Etno sela i salasi

Luna.* · **Poslato:** 08 Nov 2012, 09:54

- 2 -

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 08 Nov 2012, 09:56

- 3 -

Luna.* · **Poslato:** 08 Nov 2012, 09:57

- 4 -

Luna.* · **Poslato:** 09 Nov 2012, 18:16

ETNO KUĆA STAJKOV

Kako je izgledao život seoskih porodica u Sremu početkom prošlog veka, turisti mogu da upoznaju u etno kući Stajkov u Boljevcima. To je selo na levoj obali Save, oko 40 kilometara uzvodno od Beograda i 29 kilometara kopnenim putem. Prvobitno naselje nalazilo se uz samu reku, koja se često izlivala, pa su se meštani preselili zapadnije, na veću nadmorsku visinu, kako bi se zaštitili od poplava. Govorili su „Biće nam bolje, bolje“ i tako ostadoše Boljevci. To je jedno od sedam sela najmlađe beogradske opštine Surčin, koja privredni razvoj temelji na turizmu. Nije daleko od centra Beograda, a opet, dovoljno je udaljena, pa gosti imaju utisak da su na pravoj turističkoj destinaciji.

Do Boljevaca, kao i drugih sela, može se gradskim ili sopstvenim prevozom, brodićima, pa čak i biciklom. Zbog blizine aerodroma, a zanimljivih turističkih sadržaja, može biti i preporuka turistima iz celog sveta. Etno kuću Stajkov svakako treba obići, jer to je i srpska priča o viševekovnom suživotu Srba i Slovaka. Vlasnik etno kuće je Đorđe Milovanović Stajko, a njeno uređenje je finansirao Grad Beograd pre pet godina, u okviru projekta “Stara avlija”.

Za dobrodošlicu domaćin goste dočekuje dudovom rakijom. Nekada je u selu bilo mnogo dudova, od kojih se često pekla rakija, danas je stabala malo, pa je dudovača, pravi raritet. Priča počinje istorijskim podacima da su Slovaci u ove krajeve došli pre 240 godina i da je to danas najjužnija tačka, na kojoj žive u tako velikom broju. Upravo taj zajednički život Stajko je želeo da ovekoveči tako što je u svojoj rodnoj kući uredio jednu sobu u srpskom stilu, a drugu u slovačkom. Autentičnim nameštajem i predmetima uređene su i kuhinja i trpezarija, u kojoj će posetiocima biti servirana tipična sremačka užina, domaći hleb premazan mašću i posut alevom paprikom, kao i štrudla sa makom i domaći sok od višanja. Ne treba zaboraviti na dudovu rakiju, ili domaće vino, koje prave boljevački vinari.

U etno kući Stajkov može se razgledati nameštaj i zanimljivi kućni predmeti, od kojih su mnogi odavno van upotrebe, ali doprinose ovoj edukativnoj i kulturno-istorijskoj priči, koja čuva prošlost od zaborava. Naš domaćin je vrlo ponosan na neke predmete uz koje je odrastao i čiju istoriju zna, kao i na sve ono što je dobijao od meštana, i Srba i Slovaka. To nisu muzejski eksponati, mada, stručnjaci kažu da većina može da se svrsta u tu kategoriju.
Pokazuje nam gramofon kupljen u Milanu 1906. godine, sličuge starije od ljudskog veka, Filipsov radio aparat iz 1930. godine, keramičke furune stare više od jednog veka i još mnogo toga, što se nije moglo naći u običnim seoskim kućama. Ljudi su poklanjali deo svoje prošlosti, a Đorđe Milovanović je sve to prikupio u delu kuće koji je nazvao „soba seoskih uspomena“. Srpska i slovačka soba obiluju raznim srpskim i slovačkim predmetima, detaljima, kao i ukrasima. Izloženi su umetnički radovi, poput slika i veza na posteljini, odeći i upotrebnim predmetima. Pažnju posetilaca u slovačkoj sobi privlače kutije koje su pravile i ukrašavale devojke stasale za udaju. U te kutije se stavljalo nešto veženo što je buduća nevesta poklanjala momku. On je to nosio svojoj kući, kako bi rođaci i prijatelji mogli da vide koliko je sposobna devojka koju će oženiti. Obilje ručnih radova ponukalo je vlasnika etno kuće da tu organizuje i radionice za izradu suvenira, kao što su vez, slikanje na flašama i keramici.

