се све ово обави, тек онда почиње свадбено весеље које уз музику, добро јело и пиће траје до раних јутарњих сати а у неким крајевима Србије траје чак и више дана. Обичајима ни ту никад краја, тако рецимо таст и ташта младожењини стављају дукат у чашу црног вина и то неку повећу, па кад младожења попије вино може да узме дукат. Популарна је и крађа младине ципеле коју у току свадбеног весеља неко дете из фамилије успева да скине млади са ноге а вратиће је тек онда када девер плати симболичан откуп за њу. Сечење свадбене торте, коју заједно обављају и млада и младожења је такође веома стара традиција која симболизује заједништво младог пара. И наравно, када се све заврши и младенци крену кући младожења ће младу пренети преко прага. То је пагански обичај старих Словена по коме се сматра да духови предака живе у прагу сваке куће, па да их млада не би газила када први пут улази у кућу, младожења је преноси преко прага поштујући тако своје претке.

Свадбени обичаји у разним деловима Србије
Као што у Србији и данас опстаје сијасет веома старих обичаја који прате човеков живот, од рођења до смрти, тако се и мноштвом обичаја прате разни послови. У прошлости је свадба, један од најважнијих народних обичаја, била условљена читавим низом летњих и јесењих пољопривредних радова који су се морали завршити да би се припремило сватовско весеље. Знало се, када се подигне летина и склони на сигурно, те прође сенокос и оберу се виногради, настаје време за сватовска весеља.
Данас је тај леп обичај (чак и на селу) донекле изгубио на значају, а свадбе су све ређе и све више у познијим годинама, јер се млади жене и удају пошто им прође прва и друга младост, каже Иља Слани (http://www.planeta.org.rs/02/etnografija.htm). Некада је по селима било уобичајено да се момци жене између 18 и 20 година, а девојке удају после 16. године, јер је момак у правилу требало да буде старији од своје изабранице. Опште правило није се свуда поштовало па су забележени случајеви склопљених бракова између дечака од 12 до 14 година и приметно старијих девојака, посебно у задружним и имућним кућама које су на тај начин долазиле до драгоцене радне снаге. "У Лужници и Нишави женили су и децу од 13 година с девојкама од преко 20, па се могло десити да су такве младожење њихове жене носиле на рукама", бележи један од најугледнијих етнолога проф. др Боривоје Дробњаковић. Данас не само да нема таквих "венчавања" већ су и склапања бракова пунолетних особа у многим деловима Србије постала права реткост. Ту недавно је причао матичар из Азање, како се четрдесетих година двадесетог века у току јесени венчавало стотинак младих парова, да би у ова наша времена он венчавао десетак парова у току читаве године. Треба нагласити како се у народу склапање брака сматра као колективан чин успостављања везе између две породичне заједнице, у коме учествује шира друштвена заједница једног или два села. Само на тај начин се може разумети велико ангажовање обе породице у бројним "пословима" које Дробњаковић издваја и систематизује у опште распрострањене делове свадбе: позивање сватова, окупљање и одлазак из младожењине младиној кући, преузимање младе, одлазак на венчање у општину и цркву, повраћај сватова у младожењин дом, свечани обед, приказивање сватовских и предаја младиних дарова, свођење младенаца, свадбено јутро и испрћај сватова. Обичај је у многим крајевима Србије да се сватови позивају на неколико дана пред свадбу. Буклијаш, млађе чељаде из младожењине куће, с буклијом (чутуром) напуњеном вином или ракијом и окићеном пешкиром и цвећем, иде по селу позивајући сватове. У Кусићу (јужни Банат) код Беле Цркве, младожења с пријатељима и младима из родбине дан уочи свадбе с окићеном флашом у руци позива свадбаре, који ките буклију домаћим новчаницама и девизама. Обредом командује "жарач", окићен венцем љутих црвених паприка и са бичем у руци. Он је као и "чауш", "чаја" "буклијаш", "лажља", упадљиво обучен и искићен, да би на себе скренуо пажњу "злих очију" и одстранио опасност од младенаца. Иначе међу сватовима најважнији ликови су: кум, стари сват, девер (момков млађи брат) бајрактар, чауш и војвода. У сватовском весељу учествују и "пјевачице", "певице", "венчарице", "ђеверуше", "енђе", "енђебуле", - девојке које прате младу и песмом забављају сватове, затим "куме", "почасне бабице", "поснаше" и друге женске званице које проузрокују велику вику и цику, како би отереле нечисте силе од младе. Остали који присуствују овој веселој и бучној светковини су: "пустосвати", "облапоруше", "чанколизи", "гузани". Кум и стари сват ("старојко") су "законици", сведоци у цивилној и црквеној церемонији венчања, којима се на свадбеном ручку даје почасно место и указује нарочита пажња. За кумове су у прошлости најчешће бирани крштени кумови. Раније је био обавезан брак који се закључивао у верским институцијама, а од ступања на снагу грађанског закона о браку, 1946. пуноважан је само цивилни брак, док је венчање у цркви препуштено вољи грађана.
Сватови су у Србији најчешће окићени пешкирима, цвећем и рузмарином, а сватовску колону, која је некада јахала на коњима или се возила фијакерима и чезама, предводи барјактар с тробојком на чијем је копљу насађена јабука. Свадба је као и други преломни моменти у животу појединца ималла и ризик јер је то време појачаних деловања нечастивих сила. Веровало се да тада демони или урокљивци вребају присутне, нарочито младу. Зато су у не тако давној прошлости у одевању младе преовладавали вео, огртач, појас и траке црвене боје, која по народном веровању има важну улогу у одбрани од злих духова. Младе су се китилле и огледалцем, да би се (како се веровало) демони уплашили своје ружноће. Ако би се на путу из једног села у друго среле сватовске поворке младе су се криле, пошто се веровало да невеста која буде виђена таквом незгодом неће "загодинити", већ ће умрети. Широм Србије срећемо топонимске називе као што су "Сватовско гробље". По предању то су места сусрета две поворке сватова који су изгинули у тучи, не желећи да пропусте једни друге. Бројне су у народу фантастичне приче о сватовским догодовштинама и великим невољама, а једна од најмаштовитијих је везана за настанак "Ђавоље вароши" у Куршумлији. Бујице с планине Радан, у чијем се подножју она налази, однеле су порозне делове тла, а од отпорнијег материјала изградиле витке стубове с каменим "капама". Док је наука понудила објашњење тог природног феномена мештани околних села о њему распредају најчудноватије приче и легенду о "окамењеним сватовима". У стара времена окупљали су се сватови под Радан планином и кретали до Жутог потока где је требало да се изабраници венчају, а да нико од окупљених свадбара није знао да су младожења и млада у крвном сродству. Када је свештеник требало да их благослови, догодило се да нека виша сила окамени несуђени свадбени скуп, како млади не би починили грех. Ти камени сватови и сада стоје у Ђавољој вароши.
Данас, уобичајен обред венчања у цркви пропраћен је прописаним правилом, док сам долазак младин у нови дом (посебно на селу) и сада прати низ обичаја везаних за народна веровања. По свршеном венчању сватови се не враћају истим путем, из бојазни од злих духова. Из тих разлога млада баца сито с разним плодовима на кров, кућним духовима на дар. Пред кућним прагом млада узима у руке "накоњче" - мало мушко дете - подижући га три пута увис, да би рађала мушку децу. На вратима свекрва дочекује младу, која је љуби у руку и узима хлебове с којим улази у кућу, где дарује огњиште новцем. У неким крајевима свекрва даје невести мед, да би јој брак био сладак, а у другим је симболично удара прутом или јој ставља узду на главу и на тај начин ставља на знање да у новој кући треба да буде послушна.
За време свадбеног ручка, после треће здравице, приказују се дарови - раније јело и пиће, које су сватови донели, а сада скупоцени поклони или новац. Свадба се потом наставља, уз песму, свирку и коло, до дубоко у ноћ. "Свођење" или "слагање" младенаца, њихово одвођење у брачну одају, у прошлости је вршио кум или неко од младиних рођака, што се пропраћало циком, лармом, пуцњавом, разбијањем посуђа од стране већ увелико припитих свадбара и разузданом музиком, која би знала осванути и на кућном крову, ако би се то прохтело куму или старом свату.
У наша времена најраскошније су свадбе у крајевима где живе Власи. Оне по традицији трају три дана. Првог дана, у суботу, је момачко и девојачко славље. Другог, у недељу, обавља се церемонија венчања (цивилна и црквена) и прославља у младожењиној кући, а трећег дана, понедељак, игра се сватовско коло на сеоском тргу. У коло се хвата око хиљаду позваних гостију, а родитељи младе и младожење (пријатељи) с најближом родбином, одлазе на Дунав да би се, како кажу "окупали", провеселили и заиграли у води велике реке. Свадбена весеља су у Србији, од како се памти, завршавала паљењем ватре насред улице, те неуморним играњем кола и расецањем јастука, из којих се вади и баца перје, да лети на све стране.

