Forum Srbija
http://forum-srbija.com/

Klisure i kanjoni
http://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=398&t=17942
Stranica 1 od 3

Autoru:  Luna.* [ 28 Jul 2012, 21:54 ]
Tema posta:  Klisure i kanjoni

Kanjon Resave


Samo nekoliko kilometara od Velikog Buka, jednog od najviših vodopada Srbije, kroz stene kučajskih planina, usekla je sebi put rečica Resava. Najlepša deonica jednog od najužih kanjona Srbije zove se Sklop. Tu se gotovo vertikalne strane kanjona, visoke nekoliko stotina metara, približavaju jedna drugoj na samo nekoliko metara. Maleni vodopadi, nepregledne šume i netaknuta divlja priroda neodoljivo zovu da se zakorači u svet iz bajki. Kroz kanjon dug dvadesetak kliometara vodi dobar makadam.


Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

discoverserbia

Autoru:  Luna.* [ 03 Avg 2012, 20:43 ]
Tema posta:  Re: Klisure i kanjoni

Jelašnička klisura


Jelašnička klisura je od Niša udaljena 15, a od Niške Banje 3 kilometra. Iako je mala, proglašena je za specijalni rezervat prirode i poseduje nekoliko lepih mesta za kampovanje i piknik. Jedno od njih nalazi se na izlasku iz klisure i opremljeno je klupama, a preko puta njega je obelezena staza za penjanje. Kroz Jelašničku klisuru vodi uzan putu do Bojaninih Voda, izletišta na Suvoj planini. Planinarsko alpinistički klub iz Niša uradio je penjalište u prirodnoj steni sa atestiranom opremom gde je moguće penjanje uz nadzor članova kluba. Pored lepih stena interesantan je i vodopad Ripaljka, kao i ostaci rimskih utvrđenja. Nalazi se između sela Jelašnica i Čukljenik koja su sa gradom povezana autobuskim linijama.


Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika


discoverserbia

Autoru:  Luna.* [ 18 Avg 2012, 21:54 ]
Tema posta:  Re: Klisure i kanjoni

Sićevačka klisura


Sićevačka klisura se nalazi na putu Beograd - Niš – Sofija pa se pravi razvoj turizma očekuje za nekoliko godina kada će biti završena obilaznica preko Ploča. Klisura pruža dobre uslove za alpinizam i paraglajding. Na reci Nišavi još uvek radi hidroelektarana podignuta početkom XX veka. Od ostalih objekata u klisuri, značajni su crkva Sv. Petke u Ostrovici i Sićevački manastir Sv. Bogorodice, sagrađen 1644 god, a obnovljen 1875, nakon rušenja od strane Turaka. U selu Sićevu, poznatom po vinogorju i vinu, svakog leta se održava najstarija likovna kolonija na Balkanu, čiji je osnivač 1905. godine bila slikarka Nadežda Petrovič. U maju 2009. godine ovde je održan svetski kup u raftingu.


Slika


Sićevačka klisura je udaljena od Niša 14 km, a duga je 17 kilometara. U Sićevačkoj klisuri postoji jedan hotel i veliki broj restorana.


Slika

Slika


discoverserbia

Autoru:  Luna.* [ 03 Sep 2012, 13:10 ]
Tema posta:  Re: Klisure i kanjoni

Reka Gradac


Река Градац, мала, али брза понорница, извире испод планине Повлена и протиче кроз кривудаву и шумовиту клисуру. Званично је проглашена за једну од најчистијих река југоисточне Европе. На обали Градца, шест километара од Ваљева, налази се манастир Ћелије, а одмах испод њега, поред саме обале, етно домаћинство са рестораном.


Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika


У хладу шума можете потражити спас од летњих врућина, одмарати у лежаљкама, расхлађивати се у реци, уживати у пастрмци, свежем козјем сиру и осталим специјалитетима домаће кухиње. Неколико километара даље, налази се манастир Лелић и Повлен, планина нетакнуте природе и задивљујућих пејзажа. На Градцу се налази неколико воденица, а најпознатија је воденица Саве Савановића, познатог српског вампира.


