Narodna muzika Srba

Luna.* · **Poslato:** 23 Jul 2013, 22:44

Audicije za pevače

Narodna muzika - od inspiracije za Mokranjca do turbo šarenice (2): Carevac podučavao zahtevajući pravilnu dikciju, tačan tekst i - emociju

Vasilija Radojčić, jedna od prvih radio-pevačica

DA loša interpretacija i svakojaka zloupotreba srpske narodne pesme nisu specijalitet našeg vremena i njegovih turbo perjanica, možda najbolje svedoči zapis muzikologa Vladimira Đorđevića u „Narodnoj pevanci“ iz 1926. godine:

Zastanite pored kafanica na Dorćolu, Vračaru, Savamali, ili po našim palankama, i poslušajte tobožnje profesionalne pevačice, pa ako ma i najmanje imate osećanja za lepotu pesama i njihovog izvođenja, vi morate zatvoriti uši da ne slušate. Besmislene, dvosmislene, vrlo često i banalne reči, kojima čovek ne zna krsnoga imena, uz divljačku dreku, ili uz prostačko a pretenciozno izvijanje neke mešavine od deformisanih otpadaka naših i stranih melodija i njihovih prerada - to je današnje naše pevanje u varoškoj masi.“

Gotovo identičan tekst mogao bi da bude komentar onog što se pod firmom narodne muzike emituje često na našim televizijskim i radio-stanicama. Ali, pre i naročito posle Drugog svetskog rata, upravo je Radio Beograd bio taj koji je uspostavljao standarde negovanja narodnog melosa. Tim periodom se u publicističkom smislu gotovo pionirski bavio Saša Janoš, muzički urednik Radio Pančeva, u feljtonu „Istorija radio pevanja narodne muzike 1935 -1975“.

Najplodnija epoha narodne muzike na Radio Beogradu nastupila je, kaže, kada je, po oslobođenju, Đorđe Karaklajić postavljen za urednika, a za njim se iz logora Dahau vratio Vlastimir Pavlović Carevac (1895-1965) i postao šef Narodnog orkestra.

BEOGRAĐANKA - KOŠTANA

KAO pevač „prve A klase“, jedna od legendi sa Radio Beograda Zora Drempetić „pozajmila“ je glas slovenačkoj glumici Selmi Karlovac za ulogu Koštane u filmu „Ciganka“ (1953) Vojislava Nanovića. - Dok ju je slušao kako peva pesme iz niško-vranjanskog kraja, Carevac je odustao od svog pravila da pevač peva pesme „iz kraja odakle je potekao“ - zabeležio je Janoš. - S oduševljenjem je prihvatio da Beograđanka peva taj, veoma težak i jedinstven repertoar, a ona je to opravdala svojim predivnim sopranom, kojim je izrazito lako pevala i veoma znalački ukrašavala melodiju.

On je održavao mesečne audicije za pevače, na koje se prijavljivalo i do 200 kandidata, ali s obzirom na strog kriterijum, primano je samo dvoje ili troje, i to ne da odmah pevaju, već da uče kako se narodna pesma peva - kaže Janoš, koji u svojim emisijama na pančevačkoj stanici, ali i kao saradnik programa „Od zlata jabuka“ Radio Beograda 2, čuva uspomene na ove „zlatne dane“. - Tome ih je on podučavao, insistirajući na pravilnoj dikciji, tačnom tekstu i donošenju emocije koju pesma ima. Carevac je bio čovek koji je uradio primarnu stilizaciju naše narodne muzike. „Umio“ ju je i očistio od loših uticaja kafanskog pevanja, učinio da se podjednako dopada i običnom seljaku i najučenijem čoveku, da se može pevati i u kafani i na operskoj sceni.

