Svaka pesma ima priču

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 21:56

Priča o tragičnoj ljubavi Šanka i Bonke (Šanko si Bonka zalibi)

Šanko sa svojom violinom uveseljava zaječarske trgovce i boeme u dvorištu jedne od tadašnjih kafana u Zaječaru

Plavo se nebo zna preslikati u vodi rečnoj i morskoj, prozirno u očima devojčice, a tmurno i sivo na zidu kazamata i u očima samotnog čoveka, baš kao što se sada preslikavalo na zidu požarevačkog kazamata i u očima jednoga kralja, koji je bio više tužan nego vedar — kralja Milana, koji se upravo beše proglasio kraljem Srbije, a bio u poseti zatvoru.

— Da li je moj narod čekao trenutak moga proglašenja, ili, kako izgleda, baš i nije, kad mi je samo Franja Josif čestitao? — grmnu kao iz topa na prema njemu hladnokrvne službenike zatvora, tresnu vratima i izjuri iz kancelarije na zatvorsko dvorište, kojim će se uputiti sâm, bez pratnje, do kapije gde su ga čekali. Istrčaše službenici, ali ih on mahom ruke udalji od sebe. Koračao je pokraj zida u kojem se zaista ogledalo jednako hladno i sivo nebo, kao što je bilo i njegovo srce.

Ali najednom kraljevo lice poče da prima blažen izgled i korak da mu pokazuje da zastajkuje, jer iz neke od mnogih ćelija, kroz omaleni zatvorski prozor, bejaše u njegove uši dolazila tako zadivljujuća arija, da bi i najsmrknutiji čovek morao da se opusti. Tad dozva službenike u luk savijenim kažiprstom, kako bi mu odgovorili ko to svira. Rekli su:

— Ima tu jedan lakši osuđenik koji svakoga dana uz violinu peva svoj roman, koji ga je i doveo u zatvor — i odmah tu primiše naredbu da pevača dovedu smesta u zasebnu kancelariju, gde ga je čekao samo kralj.

— Aleksandar Dišković se zovem, Vaše veličanstvo, zovu me i Šanko, a služio sam vašu vojsku u vranjanskom kraju i 66. i 67-me. Znam, pitaćete me zašto sam osuđen — to Vam mogu reći samo kroz pesmu, koju pevam o sebi, kao da sam neko treći, a ne ja lično, ovaj kojega vidite. Eto:

— Šanko si Bonka zalibi?* — započe dramatično Šanko i tu mu se, odmah, kod prvih nota navirčiše oči suzama, kao da kulminacija drame neće doći tek kasnije, ali je prisutnost kralja navela pevača na brzo iznošenje prvog osećanja — tuge, zato je gotovo već zaplakao, i produžio:

— Libi ja Šanko, grli ja/ godina i polovina — no, četvrti stih, zagrcnut, gotovo jedva razumljivo i teško izgovori: ali ga Bonka izvara.

— Nali se Bonka zalibi/kroz devet sela deseto/u toa pusti Negotin/vikale Šanka na svadba — iskaza i drugu strofu, i oporavi se od stegnutosti i stresa, tako da je kralj vrlo razgovetno čuo i treću (strofu):

— Da sviri, Bonka da isprati/Šanko si kolo zasviri/Bonka si oro povede/Šanko si nož izvadi/zabi ga Bonki u srce — i tu, zbunjen stade:

— Vaše veličanstvo, da Vam objasnim: ovo je tako samo u pesmi, za narod, koji ma otkuda dolazio, voli tragedije, i Srbi, kao i mi Jermeni, pa sam ja to tako ostavio. A lakši sam zatvorenik, zato što se sve malo drugačije dogodilo: dok sam tri godine služio Vašu vojsku, da zlato ne gledam, ona je obećana starom bogatom negotinskom trgovcu. Para na paru ide. Taman kad sam se vratio priređena je najveća svadba u Zaječaru. Subotnji gosjani u kući mladinoj behu se okupili. Mene su pozvali da Bonku ispratim violinom. Htela je kolo, i da ga vodi. Nadnosio sam se violinom nad njeno lice, pa je uspela da mi došapne da prekinem kolo i dođem kod nje u sobu. Da se ne bi dosetili gosti, zavih cigaru i iz avlije krenuh preko praga da tražim kibrid, vatru. U sobi sam izvukao nož i, dao joj ga, rekavši joj da me ubije jer bez nje ne mogu da živim, ali ona mi ćupi sečivo i zari ga sebi u srce, govoreći da od moj nož oće da gina, i mlada da se pogubi. Pobegao sam, krio se i ne bi me ni uhvatili da nisam na sahrani izišao pred povorku i molio da je otkriju da je još jednom celivam. Na sudu sam ispričao moju priču, a ne ono što su ljudi smislili i što pevam, i odredili su mi manju kaznu, jer su veštaci pronašli da je trag sečiva na srcu bio vodoravan, kad ide iz desne joj ruke, a ne uspravan, kakav bi bio da sam joj ga ja zario.

— Ti dušmani ne dadoše da se uzmemo — izusti i klonu od duge priče koju je kralj veoma strpljivo slušao, i, koji je znao šta su to ti dušmani, jer ih je i on imao, od rođenja u Jašiju, pa do rane smrti u Beču, i koji uz to, kad ču da Šanko i to što je pričao zna takođe da peva, zamoli da još jednom čuje prvu kraću verziju, pa pođe. I kao da je drugi, veseliji, opet prođe pokraj onoga zida koji mu se sada učini svetlim i blistavim kakvo je, činilo mu se, bilo i nebo.

Sedajući u kola, gde ga je čekao i sekretar, dade naredbu da se ovaj dobri čovek i umetnik Šanko oslobodi daljeg služenja kazne, i tad se posveti tihom, bezglasnom razmišljanju o tome zašto su, i kako, svi ljudi tako jednaki kao njih dvojica u toj baladi, da li ih je tuga sjedinila, to jest, kako to da su i Srbi i Jermeni gotovo jednaki kao narod, kao da imaju isto srce, jer Šanko bejaše objasnio kralju kako su njegovi stigli iz Jermenije i naselili Veliki Izvor, pored koga se nalazio manji Zaječar.