Свадба у Ужичком крају
Склапање брака прати обичај свадбе. Разликује се мушка и женска свадба. Мушка свадба је онај део обичаја који се обавља код куће младожење (момка), а женска свадба обавља се код куће родитеља удаваче (младе, невесте, девојке). Разликују се и сватови од свадбара. Сватови су они који се сакупљају код младожење и одлазе у дом удаваче да је доведу. Сви остали учесници у свадбеном весељу су свадбари.
Старинске свадбе и у селима и у граду Ужицу биле су веома богате обредима, обичајима, песмом, игром и посебном врстом забаве. У свему томе има више трагова древног живота у родовским заједницама него каснијих хришћанских ритуала. Дуго је у овом крају била позната крађа девојке. То је била истинска отмица, као у далека стара времена.
Свадбени обичаји и обреди почињу неколико месеци пре закључења брака. Најпре родитељи будућег младожење одлазе у кућу девојачких родитеља и питају за девојку. Ако се тај први договор успешно заврши, родитељи девојке одлазе у посету родитељима момка да гледају дом. Затим се уговори дан кад ће се обавити прошевина или просидба. То је нека врста мале свадбе. У селима се тај део свадбеног обреда назива испит, просидба или давање пара, а у граду: прстеновање, зарука или веридба.
После тога и код момачке и девојачке куће врше се обимне припреме за главну свадбу.
Понекад се у времену измеду просидбе и свадбе појаве смутљивци који, из разлицитих разлога, покушавају да покваре свадбу и веридбу раскину. У том периоду појачава се куђење момка, девојке, њихових родитеља, укућана и прилика у којима једни или други живе. Скудити момка или девојку сматра се нечасним и подмуклим, али због тога ипак може доћи до раскида веридбе и уговорене свадбе. Доста трагова о томе има у песмама, причама и легендама народа овог краја.
Просидба се уговара код девојачке куће, а главна свадба истовремено и код момачке и код девојачке. За просидбу и свадбу бирају се дани у недељи. За најпогодније дане сматрају се недеља и четвртак, ређе субота, али никад среда или петак. Пази се и на годишње доба. Најчешће свадбе су у јесен. Свадба се никад не заказује у време божићњег, ускршњег или неког другог поста.
При уговарању свадбе родитељи момка и девојке се договарају о спреми и миразу. Девојачку спрему некад су сачињавали одевни и постељни предмети: кошуље, јелеци, чарапе, појасеви, трубе изатканог беза, ћилими, шаренице, губери, јастуци и сламарице. Све се то сложи у два повећа шарена дрвена сандука и на коњу се дотера од девојачке до момачке куће, истог дана кад сватови иду по девојку. Касније се обим девојачке спреме прошири и додају се неки делови намештаја: кревет, астал, неколико столица и понешто другог покућанства.
Споразум око девојачке спреме обично се брзо и лако постигне. Као нормално се узима да родитељи уз девојку дају све оно што је она сама пре удаје израдила, изаткала, исплела.
Мираз може бити у облику новца, стоке и непокретног имања. Мираз у облику новца у почетку је био симболичан, али се временом повећавао па су многе куће са више женске деце због давања мираза видно осиромашиле. Мираз у стоци давао се ређе, обично онда кад се девојка удаје у кућу сиромашних али предузимљивих, као подстрек да се брже окуће и оснаже.
Мираз у непокретном имању условљен је некадашњом традицијом да се женска деца искључују из наслеђивања. Девојка која има браћу веома ретко добија мираз у непокретном имању. Ако нема браће, девојка је природни наследник родитељског имања и та врста мираза приликом уговарања свадбе обично се и не помиње, јер се подразумева. Као миразуша је најпривлачнија јединица, која нема ни браће ни сестара, али у народу се често чује и схватање да су јединице размажене (“пецне”), да нису особито радне и да се теже прилагођавају новој средини.
Родитељи који имају само женску децу једног зета обично доведу на своје имање. То се приликом уговарања свадбе обично и не помиње, иако се очекује. За онога ко дође на женино имање каже се да се призетио. За нову друштвену средину он је призет, припуз, домазет, дошљо, а дају му се и разна погрдна имена. Временом се тај отпор смири, призет буде прихваћен и настави се нормалан живот. Често призет временом прихвати и презиме жениног рода, о чему се доста доказа може наћи у старим црквеним протоколима.
Најважнији део свадбених обичаја везан је за дан венчања. Свадба обично траје два дана. Првог дана младожења и невеста (младенци) венчавају се у цркви и то је главна свадба.
Другог дана весеља се продужава, гости на свадбу доносе прилоге и дарове и то се зове велика свадба. Сиромашније куће често све то обаве у току једног дана.
На мушкој (момачкој) свадби постоје сватови и свадбари, а на женској (девојачкој) су само свадбари. Сватови су посебно окићени и они у току свадбеног весеља имају извесне предности над свадбарима.
Међу сватовима постоји одређена подела дужности. Домаћин је младожењин стриц или неки други старији човек из младожењиног рода. Он је увек у челу “собре” и заступа малдожењину кућу. Кум је духовни сродник који непосредно учествује у чину закључивања брака, а међу сватовима је врло поштована личност. С њим се, за разлику од других сватова, на свадби никад не збијају шале. Стари сват је малдожењин ујак (остатак авункулата), заједно са кумом учествује у обреду венчања и међу сватовима ужива поштовање. Чауш је отресит, грлат, довитљив, али уз то има и задатак да увесељава. Обично на глави носи окићену капу живих боја и необичног облика, по чему се препознају међу сватовима. Барјактар је мађи мушкарац који испред сватовске свите носи заставу (барјак). Девер (ђевер) је обично младожењин млађи брат. Његова дужност је да буде уз невесту (младу) све док траје свадбено весеље. Возари (коморџије, војводе) најчешће су младожењини зетови. Они иду уз кола и волове и главна дужност им је да приме и дотерају девојачку спрему (руво, рухо). Увек носе доста ракије, печеног меса и хлеба, свакоме успут наздрављају и нуде га јелом и пићем. Непристојно је да се таква понуда одбије, макар и само симболично.
Код девојачке куће возари се “погађају” са девојком која је одређена за чуварицу рува и тек кад се погоди и плате могу га товарити на кола. Читаво време возари збирају шале, нарочито са женама из девојачког рода. Јенђе су девојке и млађе жене у сватовима. Оне помажу у послуживању сватова и свадбара, али им је главна дужност да певају пригодне свадбене песме. Обично певају по две “из вика”.
Свадбене песме су чешће на кратки глас, што значи да певање траје краће него код других (чобанских, прељских) песама, које се певају отегнуто и дуго трају (дугачки глас). Јенђе се увек труде да их не натпевају свадбарице из девојачког рода.