U posleratnoj, prvoj generaciji, najistaknutiji radio-pevači bili su Mara Đorđević, Danica Obrenić, Anđelija Milić, Ružica Protić, Zorka Butaš, Jelena Dejanović, Radmila Dimić, Velinka Grgurević, Vukašin - Vule Jevtić, Miodrag - Mija Popović, Bogdan Butaš, Rajko Rančić, Ljubivoje Vidosavljević i Pavle Stefanović. Kasnije su im se pridružili Vasilija Radojčić, Predrag Gojković Cune, Ivana Pandurović, Ismet Krcić, Ksenija Cicvarić, Dragoljub Lazarević.

- Pedesetih i šezdesetih godina koncerti narodne muzike priređivani su na Kolarčevom narodnom univerzitetu - objašnjava Janoš. - Zatim se otvara i Dom sindikata, a počinju da se organizuju i solistički koncerti, što je zahtevalo da pevači budu i šoumeni kako se publika ne bi dosađivala. Takvoj promeni mnogo je doprineo i PGP RTB, koji je od pevača pravio zvezde.

Posle Carevčeve smrti 1965. godine više se nije pevalo uživo pred radijskim mikrofonom, niti su pevači imali obavezne časove. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih trajne snimke prave i prve zvezde naše estrade Silvana Armenulić, Lepa Lukić, Dušica Bilkić, Jordan Nikolić, Staniša Stošić, Predrag Živković Tozovac, Merima Njegomir, Ivanka Stefanović, Vera Ivković i Gordana Stojićević.

- Narodna pesma uvek je odslikavala vreme u kome je nastala - zaključije naš sagovornik. - Sedamdesetih je postalo staromodno pevati o ljubavi među šljivama i kukuruzima. Kompozitori su u traženju aktuelnih tema i melodija otišli toliko daleko da se narodna pesma pretvorila u zabavnu muziku, a tekstovi postali sve prostiji i banalniji. Pojavila bi se poneka pesma koja je imala korene u folkloru i takve kompozicije su opstale.

RASPEVANI ADVOKAT

PRE Drugog svetskog rata na Radio Beogradu narodnu muziku interpretirali su dramski i operski umetnici Žanka Stokić, Teodora - Toda Arsenović, Zorka Todosić, Nada Aleksandrović i drugi. Među njima je najpoznatiji bio beogradski advokat Mijat Mijatović (1887-1937).

- Pevanje je bilo njegova najveća ljubav pa je to i studirao u Beču i Parizu, a kasnije i snimio preko sto ploča s narodnim pesmama i operskim arijama - kaže Saša Janoš. - Bio je prvi pevač na svetu koji je u to vreme prilikom snimanja ploča koristio tehniku nasnimavanja. Oduševljen Mijatovim pevanjem, kompozitor Stanislav Binički (1872-1942) napisao je splet od sedam vranjanskih pesama koji je nazvan „Mijatovke“.

nastavlja se

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 25 Jul 2013, 23:18

Poznati autori „izvornih“ pesama

Narodna muzika - od inspiracije za Stevana Stojanovića Mokranjca do turbo šarenice (3): Mnogo je pesama koje su prihvaćene kao izvorne, a imaju poznate autore teksta i muzike

IZVOĐAČI Olivera Katarina i Miroslav Ilić pevali pesme čiji je autor Obren Pjevović

AKO se opkladite da je "Dimitrijo, sine Mitre" izvorna narodna melodija, sigurno ćete izgubiti novac. Ovu pesmu, koju je nezaboravno interpretirala Vasilija Radojčić, napisala je čuvena vranjska pesmopojka Stana Avramović Karaminge. Sudbinu sina koga majka grdi jer ga žena vara, opevala je još 1919. godine i sve do 1969. je dopisivala, a mnogo toga i nije pomenula, jer "sve neje za pesmu". Ni "Lela Vranjanka" ne pripada autentičnom folkloru, napisao je kompozitor Dragan Toković pre pola veka, posvetivši je tamošnjoj lepotici Jeleni Đorđević.

Mnogo je pesama koje su prihvaćene u narodu kao opšte dobro, a imaju poznate autore muzike i teksta. Nastajale su uglavnom posle Drugog svetskog rata, ali ih je bilo i ranije.