*

Silazeći niz Čestobrodicu, Šanko pogleda ka Krivome Viru i pihnu, kao da je slutio šta će se te 83. godine dogoditi protiv njegovog dobrog kralja od strane timočkih bundžija. Nešto ga žacnu posred tankog srca, ali on produži put. Već u Zvezdanu, sačekala ga je svita najboljih drugara i muzičara, a mnogi su mu se pridružili već još diljem doline Crnoga Timoka, prepoznajući jasnog lautara, jer svoju popularnost on bejaše stekao i pre ovih događaja.

Kad su ulazili u Zaječar i prolazili gradskim ulicama, ljudi su izlazili na kapidžike i otvarali pendžere da vide čudo koje se valjalo putem u vidu grupe lautara koji su pevali roman svakog Timočanina, iako je naslovno to bio Šankov roman za pevanje.

Prolazeći pokraj glavne mesne kafane, Šanko je napravio neobjašnjiv čin: nije želeo da uđe i da ga vide obožavaoci. No, svima je ipak sve bilo jasno kad je izustio:

— Ništa u ovoj tragičnoj varoši neću učiniti i ni za čim posegnuti dok najpre ne obiđem grob one što se tu sas duša razdeli, a kojoj sam ja pomogao da to učini — i ujutru, ranom zorom, najpre je na humku položio buket ruža, a potom u ruke uzeo ćemane. Da li je tad Bonka s neba videla buket koji je mogla smatrati obećanim cvećem, jer joj je u prvom pismu vojno bio napisao: Krećem se sa vojskom ka jugu, ako stignem do Carigrada, doneću ti otuda čuvene hrizanteme. Jedno od mnogih zaječarskih grobljanskih svitanja imalo je priliku da se ulepša tonovima najtužnije balade koju je ovaj kraj iznedrio, jer Šanko ju je odsvirao celu. Celi nemi svet je plakao tiho milionom jecaja koji su se utišavali u proplamsajima dana koji se najavljivao, samo su lautar i carigradske hrizanteme plakale, jer su im se suze na svetlosti jutra mogle i da vide.

Tek posle posete grobu i tek posle nekoliko poseta istom grobu, Šanko je zašao u publiku, vidno gnevan i ucveljen. Ali toga dana, a buna je već uveliko pokazivala svoje lice, planirano i najavljeno okupljen narod u "aščinici i kafani Lugomerskih" mogao je da čuje celovitu i neokrnjenu baladu u originalnom izvođenju od strane njenog autora, jer Šanko je uživo pevao svoj roman, od početka do kraja, javno za građane.

Izvodiće Aleksandar Dišković svoju baladu, pevaće svoj roman do kraja života, kao da je to moglo da oživi Bonku, ali će se uvek tokom pevanja sećati one jedne i po godine kad mu je u životu bilo najlepše.

*

Svi se mi sećamo te godine i po, kad smo bili najsrećniji, ili nam se bilo samo tako učinilo, i to je ono zbog čega smo i bili rođeni. Možda je Šanko tako neprekidno i svirao — da ne bi prekinuo neprekid toka misli na mladost. Zbog toga će i sav bakšiš, i pare od lumperajke, koje će sve do duboke starosti zaraditi svirajući, i imajući bolju kapelu od Cicvarića, upravo potrošiti na jelo i naročito piće za pokoj duši njegove Bonke. Nikada ništa nije doneo kući. Njegov brak sa znatno mlađom ženom smatrao je tuđim, zato se i porodici i potomcima zamerio, jer je on bio ostao sa carigradskim hrizantemama na jednoj zaječarskoj humci još i mnogo pre nego što je u 78-oj godini izdahnuo, kao siromah, kakav je bio i kad je upoznao bogatu Bonku.

Još jednom se pokazalo da čistoj ljubavi može zasmetati razlika u materijalnom stanju zavoljenih (zalibenih), što je svakako jedna od grešaka prirode. Ta greška je i proizvela tako tragičnu baladu, koja nije naročito zaživela posle Šankove smrti, iako su i opere, pa i scenski prikazi pokušani sa njom. Opstrukcija porodice zbog svih predrasuda u palanci učinila je svoje, a najpre i zbog toga što je autor preuzeo zločin na sebe, sve misleći da je i to malo za onoliku ljubav u koju je uložio sve, a dobio ništa.

Ipak, o Zaječarskoj Karmen i danas se snimaju muzički nosači zvukova, jer carigradske hrizanteme, kažu, nikada ne venu, dok ima ljudi koji vole tako strasno ko što su se voleli Šanko i Bonka pod šam-dudom, iliti, poljskim dudom koji sam sebe rasađuje po poljima (champs), posebno u Zapadnoj Evropi, Francuskoj, kao što verujemo da je i pesma Šanko si Bonka zalibi takođe rasad za ono što će tek izniknuti u našem narodu, koji je domaćinski prihvatao dolaznike iz drugih nacija, ako su imali poput njega i jednako ljudsko srce. Izniknuće nove pesme na jednakim temama koje nikada ne umiru, kao i tragičari koji ih doživljavaju.

12. april 2012., Pariz
Vlasta Stanisavljević Šarkamenac

nastavlja se

Braca Teofilovic - Sanko si Bonka zalibi

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=ly7pi1qTiFU[/youv]

