Forum Srbija

Posle dve godine koje su, kako smo opazili, neopaženo proletele u toku poslednje dve godine, vratili smo se ponovo u Sremske Karlovce, kao logistička podrška našem sinu koji se takmičio na prvoj republičkoj Književnoj olimpijadi u čuvenoj Karlovačkoj gimnaziji.

Čuvenim ultrasporim putevima kroz Galeniku i Batajnicu i prolaskom preko večitog gradilišta na početku auto-puta Beograd – Novi Sad, nekako smo dobacili i do onog dela gde može da se vozi 120 na sat, koliko god taj deo bio talasast i rupičast. Nažalost, već posle desetak minuta smo se isključili ka Inđiji a za korišćenje to malo bržeg asfalta plaća se (i dalje) 240 dinara.

Prođosmo pored pustog FPOC-a (Fashion Park Outlet Center) Inđija (bilo je tek devet ujutru, a centar radi od 10), i ubrzo smo bili na starom dobrom starom novosadskom putu. Uskoro je iz ravnice počela da se pomalja i Fruška gora, da bi se zatim pojavili i crkveni tornjevi Sremskih Karlovaca, kako oni pravoslavni, tako i onaj katolički.

Bila je nedelja, kišovita i prohladna. U Karlovačku gimnaziju su se neprestano slivale prave prolećne reke đaka, njihovih nastavnika i roditelja, đaka spremnih da ukrste svoje mozgove ne bi li videli ko je bolje savladao zadate teme iz književnosti i ko će biti taj ko će se popodne vratiti kući sa diplomom i nagradom. Takmičenje ko takmičenje, gužva, nervoza, ne baš sjajna organizacija, razmeštanje po učionicama i tako te stvari. Dva sata rešavanja „književnih zadataka“, prepoznavanja tekstova, pisaca i marljivog prikupljanja bodova, što više od raspoloživih dvadeset, i onda iščekivanje rezultata. Za neupućene, test se radio dva sata, a rezultati su se čekali još četiri sata.

I tako, đaci krenuše u osvajanje književnih visina, sedeći u istim onim klupama u kojima su nekada učili (i razmenjivali SMS poruke, lajkovali statuse na fejsu…) Branko Radičević, Jovan Sterija Popović, Ilarion Ruvarac, Dejan Medaković… U novije doba ovde je treći razred pohađao i Đorđe zvani Balašević. Zaista je čast takmičiti se u Karlovačkoj gimnaziji.

A pred nama je bilo, dakle, šest sati za turističko razgledanje Sremskih Karlovaca i okoline. Po kiši. Pošto smo tokom prethodne posete dosta dobro apsolvirali glavni trg, sve sa „česmom četiri lava“, Sabornom crkvom Svetog Nikole, Patrijaršijskim dvorom i Bogoslovijom, Rimokatoličkom crkvom Svetog Trojstva, Magistratom – i, naravno, gimnazijom, krenuli smo da vidimo i ostale lepote iz karlovačke ponude. A to obuhvata apsolutno sve, pa tako i guščje čvarke (!) Pala je kupovina, tek da ih degustiramo kod kuće. Uzgred, za više od toga i ne vrede, pa se treba i dalje držati proverenih, tradicionalnih čvaraka prasećeg porekla.

Krenuli smo da krivudamo kroz vijugave karlovačke sokake, i brzo smo stigli do tzv. Gornje crkve, posvećene Vavedenju Presvete Bogorodice. Lepa crkva, podignuta još 1746. godine, na temeljima starijima od te godine za još dva veka, ali – trenutno zatvorena. U kripti Gornje crkve inače počivaju i srpski patrijarsi Georgije Branković i Lukijan Bogdanović.

Špartajući dalje kroz Sremske Karlovce, pored brojnih kapija sa istaknutim reklamama za prodaju vina (gde god krenete, ispada da ste na nekom vinskom putu), došli smo i do dvorske bašte. A Karlovci – uređeni, čisti, bez papirića na ulici, sa urednim i okrečenim fasadama (dobro, ne baš sve kuće, ali većina). Dvorska baštica je svega par stotina metara udaljena od epicentra Sremskih Karlovaca, a kažu da je to nekada bila botanička bašta, i to jedna od najstarijih. Stazica, šumarak, par lokalnih džogera i džogerki koji su trčali okolo – nisu baš asocirali ni na dvor a ni na baštu. Jedna uska staza vodila je negde u brdo, valjda prema sportskim terenima koje smo videli prethodno šetajući okolo, sa gornje strane bašte.