Legenda među autorima pesama koje su se u narodu sasvim odomaćile Dragiša Nedović, stvorio je čitav opus na kome možete izgubiti opkladu. Još sredinom tridesetih godina prošlog veka njegov dar i inspiracija toliko su se proželi sa folklornim nasleđem da danas retko ko zna da je ovaj Kragujevčanin napisao "Siromah sam druže", "Stani, stani, Ibar vodo", "Obraše se vinogradi dole kraj Topole", "Lepe li su nano Gružanke devojke", "Na Moravi vodenica stara", "Jesen prođe ja se ne oženih", "Ajd' idemo Rado"... Boemskog duha, Nedović je do smrti 1966. obilazio razne krajeve Jugoslavije i svuda ostavljao pesme za nezaborav. U Bosni "U lijepom starom gradu Višegradu", "Iz Bosne se jedna pjesma čuje", "Bosanske me pjesme zaniješe", "Prođoh Bosnom kroz gradove", a u Dalmaciji "O lipa ti neznanko", "O brodiću beli", "Mare, Mare, srićo moja", poznatiju kao "Kad si bila mala Mare".

Sa više od 100 pesama pisanih u duhu izvornog melosa, Šumadiju je zadužio tekstopisac i kompozitor Obren Pjevović iz Mrčajevaca, čiji su hitovi "Sa Rudnika i Avale", "Duga li je Jelica planina", "Odakle si sele, devojano mlada", "Ej, da mi je...". Jedan od najproduktivnijih, sa 2.500 pesama, sigurno je Milutin Popović Zahar, čiji su "Vidovdan", "Svilen konac", "Ivanova korita". Plodan je bio i Petar Tanasijević, među čijih 1.200 melodija su i "Jutros mi je ruža procvetala" i "Od izvora dva putića" (hit koji je lansirao Lepu Lukić, a za koga je tekst, navodno, napisao Živorad - Žika Minović, kasniji direktor "Politike").

BREGOVIĆ I SLEDBENICI

- JEDAN broj autora danas se bavi reinterpretacijom muzičke tradicije, ali i njenom adaptacijom i modernizacijom - kaže dr Jakovljević. - Moglo bi se reći da je rodonačelnik toga bio Goran Bregović. Njegova inovacija je bila dosta kvalitetna i povukla je niz sledbenika. Neki su, međutim, krenuli u neosnovanu modernizaciju. Ko ne poznaje dobro muzičku tradiciju često manipuliše njom, podvodeći to pod umetničke slobode. Ali, smernice moraju da postoje, jer i Mokranjac je imao umetničku slobodu, ali je sa poštovanjem tretirao folklorni napev koji je koristio.

Procvat novokomponovane pesme nastupio je šezdesetih i sedamdesetih godina, ali joj vrata radija i tada već televizije, u početku nisu bila širom otvorena. Tadašnji urednici nisu verovali u njihovu trajnost i vrednost, neke smatrali i skrnavljenjem folklornog blaga. Prema kasnijem svedočenju, upravo Petra Tanasijevića, za obrt je bio zaslužan - Ivo Andrić! Književniku se, kako je jednom ispričao Tanasijević, dopala njegova pesma "Vremena su prošla stara", pa je jednom od urednika Radio Beograda rekao: "Sve je više autora koji prave lepe narodne pesme, slikaju današnji život, a tako i treba, jer prošla su stara vremena, pa pustite ljude da pevaju o novom vremenu i običajima..."

- Ceo jedan konglomerat muzičkih praksi, naslonjenih na narodnu muziku, a sa drugačijom ekspresijom , može da se podvede pod termin novokomponovana muzika - objašnjava dr Rastko Jakovljević. - Nastala liberalizacijom umetničkog izraza izvorne muzike i rađanjem muzičkog tržišta u Jugoslaviji, ova muzika je imala veze i sa seoskom, ali i sa starogradskom. U vreme Jugoslavije novokomponovana muzika nije bila direktno pod uticajem važeće kulturne politike, koja je tada bila jasno profilisana, za razliku od perioda koje će potom doći. U tom vremenu mnoge su se institucije u društvu i kulturi "razgradile" i otvorio se prostor koji je išao u dva smera. Jedan ka neartikulisanoj pojavi turbofolka, a drugi, možda nešto sa zakašnjenjem u pravcu etno muzike. Dodao bih tu i renesansu muzičke tradicije, koja se posle svega ovoga javila.

