Muzikolozi

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

VLADIMIR R. ĐORĐEVIĆ
PIONIR ETNOMUZIKOLOGIJE U SRBIJI

Brestovac, 2. decembar 1869 — Beograd, 22. jun 1938.

POREKLO. — Po ocu, Vladimir R. Djordjevic bio je poreklom od roda Kasmeraca iz Soko Banje. Njegov pradeda Djordje, po kome su potomci dobili prezime Djordjevic, imao je sina Simu, koji je bio dugogodisnji predsednik opstine u Soko-Banji. Simin sin Radosav svrsio je gimnaziju u sapcu i bogosoviju u Beogradu, kao pitomac svoga brata od tetke, mitropolita Mihaila. Po zavrsenom skolovanju, postavljen je za praktikanta Knjazevackog suda, gde se, posle nekoliko godina, ozenio Jelisavetom, cerkom sudije Stevana Jovanovica. Iz tog braka rodio se u Knjazevcu sin Tihomir, 4. marta 1868. godine, a u brestovcu (Brestovacka Banja) sin Vladimir, 2. decembra 1869. i kci Draga1), 31. decembra 1872. godine. Posle dve godine, svestenik Radosav Djordjevic presao je sa porodicom u Luzane, gde je ostao do smrti. Tu su mu deca provela detinjstvo i mladost o skolskim raspustima. Tu je izgubio najmladjeg sina Borka, koji je bio neobicno darovit, a umro je u petnaestoj godini.

Po majci, Vladimir R. Djordjevic je bio starinom iz Vojvodine. Njegov deda Stevan Jovanovic, ciji je jedan predak bio prvi nas fizicar i knjizevnik Atanasije Stojkovic iz Rume, profesor i rektor Univerziteta u Harkovu i clan raznih ucenih drustava,2) rodio se isto tako u Rumi, gde je svrsio preparandiju. Kada su hteli da ga uzmu u vojsku, koju je trebao da sluzi u Pesti i Becu, Stevan prebegne u Beograd, gde dobije novu sluzbu i ozeni se devojkom Sofijom rodom iz Sombora. Odatle se preseli u Aleksinac pa u Knjazevac, gde je postao sudija. Imali su mnogo dece. Medju njima Aleksa, apelacioni i kasacioni sudija, bio je docnije predsednik vlade, a Dimitrije, prvo profesor u Pozarevcu i Krusevcu, zatim direktor u Kragujevcu. Obojica imaju objavljenih radova iz svojih struka. Cerka Jelisaveta, majka Vladimira Djordjevica, bila je epski tip zene: posle smrti svoga muza popa raje ostala je bez penzije, svoju decu je sama izvela na put, stojicki podnoseci sve teskoce i udare u zivotu.

ŠKOLOVANJE I TOK SLUŽBE. — Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Vladimir R. Đorđević je učio u Aleksincu. Peti i šesti razred gimnazije u Nišu, gde je 1890. godine završio Učiteljsku školu. 23. IX 1890. postavljen je za učitelja osnovne škole u Kulini kod Kruševca. Odatle, na poziv Pevačkog društva "Šumatovac" koje nije imalo horovođu, bude premešten 1892. u Aleksinac. Godine 1893. dobio je odsustvo za Beč radi studija nauke o harmoniji kod profesora Roberta Fuksa na konzervatorijumu. 8. XI. 1894. postaje honorarni učitelj muzike i pevanja u Pirotskoj gimnaziji. God. 1895. dobija ponovo odsustvo za Beč radi studija na konzervatorijumu nauke o kontrapunktu, opet kod profesora Roberta Fuksa. Tamo ostaje dve godine. 1. XI 1897. postavljen je za privremenog učitelja muzike i pevanja u Valjevskoj gimnaziji. 18. IV 1898. položio je ispit za stalnog učitelja muzike i pevanja u Valjevskoj gimnaziji. 16. VIII 1898. premešten je u Vranjsku gimnaziju za učitelja muzike i pevanja. 17. X 1898. premešten je za učitelja muzike i pevanja u Mušku učiteljsku školu u Jagodini. God. 1901. probavio je radi muzičkih studija pola godine u Pragu, gde je privatno učio instrumentiranje kod profesora Šebora. 3. IX 1907. postavljen je ukazom za višeg učitelja veština u Muškoj učiteljskoj školi u Jagodini. Godine 1912. premešten je u Beograd u Treću mušku gimnaziju. 30. X 1919. postavljen je ukazom za profesora Treće beogradskg gimnazije. 2. IX 1924. je penzionisan. Honorarno je predavao teoriju muzike i nauku o harmoniji u Muzičkoj školi "Stanković" God. 1927. izabran je jednoglasno za upravnika Muzeja koji je on osnovao 1925. pri Muzičkom društvu "Stanković". 22. juna 1938. umro je u Beogradu i sahranjen na Novom groblju (parcela br. 2, grobnica 87).

ŽIVOT U MUZICI, ZA MUZIKU I ZA NAROD. Za Vladimira R. Đorđevića može se bez preterivanja reći da je živeo u muzici, za muziku i za narod. U njegovo vreme to je značilo biti borac: za lično muzičko obrazovanje, za opšte muzičko prosvećivanje n za narodno dobro u miru i ratu.

U roditeljskoj kući, još od najranijeg detinjstva, i pored nemaštine, jer se porodica iz zbega posle srpsko turskog rata vratila na zgarište. Đorđević živi u atmosferi ljubavi, sklada, vedrine i muzike. Otac, kao svešteiik, lepo je pevao crkvene melodije, kao Kašmerac i svetovne pesme. I brat Tihomir, a naročito sestra Draga, bili su pevači. Još kao dečko, Vladimir je počeo da svira na violini, prvo na pozajmljenoj, a posle na sopstvenoj, do koje je došao ličnim trudom: nosio je porcije jednom profesoru i od zarađenog novca kupio violinu. To je učinio protivno zabrani svoga oca, koji se bojao da će ga violina odvojiti od učenja.

O raspustu, kad su sva deca bila kod roditelja u Lužanu, bilo je naročito veselo. Davale su se i "priredbe" u dvorištu kod ambara. U korist siromašnog druga Jocića, da bi mu se pomoglo u školovanju, braća Đorđevići, mada i sami u oskudici, priredili su bal u Žitkovcu. Tihomir Đorđević je održao pozdravni govor, Vladimir Đorđević je svirao, a Jocić pevao. Ulaznica — dobrovoljni prilog. Bal je potpuno uspeo. Svi su bili oduševljeni, roditelji presrećni. (Iz rukopisa Sećanja na braću Tihomira, Vladimira i Borka od Drage S. Janković-Đorđević).

Kao đak Učiteljske škole u Nišu, Vladimir Đorđević je bio član orkestra Pevačkog društva "Branko". Dirigovao je Bogomil Svoboda, koji mu je prvi savetovao da se posveti izučavanju muzike. (V. R. Đ. Prilozi biografskom rečniku srpskih muzičara, 1950, SAN, str. 44). Svakako da je i to doprinelo da se Đorđević posveti muzici kojoj je toliko naginjao još od detinjstva.

Ali ne samo da je svirao u orkestru nego je već kao đak učiteljske škole postao horovođa Radničkog pevačkog društva u Nišu.

I za vreme studija na Bečkom konzervatorijumu, on svira uveče u jednom orkestru da bi bratu Tihomiru olakšao izdatke oko svoga školovanja.

Ljubica S. Janković

G o o g l e

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

VLADIMIR R. ĐORĐEVIĆ

DELA: Klavirske kompozicije (većinom plesne). — Muzika za Singspiel Braut muss billig sein (F. Krauss), 1905. — Horske kompozicije: Mešoviti ... horovi (2 sv.), 1904—21; Horovi u 2 i 3 glasa, 1933. Solo-pesme. — Tri pesme prema narodnim crkvenim melodijama, 1903—31.

SPISI: Pitanja za prkupljanje muzičkih običaja u Srba (zajedno sa Božidarom Joksimovićem), kao prilog Karadžiću za 1899; Staro bugarsko crkveno pevanje, Delo, 1905, 2; Nevolje narodne muzike, Nova Evropa, 1922, 3 i 4; Turski elementi u našoj muzici, 1923, 15; O kompozicijama Brankovih pesama,ibid., 1924, 4; Opšta teorija ..., 1924; Skopske gajdardžije i njihovi muzički instrumenti, Glasnik Skopskog naučnog društva, 1926, knj. I, sv. 2; Nekoji dečji narodni muzički instrumenti, Sv. C., I928, 5; Ogled bibliografije srpske narodne muzike, Glasnik Etnološkog muzeja u Beogradu, 1931, knj. 6; Bibliografija radova Josifa Marinkovića, Srpski književni glasnik, I. juni 1931; Prilozi biografskom rečniku srpskih muzičara (uredila S. Đurić-Klajn), I950; Ogled srpske muzičke bibliografije do g. (rukopis). — Đordjevićev obiman rad u oblasti prikupljanja, obrađivanja izdavanja narodnih melodija predstavljaju sledeće zbirke i izdanja: Srpske narodne melodije (Južna Srbija), 1928 (428 melodija); Srpske narodne melodije (Predratna Srbija) 1931 (597 melodija); Srpske narodne melodije za mešoviti prilog Prosvetnom glasniku, 1896; Srpske narodne melodije za mešoviti ili ... hor (8 sv.), 1904—21 (svega 240 melodija); Trente danses serbes za klavir; ... chansons populaires serbes za klavir (glas ad lib.); Trideset i pet srpskih narodnih pesama za klavir (pevanje ad lib.), 1930; Trideset srpskih igara za violinu; Srpske igre za violinu, 1933; Narodne igre za gudački orkestar, 1934.

