Srpsko selo danas

Luna.* · **Poslato:** 13 Mar 2013, 21:46

Prva albanska mlada stigla u Podgorinu

U Podgorini evidentirano preko 750 neženja starih od 18 do 45 godina

OSEČINA - Prva mlada iz Albanije udala se u Podgorini, javili su valjevski mediji. Gita (24) iz okoline Skadra sklopila je brak sa Velimirom Đermanovićem (32) iz sela Skadra, kod Pecke.

Provodadžije su bili veterinarski tehničar Vojislav Palija, rodom iz Šavnika u Crnoj Gori, koji više od 30 godina radi u Podgorini, i jedan Đermanovićev školski drug iz Bara.

Palija kaže da se posle braka Gite i Velimira javilo više zainteresovanih momaka iz Srbije i devojaka iz Albanije sa željom da na "sličan način reše svoje bračne muke".

Giti Đermanović u razumevanju novog jezika pomaže mlada Albanka koja se prošlog leta udala u susednom selu Vrbić, u opštini Krupanj, i brzo naučila srpski, a već je i "blagoslovena".

U Podgorini je evidentirano preko 750 neženja starih od 18 do 45 godina.

Kurir

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 07 Apr 2013, 16:05

Albanske snajke "oživele" srpska sela

Samo u poslednjih nekoliko godina srpski mladići sa Peštera doveli su iz Albanije preko 300 devojaka. Ova pojava donela je mnogo ohrabrenja stotinama neženja. Da je natalitet u velikom padu i da je sve veći broj neženja u selima i nije neka vest, jer devojke neće da se udaju za mladiće sa sela i ne žele da žive na seoskim imanjima.

Zbog toga mladići po mlade idu u Albaniju. Pokazale su se sve odreda kao odlične domaćice koje poštuju svoje izabranike, njegove roditelje posebno, i koje se ne libe svakakvog seoskog posla.

- Selo Buđevo decenijama je bilo bez dečjeg plača, bez perspektive i bez šansi da se neko od ovdašnjih momaka oženi. Dolaskom nekoliko Albanki izrodilo se desetoro dece. Pešterska sela žive novi život, o seobi više niko ne razmišlja, sela sada imaju perspektivu… Slično je u Srčevu, Višnjici, Štavlju i mnogim drugim selima - kaže za Novi magazin Momir Kovačević, predsednik podružnice Udruženja "Stara Raška" iz Sjenice.

Ukrajinke nisu pouzdane
Starina Petar Pucarević iz sela Vodena poljana na Zlataru kod Nove Varoši priseća se da su u ovaj kraj pre petnaestak godina pokušali sa "uvozom" devojaka iz Ukrajine i Rusije, ali – nije išlo.

- Došlo je dvadesetak devojaka iz Ukrajine i Rusije u Požegu, a mi smo sa mladićima otišli da ih vidimo. Bejahu lepe, nema šta, moderno obučene, kratke suknjice, lakirani nokti, preterano našminkane, što mi se nije svidelo, ali nisam bio siguran i da li su bile "ispravne". Samo jedna se udala u naš kraj i taj se brak brzo rasturio, htela Ukrajinka po svome i brzo se vratila kući - kaže Petar koji je kao provodadžija već bio u Skadru i odatle se vratio – vrlo zadovoljan.

Kako i ne bi kad mu je buduća nevesta njegovog unuka Radoslava kad su je, kako veli "kaparisali" i verili, iz poštovanja prema dedi Petru prala i – noge!

Ovih dana iz Jablanice na Zlatiboru, sela sa najviše neženja u Srbiji, put Albanije svakodnevno kreće po nekoliko momaka kako bi kaparisali mladu za ženidbu.

- Nama nimalo ne smeta što su mlade iz Albanije, aktuelna politička situacija nas uopšte ne interesuje. Nevesta je onakva kakav joj je muž, a mi smo prezadovoljni ovim mladim Albankama - kaže starina Radovan Rakočević iz Buđeva.

Na području Skadra, a posebno Berata, ima najviše pravoslavnog življa. Međutim, devojke koje su katolkinje rado se udaju za Srbe, krste se kao pravoslavke i prihvataju sve običaje Srba bez ikakvih problema.

