Forum Srbija

BAR jedna flaša vina mora da se nađe na prazničnoj trpezi. A vino, u kom će uživati porodice u Srbiji i njihovi gosti, saglasni su poznavaoci i proizvođači ovog plemenitog pića, sve je kvalitetnije. Potrošači su naučili ne samo da traže, već i da prepoznaju kvalitet belog i crvenog vina, rozea, a i nezaobilaznog penušavog vina...

Srbija, inače, ima izuzetno pogodnu klimu i zemljište za gajenje gotovo svih sorti vinove loze. Tu je, takođe, i tradicija u prozvodnji vina. Svi ovi preduslovi počeli su da daju rezultate, pa flaše od litre, sa vinima za "masovnu upotrebu", polako odlaze u prošlost. Potiskuju ih buteljke sa probranim, kvalitetnim vinima iz porodičnih podruma, koji su sa flaširanjem i plasmanom vina na šire tržište krenuli u poslednjih desetak godina.

Ranijih godina potencirana je masovna proizvodnja vina u velikim podrumima, u ogromnim serijama, ali bez preteranog kvaliteta, pa su i potrošači vinu prilazili na taj način - kaže dr Vladimir Puškaš, koordinator Odseka za vino i alkoholna pića, na novosadskom Tehnološkom fakultetu.

- Stvari su se srećom promenile, kvalitetno vino postalo je gotovo redovno i u "običnim" kafićima, a za prazničnu trpezu se, koliko ja pratim, vino zaista pažljivo bira.

Puškaš napominje da, kao i u svim segmentima društva, i kada je vino u pitanju imamo podvojenost, s obzirom na to da i dalje postoji deo potrošača koji traže samo količinu.

- Nedostaje, još uvek, bogatija ponuda vina srednjeg cenovnog razreda i dobrog kvaliteta, za masovnu potrošnju - kaže Puškaš.

Ljubica Radan, enolog i somelijer iz Novog Sada, organizator Škole poznavanja vina, takođe ističe kako se traže sve kvalitetnija vina, ali i navodi da su mnogi ljubitelji "božijeg pića" premostili problem sa cenama, tako što svoje omiljeno piće nabavljaju po povoljnijim uslovima, direktno u podrumima, kojih ima sve više.

- Mnogi neupućeni ljubitelji zaziru od vina iz "novog vinskog sveta", iz Čilea ili Argentine - navodi Radanova.

- Ova vina imaju povoljnu cenu, ali pre svega zbog jeftine radne snage i zaista ogromne proizvodnje grožđa. Kvalitet im je veoma dobar, tako da ih ne treba izbegavati. Za izbegavanje su, međutim, pojedina vina iz Francuske, Italije i Španije, koja i pored atraktivne ambalaže nisu uvek garant za kvalitet.

Da potrošači znaju da cene i traže kvalitet, potvrđuje i Laslo Boni, vlasnik vinarije "Dibonis" iz Subotice. On objašnjava da se kao najtraženije belo vino iz njegovog podruma "iskristalisao" šardone, koji je odležao u hrastovim buradima.



PENUŠAVO IZ IRIGA

JEDAN od retkih proizvođača vina iz Srbije, koji nudi i penušavo vino, toliko traženo u danima slavlja, je podrum "Kovačević" iz Iriga. Kako objašnjava Miroslav Kovačević, vlasnik ovog podruma, proizvodnjom penušavog belog vina je zaokružena njihova ponuda.

- Potražnja i ukusi na tržištu se menjaju i mi moramo da ih pratimo - kaže Kovaćević. - Ukus potrošača, od klasičnih, polako se kreće ka penušavim vinima i rozeima, tako da smo mi dobili fino vino, sa 85 odsto šardonea i 15 odsto rajnskog rizlinga, koje je odličan aperitiv.

Prvi tragovi naselja na Vršačkom bregu dosežu do preistorije, a tokom vremena ovde su živeli razni narodi, dolazili i prolazili mnogi osvajači, menjali se vladari i carevine. Za Vršac novija istorija počinje 1716, kada je austrijski vojskovođa Eugen Savojski proterao Osmanlije iz grada. Već od sledeće godine u ove krajeve počeli su da stižu kolonisti iz Nemačke, Francuske, Italije i Španije, prvenstveno vinogradari. Istovremeno se u Vršac doselilo dosta zanatlija i trgovaca iz Srbije. Tada je pored starog Srpskog Vršca, osnovano i nemačko naselje, a 1795. stvoren je jedan grad u kome su vlast delili Srbi i Nemci. Upravo u ovom periodu podignute su mnoge građevine koje su sačuvane i do danas. Jedno od najstarijih zdanja je crkvica na Bregu, Kapela Sv. Krsta, Kapela Sv. Roka, Dvor pravoslavne eparhije banatske, Crkva Uspenija Sv. Bogorodice, Saborna crkva. Iz tog vremena je i zgrada prve apoteke "Kod Spasitelja" i najstariji deo vršačke Gradske kuće.