Nepunih sto metara odavde nalazi se početak stepeništa koje vodi ka karlovačkom vidikovcu. Ne možete ga promašiti – ni vidikovac ni stepenište. Novi i stari deo stepeništa ukupno broje čak 320 stepenika, ali je taj stepenasti napor nikakav u odnosu na pogled koji puca odozgo. Celi Karlovci su vam zaista na dlanu, a pogled se pruža daleko – naročito tamo gde se prostire ravnica, desno od Dunava. U sklopu tog vidikovačkog kompleksa nalazi se i mala scena sa amfiteatrom, a tu je i veliki pozlaćeni krst na postamentu, nekoliko metara visok. Na tribinama amfiteatra, da se ne osećate sami na vidikovcu, večno sedi bronzana skulptura pesnika Duška Trifunovića, delo vajara Stevana Filipovića. Čuveni Duško, najveći intelektualni kapital „Bijelog dugmeta“, čovek čije je stihove pevala cela ondašnja Jugoslavija. A peva i dan danas: „Šta bi dao da si na mom mjestu…“, „Glavo luda“, „Ti si mi bila u svemu naj, naj“, „Pristao sam, biću sve što hoće“; „Ima neka tajna veza“… i još 225 drugih pesama! Muzika se prosto lepila za njegove stihove.

Kada već dođete u Sremske Karlovce, zaista je red da se popnete na vidikovac i da obiđete pesnika Duška, i da vidite šta radi. Jer, ljude je to oduvek zanimalo – kako je to duhovito opisao ovaj poeta: „Kada sam došao u Sarajevo 1958, bilo je u njemu sedamdeset hiljada stanovnika. Kada sam morao da odem, bilo je 570 000 duša. Znači, pola miliona ljudi je došlo da vidi šta ja to radim.“ Pesnik je sahranjen na obližnjem Čeratskom groblju, o čemu je testamentarno-proročki napisao stih:

„Kada ti zađeš u godine, ja ću biti jedna blaga padina Čerata, brda prema svetim Karlovcima i suncu… Ti ćeš znati, kamen će te podsećati: vidiš Bože, kako ti se molim, sačuvaj mi onu koju volim.“

Forsirajući pomenuto stepenište, ali nizbrdo, brzo se stiže nazad do glavnog karlovačkog trga, nazad u vreme baroka i kitnjastih fasada i ukrasa. Sa spoljnih zvučnika crkve Svetog Nikole, trgom se prostirao anđeoski glas Divne Ljubojević i njenog „Melodija“, pozivajući vas da barem nakratko privirite u crkvu, da još jednom vidite impresivni ikonostas, vitraže, slike Paje Jovanovića i brojne druge divne detalje. Nažalost, u crkvi nije bilo ni traga ni (živog) glasa od Divne, već se radilo samo o jednom od njenih kompakt diskova. Ali dobro, ako hoćete da je čujete, zna se – pravac manastir Vavedenje u Beogradu, nedeljom ujutru.

Tako nekako prođoše prva dva sata. Takmičari su ispisali i zaokružili šta su mislili da treba, i centralni karlovački plato se časkom ispuni stotinama potencijalnih budućih književnika, koji su, blago zajapureni, pogledom skenirali trg tražeći svoje nastavnike ili roditelje – da bi što pre proverili šta su uradili tačno, a šta ne, i da bi mogli da procene svoje šanse za osvajanje neke od nagrada.

Centralnom ulicom koja se jedina usudila da otkine parče karlovačkog trga već peti put je prolazila policijska patrola u belom fijat puntu, a da li je to bilo zbog brige za našu mladu intelektualnu elitu, ili je to bila briga zbog dramatične situacije „visokog rizika“ – zbog gomile tinejdžera u centru mirnih Sremskih Karlovaca – ko to zna. Kiša je naizmenično padala i prestajala, a preko trga je, kao da to rade svakoga dana na isti takav način, nonšalantno prošetao jedan tek venčani bračni par. Kraj mladine venčanice je uredno brisao kamene karlovačke kocke po trgu, ali koga je još briga za to. Odoše peške niz trg, ka Dunavu, svečano otvorivši svoj medeni mesec, a možda i ceo medeni život…