- Ne znam ko se setio Albanki, ali bi mu trebalo dodeliti najveći orden ove države. One su spasile moju porodicu, naše selo, mnogo domaćinstava, ovde na Pešteru, Goliji i Rogozni. Sve se promenilo iz korena - priča starac Radosav.

vESTI

Luna.* · **Poslato:** 07 Apr 2013, 16:38

Jazak: Devojke odlaze, selo nestaje

Jazak na južnim padinama Fruške gore, ušuškan bogatom plodnom oranicom, čeka bolju budućnost. Mlade više ne dolaze, na 25 umrlih rodi se petoro dece. Ulice u rupama, a ambulanta bez lekara

Skriven u dolini, ušuškan bogatom plodnom oranicom, listopadnom i četinarskom šumom Fruške gore, plantažama raznog voća i vinogradima, čuvenom istorijom, sa 971 stanovnikom i 558 domaćinstava, danas poznat širom zemlje po čuvenoj mineralnoj vodi - to je selo Jazak.

Samo tri kilometra udaljeno od banje Vrdnik, ovo sremsko selo koje spada u podfruškogorska naselja i treće po veličini u iriškoj opštini ima po čemu da se diči. Ali, kao i većina sela u Srbiji, tako i ovo lagano izumire. Iako se pouzdano zna da je selo staro blizu 300 godina, arheološki nalazi govore da je na ovom prostoru bilo ljudskih staništa još u vreme preistorije, tačnije od bronzanog i gvozdenog doba.

- Nakon oslobođenja od Turaka, Jazak se prvi put pominje 1702. godine. Nakon tri decenije 1734. godine imao je 123 kuće, a pripadao je iriškom vlastelinstvu grofa Odeskalski. Vremenom selo se uvećava i razvija, da bi 1774. godine imalo 205 kuća i 1.251 stanovnika - priča Stevan Pištević, hroničar.

Međutim, danas ovo selo susreće se s raznim problemima, a njih nije malo. U selu je Osnovna škola "Milica Stojadinović Srpkinja", u kojoj su smešteni učenici od prvog do četvrtog razreda, u kombinovanim odeljenjima sa ukupno oko 30 đaka.

- Ove godine u prvom razredu ima sedmoro učenika. Naredne školske godine biće ih manje. Na 25 umrlih rodi se petoro-šestoro dece. Selo polako nestaje. Mladi gledaju da se izvuku i odu u grad, tamo se školuju, a kasnije traže i posao, jer u selu nema perspektive. Oni koji ostanu mogu samo da se bave poljoprivredom - ističe Saša Jeftić, predsednik mesne zajednice u ovom selu.

MANASTIR

Jazak je poznat i po istoimenom manastiru. Stari manastir Jazak iz 15. veka u vremenu od 1741. do 1774. godine bio je ženski manastir. Po naređenju Marije Terezije, ukinut je kao takav 1775. godine. Od njega danas postoji samo dobro očuvana česma u porti manastira.

U Jasku ima samo jedna fabrika - pijaće vode, koja je pre devet godina počela da radi, u njoj je zaposleno oko 40 radnika, uglavnom iz Novog Sada i okolnih mesta. Posle nekoliko godina u selu su podignute tri plantaže jabuka, pa veliki broj Jazačana rade kao sezonci od rezidbe do berbe, kako bi ostvarili neki prihod.

- Selo je dobilo asfalt početkom osamdesetih godina, od tada samo su jednom neke od šest ulica bile zakrpljene, sada se seoskim ulicama sem Glavne ne može voziti ne od rupa, već od kratera. Asfalt je potpuno propao, a mesna zajednica nema para. Naše selo nema kanalizaciju, nemamo kulturno-umetničke sadržaje, imamo ambulantu, ali lekar dolazi samo dva puta nedeljno i to po dva sata, mada imamo i stan za doktora - ogorčeno zbori prvi čovek sela.

I ovo selo ima veliki broj neženja, devojke odlaze, a mlade ne dolaze. Iako je povezan asfaltom sa svih strana, javni saobraćaj odvija se samo tokom školske godine, za vreme đačkog raspusta meštani putuju sopstvenim prevozom ili autostopom, a najčešće peške do Vrdnika. I tako, Jazačani se nadaju boljim danima, ali se i uveliko spremaju za setvu poljoprivrednih kultura. Kažu, treba od nečeg i živeti.