Kada danas dođete u Vršac, prvi utisak je da je staro gradsko jezgro sačuvano, da se stara zdanja održavaju i obnavljaju i da su upravo ona najupečatljivija slika koju će poneti svaki posetilac. Svesni šta sve imaju, Vrščani to ljubomorno čuvaju i rado pokazuju. Otuda u ovom gradu i toliko muzeja.
Vršac ima šest muzeja, zapravo zdanja u kojima su izložene ili će biti izložene muzejske postavke. Pored Gradskog muzeja, tu je njegov depandans, "Apoteka na stepenicama" i dva buduća prostora "Konkordija" i Vršačka kula. Za javnost je otvorena stalna postavka slikara Roberta Hamerštila u Gudurici, a odnedavno i Muzej Jovana Sterije Popovića. Kada bi, i ako bi, jednog dana bila otvorena riznica Dvora pravoslavne eparhije banatske, grad bi dobio još jednu, sedmu, muzejsku postavku.

Najvažniji eksponati izloženi su u depandansu muzeja u zgradi "Apoteke na stepenicama". Za ljubitelje umetnosti posebno je zanimljiva postavka o slikaru Paji Jovanovića, rođenom Vrščaninu. Centralno mesto ima slika "Vršački triptih" koja prikazuje tri osnovne delatnosti u gradu početkom XX veka: pijaca, berba i žetva – platno za koje je dobio zlatnu medalju na milenijumskoj izložbi u Budimpešti. Tu je i nekoliko portreta, skice za slikareva velika platna, posebno za neke istorijske kompozicije. U ovoj postavci je i portret kralja Aleksandra u prirodnoj veličini, koji je Paja Jovanović, posle "Krunisanja cara Dušana", smatrao svojim najvrednijim platnom.
U muzeju se čuva vredna postavka iz oblasti arheologije. U bogatoj i raznovrsnoj zbirci, počev od školjki sa dna Panonskog mora od kojih je pravljen nakit, preko oruđa za rad, nalaze se i izuzetno vredni eksponati iz perioda od 1.500 godina pre nove ere. Među eksponatima iz bronzanog doba su i tzv. predmeti nulte kategorije. "Vršački idol" koji predstavlja žensko božanstvo ili "Veliku majku" i "Dupljajska kolica" u kojima je statua muškarca s glavom ptice, kao simbolom muškog božanstva, a koja vuku dve barske ptice. To su najznačajniji i najvredniji pojedinačni primerci u zbirci muzeja.

Iz perioda nove ere, kada su u ovim krajevima živeli Kelti i Tračani, posetioci mogu da vide keltski kostim sa originalnom ogrlicom neprocenjive vrednosti, koja je deo nakita od plemenitih metala sa arheološkog lokaliteta Židovar i "keltski mač". Iz rimskog perioda izložene su statue, razni predmeti i nakit. Posebno mesto ima nakit Sarmata, nomadskog plemena koje je preko Karpata naselilo ovo područje. Čuvena je i sarmatska grnčarija, karakteristične sivoplave boje, koja se takođe čuva u muzeju.
U Muzeju je izložena i maketa Vršačke kule, koja bi do kraja godine trebalo da bude obnovljena. Kula, koja dominira Vršačkim bregom, potiče iz XV veka iz vremena Đurđa Brankovića. Naime, kada su Turci prvi put osvojili Smederevo, Đurađ Branković je došao u ovo područje i od Ugarskog kralja dobio privatne posede na kojima je podigao utvrđenje. Posle obnove kula će dobiti deo muzejske postavke, biblioteku i prateće turističke objekte.

Zgrada "Konkordije", u kojoj je održana prva izložba 1896, i koja je takođe u sastavu Gradskog muzeja, uskoro će biti rekonstruisana. Posle renoviranja ovde će biti prenete skoro sve stalne muzejske postavke.
Među najstarijim, ali i najlepšim građevinama u Vršcu je Vladičanski dvor, koji je vršački vladika Jovan Georgijević podigao 1759. kao rezidenciju banatskih episkopa. U njemu je dvorska kapela, posvećena saboru svetih arhangela, sa čudotovornom ikonom Presvete Bogorodice i izvanrednim baroknim ikonostasom i ikonama Nikole Neškovića. Ikonostas je netipičan i po tome što je urađen na tvrdom materijalu, na zidu.

