Folklor Srbije

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

-3-

СЕВЕРОИСТОЧНА СРБИЈА

Североисточна Србија смештена је између Дунава (на северу), линије која иде преко тупижнице, Ртња и Вратарничке клисуре (на југу), државне границе према Румунији и Бугарској (на истоку) и простора између Млаве и Велике Мораве (на западу). У оквиру неколико мањих области заједно живе две етничке заједнице – Срби и Власи. Срби су на овом простору углавном потомци косовско-метохијске струје, који су се доселили у време великих миграционих кретања становништва (од XIV до XIX века). Власи су трако-дачко-словенска симбиоза и на простору североисточне Србије постоје две групе: Ungureani – сточари који насељавају Хомоље и Црноречје и Carani – земљорадници, настањени у Тимочкој и Неготинској Крајни и Кључу. Срби и Власи живе доста дуго на овим просторима и настојали су да сачувају свој етнички идентитет у свим видовима живљења, што, поред осталог говоре и села где живе само једна етничка заједница. Међутим, размена културних добара (акултурација) била је неминовна и у материјалној и у духовној култури. Традиционална игра као један елемент духовне културе такође показује елементе једне и друге заједнице.
Постоји обиман заједнички репертоар игара, да наведемо неколико: влаина или влајна, стара влаина код Срба, а ора ђе патру или четворка, данца код Влаха; кесер код Срба а кисеру код Влаха; полонка код Срба, а с'тнга или прос'тнга код Влаха; поп-Маринково коло код Срба, шокћили или патулу код Влаха; тодорка код Срба или ђурђеску код Влаха; левакиња код Срба, а арамбао код Влаха; заплет код Срба, а рузмаљинка код Влаха...
Све до данас у севериисточној Србији сачувао се велики број обредних игара животног и годишњег циклуса. Свадбени церемонијал је код Срба и Влаха подједнако заступљен и пропраћен игром, док је у посмртном ритуалу играње заступљеније код Влаха.
Истраживања показују да се у играчком репертоару Срба на овом простору последњих деценија уочава све више позајмљивања градских игара из централне Србије. Власи, међутим, и даље стварају нове игре, користећи као основу играчки образац влаине – ора ђе патру. Ова игра је доминантна у североисточној Србији, међу обе етничке заједнице. Из те основе Власи су створили и даље стварају бројне игре, међу њима су најпознатије: омољанци, брестовљана, сојаница, пошуваја, нересничанка, препишор, кобиљана, волујана, бобошика, тобошанка и др.
Начин играња је код Срба и Влаха сличан. Играју снажно, целом површином стопала на тлу. Образац корака варира се поскоцима, мањим скоковима, треперењем, усложњавањем корака, избацивањем слободне ноге, а преплет, познат у централној србији, овде не постоји. Нема скакања и великог прелажења простора. Влашко играње је препознатљиво по ударима слободне ноге о тло – ропота (код Ungureana), и савијање колена у дужем трајању – утапање, пропадање (код Carana). Удари нису наглашени, већ пре пригушени, последица њиховог извођења су ситни трептаји целог тела. Тело је опуштено, а код Влаха и мало нагнуто напред. Доминантну улогу имају играчи, који наизменичним покретањем руку привлаче час десну, час леву играчицу ка себи. Жене играју смиреније и углавном прате играче, и то не корацима, већ покретима тела (куковима и коленима), који опет нису наглашени.
Најпостојанија компонента игре код Срба и Влаха је формација – полукруг. Играчи су у њему често спојени, држе се најчешће за појас или укрштеним рукама спреда. Постоје и игре, углавном спорије, које се изводе држањем под руку, а веома мали број игара који се изводе држањем за руке пуштене низ тело. Игра се за десном руком, али постоји једна игра која се игра на лево, то је полонка или с'тнга.
Игре Срба и Влаха изводиле су се уз пратњу свирале – флуера и гајди – караба. Познати и омиљени у овом крају су оркестри фрулаша који свирају уз пратњу бубња – тоба, оркестри виолиниста и трубача, а у другој половини XX века и хармоника. Важно је истаћи да је свирање и певање у североисточној Србији једногласно.