Šta je dobro za mladence, dobro je i za nas. Zato smo i mi krenuli ka Dunavu, preko starog novosadskog druma i preko pruge – do restorana na rečnoj obali. Još izdaleka se vidi velika zgrada hotela i restorana „Dunav“, na samoj dunavskoj obali, a malo pre nje, bliže pruzi, nalazi se čarda „Stari Dunav“.Čarda je ipak delovala malo lepše, manje, intimnije, pa smo svu našu gastronomsku pažnju usmerili ka njoj. Riblja čorbica iz kotlića, smuđ, a za mene (O tempora, o mores!) roštilj! A opet – De gustibus non est disputandum! (O ukusima ne vredi raspravljati). Nažalost, samo dan ranije, bili smo u Niš(u), tako da je sremskokarlovački roštilj, u poređenju sa aromama, mirisom i ukusom niškog roštilja, prošao kao Barselona sa Bajernom u Ligi šampiona. Ali dobro, lepo se ručalo i nekako potrošilo još par sati, čime smo se još malo približili proglašenju rezultata i svečanoj podeli diploma i knjiga.

Posle još jednog đira po Karlovcima, došlo je vreme i za lokalnu poslastičarnicu. Umesto lokalnog specijaliteta, kuglofa, u ponudi su bili samo šampite i tulumbe, kao i sladoled. Opet, više nego dovoljno.

Inače, za kuglof se čulo još pre skoro 350 godina, a do danas se u Karlovcima zna za skoro 400 različitih recepata, zahvaljujući nemačkom udruženju za dobrosusedske odnose, tj. kulturnom centru podunavskih Švaba (kako to stoji na raznim sajtovima) „Karlowitz“. U neki kolač se stavi kakao, u neki se stave bademi, lešnici, a kao najpoznatiji vode se „starinski“, „šareni“, „mramorni“ i „vinski“ kuglof. Dobro zvuči i recept za „Saher“ kuglof, sa prženim orasima, čokoladom i džemom od kajsija. Sve se to, verovatno, može videti i probati tokom poslednjeg vikenda u junu, ove i svake naredne godine, na takozvanom „Festival kuglofa“ u Sremskim Karlovcima. A ako ne možete da sačekate jun, postoji rešenje: na sajtu, tj. blogu Kuglof možete naći sve moguće recepte za kuglofe, iz prve ruke. Prethodno nabavite i kalup (modlu) za kuglof, od standardnih 22 ili 26 santimetara u prečniku! Čista nauka.

Ono što je ostalo da se vidi nekog sledećeg puta je kapela mira, iz 1817. godine, jarko žuta zgrada u južnom delu Karlovaca, mesto gde je potpisan čuveni Karlovački mir između sila Hrišćanske alijanse i Turske, što je za Tursku bio uslov za dobijanje statusa kandidata za ulazak u EU. Zanimljivo je da je tada po prvi put „patentiran“ okrugli sto za potrebe pregovaranja (zahvaljujući nesmotrenosti i propustu kralja Artura da to blagovremeno uradi) kao i šator sa više ulaza, da bi se valjda svi osećali ravnopravno kada dođu na pregovore.

Preostalih sat vremena iskoristili smo da napadnemo Petrovaradinsku tvrđavu, gde smo bili maltene jedini šetači. Ko bi u tom trenutku uopšte mogao da zamisli da će za svega dva meseca ovde prašiti Atoms for Peace, Bloc Party, Ceelo Green, Fatboy Slim, Snoop Dogg aka Snoop Lion, The Prodigy i ostali Eksitovci, praćeni hiljadama fanova?

Kiša se pomalo razgoropadila, a ni vetar nije bio nešto naklonjeniji retkim šetačima. Ipak, tvrđava predivno izgleda čak i po takvom vremenu, a podjednako lep je i pogled na Novi Sad i na veeeliku dunavsku krivinu, prave nesputane ravničarske širine. Osim nas, po tvrđavi se skokovito kretao još samo jedan tek venčani bračni par (nisu to bili oni mladenci iz Karlovaca), koje je surovi fotograf nameštao, na sto načina, ne bi li napravio (i naplatio) ne obične fotografije već neko izistinsko svadbarsko foto-umetničko delo.