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 21:59

-2-

ŠANKO SI BONKA ZALIBI
Aleksandar Dišković - Šanko

Šanko si Bonka zalibi,
Libi ja Šanko, voli ja,
Godina i polovina.
Kuga sa Bonka isprosi,
Isprosi more za drugog,
Prez devet sela i deseto,
U toa pusti Negotin.
Šanko si Bonći dumaše:
"Zašto ma, Bonće, izvara,
Vara ma, Bonće, laga ma,
Godina i polovina
Pa sa za druđi isprosi?"
Ali mu Bonka dumaše:
"Nesam te Šanko varala,
Varala, Šanko, lagala,
Nego ma majka ne dava,
Majka mi opšte bašta mi,
Za tebe Šanko da ida."
Kuga je bila s'bota,
S'bota sproti nedelja.
Teška se svadba podigla,
Svadbata ošte svatove,
Te Bonka da mi odved't,
U toa pusti Negotin.
Najni sa Šanka viknale,
Bonći na svadba da sviri,
Da sviri da ja isprati.
Kuga e bilo v' nedelja,
Šanko mi rano porani,
Bela si riza premeni,
Zapasa poes do grdi,
Zabode oštro nožlence,
I ze si jasna lauta,
Bonći na svadba da sviri,
Da sviri da ja isprati.
Rano na svadba utide,
Gospodsko oro zasviri.
Dorde si Šanko sviriše,
Bonka si oro vodeše,
Pa si na šanka dumaše:
"Libe le, Šanko, mlad zelen,
Kuga mi oro razvališ,
Po mene v' soba da vlezneš,
Sas tebe da sa oprosta,
. I da ta, Šanko, daruvam,
Če as šta, Šanko da ida,
U toa pusti Negotin."
Šanko mi oro razvali,
Pa si kutija izvadi,
Cigara da si napravi,
Pa v' soba trgna da vlezne,
Cigara da si zapali,
Orata da se ne setat.
Kuga mi v' soba toj vlezna,
Ubava Bonka sagleda,
Bonka mi stoji i plače,
Kato plačeše, dušmane:
"Što stojiš, Šanko, što gledaš,
Zašto ma mlada ne gubiš
Od tvoja ruka da gina,
Svatove da ma ne vodat,
U toa pusti Negotin."
Šanka mi žalba napadna,
S ljava je r'ka prigrna,
Basna mu r'ka vaf pojas,
Izvadi pštro nožence,
Pa toj si Bonka ubode,
Na ljava strana v srceto.
Bonka mi pisna, zaplaka,
Zaplaka, bolno produma:
"Male le, majko, prokleta,
Zašto ma, majko, ne dade,
Za Šanka mlada da ida,
Nali sam nego libila,
Godinu i polovina.
Šanko ma, mamo, ubode,
Raf ljava strana v srceto,
Aze šta, majko, da umra,
Bog da ta, mamo, ubije,"
Kuga si tova izreče,
Ća sa sas duša razdeli.
Zarana v'sveta nedelja,
Nejin si Bonka zimale,
Odnele pa sa raevale,
A Šanko more ostana,
Okovan, Šanko, zatvoren,
Dvaes godin osuden,
Zaradi Bonka ubava.

Zapisao Sergije Kalčić
Riznica

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 22:01

I srušiše se lepi snovi moji...

SUSRET, JEDNO LJUBAVNO PISMO, PEJZAŽ
MLADOG BORJA NA KALEMEGDANU I BOL REALNI...

NA DAN NJENOG VENČANJA

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji —
Prosta ti bila ljubav moja živa.

Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!"...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena —
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči,
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim,
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis’o njoj, k'o ženi,
Nek' mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!"

Stihovi: Velimir Rajić (1879—1915), pesnik ljubavi i rodoljublja.

* * *

Zvala se Kosara Bobić. Takođe je studirala Filozofski fakultet, "imala je pametne oči" i dugu, tamnu kosu koju je svijala u punđu. Lepa i produhovljena devojka "iz kraja": stanuje u komšiluku, u Ratarskoj ulici. Viđaju se na fakultetu, čak i šetaju zajedno po Kalemegdanu. On joj piše pisma i posvećuje pesme. Zaljubljen je i — nesrećan. U osami, zapisuje: "Ja volim. A smem li ja uopšte voleti? Mladost, zdravlje, ljubav, život... Sve same za me nepoznate stvari, zabranjeni plodovi..."

"...Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi", opet poverava hartiji svoj očaj mladi suplent Rajić. "Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam, sa ostalima, prišao i čestitao... Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi." Naime, tog dana, 12. oktobra 1903. godine, na Miholjdan, Kosara Bobić udala se za poznatog beogradskog profesora Glišu Elezovića. Iste večeri, kao da ističu iz samog srca, potekli su stihovi: "I srušiše se lepi snovi moji, / Jer glavu tvoju venac sad pokriva..."

Dve godine kasnije, 1905, u uglednom "Srpskom književnom glasniku" pojavljuje se pesma od deset pravilnih strofa pod naslovom "Na dan njenog venčanja" ispod koje je stajalo — Velimir Rajić. Od tada, već 107 godina, ona je jedna od najomiljenijih u celokupnoj srpskoj ljubavnoj poeziji i decenijama se peva kao starogradska melodija.

Do kraja života maštao je o sasvim običnoj porodičnoj sreći: žena, deca, "tu mala kuća", cveće. Međutim, "to je slika doma što nikad, nikad, nikad biti neće!" Sreća je mimoišla i Kosaru Bobić, udatu Elezović. Na spomen Rajićeve ljubavi, njegovih stihova i njene udaje, samo bi, sa suzama u očima, uzdahnula: "Sudbina..." Ona u Skoplju, u zimu 1919. godine, donosi Kosari grip od koga umire posle nekoliko dana. Prenesena je na beogradsko Novo groblje, Velimir Rajić takođe. Sudbina: počivaju u susednim parcelama.

Ivan Lončar: Politikin zabavnik

Na dan njenog vencanja

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=MHvBkCrqRFc[/youv]

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 22:07

Vranjanska lepotica, Jela Jelena, ovekovečena u pesmi

Davnih pedesetih i šezdesetih godina, kada se punim plućima još moglo udahnuti staro Vranje, za prelepom brinetom Jelenom Đorđević okretalo se i uzdisalo i staro i mlado. U cvetu mladosti bila je jedna od najlepših Vranjanki, a lepota je nije napuštala, tako da je i 1974. godine, sa svojih 39 leta, postala umetnička muza i jedna od legendi Borine varoši, prepoznatljive po pesmi, čemeru, dertu i karasevdahu "koji se do Stambola čuje".

Posle slučajnog poznanstva na veselju u Vranjskoj Banji sa poznatim pevačem i kompozitorom Draganom Tokovićem, Đorđevićeva je postala čuvena — Lela Vranjanka. Zadivljen njenom lepotom, kompozitor Toković napisao je i posvetio joj pesmu "Lela Vranjanka", koja je proslavila maga vranjske muzike Stanišu Stošića.

Čak i u samom Vranju malo ko zna da je Lela Vranjanka današnja penzionerka ovdašnje Duvanske industrije Jelena Đorđević Numerka, koja u Sarajevskoj 18 živi sa suprugom Slobodanom Stošićem Žokanom, novinarom u penziji.

■ Jednog jesenjeg dana 1974. godine moj dobar drugar pozvao me je da dođem u kafanu "Kičer" u Vranjskoj Banji, gde je FK Dinamo organizovao oproštajno veče posvećeno treneru i jednoj od legendi beogradskog Partizana Zoranu Miladinoviću. Za stolom sam bila sa svojim društvom. Odjednom se pojavio nepoznati muškarac, koji je seo pored mene. Bio je jako učtiv, prijatan i pričljiv. Rekla sam mu da me zovu Lela. Dobacivali su mi poznanici da ga nateram da peva, ali on to nije želeo pravdajući se umorom. Posle polučasovnog boravka u našem društvu otišao je za sto gde se nalazio Miladinović i čelnici Dinama. Samo je rekao da je našem društvu ostao dužan - seća se Đorđevićeva.

