Život i muzika jednog vremena

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

OD MORAVE DO KOVENTA

Slobodan R. Stefanović, sastavljajući među koricama najveći orkestar na svetu od hiljadu čačanskih muzičara iz svih epoha, objavio je 845 njihovih fotografija, slikajući, usput, dane kojima su pripadali

Čačak — Radmila Bakočević pevala je u "Skali", "Metropolitenu", "Kovent gardenu", "Boljšom teatru", u vodećim operskim kućama Buenos Ajresa, Beča, Pariza, Berlina, Rima, Barselone, Lisabona, Trsta, Napulja, Katanije, Minhena, Palerma, Ženeve i još 120 gradova Evrope, Azije, Afrike, Severne i Južne Amerike.

"Primadona asoluta" i sopran svetske slave zaslužila je posebne stranice u knjizi "Čačanski akordi", kao nekadašnji solista ovdašnjeg "Abraševića". Tu su, evo, pobrojani svi gradovi njene karijere. Autor tek štampanog spomenara u izdanju Narodnog muzeja u Čačku, Slobodan R. Stefanović, sastavio je među koricama najveći orkestar na svetu od hiljadu čačanskih muzičara iz svih epoha, objavio 845 njihovih fotografija slikajući, usput, dane kojima su pripadali.

Tako sada u ovom neobičnom kaleidoskopu borave, pored operske dive, čačanske perjanice rokenrola, Borisav Đorđević i Radomir Mihailović Točak, slavuj iz Mrčajevaca Miroslav Ilić, znani i neznani harmonikaši, trubači, tekstopisci i diskofili, svi zajedno sa kafanskim meraklijama.

Prvi klavir u Čačak donela je Paulina Kren 1887. godine, kad se u ovoj kasabi orila frula a na evropskim dvorovima svirao Štraus. U sledećem veku, ovim moravskim čovečanstvom carevao je treći zvuk, uz strofe iz sveske Obrena Pjevovića (1919—1991) ("Kasnim zrakom sunce polja ljubi, vodenice na Moravi gubi...").

Tako je počelo doba nove narodne muzike i "šumadijske dvojke" čiji je najbolji izdanak bio Dragan Aleksić. Obrenov zemljak iz Mrčajevaca, samouki harmonikaš i kompozitor nanizao je 15 zlatnih i srebrnih ploča za "Diskos" iz Aleksandrovca i 120 singlova za "Jugoton" iz Zagreba. Kad su Zagrepčani došli u Mrčajevce i nagovarali ga da pređe kod njih, nudeći da sam napiše koliko novca traži, Aleksić je odgovorio: "Ne mogu do jeseni, moram da ovršem pšenicu".

Epitaf na spomeniku Aleksiću u Mrčajevcima glasi: "Muzika je iz mog srca ko Morava tiho tekla, što ne stigoh ja da kažem harmoniko ti si rekla". Stihove je smislio Atanasije – Taso Savić, pesnik iz Čačka i tekstopisac koji je sastavio reči za 300 narodnih pesama, među njima i "Svirajte samo za nju" za Tomu Zdravkovića.

Rade Bogićević iz Ježevice kod Čačka, jedan od retkih narodnjaka koji je znao note, načinio je vrstan muzički duet sa životnom saputnicom Bosom Ovukom, Ličankom koju je upoznao u Beogradu. Šezdesetih, sustizali su se njihovi hitovi — "Maramica svilenica", "Sreli smo se bilo je to davno", "Šta ću s tobom toliko nebrojeno dana" — pa fabrika nije stizala da naštampa dovoljno ploča. U izlogu Muzičke kuće na Terazijama 12, u srcu Beograda, jednog dana stajao je natpis: Nema na prodaju ploča dueta Ovuka–Bogićević.

Kafanama oko Čačka gde se slušala živa ćirilica godinama je vladala lepa Mira Šamovka (umetničko), u zbilji Borka Pranjić iz Bosne. I čačanski profesor filosofije, Aleksandar – Lale Jovanović, išao je u krčmu kod "Šora" da gleda i sluša rečenu, pa za knjigu pripoveda da je Mira, jednom prilikom u Lađevcima, čitave večeri pevala za neko šofersko društvo. Oni se pogostili, podnapili i muziku platili pa, odlazeći, zamolili Miru da im otpeva nešto za svoju dušu, a ona pustila glas: "Bez motike i budaka uzeh lovu od ludaka".

Petorica "Bećara" godinama su bili najbolji svatovski orkestar u čačanskom kraju, samo od jedne ženske svadbe u Trbušanima svi su kupili po nov auto, a u jesen 1985. godine svirali su veselja 17 dana bez prekida.

— Tokom karijere uveseljavali smo svirkom ukupno 3,5 miliona ljudi. Od posla smo digli ruke početkom devedesetih kad su na svadbi u Konjevićima jedni gosti tražili četničke a drugi partizanske pesme – priča Mišula Petrović, pevač i harmonikaš u "Bećarima".

U svetu muzike na uvo gospodarili su "Palilulci", učitelja i primaša Bobana Minića. Kad najbolji sportista Srbije u prošlom veku, Dragan Kićanović, dođe u rodni Čačak, Boban odmah počinje uvek istu pesmu — "Dunjo moja, jesen prolazi".

Naročito mesto u ovom muzičkom sveznadaru pripada i braći Radiši i Ratku Teofiloviću, jer dvoglasi koje oni pevaju do njihovog pojavljivanja nisu zabeleženi. Danas su ambasadori drevne srpske muzike, dok njihov stariji brat Nenad, magistar elektronike, živi i radi u "Nokiji" u Finskoj i piše odlične romane.

— Prikupljanju građe i podataka za ovu knjigu posvetio sam pet godina rada — kaže autor Slobodan Stefanović, inače gimnazijski profesor engleskog jezika i kao hobista muzičar, najduže u čačanskim "Kumovima", sa gitarom. Posebno sam se trudio da u knjizi napravim mesto za manje poznata imena. Kako bi se, inače, zapamtilo da je Sreten Gajić Gajo komponovao vrhunsku pesmu "Polomiću čaše od kristala", koju peva Miroslav Ilić.

Sa stranica "Čačanskih akorda" mašu poznata imena i neobični podaci. Odatle se saznaje da postoji ukupno 165 različitih pesama o Moravi a da Miroslav – Mićko Brković, predsednik kompanije "Ratko Mitrović" ima audio snimke 84 pesme iz tog niza. Ili, ko bi pogodio ime autora narodnjaka "Preskočiću tarabu i jarak", u izvođenju Šabana Šaulića? Pesmu je napravio roker iz Čačka Borisav Đorđević Čorba.