U dvorištu je sređena štala sa opremom za zapregu, kotobanja, šupa u kojoj su kola na vuču, sanke, fijaker, burad, korita, kazan i razni sitni drveni alat, kao i plugovi, sejalice. U sklopu kuće je velika otvorena prostorija sa stolovima i klupama za odmor.

Turisti, posebno stranci, oduševljeni su onim što tu mogu da vide. Stajko priča da ga je jednom prilikom gošća iz Nemačke pitala kako je došao na ideju da otvori etno kuću, a on je odgovorio da je putujući po Nemačkoj, video na zidu seoskih kuća da drže plug i drvene klompe. Što bi onda njega bilo sramota ovog veza, koji je prava umetnost. Njen komentar je poruka za budućnost: „Dragi prijatelju, ako ne znate šta nosite iza sebe, nećete znati ni kuda idete napred“.

moja srbija

Luna.* · **Poslato:** 13 Nov 2012, 19:27

Etno selo Brestovi

Etno selo „Brestovi i vizija" se nalazi 85 km južno od Beograda, u neposrednjoj blizini Aranđelovca, na šumovitim obroncima Bukulje, na nadmorskoj visini od oko 350 metara, iznad predivnog parka Bukovičke Banje, koji na 21,5 ha obuhvata stalnu postavku mermernih skulptura iz međunarodne umetničke kolonije "Mermer i zvuci". Vlasnik Milivoje Tomić je naziv ovog čarobnog mesta za odmor, okrepljenje mirom i tišinom i uživanje u prirodnim lepotama i očuvanoj tradiciji, dao po kafani „Brestovi", koju je u selu Donja Šatornja, u podnožju Rudnika, u prošlosti držao njegov deda, čuveni Mika-Ćopa. Etno selo "Brestovi i Vizija" u Aranđelovcu obuhvata luksuzne turističke apartmane smeštene u tri autentična šumadijska, besprekorno restaurirana drvena vajata od masivnih drvenih greda, stara više od dva veka, sa šest apartmana sa kupatilima, koji čine ukupan smeštajni kapacitet od 14 ležajeva /uz 5 pomoćnih ležajeva, po potrebi/, izuzetno prijatnu starinsku kafanu - etno restoran sa kaminom i prostrano travnato dvorište, okruzeno mirisnim livadama, odakle puca vidik na pola Šumadije, od Venčaca, preko Topole i Oplenca, Kosmaja, Homoljskih planina ...Stari drveni vajati, posebno preuređeni za udoban smeštaj gostiju, među kojima je i kuća Karađorđevog konjušara iz sela Junakovaca kod Topole, opremljeni su u tradicionalnom stilu, drvenim krevetima prekrivenim živopisnim ćilimima i vezenom posteljinom, podovima sa mirisom starine čiste Šumadije, grejanjem na gas, te odišu toplim i prirodnim ambijentom koji omogućavaju prijatan i okrepljujući boravak. U restoranu ovog zanimljivog tradicionalnog naselja se služe isključivo srpski tradicionalni specijateti, koji ostaju u dugom sećanju svakog posetioca : kajmak, sir, dimljena pršuta, sudzuk, dimljena govedina, kacamak, sveze salate, lucena paprika, proja, kiseli kupus, turšija, svadbarski kupus, jagnjetina i teletina ispod saca...

okom boravka se preporučuju izleti do obližnjih kulturno-istorijskih znamenitosti i prirodnih retkosti : lekoviti izvori Bukovičke Banje, temperature od 12 do 28 stepeni Celzijusa, memorijalni kompleks oko Marićevića jaruge u selu Orašcu, u kome je 1804. godine podignut Prvi Srpski ustanak protiv četristogodišnje vladavine Turaka, Mauzolej kraljevske porodice Karađorđevic sa Crkvom Svetog Đorđa na Oplencu, manastir Petkovica, osmatračnica na Bukulji /660 metara/, jezero Garaši - Garaško jezero na Bukulji /9 km od Aranđelovca, na putu za Belanovicu i Ljig/, pećina Risovača - stanište pračoveka, podrum vina "Aleksandrović", Bukovička crkva posvećena Svetom arhanđelu Gavrilu, srednjovekovni manastiri Voljavča, Nikolje i Bogojavljanje, grobno mesto despota Stefana Lazarevića u dvoristu crkve u selu Crkvine, kod Mladenovca ....

pczemljacuda

Luna.* · **Poslato:** 16 Nov 2012, 20:02

SALAŠ STREMEN

Stremen je arhaična srpska reč koja znači uzengija za konje. Kada je pre jedne decenije Predrag Bojović iz sela Jakova staro sremsko domaćinstvo pretvorio u ugostiteljsko-turistički objekat, nije imao dilemu kako salaš da nazove. Zbog škole jahanja i pansiona za konje, salaš je dobio naziv “Stremen”.

