Pevani pesnici

Luna.* · **Poslato:** 01 Nov 2012, 20:47

MILAN RAKIĆ

Milan Rakić rođen je u Beogradu 1876. godine. Potiče iz ugledne beogradske porodice u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sposobnosti.— Studirao je prava u Parizu, a po povratku u zemlju ušao je u diplomatsku službu.— Bio je u Skadru, Bukureštu, Stokholmu, Kopenhagenu, Sofiji i Rimu.
Njegovi uzori u poeziji bili su u početku francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se učio savršenstvu forme, preciznosti izraza, jasnosti i umetničkoj disciplini.
Rakić je jedan od stubova naše poezije: skromniji od "najvećih, ali stub svakako", napisao je jezgrovitu ocenu o ovom srpskom pesniku Vojislav Đurić.
Bogdan Popović je u svoju antologiju uvrstio četrnaest Rakićevih što ljubavnih, što misaonih, što rodoljubivih pesama. "Čak ni mlađi, buntovni duhovi, koji su se javili uoči rata kao prethodnica avangarde, čak ni oni u Rakića nisu dirali, kaže Predrag Palavestra, 'nego su mu priznavali misaonu napregnutost i pripadnost "zamišljenoj poeziji"'.
Umro je u Zagrebu 1938. godine, a sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Jefimija (muzika: Žarko Petrović)
Izvođači:

Očajna pesma (muzika: Kornelije Kovač)
Izvođači: Zoran Šandrov

Stihovi — Milan Rakić

JEFIMIJA

Jefimija, kćerka gospodara Drame
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Prodaju carstva, svet vaskoliki cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strašne bole otmene joj duše.

Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekada grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim velom!

I osećam tada da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače...

OČAJNA PESMA*

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita.
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja najzad bude sita...

— Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole, i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođen zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela...

Upij se u meni zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim...

Zoran Šandrov — Očajna pesma

G o o g l e

Luna.* · **Poslato:** 08 Nov 2012, 19:05

MILOVAN VITEZOVIĆ

"Šta je poezija, ako nije najiskrenije moguće i najsvečanije proslavljanje maternjeg jezika. Poezija je slava jezika."
Milovan Vitezović, pisac, profesor i scenarista, rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića. Diplomirao je na Filološom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija.
Milovan Vitezović se kao pisac uspešno dokazao u gotovo svim formama pisane umetnosti. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedest izdanja. Zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske pozije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama.
Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije: Zmajeve dečije igre (1978. god.), Velike Bazjaške povelje u Bukureštu 2005. godine, Kočićeva nagrada (2005) Republika Srpska, Zlatno Gašino pero (2006), nagrada Glasa javnosti Meša Selimović drugo mesto (2000).
Bio je kandidat za Antologiju najboljih svetskih satiričara koja je objavljena u SAD 2007. godine.
U Novom Sadu, juna 2007. godine, pripala mu je čast da dobije Zmajev pesnički štap i otvori Zmajeve dečije igre, najveći festival dečijeg stvaralaštva u Evropi."

Oni su se zavoleli (muzika: Vojkan Borisavljević, Boris Bizetić)
Izvođači: "Lutajuća srca" (godina izdanja 1974), Miša Marković (godinja izdanja 1974)
Zbogom ostaj o, djetinjstvo muzika:
Izvođači: "Korni grupa" (godina izdanja 1974)
Tesno doba (muzika: Kornelije Kovač)
Izvođači: Jadranka Stojaković (godina izdanja 1977)
Kada sretnem devu bajnu muzika:
Izvođači: Arsen Dedić
Kaubojski poker muzika:
Izvođači: Arsen Dedić (godina izdanja 1982)

Stihovi — Milovan Vitezović

ESNO DOBA *

Evo ima neko doba,
prijatelji i drugari,
tesna mi je moja soba,
pritežu me bulevari.

Zaputim se nekim tragom,
provlačim se tesnim vragom,
ponesena dragim gradom
i sa željom i sa nadom.

Zanesena dragim gradom, aha aha.

Trag me prati nežnih stopa,
teskoba mi strašno smeta,
tesna mi je sva Evropa,
usred ovog tesnog sveta,
usred ovog tesnog sveta,
tesna mi je sva Evropa.

Nervira me sva teskoba,
zahvati me divan nemir,
usko mi je ovo doba,
tesan mi je čitav svemir!

KADA SRETNEM DEVU BAJNU

Kada sretnem devu bajnu,
Našminkanu primadonu,
Ja zavolim šminku sjajnu
I divim se tom krejonu.
Trepavice lažne mame,
Od oka joj senka veća.
Recite mi:
Da li za me vaša šminka što oseća?

Trepavice lažne spusti
Da bi nekog stida bilo.
"Vi ste neukusni" —
To izusti i našminka rumenilo.
Kada sretnem devu bajnu,
Našminkanu primadonu,
Ja zavolim šminku sjajnu
I divim se tom krejonu.