Gvozden Otašević
Politika

G o o g l e

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

JEDNA SRPSKA NARODNA IGRA IZ SREMA

U svima krajevima srpskim — veli Milojević (Pesme i običaji I. str. 91) svršava se, počevši od bijele nedjelje pa do Lazarica, jedan pojetičan i živopisan običaj.Čim se smrkne djevojke iz cijelog sela skupe se na nekoliko raskršća. Tu se uvati nekoliko kola, najmanje dva, od kojih je jedno veće, a drugo manje, pjevaju i uz pjesmu igraju idući s desna na lijevo, ili za tokom sunca". . .

O ovakovim vrstama igara, ja nijesam čuo u Srijemu, ali mi je poznata jedna, koja je sa ovima u toliko slična, što se vrši u jedno isto vrijeme, a to me je navelo3 da je opišem.

Kako nastupi časni post, prestaju sve javne igre i zabave. Tada prestaje i skupljanje mladeži na rogljevima i raskršću. Kolo se ne vije, niti se gajdaš čuje, ali mladež u ovim krajevima ipak ima jednu igru, kao jedinu zabavu u to vrijeme.

Igru ovu u raznim mjestima razno nazivaju. Najobičnije joj je ime "Creva", negdje je nazivaju i "Jagodo" — "Prepletanjuške", no ova su joj imena data po pjesmi, koja se u igri pjeva, a svuda se — s malim izmjenama u pjesmi — jednako igra. Evo ovako:

Čim se smrkne, skupe se djevojke iz jednoga sokaka, uhvati jedna drugu za ruke i poredaju se u dugačak lanac. Krajnja djevojka pođe naprijed, a druge sve za njom, te idući ovako pjevaju:

Urodio drenak, Jagodo !
Jagodo, devojko, Jagodo!
Ukraj vinograda, Jagodo!
Jagodo, devojko. Jagodo!
Pod njim mi sedimo Jagodo!
Jagodo, devojko, Jagodo!
I čohu krojimo Jagodo!
Jagodo, devojko, Jagodo!
Al' udari vojska Jagodo!
Jagodo, devojko, Jagodo!
Preko vinograda Jagodo!
Jagodo, devojko, Jagodo!
Iz vojske podviknu Jagodo!
Jagodo, devojko, Jagodo!
Momče neženjeno Jagodo!
Jagodo, devojko, Jagodo!

Dotle pjevaju idući, zatim stanu. Djevojka, koja je kolo vodila, izmakne se malo u stranu te digne onu ruku, kojom se držala za najbližu do nje djevojku tako, da naprave kao kakova vrata. Zatim pjevaju dalje, nastavak započete pjesme:

"Otvori vrata, Jelo!
— A što će vrata, Jelo?
Da prođe vojska, Jelo!
— Čija je vojska Jelo?
Stevana bana, Jelo!
— Šta nosi vojska, Jelo?
Pamuk i svilu, Jelo.1)

Pjevajući to, pošljednja djevojka u lancu, pođe naprijed — sve druge za njom tako, da se lanac predvostruči, te se stane prometati ispod ruku prve djevojke, a tada pjevaju:

Prepletaljuške,
Prepletala se
Belim, zelenim,
Žutim, arazom.2)

I dok to pjevaju, dotle se sve ispromeću. I tako koja je djevojka bila u lancu pošljednja, ta dođe prva i onda ona vodi naprijed i iznova pjevaju "Urodio drenak" i sve tako dalje redom, dok ne dođu do kraja sokaka. Zatim se vraćaju natrag, i tako dokle im je volja.

Pjesmu "Urodio drenak" slušao sam da i ovako pjevaju:

Urodio drenak,
U kraj vinograda,
Urodio, opadao.
Ko će drenak potkupljati ?
Potkupiće lepa Mara.
Ko će Mari pripomoći?
Pripomoć će mlado momče.
Al je momče vragolanče,
Neće drenak da potkuplja,
Već da mladu Maru ljubi.

"Jagodo", i "Jagodo devojko, Jagodo" pripijeva se i ovdje uza svaki stih. No ova pjesma u igri nema nikakve sveze sa daljom pjesmom: "Otvori vrata". S toga ona prva i ako je praznija u toj igri prije ima mjesta, nego li ova.

Momci i mlade ne smiju u ovu igru. Samo smiju gledati, i iz daleka u pjesmi pomagati.3)

Adaševci 1896.
Đorđe P. Radić.

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

O NARODNIM EPSKIM PESMAMA

Najmoćnije sredstvo za širenje srpske državne tradicije bila je narodna epska pesma, koja je po svom duhu i epici proizvod isključivo nemanjićsko-srpske državne kulture. Sa izvanredno bogatim fondom raznovrsnih motiva vešto unesenih u našu prošlost, sa mnogo istoriskih sećanja i saosećanja, snažna, bogata maštom i poletom, sa živom i neposrednom dikcijom, ta je poezija postala neobično popularna po celom slovenskom jugu. Umetnički ona je nesumnjivo najlepši proizvod naše narodne stvaralačke snage i dostojno zamenjuje oskudicu druge književne proizvodnje. Čak je, zato što je duboko rasna i originalna, i nadmašuje. Nju su iseljenici raznosili kao svoje najveće duhovno dobro. Tako je u Slovenačku dopro kult Kraljevića Marka; tako je Dalmacija bila puna pesama o njemu i kosovskim junacima; tako se u Bosni, među katolicima, prepeva motiv o pogibiji Prijezde vojvode i padu Stalaća. U severnoj Dalmaciji uveden je pravi kult Kosova i vezan je čak za jedan njihov istoimeni geografski objekat. Nikola Tomazeo zabeležio je primera radi, u Dalmaciji pesmu o rođenju Kraljevića Marka i o njegovu ocu kralju Vukašinu, a u Bosni je, u jednoj katoličkoj zbirci, očuvana jedna od najizrazitijih varianata Jugovića majke. Na novom području Srbi su nastavili sa daljim razvijanjem te poezije, čiji junaci postaju Zmaj Ognjeni Vuk, Sibinjanin Janko, braća Jakšići, Banović Sekula i mnogi drugi, pa među njima i kralj Matijaš.

Naročito su se u XVI—XVII veku razvile pesme o uskocima i hajducima. Ovi su sami bili glavni nosioci epske pesme, uz slepe guslare. Slaveći prošle junake oni su, u isto vreme, stvarali raspoloženje i za sebe... Vladimir Ćorović "Nove srpske seobe"

*

Ja ne znam šta kome od nas Srba danas kazuje naša narodna epska pesma. Oni koji znaju šta su epovi Ilijada i Odiseja značili starim Grcima, uveren sam da znaju i šta znači naša narodna epika našem narodu. I nikom nije čudno to što je uz epsku pesmu rastao čitav naš svet, očuvavši matično stablo, sa korenovima na polju Kosovu. Tako je bilo sve donedavno; sada je počelo da se suši to naše epsko stablo.

Ne bez jetkosti smemo ustvrditi: od epike ostao je samo narod.