Ovaj autentični kutak sremačkog ambijenta nalazi se na 20 kilometara od centra Beograda, u najmlađoj gradskoj opštini Surčin. Jakovo je jedno od sedam sela na ovoj opštini, a kao i ostala, ekonomski razvoj vide u turizmu, pre svega, koristeći potencijale reke Save. Više od 50 kilometara obale omogućilo je povezivanje nautičkog i kopnenog turizma, a kroz Surčin prolazi i jedan od prstenova obilaznice oko Beograda. Nedavno je u saobraćaj pušten i most koji povezuje surčinsku i obrenovačku obalu Save.

U letnjim mesecima, posetioce koji u Surčin dolaze plovilima, na obali sačekaju dvoprezi i dovoze do salaša. Idila počinje sa fijakerima, a pravi ugođaj na oko četiri hektara površine koju zauzima “Stremen”, naći će gosti svih uzrasta i interesovanja. Želja je da ljubitelji prirode, životinja, rekreacije i domaće kuhinje tu dožive nezaboravne trenutke. Predrag Bojović, vlasnik, kaže da stranci, izgleda, više uživaju u prirodi nego naš svet. Zbog jahanja najviše dolaze ljudi iz ambasada i to porodično. Salaš ima školu jahanja, pansion za konje sa smeštajem u unutrašnjim i spoljašnjim boksevima, nudi mogućnost za rekreativno i sportsko jahanje, a ima i ponije za decu. Staze vode kroz šumu, po zemljanom nasipu pored obale Save, a jahanje je moguće i leti i zimi. U pratnji su treneri ili jahači kluba koji su istovremeno i vodiči. Jedan od sadržaja je i vožnja biciklom, a svaki lep dan gosti iskoriste za šetnju okolinom. Zanimljivo je da se na „Stremenu“ nalazi plantaža lešnika sa koje se godišnje ubere oko dve i po tone ovih plodova.

U zimskom periodu, pravi doživljaj je vožnja sankama koje vuku konji. To su kratke vožnje, ali, tek toliko da se doživi zimska idila u sremskoj ravnici. Gosti koji su manje avanturisti, idiličan pogled u svakom trenutku imaju iz zastakljene restoranske bašte. U kulinarskim specijalitetima se može uživati i u restoranu koji izgledom podseća na tipično sremsko domaćinstvo sa mnogo autentičnih predmeta, upotrebnih i ukrasnih, sitnica prikupljenih širom Srema. Dok gosti uživaju u prijatnom ambijentu i pesmi tamburaša, na sto se iznose sremski i lovački specijaliteti, pa ko šta voli: ribić na kajmaku, svinjarske flekice, rinflajš, salašarski sote, gulaš, štrudla sa makom i orasima, bundevara.

Tradicionalno, svake godine se na salašu “Stremen” održava konjički turnir u preskakanju prepona na kome učestvuje veliki broj konjičkih klubova iz Beograda i okoline, tako da sremački preskok predstavlja pravi izazov za jahače i posebnu atrakciju za gledaoce. Zanimljive su izložbe starih zanata, cveća, kao i etno radionice u zimskom periodu, a sve se organizuje pod pokroviteljstvom gradskih i republičkih institucija.

moja srbija

Luna.* · **Poslato:** 18 Nov 2012, 23:05

ZEKIN SALAŠ

Svaki salaš u srpskoj žitnici Vojvodini, ima neku svoju priču, nešto po čemu je prepoznatljiv, pa i jedinstven. „Zekin salaš" u Krčedinu je jedina, da tako kažemo, slobodna zečja teritorija na kojoj oni bezbrižno žive, izležavaju se i grickaju kupus, dozvoljavaju deci da se sa njima igraju. Zeka na ovom salašu može sve, osim da završi u loncu. Razlog, čista slučajnost. U Sremu, gde ima puno zečeva, jedan je bio verno društvo prilikom radova na revitalizaciji ovog starog vojvođanskog gazdinstva koje se nalazi u ulici Uče Zekovića. Zeka je na salašu dobio i svoj muzej, u kome je umetnička postavka akademskog slikara Nikole Džafa o ovoj simpatičnoj životinji.