DžEZERI I ROKERI

POZNATI džez muzičar i dirigent "Big benda" Radio televizije Beograd, Zvonimir Skerl, komponovao je velike hitove Tome Zdravkovića "Dotako sam dno života" i "Za Ljiljanu". Kao autori "narodnjaka" u kasnijim decenijama, javno, a nekada i tajno, pojavljivali su se i muzičari, ne samo iz džez, šlagerskog, već i iz rokerskog miljea. Potpisivali su ih i Bora Đorđević i Oliver Mandić.

nastavlja se

Luna.* · **Poslato:** 26 Jul 2013, 11:25

Rađanje turbo-folka

Narodna muzika - od inspiracije za Mokranjca do turbo šarenice (4): Rambo Amadeus: Turbo-folk nije muzika, turbo-folk je kakofonija svih ukusa i mirisa vezanih u jednu zvučnu promaju

Svetlana Spajić sa pevačkom grupom

ZVUČNA zavesa koja je prekrila vreme krvavog stvaranja novih granica na tlu nekadašnje Jugoslavije, ukinula je međe između muzičkih žanrova. Srpsku, ali i scenu čitavog Balkana zapljusnula je mešavina folka, popa, bliskoistočnih melodija i ritmova, koju je potom muzičar Antonije Pušić nazvao - turbo-folk. Popularni Rambo Amadeus ovako ga je definisao: „Turbo-folk nije muzika, turbo-folk je kakofonija svih ukusa i mirisa vezanih u jednu zvučnu promaju koja ima zadatak da zadovolji najšire ukuse, najniže strasti“.

Muzika je uvek bila usko povezana sa društvenim i političkim životom i bila ogledalo stanja u društvu, pa u tom smislu turbo-folk predstavlja zloupotrebu tradicionalne muzike - objašnjava dr Rastko Jakovljević. - Reč je o neartikulisanoj žanrovskoj pojavi, koja nije nužno loša, ali nema jasno profilisan stil i muzičku estetiku. Nije problem u usvajanju elementa muzike Bilskog istoka, jer i tamo tradicionalna muzika ima određene kvalitete, već u načinu na koji se to plasira.

Ako je za utehu, turbo-folk se nije desio samo nama već čitavoj jugoistočnoj Evropi.

- U Bugarskoj se to zove pop folk i malo je drugačijeg profila, jer tamo još važi pravilo da morate da budete dobar pevač - nastavlja sagovornik. - Njih manje zanima na koji način interpetator reprezentuje svoje telo, nego kako iznosi muziku. Iako je reč o niskoprofilnom kulturnom produktu, oni su ipak zadržali neku pozornost prema kvalitetu muzike. Mnogo više cene svoju folklornu praksu i postavili su je na visok položaj u institucijama muzičkog obrazovanja, naučnog istraživanja, medijima. Zato manipulacija bugarskom tradicionalnom muzikom nije mogla da prođe na tako drastičan način kao kod nas.

Kao primere ovaj etnomuzikolog navodi pevačice čija su „umetnička“ imena Preslava, Gergana, Aziz, koje neguju „imidž“ sličan našim interpretatorkama, ali svoju muziku iznose dobrim pevanjem, artikulisanim glasom, kvalitetnim melodijama, možda ne u tako dobrim aranžmanima.