U restoranu "Kičer" bilo je veselo, smenjivale su se pesme i čočeci. Lelino društvo primetilo je da čovek koji im je bio za stolom, a za kog će se ispostaviti da je muzičar DraganToković, često izlazi napolje. Sutradan, predstavnici Dinama Zoran Miladinović i Dragan Toković došli su u Hercegovačku ulicu u Vranju, gde je Jelena živela s ocem.

■ Tek posle nekoliko dana, moj drug iz KUD "Sevdah" pevač Staniša Stošić pozvao me je telefonom i rekao mi da mu je Toković dao pesmu "Lela Vranjanka", koju je posvetio meni. Staniša mi je rekao da je jednu od najlepših vranjskih pesama Toković napisao za vreme slavlja u Vranjskoj Banji i to na toalet-papiru. Oduševila sam se kada mi je Staniša pesmu otpevao preko telefona. Legenda vranjskog melosa Staniša Stošić rekao mi je kasnije da ga je pomenuta pesma najviše proslavila i da je postala njegov zaštitni znak. I zaista, ovu pesmu bolje od Staniše niko više ne može da otpeva. U celoj ovoj priči zanimljivo je i to što sa Tokovićem nisam bila u ljubavnoj vezi i što se nikada više nismo videli - priča Jelena.

Život nimalo nije mazio lepu Vranjanku, koju je Amorova strela pogodila u 17. godini, kada se udala za jednog učitelja iz Leskovca. U braku je bila od 1952. do 1957. godine, kada se raspao bračni čun. Jelena više nije htela da se udaje jer je odlučila da se brine o ostarelom ocu Miti. Ipak, pre nekoliko godina Jelena se udala. Lela Vranjanka još je vitalna i kadra da se uhvati u kolo, naročito kada iz etra čuje zanosnu ariju pesme koja je njoj posvećana.

Veselin Pešić
Blic

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 22:09

-2-

JA, LELA VRANJANKA

Jelena Đorđević, lepotica kojoj je ispevana vanvremenska himna nesrećno zaljubljenih "Vranjanka", otvorila je dušu za Pressmagazin i pričala o mladosti, ljubavi, kafani... Pesma je, kako će Lela kasnije saznati, napisana na salvetama i kafanskim računima, ali o tome je ćutala i nastavljala život srcelomke i boema

Kiša je probudila mirise, mirisi duhove, a duhovi dertove starog Vranja, u kojem se živelo i umiralo zbog ljubavi, i za nju... Lako je pisati o legendi, ali stati pred nju, živu i živopisnu, sakriti divljenje i umiriti pokornost... Pa, zbog nje su se kafane okretale naglavce, šakama lomile čaše, a majke klele sinove što pijani dozivaju njeno ime usnulom čaršijom umesto da se kuće i žene...

Ista je kao u pesmi, jer jeste pesma, jedna od onih koja će živeti i kada više ne bude nijednog Vranjanca koji će s uzdahom prevaliti preko usana: "Pitujete li za našu Lelu Numerku? Onaj sokak tamo. Niz kaldrmu skršenih srca... Bože, što to beše ubavo devojče, u Srbiju si nemaše takvo"!

Sokak je odavno ulica, Hercegovačka, u onom delu Vranja iz pera i pijanstava Bore Stankovića.

Stare prizemljuše starih vranjanskih porodica koje su se pre znale po nadimcima negoli prezimenima — Lela Numerka, kći najlepšeg Vranjanca Dimitrija Numerke i unuka čuvenog Zamfira, rodonačelnika prozaičnog nadimka kuće Đorđević.

Jelena Đorđević, Lela Vranjanka iz najčuvenije pesme Staniše Stošića, uz koju su se generacije đuvegija zamomčile, ubeđene da takva emocija i žal za ljubavlju pripadaju nekim vekovima prošlim, dok je Vranje bilo tek turska kasaba prkosne srpske duše...

■ Jeste li razočarani što nije tako? Evo je Lela Vranjanka još živa i zdrava, mada starost ne popušta, njoj pesma ništa ne znači — sedi na basamacima pradedovske kuće, baš kao pre pola veka kada su nagizdane meraklije pronalazile izgovor da prođu Hercegovačkom, ne bi li preko niske ograde videli kako joj vetar s Pržara premeće uvojke i tka u njih miris borovine i jorgovana...

Godine joj se ne vide na licu, mada ih ni trenutka ne poriče, niti im se raduje...

Lomila je srca, ali i volela — Ples sa Lelom Numerkom Dragan Toković je pamtio ceo život

■ Toliko ih je koliko ih je, još koji dan pa punih 76, ali je, mislim, važnije i vrednije ono kako se osećaš i šta nosiš u duši. To godine ne mogu da ti uzmu i obezvrede — veli, zvonkim i pevljivim glasom lepršavog vranjanskog dijalekta.

Lepota nije prolazna, možda se vremenom utiša i umiri, umori od sopstvenog sjaja i tuđe požude, ali svakako nije prolazna... Još je lice ove žene dostojno stiha "Nit je Sofka, nit je Koštana, već najlepša Lela, Jelena"...

■ Znate, najveća ironija te pesme jeste da je obeležila tolike živote, osim mog... Godinama nisam znala da je napisana iz ljubavi prema meni, jer čoveka koji je sročio te zaista prelepe stihove jedva da sam poznavala, mada je bio naširoko poznat i jedan od najpopularnijih pevača i kompozitora tog vremena — a, vreme u koje nas vranjanska Afrodita vraća jesu godine kada se posle neuspelog braka sa jednim učiteljem ovdašnjim momcima vratila nada da će Lelino srce pridobiti sa sebe...

■ Pesma jeste postala lična karta Staniše Stošića, ali ju je napisao i komponovao Dragan Toković, veliko ime tadašnje estrade i naočit Crnogorac za kojim su patile tolike žene. Ja nisam, nisam imala kad jer sam ga, rekoh, jedva poznavala, ne sluteći koliko su jake njegove emocije prema meni — govori tiho, prebirajući po fotografijama iz vremena kada se srce naočitog brđanina borilo sa stihovima koji su pevali o onome za čim je žudeo, koliko god to tragično bilo.