NOVOSTI

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

SELO JE U MODI: Sve više gastarbajtera u okolini Pirota

Privlači ih lepota prirode ovog kraja, kao i mogućnost da zarade novac na napuštenim imanjima

Sve više gastarbajtera, ali i stranaca koji sa ovim krajem nemaju veze doseljava se u sela u okolini Pirota gde ih privlači izuzetna lepota prirode, mir i tišina, ali i šansa da se zaradi novac na napuštenim i zaparloženim imanjima koja decenijama niko ne radi.

Selo koje verovatno prednjači po imigraciji je Činiglavci gde se već doselio čak i jedan Francuz-Afroamerikanac sa ostrva Gvadelupe, francuske kolonije, zatim jedan Beograđanin, kao i jedan gastarbajter iz Australije koji je pet decenija naporno radio po građevinama Perta, Melburna i drugih gradova u Zemlji kengura.

Mirko Todorović ima 73 godine i, kako kaže za Telegraf.rs, u Činiglavce je došao da živi do kraja života, a ako naiđe na razumevanje stanovništva i njihovu podršku, namerava i da investira u rodno selo, koje ima velike potencijale.

- Ovde je idealna nadmorska visina, ovde sam rođen i ovde želim i da umrem jednog dana i da svoje kosti ostavim ovde. Ja sam sebi obezbedio egzistenciju, tako da meni novac ne treba, ali ako naiđem na podršku među meštanima, nameravam i da investiram kako bi selo živnulo i privuklo i mlađe ljude - navodi Todorović.

Doskorašnji predsednik Mesne zajednice Činiglavci Radivoje Dinić, koji se i sam pre nekoliko godina sa suprugom doselio iz Beograda, kaže da je osim Todorovića u Činiglavce došao i jedan Francuz, Majk Mikael, četrdesetogodišnji Parižanin koji je rodom sa ostrva Gvadalupe, francuske kolonije u Atlantskom okeanu.

- Majk je kupio ovde zemljište, kuću i namerava da živi ovde, mada trenutno nije u selu. Svoj radni vek proveo sam u JAT-u, ali smo sa suprugom ovde našli svoj mir. Selo je na idealnoj poziciji, u podnožju obronaka Stare planine, vazduh je odličan, voda izvorska, tako da ima velike potencijale, naročito ako se uzme u obzir činjenica da se nalazi u neposrednoj blizini Koridora 10, čija je izgradnja još uvek u toku – kaže Dinić.

Telegraf

Luna.* · **Poslato:** 11 Jun 2013, 14:36

Crvena Jabuka – selo na kraju sveta

Selo Crvena Jabuka, jedno od najzabitijih planinskih sela u istočnom delu Srbije, polako ali sigurno nestaje, jer od nekadašnjih nekoliko stotina stanovnika u selu danas živi jedva dvadesetak gorštaka koji sa prvim snegovima bivaju potpuno odsečeni od sveta.

To je jedno od retkih sela u Srbiji do koga asfalt nikada nije stigao, a nema ni telefona, cak ni signala mobilne telefonije.

Meštani i danas, sa nesmanjenim žarom, prepričavaju legende o tovarima zlata, ali i o poseti kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, kada je kralj selu poklonio dva crkvena zvona koja i danas krase crkvu u Crvenoj Jabuci.

Agronom iz Pirota Gradimir Petković, čiji preci potiču iz ovog sela, priča za Tanjug kako su njegovi daleki preci sticajem neverovatnih okolnosti došli do velikog bogatstva i u selo doveli čak i kraljevsku porodicu.

"Prvi stanovnici koji su naselili Crvenu Jabuku došli su ovde sa Kosova. Jedan deo predaka se zadržao i naselio u okolini Niša gde su ubili jednog Turčina i morali da pobegnu negde gde će biti bezbedni. Tako su moji preci došli u Crvenu Jabuku", priča Petković.

Kada su došli ovde, nastavlja Petković, najstariji od njih Petko, koji je bio siromašan čovek, jednog dana kosio je seno. Tom prilikom čuo je razgovor dvojice seljaka prolaznika koji su pričali o kazanu zlata koje su zakopali blizu sela koje se tada zvalo Uma Guska, a danas Crvena Jabuka, ali se nikada nisu vratili po njega. On je otišao kući, rekao svojima šta je čuo i ubrzo su krenuli u potragu i pronašli kazan zlata.