Дан свадбе је свечаност и празник за читав узов у селу. Тог дана нико не ради пољопривредне послове.
У завршном делу свадбе певају и играју сви учесници свадбе.
Онај ко је у жалости због смрти блиског сродника (рушан) обично не иде на свадбу. Млада на својој свадби не пева. Саветују је да буде “весела и насмијана”, али она не пева јер то “тако ваља”.
У путу од куће својих родитеља до младожењине куце млада је увек у пратњи девера и кума. У старије време она је тај пут прелазила јашуци на коњу, а касније у чезама или кочијама.
Кад наиде на прву воду (чесму или бунар) млада застане, попије мало воде и умије се и затим воду “дарује” марамицом, шећером или сапуном .
Кад се млада изводи из куће својих родитеља, прати је брат или неки други мади мушкарац из куће. Најпре неко опали из пушке па се затим та пушка стави преко прага да млада преко ње прекорачи док се још пуши барут. Младу тада прима девер и води је сватовима. Она долази до чела “собре”, прлази домаћину, куму, старом свату и свим осталим сватовима, онако како седе за “собром”. Све мушкарце љуби у руку, а са млађим женама и девојкама љуби се у образ.
Највише обичајних и обредних радњи у току свадбе изводи се кад се сватови, с младом, после венчања, врате младожењиној кући. Тада млада ступа у нови дом, меду нове укућане.
Ту ће она постати мајка и зато се пред кућом, на кућном прагу и у кући обавља читав низ обреда симболичног знчења. Млада најпре узима сито са житом и баца га преко крова куће.
После тога узме јабуку и баца је међу сватове. Затим јој доносе мушко дете до годину дана (накоњче) и она га окреће, ставља на своје груди, а затим дарује кошуљицом. После тога девер уводи младу у кућу. Понегде пре тога опет се пуца из пушке. У неким местима млади се пре уласка у кућу дају два хлеба (сомуна) и она из ставља себи под пазухе и тако прелази праг.
Пре него што прескочи кућни праг, млада се сагне и пољуби га. У неким селима при уласку у кућу млада се провлачи испод младожењиног скута. У кући младу чекају свекар и свекрва.
Млада их љуби у руку и у образ и дарује. Свекрва младу дочекује седећи крај огњишта. Пошто се с њом поздрави и изљуби, млада прлази и поздравља се са осталим укућанима. Свекрва остаје крај огњишта. С њом се тада збијају шале. У неким селима неко од мушкараца, најчешће старији зет, баца свекрви жеравицу (жар) око ногу и испод сукње.
На “великој свадби”, обично други дан, приказују се свадбарски прилози. Као прилог се доносе погача, тепсија, пите, печено јагње или прасе и ракија. Доносе се и разни дарови за младенце и укућане: одећа, рубље, платно, посуђе и сл. Вредност прилога зависи од економске моћи прилагача, али и од степена сродства (пречине). Сваки свој прилог донесе код чела “собре” и чауш свачији прилог приказује, то јест веома гласно објављује ко је шта донео. Кад приказује прилоге, чауш обично каже овако: “Да видите, домаћине, куме и стари свате и сви остали звани и одабрани, како је овај рођак (брат, стриц, комшија, ујак, пријатељ – за свакога се каже име и степен сродства) дошао свом рођаку на весеље и донио лијепо поштење: једно коло љеба, један ардов пива, једнога љељена...” и тако набраја подижући и показујући све што је као прилог донето. За сваку врсту хелба он каже “коло љеба”, ракија је увек ардов или аков, а печено месо увек је љељен (јелен). Ако неко за прилог донесе печено прасе (најсиромашнији донесу печену кокош), опет се подиже било чије печено јагње и опет се каже – љељен”. То је свакако остатак старе традиције сточара и неки симбол старинске солидарности. За мараме, пешкире, кошуље и друге делове одеће чауш каже: “Донио неких дроња и крпица”, а за посуђе вели: “неких санчића, лончића, шерпица, таслица...” и обично тада звецне да се чује. На крају, кад је све што је једна прилагач донео приказао, чауш додаје: “Хвала, рођаче, жив био, да ти се у весељу врати и помого ти бог, амин!”. На то два врсна певача, који стоје уз чело собре, запевају:
Хвала, рођаче,
Жив био,
Амин, амин!...
На главној и на великој свадби увек се чита здравица. Здравицом се захваљује домаћину, зажели се здравље укућанима, пријатељима, свим сватовима, а посебно младенцима “да се сложе и умноже”. Уз здарвицу певачи посебном песмом саопштају: Стари сват чашу пије, бога моли, амин, амин!
У продужетку велике свадбе на велеље момачкој кући стижу млађи свадбари из девојачке куће – првинари или првећари (иду у првине, то јест у прву посету малденцима).
Код имућнијих људи свадба се продужава и трећи дан, али у смањеном обиму. Народ каже да тог дана свадбују зетови. Целог дана зетови збијају шале, приређују ситне подвале, хватају и кољу кокоши, точе и свакоме нуде ракију, пењу се на кућни кров, скидају цреп, траже нове поклоне, задиркују нарочито младе жене, али све то тече у границама пристијности и без ичије љутње.
На свадби се све време пева и игра. Песме изводе млађи мушкарци и млађе жене и девојке-јенђе, а при крају свадбе певају и старији. Док се не заврши главни свадбени обред, певају се само пригодне свадбарске песме, а касније се могу запевати и друге, љубавне, бекријске или рабаџијске песме. На сеоским свадбама певало се само “из вика”.
За игру и увесељавање учесника на свадби се позивају свирачи. Они прате песму и игру. У старије време на свадбама су свирали по двојица свирача на дугачким свиралима и један на малом бубњу – добош. Касније су на свадбама свирали гајдаши (гадљари), обично по један, ретко двојица. На почетку XX века у овом крају су се појавиле трубе и на свадбама су почели свирати трубачи. У народу их зову “велики свирачи”. Истовремено су се појавиле и на свадбама учествовале свирачке дружине са виолинама (ћемане), тамбурама, кларинетима (кланет), па најпосле и хармонике. Свирачи своје услуге на свадбама наплачују у новцу, а до домаћина куће добијају и мање дарове: марамицу, пешкир, појас и сл.
Свирачи морају знати више игара. Код девојачке куће прву игру започиње најбоља другарица удаваче. Она поведе лагано девојачко коло, држећи у десној руци сватовски барјак. Касније се у току свадбе играју све игре овога краја, али најчешће: девојачко, кукуњеж, тројанац, проломчица, јованчица или повијорац.
У вароши Ужицу свадбени обичаји и обреди били су у освони исти као и у околним селима, само што су неки елементи прилагођени варошким приликама, неки детаљи скраћивани или изостављани, а други додавани. На варошким свадбама свирали су цигански оркестри, најчешће гудачки, а певале су се и друге песме осим старинске кајде “из вика”.

