Klisure i kanjoni

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Lazarev kanjon

Predstavlja jedаn od nаjimpresivnijih elemenаtа reljefа Kučаjа i jedаn od nаjznаčаjnijih centаrа diverzitetа biljаkа i drvećа nа Bаlkаnu.

Sa ukupnom dužinom od 9 km, divljih liticа, sа brojnim sipаrimа, procepimа i pećinаmа predstаvljа nаjduži i nаjdublji kаnjon u Istočnoj Srbiji.

U nаjužem delu širok je sаmo 3-4 metаrа. Dubinа dostiže i do 500 metаrа.

Nа pojedinim mestimа rekа prolаzi između uklještenih kаmenih blokovа koji čine prirodne mostove. Zbog ogromnih prostranstava hrastovih i bukovih šuma, koje postoje stotinama godina, prilaz kanjonu je otežan.

Lazarev kanjon je pod zaštitom države.

superodmor

G o o g l e

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

НА ПЛОВИДБИ КРОЗ СТАЛАЋКУ КЛИСУРУ

На водама три Мораве

Клисура је дуга око 25 километара, са падом од 10 метара. Живописан и кривудав ток, са високим стенама и малим пешчаним адама које израњају из воде, готово је идеалан за опуштену пловидбу гуменим чамцима. Тај предео изузетних одлика богат је древним светињама и изванредним изворима. А народ овога краја вели: „Са колико извора пијеш воду, толико ћеш дуго живети”

Мојсињска планина се налази на узаном простору јужно од Сталаћа, где су Јужна и Западна Морава застале, спојиле се и наставиле да теку даље као Велика Морава. При помену ове планине необичног имена многи би помислили да се она налази у Мојсијевој постојбини, а не у централном делу Србије. Чак и мештани не знају откуд назив Мојсињска. Неверицу изазива и назив гора за заталасан предео без изразитих висова, са максималном котом од 493 метра.
Велики број цркви и манастира, које су ту основали монаси Синаити, данас су углавном у рушевинама или су скривени у небројеним јаругама покрај Јужне Мораве. Прича се да их је било 76, а само у манастиру Јаковац боравило је 70 монаха.
У току је поступак заштите Мојсињске горе као предела изузетних одлика. Поред поменутих светиња, планина је позната по бројним изворима питке воде чија лековитост је у народу проверена. Можда је ту настала изрека: „Са колико извора пијеш воду толико ћеш дуго живети.”

Трома и развучена Јужна Морава на простору између Мојсињске и суседне Послонске горе се пробуди и повремено постане живахна планинска река. Сталаћка клисура је дуга око 25 километара. Са падом од десет метара, кривудавим током и сликовитим стенама које чудесно израњају из воде, идеална је за опуштену пловидбу гуменим чамцима. Управа оближње Рибарске бање, у сарадњи са локалним кајакашким клубом, понудила јепосетиоцима једнодневни излет који обухвата посету манастиру Светог Романа, спуст чамцима кроз клисуру и ручак на најлепшем делу реке. Пловидба се завршава код града Сталаћа.
Пловидба је започела недалеко од железничке станице у Ђунису, на мирном делу реке. На том делу река прави кривине које на мапи невероватно подсећају на двоструко слово омега или фетус. Има оних који верују у посебну загонетност тог облика и покушавају да га растумаче. Изнад оштре кривине, где река прави скоро пун круг, издиже се моћна стена. На њеном врху назиру се остаци старог града, који је некада имао велики стратешки значај.
После краће пловидбе, долазимо до места где се над реком надвија железнички мост, упоредо са њим и конструкција старог моста. Код њих је брзак, на којем чамци узбудљиво поскакују, како и доликује правом рафтингу. Одмах потом се појављује пешчана ада, идеална за краћи одмор и купање. Ту, али сада са друге стране, опет долазимо у непосредну близину некадашњег утврђеног града.

