Izvodjaci duhovne, etno i narodne muzike

Luna.* · **Poslato:** 07 Nov 2012, 18:27

DRAGOSLAV PAVLE AKSENTIJEVIĆ

Dragoslav-Pavle Aksentijević rođen je u Beogradu 1942. Diplomirao je i magistrirao na Likovnoj akademiji u Beogradu. Bavi se drevnom srpskom i vizantijskom crkvenom muzikom. Poje po transkripcijama neumskih zapisa od 12. do 18. veka i po sopstvenim zapisima oslanjajući se na živo usmeno predanje. Nastupa uz bruj (ison) manjeg muškog vokalnog sastava (do 5 članova). Radi beleženja i snimanja napeva preduzimao je brojna putovanja po Grčkoj, Svetoj Gori i Kipru. Nastupao je u zemlji (Beograd, Dubrovnik, Budva, Niš, Negotin itd.) i inostranstvu (Francuska, Austrija, Nemačka, Grčka, zemlje bivšeg SSSR-a, SAD). Septembra 1988. dobio je Prvu nagradu za interpretaciju vizantijskih napeva na Međunarodnom horskom festivalu u Kardici (Grčka), a januara 1990. jedinu nagradu Međunarodnog festivala u Moskvi. Dobitnik je nagrade Fonda za kulturu grada Beograda za 1989, Zlatne medalje Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za 1990, nagrade Radio Insbruka 1990. i Godišnje nagrade UMUS-a 2000. godine.

GRUPA ZAPIS

Godine 2000. Dragoslav-Pavle Aksenitijević, u dogovoru sa četiri mlada muzičara, osniva grupu Zapis da bi se bavili srpskom izvornom narodnom muzikom sačuvanom do današnjih dana u živom usmenom predanju.

Programi grupe sačinjeni su na osnovu melografskih zapisa naših muzikologa sa područja Istočne Srbije, Južne Srbije i Kosmeta.

Već prvim nastupima grupa Zapis izaziva veliko interesovanje u javnosti i dobija izuzetno dobre kritike.

Grupa nastupa u istom sastavu kao i u izvođenju crkvene muzike — ukupno pet izvođača:

DRAGOSLAV-PAVLE AKSENTIJEVIĆ, pojac (solista)
RASTKO AKSENTIJEVIĆ, ison i žičani instrumenti
BOJAN IVKOVIĆ, ison i udaraljke
DAMNJAN AKSENTIJEVIĆ, ison, kanonarh, žičani isntrumenti
SPASOJE TUFEGDŽIĆ, ison, duvački instrumenti

Iz dosadašnjih aktivnosti grupe Zapis izdvajamo sledeće:

— 2000. godine učestvuje u projektu B92 Serbia Sounds Global
— 2001. godine objavljen CD "Popoj mi slugo careva za" PGP
— 2002. godine za RTS snima dve emisije "Popoj mi slugo careva" i "Soko bira"

Grupa Zapis je imala zapažene nastupe u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Trebinju, Banja Luci, Nikšiću, Sen Galemu, Bernu, Cirihu... Za nepune dve godine postojanja grupa je održala preko 40 koncerata, sa više od 30 celovečernjih programa.

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 07 Nov 2012, 18:28

Razgovor sa Pavlom Aksentijevićem o srpskoj tradicionalnoj muzici

SRPSKA MUZIKA JE SAČUVANA

Pavle Aksentijević je jedan od najpoznatijih muzičara u domenu srpske tradicionalne muzike. Decenijama uporno radi na očuvanju tradicije i protivi se inovacijama i novokomponovanim ritmovima koje su nanele neizmerivu štetu ukusu i obrazovanju nekoliko generacija.

Kako ste došli na ideju da se bavite tradicionalnom muzikom?

■ Ta ideja je stara već nekoliko decenija. Ja sam imao prvi značajniji nastup na televiziji pre otprilike trideset godina. Pozvan sam da otpevam nekoliko starih narodnih pesama. Onda sam ja bio isključiv u tome da neću pevati uz orkestar sa harmonikama i ostalim instrumentima, nego sa autentičnim narodnim instrumentima. Mislio sam da će tada krenuti to moje potpuno posvećenje muzici, ali nisam nailazio na neko veliko razumevanje kolega kojima je to bilo dosta strano i apstraktno. I posle je bilo još nekoliko nastupa u tih nekoliko decenija. A onda se dogodilo te 2000. godine da me pozovu da napravim jedan snimak za kompilaciju "Srbija sounds global", bila je u pitanju jedna lepa stara pesma sa Kosmeta. Pitali su me ima li tih pesama još, na šta sam ja odgovorio da ih ima i da je to nepresušan izvor. Onda smo se pripremali za kompakt-disk i krenuli da nabavljamo autentične instrumente na kojima bismo izvodili tu muziku da bismo bili kompletni. Što se tiče izbora pesama, nismo hteli da ponavljamo ono što je već bilo poznato ovde u narodu, nego smo smatrali da treba napraviti izbor pesama. Tako su tu ušle pesme iz istočne Srbije, sa Kosmeta, iz južne Srbije, i tako je nastao prvi kompakt-disk. Potom je usledio i snimak uživo sa koncerta u Sava centru.

Kakav pristup imate izvođenju tradicionalne muzike? Koja je razlika u odnosu na interpretaciju popularne muzike?

■ To je naše nasleđe, arhetip. To je i naša crkvena muzika. To je proisteklo iz istog duha. Muzika je u potpunom saglasju. Popularnu muziku ne bih komentarisao, jer je ne poznajem. Vi znate da je uticaj bio dvosmeran. Evo, daću vam neke primere: Gavra Komadanović, sveštenik, tamo negde krajem XIX i početkom XX veka govori kako mu je mati pred spavanje pevala pesmu "Tri putnika putem putovahu". Na "Gospodi vozzvah" prvoga glasa potpuno je identično. Ima puno takvih primera o kojima je govorio Kornelije Stanković, pa i drugi. Neke narodne pesme je Crkva prihvatala potpisivajući im bogoslužbeni tekst. Neke crkvene pesme dobijale su neke druge tekstove i pevale su se veoma često u narodu. Kako bi rekao pesnik Momčilo Nastasijević, "kao dva zraka iz istog sunca".

Kako nas predstavljate u inostranstvu?

■ Predstavljam se kao neko ko će prikazati deo naše velike kulturne, muzičke baštine. I to je velika odgovornost, da tu muziku predstavimo onako kako mislimo da treba, a sebe kao nastavljače te tradicije koja je duga 2000 godina. U prvim godinama Hrišćanstva je već naznačeno kako tu muziku treba pevati. O tome govori Ignjatije Bogonosac: da treba da postoje dve pevnice i zašto treba da se smenjuju. Kaže: "Čak i ako najbolji pojac peva stalno, prisutne će obuzeti dremež". Dve pevnice se smenjuju pogotovo kada su psalmi u pitanju. Jedan psalamski stih desna pevnica, drugi psalamski stih leva pevnica i tako naizmenično. Dakle, postavljeno je sve u prvim vekovima Hrišćanstva i u saglasju sa učenjem svetih Otaca mi hoćemo da budemo nastavljači te crkvene tradicije i crkvenog pojanja. Što se tiče narodne muzike, tu se ipak konsultujemo sa muzikolozima, a nekada idemo onako intuitivno kada se odlučujemo za neki aranžman, za neki pristup. Ne znam, ne možemo odrediti koliko je ta narodna muzika stara, ali zapisi su tek krenuli da se rade negde polovinom XIX veka: Kornelije Stanković, pa Mokranjac koji odlazi na Kosmet da bi beležio, Vladimir Đorđević, pa njegove sestričine sestre Janković i tako dalje. I mi se oslanjamo na te zapise, naših etnomuzikologa. Što se tiče crkvene muzike, oslanjamo se na te stare rukopise. Skoro smo imali predstavljanje najstarijeg srpskog muzičkog rukopisa. To je rukopis sa kraja XIX veka, što je dokazano na osnovu vodenih znakova i nalazi se na Svetoj Gori, u manastiru Velika lavra, u manastiru Atanasija Velikog. Spremamo se da sa tim materijalom napravimo kompakt-disk. Mi hoćemo da naš pristup bude u skladu sa tradicijom, da je obogatimo, ali ne i da je suštinski menjamo.