Српска народна ношња
Српска народна ношња заузима истакнуто место у култури и традицији српског народа. Њена улога кроз историју је веома битна као симбол етничког идентитета, а истиче се и по ликовним и естетским вредностима. До нас су углавном стигле сачуване одевне целине из 19. и првих десетина 20. века, са разноликим облицима и украсима како у женским тако и у мушким ношњама. Сваку област коју су настањивали Срби кроз историју, карактерисала је посебна ношња. По начину одевања препознавало се не само одакле је ко него, нарочито у мешовитим етничким срединама, и којој етничкој односно националној заједници припада. У свом историјском развоју, разноврсне народне ношње имале су многострука значења у животу народа, али су биле изложене и многобројним утицајима између различитих етноса, тако да осим обележја времена у коме су рукотворене и ношене, садржани су и други одевни елементи из протеклих времена.
У Србији кнеза Милоша нико није носио европско одело. Чак и Срби, досељеници из Аустрије, да их не би сматрали за туђинце, носили су србијанско одело. Сем тога и Турци из унутрашњости Србије са неповерењем гледали су људе у европском оделу. Само се четири до пет лица носило "по европски", и то су били кнежеви службеници. И они су изгледали "као бела врана". Цео остали свет носио је локалну одећу, а она се делила на сеоску и варошку.
Уколико се мушко сеоско одело из времена кнеза Милоша може реконструисати, оно је овако изгледало: на глави шиљаста црвена капа или фес. Или црна шубара. Сваки је крај Србије имао своје карактеристике, па се тако у Браничеву и Ресави носила црна капица од абе (грубог сукна), црвенокапица; у Херцеговини се ова капа звала кариклија. Око феса је често обавијан шарен пешкир. У Јужној Србији, од Левча наниже ка Морави, носили су сељаци преко феса или главе пешкир, па су их стога називали пешкиранима.
Вук Караџић у Даници из 1827. године пише да је "кариклија или карикача од црвене абе или чохе, одозго је затубаста као фес, а са стране има црну поставу, за коју се одозго може што зађести, где који у бојевима позадијевају фишеке да су им наручнији него у кесама".
До тела се носила дугачка кошуља од кудеље, везених рукава и колира и припасивала се вуненим, понајвише црвеним појасом. Испод кошуље ношене су гаће (ни тесне ни широке) такође од кудеље. У југозападној Србији њих су замењивале пеленгаће, или пеленгири, вунене подебље гаће до ниже колена. Од колена наниже биле су доколенице. Преко кошуље је ишао кратак зубун од белог сукна без рукава, а преко њега гуњ од црног сукна до ниже колена и са рукавима. За појасом обавезно нож, дуванyије су имале лулу, а понеко још и свиралу! Зими су преко гаћа ношене чакшире од белог вуненог сукна.
Неки Стеван Браловић из Дражња (срез Грочански) каже Ђорђевић, имао је на себи "два половна гуња, од којих један кратак а други дугачак, фес, беле чакшире, на ногама опанке и црвене чарапе шумадинске. А неки пак, Радован Петровић из среза Млавског носио је кратак кожух с рукави, од белог сукна чакшире, опанке на босим ногама и на глави црну шубару..."
На ногама је уз сеоско одело ношен опанак, негде са чарапама до испод колена а у Мачви шарени обојци.
Тако је било за сваки дан. Празнично одело разликовало се увелико и по квалитету и по боји. Називало се, а и данас се у неким селима нпр. Подриња (прим. аут.) назива стајаћим оделом. Оно се чува у сандуцима лепе израде и носи само по славама, вашарима, и светковинама. Састојало се од боље кошуље, чарапа и опанака још и од угасито плавих чоханих чакшира, ђечерме (јелека) по којој се опасује појасом и копорана који се носи преко ђјечерме. Све је било од исте чохе као и чакшире. За појасом су ношена два пиштоља и велики нож, а о појасу бар две кесе припојаснице и о њима огњило, мавалица и барутни рог или тиквица а о левом рамену дуга пушка "која се више убрајала у одело него у обрану".
За разлику од мушке женска се ношња појединачно веома разликовала чак и у истом крају Србије. Углавном према пореклу становништва, што је нарочито видљиво било у Београду. Ево два описа женске ношње који се по свему разликују.
У Горњаку су девојке носиле исплетену косу накићену цвећем, парама и простим бисером и са курјуком спуштеним до ниже колена, који се завршава ситним новцем или прапорцима који при ходу звече. Имућније су на глави носиле црвену капу искићену стиним дукатима и бисером. Жене су око капе носиле пешкир пуштен до колена извезен црвеним памуком, вуницом и свилом, нашаран цвећем, парама, дукатима. Изнад чела су имале нешто попут круне. Све остало су имале исто и жене и девојке: На врату ђердан (сиромашније прост гранат а имућније цванцике, талире и марјаше, а богате по неколико дуката). Носиле су кошуље дугих везених рукава, црвени шарени појас "за удивленије ишарану са различитим бојама кецељу", како каже Ј. Вујић, затим лепо ишаране чарапе и опанке који су затезали ногу каишевима. Преко свега ишао је бели зубун од белог сукна, негде дуг до колена а негде до пода ишаран по ивицама и леђима црним, црвеним памуком, парама и токама.
У Буковици, селу Подрињском, женске капе су биле кићене новцима, спреда у малим венчићима тако "да кад жена иде оне паре све се љуљају и звече". На предњој страни капа има ресе, а и оне окићене новчићима. Неке су носиле округле капе - "као год бундева из које вири којекакво цвеће а из цвећа пера паунова. И овде су паре свуда око капе, те су љуљају и звече при женином ходу. И овде се носи ђердан, дугачка извезена кошуља, шарен појас, једна до две извезене кецеље, шарене чарапе опанке с кајиши и проче".
Ђорђевић каже да је овакав опис србијанске женске сеоске одеће најверније начинио Јоаким Вујић, па да његовим речима и завршимо: "Целокупно женско сеоско одело, сем опанака и неких украса на глави, и сав вез израђивало је само женскиње".
Народна ношња у овом крају (Мачви) је разноврсна и китњаста. Женска народна ношња се састоји се из широке везане кошуље са набраним рукавима, скута, предње и задње прегаче, јелека и либаде украшене срмом, чарапа дугих до колена извезених вуном са геометриским фигурама и појаса. Прегаче су живописно извезене, богато украшене златовезом(са мотивима где доминирају лозице, руже, лале и каранфили).
Мушку народну ношњу чине дуга кошуља, широке гаће преко којих могу бити уже или шире чакшире, прслук од природно мрког сукна, вунени појас око струка, кратке вунене чарапе, домаћи опанци са круном на средини и шубара.