Zanimljivo je da i drugi sadržaji na „Zekinom salašu“ pričaju istoriju ovog mesta na Dunavu, ispod obronaka Fruške gore, a na pola puta između Beograda i Novog Sada. U Krčedinu prvi tragovi naselja datiraju iz neolita, a u keltsko doba tu je postojalo utvrđeno naselje sa kovnicom novca. Na “Zekinom salašu” je izložena bogata numizmatička zbirka iz tog perioda, koju je uradio hroničar Krčedina, član Zavičajnog društva, Mile Obradović.

Pored etno restorana, na Salašu ima još 13 celina: kotobanja, spremište za žitarice je pretvoreno u vidikovac i galeriju, kačara, kako je naziv za ostavu, ima sale za različite namene, tu je i letnja bašta, a Trg guvno pogodan je za održavanje koncerata, pozorišnih predstava, etno manifestacija, dok je u drugom dvorištu mini zoo-vrt sa konjušnicom, dečje igralište. Brojni sadržaji govore o ambicioznom poduhvatu investitora i želji da se uživa u autentičnom ambijentu sremačkog domaćinstva, da se sačuva duh i estetika ovog kraja Srbije, a da se, istovremeno, na gazdinstvu koje ima specifičan raspored i vrstu objekata, izvrši ugostiteljsko-turistička prenamena. U galeriji "Guvno" izložena su ulja na platnu sa motivima vojvođanskog kraja, a prostor je pogodan i za poslovne skupove, promocije, ekskluzivne prijeme. Zanimljiva je i izložba suvenira na temu zeca, kao i rukotvorine vrednih Sremica.

Na “Zekinom salašu” je i prva regionalna vinoteka, “Najbolja sremska vina pod jednim krovom“. U ponudi su vina 21 vinarije, a poznato je da je Fruška gora bogata raznim sortama grožđa, od kojih su i neke tipične za Srem. Počelo je sa vinom, ali nije zaboravljena ni rakija, i to ona najkvalitetnijih, od 20 proizvođača iz Srbije.

Na salašu je sve isplanirano tako da istovremeno zadovolji više aktivnosti: dok porodice odmaraju u hladovini letnje bašte, najmlađima je na raspolaganju igralište, a na suprotnom kraju trga mogu da se odvijaju promocije i manifestacije. Restoranski deo ima nekoliko sala, od onih mirnih za poslovne sastanke, do sale za svadbeno veselje sa uzdignutim pročeljem za mladence. Na goste poseban utisak ostavljaju nameštaj i ukrasni predmeti, jer je sve jako staro i autentično, sakupljeno sa vojvođanskih imanja. Zidove koji su malani na starinski način, gumenim valjkom sa šarama, krase tzv. kuvarice, poruke izvezene na platnu koje su se nekada stavljale iznad šporeta, fotografije krčedinskih porodica. Sve što se nekada koristilo u seoskom domaćinstvu, našlo je svoje mesto na „Zekinom salašu“.

Kuhinja „Zekinog salaša“ je tipična vojvođanska, sa mnogo starih, već zaboravljenih recepata. Specijaliteti su punjena rolovana patka, guska u sosu od vina, krčedinski odrezak, salašarsko pečenje, riblji paprikaš, kao i razna jela i poslastice od testa, pite i kuglofi.

Na „Zekinom salašu“ svako će pronaći uživanje po svojoj meri, pa valjda, baš iz tog razloga, svi koji prolaze autoputem Beograd-Novi Sad, tu svrate. Ovog leta, kako kažu na salašu, najviše je bilo Slovenaca, Austrijanaca, Nemaca, Rusa. Vrlo često ugoste i predstavnike ambasada u Srbiji, kao i poslovne ljude. Biće to pravi raj za goste, jer je u planu izgradnja hotela, velnes i rekreativnog centra, kao i rekreacione zone sa ribnjakom i manježom za konje. Na nekoliko kilometara od “Zekinog salaša” je čuvena Krčedinska ada sa mnogo rukavaca i bara, na koju dolaze ljubitelji lova, ribolova i foto safarija.

moja srbija

Luna.* · **Poslato:** 05 Dec 2012, 11:40

ETNO-SELO U SIROGOJNU

Zlatibor je jedno od najpoznatijih turističkih mesta u Srbiji. Krasi ga razvijeni zdravstveni turizam, a poslednjih godina i prelepe staze za skijanje. Istovremeno, zlatiborski kraj zanimljiv je i zbog negovanja tradicije.