Koliko je štete novokomponovana, tzv. turbo-folk muzika nanela ovom narodu?

■ Više puta sam o tome govorio. Jednom čak i u Skupštini, gde sam pustio jednu iransku pesmu u originalu, a onda sam pustio snimak jedne naše pevačice koja peva to isto, u istom tonalitetu, g-mol, na naš tekst. I rekao sam: proces je završen, mi pevamo iransku pesmu i pesmu daleke Indije ili Egipta, pevamo kao naše novokomponovane narodne pesme. Za mene je to tragično. I teško je sad, posle tolikog vremena konzumacije te muzike, tom narodu da dopre do svesti da to nije naše. A samo da im dopre do svesti da to nije naše, mislim da se toliko sve to ne bi primalo. Te pesme je neki centar, neki ljudi koji su to radili komercijalnih razloga, komponovao za narod obamrle svesti. To je muzika koja je agresivna, a i mi smo postali agresivniji slušajući tu muziku. To nije muzika našeg duhovnog bića. To je nešto strano, egzotično, i sad je teško očistiti te stvari i otkloniti tu veliku sramotu.

Ima li nade za preokret kad je muzika u pitanju?

■ Preokret se već događa, ali to je proces. To ne možete prekinuti preko noći nekim dekretom. To ide polako. Snaga te muzike već atrofira, već više nije agresivna toliko. Ne može da ponese toliko kao u svom početku, kada je nadirala na ovaj prostor, kada je potisnula našu autohtonu narodnu muziku. Mada se ta muzika sada i transformiše. Ona više nije čista novokomponovana narodna muzika, prelazi u neku pop muziku, u neku zabavnu muziku. Sad više ni ne razlikujem pevanje folk-zvezda od pevanja pop-pevačica. Oni su se sad približili. Skoro da su identični po zvuku.

Da li je sačuvana srpska narodna muzika?

■ U odnosu na to, srpska muzika je sačuvana. Evo vam primer: gledate na televiziji izvođače izvorne narodne muzike, ljudi koji se time bave snimaju kompakt-diskove. Svako od muzičara ima svoj pristup: neko bi možda dodao i neke klavijature, protiv čega sam i te kako, jer hoću da našu muziku izvodimo na našim instrumentima. Zašto da mi svetu izvozimo sintetički itison, kad možemo da izvozimo pirotske ćilime?

Kako možemo pomoći ljudima na Kosovu i Metohiji?

■ Možemo im pomoći. I ti mali prilozi, ako ih je dosta, znače mnogo. Imate, recimo, određeni broj telefona koji treba da pozovete za pomoć narodu na Kosovu i Metohiji. Često to radim, okrenem taj broj za Kosmet, za mladića obolelog od leukemije, za izgradnju manastirskog konaka... Mislim da je i najmanji prilog dragocen. I ne treba da se takmičimo u tome ko će dati veći prilog, da ne zaboravimo da i taj naš mali prilog znači mnogo. Kako je rekao Vladika Nikolaj u jednom društvu u Americi, kada su ljudi sakupljali priloge i kada se jedan pohvalio da je on dao najviše, vladika mu kaže: "Koliko si dao?". Na šta on odgovori "20000 dolara". Na to mu vladika kaže: "A, bravo! Ali, dao sam više od tebe. Dao sam 20 dolara". "Kako je to više?" pitao je čovek. "Ja sam dao poslednjih 20 dolara" odgovorio je vladika. I u tome je poenta.

Razgovor vodila Violeta Vučetić

Pravoslavlje

Luna.* · **Poslato:** 07 Nov 2012, 18:31

JEDNOSTAVNOST I LEPOTA POJANJA

Dragoslav Pavle Aksentijević (60) diplomirao je i magistrirao na Likovnoj akademiji u Beogradu, a pored slikarstva bavi se i crkvenom i narodnom muzikom — srpskom i vizantijskom. Ovaj autentični tragalac — restaurator i interpretator zvuka srednjovekovnih muzičkih zapisa, u velikoj meri je doprineo očuvanju i predstavljanju srpske i vizantijske muzičke zaostavštine. Dobitnik je brojnih značajnih priznanja kod nas i u svetu, a pre dve godine osnovao je grupu "Zapis", koju čine četiri mlada umetnika: Rastko i Damjan Aksentijević (sinovi), Bojan Ivković i Spasoje Tufegdžić. Svi članovi grupe sviraju na autentičnim narodnim instrumentima. Nakon brojnih nastupa u inostranstvu i širom Srbije i Crne Gore, nedavno su objavili CD pod nazivom "Šareno pile", a sam Pavle Aksentijević kaže da ne može da se seti koji mu je ovo album po redu, sedmi ili osmi...

Ranije ste se obraćali starijoj publici, a sada mlađoj. Namerno ili...

Pavle Aksentijević: Tačno. Sadašnja starija generacija je nekada bila generacija srednjeg doba, a današnja srednja je bila mlađa. Međutim, nadam se da ću za muziku koju izvodim zainteresovati i mladu generaciju, jer pokušavam da ih upoznam sa našim velikim muzičkim blagom. Primećujem da se mladi sve više interesuju i to mi je drago.

Jedno vreme ste bili na "crnoj listi" muzičkih urednika televizijskih stanica. Da li je to sve prevaziđeno?

Pavle Aksentijević: Publici u sali nisam se obraćao punih 12 godina, već sam pevao ljudima koji su se okupljali na ulicama i trgovima i koji su protestvovali zbog nesnosne vlasti. Bio je to mučan period i za mene, kao i za mnoge naše građane.

S obzirom na to da ste slikar, koliko ima dodirnih tačaka vaše pevanje sa likovnom umetnošću?

Pavle Aksentijević: Dosta. I slikarstvom i muzikom obraćam se nekom liku koji je u publici. Za crkvenu pesmu se može reći da je pevana ikona, a za naslikanu ikonu da je raspevana u koloritu. Termini se preklapaju i obe umetnosti proističu kao dva različita zraka, iz istog Sunca.

Da li ste ponosni što su sinovi krenuli vašim stopama?

Pavle Aksentijević: Veoma sam ponosan i nema ničeg podsticajnijeg nego kad sa njima zapevam, jer oni to čine kvalitetno i savršeno.

Šta mislite o našoj turbo folk muzici?

Pavle Aksentijević: To nije naša muzika. To je muzika koja je komponovana za narod ometen u razvoju, tačnije za narod obamrle svesti. Taj zvuk agresivne, tuđe, azijatske muzike, pratio je sve naše poraze i izgleda da je pravljen za narod, da bi ga pripremio za sve loše što nam se događalo.