STRUKTIVNA DELA: Škola za violinu, I sv., 1899; Dueti za 2 violine.

Muz. enciklopedija

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC

Stevan St. Mokranjac je klasik srpske muzike, njena najistaknutija ličnost na prelazu iz XIX u XX vek, protagonista našeg nacionalnog muzičkog smera.

Rodio se 9. januara 1856. u Negotinu. Završivši gimnaziju u Beogradu, upisao se — pod uticajem pozitivističkjih ideja Svetozara Markovića — na Prirodno-matematički odsek Velike škole. Preovladala je, međutim, sklonost prema muzici: još kao gimnazijalac postao je član Beogradskog pevačkog društva. Ovo društvo mu je, videći u njemu potencijalnog naslednika Kornelija Stankovića, omogućilo da 1879. ode na muzičke studije u Minhen, kod J. Rajnbergera. Godine 1883. je zbog jednog incidenta izgubio državnu stipendiju, pa je morao da prekine studije, ali ih je nastavio 1884/85. u Rimu, kod A. Parizotija, a 1885-87. na Konzervatorijumu u Lajpcigu, kod S. Jadasona i K. Rajnekea.

Od tada započinje Mokranjčeva dugogodišnja i mnogostrana delatnost u Beogradu. Već 1884. je afirmisan kao horovođa pevačkog društva "Kornelije Stanković", a od 1887. do kraja života je dirigent Beogradskog pevačkog društva, koje pod njegovim vođstvom dostiže visok umetnički nivo. Sa tim društvom je ostvario mnogobrojne koncertne nastupe i turneje po Srbiji, drugim južnoslovenskim zemljama i stranim državama, našavši se u ulozi svojevrsnog kulturnog ambasadora Srbije (1893 — Dubrovnik, Cetinje; 1894 — Solun, Skoplje, Budimpešta; 1895 — Carigrad. Sofija, Plovdiv; 1896 — Petrograd, Moskva, Kijev; 1899 — Berlin, Drezden, Lajpcig, 1910 —Sarajevo, Split, Cetinje; 1911 — Trst, Rijeka, Zagreb). Povremeno je vodio i druge horove (Tipografsko pevačko društvo "Jakšić", Srpsko-jevrejsko pevačko društvo).

Mokranjčeva je aktivnost višestrana. Godina 1887—1900. radio je kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a od 1901. u Bogosloviji. Pod okriljem Beogradskog pevačkog društva osnovao je 1899, zajedno sa Stanislavom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem, Srpsku muzičku školu u Beogradu (današnju školu "Mokranjac"), prvu stalnu muzičku školu u tadašnjoj Srbiji, čiji je direktor i profesor bio do kraja života Sa F. Melherom, St. Šramom i J. Svobodom utemeljio je prvi gudački kvartet u Srbiji, koji je svojim delovanjem 1889/93. odigrao pionirsku ulogu u negovanju kamernog muziciranja u našoj sredini. Prilikom osnivanja Udruženja srpskih muzičara (1907) izabran je za predsednika. Posebno priznanje mu je odato izborom za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (danas SANU) 1906. godine. Zbog bolesti je od 1912. postepeno napuštao dužnost horovođe Beogradskog pevačkog društva. Smrt ga je zatekla u noći između 29. i 30. septembra 1914. u Skoplju, gde se sa porodicom sklonio kada je izbio Prvi svetski rat.

Sa neznatnim izuzecima (nekoliko solo-pesama, muzika za komad s pevanjem Ivkova slava, pet fuga za gudačke instrumente iz vremena studija), ceo Mokranjčev opus pripada oblasti horske muzike. U svojih petnaest rukoveti stvorio je klasične obrasce umetničke stilizacije narodnog melosa i definitivno učvrstio nacionalni smer u srpskoj muzici. Tipu rukoveti pripadaju i Primorski napjevi, a delimično i obrade mađarskih, turskih, ruskih i rumunskih pesama (neke od ovih nastale povodom inostranih gostovanja Beogradskog pevačkog društva). Manje su značajne njegove kompozicije na tekstove umetničke poezije. Posebno mesto pripada duhovitom horskom skercu Kozar, jednom od njegovih najboljih ostvarenja, koje označava viši stupanj stvaralačke primene folklornih motiva.

Mokranjac je posvetio veliki deo svog stvaralaštva pravoslavnoj duhovnoj muzici, najvećim delom zasnovanoj na tradicionalnim napevima srpskog crkvenog pojanja. Tu se, pre svega, ističe monumentalna Liturgija (Božanstvena služba sv. Jovana Zlatoustog), zatim Opelo, Akatist, Dve pesme na Veliki petak, Tri statije, Tebe Boga hvalim, Veličanije sv. Savi i druga dela koja po svojim kvalitetima stoje ravnopravno sa njegovim najboljim kompozicijama iz oblasti svetovne muzike.

Sa Mokranjčevim kompozitorskim stvaralaštvom u tesnoj je vezi i njegov melografski rad: zapisi narodnih melodija sa Kosova (posmrtno objavljen samo manji deo), zbirka Narodne pesme i igre sa melodijama iz Levča, kao i dve značajne zbirke zapisa crkvenih napeva: Osmoglasnik i Strano pjenije Predgovori za Narodne pesme... iz Levča i Osmoglasnik prve su etnomuzikološke studije u Srbiji.

Šta je to što čini da su Mokranjčeva dela i danas živa i sveža, dok su mnogi drugi srpski kompozitori njegovog vremena već gotovo zaboravljeni? Razlog svakako nije samo u činjenici da se gotovo celokupan njegov opus zasniva na narodnom (odnosno, tradicionalnom duhovnom) melosu, jer tu Mokranjac nije usamljen. Još sredinom XIX veka je Kornelije Stanković proklamovao romantičarsku tezu da srpsku umetničku muziku treba graditi na temeljima srpske narodne muzike. Davorin Jenko, prenevši u Srbiju duh slovenačkog čitalničkog preporoda, trudio se da se srodi sa muzičkim folklorom svoje nove domovine. Josif Marinković — jedini koji se po kompozitorskom formatu može uporediti sa Mokranjcem — obogatio je ovaj nacionalni stil artističkim kvalitetima. Mokranjac je, međutim, dublje od svih njih pronikao u duh narodne melodije, istakavši svojom umetničkom stilizacijom sve one vrednosti koje se kriju u delu anonimnog narodnog stvaraoca. Pouzdanim osećanjem odabirao je iz folklorne riznice ono što je u njoj najvrednije i što najbolje dočarava naše podneblje, duh i život našeg naroda. U tome se sagledavaju elementi realističkog pristupa i svakako da nije slučajno što se početak Mokranjčevog rada vremenski poklapa sa procvatom realizma u srpskoj književnosti. Narodne motive je zaodenuo u ruho čistog, bogatog i zvučnog horskog sloga i probranih harmonija koje izvrsno odgovaraju karakteristikama folklorne melodike, i uokvirio ih u zaokrugljene, doterane muzičko-formalne celine. Tako je "obrađivanje" narodnih melodija postalo ravno originalnom kompozitorskom stvaranju, a Mokranjac je još kroz više decenija bio uzor i polazna tačka svima onima srpskim kompozitorima koji su svoja stremljenja usmeravali ka nacionalnom muzičkom izrazu: od Stanislava Biničkog, Petra Krstića i Isidora Bajića, preko Petra Konjovića, Miloja Milojevića, Stevana Hristića i Koste Manojlovića, do Marka Tajčevića, Milenka Živkovića ili Svetomira Nastasijevića. Takvih kompozitora je bilo i u kasnijim generacijama, a Mokranjčev uticaj nije mimoišao ni pojedine kompozitore nacionalnog smera drugih jugoslovenskih naroda.

Vlastimir Peričić

Luna.* · **Poslato:** 01 Nov 2012, 20:28

STANA ĐURIĆ KLAJN

Stana Đurić-Klajn (nekada poznata kao Ribnikar), muzički kritičar i muzikolog, rođena je 5. maja 1905. godine u Beogradu. Muzičku školu završila je u Beogradu. Studirala je klavir u Parizu (L. Levy), gde je na Sorboni završila i Cours de Civilisation francaise. Od 1929. do 1941. godine nastupala je kao pijanistkinja u Beogradu, Zagrebu i drugim gradovima bivše Jugoslavije. Uređivala je muzičke časopise Zvuk (od 1932. do 1936. i ponovo od 1955) i Muzički glasnik. Zvuk je osnovan 1932. godine u Beogradu, sa ciljem da upozna tadašnju javnost sa najvišim profesionalnim tendencijama i dostignućima u oblasti muzičkog stvaralaštva. Osnovni koncept i programsku orijentaciju Zvuka ustanovila je upravo Stana Ribnikar, tadašnja urednica časopisa.