Etno selo u Sirogojnu namenjeno je pletiljama iz ovog mesta. Priča o njima je pokrenuta pre nekoliko decenija, kada je domišljata kreatorka iz tih krajeva Dobrila Smiljanić iskoristila vekovnu tradiciju pletenja u Sirogojnu i žene iz tog sela okupila u zadrugu gde su ručno plele modele po njenoj zamisli. Počelo je sa džemperima, a kada su postali tražena roba i van granica zemlje, Dobrila Smiljanić je počela da kreira i druge odevne predmete od vune, a vešte pletilje su te ideje lako pretvarale u unikatne modele. Tako je svet brzo saznao za jednu lepu tradiciju sela Sirogojno, a to je pokrenulo i druge umetnike i kulturne poslenike da se za ovo mesto više zainteresuju.

Osobenost narodnog graditeljstva zlatiborskog kraja brzo je oličena u etno-parku STARO SELO. Zlatiborska kuća od drveta, tzv. brvnara, najsavršeniji je oblik kuće srpskog stanovništva planinskih krajeva dinarske regije. Gradili su je samouki neimari prema svojim potrebama, sopstvenom osećanju za sklad i lepotu. I u tom kraju Srbije vekovima je više generacija i familija živelo pod istim krovom, u tzv. zadrugama, sa strogo utvrdjenim pravilima ponašanja, a takav život je diktirao i raspored prostorija u kući koje su gradjene na osunčanim i od vetrova zaštićenim padinama. Na najvišem mestu je bila kuća sa pratećim stambenim objektima i zgradama za pripremanje i čuvanje hrane. Nešto niže podizane su staje, obori za stoku, a još niže su bili voćnjaci i povrtnjaci.

Zajednički život mnogobrojne porodice odvijao se u kući, kraj ognjišta, jedine vatre u domaćinstvu. Stoga su u toj prostoriji spavali najstariji članovi porodice i sasvim mala deca. Kraj ognjišta, uveče, okupljali su se ukućani. Zimi, muškarci su svirali na guslama ili fruli, žene su plele.

Etno-park u Sirogojnu čini nekoliko autentičnih kuća sa pokućstvom iz prošlog veka, a u radionicama se izradjuju drveni predmeti i grnčarije koje predstavljaju vredan suvenir. Da bi se spasli od zaboravi stari zanati, etno muzej STARO SELO ponudio je saradnju mladim ljudima ovog kraja. Na prvi poziv Muzeja odazvalo se 120 zainteresovanih, a vremenom, stasali su novi majstori koji rezbare i delju drvo, pletu korpe, prave zemljane posude, kuju... rade sve ono što su radili njihovi preci i na način kako su baš i oni radili. U ponudama Agencija ova destinacija je sve traženija u zemlji i u inostranstvu.

mojasrbija

Luna.* · **Poslato:** 07 Dec 2012, 23:24

Etno biser u srcu Srbije

Umorni ste? Željni opuštanja, prirode i mira? Oaza svega toga nalazi se mnogo bliže nego što mislite.

Duh prohujalih vremena!
Turističko rekreativni centar ’’Momčilo Čeković”, nalazi se nadomak Koštunića, i nudi prave čari ovog kraja, ušuškane u tradicionalnu, domaćinsku atmosferu.

Mešavina starog i novog...
Objekti centra nalaze se na obali reke Čemernice, koja svojom koritom vijuga usred njega, a pregradnom branom brzo tekuća brdovita rečna je voda pretvorena u jezersku, što omogućava kupanje i rekreativne aktivnosti u pitomom, opuštajućem ambijentu.

Prostrano...
Onaj ko želi da iskusi život u starinskim kućicama, vajatima, ima mogućnost to i da proba, uz sve pogodnosti moderne tehnologije.
Ove komforne građevine, iako rađene u etno duhu, poseduju dnevnu i spavaću sobu, mini kuhinju i kupatilo i terasu, a imaju podno grejanje.
Srpska tradicija ne bi bila potpuna bez domaće hrane, a ovaj turistički centar ih ima čak dva!