Luna.* · **Poslato:** 03 Dec 2012, 12:54

MILOSAV BUCA MIRKOVIĆ

Milosav Mirković-Buca, književni kritičar, čovek pozorišta, feljtonist, esejist a prevashodno pesnik, rođen je na Vidovdan, 28.6.1932. zajedno sa sestrom Milenom bliznakinjom u Aleksandrovcu, nemanjičkoj, kopaoničkoj Župi.
Studirao je na Stomatološkom i Filozofskom fakultetu.
Oblasti njegovih interesovanja bile su velike: istorija, filozofija, pozorište, književnost a posebno mesto imala je poezija.
Ima običaj da kaže: 'Književnost i poeziju učio sam od Dušana Matića, Isidore Sekulić, Oskara Daviča, Ive Andrića, i Dobrice Ćosića'. —
Buca Mirković je zasopljeni strasnik poezije. On hrli pesmi i kad je nema, on ume da je istera iz kamena. —
Buca Mirković ne peva o sebi. On hoće svet. Ali zna da su sve relacije započele ovde i da se u Župi aleksandrovačkoj tako često okončavaju, kao da je, pišući pesmu samo za taj svoj rodni kraj čuvao. S ovom poezijom stalno izlazite na neke čistine, kroz uparađene predele, pred zrele slike, izdeljene iz bogatog, travnatog, grabuljavog, bokoravog, pasijans jezika, u kome vazda živi poetsko i kad nije nemir, ni urnebes, ni bodež, već kad snevate slatko i slažete "varku na varku".
Objavio je preko trideset knjiga poezije i eseja, glumačkih medaljona i minjona.—
Bio je na čelu tribunala za izbor deset najboljih pesničkih knjiga od 1945. do 1995. godine.—
Danas živi i radi u Beogradu — na Čuburi."

Stihovi — Milosav Buca Mirković

UZ MORAVU VETAR DUVA

U Srbiji varoš velika
kroz nju teče reka Morava
kraj nje smo se, dušo, sreli mi
sreli smo se i zavoleli

Ref.
Uz Moravu vetar duva
stari ribar tajnu čuva
niko za nas ne mora da zna
ruke mi ka tebi lete
svi još misle da si dete
al' na jesen ženiću te ja

U kafani gužva velika
a orkestar našu pesmu zna
kad zasvira, prozor otvoriš
lagano da majku ne budiš

Medeni mesec — Uz Moravu vetar duva
riznica

Luna.* · **Poslato:** 02 Jan 2013, 21:35

DESANKA MAKSIMOVIĆ

Desanka Maksimović je rođena u selu Rabrovici kod Valjeva 1898. godine. Gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.
"...Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika...
Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen osećajnošću, uskraćen za nešto, ugrožen. Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimović još za života stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost, poštovanje i privrženost brojnih čitalaca. Desanka Maksimović nema drugu biografiju sem književnu, ni drugog poroda sem pesama. Onaj ko je čitao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno biće, već i dušu naroda iz kojeg je potekla. Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih načela i uverenja, boja i vera, pozivala ih da proslave i tuđeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike, da budu strogi prema svojima kao što su i prema tuđim manama. Od svih vrednosti u životu ona je posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje..."
Najomiljeniji srpski pisac druge polovine XX veka Desanka Maksimović umrla je 11. februara. 1993. Sahranjena je u Brankovini, kraj svoga supruga Sergeja Slastikova Kaluzanina.

Predosećanje (muzika: M. Šistek Đorđević)
Izvođači: Mira Vasiljević, Vasilija Radojčić, Jadranka Stojaković
Po rastanku I (muzika: Blagoje Košanin, Budimir Jovanović, Jadranka Stojaković)
Izvođači: Nada Obrić, Dobrivoje Topalović, duet Dobrivoje Topalović & Ana Bekuta, Maja Danilović
Tajna (muzika: )
Izvođači: Horska kompozicija (dečiji hor)
Sreća (muzika: R. Graić)
Izvođači: Mira Vasiljević
Strepnja (muzika: Žarko Petrović)
Ne, nemoj mi prići
Izvođači: Snežana Berić, Hašim Kučuk Hoki, Jasna Gospić
Opomena (muzika: Žarko Petrović)
Izvođači: Zafir Hadžimanov
U zimski dan (muzika: Srđan Asanović)
Izvođači: Jelena Selenić
Na buri (muzika: Jadranka Stojaković)
Izvođači: Jadranka Stojaković
Otići ću u pastire (muzika: R. Graić — D. Petković)
Izvođači: Mira Vasiljević
Mesečina (muzika: )
Izvođači: Dubravka Nešović
U zimski dan (muzika: )
Izvođači: Jelena Selenić

Desanka Maksimović — Život, rad i pesništvo

Luna.* · **Poslato:** 02 Jan 2013, 21:37

Stihovi — Desanka Maksimović

PREDOSEĆANJE *

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Stihovi pisani u periodu između 1919—1930.

Mira Vasiljević — Predosećanje
Vasilija Radojčić — Predosećanje
Jadranka Stojaković — Predos(j)ećanje

PO RASTANKU I *

Reci mi sad kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi —
reci da l' te je moja
tuga bolela
nekad kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad kad me ne voliš više:
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duša ti samo kad me vidiš seća —
reci da l' te je moja
radost bolela
jednom kad nisam više
tebe volela?