U fundusu Dvora nalaze se ikone poznatih majstora Uroša Predića, Paje Jovanovića, Nikole Aleksića, Pavela Đurkovića i inostranih majstora. Među njima je i ikona "Nebeski Jerusalim" koju je jedan Vrščanin po povratku iz hadžiluka poručio u Grčkoj i poklonio Dvoru. Urađena je u minijaturama i odslikava kompletan Stari i Novi zavet.
Vršac ima šesnaest trgova u koje se poslednjih godina dosta ulaže. Tako je nedavno obnovljen i osavremenjen Svetosavski trg na kome je poznati Ruski park, sa česmom i bistama znamenitih Vrščana. Obnovljen je i trg koji je dobio ime vršačkog vladike Svetog Teodora, vođe srpskog ustanka u Banatu protiv Turaka, kao i Pozorišni trg, na kome su Narodno pozorište "Sterija" i bronzana figura oca srpske drame Jovana Popovića Sterije.

Na obnovu čeka Gradski park, nekada čuven po svojoj lepoti, a sada je mesto koje je izgubilo dosta od svog sjaja. I, kada obiđete grad, preostaje vam okolina. Ili, vinska tura.
Vršac je jedan od najznačajnijih vinogradarskih rejona u Srbiji. Na Vršačkom bregu, u Gudurici i Velikom Središtu, gaji se i kvalitetno grožđe i proizvodi dobro vino. To se pre svega odnosi na Guduricu, u kojoj od 425 domaćinstava 80 neguje oko sto hektara vinograda, što sa plantažama Vršačkih vinograda od oko hiljadu hektara ovo selo stavlja na prvo mesto u Srbiji.

Vršac je domaćin dve vinske manifestacije "Grožđebala" i "Vinofesta". U Gudurici su za vinoljupce otvorena dva stara, velika i veoma atraktivna podruma Vršačkih vinograda "Podrum prijateljstva" i "Berov podrum". U blizini je podrum porodice Stojšić – Selekta. U Velikom Središtu podrum "Krstov". U gradu Vršcu u ovom trenutku je samo jedan podrum, Vinik, otvoren za turiste, mada u principu svaka starija kuća ima vinski podrum.
Obilazak vinskih podruma u ponudi je Hotela "Srbija", jednog od savremenih simbola grada i nosilaca razvoja turizma Vršca i okoline. U ovaj hotel, koji od pre četiri godine posluje u sastavu španske hotelske kompanije " Eix hotels" sa Majorke, u proteklom periodu uloženo je oko 950 hiljada evra. Prošle godine renoviran je smeštajni deo, koji je, bez obzira što hotel nosi tri zvezdice, urađen u skladu sa pravilnikom o standardizaciji hotela s četiri zvezdice.
Direktor hotela Aleksandar Kampfer posebno ističe značajan napredak u razvoju usluga i najavljuje izgradnju aneksa hotela, odnosno velnes centra, sa zatvorenim bazenom, kompletnom spa i fitnes uslugom, kao i izgradnju moderne kongresne sale. Ukoliko istraživanja geotermalnih voda ispod Vršca pokažu da je moguća njihova eksploatacija, hotel "Srbija" bi uskoro mogao postati i termalna banja. Realizacijom ovog projekta, Vršac će dobiti i šesti bazen. Hotel "Vila Breg" ima zatvoren i otvoren bazen, a u sklopu motela "Vetrenjača" otvorena su tri bazena pod vedrim nebom.

jatrevija

DAN Svetog Trifuna, zaštitnika vinara i vinogradara, osvanuo je oblačan i kišan. Stariji vinogradari iz Banoštora, mesta nedaleko od Beočina, između padina Fruške gore i obale Dunava, iz kog svake godine "poteče" oko 200.000 litara vina, pominjali su da kiša na dan Svetog Trifuna najavljuje rodnu godinu...

Vinogradari ovog mesta, inače, kako što to tradicija nalaže, okupili su se da obeleže svoju slavu. Proslavu je organizovao Klub vinogradara i vinara "Sveti Trifun", koji okuplja 17 proizvođača iz Banoštora, a ove godine slavi 10. godišnjicu od osnivanja.

Kao što i priliči pravim domaćinima, obeležavanje je počelo u crkvi. Osveštan je i isečen slavski kolač, a zatim su dva sveštenika povela vinogradare u litiji sa crkvenim barjacima do vinograda, da osveštaju lozu i simbolično počnu radove u vinogradu.

Litija je stala u vinogradu Zorana Veličkovića, kuma slave. Parosi su molitvama i troparima Svetog Trifuna, zaštitnika svih useva i zasada, zamolili da čuva atar ovog sela od svih štetočina i nametnika, kao što je, kao čudotvorac, sačuvao i useve svog mesta. Loza je osveštana, polivena je vinom, a zatim je simbolično i orezano nekoliko čokota.

- Kakva bi to bila kuća u Banoštoru da nema vinograd i svoje vino - priča kum slave Veličković. - Imam oko 1,5 hektara vinograda, proizvedem oko 1.500 litara vina, a u Udruženje sam ušao odmah po osnivanju. Nadam se da će ova godina biti dobra, i da će biti kvalitetnog vina.

Pera Silbaški, predsednik Kluba, objašnjava kako je uslov za članstvo u klubu - 1.000 čokota loze u ataru Banoštora, a ponosno dodaje kako, od 17 članova kluba, čak njih sedam ima registrovane vinarije.