Jedan od dva etno restorana...
U njihovom potkrovlju smeštenom uz vajate nalaze se apartmani za odmor, a u donjem restoranu na obali jezera dostupna je i konferencijska sala.
Kada završite sa opuštanjem u prirodi, red je na ono pod krovom!
Centar poseduje salu sa termomasažnim krevetima u donjem nivou gornjeg restorana, masažno blato u blizini donjeg restorana i reflekso terapiju u tekućoj vodi Čemernice sa nizom tradicionalnih načina za poboljšanje stanja organizma

Tradicionalna domaća kuhinja...
Ljubitelji planinarenja, biciklizma i pešačenja mogu da uživaju u brojnim mogućnostima koje pružaju prirodne lepote pitomih predela oko centra i Koštunića, a tu su i tereni za odbojku i fudbal.
Bogatstvo biljnog i životinjskog sveta, izvori hladne i pitke vode, šumoviti brežuljci ispresecani stazama, se toplo preporučuju planinarima, lovcima i svima koji žele da pobegnu od urbanog života bar na kratko.
Ako nakon odmora budete raspoloženi za izlete, u blizini Koštunića nalazi se i Ravna Gora, kao i uzvišenja Vidikovac i Babina Glava.
Pa ko voli - nek izvoli!

ALO

Luna.* · **Poslato:** 14 Jan 2013, 22:52

Etno sela Srbije

Odmorite se u Skakavcima, Mionici, Zlakusi ili Brđanima, mestima koja imaju dušu, tradiciju i istoriju, a koja će vas privući čistim vazduhom, očuvanom prirodom i domaćom hranom

Bez obzira da li planirate da u prirodi provedete samo vikend ili želite da vam godišnji odmor protekne daleko do gradske vreve, potražite smeštaj u nekom od sela širom Srbije. Domaća hrana, svež vazduh, prelepa priroda i ljubazni domaćini etno sela Gostoljublje, Galetovo sokače, Terzića avlija ili Skakavci pobrinuće se da se dobro odmorite i da vaš boravak bude nezaboravan.

Idealan odmor na selu

Gostoljublje pripada Mionici, nalazi se na južnoj strani planine Maljen, u neposrednoj blizini planinskog centra Divčibare. Od Beograda je udaljeno 140, od Novog Sada 180 km. Gostoljublje je poljoprivredno-turističko gazdinstvo zasnovano na održavanju tradicije i običaja sela. Možete da odsednete u vajatima ili centralnoj kući, da se šetate, kupate u bazenu, vozite bicikl, idete na izlete ili isprobate izdržljivost na planinarskim stazama. Novoizgrađena trim staza sa spravama za vežbe korisna je za pripreme sportista, koji su česti gosti.Cena punog pansiona u vajatima je 2.500, a u kući 1.900 dinara. Svaki vajat ima 35 m2 (soba sa TV i DVD uređajem, kupatilo sa tuš kabinom, predsoblje i trem).Poljoprivredna delatnost upotpunjava ponudu ovog seoskog gazdinstva u smislu proizvodnje zdrave hrane. Istovremeno, vredno je i iskustvo za zainteresovane goste željne aktivnog odmora, odnosno upoznavanja načina života i rada na selu.Čim to vreme dozvoli, Gostoljublje otvara kupališnu sezonu na bazenu dimenzija 9x6 metara i kupalištem od 100m2.

Selo Skakavci

Na južnoj strani planine Maljen, a u podnožju Divčibara, na proplancima, između bukovih i borovih šuma, nalazi se selo Skakavci, koje je dobilo ime po vodopadima koji „skakuću“. Meštani ovog sela, nadaleko poznati kao dobri domaćini, ovu padinu pretvorili su u pravi raj seoskog turizma. U nedirnutoj prirodi skakavičkih bukovih šuma, prostranih pašnjaka punih ovaca, sprema se čuveni kajmak i peče proja, a nazdravlja šljivovicom. Pun pansion u domaćinstvima ovog etno sela koštaće vas od 850 dinara.

Galetovo sokače

Etno selo „Galetovo sokače“, udaljeno svega devet kilometara od Gornjeg Milanovca, na putu ka Čačku, u selu Brđani, raspolaže sa 30 ležajeva, koji se nalaze u vajatima. Pored svakog vajata je po jedno jezerce puno ribe. Ujutro vas budi pesma ptica, a noću ćete zaspati uz pesmu zrikavaca...

Terzića avlija

„Terzića avlija“, etno park, smešten je nedaleko od centra sela Zlakusa (blizu Užica i Požege), na jednom brežuljku, ispod bukove šumice. Predstavlja nekadašnje tipično seosko dvorište koje se sastoji od dve stare srpske kuće (od kojih je jedna stara 100 godina i građena od nepečene cigle, sa krovom na četiri „vode“, pokrivenim starim biber-crepom ). U etno parku možete boraviti na bazi prenoćišta (sa doručkom), polupansiona ili punog pansiona. www.zlakusa.com

Tekst: Marija Jakob

Lisa

Forum Srbija

Etno sela i salasi

Ko je OnLine