Tu, međutim, kako navodi Petković, nije bio kraj priči o tovarima zlata.

U tursko doba iznad sela je bio put kojim su bogati trgovci nosili zlato na magarcima iz Srbije za Istanbul. Jedne večeri, sasvim slučajno, mazga bez pratnje uletela je u domaćinstvo mojih predaka sa punim bisagama. Kada je Petko skinuo bisage sa mazde, imao je šta i da vidi. Bisage su bile pune zlata.

Priča se da su treći put došli do zlata tako što su ubili nekog Turčina. Nakon toga, familija Petković postala je veoma moćna u svakom pogledu, i ekonomski i politički. Ccelnici opština su bili iz te familije, imali su prodavnice, a pola Crvene Jabuke radila je kao nadničari upravo kod njih.

Toliko su bili bogati da su iz Pirota platili učitelja koji je osim dece iz njihove familije, učio i ostalu seosku decu. Zbog toga su iz ove familije, ali i uopšte iz sela kasnije stasali mnogobrojni učeni ljudi.

Tako je jedan od predaka David bio poslanik u Trnu, koji je tada pripadao Srbiji. Napravili su i crkvu u selu, a njenom osvećenju prisustvovali su i kralj Aleksandar i kraljica Draga, koji su na konjima došli u Crvenu Jabuku i na poklon doneli dva prelepa crkvena zvona, jedno u svoje ime a drugo u ime države.

Zvona i danas krase seosku crkvu i čuvaju uspomenu na nesvakidašnju posetu kraljevske porodice ovom selu, objašnjava Gradimir okolnosti pod kojima je kraljevska porodica posetila ovaj zabačeni kraj.

O tome koliko je ovo selo nekada bilo veliko i jako, svedoči i podatak da je 1900. godine Crvena Jabuka imala 70, a Babušnica, danas varošica sa više od 10.000 meštana, samo 12 domaćinstava.

b92

Luna.* · **Poslato:** 17 Jun 2013, 09:10

Konjarnik – selo za uživanje

Oko stotinak kuća živopisnog sela podno Pasjače oživi tek kad grane proleće i dođu penzioneri iz gradova. Svako dvorište prepuno cveća, voća i povrća, a na njive gotovo niko i ne ide

Književno veče pod lipom (Foto D. Borisavljević)
Konjarnikkod Prokuplja – Na sedmom kilometru od Žitorađe, vijugavim ali dobro održavanim putem što vodi prema Žitnom Potoku i Bojniku, ulazimo u selo Konjarnik. Na padinama planine Pasjače, utonulo u zelenilo, ovo živopisno selo, podseća na ona u Švajcarskoj. Tako je i uređeno: široke i prave ulice, velika dvorišta puna voća, povrća i cveća. Nema kuće koju ne krase ružičnjaci, uredno pokošena trava i saksije cveća duž stepeništa, balkona, prozora.

Ovamo smo stigli sa Miroljubom Milutinovićem, penzionerom iz Kaligrada, na poziv Miloša Jovanovića, njegovog kolege s kojim je nekada radio po školama u Bosni. Miloš je jedan od meštana Konjarnika, koji daje, što se kaže, dušu selu. On je, kao i najveći broj meštana penzioner, ali je organizovao i malu radionicu za izradu papirnih salveta, ubrusa, maramica. On je i inicijator kulturnih događanja, kojih je u ovoj planinskoj zabiti, zaista, poprilično.

Ušli smo u atraktivno uređeno dvorište Dragane i Siniše Dimčića u vreme kad se, pod mladom lipom u cvetu, održavalo književno veče troje mladih pesnika iz Žitorađe. Ovde smo zatekli i desetak slikara koji stvaraju u ovom prelepom okruženju zelenih brda i dolova. Uskoro će, vele, gostovati i folkolorni ansambli iz Niša, pa etno-grupe iz raznih mesta juga Srbije, pevači, književnici, istoričari i drugi.