[youv]http://www.youtube.com/watch?v=usP3K86_w4s[/youv]


discoverserbia

Autoru:  Luna.* [ 04 Sep 2012, 23:05 ]
Tema posta:  Re: Klisure i kanjoni

Gornjačka klisura


Bio je na ovom mestu srednjovekovni grad čiji su ostaci svuda vidljivi. I mitropolija je tu postojala. U stenama su pećine isposnice, a zelena Mlava samo ćuti ili možda za neke razumljivim šumom priča o burnoj prošlosti ovog kraja


Slika


G ornjačka klisura je, nema sumnje, jedna od najlepših u Srbiji. I bio je u pravu austrijski putopisac Feliks Kanic kada je citirao jednog svog saputnika koji je rekao da se "izlet u ove krajeve može učiniti kao putovanje u predele iz hiljadu i jedne noći". U pravu su bili i oni koji su rekli da lepota ovog kraja zimi ima posebne draži. A Gornjačka klisura posetiocima zaista nudi mnogo šta.

Minus petnaest je. Belina dubokog snega sužava zenice. Gornjak, kako meštani ovde nazivaju hladni severac, samo njemu znanim putem stiže čak do kostiju. Zelena Mlava seče beli tepih i vijugavo, poput zmije, nestaje između okomitih stena. U samoj klisuri, u dubini od desetak kilometara, nalazi se više od dvadeset manjih i većih pećina u kojima su pronađeni arheološki tragovi. Stručnjaci kažu da je to potvrda da su ih nastanjivali ljudi još pre pet hiljada godina.

Zakopano blago


Para koja se diže visoko u nebo i nakratko prekida vidik na putu od Petrovca na Mlavi ka Žagubici znak je da se uskoro ulazi u klisuru. A taj oblak pare diže se iz Banje, kako meštani okolnih sela zovu izvorište tople mineralne vode koja već deceniju i po nepovratno ovde ističe. Levo je Visoki Vukan, osamsto pedeset metara visoka planina, sa koje puca pogled na dolinu Mlave. U ovo doba godine, po ovolikom snegu i na ovoj temperaturi, ni najhrabriji i najveštiji lovci ne kreću na vrh u potragu za divljači koje ovde ima u velikom broju. Čitav kraj na ulazu u klisuru naziva se Ždrelo kao i selo koje se ugnezdilo tik ispod Vukana.

Na ulazu u klisuru, na obe obale Mlave, na svakom isturenom vrhu vidljivi su ostaci grada Ždrela, jednog od najznačajnijih srednjovekovnih spomenika u Srbiji. Ostaci njegovih kula i bedema vidljivi su danas na lokalitetima Uzengija, Jerinina kula, Dosu Mik i Ježevac. Srednjovekovni grad Ždrelo imao je važnu ulogu u vojnom, ekonomskom i političkom životu Srbije. Bio je jedan od značajnijih centara srpske državnosti. On je bio poprište sukoba bugarskih velmoža koji su gradom gospodarili i srpskih kraljeva Dragutina i Milutina. Kralj Milutin je 1291. godine pobedio Bugare i ove krajeve prisajedinio srpskoj državi.

Tek nekoliko stotina metara posle ulaska u klisuru nailazi se na ostatke crkve u literaturi zavedene ka Mitropolija. Taj toponim nedvosmisleno ukazuje da se Braničevska eparhija jedno vreme nalazila baš ovde. Prema nekim izvorima u tom sedištu episkopa punih trideset godina je radila i štamparija.


Slika

Pećina, gde je živeo, i drugi deo, gde se molio, monah Grigorije

Na istoj strani reke gde su i ostaci Mitropolije, samo stotinak metara dalje, u steni visoko iznad puta, nalazi se Zidana pećina. Strmo je, noge upadaju duboko u sneg, a napredovanje otežavaju i bodljikave grane šipka i gloga koje su se na sve strane isprepletale. Posle desetak minuta uspona, iza gromade odvaljene stene ukaza se ulaz u pećinu. Na ulazu je zemlja prekrivena debelim slojem izmeta slepih muševa. Dublje, uz zidove stene, tragači za zakopanim blagom ostavili su iskopanu zemlju.

– I ovamo su stigli – onako kao za sebe prokomentarisa Dragan Jacanović, direktor požarevačkog Narodnog muzeja, koji je naše gostovanje iskoristio da obiđe teren i ujedno nam pomogne.

Levo uza zid stoji omanji drveni kovčeg. Sa prednje strane u njega je ukucan drveni krst, a sličan takav, samo sa postoljem, postavljen je na sanduku. U njemu ostaci čovečjih i životinjskih kostiju.