■ Nasuprot pesmi, nismo nikada bili zajedno, niti mu je iko "Lelu ukrao" jer, jednostavno, nije ni bila njegova. Zapravo, bila sam, na najlepši i najneviniji način — u srcu i duši, onako čisto, iskreno i nevino, kakva valjda samo prava ljubav jeste... Evo, ispričaću vam priču kako je nastala pesma i kako sam tek posle nekoliko godina saznala da sam ja njegova muza, godinama i sama ćuteći o tome... — počinje ona svedočenje.

"Zastajemo" pred kafanom "Kičer", tog toplog prolećnog dana u Vranjskoj banji 1973. godine, kada se na oproštajnom derneku povodom odlaska iz Vranja Zorana Miladinovića, tadašnjeg trenera "Dinama" i fudbalskog čuda s juga, okupio sav viđeni svet varoši i sva varoška lepota.

■ Dragan je bio jedan od Miladinovićevih najboljih prijatelja, i naravno, došao je na proslavu. Drugarice su me zadirkivale da me netremice gleda, na šta zaista nisam obraćala pažnju sve dok nije prišao našem stolu i pitao da li može da sedne kraj mene. Zamolio me je za ples, dok su svi molili njega da uzme mikrofon i otpeva nešto. Izvinio se i odbio, rekavši da će im ostati dužan pesmu, ne nagoveštavajući na kakav će se način nedugo zatim odužiti Vranju... — a odužio se, zaduživši Vranje doveka, još istog dana.

■ Mnogo godina kasnije saznala sam da je odmah posle našeg plesa, kada mi je rekao da sam jedna od najlepših žena koje je video, na salvetama i kafanskim računima sročio te stihove, uz koje ste se i vi, kako kažete, nebrojeno puta napili — nakratko smo opet ovde, u kišnom junskom danu, pa trkom nazad, u nedelju kada je pred kapijom Đorđevića zastala kolona limuzina.

■ Bio je to dan po proslavi, jutro. Pred kapijom se zaustavilo nekoliko automobila, iz jednog od njih je izašao Dragan i dozvao me držeći u ruci buket cveća. Manirom velikog gospodina i zavodnika, kakav je uistinu bio, poljubio mi je ruku, zagledao se u moje oči i gotovo bez reči okrenuo, vratio u automobili i nestao niz ulicu, zauvek iz mog života, barem sam tad tako mislila — buket je uveliko svenuo.

A reči i lik čoveka opijenog njenom lepotom počele su da blede u Lelinom sećanju, sve dok telefonski poziv Staniše Stošića, koju godinu potom, nije postavio međaš legendi.

■ Zvučao je uzbuđeno dok mi je govorio: "Lelo, slušaj, moram da ti otpevam jednu pesmu i prenesem poruku čoveka koji ju je tebi u slavu napisao", rekao je, i po prvi put zapevao ono što je do danas doživelo nebrojeno pevanja i prepeva. Pevao je "Lelu Vranjanku", a ja sam skamenjena slušala njegov divni glas, ne usuđujući se da poverujem da peva o meni. Kako je završio sa pesmom nakratko je zaćutao i onda izgovori te reči koje i danas jasno čujem: "Kada joj budeš otpevao, reci joj da je to pesma posvećena njoj, i da je to onaj dug koji sam odužio Vranju! Nigde toliko lepih žena nisam video kao tamo, ali, opet, nijedna tako lepa kao Lela Vranjanka", glasila je Tokovićeva poruka posle koje sam, još u neverici, spustila slušalicu telefona — međutim, kako priznaje, prema pesmi je dugo bila ravnodušna, ne osećajući se kao deo te tužne ljubavne priče.

Pesma je u međuvremenu zaživela, otrgla se kontroli i nadvisila vapaj zaljubljenog čoveka, postavši Partenon nesrećnih ljubavi.

Dok se Vranje grozničavo trudilo da otkrije o kojoj je Leli reč i dok su se Vranjanke upinjale da dokažu da su baš one Lela iz pesme, prava heroina je ćutala i živela svoj život srcelomke i boema, nalik ocu Miti, kojeg je kroz život takođe vodila maksima: samo jednom se živi!

Porodični nadimak — Numerka ostalo od dede kojem je sva roba bila "prva numera"

Kako se stari Vranjanci, odnosno stare vranjanske porodice znaju i prepoznaju po nadimcima koji se kao amanet prenose sa kolena na kolena tako je i Jelena Đorđević bila i ostala najpoznatija kao, rekosmo, Lela Numerka.

■ Nadimak je ostao od dede Zamfira, čuvenog domaćina i trgovca, koji je na pitanje kupaca: "Kakva ti je roba, gazda?" uvek odgovarao: "Prva numera". Iliti, što bi danas rekli, najbolja, broj jedan, pa tako i ostade to Numera kao naša porodična odrednica i znamenje. Nema ovde, u starom delu Vranja, nedaleko od baba Zlatine ulice u kojoj je živeo naš Bora Stanković, porodice koja nema nadimak — objašnjava heroina jedne od najlepših ljubavnih pesama.

■ Volela sam, i danas volim kafanu, onu pravu, staru vranjansku, sa dušom. Kada bi se naručila i zapevala "Vranjanka" ćutala sam, pomalo postiđena zbog svega. Ne zbog pesme, predivna je i nabijena iskrenom emocijom, već zato što nisam mo jgla da prihvatim činjenicu da postajem deo legende, deo nezaborava, za koji nisam verovala da mi pripada. Ne verujem ni danas! O meni su drugi govorili da sam jedna od najlepših Vranjanki, a ja toga nikad nisam bila zaista svesna. Volela sam i volim život. Volela sam da se doteram, da udarim štiklom o kaldrmu i prošetam čaršijom posred glavne ulice, svesna da mnoga muška srca pate za mnom i da me prati stotinu pogleda, ali to nisam činila zbog toga, niti sam ih s namerom slamala. Volela sam i bila voljena, ali uvek sebe doživljavala kao drugarčinu i lafčinu više negoli kao fam-fatal — vraćamo se na priču o neželjenom otkrovenju i teretu koji je donela slava, ničim neželjena i još manje blagoslovena.