КАКО СМО КУМОВАЛИ СТЕНИ

Од моста почиње права клисура. Десном обалом промичу возови ка Београду И Нишу, левом понеки аутомобил или трактор. Обале су запосела села Трубарево, Браљина и Стеванац, док је Мојсиње потражило сигурније уточиште, на висовима истоимене планине. Изнад пруге је за моменат извирио звоник обновљеног Манастира светог Николе. У непосредној близини, као скривена, налази се и црква посвећена светој Петки.
Мај је, али сунце упекло, и весло отежало од километара који су остали иза нас. Баш кад пловидба почиње да бива заморна, пред нама из реке израња висока стена, налик каквом паганском светилишту. Наглом поправљању расположења у нашем малом тиму допринео је, несумњиво, и мирис добре хране са обале, помешан са веселим нотама локалног оркестра. „У Србији варош велика, кроз њу тече река Морава…”Одморени, нахрањени и напојени посматрамо стасите момке како скачу са високе стене у реку, погледујући испод ока да ли ће их приметити начичкане девојке. А оне, тобож незаинтересоване, свевидеће су. Замишљен над том прастаром игром, помишљајући и на искушења кроз која мора да су пролазили они што су се подвизавали у овој клисури, дадох себи слободу да стени кумујем: Моравски грех.

Од стене до Сталаћа је остало још сат времена лагане пловидбе. Добар одмор, пријатан ветар и хладовина коју су правиле ивице клисуре учинише да се тамна силуета куле Тодора од Сталаћа, на левој обали реке, неосетно појави. Град Сталаћ је подигнут кад и оближњи Крушевац, пред Косовски бој. Налази се на стратешки важном месту, као предстража Крушевцу од напада са југоистока. Забележено је да су и војске и каравани стајали на том месту да чамцима пређу преко три Мораве, па је Сталаћ сасвим логично име за ово место. Велика Тодорова кула је била донжон, односно главна кула Великог града, утврђеног јаким зидом. Велики град је опасавао је и штитио Мали град, односно најуже градско језгро старог Сталаћа. Поменимо да их је кнез Лазар Хребељановић подигао на темељима античког града, о чему сведоче и остаци цигларске пећи која се налази поред цркве, на путу за Тодорову кулу. Град је разорио султан Муса 1413. године. До данас је сачуван само део зидина и пола куле са које је Тодор, односно епски војвода Пријезда, каже песма, скочио у реку.

***

Скок војводе Пријезде
Тодорова кула је данас доста удаљена од реке, те би скок Тодоров, односно епског војводе Пријезде, онакав каквог га описује народна песма, био немогућ. Да ли је реч о слободи народног песника или је река временом променила ток? Постоји претпоставка и да је у песми реч, заправо, о кули онога града на оштрој окуци чије смо остатке назрели километрима узводно. Логичност те претпоставке подупире чињеница да је из тог утврђења брањен приступ са југа, управо оданде одакле су, по свој прилици, и Турци надирали.

Текст и фотографије: Драган Боснић
srbija

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Kanjon Mileševke

Reka Mileševka je od izvorišta, do srednjevekovnog grada Mileševca usekla dolinu poznatu pod nazivom kanjon reke Mileševke. Nalazi se istočno od Prijepolja. Obeležje ovog kanjona je divljina, surovost, vrletnost, dubina ( mestimično i preko 300 m ) sa stranama koje se okomito spuštaju prema rečnom dnu.

Nad stenovitim koritom Mileševke, uzdiže se stasita i vižljasta reliktna biljka – Pančićeva omorika, a ovde raste i jeremičak opojnog mirisa, pitomi kesten i crni bor. Simbol divljine kanjona je i beloglavi sup koji se gnezdi u ovom kanjonu.

superodmor

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

KANJON REKE VRATNE

Kanjon Vratne je u pravom smislu reči predeo netaknute prirode. Nalazi se u u istočnoj Srbiji, u dosta nepristupačnom predelu Negotinske krajine, pa zato nije u pravom smislu reči turistička destinacija. Ali, nije ni nepoznato odredište za prirodnjake, speleologe, lovce. Prvi opis ovih krajeva datira s početka prošlog veka, iz pera balkanologa Feliksa Kanica, dok se naučnim istraživanjima ovog predela, krajem 19. veka bavio naučnik Jovan Cvijić, osnivač Srpskog geografskog društva.