– I to je delo tragača – veli Jacanović. – Rade to da bi zaplašili druge da ne kopaju na njihovom terenu.

Ulazimo dublje u pećinu. U isprevrtanoj zemlji vidljivi su ostaci keramičkih posuda. Prva procena je da ima i onih starih nekoliko hiljada godina. Za detaljniju analizu, ipak je potrebno više vremena.

Lazareva zadužbina

Već posle prve krivine u vertikalnoj steni još jedan trag iz davnih vremena. Na prvi pogled kao da je neko u kamenu isklesao nekoliko prozora. Prvo na šta se naiđe kada se popne gore jeste veliki drveni krst na kome piše "Manastir Blagoveštenje". U steni iznad bila je pećina, danas zazidana, u kojoj je prema predanju jedno vreme boravio i molio se sveti Sava. Kasnije je tu podignut manastir, a ostaci crkve vidljivi su i danas.

Mala pećina je malo dalje od manastira. U dubini je delom zarušena. Na mestu gde je kroz pukotine voda našla put do pećine uhvatile su se ogromne ledenice, pa se stiče utisak kao da je čovek u nekoj ledenoj dvorani sa predivnim ukrasima. Da li je i u njoj neko boravio ili je samo zakopao blago, ostaće možda zauvek tajna. Tek pre desetak godina u njoj je nađen vredan tanjir od srebra koji je vlasnik prodao Narodnom muzeju.

Preko Mlave, gotovo u istom nivou sa ovom pećinom, nalazi se još jedna, samo nešto veća. Suva je i prostrana, ali na prvi pogled teško je ustanoviti da li je i u njoj nekada neko živeo.

I moglo bi tako ko zna još koliko kroz klisuru da se pešači, da se obiđe još mnogo mesta u kojima su boravili srpski pustinjaci da nije dan kratak, vetar sve jači, a temperatura sve niža. A i manastir Gornjak, koji se nekako uklopio u ovu belinu čekao je putnike namernike.


Slika

Kovčežić sa ljudskim i životinjskim kostima

Uzanim mostom za pešake ulazi se na manastirski posed. Manastir Gornjak, odnosno hram vavedenja presvete Bogorodice podigao je knez Lazar 1380. godine. U crkvi se lepotom posebno izdvaja ikonostas, a jedna od sestara, čim se kroči u svetinju, pokazuje na ćivot monaha Grigorija Sinajita.

Iznad manastirske crkve i sada se nalazi pećina isposnica u kojoj je živeo monah Grigorije. U malom sarkofagu u manastirskoj crkvi, gde se čuvaju mošti, piše da je Grigorije 1380. godine ovde sahranjen, a da su njegovi posmrtni ostaci smešteni u taj ćivot 1900. zahvaljujući trudu igumana Save.

Do pećine vodi pedesetak kamenih stepenika i ona se sastoji iz dva dela. Jednog gde je monah živeo i drugog gde se molio Bogu i gde je prvobitno i bio sahranjen. Isposnica u steni je zidana od kamena, a kada je živopis skinut, ispod njega se ukazao drugi, stariji, za koji stručnjaci misle da bi mogao da bude čak i prvobitan.

Pada noć i zavladala je ona čuvena manastirska tišina. Zašumi samo povremeno zelena Mlava. Vrhovi stena u klisuri paraju još svetlo nebo. Pod nogama škripi sneg. Opet je pojačao gornjak. Valja krenuti na vreme. Nepredvidiva je Gornjačka klisura. Naročito zimi.


Ognjan RADULOVIĆ
Ilustrovana politika

Autoru:  Luna.* [ 05 Sep 2012, 21:16 ]
Tema posta:  Re: Klisure i kanjoni

Kanjon Jerme oaza lepote
Selo gde je vreme stalo


U ekološki najčistijem delu istočne Srbije priroda je nanizala dragulje kojima je teško odoleti. Uz sure litice, brzake, orlove i legende nedostaju samo ljudi


U selo prilepljeno za strme litice ne može se s puta. Mora se preko reke. A tuda, gotovo, niko ne ide. Samo ko mora.