Bila je profesor muzičke škole "Stanković" i sekretar Muzikološkog instituta Muzičke akademije u Beogradu, saradnik i sekretar Muzikološkog instituta SAN i docent za istoriju jugoslovenske muzike na Muzičkoj akademiji u Beogradu. U svojim studijama i člancima bavila se pretežno istraživanjem izvora za istoriju srpske muzike (Prvi srpski libreto, Vuk Karadžić i srpska muzika, Jovanka Stojković, zaboravljeni srpski muzičar, brojni članci o Korneliju Stankoviću i dr.). Radovi joj se odlikuju jasnoćom izlaganja, ozbiljnošću dokumentacije i svežinom stila. Pisala je takođe muzičke kritike i sarađivala u domaćim i stranim enciklopedijama opšteg i stručnog karaktera.

Umrla je 18. februara 1986. godine u Beogradu.

DELA: Muzika i muzičari, 1956. (izabrani članci i studije); predavanja na međunarodnim muzikološkim kongresima u Beču: Gesellschaftsformen und Musikentwicklung, I951. i Ivan-Mane Jarnović, contemporain de Mozart, 1956. (oba objavljena u kongresnim zbornicima); redakcija i predgovori za Knjigu o muzici P. Konjovića, I947, Priloge biografskom rečniku srpskih muzičara VI. Đordevića, 1950. i Izbor eseja V. Vučkovića, 1955.
Prevodi: K. Nef, Uvod u istoriju muzike, 1937. i A. Solovcov, P. M. Musorgski, 1947.

Za (tek) pola stoleća organizovane, institucionalne naučnoistraživačke delatnosti, tematski i istraživački prioritet srpske muzikologije bili su, razumljivo, domaći kompozitori i njihova ostvarenja.10 Prva istorija srpske muzike metodološki je koncipirana kao istorija muzičke umetnosti, a podaci o muzičkim piscima i tekstovima dati su elementarno, pa i nedovoljno.11 Gotovo nijedan istorijski prikaz srpske muzike ne poklanja posebnu, veću pažnju razvojnim procesima domaće muzikografije.12 Do intenzivnijeg rada na tumačenju i vrednovanju srpske literature o muzici došlo je u dvema poslednjim decenijama prošlog veka.

Najznačajniji doprinos istorijskom istraživanju i proučavanju naše pisane reči o muzici dali su Stana Đurić-Klajn, Roksanda Pejović i Slobodan Turlakov.

Svoje bavljenje domaćom muzikografijom Stana Đurić-Klajn (1909—1986) otpočela je u godinama neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata.13 Najpre se u "Zvuku", muzičkom časopisu čiji je osnivač i urednik bila, javila kao kritički prikazivač tekuće jugoslovenske literature,14 da bi ubrzo istupila i sa svojim prvim prilogom istorijskom proučavanju naše pisane reči o muzici. Naime, iz godine 1940. potiče njen istorijski pregled jugoslovenskih muzičkih časopisa.15 Posle oslobođenja, ona se posvetila sastavljanju studija o srpskim muzičkim piscima — Petru Konjoviću, Vojislavu Vučkoviću i Isidori Sekulić;16 za štampu je priredila izabrane radove Konjovića i Vučkovića.17 Stana Đurić-Klajn je mnogo radila i na polju muzičke leksikografije i objavila, pored ostalog, niz članaka o srpskoj muzičkoj kritici, našim kritičarima, esejistima, muzikolozima i muzičkim časopisima.18 Iz njenog pera potiče prva, do danas jedina, antologija srpskog eseja o muzici.19

Prošlo je dvadeset godina od smrti ovoga pionira srpske muzičke istoriografije. Za to vreme srpska muzikologija objavila je nove činjenice i nova tumačenja iz oblasti istorije domaće kritike i esejistike. Analitička aparatura savremenog muzikologa obogaćena je modernim metodologijama — kako s područja nauke o muzici, tako i iz sfere susednih disciplina. Naučni rad današnjeg tumača nacionalnog muzičkoknjiževnog nasleđa odvija se u društvenopolitičkim okolnostima oslobođenim stega komunističke epohe. Zato ne treba da čudi što se savremeni profesionalni čitalac knjiga i studija Stane Đurić-Klajn neće u svemu složiti sa svojom značajnom prethodnicom. Danas nećemo podržati određene činjenične, metodološke i vrednosne, katkad i ideološki motivisane procene prvog istoričara srpske muzike.

Tako, na primer, pišući o Stanislavu Vinaveru, Stana Đurić-Klajn, između ostaloga, kaže i sledeće: "Ako ostavimo po strani muzičke kritike koje je [Vinaver] između 1925. i 1929. pisao u Vremenu, u kojima se ogledaju čas bizarnost stava, čas neobjašnjivi uzleti oduševljenja, ponekad intuitivno duboko proniknuta ocena, a katkada duhovita dosetka — ostalo što je Vinaver pisao na temu muzike nije obimno...".20 Iako u interpretativnom aspektu objektivna, ocena Stane Đurić-Klajn nije i dovoljno jasna, odnosno potpuna, kada je reč o opsegu Vinaverovog muzičkokritičkog rada. Prema rezultatima novijih istraživanja književnog istoričara Gojka Tešića, jednog od najboljih poznavalaca srpske književnosti prve polovine XX veka, iza Stanislava Vinavera je ostalo preko pet stotina muzičkih kritika.21

Stana Đurić-Klajn na više mesta u svojim radovima odriče Petru Konjoviću svojstva i postupak muzikologa.22 Tačno je da je Konjović, široko obrazovani umetnik — kompozitor, u svojim tekstovima najčešće nastupao sa slobodne pozicije muzičkog esejiste. Ali se time ne može prenebregnuti činjenica da je svojom knjigom o Miloju Milojeviću dao muzičkoistorijsku monografiju. To što Konjović ne raspolaže uvek kompletnim bibliografskim podacima, ili to što piše o svome godinu dana mlađem savremeniku, ne može suštinski uticati na procenu prirode i dometa njegovog metodološkog postupka. Uostalom, i sama Stana Đurić-Klajn je u jednoj kasnijoj prilici dovela u pitanje ove svoje poglede.23

U inače iznijansiranoj i ubedljivoj slici Vojislava Vučkovića kao muzikologa i muzičkog pisca, Stana Đurić-Klajn izašla je i s procenama koje se jedino mogu razumeti kao danak vremenu (1955. godina), ili kao izraz ideoloških naklonosti same autorke. Teško da bi današnji muzikolog, u vezi s Vučkovićevim člankom "Savremena sovjetska muzika", tekstom pisanim s pozicija sovjetskog ideološkog dogmatizma iz tridesetih godina XX veka, mogao usvojiti ocenu Stane Đurić-Klajn: "...studija je pisana sa takvom objektivnošću da joj nije danas potrebno nikakvo korigovanje niti aktuelizovanje".24

Danas se može primetiti da u radovima Stane Đurić-Klajn nisu uvek na odgovarajući način naglašeni obim, razuđenost, pa i značaj domaćeg muzičkoliterarnog nasleđa XIX i prve polovine XX veka. Relativno uzdržano držanje/vrednovanje je, možda, posledica blizine pogleda koji dolazi od delimičnog savremenika epohe o kojoj taj savremenik piše; možda posledica straha od precenjivanja dostignuća jedne veoma mlade i skromne muzičke kulture. Međutim, krupna je zasluga Stane Đurić-Klajn što je prva utvrdila temeljne, nezaobilazne podatke o starijem fondu srpske literature o muzici, ocrtala liniju njene evolucije, i što je o mnogim pitanjima toga korpusa iskazala uravnotežena shvatanja koja su ostala prihvatljiva i za potonje ispitivače. Ona je u svojim studijama, ogledima i člancima postavila osnovu za dalja istraživanja i proučavanja bogatog nasleđa pisane reči o muzici kod Srba. Sa bibliografske iscrpnosti i delikatne čitalačke empatije, autorkin možda najbolji prilog, s ovoga područja muzikološkog rada, ostaje studija o Isidori Sekulić kao muzičkom kritičaru i esejisti.

rpska muzička kritika i esejistika

Luna.* · **Poslato:** 01 Nov 2012, 20:31

-2-

MEHTA NAS JE OMAĐIJAO

Profesorka Roksanda Pejović govori o svojoj profesorki Stani Đurić-Klajn, muzici nekad i sad

U Muzikološkom institutu su je zvali "gospođa", ja sam je zvala "gospođa Klajn". Niska, na visokim štiklama. Oštra, iskrena i veoma kulturna. Ljubazna ali uzdržana. Bojala sam je se, bila je autoritet.

Sećanje na Stanu Đurić-Klajn ovako evocira Roksanda Pejović (1929), muzikolog i istoričar umetnosti, profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu u penziji. U izdanju ovog fakulteta nedavno je objavljena njena knjiga "Komentari tekstova Stane Đurić-Klajn", što je bio povod za naš susret. O svojoj profesorki, učenica dalje ovako nastavlja:

■ Bila je pijanistkinja, veoma zanimljiva žena. Ilustrovala nam je predavanja svirajući, što je bilo neočekivano od profesora istorije muzike, a mi smo toliko uživali… Sećam se kad mi je dala temu na trećem stepenu, nije bilo govora da razmišljam da li mi odgovara ili ne. Gde smo smeli profesorima bilo šta da kažemo. Bilo je drugačije doba nego sada.