- Priča o tržištu, da ljudi slušaju turbo-folk jer to žele, je zabluda - uveren je dr Jakovljević. - Ako turbofolk donosi ogromnu količinu novca i iza njega se krije jedna razvijena ekonomija, ta sredstva na neki način treba preusmeriti na one vrste muzike koje nemaju toliku podršku u društvu, da bi jednog dana bile šire prihvaćene. To ne mora da bude porez na kič i šund. Ali, povezivanje unutar društva mora drugačije da funkcioniše. Na nacionalnom nivou treba odrediti zastupljenost u javnosti tradicionalne muzike, turbo-folka, umetničke muzike, popa, džeza. To je posao za Ministarstvo kulture i informisanja.

Na drugom polu naše muzičke stvarnosti sve je više mladih, obrazovanih umetnika koji sa velikim uspehom na domaću, ali i svetsku scenu vraćaju srpsku tradicionalnu muziku. Jedna od njih je Svetlana Spajić, čiji je album „Žegar Živi“ („Cloudvalley“, London, 2008) sniman sa Srbima povratnicima u Dalmaciju, uvršten u petnaest najboljih svetskih izdanja u 2008. na „World Music European Charts“ i dobio ocenu jednog od najvažnijih etnomuzikoloških poduhvata u poslednjih petnaest godina na teritoriji bivše Jugoslavije. Njena muzika izvođena je i u predstavi velikana svetskog pozorišta Boba Vilosna „Život i smrt Marine Abramović“.

KULTURNA POLITIKA

- ONO što turbo-folk čini lošim je na poslednjem mestu muzika, koja je mnogo manje problematična od kompletne ikonografije koja ga prati. Ta poluobnažena tela, poruke spotova, vrše uticaj na mlađu generaciju i to spiralno posle vodi u neke druge društvene ekstreme - uveren je etnomuzikolog Rastko Jakovljević. - Da bi se to ispravilo morate da imate jasnu kulturnu politiku. Njeno sprovođenje zavisi od države oslonjene na jake institucije, kojih nema bez dobrih stručnjaka.

- Turbo-folk se nije pojavio preko noći i posledica je višedecenijskog materijalnog i duhovnog pustošenja naroda - uverena je Svetlana Spajić. - Nije ni u komunističko doba bilo više tradicionalne muzike, ali ni više turbo-folka. Bilo je više folka, ili nekih šlagera, na primer... Tradicionalni zvuk na televiziji mogli ste da čujete eventualno ako u nedelju u devet ujutru sednete da pogledate „Znanje imanje“, gde bi ponekad „pripustili“ poneku izvornu grupu da nešto otpeva ili odsvira. Upravo su masovni mediji bili jedan od katalizatora u procesu potiskivanja narodne kulture i načina života.

POKOSIMO LIVADE

NAROD je, srećom i bez televizije, ili, bolje rečeno, uprkos i televiziji uspeo da sačuva svoju izvornu pesmu i svirku sve do današnjih dana, iako nema nikoga da zabeleži kako se ovaj narod i danas okuplja i proslavlja, pamti, peva i tuguje na Zlatiboru, Janju, podno Rudnika ili u Prilužju - kaže Svetlana Spajić. - Pre svega je problem medija i onih koji odlučuju šta će se emitovati. Dobro je to što televizija nije realna slika dešavanja, već simulakrum, pa ako vam je već zlo od TV programa, molim lepo, ovaj narod ima više od hiljadu zavičajnih skupova i sabora, usput mogu i neke šljive da se oberu i neke livade pokose...

nastavlja se

Luna.* · **Poslato:** 27 Jul 2013, 20:32

Sve muzičke ideologije

Narodna muzika - od inspiracije za Stevana Stojanovića Mokranjca do turbo šarenice (5): Ono što je u turbo-folku zloupotreba tradicije, u etno-muzici postaje legitimno

Slobodan Trkulja u svojoj muzici koristi i gajde

NAŠA tradicionalna kultura oduvek je pripadala samim svetskim vrhovima duhovnog stvaralaštva. Njenu vrednost prepoznavali su vodeći umetnici različitih epoha, od Getea i evropskih romantičara, preko Tolkina, do vrhunskih umetnika današnjice. Ovo za „Novosti“ kaže pevačica Svetlana Spajić, koja je upravo zvuke srpske narodne pesme utkala u predstavu legendarnog Boba Vilsona, premijerno izvedenu na festivalu u Mančesteru, a potom i na drugim svetskim scenama.