Nazad u Sremske Karlovce, nazad u Gimnaziju, u Svečanu salu. Čitanje rezultata, podela diploma i knjiga, presrećna deca i njihovi nastavnici – koji su zajednički uživali u svom uspehu – bio je to logičan kraj ovoga takmičarskog dana. Karlovci su se polako praznili, restorani i kafići se polako zatvarali, a kola i autobusi sa takmičarima kretali ka svojim odredištima širom Srbije. Pravi đački rastanak, kao da ga je lično Branko Radičević spevao. I kao i u „Đačkom rastanku“, i ovde se osećala i radost i tuga, i seta i razočaranje – sve po malo.

Kako god, ostavivši iza sebe Karlovce, pa Inđiju, Pazove i Batajnicu – stigosmo brzo u Beograd, a zahvaljujući našem takmičaru, sa nama je stigla i jedna od diploma – nagrada sa Književne olimpijade. Jeste olimpijsko geslo da je važno učestvovati, ali diploma je diploma.

B92

Novi Sad nije od onih gradova koji nametljivo nastoje da vam se dopadnu, da vas zavedu i opčine. Kao i njegovi starosedeoci, koji uporno nastoje da održe provincijsku opuštenost, mirnoću, uljudnost i gospodstvo, ovaj grad na prvi pogled deluje kao dama svesna svojih čari i, upravo zbog toga, deluje nazainteresovano i pomalo nepristupačno. I pored toga što je jedan od najdinamičnijih gradova u Srbiji, koji se ubrzano i širi i raste u visinu, a broj stanovnika se poslednjih godina konstantno povećava za po nekoliko procenata, to se ne odražava na duh grada.
Više od pet odsto turista koji dolaze u Srbiju posete Novi Sad. Većinu privlače brojni kulturni, privredni i sportski događaji. Poljoprivredni sajam svake godine ima oko 300.000 posetilaca, dok ih muzički festival Egzit okupi 150.000, većinom stranaca. Festival se održava unutar zidina vojnog utvrđenja, Petrovaradinske tvrđave, nastale tokom XVII i XVIII veka, na desnoj, sremskoj obali Dunava.

Paralelno sa gradnjom ovog najvećeg vojnog utvrđenja tadašnje Austrijske carevine, koje su zvali "Gibraltar na Dunavu", na levoj bačkoj strani Dunava, izgrađeni su mostobrani, oko kojih je nastalo naselje, prvo nazvano Racko, ili Srpsko selo, a kasnije Petrovaradinski šanac. Naselje je 1748. od carice Marije Terezije dobilo, zapravo za 80.000 forinti kupilo, status slobodnog kraljevskog grada, pod imenom Novi Sad. I dok je na desnoj strani Dunava ostala tvrđava, koja je kulturno-istorijski spomenik, na levoj strani se razvijao grad koji je tokom habzburške uprave bio centar srpske kulture, politike i društvenog života.
Emanuel Janković je 1790. doneo prvu štampariju i otvorio knjižaru po evropskim uzorima. Srpska pravoslavna Velika gimnazija osnovana je 1810, od 1824. izlazi časopis "Serbski letopis", koji i danas izlazi pod imenom "Letopis Matice srpske" kao najstariji "živi" književni časopis u svetu. Tu je 1861. osnovano Srpsko narodno pozorište, najstarije profesionalno pozorište među Južnim Slovenima. Nekoliko godina kasnije, iz Pešte je preseljena Matica srpska, prosvetna, kulturna i naučna institucija, osnovana 1826. u Budimpešti…

U Novom Sadu, gradu koji nosi epitet multinacionalne, multikulturalne i multikonfesionalne prestonice, kako njegovi meštani vole da kažu, razlike i različitost shvataju se kao prednosti. I to se vidi i oseti na svakom koraku. Ponajviše u starom gradskom jezgru, koje je današnju formu dobilo u drugoj polovini XIX veka. U arhitekturi se prepliću klasicizam, barok, secesija, nacionalni i brojni drugi stilovi, međusobno skladno uklopljeni, pričajući jedinstvenu priču istorije i razvoja grada. Uočljivi su i primeri moderne arhitekture, skladno uklopljeni u ambijentalnu celinu.