Kako nam objašnjava, Stana Đurić-Klajn (1908—1986) bila je žena širokog obrazovanja. Slušala je predavanja iz književnosti u Beogradu i istoriju muzike kod Miloja Milojevića na Muzičkoj akademiji. Sviranje klavira usavršavala je kod Lazara Levija u Parizu, i paralelno slušala predavanja o literaturi na Sorboni.

■ Imala je sreću da uvek bude u centru događaja. Kao kritičar "Politike" bila je u kontaktu sa najznačajnijim ljudima koji su dolazili između dva svetska rata. Napisala je prvu Istoriju srpske muzike. Bez prethodnika, skoro ni iz čega, tačnije bi bilo ono nepravilno "iz ništa". Njena Istorija ni danas ne gubi na važnosti. Sažeta ali raznovrsna — kaže Roksanda Pejović.

Naša sagovornica naglašava da je Stana Đurić-Klajn pisala kritike i pre Drugog svetskog rata. Imala je 23 godine kada je bila urednik časopisa "Zvuk" u međuratnom periodu. To je, kaže, bila velika smelost, ali je "Zvuk" tada bio izvanredan. Po Staninim prvim člancima, smatra Roksanda Pejović, ne bi se moglo pretpostaviti kakav će fantastičan napredak da napravi. Njen spisateljski stil opisuje kao izvanredan, stil koji ima sve književne vrednosti.

■ Rečenica Stane Đurić-Klajn je jasna i jezgrovita, sa svojevrsnom melodijskom linijom. Fraza zvučna i lepo izvajana a pripovedanje neposredno i nepretenciozno. Koristila se biranim rečima, neuobičajenim i arhaičnim izrazima koji su oživljavali tekst. Pripovedala je tečno, zanimljivo i nenametljivo otkrivajući svoj intelekt, opštu i muzičku kulturu, ali i emotivan odnos prema muzici. Uživala sam, po stoti put, u njenim tekstovima — priča Pejovićeva.

Slagala se sa profesorkom jer je, kaže, realno govorila. Znala je u kritikama nekoga i da potkači na živahan, fin i neposredan način, a opet, kako dodaje, nikad nije bila toliko egzaltirana kao Branko Dragutinović i Mihajlo Vukdragović. Po karakteru racionalna, nije puštala osećanjima. Znala je za meru.

■ Govorila je da kritikama ne želi nikome da "skida glavu". Prilikom premijera na skoro čitavoj strani "Politike" prikazala bi istorijat opere i život kompozitora, objasnila zašto se nije slagala sa verizmom, ili zašto je navijala za realističke ruske opere. Reditelj, dirigent i operski pevači u njenim kritikama dobili bi po jednu do dve rečenice. Ako bi neko napravio izuzetan uspeh, onda mu je posvećivala čitav pasus, kaže naša sagovornica.

■ Svirala je muzikalno ali nije bila za pijanistu. I ona je to znala. Nikad nije imala resital. Bilo je koncerata, onih lakših, i zajedničkih nastupa sa koleginicama. Nismo razgovarale o tome, ali je višak od muzikologije dolazio od dobrog poznavanja klavira — kaže Roksanda Pejović.

Prema njenom uverenju, Stana Đurić-Klajn je želela da opere prodru u narod. Retko je pisala o gostovanjima i uglavnom bi pokrila premijere kod nas. "Izrazila je neslaganje sa Oskarom Danonom koji je, po mom mišljenju, bio izvrstan direktor Opere. Sastavio je ekipu sa kojom je išao na gostovanja u inostranstvo. Izvodili su ruski repertoar i našoj operi pravili fenomenalnu propagandu. Stana je govorila da on postavlja Ruse za gostovanja, a ne za našu publiku koju je trebalo prosvetiti, i ne davati joj samo Pučinija, Belinija, Verdija. Želela je dramatične, sadržajno duboke opere koje nisu "površne" kao italijanske. Ja, pak, mislim da naš čovek, umoran posle posla, neće da sluša neku tragediju. Pustimo ga da uživa u operi lakšeg sadržaja. Bolje i tako nego u ovim novokomponovanim zvucima — kaže istoričarka muzike.

Profesorka na FMU podseća da muzika nikad nije bila za široke mase. Bila je na strani vrhunskih intelektualaca, potom buržuja koji su "na silu boga želeli da je slušaju a nisu je razumeli", a sada je pristupačna svima, čak se i ne plaća mnogo.

■ U socijalističkom periodu muzika se daleko više cenila. Kada neki delegat dođe kod Tita, znalo se da će da svira Filharmonija. Sada se u takvim prilikama svira samo zabavna muzika…

Dok sedimo u njenom stanu u naselju Braće Jerkovića, Roksanda Pejović nam priča i o mladalačkom muzičkom zanosu svoje generacije. "Koliko smo samo trčali na operu, koliko smo je voleli, išli na koncerte i bili gladni muzike, oduševljeno slušali koncerte na Kolarcu. Pa kad gostuju Rihter i Ojstrah, mi ne znamo za sebe. A kad dođe Mehta — on nas omađija."

Sada ova profesorka u penziji ne posećuje koncerte. Kaže da ako čovek hoće nešto da uradi, mora samo tome da se posveti. A nju, dodaje, čeka pisanje knjige o Branku Dragutinoviću, i posle o generaciji Vukdragović–Živković–Logar. "Primećujem da su na FMU okrenuti ne 21. već 23. veku. Više se bave ekstremno savremenom muzikološkom mišlju i sklonost ka estetici je naglašenija. Ja sam bliža prošlosti i moje proučavanje uvek kasni za jedan vek. Sad sam u 20. veku a doskora sam bila u 19. Ako budem stigla, pisaću i o Gostuškom, Plavši, Radenkoviću..."

Politika

Luna.* · **Poslato:** 01 Nov 2012, 20:33

- 3 -

POSLEDNJA LEKCIJA STANE ĐURIĆ KLAJN

Razgovarajući ovih dana u Jerusalimu sa istoričarem Cvi Lokerom, spomenuo sam slučajno i moju profesoricu Stanu Đurić Klajn (1908—1986).

— "Stana! — ozario se on. — Mnogo smo se družili sa njom i njenim suprugom Hugom Klajnom, dok sam bio otpravnik poslova ambasade Izraela u Beogradu, pre više od pola veka! Bila je enciklopedija na nogama"!

Ovih dana stigla mi je iz Moskve nova knjiga Elene Gordine "Muzička kultura Srbije Hrvatske Slovenije"1. Na mnogo mesta citira se Stana Đurić Klajn.

Živi Gospođa Klajn u uspomenama, knjigama... Njeno delo, kao pionira srpske muzikologije, ukazivaće put svim sledećim generacijama.

XXX
Udaljen od srpskih arhiva i drugih izvora (od 1991. živim u Izraelu) želim da ipak, iz krhke memorije, za buduća pokoljenja sačuvam uspomenu na Stanu Đurić Klajn, bez čije je delatnosti nemoguće zamisliti istoriju srpske muzike. Bila je pionir srpske muzikologije, pijanistkinja i izuzetan izdavač. Ovo nije muzikološki tekst, nego pokušaj da se sećanjima studenta spase od zaborava uspomena na njenu pedagošku delatnost.

Imao sam sreću da sam bio poslednji njen student, tj. da je upravo meni održala poslednji čas u životu, pred penzionisanje, na beogradskoj Muzičkoj akademiji 1970. Na Muzičkoj akademiji, koja se danas zove Fakultet muzičkih umetnosti, postojao je Odsek za istoriju muzike i muzički folklor, što su danas katedre za muzikologiju i etnomuzikologiju. U "lipanjskim gibanjima" 1968. na taj odsek primljeno je nas šestoro studenata, ali sam drugu godinu 1969. upisao samo ja. Ostali su ili pali na ispitima, ili prešli na druge odseke. Na prvoj godini nije se učila nacionalna istorija muzike (jugoslovenske), nego su ta predavanja počela tek na drugoj godini. Tako sam imao privilegiju da od jeseni 1969. budem nasamo, na individualnim časovima, sa profesoricom Stanom Đurić Klajn, kao i sa profesorom Nikolom Hercigonjom, kao i sa novom mladom asistentkinjom Marijom Koren i sa još nekolicinom profesora. Na časove istorije umetnosti išao sam na Pozorišnu akademiju, a harmoniju mi je na novosadskom isturenom odeljenju Akademije predavao mladi Rajko Maksimović. Moje starije koleginice (Danica Petrović, Mira Veselinović, Snežana Nikolajević, Ana Matović, Ana Kotevska i dr) imale su sreću da u klasi Gospođe Klajn budu više godina. Ja — samo tih godina dana, na drugoj godini studija2. Od starijih koleginica sam i naučio da profesoricu svi zovemo upravo tako: Gospođa Klajn (mada smo u to doba svi bili "drugovi i drugarice"). Zvali smo je, među nama, još i Ptičica, jer je hodala tako poskakujući, kao pričica.