– To je selo Vlasi – upućuje nas seljak koji pored njive žutih kukuruza napasa dve krave. Predstavlja se: Aleksandar Kostov iz sela Vlasi. Zove se Vlaško jer tu počinju obronci Vlaške planine, a krave su na uzici da ne uđu u kukuruze. Crni pas se zove Balkan, čuvar krava i glavni pomoćnik Aleksandru u svemu.

– Najbolje da odete u selo – predlaže nam. – Ja slabo umem da vam pričam. Tamo ćete nekog da nađete, mada ni u selu nema mnogo ljudi. Sve je otišlo odavde.

Idemo u selo. Put vijugav, strm. Od nabijene zemlje. A prizor čudesan: planina se nadvila nad crvene krovove, čije litice kao da je sam Bog postavio da selo ukrase ili da ga zdrome.

Ispod sela teče Jerma. Tek izašla iz kanjona. Još umorna i zadihana od borbe sa teškim gromadama, koje su se ko zna kada survale u njeno korito. Tu je i manastir Poganovo iz petnaestog veka, duboko skriven u klisuri reke, tri kilometra od sela. Dalje, pak, uzvodno vodi put za Zvonačku Banju koja svojim izgledom, svojstvima i položajem, jer je smeštena prekoputa litica gde orlovi svijaju gnezda, prosto mami čistotom i lepotom prirode. I sva ta gotovo nestvarna i retko viđena lepota samo dvadesetak kilometara od magistralnog puta Pirot – Dimitrovgrad, kada se skrene desno kod table na kojoj piše selo Sukovo.

U zaboravljenom selu

Selo Vlasi je negde na polovini ovog izuzetnog za oko uzbudljivog puta kojim je nekada tutnjao "ćira", a sada njegovom trasom kroz kanjon i tunele do svih ovih mesta vodi asfalt.

U selu, pak, ni traga od one vedrine crvenih krovova koji mame pogled s puta. Samo naslagana drva pored trošnih kuća su znak da u selu ima ljudi. Na nekim kućama nema prozora, blatare se iskrivile od starosti jer su davno prešle stotu, kokoške i poneki pas su jedina živa bića koja se, kada se ovde bane, mogu opaziti.

Slika

To je, pak, samo na prvi pogled. U seoskoj prodavnici nedaleko od škole se odvija, izgleda, sav život u selu.

– Sedam meseci selo nije imalo prodavnicu – objašnjava Sreten Nikolić, rođen ovde, koji je zapucao čak iz Pirota da tu posluje, jer selo bez prodavnice i škole je mrtvo selo.

Nenajavljeni došljaci kao da su privukli meštane da se u što većem broju okupe i utvrde ko to iz Beograda može ovamo da zabasa.

Lazar Nikolov, meštanin objašnjava nam da se iznad sela nalazi pećina Vetrena dupka. Ima hodnike i kanale duge četiri kilometra i još sve nije istraženo. O selu samom, kaže, teško može neko da nam priča.

– Mi takvog čoveka nemamo – zaključuje s tugom u glasu.

U prodavnicu ulaze ljudi. Poneko i sedne za sto u uglu do prozora, jer selo nema kafanu, pa je prodavnica ujedno i mesto gde može da se popije kafa i malo popriča.

– Selo ima oko sto trideset kuća, od kojih je bar polovina prazna – priča nam Krsta Maričkov, seljak s manirima pravog gospodina koji rečnikom i načinom mišljenja kao da odudara od sredine u kojoj se i vreme zaustavilo. – Svi su otišli za Pirot uglavnom. To je sudbina sela. Oni koji su ostali rade malo pored reke dole, malo krompir, malo paradajz, papriku... I to je sve. Poneka krava, koza, nekoliko ovaca...

Pobegli pod litice

Krsta nam objašnjava da im je Vlaška planina izvor drva za zimu. Osamdeset četiri su mu godine, ali se, iako sa štapom, drži uspravno i uzdignute glave. Ima dve ćerke i sina. Jedna je u Nišu, druga u Boru, a sin u Francuskoj. On je sam u selu. Ponekad ga deca obiđu. Kao i ostale uglavnom njegove vršnjake.

Krsta zna zašto se selo smestilo pod litice.


Slika


Pričao mi je otac, koji je rođen 1874. godine, da je naše selo tada imalo šesnaest kuća i da je bilo smešteno dole kod škole. Ali se stalno strepelo da ga ne prekrije voda. Jer Veterna pećina gore prima vodu koja posle kulja niz padinu. Jednom je tri dana lilo kao iz kabla, stena popustila i napravio se otvor i voda je poplavila sve njive. Tako strašna poplava se desila pre sto osamdeset godina i potom 1957. Potopila je selo i crkvu. Onda su se ljudi digli i došli ovamo pod litice.