Ponosna sam što je naš tradicionalni zvuk deo elitne svetske umetničke produkcije, a tu ubrajam i koncerte u prestižnim svetskim koncertnim holovima. Srpsko tradicionalno ili srpsko polifono pevanje, tako se to u svetu naziva, nikako etno muzika - objašnjava Spajićeva.

Ipak, izvorno pevanje, pa čak ni narodna muzika kakvu su poznavale generacije stasale u drugoj polovini 20. veka, gotovo da ne može da se čuje na domaćim televizijama. Potisnuti su raznim kič paradama i „pričaonicama“ u kojima se ispovedaju estradne zvazde.

- Televizija kakvu mi ovde poznajemo u svetu je kao medijum već prevaziđena - smatra naša sagovornica. - Rijaliti šou programi - koji su nam upravo došli iz sveta - samo su poslednji trzaji jednog mastodonta željnog da zadrži gledanost i uticaj. Ne vrede više ni nacionalne frekvencije... Gotovo da je tužno koliko vlastodršci precenjuju sebe i moć televizije u doba kada odrastaju čitave generacije koje uopšte više ne gledaju televiziju i kada za deset sekundi na internetu možete da pogledate na „Jutjubu“ sve što vas zanima. Tu veći problem nastaje upravo za političare i turbo-folk zvezde, oni ne mogu da prežive bez podrške masovnih medija... Sigurno je strašno ako morate da učestvujete u „Farmi“ da biste održali tiraž ili popularnost...

Korak sa svetom i način da „peva srpski, a da ga ceo svet razume“, sve veći broj muzičara pokušava da uhvati u žanru koji se kod nas naziva etno, dok se za njega često koristi i širom planete usvojeni engleski termin „World music“ („muzika sveta“).

- Od devedesetih godina prošlog veka sve se više u našem društvu, pa i u muzici, javlja potreba za ponovnim ustanovljivanjem srpskog identiteta - priča dr Rastko Jakovljević, koji je na ovu temu objavio i knjigu „World music u Srbiji“. - Reafirmacija nacionalnih vrednosti pokrenula je brojne pojave u kulturi, među kojima je i etno-muzika, koja se vezala za srpsku tradiciju, a često i za crkvu. Reč je o rustikalnoj slici muzike, koja je u modernom dobu dobila i marketinški kapacitet, jer je donela nešto drugačije od uniformnosti pop muzike. Ali i omogućila da se urbana publika identifikuje sa nacionalnom muzičkom praksom. Tako je etno postao neka vrsta zamene za turbo-folk. Dakle, ja sam urban, ne slušam turbo-folk, već neku drugu vrstu muzike koja ima veze sa mojim korenima.

BEZ CENZURE

I TURBO-FOLK je, kao i sve druge vrste muzike ugrožen. Zato neprestano treba raditi na poboljšanju kvaliteta muzike uopšte. Pre sam za to nego za cenzuru, jer svima treba omogućiti izbor - mišljenje je dr Jakovljevića.

I dok se neke stvari u turbo-folku karakterišu kao „islamizacija“ i zloupotreba srpske tradicije, u etno muzici postaju sasvim legitimne, smatra naš stručnjak:

- Kada se u etno kompozicijama i pojavi svirac na udu, instrumentu vezanom za Bliski istok, uz njega ne ide epitet stranog tela, jer je reč o fuziji koja dobija značenje interkulturnog dijaloga. Ovaj, naizgled, paradoks imao je objašnjenje u tome što se muzika iznosi na različit način i što iza svake stoji drugačija „ideologija“. Društveni slojevi koji slušaju etno pretenduju da se prikažu kao slobodoumni, otvoreni prema novinama, urbani, samosvesni u smislu neke posebne nacionalne svesti. Kod turbo-folka, ipak, postoji jedan nekritički odnos prema korišćenju tradicionalne muzike i njenog mešanja sa elementima bliskoistočne ili zapadnjačke muzike. Mešavina u turbo-folku se ponaša kao ulje na vodi, jer nema kohezionog tkiva, nego je očigledno da nešto ne štima jedno sa drugim. U etnu postoji daleko više muzičkog mišljenja. I to mu i daje progresivniju notu.