Vidite li neke svoje naslednike?

Pavle Aksentijević: Srećan sam što ih ima i to u ne malom broju. Tu bih istakao imena kao što su: Nikola Pop Mihajlo, Vlada Jovanović sa svojim horom, otac Kozma Koviljski...

Ranije ste puno više pevali u crkvi, a sada to nije slučaj. Da li je u pitanju nedostatak vremena?

Pavle Aksentijević: Ne. Iskreno da kažem, vremena imam, ali liturgije počinju veoma rano, što meni ne odgovara. Čak sam pokušavao da ubedim neke sveštenike, moje prijatelje, da liturgije počinju kasnije, međutim to mi nije uspelo. Zato sada nastupam u crkvi samo kada su neki veliki praznici.

Hoćete li se vraćati vašoj prvoj ljubavi — slikarstvu?

Pavle Aksentijević: Ne bih se složio da mi je slikarstvo prva ljubav, niti da ću mu se vraćati, jer ja sam neprekidno i slikar i muzičar. Čak više vremena provodim uz štafelaj, a manje na koncertima.

ta mislite o muzici koju izvodi Bilja Krstić?

Pavle Aksentijević: Njena interpretacija je vrlo suptilna, oslonjena na sam izvor, a posebno mi se dopadaju izvanredni spotovi, koji podupiru njenu promociju. Mislim da je nema u dovoljnoj meri, koliko ona zaslužuje. Jedno vreme smo navikli da je često slušamo, a sada se nešto drugo događa — jednostavno je nema. Ko vodi programsku politiku na tim televizijama, teško je uočiti, ali važno je da Bilja Krstić peva iz velike ljubavi i posvećenosti.

Balkan media

Luna.* · **Poslato:** 27 Nov 2012, 21:57

PREDRAG GOJKOVIĆ CUNE

"Kada bi Orfej, sin Boga Apolona i muze Kaliope zapevao, kada bi zazvonila njegova lira, drvece i stenje bi se pomicalo kako bi mu bilo blize, vuk bi lezao pokraj jagnjeta i ganuto ga slusao, jasika ne bi ni list pomakla, u prirodi bi zavladao savrseni sklad i mir." Tako kaze anticki mit o nenadmasnom pevacu, umetniku cudesne nadarenosti — Orfeju.

Ovih nekoliko redova nije slucajno izabrano za pocetak price o Predragu Gojkovicu Cunetu, pevacu orfejevske nadarenosti. Kada bi astrolozi pisali njegovu biografiju, svakako bi znali pod kojom je zvezdom rodjen, kakva ga je to nadprirodna sila obdarila osobinama nedostupnim ne samo obicnom coveku, vec i onima koji su nadareni umentoscu kojoj je Cune posvetio pedeset godina zivota.

Covecji glas je najsavrseniji muzicki instrument, za sada nenadmasan. Lakoca kojom njime vlada Predrag Gojkovic je fascinantna. Podpomognut savrsenom dikcijom poprima milozvucje pred kojim slusalac ne moze ostati ravnodusan. Ustvari on je zarobljen cudesnim osecanjem savrsenstva, koje traje sve dok se pesma ne zavrsi, pa cak i posle toga.

On ume da peva i kad se smeje i kada place i kada se raduje, kao sto je to vesto izvodio u reprezentetivnoj radio-emisiji "Kantoman". Pevao je tako u raznim odajama svog stana bez muzicke pratnje, radi spremanja specijalne emisije, koja je u Monte Karlu, na Evropskom sampionatu najvecih radio stanica Starog kontinenta, osvojila zavidno trece mesto. Prilikom prezentacije, u velikom studiju državne radio stanice Monako, u konkurenciji 26 ozabranih stvaralaca Radio programa Evrope, Cune je jos pre cetvrt veka ostavio iza sebe umetnicka radio-fonska dostignuca zemalja sa znatno bogatijom i duzom tradicijom radija kao sto su: Velika Britanija (BBC), Francuska, Nemacka, Danska, Norveska, Spanija, Finska, Svedska...

Udruzen sa svojim imenjakom Predragom Knezevicem, nekadasnjim voditeljem emisije "Vreme sporta i razonode", autorom originalnih radiofonskih ideja i inicijativa, Cune je tri puta uzimao ucesca na tradicionalnom medjunaradnom festivalu u Monte Karlu i uvek u konacnom plasmanu bio pri samom vrhu. Takodje uspesno reprezentovao je Jugoslaviju na radio-festivalu u Berlinu "Pri futura", emisijom "Covek orkestar". Mnogostrukim umnozavanjem Cunetovog glasa stice se utisak kao da se cuje neki neobicno prijemcivi zvuk kompletnog orkestra!

Sada se vracamo u 1932. godinu. Bila je nedelja 6. novembar. U Kragujevcu je fudbalski ljubimac "Radnicki" igrao protiv madjarskog "Ferencvarosa". Jovan Gojkovic, koji je dosao iz rodnog Kuzmina, funkcioner kragujevackog tima, po zadatku i obavezi nalazio se na stadionu kada mu je u 15.15 minuta sva zadihana babica saopstila da se supruga Radmila porodila i da su dobili sina. Tada je Predrag Gojkovic, kako se to obicno kaze — ugledao ovaj svet.

Majstor Jova je bio ugledni frizer, kako za gopsodu tako i za dame. Imao je dva segrta i dvojicu kalfa. A kako je po tadasnjim pravilima morao ne samo da ih placa, vec i hrani, ceo teret je padao na domacicu kuce. Posle 13 meseci Predrag je dobio i sestru Anku, pa je majka Rosa, kako su je zvali od milja, imala pune ruke posla. Svezala bi kolevku za jednu nogu i ljuljala dete, kako bi joj ruke bile slobodne za ostale kucne poslove, i pevala, pevala, pevala... Tako je maleni Cune slusao i ucio prve pesme. Najpre melodiju pa tek kasnije tekstove.

Porodica Gojkovic se 1936. godine seli u Beograd, u ulicu Grcica Milenka, gde postaje vrlo omiljena u kraju. Decak Predrag se vec procuo po lepom pevanju, pa ukoliko bi prosao pored cika Dise kafedzije ili Stojceta pekara, a pritom ne bi skinuo kapu i duboko se poklonio, morao bi za taj cin "nevaspitanja" da na licu mesta otpeva njihove omiljene pesme. Bolje to nego da se pošale majstor Jovanu Gojkovicu, Cunetovom ocu.

To pevanje bila je prva preporuka za solistu hora u skoli "Vojislav Ilic". 1939. godine, kao ucenik prvog razreda gostovao je sa grupom pevaca (devojcica) na skolskom programu Radio Beograda u redakciji Gite-Nusic Predic, u Kolarcevoj zaduzbini. Predrag je imao zadatak da imitira Jovu koji "Ruzu kroz sviralu zove", u istoimenoj narodnoj pesmi. Uspeh je bio fantastican.

Sestoparilsko bombardovanje Beograda 194l.godine iz osnova je promenilo zivot porodice Gojkovic. Snalazili su se kako su znali i umeli, kao uostalom i svi Beogradjani tokom nemacke okupacije. U to vreme Cune je upoznao Aleksandra Trandafilovica, harmonikasa, oca kasnije poznatog Mije Todorovica Krnjevca. Otuda potice prisna veza sa Todorovicima, i veliki deo Mijinog kompozitorskog opusa otpevao je i snimio Cune Gojkovic, kao i uvek na — maestralan nacin.