Ulaze meštani. I razgovor sve življi. Najviše im svima žao škole i ovaca.

– Đake nemamo. Nijednog. Prazna škola – kaže Lazar Nikolov. – Lepa škola, velika, ali prazna. Ni jabuke nema ovde više ko da bere. Tako je i sa ovcama. Nekad je ovde bilo 2.000 ovaca i čak 1.700 koza. A sad ovce na prste da prebrojiš. Nema ih više od pedeset.

– Kakvi pedeset. Trideset! – dodaje Sreten iza pulta.

Krsta Maričkov objašnjava:

– Do Sukova je nekad put bio užasan. Blato do kolena i ljudi su bežali odavde. Sve dok nije početkom šezdesetih ukinuta pruga i probijen put za selo Zvonce. Ali je tada već bilo kasno. Talas onih koji odlaze nije mogao da se zaustavi. Možda će sada poneko i da se vrati. Kao Sreten na primer. Škola nam propada. Dolazili Holanđani u pećinu. Bili su šokirani lepotom. Tražili su da im se dozvoli da sve srede za turizam, da u pećinu uvedu struju, da naprave parkinge, svašta. Na tri godine. Nisu im dozvolili. I sad sve stoji, kao zaboravljeno. A dolina Jerme je prelepa. I kanjon. Ovaj kraj ovde je najčistiji ekološki predeo Srbije.

Kanjon pun tajni

Iza sela gde je stalo vreme idemo u kanjon. Tek kada se siđe tamo, može da se oseti sva moć i snaga prirode koja ovde deluje na sva čula. Jer, kanjon je pun tajni o sakrivenom blagu, o pećinama koje čuvaju zmije i legendi koje ljudi i danas proveravaju. To je i vidljivo na svakom koraku. Tragovi tragača za blagom govore o groznici koja ovde povremeno vlada.

Preko žičanog mostića čije trule daske pucketaju pod nogama i prete da svakog ko njime prođe propuste u hladnu Jermu, stoji kuća. Pred kućom Nikola Velev, jedan od retkih žitelja sela Trnski Odrovci smeštenog usred klisure. Sedamdeseta mu je.


Slika

Manastir Poganovo u dolini Jerme

Kad si mlad sve ti je dobro – priča oslonjen na gomilu naslaganih drva, dok dva psetanceta s pažnjom motre na pridošlice na koje nisu navikli. – Živi se nekako. Imam desetak kokoški i s njima se raspravljam. To mi je društvo. I psi. Deca su u gradu i ponekad navrate. Al’ leti dođu turisti. Ja ih pustim tu na ledinu da dignu šator, a onda istražuju po kanjonu. Šta rade ne znam. Možda i zlato traže.

Zagledan u sure litice, s izvesnom zebnjom kaže:

– Vidim, nema po zemlji više ni lešnika ni oraha. Sve su veverice pokupile. Ne možeš da orah nađeš ni za lek. A koliko ja znam, to najavljuje dugu i hladnu zimu.

U kanjonu gde je vreme stalo svi su spremni na to. Drva su odavno naslagana. Zima može da počne.


Jovan ANTONIJEVIĆ
Ilustrovana

Autoru:  Luna.* [ 05 Sep 2012, 21:31 ]
Tema posta:  Re: Klisure i kanjoni

Edenski vrt u kanjonu Lima


Samo oni dovoljno odvažni da se uhvate u koštac sa moćnim brzacima shvatiće, na kraju puta, da su, ipak, plovili kroz raj


Slika


Kada u Plavu ugledate Prokletije i snežne jezičke što dolaze sve do vode jezera koja se nestvarno zeleni, nesvesno zastanete i duboko udahnete rezak planinski vazduh. Olakšanje saznanjem da posle dugog puta stojite na početku avanture koja se zove Lim.
Onima kojima je ovo prvi susret sa nedirnutim predelima Prokletija, i prvi pogled na nepregledne masive što okružuju jezero, tek sad postaju jasne legende o zmajevima koji su ga pohodili. Za neiskusne ovo je i prva strepnja, zavarana lepotom bistre jezerske vode, da li su ih oni stariji i iskusniji samo plašili ili je Lim stvarno opasan pa, čak, i opasniji i uzbudljiviji od svima znane lepotice sestrice Tare.