Cilj nam je, kada smo se, pre 10 godina okupili, bio da oplemenimo i razvijemo gajenje vinove loze i proizvodnju vina - objašnjava Silbaški. - U ovome smo i uspeli, jer smo, pre 10 godina, imali u selu 80 hektara vinograda, a sada imamo gotovo duplo više. Iz sela, godišnje, u svet ode oko 200.000 litara najboljeg vina. Imamo članove koji proizvode i po 60.000 litara, ali ima i nas malih, pa nam je zbog toga cilj da klub preraste u zadrugu, odnosno, da napravimo vinariju u kojoj bismo prozvodili banoštorska vina, pošto samo sa ozbiljnim količinama možemo da se pojavimo na pravim tržištima.
Proslava Svetog Trifuna u Banoštoru, kao što to Sremcima i priliči, nastavljena je u Domu kulture, uz nezaobilaznu muziku tamburaša, paprikaš i birana vina iz banoštorskih podruma...

POTROŠNJA

GOVOREĆI o proizvodnji vina, Silbaški, u šali, odgovara i na pitanje "potrošnje" vina u selu.

- To je bar lako izračunati - kaže Silbaški. - Moja porodica svake godine proizvede oko 5.000 litara vina. Prodamo, međutim, oko 4.000. Ostalo je domaća potrošnja. Verujem da ni ostali u klubu ne zaostaju za nama...

* * * * * * * *

VINO SVE UNOSNIJI BIZNIS

Godišnje uberemo 265.000 tona grožđa i proizvedemo 172 miliona litara vina

I PORED relativno malih površina pod vinogradima, u Srbiji se, kako kažu stručnjaci, iz godine u godinu proizvodi sve više kvalitetnih vina, tako da upozorenja od pre nekoliko godina, da se iz naše zemlje izvozi vino manjeg kvaliteta, a uvozi vino vrhunskog kvaliteta, više ne "stoje".

Srbija, prema zvaničnim statističkim podacima, koji bi trebalo da budu potvrđeni ili demantovani kada se objave rezultati popisa poljoprivrede, ima oko 58.000 hektara pod vinovom lozom. Stručnjaci, međutim, procenjuju da je broj hektara znatno manji, odnosno, da pod vinogradima imamo oko 30.000, a najviše 35.000 hektara. Sa ovih površina se, u proseku, godišnje ubere 265.000 tona grožđa i proizvede oko 172 miliona litara vina.

Podizanje i gajenje vinograda, inače, slažu se stručnjaci, daleko je isplativije od gajenja bilo koje ratarske kulture, pa se sve više mladih ljudi okreće ovom poslu, i godišnje se diže više od 1.000 hektara vinograda.

Četvoročlana porodica, ako gaji hektar vinograda, i ima svoj podrum, odnosno sve radi sama, od prvog prskanja, orezivanja i branja do flaširanja vina, može godišnje da ima čistu zaradu od 25.000 evra.

Ulaganja su, međutim, dosta visoka, pošto je za podizanje hektara vinograda potrebno 20.000 evra, dok gradnja i opremanje podruma, koštaju još 25.000 do 30.000 evra.

Potrošnja vina u Srbiji, i pored pomaka poslednjih godina, još uvek je jako mala, ako se računa po stanovniku. Naša potrošnja, naime, manja je od pet litara, a u Francuskoj se, na primer, troši i deset puta više.

novosti

Poslednjih godina, što se dogodilo i nedavno na Novosadskom sajmu, vina iz čuvenih kraljevih podruma, to jest ona koja pripadaju Zadužbini kralja Petra prvog Karađorđevića osvajaju najviše nagrade za kvalitet, čime krče put do najprestižnijih svetskih destinacija. Ta vina postala su šampion kvaliteta u Srbiji. Vreme će pokazati – i šire.

Po svemu sudeći polagano se vraća rejting vina sa Oplenca koje je svojevremeno prvo isporučivano evropskim kraljevskim dvorovima, našim diplomatskim predstavništvima, eksluzivnim hotelima, prekookenskim brodovima i svuda gde se visoko cenio kvalitet tog napitka.

-Kralj je ovde zasadio južnu sortu loze žilavku i severnu – rajnski rizling. U to vreme formirana je meteorološka stanica. Ustanovljena je povoljna ruža vetrova za gajenje loze, pa je tako Oplenac zlatnim slovima ubeležen u svetsku kartu vina, kaže za ,,Pravdu“ Dragan Reljić, upravnik Zadužbine.

U ovom kraju vekovima se sadila vinova loza i to je jedna od najsupešnijih kultura. Čak i mnogi toponimi asociraju na vinograde i napitak iz njih.