Reka Vratna je kroz istoriju vajala prirodni fenomen, kakvih u Evropi ima u Sloveniji i Francuskoj, a u svetu u Koloradu. Izvire na istočnoj strani planinskog venca Velikog grebena, a kod mesta Brza palanka, uliva se u Dunav. Istraživanja Jovana Cvijića pokazuju da je ovaj predeo, usečen u krečnjacima, bio velika pećina, a reka je imala površinski i podzemni tok. Površinski tok je bio u vreme kada podzemne šupljine nisu mogle da prime svu vodu, a podzemni je reka Vratna. Srpski naučnik je zapisao da se usled spuštanja terena i širenja kanala, pećinska tavanica urušila na dužini od sto metara, a njeni ostaci su tri lučne kapije koje se zovu prerasti – Mali, Veliki i Suvi.

Ove kapije su prirodni fenomen u kanjonu Vratne za koje stručnjaci kažu da su najviše u Evropi. Dužina male kapije je 15 metara, dvostruko veća je širina, a visina otvora je 34 metra. U njenoj blizini je Veliki prerast od 45 metara i visine 26, dok se treći, Suvi, nalazi nešto dalje, u najnepristupačnijem delu kanjona. Tu su i tri neistražene pećine za koje speleolozi kažu da mogu da budu prava atrakcija.

U kanjonu Vratne živi vrlo zanimljiv biljni i životinjski svet. To je, pre svega, specifična žbunasta flora koja se tu nastanila još u ledeno doba. Na 26 kilometara rečne obale raste 24 vrste drveća i oko 150 vrsta trava. To je i stanište više od 50 vrsta ptica, a lovci u ovaj kraj najčešće dolaze zbog muflona i jelena lopatara.

Kanjon Vratne počinje posle dvorišta istoimenog manastira koji je sagradio arhiepiskop Nikodim Tismedski u vreme kralja Milutina, krajem 13. veka. Nešto dalje je lovačka kuća, pa su to gotovo jedine građevine u ovom predelu nedirnute prirode i njene lepote. Pre tri godine, povodom Dana planete zemlje, neobično akustičan prostor između Malog i Velikog prerasta, odabran je za prezentaciju multimedijalnog programa koji je osmislila lokalna vlast u Negotinu, gradu u kojem je rođen veliki srpski kompozitor Stevan Mokranjac. Lokalna vlast je uverena da će buduće manifestacije biti posećenije i da će obezbediti Srbiji mesto na mapi atraktivnih turističkih destinacija.

mojasrbija

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Lazarev kanjon

Lazarev kanjon, deo istočnog Kučaja, usečen u krečnjačku Dubašničku površ, severeno od Malinika. U okviru sliva Lazareve reke na ovaj kanjon se nadovezuju plići i manji kanjoni Mikuljske i Pojenske reke i kanjon Demizlaka. Lazarev kanjon je jedan od najneprohodnijih kanjona u Srbiji. Dugačak je 4,5 km, dubok 350 metara (prema Dubašničkoj površi), a 500 metara prema Maliniku i najmanje širine 4 metra.

Spomenik prirode „Lazarev kanjon" (proglašen 2000. godine, površine 1.755,00 ha) odlikuje se jedinstvenim spletom krečnjačkih kanjonskih dolina impozantnih dimenzija i izrazitih morfoloških odlika, brojnim i veoma značajnim speleološkim objektima, interesantnim pojavama i procesima kraške cirkulacije voda, izuzetnom florističkom i fitocenološkom raznovrsnošću, bogatim i raznovrsnim životinjskim svetom i izvanrednom predeonom raznolikošću i lepotom.