Ni stotinak metara nizvodno od "izvora", to jest od mesta gde ističe iz Plavskog jezera, Lim počinje da pokazuje svoju moć i nepredvidivu ćud. Kupsovi, slapovi, kaskade i bezbrojni brzaci surovo će kazniti i najmanje opuštanje ili pomisao da je "ono" najopasnije za vama. Snaga koju pokazuje dok žuri put Andrijevice, opravdava sve strepnje opreznih i nade onih željnih prave avanture. Zaludno je prepričavati ono što doživite u ovih tridesetak i više kilometara pravog rečnog slaloma, u kojem ste sve vreme pod "kišom" vode koja lomi i vas i čamac. Čovek, svaki za sebe, postaje svestan veličine i snage ove vode.

Od Andrijevice, gde su se do duboko u noć prepričavali događaji i dešavanja prethodnog dana, Lim kao da nam daje malo odmora i kao da želi da nas zavara svojom mirnoćom. U Beranama logor je veliki i sada i oni kojima je to tek drugi dan na vodi postaju okuraženi i pored vatri, uz obaveznu rakiju ili valjevsko pivo, prepričavaju i svoje i one događaje koje su čuli. A malo ih se stvarno svega seća. Za dobar deo ekipe to je bilo samo magnovenje i borba sa rekom. Prvi koraci su učinjeni pa i oni najplašljiviji, zadivljeni lepotom i surovošću predela, počinju da uživaju u nimalo lakom "raftingu".

Od Berana počinju nova iskušenja koja i one iskusne čine nervoznima. Veliki i Mali Tifran, najjači bukovi na Limu, sada pokazuju svoju moć i traže od svih oprez i vrhunsko umeće. Reka ne prašta. Pogled pokušava da pronikne kroz penu uzavrelih talasa u uskom kanjonu. I najmanja neopreznost može značiti ispadanje, udaranje u stenu i pretvaranje ove avanture u sve drugo samo ne zadovoljstvo.

Po obavljenom spustu niz ova dva, zašto ne reći, vodopada, prvi se zaustavljaju i pogledom prate one koji tek ulaze u vodeni kovitlac. Oni spretniji ili oprezniji objašnjavaju, sa zadovoljstvom, onima manje umešanima u čemu je tajna sigurnog prolaska kroz ove tesnace.

Na kraju svi zadovoljni nastavljaju rekom koja im se posle ovog iskustva čini bližom i pitomijom. No, kanjoni i mir koju donosi sa sobom nedirnuta priroda ponovo vas bacaju u neka druga razmišljanja.

Mesto gde se Bistrica uliva u Lim samo priroda može da stvori. Stoletna stabla vrba, koje gradska deca znaju kao malo drveće pored reke, čine ovaj ambijent još nestvarnijim.

Odlučili smo da i sebi i prirodi damo malo odmora i ulogorimo se po svim pravilima dobrih domaćina. Na ulazu slavoluk od kobasica i slanine "Srbokopa", dobri sremski proizvod. Ubrzo po razapinjanju šatora počela je da pucketa vatra nad kojom je već bio tradicionalni kotlić u kome se spremala večera. Dok kotlić bućka, na roštilju cvrče kobasice.

Nije naša vatra bila jedina u predivnoj noći koja je obećavala još priča o onome što se već desilo i o onome što će se tek dogoditi.


Slika


Pošli smo dalje uvereni da ništa više ne može da nas iznenadi na Limu i da već znamo sve njegove tajne. Manastir Kumanica, jedno od mnogih svetih mesta u ovoj dolini, već posle nekoliko kilometara demantovao je naše mišljenje. Prelepo restaurirano zdanje, uz samu prugu Beograd – Bar, pleni svojom lepotom i jednostavnošću. Manastir je i posle stradanja od Turaka, kada je bio gotovo spaljen do temelja, i dalje ostao mesto okupljanja žitelja ovoga kraja kako pravoslavnih tako i muslimana. Crni deo zidina jasno pokazuje tragove vekova, bezbrojnih zapaljenih sveća, i molitvi za isceljenje koje se ljudi, bez obzira na veru, upućivali Bogu.