Primer je Vinča kod Topole, koja nosi to ime još iz rimskog perioda (Vincea). Danas je to najbogatije selo, u kojem je 90 odsto zemljišnih površina pod voćem. Ranije, kada su meštani sejali žitarice (pre i neposredno posle Drugog svetskog rata) to je bilo najsiromašnije selo. Sada to naselje raspolaže sa osamdesetak pojedinačnih hladnjača, od kojih su dve ogromne. Skoro sve proizvedeno voće izvoze u Rusiju. U Šumadiji vlada pošalica da ako se nekada bude čulo da je neko umro od rada, to će sigurno biti neko iz Vinče.

Od pamtiveka je u narodu uvrežen stav da ako neko nije u stanju da sopstvenim vinom posluži gosta, on se ne može smatrati domaćinom. U stara vremena ovde je svaki domaćin obavezno posedovao vinograd. Kada su se braća delila, parcele pod drugim zasadima u nasledstvo su dodeljivane cele, a vinograd se delio na onoliko naslednika koliko ih je bilo. Zato su vremenom vinogradi usitnjavani.

Kralj Petar je kupovinom sitnih poseda ukrupnjavao vinograde, pokazujući komšijama da je moguć savremen način i drugačiji pristup gajenja vinove loze. Na velikim parcelama zasađene su u to vreme najbolje sorte koje postoje u svetu. Oplenac je zaslužan što je u Srbiji od tridesetih, pa i posle Drugog svetskog rata bilo razvijeno vinogradarstvo. Tamo se kalemila loza i rasadnički materijal distribuiran po čitavoj Srbiji.

Prve parcele koje je kralj Petar kupio, bile su pod starim zasadima vinove loze. Tako je tridesetih godina prošlog veka na padinama Oplenca zasađeno je više od 150.000 čokota, čiji se broj neprestano povećavao do Drugog svetskog rata. Gajeno je najvećma belo grožđe, a pravi brendovi su bili trijumf, žilavka, oplenka, roze…

Otkud na Oplencu tako kvalitetna vina, pitali smo upravnika Zadužbine.

-Uz povoljne klimatske i zemljišne uslove, vino se ovde ne cedi, već se dobija iz samotoka. Čokot vinograda tako daje samo oko sedam i po deci vina. Primenjujemo tehnologiju koju su negovali naši pradedovi, navodi Reljić.

Godine 1947. imovina Zadužbine oduzeta je uz pomoć dvojice ,,svedoka“ koji su tvrdili da je, navodno, reč o privatnoj imovini Karađorđevića. Kako je imovina praktično već bila oduzeta i postala državna, Zadužbina je ostala bez ikakve imovine i njen rad je zamro.

Tako bi bilo i danas da, uprkos nerešenim imovinskim odnosima, Zadužbina kralja Petra I nije ušla u posed 2002. godine i ponovo pokrenula proizvodnju. Do sada je obnovljeno oko 11 hektara vinograda, a čim se restitucija završi, pod lozom će se naći još oko 40 hektara.

Zbog nerešenih imovinskih odnosa država do sada nije pomagala Zadužbinu u obnavljanju vinograda, kako je to činila prema ostalim poljoprivrednim proizvođačima. Kada Zadužbina zakonito bude ušla u posed 40 hektara i građevinskih objekata, očekuje se da će država finansijski podstaći razvoj oplenačkih vinograda. Biće to podsticaj zlata vredan.

-Godišnje Oplenac poseti oko 100.000 ljudi. Njih 85.000 plati ulaznicu. Raspolažemo sa pet muzejskih postavki i jedina smo ustanova u Srbiji koja se sama izdržava od prodatih ulaznica, kazala je Bojana Đorđević, rukovodilac ekonomskih poslova Zadužbine.

Do konačnog rešenja vlasništva imovine u Zadužbini se kuju planovi za budućnost. Tako se planira dovođenje tehničke vode iz reke Jasenice, kako bi se zalivale poljoprivredne površine. I bačve u vinariji treba obnoviti tako da podrum prihvati još oko 400.000 litara vina.

Na jednom od bureta u podrumu vinarije urezano je: ,,Koji ne zna da treba rujna vina piti, nije čovek već je izrod kog će zemlja kleti“.

U 1.800 kvadrata podruma na Oplencu, na dva nivoa pod zemljom, u tri različite vrste flaša sa ručno rađenim etiketama ili izlivenim kraljevskim grbom, nalazi se prava vinska riznica srpskih kraljeva.

Svojevremeno, pre osam decenija, ovde je ležalo gotovo 182.000 litara kvalitetnog vina i više od 50.000 flaša koje su relativno odolele ratnim iskustvima i zdravicama partizanskih pobednika. Najmlađe vino staro je više od pola veka, a veruje se da na Balkanu ne postoji slična riznica. Brednoct je neprocenjiva: na bilo kojoj aukciji za 280 najstarijih flaša moglo bi se dobiti i više od tri miliona evra! Ali kakav bi to domaćin bio kada bi prodao ovo blago.