Lazarev kanjon je jedno od retkih staništa krimskog bora i u njemu živi divokoza i mnoge druge autohtone vrste životinja. Područje je pod imenom „Zlotska klisura" uvršteno u Listu značajnih ornitoloških područja Evrope. Floru Lazarevog kanjona odlikuje izuzetno bogatstvo i raznovrsnost, kao i endemičnost i subendemičnost. Na ovom području raste preko 80 drvenastih vrsta i oko 20% flore Srbije.

Lazarev kanjon po više obeležja svoje morfologije predstavlja jedinstven i redak fenomene fluvijalne erozije i drugih geomorfoloških procesa. Posebno treba istaći Lazarevu pećinu (koja položajem i dužinom kanala, načinom nastanka, arheološkim i paleontološkim nalazima, odlikama herpetofaune i drugih oblika životinjskog sveta i stogodišnjim prisustvom u nauci predstavlja retkost) i pećinu Vernjikicu (koja se ističe svojim položajem i starošću, a no di-menzijama kanala i pećinskih dvorana, bogastvu i raznovrsnosti kristalne ornamentike predstavlja jedinstvenu i jednu od najlepših i najvrednijih pećina Srbije).

Lazareva pećina je dobila ime po knezu Lazaru. Posle Kosovskog boja, ostaci vojske, bežeći pred Turcima, sklonili su se u pećinu. Tu su živeli neko vreme, lovili po okolini i hranili se o čemu svedoče kosti životinja, kojih ima svuda po pećini. Postoji i priča, da se pećina zove po nekom Lazaru, koji se u njoj krio od Tatara ili Turaka. U tursko vreme, pećina je bila zazidana da se ne bi mogli sklanjati hajduci i zbegovi.

O spomeniku prirode „Lazarev kanjon", stara se Javno preduzeće za gazdovanje šumama „Srbijašume" Beograd, Šumsko gazdinstvo „Timočke šume" iz Boljevca, Šumska uprava „Bor"

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Luna.* · **Poslato:** 08 Nov 2012, 10:23

Ovčarsko-kablarska klisura

Na putu Čačak-Požega, u prirodnim lepotama ogromne klisure koju gradi Zapadna Morava, protičući između stenovitih vrhova Ovčara i Kablara, skriveno je mnoštvo manastira, crkava i kapelica, koji se jednim imenom zovu Ovčarsko-kablarski manastiri ili "Mala srpska Sveta Gora". Tu su danas manastiri, metosi i crkve Vavedenje, Vaznesenje, Preobraženje, Sretenje i Sveta Trojica na desnoj i Blagoveštenje, Ilinje, Jovanje, Uspenje i Nikolje na levoj obali Morave, a interesantna je i zbeg crkva "Kadenica" i crkva posvećena Svetom Savi sa izvorom lekovite vode. Vrhovi planina Ovčar i Kablar sa preko 150 vrsta ptica, 30 vrsta riba i preko 600 biljnih vrsta, predstavljaju upečatljiv prizor i poseban izazov ljubiteljima očuvane prirode.

Zapadna Morava, koja protiče između Ovčara i Kablara, povremeno se proširuje u jezerca čiste, zelene vode, a povremeno se sužava i pravi rukavce i meandre, preko kojih postoji nekoliko uskih visećih mostova. Ovčarsko - kablarska klisura predstavlja prirodno dobro I kategorije i predeo izuzetnih odlika pod zaštitom države. Pored prirodnih lepota ovog predela, meandara reke Zapadne Morave, veštačkih jezera i rukavaca, koje reka ovde pravi, kao i brojnih visećih mostova razapetih preko njih, beskrajnog zelenila i moćnih vrletnih litica planina Ovčara i Kablara, bogatih raznovrsnim fondom biljnog i životinjskog sveta, koji omogucavaju beskrajne avanturističke, rekreativne i sportske aktivnosti u prirodi, ovde posetioce očekuje mnoštvo kulturno-istorijskih spomenika, posebno srednjovekovnih manastira, koji su u špiljama i gudurama stenovitih grebena pružili sjajno utočište monasima za samoću i duhovno podvižništvo.