Kumanički buk kao da nam ne da da pođemo sa ovog mesta, ali mi smo samo ljudi i žurimo dalje. Od Kumanice dva prelepa kanjona i nebrojeni brzaci i slapovi učinili su da nam ovaj deo puta prođe u trenu. Ni hladna voda ni negostoljubive stene koje su virile nisu sprečile misao u glavi: ovamo se treba vratiti.

I kad bi ljudi spoznali da samo oni kvare ovu bogomdanu lepotu, sve u ovoj dolini bi bilo kao Edenski vrt.


Vojislav KAJGANIĆ
Ilustrovana

Autoru:  Luna.* [ 14 Sep 2012, 11:53 ]
Tema posta:  Re: Klisure i kanjoni

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=nEkczNK0kG8[/youv]

Autoru:  Luna.* [ 21 Sep 2012, 10:09 ]
Tema posta:  Re: Klisure i kanjoni

Kanjon Pčinje


Reka Pčinja izvire ispod Dukat planine na krajnjem jugoistoku Srbije. Nepunih dva kilometra od Trgovišta, na desnoj obali reke, se izdižu moćne kupaste stene koje stanovnici nazivaju Vražiji kamen.


Slika


Kamene kupe su visoke pedesetak metara i na vrhu jedne od njih se nalazi mala crkva iz četrnestog veka. Crkva je posvećena Bogorodici. Meštani dolaze u crkvu ali se nerado venčavaju i krste decu u crkvi. Priča se da su se u crkvi venčali bogat mladić I sirota devojka uprkos protivljenju roditelja. Kada je venčanje obavljeno, gočobija je udario u goč, da počne slavlje. Konj ispod mladoženje se uplašio i propeo i on je pao u ponor. Mlada je skočila za njim.

Postoji i priča po kojoj su majstori za dana napravili crkvu pored reke a đavoli su je preko noći podigli u ženskim maramama na stenu.

Slika

Od Vražijeg kamena reka lagano teče do sela Barbace koje liči na živi muzej nekog davnog vremena. Kuće su napravljene od blata i pruća i na njima se suši paprika i duvan.


Slika

Odmah iza sela, kod stare vodenice, počinje meandrirani deo kanjona Pčinje. Rečni kanjon je živopisan i lepo izgleda sa visova Kozjaka. Posle pet kilometara krivudavog toka dolina se polako širi i pojavljuje se veštačko jezero pored manastira Prohor Pčinjski.


Slika

Nekad davno je po ovim šumama lovio bogati vizantiski vlastelin. Kažu da je u lovu ranio srnu koja je našla utočište kod isposnika Prohora. Isposnik je zamolio vlastelina da poštedi srnu a ona će ga zauzvrat jednog dana učiniti carem. Vlastelin je kasnije stvarno postao car Diogen Četvrti i na mestu gde je sreo Prohora podigao je 1068. godine bogomolju. U crkvi je sahranjen isposnik Prohor. Crkva je više puta paljena ali deo u kome se nalaze mošti isposnika Prohora uvek je ostajao pošteđen.

Super odmor

Autoru:  Luna.* [ 24 Sep 2012, 20:00 ]
Tema posta:  Re: Klisure i kanjoni

Kupanje u kanjonu Brnjice

Dok oprezno u gumenim čizmama otkrivate kanjon skriven u đerdapskoj šumi, povremeno sasvim iznenadno morate i da zaplivate

Slika


Sat i po pešačenja kroz gustu javorovu šumu pored sela Brnjica, Dunavom nizvodno od Golupca, svojski se izdrže da bi se spustilo do dobro „sakrivenog”, uglavnom nepoznatog, ali jednog od najlepših đerdapskih kanjona – Brnjičke reke.

Kanjon koji smo slučajno otkrili preko Interneta bio je razlog za težak, ali vanredno uzbudljiv put kroz neotkrivene lepote nacionalnog parka „Đerdap”. Inače, za one koji ne znaju, Brnjička reka se uliva u Dunav desetak kilometara nizvodno od Golupca. Nastaje sastajanjem kučajske Vukosave i reke Derezne, a četiri kilometra pre sela prerasta u nezaboravan kanjon, obrastao gustom šumom isuviše da bi bio lako dostupan. Iako u gornji deo kanjona možete da uđete kod sela Donja Radenka, gde od Beograda stižete preko Požarevca, Kučeva i Duboke, i da uživate prvo u njegovom miru, u nižim delovima slede retka uzbuđenja u kojima nije moguće ostati suv!