Posle rata, po zavrsetku male mature 1947. godine, Predrag Gojkovic se nasao na zivotnoj prekretnici. Majka je zelela da bude svestenik ili oficir! Probao je i jedno i drugo i na kraju se skrasio na trgovackoj akademiji. Posle dva zavrsena razreda, zahvaljujuci lepom pevanju, primljen je u hor "Djoka Pavlovic" i postao postanski sluzbenik. Sa Maksom Popovim, vodjom orkestra istog drustva, peva solisticke numere na koncertima sirom zemlje. Medjutim, zahvaljujuci Zarku Milanovicu, pravniku i poznatom muzicaru, koji je imao svoj narodni orkestar, Cune je 1948. godine stigao pred mikrofon Radio Beograda. Za sav nauk o pesmi, dikciji, ponasanju na sceni, najvise ima da zahvali bas Zarku. Drugi nauk stekao je pevajuci po kafanama u Vrscu, Smederevu, Mostaru, Beogradu ("Domovina", "Kalemegdanska terasa", "Bristol"...). U zemunskom hotelu "Central" upoznaje se sa Draganom Tomljenovicem koji ga prima u svoj "Meksikanski trio". Ubrzo, zatim, postaje clan ansambla Milije Spasojevica koji ga vodi u Milano na festival "Sest dana kancona". U veoma jakoj konkurenciji italijanskih, spanskih, francuskih i drugih pevaca, osvaja sjajno drugo mesto sa pesmom "Halisko". To je prvi veliki uspeh Prderaga Gojkovica Cuneta. Od tada krece njegova popularnost koja ide samo uzlaznom linijom. Redjaju se snimci za RadioBeograd sa Dzez orkestrom kojim diriguje Vojislav Simic, Revijskim orkestrom pod upravom Ilije Genica, ali i sa manjim ansamblima. Slede festivali u Beogradu, Opatiji, Zagrebu... Snima za sve jugoslovenske Radio i televizijske stanice. U pitanju su bile iskljucivo zabavne melodije.

Za 8. mart 1961. godine Radio Beograd je uprilicio emisiju posvecenu zenama u kojoj su pevaci zabavnih melodija pevali narodne pesme.Cune je zapevao "Kafu mi draga ispeci", koju je naucio od Nade Mamule. Februara 1962. godine sa orkestrom Zarka Milanovica snimio je "Kafu" na singl-ploci. Vec u maju postala je prva "zlatna ploca", ne samo u Jugoslaviji nego i na Balkanu. Od tog trenutka iz osnova menja repertoar. Sve manje snima zabavne pesme, a sve vise narodne, romanse i starogradske pesme. Slede ponovo festivali, ali ovog puta narodne muzike. Ko i do tada, uglavnom osvaja prve i druge nagrade na "Beogradskom saboru", sarajevskoj "Ilidzi","Kupu pevaca" u Parizu...

Jos jedna godina karakteristicna je za umetnicku karijeru Cuneta. Te 1966. godine odlazi na turneju u Ameriku i tamo ostaje tri godine. Pevao je od jedne do druge obale SAD prosirujuci znatno svoj repertoar, a u predahu nalazi mir u porodicnom krugu kraj supruge Leposave Lepe i kcerki Natase i Katarine.

Po povratku u zemlju ponovo festivali, zatim TV serija "Nase priredbe" u reziji Jovana Ristica, dva igrana filma "I Bog stvori kafansku pevacicu"i "Jagode u grlu", za koji na filmskom festivalu u Nisu dobija glumacku nagradu kao najbolji debitant na filmu.

U opereti "Slepi mis" Johana Strausa, u beogradskom Narodnom pozoristu, Cune peva "Ko lepi san". Sa radio-emisijama Predraga Knezevica ponavlja uspehe na evropskim smotrama najuspesnijih radio-emisija.

Uz Dragana Stojnica, Gertrudu Munitic, Mikija Jevremovica, Cune je bio jedan od najomiljenijih pevaca supruznika Josipa Broza Tita i Jovanke Broz, kojima je na stotine puta godinama pevao na uvce njihove najomiljenije pesme "Kafu" i "Sonju". Aleksandar Leka Rankovic i Koca Popovic uzivali su da im Cune peva na "bis" njegov, takodje mega hit pesmu "Janicar".

Za muzicki arhiv Radio Beograda snimio je preko 1.000 pesama izvorne narodne muzike iz Srbije, ali i meksikanskih i evergrin pesama. Dobio je sve strukovne nagrade i ima najvisi status zasluznog, istaknutog estradnog umetnika. Dobio je Orden zasluga za narod kojim ga je odlikovao drug Tito. I danas zivi u svojoj kuci u beogradskom kraju Zarkovu, koju je napravio sredinom sedamdesetih godina.

Ni pozorisna karijera nije mimoisla Cuneta Gojkovica. U Ateljeu 212 za predstasvu "Sveti Georgije ubiva azdahu" Dusana Kovacevica, muziku je komponovao Voki Kostic, a Cunetu je poverena viseglasna interpretacija bez ijednog instrumenta.

Snimio je na "nosacima zvuka" 52 singl-ploce, vise koktel-albuma , samo nekoliko solistickih albuma, a 1999. goidne diskografka kuca PGP RTS izdala je trostruki CD Cuneta pod nazivom "50 godina sa vama — 50 Years With You", sa 52 raritetne izvorne i nove pesme srpske muzike, sa jedinstvenim snimcima iz fonoteke Radio Beograda. Pored pesme za sva vremena "Kafu mi draga ispeci", nezaboravni su mu hitovi i numere "Janicar", "Sonja", "Dunave, moje more". "Zapevajte pesme stare". "Stani, stani, Ibar, vodo", "Zasto svices tako rano", "Na Moravi vodenica stara", "Moj konjicu, laki, lagani", "Ljubav mi srce mori", "Tuzno vetri gorom viju"... Po mnogima je Cunetova verzija poznate pesme Alekse Santica "Emina", najuspesnija obrada ove prelepe izvorne narodne pesme iz Bosne i Hercegovine.

Radio je u mnogim emisijama na malim ekranima kao soumen, voditelj, a nezaboravan TV tandem su Cune i njegov kolega Predrag Zivkovic Tozovac. Na cuvenim turnejama "Pesma leta", uvek je bio u samom vrhu.

U istoriji YU estrade sigurno ce kao nezaboravan koncert ostati duel, nadpevavanje sa Miletom Bogdanovicem, koji su 1980. godine u beogradskom Domi sindikata (hramu narodne i zabavne muzike) pevali blizu 18 sati, i otpevali zajedno preko 6.000 pesama. Cune je pobedio Mileta, a rekord u broju otpevanih pesama do danas nije oboren, i po svoj prilici skoro i nece biti nadmasen. Cune spada u grupu onih istaknutih estradnih umetnika koji su otpevali ponajvise koncerata u humanitarne svrhe, a u svojim vitrinama ima za svoj humanitarni rad bezbroj plaketa i priznanja Crvenog krsta.

Predrag Gojkovic Cune je nedavno snimio novi album za "Grand produkciju", i trenutno je najproduktivniji pevac i soumen nase narodne muzike i estradne scene. Po svoj prilici, jos dugo cemo slusati Cuneta, jer je njegov zivotni moto: pesnik rece — gde je srece i veselja, pesmu traze, gde je tuga, uz pesmu je blaze.

Balkanmedia,

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 21:26

REKLI SU O PREDRAGU GOJKOVIĆU...