Svaka građevina u starom jezgru grada, od kojih je najstarija kuća "Kod belog lava", podignuta pre 1740, govori o burnoj i bogatoj istoriji grada. Početna tačka za turistički obilazak je Trg Slobode kojim dominira statua Svetozara Miletića, delo Ivana Meštrovića iz 1939. Trg je uokviren prelepim starim zgradama, među kojima se ističe Gradska kuća u neorenesansnom stilu, nekadašnji Magistrat, delo arhitekte Đerđa Molnara iz 1895. Naspram Gradske kuće je župna crkva Imena Marijinog, izgrađena u neogotičkom stilu, u isto vreme i od istog autora kao i Magistrat. Iza župne crkve je katolička porta, sa zgradom crkvene opštine Plebanijom i palata Vatikan, sa fasadom u stilu secesije, ukrašena brojnim terasama i balkonima.
Na Trgu su i Finansijska palata, na čijoj se fasadi ističu elementi secesije i Gradska galerija, podignuta na temeljima nekadašnje kafane, a kasnije hotela "Zeleni venac". Pored je zgrada "Gvozdeni čovek", u stilu secesije, sa velikim brojem fasadnih ukrasa. Na vrhu je kupola sa nišom u kojoj stoji stari ratnik u metalnom oklopu i sa helebardom u desnoj ruci, po kojem je zgrada i dobila ime. Tu je i hotel "Vojvodina" – najstariji novosadski hotel, iz 1854.

U pešačkoj zoni, od Trga Slobode, zrakasto se šire četiri ulice i Pozorišni trg. Najpopularnija je Zmaj Jovina ulica, nekad Glavna ili Magazinski sokak, sa današnjim izgledom od 1848. Na kraju ulice nalazi se Vladičanski dvor, čija je fasada urađena mešavinom više stilova, među kojima dominiraju srpsko-vizantijski romantizam i secesija. Unutar dvora je dvorska kapela koju je oslikao ruski slikar Andrej Avcenev.
Susedna, Dunavska ulica, poznata je po kućama znamenitih novosadskih porodica Hošek, Ivković i drugih. Ova očuvana ambijentalna celina omiljeno je mesto za šetnju, kupovinu ili predah u kafićima i restoranima. Tu je i Gradska biblioteka, osnovana kao Srpski čitalački klub 1885. Preko puta je kuća "Kod belog lava" u kojoj se nalazi najstariji bunar u gradu, iz 1720. Na broju 29 nalazi se Zbirka strane umetnosti Muzeja Grada, na broju 35 Muzej Vojvodine i, odmah do njega, Muzej savremene umetnosti Vojvodine. U njemu se nalazi stalna postavka predmeta od paleolita do prve polovine XX veka.

Sa druge strane ulice je Dunavski park, najlepši i najuređeniji park u Novom Sadu, iz 1895. Centralni deo parka, sa dvesta pedeset vrsta različitog cveća i drveća, zauzima jezero sa malenim ostrvom "Eržebet", koje je posvećeno tragično stradaloj austrijskoj carici. Na ulazu u park je fontana "Devojka s rogom izobilja", delo prvog srpskog školovanog vajara Đorđa Jovanovića iz 1912.
Iza Vladičanskog dvora su Saborna crkva, Gimnazija i Platoneum. Ikonostas Saborne crkve, posvećene Svetom Đorđu, iz 1853. oslikao je Paja Jovanović, a zidne kompozicije su delo Stevana Aleksića. U porti crkve, na mestu gde je nekada bila rodna kuća pesnika Jovana Jovanovića Zmaja, nalazi se najstarija gimnazija u gradu koja je i dobila ime po pesniku. Današnja zgrada je izgrađena 1900. u neorenesansnom stilu, na mestu prethodne srpske škole. Treću zgradu u ovoj celini, Platoneum, u stilu romantizma, podigao je Grk Atanasije Đurković 1770. Nosi ime po Platonu Atanackoviću, vladiki bačkom, u čije je vlasništvo prešla 1861. Njegovim zaveštanjem postala je sedište Srpskog akademskog instituta sa pravnim i filozofskim fakultetom. Danas je u njoj smešten ogranak Srpske akademije nauke i umetnosti.

U blizini je i Grčkoškolska ulica, koja je dobila ime po Grčkoj školi podignutoj u prvoj polovini XVIII veka za potrebe edukacije dece iz brojnih grčkih porodica. U ovoj ulici je živela Marija Trandafil, najveća novosadska dobrotvorka.
Na samo nekoliko koraka od Grčke škole je jedna od najlepših novosadskih građevina u stilu neobaroka – palata iz 1896. Na vrhu kupole se ističe skulptura grčkog boga Hermesa, delo Đorđa Jovanovića.
U blizini je zgrada Matice srpske, najstarije kulturne i naučne institucije u Srbiji, zadužbina Marije Trandafil, i Nikolajevska crkva, najstariji pravoslavni hram u Novom Sadu, zadužbina porodice Bogdanović, iz 1730. Tokom bune 1849. crkva je porušena, ali je obnovljena zahvaljujući Mariji Trandafil, koja je tu i sahranjena. U njoj su 1913. kršteni i sinovi Mileve Marić i Alberta Ajnštajna. Pored crkve se nalazi zgrada izgrađena krajem XVIII veka u kojoj je smeštena Akademija umetnosti.