„Do svega vrednog teško se stiže”, setih se reči iz detinjstva. Tako, samo oni koji velikim trudom zasluže, mogu da vide šumsko-kameno-vodene retkosti Brnjice.

Sišli smo polako, dva rendžera džentlmenski i pažljivo trude se da svaki korak bude bezbedan, iako je kamenje prilično nepouzdano, a spust do reke strmoglav. Šteta bi bilo kanjon slikati s visine, jasno mi je posle prvih prizora malih vodopada kroz gusto granje.

Mir Brnjičke reke potpuno ispunjava strahopoštovanjem da se tiho spustimo na njene vode. Nema tragova skorašnjeg prolaska ljudi, ali se zna da je Brnjica stecište zaštićenih vrsta ptica koje povremeno čujemo, ali i retkih biljaka. Pored koprivića, stanište je i mečje leske, vrste leskinog drveta za koju malo ko i zna, priča Siniša Milosavljević, šumarski tehničar i čuvar Nacionalnog parka „Đerdap” u golubačkoj regiji.

Dok krči put do reke, iskusni rendžer Aleksandar Stojanović objašnjava da se silazi korak po korak i da gumene čizme koje su neophodne za prelazak kanjona mogu da budu iznenadno klizave. Ali, i da spuštati se niz kanjon podrazumeva i dva tesnaca, pored kojih nemate prolaz i jedini način je da ih preplivate, odnosno skočite ili se spustite niz vodopade kada naiđu, pa birajte! A kada skakanje prođe, kupanje pod slapovima bolje je sigurno od svakog đakuzija. Voda Brnjice u tom užitku i posle napora kroz kanjon ne deluje naročito hladno.


Slika


Gornji tesnac se sastoji iz tri vodopada, dva manja i jednog čak pet metara viokog. Oprema za vodu uskoro postaje neophodna: ušuštamo se u avanturu!

Niz prva dva vodopada se spuštate kao niz tobogane akva parka za koji vam nije potrebna ulaznica. Na pojedinim mestima je plivanje bilo neophodno, ali i nenadano. Posle drugog vodopada voda koja vam je do kolena odjednom prerasta u lonac dubok preko vaše glave, a posle par metara je opet otprilike do kolena. Fotoaparati se i nose najviše zato da ovekoveče izneadno iznenađenje onih koji upadaju u neočekivani hladni „lonac”.

A kad stignete do trećeg vodopada, iskusni vodiči imaju dve opcije. Za nespremne da idu kroz šumu, a za avanturiste da vas spuštaju preko užeta od kog se napravi improvizovani pojas, ako vas je više onda jednog po jednog, niz vodopad. Kao „šaptači” poznavaoci kanjona vam šuškaju gde i kada da stanete. Spust se završava preplivavanjem zelene lagune koja opasuje vodopad. Najlepše je ako nakon toga postupite kao mi: vatra na obali za mokre je ne samo spas, već i užitak kakav se ne da opisati.

Obično, dobri poznavaoci Brnjice za publiku na kraju skaču sa vodopada, uz aplauze onih koji se već greju. Široki deo kanjona koji sledi uglavnom se prolazi kroz šumu, sve do drugog tesnaca koji iako na pojedinim tačkama jako uzak, zahteva plivanje. Premda drugi tesnac nema vodopada nija ništa manje zanimljiv od prvog. Na pojedinim mestima je u njemu kanjon toliko sužen da raširenih ruku možete da dohvatite zidove. Ali, uz visoke litice ne možete da izađete iz kanjona i zaobiđete ga. Pokazalo se da su za to najbolja ronilačka odela, jer održavaju temperaturu kada zagrejani ponovo uskačete u hladnu vodu. A da je prste na nogama neophodno zaštiti dokazuje oštro kamenje koje, uprkos plavetnilu Brnjice na pojedinim neopisivim mestima, ako ste u letnjoj obući itekako neprijatno osetite.

Pri izlasku iz kanjona sunce je sve jače. Posle tri sata, srećno iznemogli napuštamo stazu fascinantne, ali nepredvidive Brnjice. Biti mlad duhom, pokazalo se najvažnijim.
Mirjana Nikić

Politika

Stranica 1 od 3 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/