U mojoj familiji glasom epike čuvalo se sećanje na davna vremena, sve do danas, na stari način, uz gusle. Imao sam tu sreću da gledam oca moje majke kako skida gusle sa zida, seda na stolac i uz zapreten žar na ognjištu započinje da gusla. I video sam da to nije bilo puko sećanje, kakvom čovek pribegava iz čiste dokolice, kada razvrstava davne ljude i događaje da bi osvetlio svoje mesto u današnjim, ili da bi otkrio neki drugi smisao prošlosti. To nije bio čas istorije. Tamo negde u Bukovici, u malom selu izraslom između kamena i hrasta, ispod surog Velebita, daleko od svih puteva, izvan vremena, tamo u Severnoj Dalmaciji, to je bilo i nešto mnogo više. U tom samotnom uskočkom kraju, kao istiniti baštinik uskočkih podviga, otac moje majke oživljavao je slike jednog sveta koji je propao u kalendarski neodredljivoj prošlosti. S guslama u krilu postajao je deo one stvarnosti koju nosi epska pesma, i bezrezervno, s punim patosom, on joj se prepuštao. Glasom epske pesme on je žalio i izražavao neki prastari žal nad srpstvom, nad ljudskim udesom. U uskočkoj Dalmaciji bio je to duh Kosova. Tim saznanjem prosvetljen, on od ovog sveta nije imao šta da traži, u njemu je bio tuđin. U ovom svetu on je mogao da znači nešto tek ako bi mu doskočio ili ga nadvladao. Sve ostalo bila je seta. "Boško Desnica i kotarski uskoci"

riznica

Luna.* · **Poslato:** 01 Nov 2012, 20:07

AKADEMIJA ZA SLEPE GUSLARE

Pre nego što je Vuk Karadžić zapisao naše epske pesme, ali i kasnije, srpsku pesničku tradiciju baštinili su i stvarali slepi guslari. U to vreme jedan od guslarskih centara bio je i sremački grad Irig, gde je od 16. do početka 19. veka delovala takozvana Slepačka akademija. Bila je to svojevrsna škola za slepe guslare koji su među sobom govorili tajnim "gegavačkim" jezikom iz kojeg su nam ostale pojedine reči koje i danas koristimo

DOBRA ZARADA

Podaci o ovom delu naše usmene tradicije su oskudni i neprecizni. Ipak, sudeći po raspoloživoj istorijskoj građi, izvesno je da "Slepačka akademija" nije bila organizovana školska institucija, budući da se narodna muzička pedagogija praktično svodila na slušanje i ponavljanje, odnosno svojevrsnu krađu — kad jedan muzičar sluša drugoga, a onda ga oponaša, sve dok tako ne dođe do "konačnog" rezultata.

■ Omiljena mesta guslarskih okupljanja bili su "sajmovi", to jest, crkveni vašari i sabori, pa je razumljivo što je Irig kao ekonomski centar šire oblasti, u blizini fruškogorskih manastira, vremenom postao jedno od glavnih stecišta putujućih narodnih pevača koji su tu dolazili da prezime. Međutim, nema preciznih podataka o tome gde se nalazila "Slepačka akademija". Miodrag Maticki u svojoj knjizi "Jezik srpskog pesništva" navodi da se u jednoj priči pominje podrum ukopan u brdu, a u drugoj zgrada svilare u ulici koja vodi od česme prema Hopovu. Tu stoji da je ta zgrada stradala u požaru, pa su nju i okolne lagume naselili slepi prosjaci koje je, kao i druge siromahe, pomagala opština — kaže dr Dimitrije Golemović, profesor etnomuzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i autor knjige "Pjevanje uz gusle".

Praksa da slepi ljudi uz pomoć muzike zarađuju za život, inače poznata širom sveta, kod nas se ispoljavala kao nešto tradicionalno vredno, o čemu dovoljno govori i primer Filipa Višnjića koji je ispevao epske pesme visoke umetničke vrednosti. Iako im je guslanje bilo jedini način privređivanja, neki slepi narodni pevači, poput Višnjića, svojom umetnošću su zarađivali više i od mnogih "okatih" kolega, te su, zbog relativne imućnosti, važili za poželjne đuvegije!

■ Tada je imućan bio onaj koji nije radio za drugoga. I dok su mnogi ljudi morali da nadniče ili služe po ceo dan za 10 ili 15 dinara, uspešniji profesionalni guslari su zarađivali istu sumu, a često i veću, pevajući po kafanama, saborima ili sličnim mestima. Pri tom su obično plaćali jednog slugu koji je brinuo o njima, a ponekad i dete koje je brinulo o konju i zaprezi, jer su tako putovali. Vremenom je, pak, došlo do gubljenja potrebe za epikom i slepi guslari su od početka 19. veka sve više svedeni na nivo prosjaka. Imali su širok repertoar pesama: od "pravih" epskih, preko balada, do "klanjalica", "pretkućnica" i "blagoslova", što je posebno bilo karakteristično za Srem — objašnjava Golemović, i dodaje da je, uprkos tome što je naziv "Slepačka akademija" omalovažavajući, reč o svojevrsnoj instituciji koja je hvale vredna.

TAJNI JEZIK

O tajnom (šatrovačkom, argou) jeziku slepih guslara prvi je pisao Sima Milutinović Sarajlija u svom kratkom "Primječaniju o Gegavačkom jeziku", objavljenom u Srbskoj novini 1838. godine. Ta Milutinovićeva crtica je ujedno i jedan od najznačajnijih dokaza o postojanju "Slepačke iriške akademije": "U Srijema Irigu, dok je bilo sajmišta slijepacah, zboren je taj jezik; no danas u Bosanskoj Posavini te'liše u Gradačkoj okolini malo tko i okatij, da ga ne zbori. Ja mislim da je ovo, Sokrovište Duha..." veli se, između ostalog, u Primječaniju. Zanimljivo je da se neke reči "gegavačkog", kao što su gotivan (dobar) i keva (majka) i danas koriste, a mnoge su kasnije prikupili i Vuk Karadžić i nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Tasa J. Milenković. Među njima je bilo stranih reči, potpuno novih, ali i starih. Tako je muzikolog Vladimir Karakašević još krajem 19. veka ukazao na staroslovensko značenje reči gege za dvostruke gusle, od koga su posle nastali glagol gegati i imenica gegavac (otuda i izreka "Ideš kao gegavac", to jest kao guslar, slepac).

Rad "Slepačke akademije" i okupljanje slepih guslara u Irigu zabranjeni su carskim reskriptom iz 1780. godine, po tužbi iločkih fratara da "srpski guslari šire pesme u kojima se veličaju srpski junaci u borbi sa Turcima i da ujedno šire šizmu". No, Irig je i nakon ove zabrane ostao središte guslarstva koje su pohodili najpoznatiji epski pevači, poput Toma od Kača i Nedeljka od Lota. U poznijem periodu, "Slepačka akademija" nastavila je sa radom u Slankamenu, u okviru privatne guslarske škole Tome Prelića i Marka Abeka, iz koje su potekli čuveni guslari novijeg vremena: Pera Dmitrov (1852—1926) i Paja Andrić.