GUČA I STRUČNjACI

JEDAN od osnivača Dragačevskog sabora trubača u Guči bio je čuveni etnomuzikolog profesor Miodrag Vasiljević.

- Guča je osnovana 1961. sa idejom da podstakne razvoj seoskog muziciranja, jer je pretilo da nestane trube, koja se u tom kraju svirala pod uticajem vojnih orkestara iz brojnih oslobodilačkih buna i ratova sa kraja 19. i početka 20. veka - priča dr Jakovljević. - Da bi spasili tu muziku od jenjavanja osnovan je skroman festival. Kroz sve ove decenije, tokom kojih se razvio u masovnu smotru, u svoj rad uključivao je i stručnjake. I danas u žiriju sede etnomuzikolozi. Na ovom primeru vidi se koliko vodi ka progresu kad svako radi svoj posao. Srbija ima ljude koji se bave muzičkom i plesnom tradicijom i verujem da niko od njih ne bi odbio saradnju ni sa komercijalnom televizijom. Takva ponuda bila bi dobar znak da neko želi nešto da promeni pa mu je potreban stručni savet.

nastavlja se

Luna.* · **Poslato:** 27 Jul 2013, 20:35

Niko ne svira fajront za turbo-folk

Narodna muzika - od inspiracije za Mokranjca do turbo šarenice (6). Sve je pitanje kompetencije i podložnosti korupciji, kaže Ivana Komadina

MEĐU brojnim zagađivačima medijskog prostora Srbije su i oni čija pesma dobro ne misli. Umetnici i umetnice turbo-folk muzike, najčešće u pratnji plesačica koje pocupkuju, uz veliku upornost svojih producentskih kuća, okupirali su gotovo sve televizijske kanale i kao da nemaju nameru da za pojas zadenu. A u toj našoj virtuelnoj kafani, izgleda da nema nikoga ko će „svirati fajront“.

Posao za Ministarstvo kulture i informisanja je da na nacionalnom nivou procentualno odredi koja će biti zastupljenost tradicionalne muzike, turbo-folka i umetničke muzike u elektronskim medijima, jer je ono dužno da vodi računa o zakonskim osnovama za dobijanje frekvencija - uveren je etnomuzikolog dr Rasatko Jakovljević iz Muzikološkog instituta SANU. - Postoji i telo koje uređuje koja će privatna televizija dobiti koju vrstu licence, nacionalnu ili lokalnu, koje bi trebalo da odredi i pravila za kreiranje i emitovanje muzičkog programa.

Zato je, prema mišljenju našeg sagovornika, neophodno stručnost staviti u pogon, jer čak i u državnim organima o muzici odlučuju ljudi koji za nju nisu kompetentni.

- Dobijanje nacionalne frekvencije ne bi trebalo vezivati za vrstu autora koje bi televizije puštale, već za kvote. Možemo postići nešto tek ako u procentu od 20 odsto bude zastupljen turbo-folk, naspram 80 odsto ostale vrste muzike. Na nacionalnim medijima pogotovu treba napraviti dovoljno prostora za sve. Ako ne favorizujete određene muzičke prakse, one nikada neće postati konkurentne turbo-folku. Na taj način edukujete publiku i sejete nešto što će se razviti za deset godina. I turbo-folk je posejan ranije, još osamdesetih. Istovremeno, treba voditi računa da svi autori i izvođači podignu kvalitet svoga rada. Taj napredak se dešava vrlo postepeno.