–Ovo je selo penzionera. Ono oživi tek kad grane proleće. Tad ovamo nagrnu oni koji su iz Konjarnika otišli davno, pa su po gradovima Srbije, najviše u Nišu i Beogradu, stekli penzije. Za njima, kad dođe leto, eto sinova i kćeri, unuka i praunuka, pa selo postane kao mali grad. I to tako traje do jeseni, kad prvo odu mladi i do prvih snegova, kad odu i penzioneri. Od stotinak kuća, tek se iz trećine odžaka zimi može videti dim – kazuje Predrag Mišević, penzionisani pukovnik, dok sedimo na drvenim panjevima u lepo uređenom dvorištu Gorana i Slađane Nikolić. Oni su, kažu, radili u Žitorađi, u nekad poznatom metalskom preduzeću „Čelik”, ali su oboje ostali bez posla, pa su se okrenuli poljoprivredi. Goran pokušava da nešto učini na polju seoskog turizma i lovstva, ali se iz ovih planinskih krajeva još teško dolazi do tržišta za te poslove.

Predrag Mišević i Miloš Jovanović su potomci one 23 porodice koje su se krajem 19. veka ovde naselile iz doline Zete. Svaka je, kažu, imala najmanje po šest članova, što je posle naraslo na preko 100 kuća, sa 40 i više đaka u ovdašnjoj osnovnoj školi. Danas je manje stanovnika Konjarnika nego što ih je bilo kad su se doselili, škola je zatvorena pre petnaest godina, njena zgrada, bez vrata i prozora, urasla je u šikare. Svi koji su mogli otišli su posle rata: odrasli na posao, mladi na školovanje. Odavde potiče mnogo uglednih ljudi: pukovnika i generala, lekara i profesora, poslanika i političara, glumaca i slikara, naučnika i književnika.

I sada, kad se kao penzioneri vraćaju ovamo, na njive skoro niko ne ide. Pšenicu celog sela požanje kombajn za jedan dan, kaže Mišević. Za jedan ar zemlje ne može da se uzme ni 10 evra, dodaje Jovanović. Međutim, veliku nadu Konjarničani vide u firmi „Lazar” iz Blaca, poznatoj po farmi krava i mlečnim proizvodima, koja je ovde otkupila ili uzela u najam 60 hektara njiva i zasniva plantažu bilja za silažu.

A moglo bi ovo selo da bude privlačno i za turiste, iz zemlje i inostranstva. Ono je bogom dano za uživanje. Na nadmorskoj je visini od oko 400 metara, ima sopstveni vodovod sa planinskom vodom, dosta novih ili obnovljenih kuća, direktnu autobusku vezu sa Beogradom, Nišom i Prokupljem. Daleko nisu ni Leskovac, Bojnik i Lebane sa svojim znamenitostima. A tek okolne planine – Pasjača, Vidojevica i Radan.

Samo treba da se poradi na predstavljanju svih tih lepota. To sada pokušavaju oni koji se u Konjarnik vraćaju. Nadaju se da će ih ovde biti sve više i da ovo čarobno selo neće polako izumreti, kao mnoga u Srbiji.

Dragan Borisavljević
objavljeno: 17.06.2013.
POLITIKA

Andjela · **Poslato:** 07 Jul 2013, 17:28

Upoznajte poslednjeg "rančera" iz Pirota

Pedesetjednogodišnji Piroćanac Zoran Kostadinović jedan je od poslednjih "rančera" na Staroj planini, koji od početka maja pa do novembra čuva nekoliko desetina krava na pašnjacima zvanim Beleđe, na nadmorskojvisini iznad 1.500 metara.

Ovaj izuzetno težak i naporan posao nekada je obavljalo na stotine ljudi na nepreglednim predelima Stare planine. Međutim, danas ih je ostalo svega nekoliko, jer je reč o poslu koji čoveka mesecima odvaja od civilizacije i kontakta s ljudima i podrazumeva život u uslovima bez struje, televizora i bilo kakvih tragova modernog doba.

Kostadinovića smo zatekli na mestu zvanom Beleđe, u nestvarno lepom ambijentu surove Stare planine. Iako je priroda neverovatna, on kaže da ima malo vremena da uživa u njenim čarima.

"Ima mnogo vukova koji su ovde na neki način kao domaće životinje, ali na njih sam navikao i ne plašim se. Najteže mi pada samoća. Desi se da danima nemam s kim da prozborim koju reč", ističe on.

Ovaj savremeni "kauboj" i čobanin kaže da priroda jeste lepa, ali naglašava da je i izuzetno surova.