U nastavku Pozorišnog trga, na kome dominira savremena zgrada Srpskog narodnog pozorišta, pruža se Jevrejska ulica, sa kompleksom zgrada Sinagoge, Baletske škole i Jevrejske opštine, što sve zajedno podseća na veliku jevrejsku zajednicu Novog Sada, tragično nastradalu u Drugom svetskom ratu. Sinagoga, koja svojom veličinom i prostorom spada među najveće u Srednjoj Evropi, poslednjih se dvadeset godina isključivo koristi za izvođenja umetničkih sadržaja.
Trgom galerija dominira bivša zgrada Produktne berze, u kojoj je danas smeštena Galerija Matice srpske. Od 1847. galerija sakuplja likovni fond srpskog slikarstva od XV do XX veka, u kom je danas sakupljeno 7.500 likovnih dela. Pored ove, tu su još dve galerije: Spomen zbirka Pavla Beljanskog, u kojoj se nalazi izuzetno vredna kolekcija srpskog slikarstva iz prve polovine XX veka i Spomen zbirka Rajka Mamuzića, u kojoj su zastupljeni najznačajniji umetnici sa prostora bivše Jugoslavije.

Obilazeći Novi Sad, domaćini ne propuštaju priliku da pokažu zgradu Banske palate, nekadašnje sedište Banske uprave i bana Dunavske banovine. Palata je delo arhitekte Dragiše Brašovana, kao refleksija na belu dunavsku lađu ili sletelog galeba i predstavlja najznačajnije delo srpske arhitekture u Novom Sadu. Sagrađena je u duhu ondašnje moderne, u obliku zaobljenog slova "A". Danas su ovde Izvršno veće i Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Istorijski obilazak grada završava se tamo odakle je ova priča i počela, na Petrovaradinskoj tvrđavi i petrovaradinskom podgrađu, varoši koja je nastala tik uz tvrđavu, a koji čine jedinstvenu panoramsku celinu na desnoj obali Dunava. Na tvrđavi, kulturnoistorijskom spomeniku i turističkoj atrakciji parekselans, pored ostalog nalaze se Muzej grada Novog Sada, Akademija umetnosti, opservatorija i Arhiv grada.

Među najvažnijim turističkim atrakcijama Podgrađa, svakako treba pomenuti Samostan Svetog Jurja, Beogradsku kapiju, Crkvu Svetog Petra i Pavla, Magistrat, Vojnu bolnicu, Staru kasarnu, Oficirski paviljon, Kuću bana Jelačića, kao i mnoge druge.
Turistička ponuda Novog Sada obuhvata i fruškogorske manastire, Dunav, salaše, kongresni turizam, privredne i kulturne manifestacije…
U funkciji turizma su 22 hotela, svih kategorija, mnoštvo hostela i pansiona. A tek gastronomija i vinski turizam! Pored svega navedenog, najbolja garancija za to su Novosađani. Oni su jedna od najboljih strana ovog lepog grada.

NASLOV pesme na lokalnom dijalektu “Kude je taj Niš“, nastale kada je takmičeći se u Kupu UEFA, FK Radnički harao evropskim stadionima, ponovo postaje aktuelan među strancima, čiji se dolazak očekuje u rodni grad cara Konstantina na centralno obeležavanje 17 vekova od Milanskog edikta, a koje je predviđeno za početak oktobra.

Uz tradicionalno gostoprimstvo, Nišlije imaju šta da ponude i da pokažu gostu koji prvi put dođe u carski grad. Pre svega, gladan turista ne može da bude raspoložen, pa bi ga pre obilaska grada trebalo počastiti ukusnim i nadaleko poznatim “niškim burekom” u nekoj od stotinak buregdžinica.