ŽARKO MILANOVIĆ, pravnik i muzičar:
Kada sam u sada već davnoj prošlosti, odlučio da učinim što je potrebno da narodne pesme koje peva Predrag-Cune Gojković zaplivaju i na talasima Radio Beograda, uradio sam to iz dubokog uverenja da Cune u vrlo visokoj meri raspolaže sa sve tri komponente neophodne za ovaj umetnički rad.

Prva od tih komponenti odnosi se na glasovne mogućnosti, koje su kod Cuneta već tada bile sasvim izražene: prijatna, meka, somotasta boja glasa, izvanredna čistoća pevanja, vrlo veliki tonalni disponibilitet, besprekorna ritmička stabilnost, odlično vladanje dinamikom u pevanju i izgovoru teksta vrhunskog kvaliteta.

Drugu komponentu prestavlja, još u vreme Cunetove mladosti, vrlo izražen talenat za našu NARODNU pesmu, i to, kako za onu seosku o našim selima i prelima, livadama i pobrđima, kao i o rekama kraj kojih se igraju vrani konji, tako i za sentimentalnu muziku gradskog karaktera o serenadama, kafanama, propalim ljubavima, besanim noćima i tugovanju za nevernom dragom.

Najzad, treću komponentu predstavljao je Cunetov ogromno veliki radni kapacitet, njegova vrednoća i želja da što više nauči, da prodre i u druge regione muzičkog stvaralaštva i da i tu pokaže ne samo svoj interes, nego i vrlo visoke rezultate svojih pevačkih ostvarenja. Kroz ovu zadnju komponentu, Cune je pokazao i svojstvo univerzalnog umetnika čija zainteresovanost i želja ne poznaju granice država, ni rasa, niti granice široke tematike kojom narodi i pojedinci kroz pesmu ispoljavaju svoju dušu i svoja osecanja tuge, bola, žalosti i radosti.

Posmatrajući rad i delo Predraga-Cuneta Gojkovića iz današnje perspektive i posle ovoliko proteklih godina njegove prisutnosti u najvišim muzičkim institucijama u zemlji i inostranstvu, osećam veliko zadovoljstvo što su se moje predpostavke o Cunetovoj vrednosti pokazale još u ona davna vremena tačnim i opravdanim.

VOISLAV SIMIĆ, kompozitor i dirigent:
Cune je jedna izuzetna ličnost među pevačima svih žanrova od zabavne muzike do opere. On ima izvanredan sluh, možda i najbolji od svih pevača koje znam. Glas mu je i dalje mlad i savršeno vlada njime, kao da je završio najviše vokalne škole, a da ne govorim o ogromnom repertoaru koji verovatno nijedan pevač nema.

Cune je osim toga, izuzetno šarmantan, duhovit i elokvenlan, tako da čini jednog savršenog estradnog umetnika. Dugo godina sam radio sa njim sa velikim zadovoljstvom. Sećam se emisije Radio Beograda "Čovek orkestar" koju je zamislio Predrag Knežević, a za koju sam pisao aranžmane gde je Cune pevao deonice jednu za drugom, koje smo sastavili u celinu, i zvučalo je kao orkestar. To je dokaz zašto članovi žirija u Monte Karlu nisu mogli da veruju da je to uradio samo jedan čovek. To je mogao samo Cune!

Dr. MILOVAN BOJIĆ, profesor Beogradskog univerziteta:
Nije dovoljno pevati, treba pevati na taj način. Ko traži pesmu, ne nalazi. Cune sam biva nađen. On nas budi pesmom i krade ono što mi sanjamo. Biseri njegovog glasa krune se ka dnu naših srca, kao kapi dugo očekivanog tropskog pljuska. Peva posebno, pomišljam da se obraća Bogu.

Njegove pesme imaju dušu bogatu snom, kao što su zimske gore bogate bajkama. Savršenstvo Cunetove pesme krepi, podstiče, Čini nas jačim.

ĐORĐE MARJANOVIĆ, vokalni solista:
Pevač-fenomen. Time je sve rečeno. Naš najbolji interpretator koji se rodio na ovim prostorima. Od prvog dana našeg poznanstva, za 40 godina druženja, u teškim trenucima mog života i pevačke karijere bio mi je oslonac-siguran, provereni drug. Doživljavam ga kao brata.

RADOSLAV GRAJIĆ, kompozitor i urednik u TV Beograd:
CuNe je bio i ostao nesalomivi stub naše popularne muzike. Dugo smo i uspešno sarađivali i uvek sam se divio njegovom beskonačnom dahu i njegovoj ogromnoj muzikalnosti. Imponovala mi je njegova velika žanrovska širina, koju je malo ko od naših vrsnih pevača posedovao. Kao sjajan pevač, imao je i jednu manu! To je bila njegova naglašena profesionalnost, koju ova sredina nažalost ne ume mnogo da ceni.

ŽIKA ŽIVULOVIĆ SERAFIM, novinar i publicista:
Pratim takoreći od početka, uzbudljivu i uspešnu karijeru Cuneta Gojkovića, Njegovog Veličanstva Kralja stare, dobre, srpske narodne pesme, što me ispunjava uvažavanjem i divljenjem njegovoj umetnosti. Njegov sporni, prefinjeni glas, njegova virtuoznost i njegov neodoljivi šarm, čine ga, po mojoj skromnoj oceni, zasebnim poglavljem na našoj estradnoj sceni.

MERIMA NJEGOMIR, vokalni solista:
Jedan od najvećih kompimenata koji sam dobila na početku svoje pevačke karijere od Predraga Živkovica-Tozovca je bio da sam ženski Cune! Imala sam sreću da kasnije nastupam sa Cunetom, da postanemo dobre kolege i još bolji prijatelji. Pedeset godina umetničkog rada odnosno pevanja govori o neponovljivosti njegovog glasa i njegove muzikalnosti. Želim mu još puno jubileja i ovakvih albuma.
S poštovanjem — Merima.

PREDRAG KNJEŽEVIĆ, novinar:
Ako bismo u diskotekama i fonotekama, odnosno tonskim arhivima najvećih radio stanica razvijenih zemalja sveta tražili neki od tonskih snimaka jugoslovenskog pevača i pevačice, uključujući interpretatore narodnog i zabavnog melosa predhodne Jugoslavije, verovatno je da bismo našli dva do tri snimka ukupno. Ali, među njima bi bio samo jedan vokalni solista koji je nezaobilazan ne samo zbog toga što na koncertnim podijumima već decenijama uzbuđuje auditorijum, nego zato što su ta dela pravi muzički rariteti vrsnog reprezentivca. Predrag-Cune Gojković je odavno afirmisan kao pevač izvanredne širine, neobično izraženog sluha i muzikalnosti uopšte, ali je pored toga i glumac kao da je po profesiji dramski umetnik. Taj nadareni muzičar suprotnog karaktera, da sa lakoćom prenosi slušaoca iz jedne atmosfere u drugu, maestralno, i to iskljušivo zvukom, a ne gestikulacijom i drugim izražajnim sredstvima.

JOVAN RISTIĆ, reditelj:
Imao sam sreću da radim sa Cunetom i da pored njega učim kako se neguje muzička tradicija i kako se u svetu estrade ostaje pola veka u vrhu na najdostojanstveniji način. Za sve što je uradio za kulturu i baštinu našeg naroda, jedno veliko hvala gospodinu Predragu Gojkoviću-Cunetu.