Pravda

Kruševac, prestoni grad države kneza Lazara Hrebeljanovića, podignut je posle Maričke bitke, pa ne čudi što se i danas ovde oseća duh srednjovekovne Srbije.

Knez Lazar je organizovao državu, utvrđivao granice i gradove, objedinio vlastelu, udavao svojih pet kćeri, borio se s Turcima, krunisao velikodostojnike, otvarao rudnike, gradio manastire, ali i uzgajao tamjaniku. Kruševac i okolina izuzetno su zanimljivi, pa je ovo jedan od gradova koji se toplo preporučuju za vikend-izlet.

Turistička organizacija Kruševca osmislila je turu „Putevima kneza Lazara“. Okupljanje pred polazak je ispred Spomenika kosovskim junacima, koji je nagrađen zlatnom medaljom na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine.

Poezija

KRUŠEVAC je jedan od najopevanijih gradova u srpskoj epskoj poeziji. Njegova istorija, kao i istorija cele Srbije, deli se na period pre i posle Kosovskog boja.

Lazar Hrebeljanović, srpski srednjovekovni knez, osnivač je Kruševca. Tu je 1371. godine sagradio dvor, pa je Kruševac bio srpska prestonica sve do ubistva kneza Lazara u Kosovskom boju. Posle njega, Kruševac postaje prestonica vazalne Srbije kojom upravlja kneginja Milica, a zatim njen i Lazarev sin Stefan Lazarević, koji kasnije dvor prenosi u Beograd.

- O tom periodu dosta se može saznati u arheološkom parku „Lazarev grad“- kaže vodič Maja Danilović.

- Dosta je izletnika i slovenačkih turista, a svima se dopada što se lokaliteti nalaze u samom gradu.

U tom kompleksu nalazi se Lazarica, dvorska crkva kneza Lazara, prototip graditeljstva moravske škole. Tura se nastavlja šetnjom po vojnom utvrđenju, gde se nalaze Donžon kula i ostaci Kneževog dvorca. Narodni muzej čuva 20.000 predmeta, a posebno je zanimljiva etnološka izložba pariskih šik šešira koje su krajem 19. veka nosile Čarapanke.

Značajan trag ostavio je slikar Milić od Mačve, koji u gradu pod Bagdalom ima svoju galeriju-legat sa 120 slika, zatim spomen-skulpturu „Majka Srbija i majka Grčka“, kao i mural „Obretenje Lazarevo“. Srpski varvarogenije nije doživeo da vidi jedinstven legat, a kao sedište izabrana je stara zgrada žitnog mlina.

„Večera“

GASTRONOMIJA je glavni adut Srbije, pa u Kruševcu treba probati „kneževu večeru“. Gost će prvo biti poslužen bungur čorbom od pšenice i raznih vrsta mesa, uz koju se služi kiselo mleko. Potom se iznose divljač i pita, i sve se zaliva crnim vinom „car lazar“.

U Kruševcu se nalazi fabrika „Rubin“, koja od 1955. godine proizvodi vino. U njoj posetioci mogu da se upoznaju s procesom proizvodnje, ali i da probaju najkvalitetnija vina.

Ipak, zanimljivije je videti manastir Sveti Roman, u čijoj porti je sahranjeno srce ruskog plemića Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog, koji je Tolstoju poslužio kao inspiracija za lik Vronskog u romanu „Ana Karenjina“.

I obližnji Aleksandrovac je stara varoš koja miriše na dunje, med i vino, a ime je dobila 1882. po prestolonasledniku Aleksandru Obrenoviću. Aleksandrovac nije zanimljiv samo tokom jeseni, u vreme održavanja „Župske berbe“, kada se velika fontana napuni vinom i svi proizvođači paradiraju ukrašeni grožđem.

„Berba“

Nekada su i tri najveća srpska manastira, Hilandar, Studenica i Žiča, kroz čitav srednji vek imala svoje vinograde i podrume vina u Župi. I knez Lazar imao je svoje podrume u Župi, koja se naziva i „srpska Šampanja“, jer je klima ista kao u francuskoj oblasti Bordo.

U ovom kraju se gaje tamjanika i prokupac, najstarije autentične sorte grožđa u Srbiji. Tamjanika se gaji 500, a prokupac je sorta stara oko 1.000 godina. Takođe se gaji i župski bojadiser. Muzej vinarstva i vinogradarstva, koji se nalazi u podrumu Poljoprivredne škole (koja je izgrađena 1924. godine u „provansalskom stilu“), ima zanimljivu postavku u okviru koje mogu da se vide vrionica, soba majstora vina, župska trpeza i još mnogo toga, jer se u Župi na tragu vina živi više od 3.000 godina.