Posle ovakvog doručka, obavezna je jaka, domaća crna kafa, i to, ne bilo gde, već u nekom od brojnih bifea ili restorana u boemskom Kazandžijskom sokačetu, predivnom i jedinstvenom ambijentu u centru grada.

Punog stomaka turista može da krene ka prvoj stanici Spomen-muzeju “12. februar” (kancentracioni logor u kojem je u Drugom svetskom ratu bilo 30.000 ljudi), a zatim memorijalno stratište park Bubanj. Na suprotnom kraju grada, Nišlije bi gosta odvele do zastrašujućeg spomenika iz osmanskog perioda - Ćele kule sazidane od 952 lobanje poginulih srpskih junaka na Čegru 1809. godine. Malo dalje je arheološki park Medijana, u vreme vladavine cara Konstantina, veliko rimsko naselje ili kompleks letnjih rezidencija, nastalo u trećem veku.

Sledi zatim povratak u centar grada i šetnja Niškom tvrđavom gde se mogu videti hamam (tursko kupatilo), Bali-begova džamija, lapidarijum, barutane...

Pošto se gost umorio i ponovo ogladneo, potrebno mu je okrepljenje i prepuštanje niškom meraku, a za to je ovde čuvena kafana “Novi Amerikanac”, uz niške specijalitete sa roštilja, pečenje, razne druge đakonije i naravno, starogradsku muziku benda “Dukat”. Iz ovog, jednog od najstarijih i najuglednijih hramova ugostiteljstva, između ostalih, posle “ludo” provedenih trenutaka, prezadovoljni su izlazili mnogi poznati domaći i strani glumci, pesnici,umetnici...

INFO

* Četvrtina bureka 80
* Turska kafa 80
* Pivo 90 – 180
* Žestoka pića 100
* Sok 80 – 120
* Ručak 500 – 900
* Praseće pečenje (kg) 1.600
* Jagnjeće pečenje (kg) 1.800
* Biftek “Amerikanac” 990
* Prenoćište (hosteli) 1.000 - 1.300

(CENE SU U DINARIMA)

NOVOSTI

Ako želite da zaplovite u prošlost zlatnog grada rimske imperije, odškrinete vrata slavne istorije, opustite se u prizorima netaknute prirode, razgalite uz zvuke tambure i uživate u sremskim špecijama i nadaleko čuvenoj gostoprimljivosti, sigurna preporuka glasi - Sremska Mitrovica. Nekada ponosan i moćan, veličanstven i mističan rimski grad Sirmijum, smešten je u severozapadnom delu Srbije i jugozapadnom delu Vojvodine, na levoj obali Save, u okrilju Nacionalnog parka "Fruška gora". Ne samo da je najveći grad u Sremu, nego može da se pohvali i "titulom" administrativnog centra okruga i statusom jednog od najstarijih gradova u našoj zemlji. Sa prigradskim naseljima Laćarkom i Mačvanskom Mitrovicom grad ima 60.000 stanovnika, dok na teritoriji opštine živi nešto više od 100.000 ljudi. Blizina prestonice (75 km), aerodroma "Nikola Tesla" (60 km), međunarodne železničke pruge, sportskog aerodroma u Velikim Radincima - idu u prilog Mitrovici i Mitrovčanima. Uz zavidne privredne potencijale, pre svega, poljoprivredne, ovo je grad bogate istorije, dobrog kulturnog "pedigrea" i mnogih turističkih oaza.

Ispod svojih ulica Sremska Mitrovica čuva ostatke moćnog antičkog grada Sirmijuma, koji je jedno vreme bio prestonica Rimskog carstva. Tu, u "slavnoj i mnogoljudnoj majci gradova" - kako ga je nazvao poznati rimski pisac iz 4. veka Amijan Marcelin, rođeni su mnogi rimski carevi. Bio je to grad sa carskom palatom, hipodromom, kovnicom zlatnika, amfiteatrom, pozorištem, javnim kupatilima, hramovima, palatama i raskošnim vilama. Kada se povedu rasprave o značaju Mitrovice, njeni sugrađani kao siguran adut izvlače upravo priču o Sirmijumu. A tu je i "opipljiv dokaz" antičkog života - Carska palata sa rimskim cirkusom. Arheološkim istraživanjima otkrivene su i mnoge druge monumentalne javne građevine, poput - "Licinijevih termi", žitnice, trgovačke i zanatske četvrti.

Carska palata, deo starog gradskog jezgra na Žitnom trgu, Bazilika

novosti