■ Pera Dmitrov se smatra poslednjim izdankom iriške "akademije". Rođen je u Irigu kao vanbračno dete, a oslepeo sa nepunih pet godina. Iako slep, Pera je u rodnom gradu pohađao školu s ostalim vršnjacima, da bi potom otišao u Slankamen, "čuvenom guslaru Tomi", gde uči da gusla i peva. Bojeći se konkurencije, Toma ga otpušta. Kasnije je Pera usavršavao svoje guslanje kod Marka Abeka, koji nije bio slep i koji je držao školu guslanja za mlade slepce. Ostao je tu devet godina, a onda se vratio u Irig. Bio je veseo čovek i dobroćudan. Godinama ga je vodio izvesni Radulović koji je bio umno nerazvijen. U starijim godinama kretao se sam, obilazeći manastire po Fruškoj gori — kaže Branislav Jovičić, samostalni knjižničar iz Iriga.

Irižani slepog guslara Peru nisu smatrali običnim prosjakom, već su verovali da u njemu živi izvesni guslarski ponos. Kada je umro, sahranjen je u Irigu o opštinskom trošku. Priča se da su gusle sa dve strune koje su pripadale Peri Dmitrovu čuvane u staroj zgradi iriške Srpske čitaonice koju su Nemci spalili tokom Drugog svetskog rata. Tada je, osim Perinih gusala, izgoreo skoro čitav fond Čitaonice. Sačuvano je samo dvadesetak knjiga koje su se zatekle kod čitalaca.

VEROVANJE U UNUTARNJI VID
U davna vremena slepi guslari bili su izuzetno cenjeni. Veliko poštovanje prema njima gajio je i Vuk Karadžić (najpoznatiji Vukovi guslari bili su slepi: Filip Višnjić, starac Milija...). Osim u Sremu, bilo ih je i u drugim krajevima Vojvodine, kao i u Slavoniji, "Hrvatskoj Krajini", Lici i Dalmaciji, i Karađorđevoj Srbiji. U narodu se verovalo da slepi guslari imaju unutarnji vid, pa su im neki čak zavideli na tome, jer su gubitkom "varljivih očiju" razvili drugo, "pouzdanije" čulo. Ovo je, prema profesoru Dimitriju Golemoviću, možda jedan od razloga što neki guslari žmure dok pevaju.

Blic

Luna.* · **Poslato:** 07 Nov 2012, 18:12

SVETAC ČUVA "ODREŠENI JEZIK"

Ruski konzul Ivan Sergejevič Jastrebov, krajem 19. veka našao se na istočniku srpske narodne poezije (Prizren, Peć, Morava, Debar) i koristeći tu okolnost, u želji da sačuva narodno sećanje ali i potvrdi slovensku vezu svog i srpskog naroda u nastajanju ovih pesama, zapisao je sve ono što do tada nije zabeleženo i to 1886. godine u Petrovgradu objavio pod naslovom "Običaji i pesme turskih Srba" (Srba pod turskom vlašću).

Tragajući i zapisujući "iz usta u pero" Jastrebov je otkrio: da su ovo najstarije srpske narodne pesme od kojih su kasnije, idući prema Savi i Dunavu, nastajale sve verzije, da su u tom trenutku lirske pesme brojnije od epskih, koje su čak prekrivene zaboravom i da su uglavnom sve lirske pesme nastale iz narodnih običaja. U tom času narodne pesme su čuvale srpski narodni duh, pa se zato, pre svega na slavama, govorila i epska pesma "pod zaštitom kućnog sveca".

Vezujući pesme za narodne običaje, Jastrebov nam je ostavio i dragocene opise sačuvanih običaja Srba u južnim predelima nekadašnjeg carstva.

Naše je da prenoseći ove "putne beleške" skrenemo pažnju na bogata srpska nasleđa.

Autentični zapisi ovih pesama u kojima je očuvan jezik poslužili su i tada, a i kasnije da se "razgraniči" srpski i bugarski uticaj na prostorima makedonskog življa, naročito posle Bečkog kongresa.

Narodna nošnja iz Južne Srbije

Zato povodom Jastrebovljevih "putnih beležaka" Vatroslav Jagić zapisuje:

"Na osnovu materijala koji je Jastrebov dao može se videti da u staroj Srbiji, u Kosovom polju, tj. u oblastima iz kojih on pesme navodi, koje su vezane sa geografskim imenom Prizrena ili najuže okoline i Morave, preovlađuje srpski jezik, iako govor pojedinih grupacija pokazuje da su izvesna mesta bulgarizovana. Međutim, u oblasti Debra karakter jezika se približava bugarskom više nego srpskom. Ovo se može ustanoviti u koledarskim pesmama ili lazaricama."

Dok su Bugari svoju propagandu zasnivali na morfologiji reči, Srbi su je zasnivali na izgovoru slova (srpsko ć, a ne bugarsko meko k).

No vratimo se Jastrebovu, koji je pisao: "Moj zadatak je bio postarati se da zapišem pesme sa što većom tačnošću čuvajući akcenat u izgovoru".

Van ove knjige, Jastrebov je u posebnom zborniku štampao 560 pesama, navodeći ih posle svakog iscrpnog prikazivanja pojedinog narodnog običaja.

Verni opisi Jastrebova svedoče o posledicama dugotrajne turske okupacije, odnosno njenog uticaja na narodne običaje Srba. Tako Jastrebov navodi da za vreme slave "gosti sede po turski", žene muslimanskih Srba nose zar, a u pesme je ušao motiv mnogoženstva:

Te uzeja tri neveste:
Jedna da mu kuću mete,
Druga da mu vodu nosi,
Treća da mu ruvo gotovi.

Čest je i motiv prodaje nevesta:

Nekoj ne možet da je docenit.
Za tenka stava deset iljadi,
Za belo liko devet iljadi,
Za crni oči sedom iljadi.
Ili "čuvanje" žena:

I je odnese doma na dvorje.
Si je zagradi v kameni zizdi,
V kameni zizdi, v mramorni porti.

Tu su i otmice i preotimanja nevesta, ali na jednom primeru, (u pesmi "Popović Jovan i Korun razbojnik") Jastrebov ukazuje da "sputana žena", kad joj se pruži prilika, prihvata slobodu i u zamenu za "gospodarev" život. U navedenoj pesmi Jovan sa ženom jaše kroz šumu, pošao je svom ocu, i da ne bi zadremao traži da mu žena peva. Žena ga upozorava da ovuda krstari razbojnik Korun koji je njome hteo da se oženi, pa će je prepoznati i oteti. Jovan i dalje traži pesmu, ali se, kad žena zapeva, dogodi ono što je i naslutila — Korun je čuje, napadne i na smrt rani Jovana. Žena u toj borbi ne pomaže mužu, a kad je on u ropcu zamoli da mu, kad umre, tri dana pali sveću, nevesta odgovara:

"Tak mi Boga, moj gospodare!
Ja si neću sluga da te služam,
Tako saka sveća da ti sveta".
Ja zapali ubava nevesta,
Ščo gorela tri dni i tri noći.