Венчаница
Венчаница је традиционална хаљина коју носи девојка која је удаје на дан венчања. Може бити беле боје или јако нежне и светле боје као сто су крем, боја слоноваче и боја перле. Постоје и венчанице у боји, које се углавном носе на други дан свадбе, или ако млада не жели венчаницу беле боје. На дан венчања, обичај је да се уз традиционалну венчаницу носе и додатни детаљи, као што је вео, шешир и букет цвећа, такозвани бидермајер. Циљ је да Млада буде најлепша тог симболичног дана.
Историја Венчанице је везана са обичајима и Црквом, поготову у доба када је црква имала велики утицај на народ. Чак у Римском царству су веренице на дан венчања носиле беле хаљине са цветном круном на глави.
Обичај је делимично нестао у средњем веку када су девојке бирале најлепсу хаљину из личне гардеробе. До XIX века се постепено враћала традионална хаљина, вео и букет , али често у сивој или крем боји. Хаљина Краљице Викторије, изложена у Енглеској, је жућкасто-смеђе боје.
По сликама из почетка XIX века се види да су се младе постепено враћале на белу боју за хаљине на венчању. Тек крајем XIX века и под јаким утицајем цркве, побожне младе жене потврђују своје девичанство белом бојом. Бела боја је симбој невиности, нежности и честитости. У нашем народу венчаница има улогу да одврати урокљиве очи од младе. Урок представља преношење негативне енергије на особу која тога није ни свесна, тј.без њеног знања. Постоји обичај да млада у току спремања за венчање стави чено белог лука у њедра, ради урока.
После тога, традиционална бела венчаница прати моду и економске услове, постаје кратка хаљина за време ратова због несташице текстила, па поново дугачка после рата. Модни креатори, као DIOR претстављају дугачке и широке хаљине, модели који це годима бити у моди.
Црвена боја је традиционална за венчанице у Азији.
Код Арапских народа, обичај је да се млада пресвуче више пута, и носи венчанице у разним бојама, јер свадба углавном траје данима.
У осталим деловима света се прати углавном Западна мода са моделима Француских и Италијанских креатора