XXX
Na prvoj godini studija "nacionalne istorije muzike" (Istorije jugoslovenske muzike) profesorica Klajn je predavala muziku jugoslovenskih naroda do Prvog svetskog rata. Paralelno nam je profesor Pavle Vasić držao predavanja o nacionalnoj istoriji likovnih umetnosti. Posebno mi je bilo interesantno kada smo došli do perioda "vojvođanskih kompozitora", muzike mog okruženja, budući da sam svakodnevno putovao na časove iz Novog Sada u Beograd.

Ta umetnost bila je tada u Novom Sadu i Vojvodini još živa, bila je sastavni deo života. Nije bila njegov osnovni, glavni tok, ali ja ipak bila jedan od bitnih sporednih rukavaca u koje su volela da zalaze deca iz finijih novosadskih porodica. Za moje detinjstvo i mladost, na primer, bilo je sasvim uobičajeno da svaki vikend provodim na Fruškoj Gori – ne samo po njenim šumama, livadama i izvorima, nego redovno i po manastirima. I danas kad zažmurim, tako daleko od rodnog kraja, imam pred očima kompletne slike njihove arhitekture, fresaka, ikona...

U mom gimnazijskom razredu bilo je samo pet momaka, a 34 devojke. Za vreme časova koji su bili predviđeni samo za njih, a mi imali tzv. "prozor", "rupu u rasporedu", slobodan čas — nismo cakali loptu ili visili po kafanama, nego smo imali pretplatne karte za obližnju Galeriju Matice srpske i Spomen zbirku Pavla Beljanskog. Svaki od nas petorice zna napamet svaku od tih slika, pred kojima smo nebrojeno puta stajali, raspravljajući šta je mogao da govori Ćira Falcione (Konjovićeva slika), uzbuđujući se Bukovčevom Velikom Izom i trepereći (do današnjeg dana) nad snažnom duhovnom energijom Sivačke Bogorodice. Znali smo napamet i sve oltare novosadskih pravoslavnih crkvi. Tim poznavanjem ikona Halkozovića, Ostojića, Simića, Lesjaka, Paje Jovanovića, začudio sam i profesora Pavla Vasića3. Moj deda Branko Čenejac zapisao je Osmoglasnik karlovačkog srpskog crkvenog pojanja. Taj milje građanske Vojvodine sačuvao se i u (istina retkim) kafanama u koje smo voleli da odlazimo (npr. tzv. Krsta Frankopan u Petrovaradinu i Lovački dom u Kovilju) u kojima su svirali stari tamburaši koji su jos pamtili Isu Bajića, Vasu Jovanovića i Marka Nešića. Svirali su nam, a mi sa njima pevali, mnoge pesme koje smo i Gospođa Klajn i ja "proučavali" na časovima u kabinetu za istoriju muzike: ona za klavirom, a ja pevajući (ako je u pitanju bio Lied) ili pevajući zajedno deonice horskih kompozicija. Zapazivši moju zainteresovanost za ovu muziku, profesorica je stavila akcenat svojih predavanja upravo na taj period. Gospođa Klajn je bila izvanredna pijanistkinja, divno je svirala, mnoge kompozicije znala je napamet. Na časove je uvek dolazila sa svežnjevima nota starih srpskih kompozitora, originalnim izdanjima Frajta i "prečanskih" izdavača. Svaki svoj čas propratila je primerima žive muzike. Atmosfera je bila potpuno nadrealna, kao u Felinijevim filmovima: Gospođa Klajn i ja sami u kabinetu za istoriju muzike, u oblacima dima mentol-cigareta, sviramo i pevamo u duetu "Sve dok je tvoga blagog oka" ili "Rado ide Srbin u vojnike"...

To je jedna od tajni koje sam naučio od Gospođe Klajn: muziku treba svirati, pevati, neposredno u njoj sudelovati. Onda se i sa muzikološke strane lakše i dublje može analizirati!

To nije bio slučaj na časovima profesora Hercigonje, koji je predavao istoriju svetske muzike. Hercigonja je vrlo slabo svirao klavir i kod njega smo slušali primere sa gramofonskih ploča. No, Hercigonjini časovi imali su drugih čari o kojima je potrebno napisati još jednu ovakvu priču...

U ono doba svugde se moglo slobodno pušiti, pa i na fakultetima. U učionici su bile pepeljare i Gospođa Klajn je za vreme časova pušila: jednu "običnu" cigaretu, pa jednu sa mentolom i tako redom. Ja nisam bio neki zagriženi pušač, ali je bilo nepristojno odbiti profesora kad te ponudi cigaretom. Pušili smo, dakle, zajedno, jednu "običnu" cigaretu, pa jednu sa mentolom (od čega se meni prevrtao stomak), i tako redom...

Hercigonja me, naravno, nikad nije ponudio cigaretom, jer je on pušio — lulu!

XXX
Drugi nauk koji mi je prenela Gospođa Klajn je da u istoriografiji nema malih tema i da svakoj temi treba prići sa pažnjom i potpunom naučnom aparaturom. Ostio sam "na svojoj koži" taj njen metod, budući da sam bio prvi i jedini student muzikologije sa područja Vojvodine4.

Primetivši moje interesovanje za proučavanje muzike sa tog područja, Gospođa Klajn mi je zadala dva seminarska rada: o Jovanu Pačuu i Petru Krančeviću.

U to vreme već sam radio honorarno kao asistent dirigenta Lazara Bute u horu novosadskog KUD "Svetozar Marković". Na repertoaru su bile i antologijske kompozicije "Prisen" Petra Krančevića i "Brankovo kolo" Jovana Pačua. Stana Đurić Klajn me je uputila na naučno istraživanje, tako da sam obišao izvanredne beogradske i novosadske arhive i nototeke (FMU, SANU, Matica srpska), ali došao i do nepoznatih zbirki u Sremskoj Mitrovici, Kikindi i Pančevu. Vrlo pedantno, Gospođa Klajn odmerila je svaku reč u tim mojim seminarskim radovima, upućivala me, ukazivala – pa smo na kraju došli do finalnog rezultata koji je mogao da bude i objavljen. I u tome je profesorica bila vrlo angažovana, uspevši da plasira te tekstove u časopisu "Pro musica". Sledećeg leta smo i mi, studenti, sami pokrenuli svoj prvi muzikološki studentski časopis u Srbiji "Muzika i reč", gde smo takođe objavljivati rezultate naših istraživanja. Drago mi je da sam zahvaljujući tome već kao student započeo sa objavljivanjem radova — i to o temama koje do tada gotovo da nisu bile zastupljene u našoj literaturi. Zahvaljujući Stani Đurić Klajn moje ime je već tada ušlo u Muzičku Enciklopediju Jugoslavenskog leksikografskog zavoda5. Imala je puno poverenje u radove svojih studenata i nesebično pomagala njihovom ostvarenju.

XXX
Možda najveći nauk koji sam poneo sa časova Gospođe Klajn odnosi se na "zaštitu autorskih prava". Docnije sam i sam predavao i znam da nastava nije nimalo lak posao, i da ona nije nešto što može da postoji samo po sebi, izdvojeno od života, hermetički zatvoreno u učionicu ili studio. Znam dobro da svakodnevni život neumitno utiče na nastavu i, ma koliko se pedagog trudio da na čas dođe rasterećen od svakodnevnih problema, to mu ne može uvek poći za rukom.

Dobro se sećam tog časa na kojem mi je Gospođa Klajn govorila o "zaštiti autorskih prava". Ne znam šta joj se u životu tih dana događalo, ko je "pokrao", ali se dobro sećam gorčine u njenom glasu kada mi je iznenada rekla: — "Dušane, obratite dobro pažnju: svet je pun lopova! Mi muzikolozi provodimo dane i godine tragajući po arhivama, ponekad smrzavajući se, čitavog života gutajući prašinu, a kada naša otkrića objavimo — pojave se nesavesne kolege koje to koriste u svojim tekstovima čak ni ne citirajući nas. Morate naći sistem kako da se od toga odbranite"! Te su mi se njene reči urezale u pamćenje, najviše zbog tog gorkog prizvuka u glasu kojim su izrečene — i bitno su uticale na moj budući rad. U to doba nije još postojao (bar kod nas) sistem rejtinga naučnika prema citiranosti. Autorsko pravo (kao i mnoga druga prava) bilo je u samoupravnom socijalističkom sistemu problematično regulisano. Međutim, zahvaljujući ovim rečima Gospođe Klajn, izgradio sam svoj sistem samoodbrane. Nije tu u pitanju nikakva materijalna, finansijske komponenta. Nisam nikad u životu zaradio takoreći ni jedan dinar na svojim muzikoloskim radovima. No, ovaj njen nauk mi je pomogao da makar mirne duše sagledam tokove recepcije svojih radova, redova i rečenica. Za to sam joj neizmerno zahvalan!

riznica

Luna.* · **Poslato:** 07 Nov 2012, 18:02

ROKSANDA PEJOVIĆ

muzikolog i istoričar umetnosti

Roksanda Pejović je rođena 11. decembra 1929. godine u Beogradu. Studije na Filozofskom fakultetu (istorija umetnosti) završila je u Beogradu, 1956. godine; na Muzičkoj akademiji istorijsko-folklorni odsek 1955. i postdiplomske studije 1963. Od 1957. godine bila je profesor Muzičke škole Stanković u Beogradu i dugogodišnji profesor opšte i nacionalne istorije muzike na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

* * *

DELA:

Istorija muzike od prvobitne zajednice do Beethovena, 1959;
Istorija muzike od francuske burzoaske revolucije do perioda imperijalizma, 1960;
Pedeset godina rada Muzičke škole "Stanković", 1961;
Uticaj folklora iz NOB na umetničko stvaralaštvo, Rad VIII kongresa Saveza folklorista Jugoslavije, 1961;
Barok, rokoko, klasika, 1962;
Ruganje Hristu, ilustracije iz Davidovog zivota i 150. psalma na našim freskama, Rad VII kongresa Saveza folklorista Jugoslavije, 1963;
Scene sa muzičkim instrumentima u srpsko-makedonskoj i vizantijskoj umetnosti, Actes du XIIeme Congres international des Etudes byzantines (u štampi);
Razvoj muzičke kritike i esejistike u Srbiji izmedu dva rata (postdiplomski rad, rkp.) i dr.