I u ovim pesmama, u ovakvim okolnostima, sačuvan je prkosni narodni duh koji osvajača izvrgava podsmehu. Tako u pesmi iz prizrenskog kraja saznajemo:

Peruniko devojko,
Ne šetaj se po bregu,
Breg se roni, će padneš.
— Ako padnem, da umrem,
Bolje m pasti, umreti,
Da ne uzmem Turčina.
Turčin ide u vojsku,
Ćemer para odnese,
ćemer vaši donese;
Dugu pušku odnese,
Štapetinu donese,
Tunus fesa odnese,
Šapketinu donese.

A sada, ukratko običaji, kako ih je Jastrebov zapisao i neke od pesama koje su se iz njih pevale.

Srpska narodna nošnja
iz okoline Prizrena

U ČIJE SE ZDRAVLJE VINO PIJE

Slava je, među običajima, najznačajnija u ovim krajevima, a Jastrebov je ovako opisuje:

"Kad gosti, razmestivši se za stolom nešto pojedu i ispiju po dve čaše vina, onda glava porodice, koji je bez fesa (hrišćani su skidali fesove samo u crkvi) sve vreme ili stoji pred poznatim gostima, ili ih sa svojim mlađima poslužuje, pali ispred ikona voštanu sveću, tri puta se pokloni i onda uzima veću od one dve čaše s vinom da bi pio u čast slave. Tom prilikom kaže: 'Dobrodošli gosti. Dolazite uvek. Ovu čašu vina ispiću za očevo krsno ime'. Pošto otpije iz čaše mlađi ukućani mu doliju vino. Zatim domaćin nastavi: 'Ovu ću čašu ispiti u ime svete Trojice, da bi poživela nebo i zemlju'. Ispije, a mlađi se staraju da mu u rukama ne bude prazna čaša. Zatim on uzvikuje: 'A ovu čašu pijem u čast slave (sveca) ovoga dana, da bi se on pomolio Bogu za nas!' I otpije vino iz čaše. Potom ostali gosti piju, ustaju sa svojih mesta, skidaju fesove i pevaju tri puta "Gospodi pomiluj", a onda pevaju narodne pesme."

Jastrebov citira pesmu:

U čije se zdravlje vino pije,
Sve mu zdravo i veselo bilo!
Rodila mu se pšenica i vino!
A po kući sva muška dečica
I po trlu sva blizni jaganjca
I u brdo vinova lozica
I po polju klasata pšenica.
Ili se peva:

Ovakome deliji
Čabar vina malo je
Ovakome junaku
Sam kadija konja kove.

Navedene pesme su nastale pri izvođenju određenog obrednog čina (slave), ali ponekad se običaj koristi da se pevaju i druge narodne pesme u trenutku "odrešenog jezika" — pod zaštitom slavljenog sveca. Tada se pevaju i epske pesme. Jastrebov zapisuje:

"Nađe li se među gostima takav koji zna stare, junačke pesme, svi ga usrdno mole da ih peva i slušaju sa velikim zadovoljstvom, zato što su se po gradovima slične pesme počele da zaboravljaju".

Prvi veći izbor grupisanih pesama nalazimo kod običaja koleda. Jastrebov kaže: "Taj se običaj još nije izgubio (u selima Gilanskog okruga), ni po drugim okruzima stare Srbije, ali samo u onim selima gde hrišćani žive složno u masi, ili u većini.

U gilanskim selima to biva ovako: Izaberu se četiri para u svakom selu. jedan od učesnika odeva se u staro podrto odelo, na glavu navlači veliku kapu, a na nju prikačinje ovnov rep. Stavlja bradu i brkove od konjskog repa i kozje dlake. Takvu priliku zovu Dedica. Ostala trojica oblače se u praznična odela, navlače rukavice, a na njih prišivaju praporce".

Koledari obilaze sela i kuće pevajući koledarske pesme, u kojima se uzvik ko, ponegde ponavlja iza svakog stiha:

Svi se sveci, koledo, sbiraše ko.
U Ivana, koledo, knez Ivana ko
Sal ga nema, koledo, svet Nikola ko.

Ime ovog sveca se pominje pošto praznici koleda počinju na Nikoljdan i traju do Bogojavljenja.

Ili pesma koja se peva pri odlasku na koledo:

Ivan ima, koledo, dobri gosti, ko
Dobri gosti, koledo, Rusalije, ko
Dobr su mu, koledo, glas doneli, ko
Ovce mu se, koledo, izjagnjile, ko...

Ko su Rusalije? Jastrebov objašnjava da su to Rusalke — šumske vile koje se pominju i u ruskom narodnom stvaralaštvu. Za to svoje tumačenje on nalazi primer u jednoj drugoj koledarskoj pesmi:

Pa su došli, koledo, Rusalije, ko
Rusalije, koledo, iz Rusije, ko...
U kući gde ima devojke, koledari pevaju:

"Navezi mi, koledo, napiši mi,
Kud da letim, koledo, da se gledam,
Kud da padnem, koledo, da se falim."

Izvesni zaključci o raširenosti "pisanog veza" nisu suvišni. Ili je u pitanju samo pesnička slika?

Posebne koledarske pesme pevaju se u kući sa detetom. Jastrebov još zapisuje:

"U Debarskom okrugu, gde živi slovensko pleme Miaki običaj koleda sastoji se u sledećem: 23. decembra svaka domaćica mesi male kolače različitog oblika. Ti kolačići se zovu 'koledari'. Takođe ona mesi i jedan veliki kolač — okrugli hleb". Isto to rade i žene u selima Đakovskog okruga. One na velikom kolaču izvode figure bikova u plugu, tor s ovcama i pastirom, roj pčela, mladića s devojkom pred sveštenikom. Taj se hleb daje za večerom prema utvrđenim porodičnim običajima.

Domaćice i deca u plemenu Miaki uveče na prvi dan Božića kuvaju pšenicu sa šećerom i pevaju:

"Utre večer bodnik — večer.
Bodni konja na pazara,
Kupi riba i joguli.
Dojdi doma, da je variš.
Srkni riba, ubocaj se.
Pi si vino, veseli se".