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

MLADENCI

DAN TEK VENČANIH

Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. marta prethodne godine. Na taj dan mladi tek venčani u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone i na taj način pomažu na početku njihovog braka i života. Mlade domaćice dočekuju goste i pokazuju svoje umeće i spretnost.

U slavu hrabrih hrišćana

Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika jednog puka u gradu Sevastiji, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija, prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani. Svi su bili vojnici u rimskoj vojsci i verovali su u Isusa Hrista. Zbog svoje vere, ovi hrabri hrišćani su najpre bičevani, a zatim i bačeni u tamnicu. Ubrzo su izvedeni pred vojni sud. Pogubljeni su bacanjem u jezero nadomak grada. Praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom u spomen na njih. Dan kada se crkva priseća četrdesetorice Svetih mučenika sevastijskih, u narodu je poznat pod nazivom Mladenci.
Na ovaj dan se proslavljaju mladenci jer su stradalnici bili mladići. Dvadeset drugi mart je posvećen njima i zbog venaca kojima su mučenici ovenčani (venčani) ljubavlju Hristovom. I na venčanjima u crkvi, na glave mladenaca se stavljaju venci, koji imaju trostruku simboliku: carski venci - svaki čovek je car u svom malom carstvu u svojoj kući, mučenički venci - jer u braku treba podnositi žrtve i venci besmrtne slave - u Hristovom carstvu.
Ovim se ukazuje na to da supružnici treba jedno drugom da budu verni, kao što su sevastijski mladenci bili verni Hristu i da tu vernost i ljubav nikakvo iskušenje ne može i ne sme da savlada.

Starinski običaji

Mladenci su praznik koji obiluje brojnim običajima. Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići i koji simbolizuju dug, srećan i sladak život. Peku ih, premazuju medom, nude decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta. Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine. Na Mladence je dobro jesti med, kuvanu koprivu i zelje da bi se očistila krv. Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona običaj je modernih dana koji je nastao u gradu, ali ga je selo veoma brzo prihvatilo. Uz pravilo reciprociteta - „oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih" - materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.
Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu, a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Međutim, u praksi je to drugačije. Bračnom paru koji slavi Mladence u goste uglavnom dolazi najuža porodica i prijatelji.

Moderni običaji

Iako se po tradiciji ovaj praznik slavi u kući mladenaca, nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima. Nov način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti. Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja. Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim novu dimenziju običaju. Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili, još češće, u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata).

Obicaji u Srba.net..razni izvori

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

MLADENCI - OBICAJI I VEROVANJA

Jedan od običaja specifičnih za naše područje su Mladenci. Praznuju se 22. marta po gregorijanskom, to jest 9. marta po julijanskom (starom) kalendaru.

Isti taj datum pravoslavna crkva posvetila je i uspomeni na stradanje svetih četrdeset mučenika sevastijskih, koji su za hrišćansku veru stradali 320. godine. To su bili mladići, pa je naš narod baš taj dan uzeo kao praznik na koji mladi supružnici (mladenci), primaju goste. A kavi bi to gosti i prijatelji bili kada bi dolazili praznih ruku? Po svim našim običajima održanim vekovima, gosti dolaze noseći darove. Pored toga, običaj je da i svi oni koji im nisu iz bilo kojih razloga do tada uručili svadbeni poklon – to čine ovom prilikom. Na taj način oni pomažu mladom paru na početku njihovog braka i života u bračnoj zajednici. U novije vreme o Mladencima se mladenčići–kolačići nose supružnicima kojima je prva bračna godina. Osobito bogate poklone daju nevestina majka, kum i stari svat. Mlade domaćice tog dana dočekuju goste u svojoj kući i pokazuju svoje umeće i spretnost. Treba istaći da Mladenci uvek padaju uz uskršnji, časni post, jer on počinje obično početkom ili sredinom marta. Zato se smatra u narodu da svaka gozba koja se sprema ovog dana, mora biti posna, radi zdravlja i napretka dece mladih supružnika.