Roksanda Pejović (1929), od svih se muzikologa najistrajnije bavila istraživanjem, analizom i vrednovanjem nasleđa srpske literature o muzici pretprošlog i prošlog stoleća.25 Njen naučni rad na ovome području započeo je još šezdesetih godina XX veka, u vreme izrade magistarske teze Muzička kritika i esejistika u Beogradu između dva rata.26 Kasnije, ona će sastavljati studije, rasprave i članke o muzičkim piscima kao što su Stana Đurić-Klajn, Miloje Milojević, Branko M. Dragutinović, Stanislav Vinaver, Antun Dobronić, Kosta P. Manojlović, Stevan Hristić i Stevan Mokranjac.27 Iz pera R. Pejović izašla je i prva, do danas usamljena, monografija o jednom domaćem muzikografu i muzikologu – o Stani Đurić-Klajn.28 Njenu pažnju zaokupljali su i muzički časopisi "Gudalo", "Savremeni akordi" i "Zvuk".29 Profesor Roksanda Pejović pisala je i obuhvatne, pregledne i problemske tekstove o srpskoj muzičkoj kritici, esejistici i publicistici: pratila je ideologiju nacionalnog stila u procesu profesionalizacije napisa o muzici srpskog XIX veka; raščlanjivala je temeljne pojmove međuratne srpske kritike — pojmove muzički savremenog, modernog i avangardnog; analizirala je pristup starije srpske recenzije pitanjima muzičke interpretacije u XIX stoleću. Među njenim na široj faktografskoj ravni postavljenim prilozima nalaze se i oni o muzici u srpskoj periodičnoj štampi XIX stoleća; o srpskoj muzičkoliterarnoj misli do osamdesetih godina veka romantizma, a onda još i referat o odnosu srpske publicistike prema problemima crkvene muzičke umetnosti, od 1839. do 1914. godine.30

Roksanda Pejović je pristupala muzičkoj kritici starijeg doba i kao bogatom registru obaveštenja o drugim vidovima srpske muzičke povesti. Naime, pisanoj reči obraćala se kao izvoru za poznavanje recepcije pojedinih, stranih i domaćih, kompozitora i reproduktivnih muzičkih umetnika. I njeni istorijski pregledi vodećih ustanova beogradskog muzičkog života, ili srpskog muzičkog izvođaštva, sazdani su, velikim delom, na izvornom materijalu čije je poreklo u listovima, časopisima i sličnim izdanjima.31

Kao i njen učitelj i prethodnik Stana Đurić-Klajn, i Roksanda Pejović je istaknuti srpski muzički leksikograf.32

U skorije vreme objavila je u dve nove a zasebne knjige, prvu sintezu o istoriji srpske muzičke kritike, esejistike i muzikologije, od 1825. do 1941. godine.33

Nesumnjivo, naučno delo Roksande Pejović čini datum u poznavanju srpske literature o muzici, od najstarijih sačuvanih tekstova, pa do onih iz današnjega vremena. Ona je, na prvom mestu, vidno, proširila faktografsku osnovu koju je svojevremeno fiksirala Stana Đurić-Klajn. Novim, izvornim podacima i tumačenjima obogaćena su znanja o muzičkim piscima, njihovim bibliografijama, o njihovim istorijskim, estetičkim i ideološkim nazorima, ali i o razvojnom luku srpske muzikografije u celini. Uspešnim bibliotečkim istraživanjima koja je vršila godinama, kao i interpretacijama koje je na osnovu njih predložila, presudno je uticala da se u jednom delu muzičke i naučne javnosti prestane s nepoznavanjem i potcenjivanjem gledati na starija razdoblja srpske muzičkoliterarne istorije. I još je jedna njena nemala zasluga: u vreme kada je nacionalna muzikologija bila obuzeta analizom kompozicija, profesor Roksanda Pejović je svojom neprestanom i plodnom aktivnošću izborila ravnopravan status tekstovima o muzici kao naučnoj oblasti srpske muzikologije.

Ukoliko ne zastanemo kod autorkine ne uvek dovoljne faktografske preciznosti; ili, počesto, kod nedovoljne brižljivosti u pogledu stilske i kompozicione strane njenih sastava; ako apstrahujemo, jednako, izvesna shvatanja s kojima se ne možemo složiti,34 ostaje kao daleko krupniji problem odnos Roksande Pejović prema izvorima. Naime, analize i interpretacije u svojim radovima autorka često ne osniva na istraživanju celokupnog izvornog materijala, nego na jednom, makar i većem, ali izabranom delu toga gradiva. Pri tome se čitaocu redovno uskraćuje informacija o razlozima i kriterijima tih i takvih izbora. Ova nedoumica u značajnoj meri opterećuje naučno korišćenje i dveju istorija srpske kritike R. Pejović. U oba pomenuta toma izlaganja u osnovnom tekstu dopunjavana su, kako to metodologija i tehnika naučnog rada nalažu, odgovarajućom faktografijom i argumentacijom u napomenama. Tamo se, odista, nalazi ogroman broj bibliografskih referenci o našoj kritici i esejistici, ali se čitaocu ne daje na uvid zasebna, integralna lista (ne)korišćenih i (ne)pregledanih listova, časopisa, almanaha, kalendara i monografskih publikacija o muzici. Iznošenje tih podataka otklonilo bi mogućne nejasnoće i nesporazume, a navedenim knjigama obezbedilo veći stepen upotrebljivosti.

Aleksandar Vasić
Komunikacija

Luna.* · **Poslato:** 13 Nov 2012, 20:23

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ

Srpski velikan, reformator i tvorac novog srpskog jezika i književnosti, rođen je u malom jadarskom selu Tršiću, nedaleko od Loznice, 1787. godine, od oca Stevana i majke Jegde. Tu je proveo detinjstvo, uglavnom čuvajući stoku po obližnjim pašnjacima. Od malena je iskazivao veliku radoznalost i žeđ za znanjem.

Prve znake pismenosti naučio je od polupismenog rođaka Jefte Savića Čotrića. Pisao je guščjim perom, na papiru od puščanih fišeka, mastilom načinjenim od razmućenog baruta.

U svojoj osmoj godini, 1795, postao je đak Grgurićeve privatne škole u Loznici, ali samo na kratko. Zbog epidemije kuge, škola je ubrzo prestala sa radom.

Sa navršenih devet godina roditelji ga odvode u Manastir Tronošu, ali ni ovde nije bio bolje sreće. Terali su ga da čuva stoku i obavlja mnoge druge poslove, a od polupismenih kaluđera je malo šta mogao naučiti, jer je već "dobro znao da čita i piše". Zato ga otac Stevan vraća kući u Tršić.

Prelomna 1804. godina zatiče sedamnaestogodišnjeg Vuka kao pisara kod smelog i samosvojnog buntovnika i junaka Đorđa Ćurčije, hajdučkog harambaše i organizatora ustanka u Jadru. Raduje se pobedama srpske vojske i tuguje zbog nesloge među srpskim knezovima i vojvodama. Naročito mu teško pada Ćurčijino ubistvo, za koga se, kao junaka, bio posebno vezao. Pod utiskom ovog nemilog događaja i vođen žudnjom za novim saznanjima, odlučuje da pređe u Srem. U Gimnaziji u Sremskim Karlovcima provodi dve godine, ali mu ništa ne ide na ruku. Zbog izmenjenih propisa, trebalo je ponovo da krene u prvi razred, pa Vuk, povređen i razočaran, napušta Karlovce i odlazi u Petrinju, gde se upisao u tamošnju Gimnaziju, ali ga ni ovde mesto ne drži. Pritisnut nemaštinom, vraća se u ustaničku Srbiju. Posle kratkotrajnog boravka u rodnom Tršiću, od proleća 1807. godine Vuk je pisar kod vojvode Jakova Nenadovića, da bi, ujesen iste godine postao pisar Praviteljstvujuščeg sovjeta u Beogradu.