Pred Božićnu zoru u okolini Prizrena se peva:

Uzblejala bela ovca.
Pitaše nju njene druge:
Što ni bleješ naša drugo?
— "Kako jadna da ne blejem?
Dok ne mi se ovčar oženija,
Po planine travu pasla,
Pod jeliku plandovala,
Od ka mi se ovčar oženija,
Po topila vodu pila,
Pod tornjeve plandovala,
Zato sam ti uzblejala".
Sjaj crne pređe

U usmenoj poeziji stare Srbije našla se i pečalbarska tema. Jastrebov navodi: "U Debru se sačuvao običaj badnjeg dana. Taj dan u Mijakovu zovu "Bodnik". Po njihovim selima uveče tog dana glavne su domaćice, po svoj prilici zato što su domaćini u to vreme, u više slučajeva, odsutni — na zaradi u dalekim mestima". U pečalbi su. To pokazuju stihovi:

"Crno predem, crno nosim
So uzajam, leb uzajam,
Da ispratim moga brata".

A u Prizrenu se peva:

"Drina voda! ti duboka li si?
Jarko sunce! ti visoko li si?
A moj dragi, na daleko li si?
Prati meni dušu u pamuku
I biserne zube u jabuki,
I desnicu ruku u kagluku".

Dragi dragoj ovako odgovara:

"Draga moja koliko si luda!
Zar se praća duša u pamuku,
I biserni zubi u jabuki,
I desnica ruka u jagluku?"

Jastrebov skreće pažnju na još dva obreda koji prate lirske narodne pesme — lazarice i dodole.

O lazaricama Jastebov piše:

"Taj stari običaj počeo je po mnogim mestima da gubi svoj značaj. To se vidi po tome, što u nekim mestima, kao, na primer, u Gilanskom i Debarskom okrugu, ne tako davno njega su negovali Cigani, a u Prizrenu i Tetovu siromašne srpske devojke. Zbog toga u Gilanskom okrugu nisu ostale lazaričke pesme; u Debarskom i Tetovskom takođe su počeli da ih zaboravljaju. Ako ima mesta gde su se sačuvale, to je u Prizrenskom okrugu, gde taj običaj održavaju samo Srbi — ali siromašni".

Pri pevanju pesama i Lazar i Lazarica su žene, s tom razlikom što je Lazar obučen u muškarca.

U sreskim selima uveče na Lazarevu subotu, skupljaju se devojke u nekoj kući da pevaju lazarice. Celu noć se vesele pevajući, a danju to čine idući od kuće do kuće.

Zanimljiva je pesma o prekoru stolaru:

"Na dan ti je
nadnica
Po dva žuta
dukata
I po treća
talira.
Kamo ti sa šegrti?
Da ti beru alatu,
Da ti liju mistriju".

Ili prekor još neoženjenom momku doraslom za ženidbu:

"Bereš drvo u goru
I devojku na daleku!"

Lazarice nisu poštedele ni Turčina:

"Oj Turčine, yelatine!
Yel ti duša miriše!
Vrana konja igraše,
I na konja kitice
Crna krvca štrcaše,
Bela pena metaše.
Tebe valja večera
Do dva brava pečena."

U ovoj poeziji je često i horsko pevanje. Jastrebov navodi:

"U selima Debarskog okruga neveste se ne pričešćuju do veridbene nedelje. Toga dana, po završetku obreda, neveste ne idu kućama, ostaju pred crkvom stvarajući horove po takvom redu po kakovom su se po starešinstvu udavale." I u Tetovu i okolini zadržao se taj običaj. Naročito u selima gde nema muslimana. "Pesme se ovde ne razlikuju od ranije iznetih, sem nekih varijacija, skraćenja i dodavanja." Horovi su se nadpevavali!

Prvi hor započinje:

"Elate vamo,
devojke more, na naša strana!
Naša strana, devojke more, dva slnca grejet.
Dva slnca grejet, devojke more, dve mesečine!
Vamo imate, devojke more, mladi momčina."

A drugi hor odgovara:

"Ni vi ideme, devojki more, ni ve sakame!
I nam ni grejet, devojki more, dve mesečine.
I mi imame, devojki more, mladi momčina."

I dodolske pesme su čisto obredne. "U vreme suša, po selima stare Srbije nekoliko žena se ukrašavaju granama, idu iz kuće u kuću, pominjući u pesmama iskonskog, postojbinskog boga Dodola. Obično su dodolice Ciganke":

"Da zrosi sitna rosa.
Oj Dodole, mili bože!
Od dva klasa čabar žita,
Oj Dodole, mili bože,
Daj bože, daj!"

I opet jedna izueztnost. Neke su se dodolske pesme "poturčile" zadržavajući srpski napev: "De more Dodole". Jastrebov navodi dve takve pesme iz Prizrena koje pevaju Cigani.

Jastrebov je zapisao više žetelačkih, svatovskih i svadbenih pesama uz napomenu: "Hrišćani i muslimani vode zatvorenički život. U načinu života srpski hrišćani malo se razlikuju od muslimana. I danas još hrišćanke idu ulicama sasvim skrivene, kao i muslimanke."

Pesme uz kolevku su retke. Jastrebov zapaža izraženo sujeverje pri rađanju deteta. Na primer, veruje se da "samo dete sa imenom Stana i Stanko ostaje živo", ili "ako se neprestano rađaju ženska deca, da bi se to prekinulo, zadnjem ženskom detetu daju ime Dosta". Uz kolevku se samo pevuši "bez ikakvog smisla". Ipak u okolini Debra bilo je i dečjih narodnih pesama koje su pevane za vreme Paske.

BILJARSKE PESME NEOBIČNA POJAVA

Posebnu pažnju u ovoj usmenoj narodnoj poeziji privlači jedinstvena vrsta — biljarske pesme. Zapisujući iz Jastrebov napominje:

"Po celoj staroj Srbiji dan Svetog Đorđa ubraja se u najvažnije praznike ne samo pravoslavnih, već i muslimana Srba. I Arnauti ga praznuju. U rano jutro na taj dan prizrenske devojke skupljaju cveće u vrtu ili u šumi. Pritom pevaju pesmu, jedinu koja je ostala od starih biljarskih, kojih je bilo mnogo po rečima staraca."

Pesma glasi:

Smilje brala u gori devojka.
Smilj berući pute pogrešila,
Nagazila ajdučke putine.
Susrete je ajdučki vojvoda.

Devojka od njega traži da je izvede iz gore. Ovaj to učini, dovede je na "studenu vodu" — devojka se umije, a hajduk napije vode:

Sinu lice kao vrućo sunce.
Stade junak da se Bogu moli.
— "Daj mi, Bože, jednu tmnu noćcu
Da obljubim lijepu devojku."

Padne noć i hajduk je ljubio devojku do ponoći, a onda se ona pretvorila u zmiju i obgrlila mu vrat:

"Vodiću te od grada do grada,
Da se čudi malo i veliko,
Da se čudi, ka se sestra ljubi."

Jastrebov ističe da su biljarske pesme brojnije u Debarskom okrugu. Iza svakog stiha one imaju refren: "Biljaro!" Među njima su i deseterački stihovi:

"Teško zemlji kuda vojska prođe
I devojci koja sama dođe!
Prvog dana biće prekorena:
Da si arna, ne bi sama došla."