OLIVER NJEGO, prvak beogradske opere:
Da nisam, kao dete, čuo Cuneta Gojkovića možda se uopšte ne bih bavio pevanjem. On je "kriv" što sam se opredelio za profesiju pevača. Slušajući njegovo pevanje shvatio sam da je pored neophodne muzikalnosti veoma važan i osećaj za frazu, koju on poseduje.

Imitirajući njega postao sam ovo što jesam. Moram priznati, da sam još uvek "ljubomoran", kako on, po mom mišljenju, to nedostižno radi.

VOJISLAV VOKI KOSTIĆ, kompozitor:
Kada čujem Cunetov glas, setim se reči moga oca: "Ovaj umetnik ima svetu vatru". Cuneta je "sveta vatra" uvrstila u "veličanstvenog" srpske vokalne muzike.

RADMILA TRIFUNOVIĆ-DIKLIĆ, urednik u muzičkoj redakciji TV Beograd:
Predrag Gojković-Cune, pripada generaciji pevača narodne muzike koja je lepotu i suštinu našeg folklora, posebno srpskog, neposredno upoznavala na nepresušnom izvoru znanja koje su posedovali Vlastimir Pavlović-Carevac, Žarko Milanović, Miodrag Jašarević, Maksa Popov, Đorđe Karaklajić, Duško Radetić i Sava Vukosavljev. U saradnji sa tim umetnicima i njihovim orkestrima, o broju pesama koje je sa njima snimio, dosta je pisano, a bio bi to i veoma dugačak spisak. Gradio je karijeru pažljivim izborom pesama i gotovo enciklopediskim znanjem melodija i tekstova.

Skoro o svakoj njegovoj ploči puno i pohvalno je pisano i govoreno; bilo je bezbroj reportaža intervjua, radio i tv emisija. Kako objasniti Cunetov pedesetogodišnji uspeh skoro podjednak i kod publike i kod kritike? Prvo što pada li oči — njegov veliki snimljeni repertoar — jeste svakako, ali nije glavna preporuka. To bi, u takvom zaključku, moglo da liči na neku "zanatsku" proizvodnju, što apsolutno nije. Veliki vokalni (talenat, čudesna raspevanost glasa, lakoća izvođenja i iskrenost u tumačenju teksta sa puno emocija, to bi moglo da bude objašnjenje pedesetogodišnjeg uspeha Predraga Gojkovića. Možda, još i to što nas Cune pesmom vraća u ono poizmaklo vreme, koje nam se najčešće vraća sa pesmom. Tako se najbrže sreću juče i danas.

Zapisano u vremenu
Predrag Gojković Cune
Set 3 CD
RTS PGP — 1999.

Sigurno je da svaki umetnik može postići više. Možda sam to mogao i ja. Međutim, to bi značilo još više odvajanja od porodičnog života, našta nisam bio spreman. Uspeo sam da uskladim profesiju i porodični život, zbog čega sam veoma ponosan. Zadovoljan sam postignutim. Ali, moj uspeh ne bi bio ni toliko veliki, niti bi trajao toliko dugo, da me u tome nisu podržavali i pomagali mnogobrojni muzičari, muzički stručnjaci, novinari, radio i televizijske stanice, moja porodica i naravno publika širom sveta kroz generacije.

Svima, VELIKO HVALA
Vaš Cune
Riznica

Luna.* · **Poslato:** 14 Dec 2012, 18:05

JEDAN ČOVEK CEO ORKESTAR

Za glas Predraga Gojkovića Cuneta kaže se da se rađa jednom u sto godina, ali je on prešao trnovit put dok to nije i dokazao

Predragu Gojkoviću Cunetu kao pevaču hvalospevi nikada nisu nedostajali. Naprotiv. Šumadijski slavuj, Srpski Orfej ili Zlatni vokal 20. veka, samo su neki od komplimenata koji su ga pratili tokom karijere duge šest decenija. Za njegov glas se kaže da se rađa jednom u sto godina. Na zadovoljstvo ljubitelja dobre muzike Cune ovaj natprirodni talenat nije proćerdao na jeftina zadovoljstva, kako su to već umele mnoge njegove kolege, nego je tu svojstvenost usmerio u najlepšem pravcu. Ako je čovečji glas najsavršeniji muzički instrument, onda je prava fascinacija kako ga to Cune koristi. Bez obzira da li peva narodnu pesmu, starogradsku, zabavnu, meksičku, šlager ili sevdalinku, pred njegovim milozvučjem nema ravnodušnih, a osećaj čudesnog savršenstva potpomognut je besprekornom dikcijom otpevanih stihova.

MUŠTULUK NA UTAKMICI

Bila je nedelja, 6. novembar 1932. godine, kada je u Kragujevcu domaći fudbalski klub Radnički odmeravao snagu sa slavnim mađarskim Ferencvarošem. Na tribinama gradskog stadiona se tada, kao funkcioner kluba, nalazio i berberin Jovan Gojković. On se godinu dana ranije iz rodnog Kuzmina doselio u srce Šumadije, gde je upoznao naočitu Radmilu. Njoj je bilo tek 17 godina kada ju je zaprosio, da bi se s prvim danima njenog punoletstva i venčali. Tek što je počelo drugo poluvreme pomenute utakmice, a zima već nagoveštavala dolazak, babica iz bolnice je uspela da ga pronađe i sva zadihana mu na uvo saopšti da je dobio sina! Usledilo je veliko veselje u kafani, gde je gazda Jovan proslavio rođenje prvog deteta, ali i pobedu svog kluba.

— Otac je bio boem, ali i pravi frizerski majstor, čiji su salon redovno posećivala i gospoda i dame — rado priča Cune. — Ugled i ime je po dolasku u Kragujevac brzo sticao. Imao je u radnji dvojicu šegrta i kalfe. Posao mu je baš išao od ruke, ali je i mnogo toga palo na teret moje majke. Očeva obaveza je bila da plaća osoblje frizeraja, a njena da im priprema obroke. Trinaest meseci posle mog rođenja dobio sam sestru Anku, pa je mama Rosa imala posla preko glave. I sve je stizala! Rođen sam u Kraljevini Jugoslaviji, gde je muzička tradicija bila duga i bogata, pa je bilo prirodno da neko kao što je bila moja majka pevuši i radi u kući po ceo bogovetni dan — objašnjava Cune. — Imala je dobar sluh, koji sam očito od nje nasledio. Bila je prava domaćica, kojoj su red i rad, uz odgajanje dece, bili prioritet. Pedantnost u svakom pogledu. U tom smislu, svaku reč u tekstu pesme je savršeno pravilno izgovarala. A između dve otpevane numere, naginjala se nad kolevkom i govorila: "'Odi da te majka cune!" Ono "cune" je značilo poljubi. Tako sam i dobio nadimak Cune.

Na božje puteve se, kažu razboriti, ne može ničim uticati. Tako se voljom sudbine porodica Gojković nastanila 1963. godine u Beograd. Živeli su u centru grada, u živopisnom kraju ulice Grčića Milenka. Cune, kome je tada bilo četiri godine, ubrzo je postao miljenik čitavog kvarta jer niko kao on nije umeo tako lepo da peva. Povremeno bi taj dar morao da ispoljava po "kazni", što njemu izgleda nije padalo teško.