"Ovde se za par sati promene sva godišnja doba. Ume da bude veoma surovo i zaista je jeziv prizor kada se ovde spoje nebo i zemlja i krene grmljavina. Jednom je bilo tako nevreme da dva dana i noći nisam smeo da napustim kolibu od pucanja gromova i kiše i grada, a oko kolibe, koja je na uzvišici, tekli su prave planinske bujice", priča Kostadinović Tanjugu.

Od svog "naoružanja", Kostadinović i njegove kolege imaju jedino štap i poneku kapljicu rakije.

"Rakija ovde mora uvek da bude pri ruci. Koristi se kao dezinfekciono sredstvo, jer ovde nema apoteke, ali i kao lek. Ipak, mora se strogo voditi računa prilikom doziranja, jer brinem o nekoliko desetina seoskih krava, čiji su vlasnici meštani staroplaninskih sela, tako da se uvek mora biti priseban, jer je posao veoma odgovoran", navodi on.

Zbog činjenice da na planini ima sve manje ljudi, poslednjih godina retki lovci i planinari sve češće na Staroj planini viđaju i tragove medveda, koji na mestu Kopren prelaze iz susedne Bugarske na srpski deo Stare planine u potrazi za hranom.

Izvor: Tanjug

Andjela · **Poslato:** 13 Jul 2013, 10:45

Sela pusta u bogatoj Bačkoj

Napušteni porodični domovi sa okućnicama nude se na prodaju po bagatelnim cenama

U seoskim naseljima širom Bačke ima na stotine praznih kuća koje se nude na prodaju po bagatelnim cenama, od 3.000 do 8.000 evra. Mnoge su već uveliko zapuštene, ali ima ih i sasvim solidnog izgleda sa električnim, vodovodnim i telefonskim priključcima, prostranim dvorištima i okućnicama, tako reći useljivih. Međutim, kupaca nema ili su vrlo retki.

– Prema poslednjem popisu, u Ravnom Selu ima nešto više od hiljadu domaćinstava, a trenutno je najmanje dvadesetak napuštenih kuća koje, čak ni za male pare, niko ne kupuje. Naslednici nisu u mogućnosti da ih održavaju, ili to ne žele, tako da one brzo propadaju a često su i na meti vandala. Selo tavori, sve je manje čeljadi, više je opela nego krštenja i svadbarskih veselja – vajka se sekretar Mesne zajednice Aleksandar Stanojević, navodeći da se ovde pristojna kuća može kupiti po ceni polovnog stranog automobila.

Istovetne priče čuli smo i u Kucuri, Ruskom Krsturu, Kruščiću, Liparu, Sivcu... Na desetine familija iz ovih a i drugih manjih mesta na teritoriji opština Vrbas i Kula odselilo se poslednjih godina u inostranstvo, najviše u Kanadu, Mađarsku i Slovačku. Koliko su opustela sela u ovom delu Bačke najbolje odslikava broj upisanih đaka prvaka kojih je – saznajemo u školskoj upravi – ove godine tri puta manje nego krajem prošle decenije.

Igrom sudbine, nemajući drugog izbora, u ovdašnjim seoskim naseljima u poslednje vreme, trajno se udomljava sve više izbegličkih i prognanih porodica. Uz finansijsku podršku lokalnih samouprava i Komesarijata za izbeglice, a delom i vlastitim učešćem, kupuju i adaptiraju napuštene seoske kuće ili salaše, počinju da se bave zemljoradnjom i stočarstvom. Neki su se, poput Zorana Grigorijevića, prognanika iz Prizrena, brzo privikli na paorski način života.

– Konkurisao sam prošle godine za pomoć za kupovinu kuće u Kucuri, što mi je odobreno, dobio potom i nešto kredita, pa evo s porodicom ’pustio korene’ ovde u bačkoj ravnici. Meštani su nas izuzetno lepo prihvatili, dobre su komšije, a selo je lepo uređeno – ulice i trotoari su asfaltirani, vodovodna, kanalizaciona i telefonska mreža dopiru do svakog dela sela. Blizu nam je Vrbas, a ni Novi Sad nije daleko. Kad nema druge, moramo biti zadovoljni – veli naš sagovornik.