Ovog puta ne otvaramo riznicu epske narodne poezije ovog našeg specifičnog podneblja. Rećićemo samo da su najbrojnije epske pesme o Kraljeviću Marku i Korunu aramiji. Markov konj u ovim pesmama, ponekad bezimen, ima karakteristično ime Vlkova Večera, uz ona: Grčki konjic ili Šarac.

Izvesno je da smo i u "putnim beleškama" ruskog konzula Jastrebova suočeni s neizmernim bogatstvom našeg narodnog duha, koji je obnavljajući svoju vitalnost na životnom iskustvu, odoleo i najsvirepijim stranim uticajima, čuvajući nam mesto među narodima najviše pesničke kulture.

Srpsko nasleđe

Luna.* · **Poslato:** 27 Nov 2012, 22:40

PRAISKONSKA LJEPOTA SRPSKOG NARODNOG KOLA

Veoma je teško, gotovo nemoguće, sa sigurnošću i tačnošću tvrditi kada se začela prva sočna klica srpskog narodnog kola, ali se sa sigurnošću može reci gdje se ona začela, ispod kakve je kore izbila i kakav je plod na sebi ponijela.

Ova samonikla klica proklijala je još davno iz toplog stvaralačkog nagona bogate narodne duše. Nju je zasigurno iznjedrilo plemenito ljudsko srce kao istinski odušak neke samo njemu znane radosti ili, pak, muke i bola. Iz rascvjetane duševne klice izviće se blagosloven plod maštovite folklorne igre prebogatog igrokaza. Njega će kroz prostore i vremena nositi i čuvati u svome naručju iskonsko estetsko čulo kolektivnog ukusa našeg pretka. Tačnije, nosiće ga ritam mladalačke noge, a čuvace ga ljubav ustreptalog srca. Mladalačko ustreptalo srce i hitra noga, katkad i bosa, a najčešće obuvena u tradicionalno prepoznatljivi srpski opanak, ostaće u divnom spoju i ravnoteži do današnjega dana. Iz toga spoja i sajedinstva pred našim očima se rađa, živi i raste dinamična poskočica kao oživotvorena poezija živoga nepočin-naroda, kao prepoznatljivo obličje duše slavenske, i nacionalne samosvijesti srpske. Ta naša originalna narodna estetika i poetika nosi u sebi veliku ljepotu i dobrotu unutrašnjeg bića, njenu etičku dimenziju kojom se nadmašuje i negira palanački prostakluk, pornografska "kultura" i svako novokomponovano kulturolosko ludilo. Negira ga i poništava folklor svojim maštovitim skladom pokreta, kreativnim i proporcionalnim ritmom, te divnom srazmjerom između tjelesne snage i unutrašnje duševne ljepote.

Ti razigrani folklorni kristali su simboli iskonskog pamćenja i čuvanja našeg davnog kolektivnog iskustva i života. U njihovoj igri brani se od zaborava i smrti krepko moralno jezgro naših otaca i praotaca, divni snovi naših majki i pramajki, njihova stalna i duboka žeđ za slobodom srca i uma, njihove ljubavi i čežnje, prkosi i zanosi.

I kad god smo u srpskom narodnom kolu, mi smo u srpskoj narodnoj kući, ma gdje se to kolo igralo! Mi smo tu u svome najblizem bratstvu i srodstvu, u našoj zimzelenoj magičnoj starini sa koje lišće nikada ne opada. Mi smo tu na istočniku bistre vode koja izvire iz narodne vene i koja svojom svježinom zapljuskuje obale naše nacionalne svijesti. Zapljuskuje ih pitkom melodijom i arabesknom koreografijom ritmickih poruka u kojima se krije praosnova kulture srpskoga naroda. Ispod debele kore staroslavenskog paganstva sikljaju mladice hrišćanske ljubavi, morala i ljepote. U srpskom narodnom kolu trepere damari (kultivisanih pokreta) svih naših predaka. Oni su tu, zajedno sa nama, igraju u nama i mi u njima! U stvari, igraju oni njihovi vjekovni snovi o slobodi, igra ona pusta čežnja da se nadvlada nametnuto im fizičko i kulturno ropstvo; da se zbaci sa sebe siva turska čamotinja i sevdalijski prostakluk! Ali i latinsko licemjerstvo i germanska gvozdena hladnoća. Kroz gusta vremena nadigravao se rumeni srpski opanak sa grubom turskom kondurom, sa lakovanom bečkom čizmom i sa uglančanom cokulom berlinskom. Igrao je, i nadigrao ih svojom moravskom pribranošću, brđanskom ognjevitošću, i prečanskom ljutom doskočicom.

A nadasve svojom čovječnom igrom naši roditelji i praroditelji su se branili, dovijali i čuvali da im maloazijatski čemerni duh ne nagrdi dušu do kraja. Da je u svom čemernom zlu ne rastoči. Da joj slavensko i hrišćansko obličje u tursko turobno ruglo ne pretvori!

Igrali su naši patrijarhalni preci da ih život-krvnik ne obori, kako bi rekao Ivo Andrić. Kako oni tada tako i mi danas. Igramo to naše starinsko kolo ne zato što smo nesavremeni, već zato da pokažemo sebi i drugima da smo ostali duhovno vertikalan narod, ma gdje živjeli pod kapom nebeskom. I da ne priznajemo olako ropsku horizontalu i klečanje pred tuđim kulturama. Mi ih i ne preziremo, ali svoje čuvamo, ili se bar trudimo da ga sačuvamo onako kako ga je Srbin s teškom mukom čuvao u petstogodišnjoj turskoj pomračini i tmusi. I u njoj je Srbin, krišom u potaji, u tamnoj noći, igrao "sitno kaluđerski", "sitno kolo do kola". A poslije "sitnog", kada mu dođe vrijeme, on zaigra, u po bijela dana, i ono najkrupnije, ono grandiozno kolo od čijeg ce se ritma i tutnjave temelji Stambola potresati! I iz toga kola "usta raja ko iz zemlje trava" i nađe sebi pravde Božje, mira i slobode.

Eto, i zato su naša narodna kola, igre i folklor, one zlatne jabuke iz narodne priče, jabuke koje sazrijevaju na razgranatoj voćki sna, ljubavi i mašte. Samo te jabuke nas mogu povezati, združiti i sjediniti sa nama samima, a potom i sa cijelim civilizovanim svijetom. U tom bratskom združenju i zajednižarenju leži skoro sav smisao očuvanja ove naše tradicionalne ljepote, i s ove, i s one strane Atlantika!

Zato ne dopustimo nigdje i nipošto da nam se i ta voćka sasuši i uvene. Jer, ako bi nam se i to, nedaj Bože desilo, onda zbogom srpska pameti i korjenu, a pomozbog bjelosvjetska menažerijo lažna i pomozbog sluđena pomračino malobalkanska!