SKRAJNUTI STRUČNJACI

- U MERITORNIM institucijama, poput Ratela ili RRA, nema muzičkih stručnjaka - upozorava dr Jakovljević. - Nema ih ni u Ministarstvu kulture, niti u komisijama o projektima koji se direktno tiču folklorne tradicije. Postoje i brojna kulturno-umetnička društva koja nemaju zaposlene etnomuzikologe kao savetnike, što je nekada postojalo kao praksa. Mnoge festivale koji su pospešili muzički život u seoskim sredinama osnovao je dr Dragoslav Dević, a danas samo malobrojne kolege učestvuju u njihovom radu. To je pokazatelj neartikulisane organizacije. Mi i dalje nemamo jasne obrise kulturne politike. Nemamo ni dobru strategiju u kom smeru se krećemo kada je u pitanju muzika, koja je jedan veliki deo umetničke produkcije značajan za naš identitet.

Ovaj muzički stručnjak priseća se da u bivšoj Jugoslaviji niste mogli da budete muzički urednik ako niste bili obrazovani za to:

- Od devedesetih ovde se dešava da se to radno mesto daje osobi koju mnogo volite, ili je iz vaših uskih krugova prijatelja i porodice. To je najbolja pokrivalica za nečije uhlebljenje. Mnoge moje kolege se godinama mukotrpno školuju, a onda čekaju na birou rada ili se prekvalifikuju za rad po fabrikama.

Zaboravljenog pravila se, ipak, pridržavaju u nacionalnom servisu potvrđuje nam muzikolog Ivana Komadina, muzički urednik u RTS. Na RTS ne možete biti muzički urednik ukoliko nemate završen Fakultet muzičkih umetnosti, što nije slučaj sa drugim televizijama, a posebno lokalnim radio stanicama. Ona smatra da je odgovarajuće obrazovanje ključ dobre uređivačke politike:

- Kao i u svakoj drugoj profesiji pa i u našoj to je pitanje kompetencije i podložnosti korupciji. Javna je tajna da na nekim stanicama postoje i tarife po kojima se emituju neke pesme i izvođači. Nekada je u Radio-televiziji Beograd postojala i posebna komisija koja je slušala sve snimke i određivala šta nije za emitovanje. Ali, takve komisije nisu neophodne ako imate muzički viokoobrazovane stručnjake, koji poseduju opštu kulturu, jer oni sami mogu da procene šta je vredno, a šta ne. Naravno, moraju biti i nepotkupljivi.

Stav Ivane Komadine je da red na muzičkoj sceni može da se uvede i korišćenjem onoga što već postoji kao propisano pravilo:

- Strašno je šta se sve pije uz lake note, ali da bi se javnost zaštitila od takvih sadržaja nije potrebno uvoditi neke nove zakone nego se samo držati postojećih. Mi imamo i komunalnu policiju, ali su nam ulice i dalje prljave, jer se ne naplaćuju kazne. Sadržaji mnogih pesama imaju stihove koji su protiv ljudskog dostojanstva, u kojima je prisutan govor mržnje, seksizam... Zaštita od toga spada u domen RRA, kao i zaštita od nasilja u filmovima.

IZGRADITI SVEST O ZNAČAJU KULTURE

- U SVETU je teško dobiti nacionalne frekvencije, mora se ispuniti mnogo toga, pa i izbor muzike koji ima učešća u programu - priča Jakovljević, koji je doktorske studije završio u Velikoj Britaniji. - Ako ste kulturno obrazovna televizija, morate povesti računa o kvalitetu programa. Postoji i faktor tržišta, ali on nikada ne ide toliko da ugrožava ovo drugo. Vodi se računa o balansu između sadržaja. U britanskom društvu postoji izgrađena svest o značaju kulture, pa ne mora mnogo da se radi da bi se dokazalo da je umetnička ili tradicionalna muzika kvalitet. S druge strane, njihova tradicionalna muzika je umrla davno i jedino živi kroz taj rivajvl, orld music. Sa te strane se ne možemo porediti.

novosti

Forum Srbija

Narodna muzika Srba

Ko je OnLine