Kada je, 1808. godine, u Beogradu otvorena Velika škola, Vuk postaje jedan od njenih malobrojnih đaka. Međutim, već u proleće naredne godine, učionice Velike škole ostadoše prazne, jer su stasali đaci pohitali na ratna poprišta. Vuka, teško obolelog od kostobolje, odvoze u Tršić gde, u bolesničkoj postelji, provodi nemirne dane i besane noći. Tražeći leka svojoj bolesti odlazi u banju Mehadiju i u Bolnicu u Novi Sad, gde provodi zimu 1809/10. godine. Na proleće 1810. upućen je na dalje lečenje u Peštu, gde se bolest donekle smiruje. No, leva noga mu je ostala zgrčena, pa od tada stalno druguje sa drvenom štulom, "hodiljom" sa kojom će proći "pola sveta".

U Pešti se Vuk sreo i upoznao sa Savom Mrkaljem i Lukom Milovanovim, što će biti od velikog značaja za njegov budući rad.

Po povratku u Srbiju, dobija učiteljsko mesto u Beogradu. U proleće 1811. godine, sa Simom Milutinovićem Sarajlijom se dogovara da zajednički napišu istoriju Karađorđevog ustanka, ali Vuka događaji odvode na drugu stranu. Odlazi u Krajinu, gde je postavljen za upravnika Carinarnice u Kladovu, a potom je i starešina Brzopalanačkog sreza. Pun poleta i borbenog duha, ne razlikuje se mnogo od ostalih starešina. Šparta na konju Krajinom i Ključem obavljajući tešku službu, postaje pouzdana ličnost i doživljava priznanja. U Negotinu se upoznao sa legendarnim vojvodom Hajduk-Veljkom Petrovićem koga je, zbog hrabrosti i junaštva, jako cenio i uvažavao.

U Krajini je dočekao slom ustanka 1813. godine. Kao i većina ustanika, napušta Srbiju i utočište nalazi u Austriji. Posle karantina u Halmalici kod Pančeva, u potrazi za novim znanjima, "negde oko polovine jeseni" 1813. godine, Vuk odlazi u Beč. Do tada, on je stekao neveliku školsku spremu i ogromno životno iskustvo. Uz povremene izlete, u Beču će provesti ostatak života.

Bavljenje u Beču započinje u krugu srpskih izbeglica okupljenih oko Uredništva Novina serbskih. Podstaknut čestim raspravama o uzrocima sloma Prvog ustanka, Vuk o tome objavljuje članak, koji dospeva u ruke cenzora slovenskih rukopisa Jerneja Kopitara. Pronicljivom i učenom Slovencu nisu promakli Vukovi kvaliteti: "To je najbolja glava među Srbima" - piše Kopitar. Traži od Vuka da zapisuje srpske narodne pesme i da piše gramatiku i rečnik srpskog narodnog jezika. Vuk se u početku drži rezervisano, možda i zbog toga što nema poverenja u sopstvene snage, ali ipak postepeno prihvata Kopitareve savete i započinje rad. Od tog trenutka, on postaje vožd srpskog kulturnog ustanka. Postaje svestan snage pera, novog ubojitog oružja u borbi za oslobođenje srpskog naroda od mraka i zaostalosti.

Samo četiri meseca od poznanstva sa Kopitarom, Vuk u Beču štampa knjigu Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica — zbirku od 100 lirskih i 8 epskih pesama, koje je zapisao po sećanju.

Iste, 1814. godine, zajedno sa siromašnim i učenim prijateljem Lukom Milovanovim, Vuk se prihvata pisanja gramatike srpskog jezika. Pjesnarica serbskoga jezika po govoru prostog naroda napisana, štampana je u Budimu. Nepogrešivom intuicijom, Vuk odmah pronalazi pravi put i izjašnjava se za novi pravopis, najjednostavniji i najsavršeniji na svetu, koji se svodi na fonetsko načelo "piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano". Ovim je, praktično, Vukova reforma pravopisa, koja se zasniva na narodnom govoru, bila započeta.

U vreme kad se ovo dešava, Srbi su izdali ukupno stotinak knjiga i sve su bile napisane nemuštom mešavinom crkveno-slovenskog i narodnog srpskog jezika.

Ohrabren početnim uspesima, Vuk odlazi u Srem i beleži nove narodne pesme. U Manastiru Šišatovcu svoje pesme mu govori i Filip Višnjić. Štampao ih je u Beču, 1815. godine, u zbirci Narodnoserbska pjesnarica.

Prve Vukove knjige izazivaju različita reagovanja. Poznati evropski naučnici i književnici — Kopitar, Grim, Herder, Gete i drugi, dočekali su ih samo rečima hvale. Nasuprot tome, u Srbiji i Vojvodini Vukove ideje su dočekane sa neskrivenim ogorčenjem i osudama. Posebno su na udaru ortografija i narodni jezik. I crkva, oličena u mitropolitu Stratimiroviću, svim sredstvima brani crkveni jezik, znajući da time brani svoj uticaj u narodu i svoje privilegije. Nastala je prava hajka na Vuka. Započeo je žestoki rat koji će trajati više od četiri cecenije — sve do Vukove konačne i blistave pobede 1847. godine.

Napadi Vuka nisu pokolebali. Ubeđen u ispravnost svojih ideja i stavova, odlučno prihvata borbu, ne odustaje i ne povlači se. Prvo odgovara na napade, a zatim i sam napada, oštro i bespoštedno.

U jeku ovih žestokih sukoba i polemika Vuk postiže novu, veoma značajnu pobedu. Mada u velikoj materijalnoj oskudici, 1818. godine on štampa Srbski rječnik. Bio je to prvi rečnik srpskog književnog jezika, sa 26.000 reči, štampan novim pravopisom i sa dosta etnografske i istorijske građe. Tu je i prošireno izdanje gramatike, sa odlučnim novim reformatorskim zahtevima.

Godine 1818, oženio se Vuk u Beču Anom Kraus, koja mu je celog života bila privržena. Deca su im umirala; ostali su u životu kći Mina i sin Dimitrije. Mina će docnije postati talentovan slikar, a bavila se i prevođenjem Vukovih narodnih pripovedaka na nemački jezik.

Borba sa mnogim i moćnim protivnicima bila je, u početku, neravnopravna. Vuk je dugo bio i vožd i jedini vojnik srpskog kulturnog ustanka. Sam je izdržao nebrojene juriše učenih Srba, srpske crkve i srpske države. Učeni Srbi pisali su "po pravilima babe Smiljane", i srpski i slavenski, i ni srpski ni slavenski, i taj grdni i rogobatni jezik pretpostavljali narodnom. Usledio je i nepromišljeni gest zaslepljenog Mitropolita Stratimirovića, koji je Rječnik javno spalio. Nepismeni Knez Miloš nudio je Vuku novac da ne piše i izdavao mu pogrdne i podrugljive pasoše — "u mladosti kozar, a sada spisatelj srbske gramatike". Godine 1832. Miloš je zabranio upotrebu Vukovog pravopisa u Srbiji. U Rusiji i Srbiji sumnjičili su Vuka kao austrijskog špijuna, a u Austriji kao ruskog. U ljutom ratu spoznao je trenutke nemaštine i očaja, kada je plakao "kao ludo dijete" što mu deca na Božić gladuju.

U želji da, koliko je to moguće, sredi svoje materijalne prilike, 1819. godine Vuk putuje u Rusiju. Posećuje Petrograd, Kijev, Moskvu i druge gradove gde je, od strane učenih ljudi i ministara, priman sa pažnjom i počastima. Upoznaje se sa istaknutim intelektualcima Žukovskim, Turgenjevim, Adelungom, Kepenom i drugim. Dobio je punu moralnu podršku za svoj rad i buduća stremljenja, ali je znatnija materijalna pomoć izostala. Iz Rusije se vraća sa nešto novca namenjenog kao avans za prevod Novog zaveta. Odmah po dolasku u Beč, prinuđen je da traži pozajmice.

Živeći u Beču, Vuk Srbiju nije zaboravljao. Pokušavajući da uspostavi bolje odnose sa Knezom Milošem, vraća se u Srbiju 1820. godine. Bio je pun planova i ideja za unapređenje kulture i pismenosti, ali samovoljni Miloš, koji je oličenje vlasti, samoljublja, bogatstva i moći i koga ponajviše interesuje novac, trgovina i imanja — ništa nije prihvatao. Život uz Kneza, začinjen brojnim intrigama i klevetama, postaje za Vuka pretežak i nepodnošljiv. Pošto je tretiran kao stranac, tuđin u svojoj otadžbini, on se od Srbije oprašta i ponovo odlazi u Beč. Jedino mu je pošlo za rukom da pripremi za štampu Narodne srbske pripovijetke, koje su objavljene u Beču 1821. godine.

Nekoliko mesaeci kasnije, osiromašen i pritisnut nevoljama, prihvata poziv Kneza Miloša i ponovo dolazi u Srbiju. Dva meseca boravi na Kneževom dvoru u Kragujevcu, gde se oseća "kao u zverinjaku". Uvidevši da je načinio veliku grešku, brzo se vraća u Beč.