Luna.* · **Poslato:** 14 Nov 2012, 12:26

U kanjonu reke Jerme

Cediljka - Ovo neobično ime krije najuži kanjon u zemlji, a po mnogima i u Evropi. Nalazi se u blizini Zvonačke banje, a razmak između dve ogromne stene u njemu iznosi tek metar i po

Malo je poznato da se najtešnji kanjon u zemlji, a po nekima i u Evropi nalazi na reci Jermi, tridesetak kilometara od Pirota, blizu Zvonačke banje.

Reč je o mini-kanjonu zvanom Cediljka, u kome razmak između dve ogromne gromade od stena koje su uzdižu iznad korita reke Jerme iznosi svega 1,5 metara, a visina stena između kojih se probija Jerma je preko 30 metara.

Savršen jesenji odmor

Ova destinacija pravi je pogodak za kratke jesenje dane, a za one sa malo više avanturističkog duha obavezan je i uspon na Asenovo kale (1.030 metara nadmorske visine), sa koga puca neverovatan pogled, s jedne strane na moćne stene Greben planine, a s druge na Zvonačku banju, sela Jasenov Del i Zvonce, koja sa ove tačke, okružena raznobojnim šumama sa svim mogućim jesenjim bojama od zelene, do žute i narandžaste, liče na predele iz bajke.

Novinar Pressa je u obilazak tih mesta pošao sa planinarima niških planinarskih društava „Železničar" i „Mosor", pirotskog „Vidliča" i babušničkog „Ruja". Staza vodi od Zvonačke banje, a nedaleko nje se nalazi i izvor lekovite vode simboličnog imena Slonovo dupe, za koje kruže priče da pomaže slabovidima.

Na putu ka Asenovom kaleu prolazi se i pored drevnog kamenog mosta i tunela kojim je sve do šezdesetih godina prolazio voz „ćira" na pruzi uskog koloseka, koji je transportovao kameni ugalj iz rudnika „Jerma" kod sela Rakita. Ovaj rudnik je zatvoren šezdesetih godina prošlog veka. Nakon izuzetno živopisnog kanjona put vodi preko Vetrenskog jezera, a zatim se posle dva sata napornog uspona stiže do ogromnog kamenog masiva Asenovog kalea, koji dominira celim krajem.

Asenovo kale

Na samom vrhu nalazi se i krst za koji kruži legenda da ga je neki nesrećnik, kome je sin bio teško oboleo, na leđima izneo iz obližnjeg manastira i pobio u stenu, verujući da će tako doći do izlečenja njegovog sina. Interesantno je da je ovaj kanjon sve do 1927. godine bio potpuno neprohodan i da je tek onda probijena trasa pruge uskog koloseka.

Nakon što je rudnik zatvoren, sedamdesetih je asfaltiran i put umesto pruge. Penjući se ka Asenovom kaleu možete uživati u nestvarnim predelima sela Jasenov Del, koje je raštrkano u nekoliko mahala koje se nalaze na različitim brdima, pa se dešava da od jedne do druge mahale morate pešačiti i po pola sata, što je tipično za sela ovoga kraja.

Među turistima ovaj kraj je veoma popularan i zato što se u neposrednoj blizini kanjona nalazi Poganovski manastir, koji potiče iz 14. veka, i zbog svoje lepote i važnosti pod zaštitom je države, ali i Uneska.