Praznik proleća

Pravoslavni vernici praznujući Mladence, po običajnom kalendaru, praznuju i početak proleća. Ovu lepu narodnu tradiciju prate brojni običaji, koji imaju korene i održavaju se još iz iz prehrišćanskog vremena, pa po nekim stručnim tumačenjima ne treba ih dovoditi u vezu sa crkvenim praznikom Svetih 40 velikomučenika sevastijskih koji se svetkuju istog dana. Pogotovo što u našem narodu i nije posebno zaživeo kult četrdeset velikomučenika. Čak se i od neupućenih osoba može čuti tumačenje da je tog dana Sveti Mladen – nepostojeći svetac. Na Mladence se u našem narodu, tako običaji nalažu, jede kopriva i drugi zeleniš da se ojača i osveži krv. Za taj dan mese se mladenčići, kolači premazani medom. Oni simbolišu želju domaćice da svi brakovi, sklopljeni te godine, budu slatki. Uobičajilo se, mada ne svuda, da se mesi četrdeset mladenčića. Recept, kao i običaj, prenosi se sa kolena na koleno. Zanimljivo je da se u mnogim kućama odomaćilo da se na Mladence mese mladenčići, iako u toj familiji nije bilo svadbe u minuloj godini. Ovaj jednostavan kvasni kolač, vezuje se za praznik i zato ga generacijama ljudi vole i spremaju u svom domu. To je posledica preplitanja običaja koji su etnološko nasleđe vezano za Mladence i onih religijskog karaktera, koji se odnose na pravoslavni kalendar i dan kada se obeležava stradanje četrdeset mučanika. Tako se u nekim krajevima u Srbiji veruje da tog dana valja popiti 40 čaša vina ili rakije za duše 40 mučenika. Ponegde se mladenčići šaraju drškom od roga da bi krave imale velika vimena. Drugde je običaj da se na Mladence veliki kolač, mladenac, nosi čobaninu u pojatu.

mladencici-kolacici koji se spremaju za Mladence

Obicaji u Srba.net..razni izvori

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Srpska verovanja

U srpskim narodnim verovanjima, suđenice su božanske žene koje novorođenom detetu određuju sudbinu. Sudbinu određuju najčešće treće noći po rođenju deteta, a zabeleženo je u nekim srpskim krajevima da to može biti i sedme, ali i desete noći po rođenju deteta. Sudbinu deteta predlaže prva suđenica koja je i najstarija i veoma ružna i zla - ona želi detetovu smrt; srednja - ili druga po redu, takođe je zla, ali ona traži da dete bude sa telesnim nedostacima; treća i najmlađa, ujedno i najlepša i najplemenitija, predskazuje detetu dug život i sreću u braku. Obično se prihvati srednje rešenje. Prema drugom verovanju suđenice se zamišljaju kao mlade i lepe žene, obučene u bele haljine, pa se zbog toga često upoređuju sa vilama.

Sve u svemu, suđenice određuju ne samo koliko će vremena dete živeti, već i kakvom će smrću umreti. Kada se očekivao dolazak suđenica u kući je moralo biti sve uredno. Dete u čistim pelenama, oko njega su postavljeni, unapred spremljeni pogača, vino, bosiljak, kao i zlatni ili srebrni metalni novac. Sve to predstavlja svojevrsnu žrtvu, dar koji se čini suđenicama, a za uzvrat, kao uzdarje od njih se očekuje: blagost u proricanju sudbine.

Kod Srba postoji običaj da se, dok je malo dete u kući, ne sme davati vatra iz kuće, a posebno ne u večernjim satima. Aleksa Vasiljević je u Svrljigu zabeležio sledeći običaj: "Ne valja ništa davati iz kuće posle sunčeva zahoda ako u kući ima malo dete, da ne bi plakalo, i da mu se kakvo zlo ne dogodi. Ako se, pak, mora dati, n. i. vatra, onda ukućanin očakne ugljen na pragu, i iznese te mu da preko praga, da ne može zlo u kuću ući". Kod Vuka je zabeležena poslovica: "Nije treću noć, dočuvan".

Običaji nakon rođenja deteta

Period neposredno posle porođaja mnogi zovu “babinje”. On traje šest nedelja, a za to vreme treba da nestanu sve promene koje su nastale tokom trudnoće, kao i da se telo oporavi posle porođaja.

Kad izlazite iz porodilišta u kuću običaj je da se spreme babinje. Babinje bi trebalo da Vam spremi neko od Vaših bližnjih (majka, svekrva, sestra, tetka, ujna itd). Obično se spremi pogača, pečeno pile, boca crnog vina, parče sira i malo crnog luka - slanog. Pogača treba da se lomi sa nekim ko nije oženjen ili sa nekim mlađim članom Vaše familije. Ista ta osoba zagrize pogaču i taj komad koji je zagrižen ostaje u krevecu kod novorođene bebe četrdeset dana. Ostale nabrojane stvari bi trebalo da se probaju, bar od svega po malo. Takođe, dok traju babinje, trebalo bi da u sobi u kojoj spava beba svetlo bude upaljeno.

Obicaji u Srba.net..razni izvori

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Krštenje

Krštenje je Sveta tajna kojom čovek postaje hrišćanin i član crkve. Samo kršten čovek ima pravo na sve ostale tajne i obrede u crkvi. Brojni su običaji vezani za ovu Svetu tajnu, a mi ćemo ovde izneti ono, što je verski potrebno i ispravno, i što je važno za crkvu, počev od samog rođenja deteta
Po pravilu crkve, trebalo bi da sveštenik čita molitvu porodilji u prvi dan kada rodi dete, zatim u osmi dan posle rođenja, kada se detetu daje ime, i kada postaje oglašeni, i zatim u četrdeseti dan, kada se vrši ocrkovljenje deteta (unošenje u crkvu). Međutim, prilike i okolnosti su u praksi zadržale samo dva momenta vezana za ovu Svetu tajnu, a to su: znamenje i krštenje.