Posle 1820. godine Vuk se okreće Evropi. Iz Beča, 1823. godine, odlazi najpre u Lajpcig, gde se upisuje na studije medicine. Međutim, zbog nedovoljnog predznanja i materijalnih neprilika, nije mogao uspešno pratiti studije...

Za svoje naučne zasluge dobio je, 1826. godine, penziju od ruskog cara, što će mu znatno olakšati život i budući rad.

Bez uspeha će završiti i pokušaj povratka u Srbiju 1828. godine. Kao već poznatom piscu i naučniku, upućen mu je poziv da dođe u Srbiju, uz velika obećanja. Vuk dolazi u Kragujevac, ali se veoma brzo pokajao što je to učinio. Umesto pomoći i uvažavanja, dobija stalnu prismotru i doživljava uvrede, poniženja i razočarenja. Dok se u Budimu štampa knjiga Miloš Obrenović, Vuk u Kneževoj blizini biva maltretiran i ponižavan.

Mada je postavljen za predsednika Zakonidateljne komisije, člana Suda Nahije i varoši beogradske i, 1831. godine, za prvog privremenog predsednika Beogradskog magistrata, Vuku je jasno da u Srbiji nije prihvaćen, a nije ni poželjan. Zato, pogoršanog zdravstvenog stanja, uvređen i razočaran, beži iz Srbije i prelazi u Zemun, odakle upućuje poznato pismo Knezu Milošu, iznoseći svu istinu o njemu i njegovoj Srbiji.

nastavlja se

Luna.* · **Poslato:** 27 Nov 2012, 21:46

JASMINA MILOJEVIĆ

Rođena 1969. godine u Aleksincu. Osnovnu školu završila je u Beogradu. U SMŠ "Stanković" završila je Odsek za organizaciju muzičkih aktivnosti i Vokalno — instrumentalni odsek (harmonika). Na katedri za istoriju muzike i muzički folklor FMU diplomirala je sa zvanjem diplomirani etnomuzikolog. Završila je dodiplomske studije na Alternativnoj Akademskoj Obrazovnoj Mreži jednogodišnje "Studije kulture i roda — pogled sa Balkana". Student je poslediplomskih interdisciplinarnih studija Univerziteta Umetnosti u Beogradu — grupa za "Teoriju umetnosti i medija".

Do sada radila kao muzički saradnik Koncerta studija B, programa klasične muzike u RTV Studio B i programima Susretanja i Stereorama Radio Beograda. Sada je saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Kao pedagog radila u muzičkoj školi "Miloje Milojević" kao nastavnica solfeđa, teorije muzike i kamerne muzike.

BIBLIOGRAFIJA — Radovi

1. Jasmina Milojević, Muzika kao činilac nacionalnog identiteta, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, www.instifdt.bg.ac.yu/index
2. Jasmina Milojević, Kreiranje tradicije (Od narodne muzike do turbo folka), feljton, dnevni list "Politika" 6—21 februar 2002.
3. Jasmina Milojević, Na podijumima umetničke muzike u: Kultura br.102, Beograd, 2002. 63—68
4. Jasmina Milojević, Problemi etnomuzikologije kao teorije kulture, Radio Beograd — Treći Program, Emisija "Ogledi o muzici", 15. VIII 2004.
5. World Music na Balkanu: Grčka, Bugarska, Srbija — novokomponovana narodna muzika i muzička postmoderna
6. Jasmina Milojević, Problemi etnomuzikologije kao teorije kulture u : Muzički talas br. 14
7. Jasmina Milojević, Novo guslarstvo (Ogled o upotrebi tradicionalne muzičke forme u popularnoj kulturi) u Kultura 116/117, Beograd 2006.
8. Novokomponovana narodna muzika-potamneli biseri folklornog nasledja u: Beseda, Ljubljana, 2007.
9. Turbo-folk: World music ili postmoderni Vavilon?

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 21:14

SESTRE JANKOVIĆ

Ljubica (Aleksinac, 1894 — Beograd, 1974) i Danica (Lešnica, 1898 — Beograd, 1960) Janković, sestričine Tihomira i Vladimira Đorđevića su ceo svoj život posvetile sakupljanju i proučavanju tradicionalnih igara, pesama i običaja. One su pioniri srpske etnokoreologije. Njihov istraživački i etnokoreološki rad obuhvata široko područje interesovanja: od igara u Srbiji, Vojvodini, Crnoj Gori, Kosovu, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Hrvatskoj, Dalmaciji do određenih područja Slovenije. Najobuhvatnija zbirka, rezultat brojnih istraživanja, jeste osam knjiga pod zajedničkim nazivom "Narodne igre", izdavane od 1934. do 1964. godine. Napisale su i devetu knjigu, ali nije izdata. Svaka od ovih knjiga sadrži vredne teorijske rasprave, zapise igara i melodija, kao i crno-bele fotografije. Osim toga, napisale su brojne radove razmatrajući bitne probleme etnokoreologije: struktura igara, tipovi igara, zapisivanje igara, odnosu igre i muzike, stil i tehnika igranja, obredne igre, psihološke osnove igranja, uloga žene u igri, način sakupljanja igara na terenu, vaspitna uloga i čuvanje igara itd.

Ljubica Janković je 1937. godine u Etnografskom muzeju u Beogradu osnovala Arhiv o narodnim igrama i od 1939. vodila je Odeljenje za muzički folklor. Tada je sistematski prikupljala dragocenu terminološko-enciklopedijsku i bibliografsku građu o narodnim igrama i muzici. Sestre Janković su u Beogradu u svojoj kući održavale i kurseve narodnih igara.

Budući da su se obe bavile književnošću, njihovi etnokoreološki radovi su terminološki jasni, lako čitljivi, precizni i namenski pisani za širu publiku. Iz tog razloga je i način zapisivanja igara, sistem koji su same zasnovale, prilagođen svakom korisniku, jer je pisan rečima (deskriptivno). Danas se u svetskoj, pa i našoj etnokoreologiji takav sistem ne koristi. Zamenila ga je Laban-Knustova notacija (Labanotacija) koja se zasniva na određenim, ustaljenim znacima. Sistem Danice i Ljubice Janković se u našim, prevashodno studentskim etnokoreološkim radovima prevodi na Labanotaciju. Bez obzira na to, njihove rasprave i studije zasnovane na sopstvenom sistemu bile su veoma zapažene u svetu i izdavane u brojnim stranim zbornicima i časopisima. Spisak njihovih radova je obiman. Spisak literature može se naći na FMU u Beogradu.

Tokovi naše kulture, isprekidani mnogim seobama i čestim ratovima, nisu bili naklonjeni porodičnom i generacijskom ustrajavanju. To se ogleda u činjenici da su malobrojne porodice u kojima se više članova, a pogotovu u više generacija, bavilo određenom umetničkom delatnošću. Izuzetak su dom Jove Ilića, kuća Nastasijevića, delatnost braće Đorđevića. U te izuzetke se ubrajaju i sestre Janković — Ljubica i Danica, utemeljivači naše etnokoreologije i etnomuzikologije. Sestre Janković — Ljubica (Aleksinac, 14. jun 1894 — Beograd, 3. maj 1974) i Danica (Lešnica, 7. maj 1898 — Beograd, 18. april 1960) — decenijama su prikupljale i proučavale narodne igre, melodije i pesme, kao i običaje vezane uz njih. Na području Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Hrvatske i dela Slovenije skupile su oko 900 narodnih igara sa melodijama. Napisale su mnogo stručnih članaka i priloga, štampanih u više časopisa i listova, kako naših tako i stranih. Zasnovale su našu nauku o narodnim igrama, a njihovo glavno, zajedničko delo su Narodne igre, izašle u sedam tomova od 1934. do 1952. godine.

Posebna vrednost njihovog stručnog i naučnog doprinosa u oblastima kojima su se bavile sastoji se, po oceni akademika Dragoslava Antonijevića, u originalnom sistemu zapisivanja narodnih igara, bez koga bi kompleksno proučavanje ovog vida našeg folklornog nasleđa i umetničkog bogatstva bilo vrlo otežano.

ZAPISIVANJE I PROUČAVANJE SRPSKIH TRADICIONALNIH IGARA

Zapisivanje tradicionalnih igara u Srbiji započelo je 30-ih godina XX veka sa prvim osmišljenim sistemom čiji su autori bile sestre Danica i Ljubica Janković, pioniri srpske etnokoreologije. U okviru osam knjiga pod nazivom Narodne igre koje su objavljene u periodu 1934—1964, autorke su obrazložile i dalje usavršavale svoj sistem beleženja radeći istovremeno na sakupljanju i sistematizovanju tradicionalnih igara. Precizan, jednostavan, vizuelno jasan i lak za primenu, sistem sestara Janković naišao je na odobravanje mnogih naših i stranih stručnjaka. Međutim, za naučna istraživanja koja su u Srbiji pokrenuta početkom 70-ih godina, sistem sestara Janković pokazao se kao nedovoljan. Razlog za to je te nepostojanost posebnih znakova za zapisivanje pokreta koji su beleženi isključivo rečima, deskriptivno.

Bajić, Vesna

Forum Srbija

Muzikolozi

Ko je OnLine