Tekst i fotografije Aleksandar Ćirić
Press

Braca · **Poslato:** 15 Nov 2012, 22:18

Kanjon reke Rače

Jedan predeo koji treba da bude obuhvacen zastitom zbog svojih posebnih prirodnih odlika i lepota

jeste KANJON RAČE. Kao i mnogi kanjoni u Srbiji, i kanjon reke Race iam svoj manastir, koji je podignut jos u trinaestom veku, kada je, prema predanju, bio mnogo blizi kanjonu ( kod Ladevca ), sto je omogucavalo brzu i vecu zastitu ljudi, knjiga i drugih vrednosti iz manastira. Danas se manastir nalazi ispred kanjona, na zivopisnom mestu ( u klisurastom delu istoimene reke ) oko koga je nekoliko sela.
Podizanje manastira i crkve u blizini kanjona nije slucajna pojava, vec je vezana za povoljnu klimu, bogatu floru i vegetaciju i pitku vodu bogatu ribom, kao i mogucnoscu skrivanja ( zbeg ), sto citavom predelu daje jos veci znacaj, kao i kod drugih kanjona u Srbiji - Gornjak, Vitovnica, Vratna, Zamna, Suvodol, Resava ( Manasija ), Sicevacka, Jerma, Pcinja, Ovcar-Kablar. Pored ostataka nekadasnje bogate flore i vegetacije u kanjonu, na bogatu proslost vegetacije i povoljnu klimu ukazuje i sam manastir.

U blizini manastira Raca pocinje reliktna suma bukve i oraha ( Fagetum submontanum juglandetosum ), sa mnogo orahovog stabla znatnih precnika, narocito uz reku, ali se ova nalaze na samoj padini u istoj sumi. Karaktristicna su ogromna stabla graba uz reku, visine i preko 20 m, a precnika preko pola metra.

Uz reku Racu proteze se , od manastira navise do pravog kanjona, suma jove ( Alnetum glutinosae ) sa lepim visokim stablima. Na levoj obali reke, u uskom obalnom pojasu srecemo reliktnu polidominantnu sumu bukve, cera, oraha, crnog graba, bele lipe, bresta, divlje kruske, jasena i druge vrste.
Ovakav mozaik zajednica nalazimo i kod samog izvora - vrela Race, na 520 m.n.v., kao i iznad vrela, gde nema vode koja ponire nekoliko stotina metara navise. U kanjonu se nalazi na njegovoj desnoj strani, prava prasuma brdske bukve, koju nisu u stanju ni individualni i drztveni sektor da koriste, zahvaljujuci nepristupacnom terenu ( okomite strane kanjona, bez ikakvih prilaznih puteva i staza ). Bukve su visoke preko 35 m, a precnici su im od 50 do 200 cm i ima ih prilican broj u sumi prasumskog tipa na oko 4 ha povrsine.

Podmladak je odlican ( mada bi se moglo izvuci nekoliko prezrelih stabala da bi se podmladak bolje podizao, sto ne bi poremetilo prasumsku strukturu sume ). Prasuma se prostire visoko uz padinu i ima kontinualno pruzanje. Citavu prasumu treba proglasiti rezervatom u kome ce se odvijati procesi razvoja suma bez mesanja coveka, sto je retkost u Srbiji. Buduci rezervat se nalazi na desnoj obali reke Race, u kanjonu, na 600 m.n.v., na severnoj ekspoziciji, na nagibu 15 do 25 stepeni i krecnjackoj podlozi. Sprat zeljastih bukava je siromasan i sadrzi vrste koje karakterisu tipicnu brdsku bukovu sumu Srbije ( Fagetun submonttanum typicum ). U visim delovima kanjona, iznad 900 m, pocinju planinske mesovite sume bukve, smrce, jele i crnog bora, ali se negde na hrptovima nalazi jos uvek zajednica crnog graba i crnog bora.

Citav predeo kanjona i klisure Raca od manastira do izvora ove reke , treba da bude sto pre proglasen predelom posebnih oblika i lepota sa dva strogo zasticena rezervata.