— Kod kuće sam naučio nešto što se zove domaće vaspitanje, ali sam kao i svaki mališan umeo ponekad da ga zaboravim — priseća se tog svog perioda Cune — Prolaženje ulicom pored čika Diše kafedžije ili pekara Stojčeta bez skidanje kačketa i obraćanja sa "ljubimruke" imalo je svoju cenu! Naime, za taj čin "nevaspitanja" sam morao da im na licu mesta otpevam njihovu omiljenu pesmu! U suprotnom, govorili su mi da će me prijaviti ocu, koji je bio pravedan, ali veoma strog. Kazne se nisam plašio toliko koliko sam voleo da pevam, pa uvek kad mi je bilo do toga, Dišu ili Stojančeta namerno ne bi pozdravljao. Oni su to znali, pa su oko toga sa mnom terali šalu.

Ljubi ih majka: Anka i Cune Gojković prvi put pred publikom

Pevanje, s druge strane, kao da je Cunetu bilo životno suđeno. Kada je krenuo u prvi razred Osnovne škole "Vojislav Ilić", učenici su mogli da biraju sekciju koju će pohađati. Na raspolaganju je, između ostalog, bilo crtanje, pisanje, sport, pevanje... Bez obzira što još uvek nije imao punih sedam godina, on je tačno znao šta želi. Otišao je na audiciju za školski hor kod profesora Kostića, koji je bio vidno iznenađen njegovim sluhom. Prvo je Cune otpevao jednu, pa drugu, a zatim treću i četvrtu pesmu, da bi onda učionicom odjeknuo aplauz svih članova komisije. — Bio je to moj prvi zasluženi aplauz koji sam dobio na otvorenoj sceni — naglašava Cune. — Dobijao sam ih u karijeri još hiljadu puta, ali onaj na školskoj audiciji će mi zauvek ostati u sećanju. To je kao prva ljubav koja zaborava nema.

KOD NUŠIĆEVE ĆERKE

Iz tog vremena su dva događaja snažno uticala na dalji Cunetov pevački put. Kao sveži osnovac gostovao je sa grupom devojčica u programu Radio Beograda u Kolarčevoj zadužbini, koji je pripremila redakcija na čijem je čelu bila Gita Nušić-Predić, ćerka srpskog komediografa Branislava Nušića. Njegova rola bila je da imitira Jovu, koji "Ružu kroz svirale zove", u istoimenoj i tada veoma popularnoj narodnoj pesmi. Uspeh je bio iznad svih očekivanja. Nešto kasnije, uz malu pomoć jedne očeve stalne mušterije iz berbernice, koja je kao najveća i najbolja bila izuzetno posećena, postao je član dečjeg hora Radio Beograda, kojim je rukovodila baš Gita Nušić-Predić. Ona se odmah setila nadarenog dočeka iz Kolarca, čijem se dolasku veoma obradovala. Tu je prvi put u duetu i zapevao sa sestrom Ankom, koja je takođe imala divan glas i lep stas. Pevačka nadanja malog Cuneta time nisu presahla.

Ako je prvi razred osnovne škole Predragu Gojkoviću Cunetu ostao u romantičnom sećanju, onda mu je sva lepota koju život donosi nestala u godinama koje su zatim usledile. Drugi svetski rat i strahote koje su došle sa njim raspršili su mnoge njegove nade u do tada ušuškanom detinjstvu. Bajkovit san o zvezdanoj karijeri mu je odjednom nestao pred očima. Gotovo preko noći je gurnut u surovu stvarnost, čije su posledice za celokupno čovečanstvo bile nesagledive.

— Nikada neću zaboraviti taj 6. april 1941. godine, kad su Nemci na Beograd i njegovo goloruko stanovništvo sručili tone bombi. Nemoguće mi je bilo da shvatim suštinu rata i demonstraciju sile jer su miljama bili daleko od mog poimanja života kao prirodne pojave. Noć pre napada okupatora iz vazduha pomagao sam ocu u berbernici. Toliko je u salonu bilo ljudi, da je moje prisustvo u radnji bilo neophodno. Sa svim svojim osobljem, otac Jovan nije bio u stanju da sve postigne i usluži. I u ranije sam u sličnim okolnostima rado uskakao u posao. Moje je bilo da mušterijama nanosim penu na lice, a njegovo da je skida — s tugom u glasu seća se Cune.

PRVA ULOGA U HALJINICI
Talas divljenja prema vodviljima ili pozorišnim komadima s pevanjem nisu zaobišla ni malog Predraga Gojkovića.
— Svima je bio cilj da jednom nastupimo u Narodnom pozorištu. Svetla pozornice su me toliko magično privlačile, da mi nimalo nije smetalo što sam na daskama koje život znače debitovao u ulozi devojčice! Predstava se zvala "Prelo na selu" i u njoj je bilo predviđeno da glume osam devojčica. Jedna se, srećom, nije pojavila, pa sam spremno uskočio u kostim jedne Ruže — priča Cune, napominjući da su njegove ambicije od tada, očekivano za dečaka tog doba, počele da rastu.

KOLEVKA NA KANAP
Vredna, marljiva i snalažljiva, majka Radmila je dugačkim kanapom vezala kolevku sa malim Predragom i još manjom Ankom za svoju nogu i tako ih stalno ljuljala. Ruke su joj tada bile slobodne kako bi u isto vreme obavljala poslove u kuhinji. Neprestano je, radeći, pevala, pa je Cune još u kolevci imao prilike da čuje i nauči neke pesme. Prvo melodiju, kasnije i tekst.

Vesti online

Luna.* · **Poslato:** 21 Dec 2012, 10:15

[youv]http://www.youtube.com/watch?v=bKq-zyl6jSw[/youv]

Luna.* · **Poslato:** 02 Jan 2013, 20:55

OD ŠVERCERA DO POŠTARA

U gladnim ratnim godinama bavio se crnom berzom, kasnije upisao Trgovačku akademiju i, dok je majka Rosa želela sinu da bude oficir ili sveštenik, sudbina je Cuneta vodila na treću stranu

Živopisno se Cune seća vremena pred Drugi svetski rat i optimizma kako im se ništa loše ne može dogoditi. Njegovi su jedini u Ulici Grčića Milenka posedovali radio-aparat, pa su se sve komšije sjatile kod njih da čuju najnovije vesti. Neprestano je emitovan govor Petra Drugog Karađorđevića, koji je pokušavao u narod da unese mir i spokojstvo.

— Tog tmurnog aprilskog jutra 1941. godine probudila me je majka Rosa, pošto je trebalo da krenem na pevačku probu. Izvela me je, kao i uvek, na ulicu, kako bi me ispratila. Pogled joj je, dobro sam ga upamtio, delovao zabrinuto. Dok sam bio na putu prema Sokolani, usledila je stravična detonacija. Prvi projektil je pao na zgradu moje osnovne škole "Vojislav Ilić". Ta strahota trajala je dugo, kao da nikada neće prestati. U mom kraju, na Pašinom brdu, pod ruševinama je smrt našla većina ljudi koje sam poznavao. Gotovo da nije bilo kuće u Beogradu bez crnog barjaka.

ŠMEKER KOJI OSVAJA

Kako to inače uvek biva, Drugi svetski rat je ugasio mnoge živote i ljudima doneo nemoć i jad. Tih ratnih godina je bilo samo važno preživeti i opstati. Na muziku i pevanje niko nije pomišljao.

— Bio sam zaustavljen u obrazovanju, životnom napredovanju i učenju pevanja. Umesto da umetnički stasavam, trebalo je prebroditi godine okupacije i ogromne nemaštine. Upustio sam se u šverc. Prodavao sam "na crno" sve i svašta, pošto je trebalo dočekati naredni dan. Najviše sam trgovao brašnom, mašću i duvanom. Od muke sam i propušio. Sve dok u poznim godinama nisam osetio srčane tegobe, cigaretu iz ruke nisam ispuštao — seća se Cune.