Dragomir Vukosavljević Vuk
Istočnik

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 21:53

NARODNA KOLA I VESELJA U VLASOTINAČKOM KRAJU

Svako veselje u porodici, selima, završavalo se narodnim kolom. Narodna kola, tada zvana ora, su bila poseban ritual na veseljima; Čačak — stari i novi, Vlasinka, Bela rada, Zavrzlama, Dudavka, U sest, Bugarka, Žikino kolo. Nekada se na svadbama, ispraćajima u vojsku, kracajima, preseljenja u novu kuću, vašarima i saborima na verskim praznicima, igralo i pevalo uz muzičke instrumente: duduk, gajde, tupan, frulu (duduče), harmoniku i pleh muziku sa trubačima.

Svi pečalbari i momci i oženjeni su dolazili kući kako bi se proveselili igrajući narodno kolo uz muziku. Kolo je bilo mesto okupljanja mladih i starih da se gledaju među sobom, da se šale, upoznaju, pa i zavole. Da se devojke vide sa momcima, a mladi naprave važni pred devojkama. Da se osvoji lepa devojka, da se "upeca" lepi momak. Svako selo, svaki deo sela, imalo je svoje mesto za vođenje kola (ora). Niko nije smeo da napusti ili prekine kolo. Desavalo se da je kod zauzimanja mesta i muzike, često izbijala i međusobna tuča između momaka, kako oko vođenja kola tako i zbog devojaka koje se uhvate da igraju do kolovođe-momka.

I danas se u selu Predance i drugim planinskim selima vlasotinačkog kraja, može čuti narodna izreka oko vođenja kola: "Baba davala banku da se uhvati, a dve da se pusti iz kola". Miroslav Mladenović, lokalni etnolog iz Vlasotinca, je kao momak negde sedamdesetih godina, prisustvovao događajima kada se na Petrovdan (12. jula) u selu Lopušnja, Trnovci u Svođu, Sveti Iliji na Čobancu, Svetog Jovana (Sedmi juli) u Zlatićevu, Prvom maju u Dejanu i drugim saborima, igrala sva narodna kola i kako se niko nije smeo se pustiti iz kola kad se uhvati u njega, jer je posle toga obavezna bila tuča.

Lokalni stanovnici takmičili su se čije će kolo biti veće, bolje i među sobom i među selima. U kolu je bio najglavniji onaj na čelu, kolovođa, a na začelju momak ("kec") koji je bio zadužen da se kolo ne kida. Onaj ko je prekidao kolo više nije bio puštan da igra, pa zato niko nije smeo da se pusti dok se kolo ne izigra.

Gospodin Mladenović je zabeležio od starijih ljudi, negde sedamdesetih godina dvadesetog veka, da su se pre Prvog svetskog rata, igrala narodna kola i u samom Vlasotincu, kod "Krsta" za vreme vašara letnjeg Gorešnjaka i jesenjeg Pejčindana i Krstovdana, gde su bile opasne tuče među igračima kolovođa oko devojaka iz različitih sela. Čak su "sevali" i noževi. Igrala se kola na saborima, na verskim praznicima oko crkve kruševačke i konopničke, u selima Kruševica i Konopnica, naročito u vreme letnjih i jesenjih vašara.

Danas, po pričama starijih, mladi ljudi ne obraćaju tome pažnju kao da nema seoskih sabora i vašarskih okupljanja uz narodno kolo. Svi koji su odrasli uz kola, često se žale što mladi nisu prihvatali njihove narodne igre. Ipak, zadnjih godina, narod se ponovo okreće tradiciji. Igra uz narodno kolo, naročito na svadbenim i drugim porodičnim veseljima, a sve je više i folklornih grupa po školama, koje neguju narodne igre uz narodna kola iz svog rodnog vlasotinačkog kraja.

wikipedija

Luna.* · **Poslato:** 02 Jan 2013, 21:22

NARODNA MUZIKA PODRINJA

Knjiga Narodna muzika Podrinja svojevrsna je muzicka monografija Podrinja, predeone celine sastavljene iz dva kraja, sa jedne i sa druge strane reke Drine (severoistocna Bosna i severozapadna Srbija).

Zasnovana je na istrazivanjima u sedamdesetak sela, naseljenih srpskim i muslimanskim stanovnistvom. Ono sto treba posebno istaci je da se verska razlicitost stanovnika Podrinja nije mnogo odrazila na njihovoj tradicionalnoj kulturi koja je, s obzirom na njihovo dinarsko poreklo (doseljenici iz Hercegovine i Crne Gore), u mnogo cemu jednaka, narocito ona u selima. Otuda se kao najcesci i zajednicki oblici narodnog pevanja javljaju oni dvoglasni, sa dominacijom sekundnog sazvuka, i drugim karakteristikama tipicnim za dinarski muzicki stil (potresanje glasom, podizanje intonacije u toku pevanja i dr.). Kod Srba sa desne strane Drine (severozapadna Srbija) javljaju se i oblici novijeg dvoglasnog pevanja (tzv. pevanja na bas), koje je u ove krajeve doslo tek posle drugog svetskog rata, a koje karakterise homofonija izrazena kroz pevanje u paralelnim tercama (sa cistom kvintom u kadenci), ali i prilicno "necista" intonacija koja svedoci o tome da se ovo pevanje nije najbolje "primilo" u Podrinju.

Na planu instrumentalne muzike Srbi su vise vezani za duvacke instrumente: frulu, dvojnice, a od kordofonih, za gusle, uz koje pevaju svoje epske pesme, dok se muslimani muzicki najcesce izrazavaju kroz sargiju (specifican tip tambure), odnosno ansambl sastavljen od sargije i jedne ili dve violine. Kod njih, kao veoma karakteristican, a nesumnjivo nastao kao posledica orijentalnog uticaja, javlja se ansambl sastavljen od dve male zurle — "svirale" i bubnja, kao tipican svadbarski orkestar. Medjutim, ono sto je zanimljivo je da je bez obzira na razlicitost instrumenata koje koriste, i kod Srba i kod muslimana zastupljen isti muzicki stil (zasnovan na sekundnom sazvuku). U Srpskom Podrinju zastupljeno je i muziciranje gudackih ansambala, sa ciganskim sviracima kao svojevrsnim profisionalcima, a ciju svirku je karakterisala specificna "evropska" koncepcija, sa instrumentima "podeljenim" na vodece (melodijske), pratece ("harmonske"), i basove. Takode vezana za grad, ali ne onaj evropski, vec orijentalni je praksa pevanja uz saz, orijentalnu tamburu, uz koju podrinski muslimani uglavnom izvode sevdalinku, baladu orijentalnog porekla, na nacin svojstven toj kulturi, sa razvijenom i bogato ornamentiranom melodikom i dinamikom velikog raspona.

Dr. Dimitrije O. Golemović
riznica

Forum Srbija

Život i muzika jednog vremena

Ko je OnLine