Stihovi pisani u periodu između 1919—1930.

Dobrivoje Topalović & Ana Bekuta — Po rastanku
Maja Danilović — Po rastanku

TAJNA *

Spustila sam oči i zaplakala u sebi,
tamo gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljivi put,
uzela sam te na svoje srce
i zagrlila kao što se san grli.
Pružila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke
i nevidiljvo za druge spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slušao nasmejane reči što sam ih
kao šarene ptice bacala u gomilu da je zabavim.

Pesma u prozi, pisana u periodu između 1919—1930.

SREĆA *

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate
a noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što če života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode:
on je stao kraj mene pun divljenja.

Stihovi pisani u periodu između 1919—1930.

Mira Vasiljević — Sreća

STREPNJA *

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim
i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!

Stihovi pisani u periodu između 1919—1930.

Hašim Kučuk Hoki — Ne, nemoj mi prići

Luna.* · **Poslato:** 02 Jan 2013, 21:39

Stihovi — Desanka Maksimović

OPOMENA *

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Stihovi pisani u periodu između 1919—1930.

Zafir Hadžimanov — Opomena

NA BURI *

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim,
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.
Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti mi da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, majko, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.

Stihovi pisani u periodu između 1919—1930.

Jadranka Stojaković — Na buri

OTIĆI ĆU U PASTIRE *

Pred kraj svoj otići ću u pastire,
otići ću u pastire iznenada.
I ja sam rođena da čuvam stada,
da živim sama sred gorskog mira.

I meni je dosta koliba mala,
i moje srce je uvek maloletno.
I pesme mi imaju glas svirala,
kao pastir pevam blago i setno.

I ja imam ćud pustinjaka,
bežim od gradova i mašina.
I meni je draži, sred sumskog mraka,
planinski izvor nego čaša vina.

Pred kraj svoj otići ću u pastire,
otići ću u pastire jednog dana.
I ja volim da spim pod snežnim smetom,
da umrem smrću pastirskom i svetom,
da oblacima budem zavejana.

Stihovi pisani u periodu između 1931—1941.

Mira Vasiljević — Otići ću u pastire

MESEČINA *

Luta nam mesec oko sobe,
kraj strehe plovi naše,
srebrom nam napunio čaše,
i staklene boce obe.

Mesečinom sam se opila
često, zbog sreće, zbog jada.
Pijmo, prijatelju, i sada,
prozorska otvori krila.

Videćeš, manje je slatka
časa tvog starog vina
nego kupa ova s visina.
Pijmo je. Noć je kratka.

Pijmo, prijatelju, sad skupa
ovo ponoćno pića,
sve moje znaćeš biće
kad zadnja se isprazni kupa.

Biće ti sasvim prozirna
moja duša i oko;
gledaćeš u srce duboko,
do samog dna mu nemirna.

Reči će poteći same
obraz stati da se žari;
a mesec, krčmar stari,
iz šumske smejaće se tame.

Stihovi pisani u periodu između 1931—1941.

Dubravka Nešović — Mesečina

U ZIMSKI DAN *

Celoga je dana sneg polako pado
kao s voćki cvet.
O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne
kao leptir lak,
i nekome htela reći reči nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pado
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado;
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji sleće
snežni pram po pram.
O, kako je bolno pred noć kada cveće
pahuljica veje, a ti sediš sam.

Stihovi pisani u periodu između 1919—1930.

Jelena Selenić — U zimski dan

Luna.* · **Poslato:** 13 Jul 2013, 15:20

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS

"Vladislav Petković Dis (1880—1917), srpski pesnik i veliki rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće nemačka podmornica kod Krfa i on biva potopljen.
Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vreme kada se živjelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta.... Pesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija...
Jedan od najtragičnijih srpskih pesnika; pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan.
Bio je pesnik toliko tanane strukture da je mogao da vidi generacijama ispred. Slike iskrsle iz podsvesnog života slikale su budućnost. Njegov život. I smrt. Veličanstvenu zbirku poezije nazvao je "Utopljene duše". Sedam godina kasnije Vladislav Petković Dis utopio se u Jonskom moru.
Baš kao što je spevao: "Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka, da odnesem sve što imam u dubinu u duboku..."

Možda spava (muzika i aražman: Boris Bizetić)
Izvodjači: Boris Bizetić 1975.

Jutarnja idila
Izvođači: Kabare "Putuj Evropo"

Luna.* · **Poslato:** 13 Jul 2013, 15:21

Stihovi — Vladislav Petković Dis

MOŽDA SPAVA *

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se nićeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

JUTARNJA IDILA
Mihailu Petkoviću, mome bratu

Imao sam i ja veselih časova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo... Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:

Ko ljubavna čežnja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;
Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pako,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi...
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duše ljudi i grobovi njini;
Sazrevahu zvezde, al da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;
Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gledao nikad.
Imao sam i ja veselih časova.

Kabare "Putuj Evropo" — Jutarnja idila

riznica

Forum Srbija

Pevani pesnici

Ko je OnLine