INFO
Kruševac je od Beograda udaljen 190 kilometara.
Ulaznica za Muzej - 80 dinara.
Ulaznica u Galeriju Milića od Mačve - 50 dinara
Ulaznica u fabriku „Rubin“ - od 500 do 1.400 dinara.
Aleksandrovac je 32 km udaljen od Kruševca, a od Beograda 225 km

B92

VISOKA su ovde brda, velika planina. U podnožju svake zime suši se slanina. Zato ovde baš je strava, prava je milina. Posle jela svakog dana, napijmo se vina. Gudurica, selo malo, u jednu je čašu stalo...

Ovi stihovi Zorana Saboa najkraće opisuju južnobanatsko selo Gudurica, koje je ko zna kad izniklo u podnožju najvišeg vrha Vojvodine, nazvanom upravo po njemu - Gudurički vrh (641 mnv). Zoran ne krije da njegove pesme nastaju isključivo dok uživa pijući vino. Jer, vino je oduvek bilo glavna inspiracija, ali i kreator istorije Gudurice, čiji stanovnici sa ponosom ističu da je ovo mestašce „najvinogradarskije“ selo u Srbiji, a i šire. Okružuje ga više od hiljadu hektara plodnih vinograda pozicioniranih na jednom mestu. Tako je bilo nekada, tako je i sada.

- Stare knjige kažu da se u Gudurici od davnina pravilo kvalitetno vino. Nije bez razloga bugarski kralj Vladislav Treći još u 15. veku za akov guduričkog vina platio 10 zlatnika, o čemu svedoči pisani dokument iz 1494. godine - ponosno priča Sabo o svom rodnom selu, koje se pre šest stoleća zvalo Kutres.

I u vreme Marije Terezije, gudurička vina su bila na dobrom glasu.

- Tih godina filoksera je poharala vinograde širom Evrope, ali ne i u Gudurici, pa se upravo po nama formirala cena grožđa i vina. Ali, to nije bio jedini razlog, već i činjenica da smo imali kvalitetno vino i to u velikim količinama - dodaje Josif Nedin, vlasnik istoimene porodične vinarije.

Bogata vinogradarska tradicija ovog sela bila je glavni razlog što su posle Drugog svetskog rata baš tu doseljeni kolonisti iz vinogradarskih krajeva bivše Jugoslavije. Po zasluzi, njima su dodeljivane bogate švapske kuće sa vinskim podrumima (u Gudurici su do tada živeli samo Nemci), te je tradicija uzgajanja grožđa i pravljenja vina nastavljena i, evo, traje već šest vekova. Malo je krajeva koji time mogu da se podiče.

- Slovenci su došli prvi, 1946. godine. Zato se i glavni put u selu zove po Otonu Župančiču - priča nam Milutin Stojšić Tine, vlasnik privatne vinarije „Selekta“, inače slovenački zet. - Dugo su oni bili i najbrojniji, pa su tu još tri ulice sa „njihovim“ imenima. I Makedonci i Dalmatinci imaju „svoju“ ulicu. U to vreme su u Gudurici živele čak 22 nacije, a sada je taj broj duplo manji.

Bez obzira na te različitosti, u selu, koje danas ima nešto više od hiljadu stanovnika, nikada nije bilo međunacionalnih incidenata. Decenijama svi žive u slozi i niko nikoga ne pita odakle je došao. Jer, sve ih povezuje jedno - ljubav prema vinu i vinogradarstvu. Gotovo da nema kuće u Gudurici, koja se ne bavi ovom delatnošću, pa makar i samo za svoju dušu. Ovde čak i psi žive u kućicama napravljenim od vinskog bureta.

- Dokazali smo da imamo kvalitet i nemamo čega da se plašimo, kada je plasman na tržište u pitanju - dodaje Nedin.

Naruku im ide i to što su postali deo nacionalne turističke ture „Put vina“, pa je u ovom selu niklo desetak privatnih vinarija, u kojima se uz zvuke tamburice i domaću kuhinju, služe samo najbolja vina.

- Guduričani umeju dobro da ugoste, ali i da uživaju u vinu i da se vesele. Mada, ima i onih robusnih, koji već posle par čaša postaju agresivni. Vino je miroljubivo piće, ali sve zavisi od toga sa kakvim se karakterom ukrsti - zaključuje je Zoran Sabo.



BRENDIRANjE VINA

DUGO se mali proizvođači vina nisu usuđivali da registruju svoja gazdinstva, jer bi imali iste dažbine, koje plaća, recimo, firma „Vršački vinogradi“, koja drži 90 odsto guduričkog vinogorja. Zato su nedavno osnovali udruženje „Vinsko selo“, čiji je glavni cilj brendiranje i pozicioniranje vina iz Gudurice na domaćem i stranom tržištu. Zamisao im je da njihov region bude prepoznatljiv poput francuskog Bordoa ili italijanske Toskane. Između ostalog, zato su rešili da organizuju četiri vinske manifestacije godišnje, koje bi u ovo mestašce, udaljeno svega nekoliko kilometara od granice sa Rumunijom, trebalo da privuku što više turista. Inače, Gudurica je prepoznatljiva po autohtonoj sorti grožđa kreacer, od kog se pravi lagano, lepršavo vino, za svačiji ukus. Takođe, jedno je od retkih vinogorja u Srbiji, a i u regionu, u kom se uzgaja portogizer, rana sorta grožđa, koja se bere već sredinom avgusta, a njegovo mlado vino pije se još u septembru, kada berba ostalih sorti grožđa tek počinje.