■ Staniša je u mnogim intervjuima govorio o svojoj drugarici Leli Vranjanki, ali obazrivo, znajući da ne želim nikakvo eksponiranje, tako da nikad nije pomenuo nadimak Numerka, koji me je izdvajao od ostalih Leli kojih je Vranje prepuno. Međutim, jednog dana, možda i čitavu deceniju pošto se pesma zavrtela, jedna novinarka došla je kod mene i rekla da zna da sam ja ta lepa Vranjanka iz pesme i da želi da uradi priču sa mnom. To je bio početak, to je bio i kraj, saznalo se, a ja nisam previše uživala u tome. Ne možete da zamislite kako sam se neprijatno osećala kada se negde zapeva ta pesma, a mene pozovu da ustanem, ili se popnem na binu, praćena rečima: "Ovo je ta legendarna Lela Vranjanka, opevana za vek i vekove"... Ne zbog toga što sam nešto glumatala i femkala se, već zato što sam vodila jednostavan, ispunjen i srećan život kojem nije trebala nikakva reklama ni pesma da bi ga učinile ispunjenijim. Međutim, vremenom sam se svikla i na to, pa sad i sama zapevam "Vranjanku" kad se gde povede, mada mi je, priznajem, najomiljenija pesma "Svirajte mi čalgiji", ona predivna setna makedonska, o žalu za mladosti, a samo za njom iskreno žalim — veli, prisećajući se poslednjeg susreta sa Draganom Tokovićem, kada nijedno od njih nije imalo hrabrosti da prizna, odnosno, upita ono drugo pitanje koje će doveka ostati nedorečeno...

■ Šetala sam sa drugaricom Knez Mihailovom ulicom u Beogradu, kada smo iz kafane "Grčka kraljica" začule muziku i odlučile da uđemo. Za klavirom je bio niko drugi do Dragan, pa sam odlučila da mu preko konobara poručim: "Pozdravila te Lela Vranjanka"... Čuvši to, okrenuo se i potražio me pogledom po sali, raširio svoje lepo lice u osmeh i došao za naš sto. Dugo smo razgovarali o svemu osim o pesmi, valjda čekajući da je se onaj drugi dotakne, ali... Nisam ga ništa pitala, nisam ga posle toga nikad više ni videla, mada bih danas sasvim sigurno učinila drugačije — odlutala je pogledom, u kojem istina ima ponajviše od lepote koju je čovek tragične sudbine opevao u nekoliko vanvremesnkih strofa, na nekoliko kafanskih računa...

Ne upitavši ga ništa, Jelena Đorđević učinila je najveću uslugu Leli Vranjanki, jer odgovor bi možda obesmislio sve.

Pesma odavno nije samo njihova, koliko god da njihova nikada i nije bila, već "kafanska liturgija" naraštaja prošlih, sadašnjih i, sasvim sigurno, budućih.

Svih koji su u ime nesrećnih ljubavi makar jednom razbili čašu o kafanski pod, bilo onih izjavljenih kao nekada pred kapijom Hercegovačke 20 u Vranju, bilo prećutanih, kao biografa naših duša - Dragana Tokovića.

Ko nije voleo, taj nije patio. Kome nije došlo da vrisne i zaplače uz Lelu Vranjanku, taj nije ni iskreno voleo, niti iskreno patio.

Mihailo Medenica
Press

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 22:59

Stanisa Stosic - Lela vranjanka

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=hn6Se6PfRao[/youv]

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 23:31

ŠTO SE BORE MISLI MOJE

Najpopularnija od svih postaje još u prvoj polovini XIX veka pesma "Što se bore misli moje", čije autorstvo ni do danas nije definitivno utvrđeno, ali koja je u Beogradu pevana i svirana, iz generacije u generaciju, sve do Drugog svetskog rata, a prenosila se i mnogo dalje od Beograda.

Najraniji podatak o izvođenju te pesme potiče iz 1860 g., kada je Kornelije Stanković na koncertu priređenom 4 aprila u Beču izvodio tu kompoziciju "osobito lepo", ali se ne kaže čija je ("Danica", br. 7, 1860). Kasnije isti časopis ("Danica" od 10/III-26/II donosi vest da je na Slovenskoj besedi u Beču pevao hor "pesmu kneza Mihaila, stavljenu u muziku od našeg Kornelija Stankovića; g-djica Zadrobilkova svirala je na klaviru Stankovičeve varijacije na temu "Što se bore misli moje". Ako prihvatimo tvrđenje izvesnih autora (o čemu će biti docnije reči) da je knez Mihailo pisac stihova, onda bi se moglo pomisliti da je na istom koncertu pesma izvođena i u horu i na klaviru. Međutim, "pesmom kneza Mihaila" nazivana je u narodu pesma "Prag je ovo milog Srpstva", koju je Stanković harmonizirao, a i Kuhač je objavio pod istim naslovom (Kuhač, or. cit., IV, str. 149). Na svojim koncertima u Beogradu 25 maja i 1 juna 1861, prema pisanju lista "Vidovdan" od 27 maja, Stanković je "između ostalih pesama" izvodio "Što se bore..." poznatu kompoziciju našeg mladog kompozitora" (što znači svoju, prim. S. Đ.-K.). "O njezinoj vrednosti suđeno je još kad je izašla, zato nam ostaje da kažemo koju samo za sviranje. Ovu je pesmu naš pijanista propratio sa lakođću i osećanjem, osobito ono na posletku kad u basu svira melodiju vrlo se približuje tonu violončela. Pesma ta na zahtevanje svirana je dva puta, a sviranje je donelo veštaku zaslužen venac od ružica sa trobojnim trakovima."

Da je pisac stihova ove pesme knez Mihailo, tvdi dr. Drag. Stranjaković u svojoj knjizi "Mihailo i Julija" (Beograd 1940, Geca Kon) i navodi da se "u ovo doba, u drugu polovinu 1865 godine stavlja i postanak pesme "Što se bore...", koju je sastavio knez Mihailo i koja je u Beogradu tada mnogo svirana i pevana. Međutim, mi znamo sigurno da je Mihailo tu pesmu napisao mnogo ranije, i da je pevana već 25 februara 1861 godine..." No, mi znamo drugo: da je harmonizaciju ove melodije objavio jos 1850 godine Alojz Kalauz (Što znači da je tekst već tada postojao) u zbirci narodnih srpskih pesama, i da je isti autor istu temu obradio i objavio kasnije sa varijacijama; da je Kornelije Stanković takođe štampao svoje varijacije na istu, narodnu temu 1857 godine.