Još pedesetak izbegličkih i prognanih familija poput Grigorijevića, dobilo je u seoskim sredinama vrbaske i kulske opštine, tokom poslednjih desetak godina, domove s okućnicama, ali to ni izbliza neće oživeti, bar ne zadugo, opustela bačka mesta. Staračka i samačka domaćinstva nestaju, nekadašnja moćna seoska poljoprivredna dobra i zemljoradničke zadruge sada su u privatnim rukama, veliki deo lokalnog stanovništva je ostao bez radnih mesta, mlađi svet odlazi u gradske sredine u potrazi za poslom, tako da su u selima ostali pretežno penzioneri i tek poneko veće porodično zemljoradničko gazdinstvo. A kako ističu u agencijama za posredovanje u prodaji nekretnina, čak ni na oglase vlasnika koji bi svoja seoska imanja, uglavnom nasleđena, izdali u zakup ili ustupili nekoj porodici na besplatno korišćenje – retko ko se javlja.

P. Koprivica
objavljeno: 13.07.2013.
POLITIKA

Andjela · **Poslato:** 14 Jul 2013, 21:04

U Srbiji napušteno 1.600 sela

Pošast bele kuge preti da u sledeće dve decenije zatvori čak 1.200 naselja i dodatno smanji broj stanovnika.

Najvernije mušterije prodavnica u gotovo svakom selu u Srbiji su - momci. Pivom prekraćuju letnje večeri. Dobri su u zbijanju šala, odlični u fudbalu. Nisu lenji, ali nemaju ni posebnog razloga da se lome od rada. Za loš život uglavnom krive državu, selo od koga je i "bog digao ruke" i lopovsku vlast. I obavezno žene. One koje su svoju sreću pronašle u gradu, a oni i u petoj deceniji ostali - neoženjeni.
Gotovo da nema sela u Srbiji u kojoj se danas ne može videti slika vremešnih momaka u dokolici. Nije ni čudo kada od Horgoša do Preševa živi, prema podacima Odbora za selo SANU, čak 260.000 neoženjenih muškaraca mlađih od 50 godina. Neudatih žena daleko je manje, a i u petoj deceniji burmu sanja njih oko 100.000. Čestiti i pošteni, verni selu i očevini, ali nesnađeni u sadašnjosti i otpisani za budućnost tek "momci veterani" postali su ogledalo demografske slike Srbije.

Retki brakovi, mali broj dece, ogromne migracije ka gradovima koji se smatraju kolevkom boljeg i lakšeg života čine samo deo razloga zbog koga je na mapi Srbije čak 1.500 naselja u kojima se godišnje ne rodi nijedno dete. Koliko je situacija alarmantna pokazuju i podaci da je oko 1.600 sela gotovo potpuno napušteno, 700 naselja ima manje od 100 žitelja, a da je čak stotinu njih sa manje od pet stanovnika. Predviđanja su još gora: u narednih 15 do 20 godine promaja bele kuge oduvaće još 1.200 naselja.

Kosa niske stope rađanja već decenijama povlači otkose i u selima i u gradovima, pa republika godišnje gubi po tridesetak hiljada stanovnika. Seoske sredine, međutim, izložene su i konstantnom pražnjenju još od pedesetih godina. Politika migracija u bivšoj Jugoslaviji iz sela u gradove je preselila čak osam miliona ljudi, što je proces koji u svetu traje i do 150 godina.

Da poljoprivreda i jačanje sela može biti pokretač odumrle privrede čuje se često u jeku agitacije za pristupanje EU, koja ima brojne fondove za podsticanje poljoprivredne proizvodnje.

To je i najčešći argument zastupnike teze da je pod šljivom i ključ demografskog oporavka Srbije.

To smatra i sociolog Mirjana Delić Drobnjak koja napominje da ozbiljno ulaganje u ruralna područja može da popravi tamnu sliku srpske populcije.

"Nije reč samo o privredi, nego i u izgradnji puteva, unapređenju zdrvstvene zaštite, kulture, prosvete", objašnjava za "Novosti" Delić Drobnjak.

"Prvi korak je zaustaviti strahovit demografski pad, posle čega treba razvijati svest ljudi o potrebi za potomstvom. To traži temeljan i dugoročan rad, koji je do sada izostajao, ali i ozbiljna izdvajanja iz budžeta.