NOVOSTI

SUBOTICA - Gotovo da nema putnika koji idući auto-putem E75, nedaleko od graničnog prelaza, ne skrene pogled ka velelepnom tornju i krovu Vinarije "Zvonko Bogdan", koji se vidi u daljini i na impozantan način ruši monotoniju bačkih oranica.

Ono zbog čega običnom prolazniku zastane dah prepoznali su i evropski stručnjaci, te je krov najmlađe vinarije na Paliću na međunarodnom "Tondah" takmičenju, u konkurenciji 700 projekata iz 13 zemalja, proglašen najlepšim krovom u Evropi.

- Veoma smo ponosni što je naše građevinsko umeće dobilo i potvrdu stručnosti i van granica naše zemlje - ističe Ištvan Jenei, direktor "Tondah Potisje Kanjiža".

Zahvaljujući savetima barda tamburaške muzike Zvonka Bogdana, da svaki segment rada mora biti urađen do perfekcije, Vinarija je u poslednje tri godine nagrađivana i na domaćim i na inostranim takmičenjima.

- Trudili smo se da Vinarija estetski prati kvalitet vina koje ovde nastaje, vina su višestruko nagrađivana, dobili smo priznanje i za najbolju turističku ponudu u svetu vinarstva, najbolju vinariju, ali nas je priznanje za najlepši krov iznenadio - kaže Zlatko Živanić, menadžer Vinarije Zvonko Bogdan.

Projektant objekta je ARP iz Beograda sa diplomiranim arhitektom Miodragom Đurićem na čelu, a izvođač radova bio je "Ekspres-servis" iz Subotice. Na krovu se nalazi biber-crep, u različitim bojama i prati secesijsku liniju.

NOVOSTI

Podrum "Miljević" na Fruškoj gori: Odmor uz božansku kapljicu

Gaje traminac mirisni i burgundac crni i proizvode crvena i bela vina


ZA poklonike vinskog turizma, fruškogorski put vina odavno je važna i nezaobilazna ruta, budući da su padine ove planine jedan od regiona gde se proizvode najkvalitetnija vina u Srbiji.

Različita, autentična crvena i bela vina ljubitelji "napitka bogova" mogu da degustiraju u jednom od 60 fruškogorskih vinskih podruma, među kojima je i podrum "Miljević" u Starim Ledincima. Iako je otvoren pre tri godine, brzo je uspeo da izbori poziciju mesta za uživanje u dobrim vinima, domaćem kozjem siru i odličnim specijalitetima srpske kuhinje.

- Bavimo se vinogradarstvom, stočarstvom i seoskim turizmom - kaže Dragan Miljević, vlasnik podruma. - U našem vinogradu gajimo traminac mirisni i burgundac crni i od njih proizvodimo crvena i bela vina koja služimo gostima. Da bi ugođaj u vinima bio potpun, neophodna je i odgovarajuća hrana, a mi smo se odlučili za vrhunske specijalitete domaće kuhinje među kojima prednjače sirevi, čorbe i jela ispod sača.

Onima koje ponesu dobra "božanska kapljica", vrhunska hrana i nezaobilazna muzika na uvce, domaćini nude udoban smeštaj u jednoj od pet komfornih dvokrevetnih soba uređenih u etno- maniru.

INFO
* 60 vinskih podruma postoji na Fruškoj gori
* 5 dvokrevetnih soba u vinariji nude gostima
* 3 godine postoji ova vinarija u Starim Ledincima

Od davnina se zna da gde ima vina ima i izazova života, pa posetioci koji odluče da kod nas provedu odmor ili vikend mogu da uživaju i rekreiraju se šetajući ili vozeći bicikl obeleženim fruškogorskim stazama koje prolaze i kroz naše selo, ili da se bave ribolovom i drugim aktivnostima na Dunavu - kaže Miljević, i objašnjava da je podrum u Starim Ledincima zapravo u srcu Nacionalnog parka "Fruška gora" i da je od Novog Sada udaljen 12 kilometara. Dovoljno je daleko da se pobegne od gradske vreve i dovoljno blizu za posete Novom Sadu, Petrovaradinskoj tvrđavi i festivalu "Egzit".



KOZJI SIREVI

MILjEVIĆ ima 60 koza rase francuska alpina, pa od kozjeg mleka pripremaju sireve na tradicionalan način koje mogu da probaju gosti. Osim kozjeg sira u krišci i tri vrste trapista, posetiocima nude i kozje mleko, jogurt i surutku.


novosti