Sasvim nova verzija, nepotvrđena, jer nije dokumentovana, potiče od Božidara Kovačevića, koji tvrdi da je pisac stihova ove pesme malo poznati vojvođanski pesnik Vasa Nikolić, a da je "odnekud nakalemio na ove stihove neku pozajmljenu melodiju" Alojz Kalauz i da je Stanković izvršio neku "adaptaciju" i "preradu te melodije". (Strazilovo, br. 12, 14. III. 1953). No nijedan od ove dvojice kompozitora nije ni "nakalemljivao" ni "adaptirao" ni "prerađivao" — nego je Kalauz objavio, prvo, samo harmonizaciju za klavir, a zatim su i Stanković i Kalauz objavili "Što se bore..." kao narodne teme sa svojim sopstvenim varijacijama. Jedini zaključak koji se iz svega ovoga može izvesti, u pogledu na melodiju, jeste: da je melodija zbilja anonimna, ali svakako građanskog a ne seoskog porekla, i da su je Kalauz i Stanković, ne razlikujući tada folklorno od gradskog, kao narodnu interpretirali.

STANA ĐURIĆ-KLAJN
nastavlja se

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 23:36

-2-

DVE PESME KNEZA MIHAILA

Pored romanse "Što se bore misli moje", Mihailo Obrenović napisao još dve pesme. Narodnu bajku "Čardak ni na nebu, ni na zemlji", Vuk Karadžić zapisao onako kako je knez Mihailo slušao u detinjstvu od svojih dadilja

UGLAVNOM je nepoznato da je osim popularne komponovane pesme "Što se bore misli moje", knez Mihailo autor i drugih poetskih sastava, koji su prethodili kultnoj romansi i neki čak štampani. Reč je o dve knez Mihailove pesme: "Svetski putnik" i "Molitva kneza srbskog Mihaila na bregu morskom", objavljene 1844. godine u "Srpskom narodnom listu".

Posle svrgavanja s vlasti, 1842. godine, knez Mihailo (1823—1868) živeo je u emigraciji, pretežno u Beču. U to vreme, kao što pokazuju i navedene pesme (verovatno je bilo i drugih njegovih nesačuvanih poetskih pokušaja), ispoljio je afinitet prema književnosti i književnicima, takođe i prema muzici. U Beču je tada živeo i knez Miloš, takođe emigrant, koji je održavao prijateljske odnose s Vukom Karadžićem. Po Miloševoj želji, Vuk je bio Mihailov savetnik i duhovni vaspitač (o čemu svedoči i njihova prepiska). U tom svojstvu su njih dvojica zajedno putovali u Berlin i boravili na obali Severnog mora. Na tom putovanju ispevane su (ili zapisane) i dve navedene kneževe pesme, što potvrđuju sačuvani prepisi kneževog rukopisa ovih pesama. Ispod naslova pesme "Svetski putnik" sa strane je stavljeno: "U Drezdi (Drezdenu) 10. Julija 1844.", a upravo naslov druge pesme upućuje da je ispevana na obali Severnog mora ("na bregu morskom").

Prepis kneževog rukopisa ovih pesama našli smo u rukopisnoj ostavštini Đure Daničića, koja se čuva u Arhivu Jugoslovenske akademije nauka u Zagrebu (Arhiv Jugosl. Akad. sign. 15 7 B). Te prepise, uz kratko pismo Daničiću, poslao je Konstantin (Kosta) Branković, rektor Velike škole i cenzor, na Daničićevo traženje 1862. godine. Daničić je u to vreme bio i učitelj srpskog jezika kneginje Julije Obrenović.

Knežev afinitet za književnost potvrđuje i Vukovo svedočanstvo da je upravo u Berlinu od kneza Mihaila zapisao maštovitu narodnu bajku "Čardak ni na nebu ni na zemlji", onako "kao što je on slušao u detinjstvu od svojih dadilja". Doduše, Vuk je knežev tekst, kao i tekstove drugih kazivača, ne samo opismenio, nego i literarno preradio, sažeo i oplemenio ekspresivnim narodnim jezikom.

Kneževe pesme nastale su u vreme kad i Branko peva u Beču. Međutim, kneževi pokušaji pripadaju, više po duhu nego po jeziku — uglavnom narodnom, predbrankovskoj eposi klasicističko — sentimentalističke poezije, koju predstavljaju J. Subotić, V. Živković, N. Borojević i dr. Čini se da su knezu Mihailu kao ugled poslužile onovremene nacionalno-rodoljubive budnice (Subotićeve pesme) "Srbin", "Srpkinja" i slični sastavi drugih autora.

Pesma "Svetski putnik" ima deset katrenskih strofa (40 stihova) i ispevana je u rimovanim sedmercima. Pesma je dijaloška: jedna strofa sadrži pitanja autoru, a druga odgovore, kao što pokazuju početne dve:

"Stan' putniče tko si ti,
Imaš koga od roda,
Je li živa jošt mati,
tako dičnog poroda?

Srbskog ja sam porekla,
Narod ceo moj je rod,
majka mi je umrla,
No živ mi je jošte Bog..."

U narednim strofama pesnik se žali na svoju prognaničku sudbinu, vajkajući se da će mu grob biti u tuđini, jer je ostao bez svog zavičaja i u završnim stihovima pesme kaže:

"Nisam zemlje gospodar,
Jedno srce ja imam,
Od sirote to je dar"

Pesma "Molitva kneza srbskog"... ispevana je u klasičnom desetercu. Ukupno ima 44 stiha, odnosno, jedanaest katrenskih strofa. Manje je tečna od prethodne i više je natrunjena slovenizmima. I ona sadrži autobiografske elemente kao i prethodna. I u njoj se srbuje, poziva na pravdu: "Pravdu, Bože, jerbo stradam za nju..." Ima i nepravilnih rima; završne strofe pomalo polemički iskazuju i navodno odricanje od vlasti i naglašenije apostrofiraju rodoljubive emocije. Obe pesme su neke vrste elegije, a i lamenti ("Ja sad sedim i plačem na moru") i veoma su politizirane i polemičke, a u drugoj se prečesto traži božja pomoć.