Znamenje

Posle nekoliko dana od porođaja, kada majka i dete izađu iz porodilišta, vrši se znamenje deteta. Naime, neko od mlađih ukućana, srodnika ili komšija, odlazi kod nadležnog sveštenika, sa jednom flašom za vodu po znamenje. Sveštenik osveti vodicu, naspe u flašu, stavi u nju jedan stručak bosiljka, i daje detetu ime, koje dete nosi do krštenja. To ime se zove "ime na znamenju". Ovo se vrši u spomen, kada su malog Hrista, odneli u osmi dan u hram i kada je dobio ime. Vodica u flaši se donosi kući, i po narodnom običaju ta vodica se dodaje četrdeset dana u vodu kojom se kupa dete, ili sve do krštenja.

Krštenje
Čim dete malo ojača, posle nedelju dve, može se izvršiti krštenje. Crkva preporučuje da se krštenje obavi što pre, jer ukoliko bi se desio nesrećan slučaj, da dete umre nekršteno, nad njim se ne može izvršiti opelo. Krštenje se vrši u hramu ili u manastirima i crkvama gde ima krstionica, a može i u domu roditelja.

Šta je potrebno za krštenje
Treba pripremiti krsnicu. Krsnica je platno bele boje, veličine od jednog do jednog i po metra, u koje se dete uvija posle krštenja. Od te krsnice se potom detetu sašije košuljica, benkica ili jastučić za spavanje. Običaj je u nekim krajevima, da kad počne krštenje, dete se zavija u očevu belu košulju sve dok ne bude kršteno vodom. Bela košulja i krsnica simvolizuju nevinost, čednost i bezgrešnost, jer je bela boja simvol čistoće duhovne i telesne. Voda kojom će se dete krstiti može se malo podgrejati, naročito u hladnim danima, da se dete ne bi prehladilo. Posle krštenja, voda se prosipa na mesto gde se ne gazi, ili se izlije uz neki kalem ili u cveće u kući. Kosica koju sveštenik postriže pri krštenju, stavlja se u vosak, pa se i ona stavlja na neki kalem, ili se čuva u kući kao uspomena na ovaj veliki događaj u životu deteta Sveća koja se pali na krštenju, takođe se čuva u kuća kao draga uspomena. Potrebno je i ulje, po mogućnosti maslinovo, kojim se dete pomazuje.

Majka na krštenju
Ukoliko se dete krštava pre četrdesetog dana, od rođenja, majka ne može da prisustvuje krštenju, jer se žena četrdeset dana posle porođaja smatra nečistom. Inače, ako se krštenje obavlja posle četrdeset dana, preporučljivo je i poželjno da majka prisustvuje krštenju jer je to veliki dan i za njeno dete i za nju.

Vreme krštenja
Imajući u vidu, da svečani događaj krštenja prate obavezno i gozbe, dakle, pripreme svečanog ručka, crkva preporučuje, da se krštenja obavljaju u dane kada se mrsi, a u protivnom, ako se krštenje obavlja uz post, obavezno treba spremati posnu hranu. Veliki greh čine oni roditelji, koji za tako važan i veliki dan i događaj svoga deteta, uz post pripremaju mrsnu hranu, i tako vrše javnu sablazan i navlače prokletstvo na sebe i svoje nedužno dete. Inače, krštenje se može izvršiti u svaki dan, i u svako doba dana i noći. Dobro je ukoliko se može krštenje obaviti praznikom da se dete i roditelji taj dan pričeste, ukoliko nije u onih prvih četrdeset dana, kada majka ne sme u crkvu.

Kum na krštenju
Pored sveštenika koji krštava, važan činilac i važna ličnost na krštenju jeste kum. Kum daje ime detetu. On je svedok krštenja i duhovni otac deteta, koje se krštava. Zato kum mora biti pravoslavne vere, kršten, čistoga i moralnoga života, mora biti punoletan, dakle, telesno i duhovno zrela osoba, i da ima fizičku mogućnost da učestvuje u svetoj tajni krštenja. Roditelji ne mogu biti kumovi svojoj deci, a takođe i monasi ne mogu kumovati na krštenju. Kum na krštenju se u ime deteta odriče satane, i sjedinjuje sa Hristom, čita, odnosno, ispoveda simvol pravoslavne vere u ime kumčeta. Zato je njegova dužnost, da u daljem životu brine o verskom vaspitanju svoga kumčeta. U našem narodu je zbog toga institucija kumstva na velikoj visini. Narod ne kaže uzalud: "Bog na nebu kum na zemlji".

Krštenje u nuždi
Ako se desi, da dete u slučaju bolesti, dođe u životnu opasnost, vrši se tzv. krštenje u nuždi. To krštenje može da izvrši svaka krštena osoba na sledeći način:
Dete se polije, ili pokropi vodom i govore se reči: Krštava se sluga Božji (ime) u ime Oca Amin, i Sina Amin, i Svetoga Duha. To je formula krštenja, koju posle sveštenik, ako dete ostane živo ne izgovara, a sve ostale molitve i radnje vrši po poretku.

SPC Lucern

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

POSTUPAONICA

To je još jedan decji praznik. Postupaonica se mesi onog dana kada dete napravi, samostalno, svoj prvi korak. Majka ce za taj dan pripremiti: veliku pogacu na koji ce naredati: pero, paru, lenjir, knjigu, termometar, kolac i mnoge druge stvari koje predskazuju buduci život. Na taj dan pozovu se manja i veca deca iz porodice i komšiluka. Pogaca sa stvarima stavi se na nisku stolicu, a dete pusti da samo, prvi put, pristupi postupaonici. Ono što bude uzelo sa pogace, bice u isto vreme i predskazanje njegovog buduceg profesionalnog opredelenja. Ostala deca hvataju pogacu, lome je i nose. Postupaonica se može praviti kao pita ali prazna tj. nenadevena.

Forum Srbija

Народни обичаји и веровања

Ko je OnLine