Kraj Drugog svetskog rata i slom okupatora svima je doneo olakšanje i radost, ali je potom zavladala velika glad, besposlica i siromaštvo. Bonovi za hranu nisu mogli da ublaže beznađe koje se produbljivalo lošim odnosima među ljudima. Započeli su do tada neviđeni progoni političkih neistomišljenika. Vreme je za svakog postalo krajnje neizvesno i nesigurno. Iz mnogih pravaca u Cunetovom kraju se čuo plač njegovih drugova i drugarica kojima su roditelji odvođeni u nepoznatom pravcu.
A Cune se vratio školi i pevanju. Upisao Osmu mušku gimnaziju na Crvenom krstu. U njoj se družio sa Velimirom - Batom Živojinovićem i Danilom - Batom Stojkovićem, koji će vremenom postati srpske glumačke legende. Na igranke je najčešće išao sa Ružicom Sokić, koja će takođe kasnije biti velika glumica.

Večeri uz šaputanja na uvo su nastavljena na klupama u obližnjem Pionirskom parku. Tu je Cune uz gitaru pevao zaljubljenim parovima koji su se zatim upućivali zagrljeni prema Kalemegdanu. Sa gitarom pod miškom on je tada odlazio — kući! Priznaje da nije bio šmeker i neki prefinjeni osvajač devojačkih srca. Tačnije, nije imao sreće da bude visok, vitak i mišićav, već nizak i zdepast, pa je ubrzo shvatio da devojke ne može da osvoji izgledom i stasom već samo svojim čarobnim glasom.

— Posle velike mature našao sam se na životnoj prekretnici — veli Cune. — Majka Rosa je, razumljivo, težila sigurnosti, pa je zato silno želela da postanem sveštenik ili oficir. Iskreno, mene nije privlačilo ni jedno, ni drugo, ali ni pomišljao nisam da se majčinoj odluci suprotstavim. Oprobao sam se nakratko u obe profesije, ali nije mi zaista nije išlo dobro. Na kraju sam upisao Trgovačku akademiju, koju na žalost, ili na sreću, nikada nisam završio.

Posle samo dva razreda, zahvaljujući glasu i nadahnutoj interpretaciji, kao i preporuci šefa orkestra Radio Beograda Žarka Milanovića i soliste Radio Beograda Miodraga Jovanovića, Cune je primljen u hor KUD "Đoka Pavlović". Bio je to skup odličnih pevača, koji su službom bili vezani za državnu poštu. Cune je, tako, postao solista u horu, ali i radnik u pošti. Time je zadovoljio majčine, ali i svoje ambicije, jer mu se pružala velika prilika da se pevački usavršava.

Pristupanje horu Kulturno-umetničkog društva "Đoka Pavlović" je za Predraga Gojkovića Cuneta bilo pun pogodak. Ne samo da je u Pošti dobijao redovnu platu, jer su svi članovi hora morali da budu i službenici državne pošte, već je sa orkestrom koji je pratio horske pevače i kojim je rukovodio muzički pedagog i učitelj Maksa Popov na koncertima obišao pola tadašnje Jugoslavije. Posle svake priredbe Cune je osećao kako stalno napreduje u pevanju. Šansu da pevački stasava na tim svirkama nije propuštao. Trudio se da ukazano poverenje iskoristi što bolje i da uz Popova što više nauči.

— Nimalo ne potcenjujem ono što se u mojoj karijeri prethodno događalo, ali kada sam 1948. godine stao pred mikrofon Radio Beograda, onda se u mom životu sve promenilo i na pravi način muzički započelo — kaže Cune. — Pevajući narodnu pesmu "Angelina vodu lila, nad vodu se nanela", položio sam još jednu profesionalnu audiciju. Ovoga puta za stalnog pevača u instituciji kakav je tada bio Radio Beograd. Sve mi je od tada krenulo onako kako se samo poželeti može.

PEVAČI ZA NAUK

I u tom Cunetovom radijskom angažmanu, baš kao i onom u horu KUD "Đoka Pavlović", kumovao je šef orkestra Radio Beograda Žarko Milanović, koji je inače po profesiji bio pravnik. Na sva usta ga je nahvalio kod svojih pretpostavljenih, ali je prijemni ispit Cune morao da prođe. Kada je otpevao pesmu "Angelina vodu lila, nad vodu se nanela", u studiju Radio Beograda odjednom je nastao muk. Zbunjenost i nedoumicu da li je uopšte prošao audiciju prekinuo je u jednom trenutku Žarkov glas: "Šta sam vam rekao, mali, bre, opasno peva, biće otkrovenje narodne muzike". Između njih dvojice je posle tog prijemnog ispita nastalo veliko i iskreno prijateljstvo, u kojem je Cune od Žarka za sva vremena naučio kako se pesma pravilno izvodi, akcentuje i ritmički prati, a bitno je popravio i dikciju. Od njega je prihvatio i savete za ponašanje na sceni, čega se Cune uvek, baš kao i danas, rado seća.

— Mnogo toga mogu da zahvalim Žarku Milanoviću, kome nikada dovoljno neću moći da se zahvalim za sve ono što je učinio za početak moje karijere — priznaje Cune. — Bio je to, pre svega, veliki gospodin, koji je muziku imao u malom prstu. Kao violinista delovao je otmeno i sjajno. Još bolje je vodio svoj orkestre, praveći sjajne notne aranžmane. On je dugo oblikovao pravac srpske narodne muzike. Taj njegov rad je, na svu našu sreću, zauvek ostao zabeležen na trajnim snimcima Radio Beograda, audio i CD izdanjima pod nazivom "Za nauk". U folkloru nije bilo tajne za njega. Ušao je u sve pore izvorne i narodne muzike. Uz tog sjajnog čoveka i pedagoga stasali su mnogi veliki pevači. Vasilija Radojčić, Vera Ivković, Dragoslava Genčić, Milan Babić, Anđelka Govedarević, Braća Bajić i moja malenkost su samo neki sa kojima je Žarko radio i pomogao da naprave kvalitetnu i bogatu karijeru — seća se Predrag Gojković.

"RATNI" DRUGOVI
Tokom rada na crnoj berzi sa namirnicama za preprodaju, Cune je upoznao harmonikaša Aleksandra Trandafilovića, čiji će sin Miodrag Todorović Krnjevac imati velikog udela u Cunetovoj karijeri. To poznanstvo će se vremenom pretvoriti u divno prijateljstvo i veliku profesionalnu saradnju. Veći deo Krnjevčevog opusa Cune je pretočio u vrhunsku interpretaciju i pesme za sva vremena.

RUŽA JE BILA NAJLEPŠA
Najbolji provod u Beogradu je bio u "Najlon bašti", gde su mu ponekad dozvoljavali da otpeva ponešto, ističe Cune.
— Posle se išlo u "Lazarac", koje je bilo opasno mesto, jer su se sukobljavali momci nabreklih mišića. Na tom, inače popularnom sastajalištu mladih, stalno su izbijale tuče zbog neke devojke. Ruža Sokić, srećom po mene, nikada nije bila povod tih pesničenja, iako je za mene ona u to vreme bila najlepša devojka u Beogradu.

Vesti online

Forum Srbija

Izvodjaci duhovne, etno i narodne muzike

Ko je OnLine