Važno je konstatovati da je knez Mihailo neuporedivo više doprineo srpskoj književnosti i kulturi kao izdašan mecena ljudima od pera nego svojim skromnim poetskim pokušajima. Bio je mecena Vuku, Branku Daničiću, Svetozaru Miletiću, Iliji Vujiću, kompozitorima Alojzu Kalauzu (iz Beča) i Korneliju Stankoviću. Po Vukovom nagovoru pomagao je i slovačke slaviste: P. J. Šafarika i Ljudevita Štura, a i pesnika Đorđa Markovića Kodera, koji je kao poliglota bio prevodilac knezu Milošu, a mladog Mihaila je 1838. učio mačevanju.

U literaturi je dosta pažnje posvećeno pesmi "Što se bore misli moje", čini se više zbog pitke Stankovićeve melodije nego zbog teksta pesme. U mogućnosti smo da saopštimo i nepoznate podatke o njenom stavljanju u note zahvaljujući proučavanju srpske književne periodike u 19. i 20. veku. Iz novosadske "Sedmice" (1855) u rubrici "Književne vesti" doznajemo sledeću novost "Poznati komponista g. Alojzije Kalauz, koji je dosad više srbskih arija u glazbu stavio, izdao je pesmu srbsku: 'Što se bore misli moje' u varijacijama za klavir".

U istom listu (1857) piše: "Ovih dana izašle su u Beču kod Gustava Albrehta dve kompozicije našega komponiste g. Kornelija Stankovića i to: 'Što se bore misli moje' za fortepijano u varijacijama — posvećana Pravoslavnoj opštini pančevačkoj: 'Sremsko kolo' i narodna pesma 'Čija li je taraba?' za fortepijano". Kao što vidimo, bilo je više stavljanja u note ove pesme, i to pre od bečkog kompozitora Kalauza, a zatim od K. Stankovića.

Dragocene su vesti objavljene i u "Prosvetnom glasniku" (1942). U članku Koste P. Manojlovića piše:

"Knez Mihailo je dao Korn. Stankoviću 1.200 groša za putovanje po Srbiji, za beleženje melodija naših narodnih pesama". Navodi se da je istu sumu ranije dao i Alojzu Kalauzu, koji je u Beogradu izdao dve sveske svoje zbirke naših narodnih pesama 1854—1855, dok su mu druge dve sveske ostale u rukopisu kod Društva srpske slovesnosti. Uz navod da je K. S. komponovao pesmu "Što se bore misli moje", sa varijacijama, kaže: "... koju mu je pevao knez Mihailo u dva maha u Beču, u kući trgovca Mojsilovića, i koju je posvetio pančevačkoj opštini." Navodi se i da je K. S. "komponovao srpsku Marseljezu iz 1848, Sterijinu pesmu 'Ustaj, ustaj Srbine', za klavir i posvetio je knezu Mihailu. Pesme: 'Tavna noći' i 'Sećaš li se onog sata' posvetio je kneginji Juliji Obrenović Hunjadi".

MOLITVA

"Na čast carem krune i svetila
Bogatirom korablje i more,
Meni moja Srbija je mila,
Za nju ginem i njene oltare.
SILEN! K svetom prenesi
me kraju
Da t' u rodu ime Tvoje slavim,
Neću prestol, neću zemlje
vladu, Srbstvo milo i Srbiju
tražim."

(Poslednje dve strofe iz pesme "Molitva knjaza srpskog Mihaila na bregu morskom")

ŠTO SE BORE MISLI MOJE

Što se bore misli moje,
Iskustvo mi ćutat' veli,
Bež'te sada vi oboje,
Nek' mi srce govori.
Prvi pogled oka tvoga,
Sjajnom suncu podoban,
Plenio je srce moje,
Učinio robom ga.
Da te ljubim, ah, jedina,
Celom svetu kazaću,
Samo od tebe, ah, premila,
Ovu tajnu sakriću.

Večernje novosti

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 23:43

KNEZ MIHAJLO OBRENOVIC - Sto se bore misli moje

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=AqpNRKQ8tGQ[/youv]

Luna.* · **Poslato:** 14 Dec 2012, 17:53

SA BORIKOM NEMA ŠALE

"Prođoh goru, prođoh drugu i treću, /Kada dođoh u četvrtu borovu, /Al u gori zelen bore listao, /I pod borom posteljica mekana, /Na postelji moja draga zaspala." Predivna ova diva lepotu je stekla naročitu. "Rasla je na bor gledajući, /Šećer jela, šerbet vodu pila, /Šećerli se vodom umivala."

Stan ima u borovu drvetu. Trag njen poznaje se po svežem i lepom mirisu smole. Takav je ostao i u pesmi koja kazuje da je dragi Bog dao nekojem momčetu "zlatne roge" kojima će moći da probode boru koru. Kad je ovaj to učinio u drvetu je vilu pronašao. "Al u boru mlada moma pa zasija kano sunce."

Borika olako daje obećanja, ne smemo se prisegnuti koliko do njih drži. Znamo da se vile na brak moraju prisiliti, a Borika kao da se sama nudi. Po tome je naročita i interesantna. Onom mladiću koji ju je u boru našao veli: "Ne prosi me, ne dadu me, /Ne otimlji, poginućeš: /...Već me mami, ja ću poći."

PROĐOH GORU, PROĐOH DRUGU I TREĆU...

Prođoh goru, prođoh drugu i treću,
Kada dođoh u četvrtu borovu,
Al u gori zelen bore listao,
I pod borom posteljica mekana,
Na postelji moja draga zaspala.
Ne mogoh je od žalosti buditi
Nit je mogoh od radosti ljubiti,
Već se počeh lišćem bogu moliti.

Daj mi bože vihar vjetar od mora
Da odvije jedan listak od bora
Da on padne mojoj dragoj na lice.
Bog mi dade vihar vjetar od mora
Te otpade jedan listak od bora
I on pade mojoj dragoj na lice,
Probudi se mila moja izn’nada.

Ljubismo se grlismo se do zore
Nit je znala moja majka ni njena
Osim jedno vedro nebo nad nama
I mekana posteljica pod nama.

"Kao što je devojačka kletva najljubavnija molitva, čarka il' čara, preteruje, ali se na kraju pretvara u blagoslov, tako i devojačka pretnja, devojačka osveta, razmahuje rukama koje se polako ali nezadrživo savijaju u zagrljaj. To je već posebni vid ljubavne pesme. Naizgled naopak, počinje osvetom i pretvara se u ljubav. Preti kavgom, pokvarom, a vodi pravo na venčanje."

Raša Pavlović — Prođoh goru, prođoh drugu i treću

nastavlja se

Forum Srbija

Svaka pesma ima priču

Ko je OnLine