Luna.* · **Poslato:** 09 Dec 2012, 14:47

Neotkrivene lepote kanjona reke Jerme

Kanjon reke Jerme, na jugoistoku Srbije, obiluje nesvakidašnjim lepotama i spomenicima. Na jednom mestu se mogu videti najuži kanjonski usek u Evropi, pećine, krečnjačke figure

Kanjon reke Jerme sa Vlaškim planinama u trouglu između Pirota, Dimitrovgrada i Babušnice, obiluje kulturno- istorijskim spomenicima, ali prirodnim lepotama za koje znaju samo retki zaljubljenici u prirodu i oni najodvažniji spremni za pentranje po kozjim stazama. Ovde se na jednom potezu mogu videti najuži kanjonski usek u Evropi, veliki broj pećina, krečnjačke figure poput onih u Đavoljoj varoši, ali i mnoštvo drugih retkosti od kojih zastaje dah.

Miroslav Dokman, planinar i vodič, kaže da je ovo jedan od predela Srbije sa sačuvanom prirodom jer je do 1927. godine ovaj kraj praktično bio neprohodan i van domašaja ljudi. Čovek je ovde prvi put ozbiljno ostavio svog traga kada je napravljena pruga uskog koloseka za rudnik visokokvalitetnog kamenog uglja Rakita. Rudnik je radio do sredine šezdesetih kada je ugašen, a oprema demontirana i poslata u Sloveniju.

vde je najuži kanjon u Evropi. U mestu koje ovdašnji ljudi zovu Cediljka, raspon između dve stene visoke više desetina metara je svega metar i po. Nažalost, čitav kraj je nedovoljno predstavljen, pa čak i žitelji okolnih gradova o njemu ne znaju dovoljno - kaže nam vodič Dokman. - Banjskim turistima je znan po lekovitom izvoru, nazvanom Slonova zadnjica, na koju neodoljivo podseća. Mnogi znaju za Zvonačku banju, ali malo kome je poznato da ta nadaleko poznata voda, koja blagotvorno deluje na nervni sistem, potiče upravo iz podnožja Slonove zadnjice.

BLAGO POPA MARTINA

MeĐu najpoznatijim pećinama, pre svih je Vetrena dupka, u kojoj su, pripoveda se, svoje kosti ostavili mnogi tragači za blagom tražeći ono što je ostalo iza izvesnog popa Martina, koji je navodno u dubinama pećine sakrio velike količine zlata, opljačkanog od Turaka.

Trasom nekadašnje pruge uskog koloseka po kojoj je tutnjao "ćira" vozeći ugalj ka železničkoj stanici u Sukovu i rudare nazad ka Rakiti, već četiri decenije prolaze automobili. Od pruge je asfaltiranjem napravljen put, koji preko Sukova i Zvonca, vodi do Babušnice, odnosno od Vlasotinca do Leskovca.

Ova vijugava saobraćajnica obiluje prelepim kamenim mostovima. Sa jednog od njih se odvaja staza ka najvišem vrhu na Vlaškoj planini, ka Asenovom kaleu. Sa ovog uzvišenja, obeleženog krstom od peščara, koje se propinje na 1.300 metara pogled puca ka okolnim dubodolinama prema Dimitrovgradu, Babušnici i Pirotu, ali i ka useku kanjona Jerme. Ni danas nije jasno kako je krst dospeo na vrh planine, na koju se uspinju samo planinari i ljudi vični hodanju po kozjim stazama. Ima onih koji veruju da je isklesan na licu mesta, dok drugi, skloniji narodnim predanjima, kažu da su ga ovde na rukama izneli roditelji jednog obolelog mladića, koji su verovali da će njihov sin ozdraviti, ako na tom mestu pobiju krst.

DOROTEJ IZ MANASTIRA

Na ulazu u bajkoviti kanjon reke Jerme, nedaleko od pitomine sela Vlasi, na levoj obali reke je nadaleko poznati manastir iz 14. veka, zadužbina Konstantina i Jelene Dejanović. Ovo srednjovekovno zdanje je pod zaštitom Uneska. Tu su između ostalog snimani i kadrovi nekih domaćih filmova - "Dorotej", "Kosovski boj" i "Dvoboj za južnu prugu".

vecernje novosti

Forum Srbija

Klisure i kanjoni

Ko je OnLine