Svaki, pa i demografski potencijal sela, niko ne spori. O tome najbolje govori da je oko 50.000 kuća stalno, a čak 145.000 privremeno nenastanjeno. To je dovoljno da Srbija reši problem podstanara i ljudi bez krova nad glavom.

Oko 400.000 hektara neobrađenog poljoprivrednog zemljišta I hiljade praznih štala, može da bude izvor hrane za stotine hiljada ljudi. A sve to nije bilo dovoljno da život počne da buja i van gradskog asfalta.

Činjenica je da 60 odsto ukupnog stanovništva Srbije živi u gradovima, a da se populacija sve više koncentriše oko Beograda, Novog Sada i Niša. Prema statističkim i privrednim analizama šansu za rast imaju jedino naselja u dolini Morave i duž značajnih puteva.

Da su jedan od glavnih razloga za lošu demografsku sliku Srbije migraciiej koje su sela ostavile u rukama staraca kažu i u Odboru za selo SANU.

Da bi se ruralna područja vratila u život, kako objašnjavaju, potrebna je ozbiljna rešenost države.

"Potrebno je napraviti raskid sa dosadašnjom praksom istiskivanja mladih iz sela i poljoprivrede. Džava mora mnogo više da investira u poljoprivredu, ali i saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu", navodi professor Milovan Mitrović i ističe da bi država trebalo da podrži zadružne oblike organizovanja poljoprivrednika.

mondo

Luna.* · **Poslato:** 29 Jul 2013, 11:29

Žabari: Sa indeksom obrađuju zemlju

Dvojica studenata posle završenog fakulteta ostala na porodičnom imanju. Darjan Perić i Jovan Pavlović bili trostruki prvaci u oranju

DVOJICA mladih poljoprivrednika u opštini Žabari - Darjan Perić, iz Viteževa i Jovan Pavlović, iz Gornje Livadice, pokazali su posetiocima prošlonedeljne poljoprivredne izložbe na "Četereškom prelu" koliko blagodeti može da podari plodna pomoravska zemlja ukoliko se voli i - neguje. Štand im je bio zajednički, a "okitili" su ga brojni pehari.

Njih dvojica, čuvajući porodičnu tradiciju dobrih proizvođača u pomoravskoj dolini, odmalena su na njivi. Najčešće za volanom traktora i drugih poljoprivrednih mašina, uz očeve Gorana i Miroljuba.

Put ovih mladih ljudi, sticajem prilika daljih rođaka, posve je istovetan. Upisali su i završili Poljoprivrednu školu u Svilajncu, a zatim i Poljoprpivredni falkultet u Zemunu, na kojem obojica očekuju diplomu. Jovanu su ostala još dva, a Darjanu pet ispita. Bili su članovi pobedničkog tima škole iz Svilajnca na Republičkom takmičenju mladih orača. Tri puta su bili pojedinačni, odnosno ekipni šampioni.

Obojica su odlučili da se potpuno posvete unapređenju registrovanog poljoprivrednog domaćinstva koristeći znanje koje su stekli u srednjoj školi i na fakultetu, spremni da u svakoj prilici savetima pomognu komšijama u selu:

- Što svojih, što uzetih u zakup, obrađujemo 110 hektara oranica, a ove godine smo na podjednakoj površini zasejali pšenicu i suncokret. Pšenica je dala rekordan prinos, a po svemu sudeći to će se ponoviti i pri berbi suncokreta - kaže Darjan.

Nije nam rekao, a saznali smo, da je u jednoj sezoni kao učenik srednje škole sam poorao i pripremio za setvu svih 110 hektara. Jer, otac Goran je bio bolestan.

ODMALENA ZAVOLEO TRAKTOR

I Jovan je odmalena zavoleo traktore, među kojima su za njega pravi izazov bili snažni "ford" i "džon dir", a danas ravnopravno sa ocem Miroljubom, koji je studirao agroekonomiju i poodavno je u vrhu najboljih proizvođača u opštini Žabari, obrađuje 103 hektara, od toga 40 hektara svog imanja:

- Ove godine smo pod pšenicom imali 40, suncokretom smo zasejali 30, a kukuruzom 23 hektara. Prinosi će biti iznad proseka - kaže Jovan.

novosti

Forum Srbija

Srpsko selo danas

Ko je OnLine