G o o g l e

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

-4-

ЈУГОИСТОЧНА СРБИЈА

Југоисточна Србија граничи се на југу и истоку са државним границама Македоније и Бугарске, на северу са целинама централне и североисточне Србије, а на западу са средишњом и јужном западном Србијом. На простору југоисточне Србије живи велики број староседелачког становништва (старовремаца или чутуклија), потомка досељеника косовско-метохијске и моравско-вардарске струје, а најмање Динараца. Близина Бугарске и Македоније и бурна историјска збивања оставила су траг и у традиционалним играма. Шопска област која се протеже од Пирота дo Софије у западној Бугарској и североистока Македоније представља јединствену целину у свим областима стваралаштва, па и у народној музици и игри. Осим тога, утицај других култура и традиција прати се далеко у прошлост. Старији утицај Леванта из Грчке доспео је преко Византије у Немањића Србију и у Призрену и у околини утицао на стварање достојанственог градског играчког репертоара, а потом се пренео и у сеоску средину. Други, млађи утицај доспео је у Врањско Поморавље са Османлијама и оставио трга највише у стилу играња.
Етнокореолошка истраживања показују да је област југоисточне Србије најразноврснија и најзанимљивија целина у Србији. Овде постоји велики број основних играчких образаца (типова), разноврсна музичка пратња (од вокалне, вокално-иструменталне до инструменталне), бројни инструменти, све познате формације игре на нашем простору (од соло играња до круга), разноликост стила играња, велики број обредних игара везаних за годишњи циклус обичаја (коледари, сировари, лазарице, краљице) и животни циклус (свадба).
Од игара забавног репертоара, извођене уз инструменталну пратњу, игра чачак представља доминантну игру југоисточне Србије. О бројним играчким и музичким варијантама ове игре говоре и називи: бањски чачак, сврљишки чачак, нишки чачак, стара босара, пиперана, пиротски чачак, шиловачки чачак, пчињски чачак... Поред ових игара заступљене су следеће: једностранка, осампутка, (осмача, чича Дришља), четворка, селско оро (староселско, новоселско), самачки (по саме, лиле, лилка, катанка), тројанац, руменка и поломка (у северном делу ове целине), власинка, бугарка (бугарчица, пешачки) и шесторка (у јужном делу целине).
Осим песме, игру је пратила свирка дудука, гајки, камена, гајди и тупана, зурли и тапана, оркестра трубача и хармонике.
Начин играња југоисточне Србије препознатљив је по израженој вертикали, тј. треперењу тела, што је последица повијених и еластичних колена, која се испружају само на трен. Тело је исправљено и непрестано ситно трепери. Стиче се утисак да се стопала не одвајају од тла. Игра се пуним стопалима, снажно и оштро. У севернијем делу целине (Бања, Тимок) специфичан начин играња назива се подвожење – једна нога граби простор, а друга је потискује што се одвија истовремено уз потресање целог тела по вертикали. У Шоплуку игра се посебно веома снажно, а играчи пре него што се спусте на тле исправе колена и удахну пуним плућима. У току играња прелазе мало простора. Становници Лесковачке Мораве и Власине су брзоноги, слободних покрета, али опет веома снажно изведених. И у Врањском Поморављу игра се веома чврсто, али лаганије и смиреније. Косовци играју уздржано, достојанствено, без претераних и наглашених покрета.
Посебност у игри и музици југоисточне Србије, која се у другим целинама Србије ретко среће, је непоклапање дужине играчке и музичке фазе (нпр. у игри чачак, власинка...). Сестре Јанковић су ову појаву назвале правилно у неправилноме или асиметрија и посветиле су овом проблему посебан рад. Осим тога, динамичност у играма југоисточне Србије доприноси разноврстан ритам–2/4 и ¾ преко 5/8, 7/8 и њихових комбинација.

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

-5-

ВОЈВОДИНА (СЕВЕРНА СРБИЈА)

Део Србије северно од Саве и Дунава – Војводина, представља специфичну етнокореолошку целину у оквиру панонске зоне. Својим положајем Војводина чини својеврсну грницу између Балкана и Европе, што се одразило и на њено играчко наслеђе. Војводину чине три веће области: Срем, Банат и Бачка. Настањена је разнородним живљем: Срби староседеоци, досељеници из Босне,Херцеговине, Црне Горе, Хрватске (досељени у ХХ веку, после I и II светског рата и у последњој деценији ХХ века), велики број етничких заједница: Буњевци, Шокци, Румуни, Мађари, Чеси, Словаци, Роми, Русини, Хрвати, Македонци, Бугари... Етничка шароликост овог дела Србије подстакла је очување традиционалне музике и игре сваке појединачне заједнице, што потврђује чињеницу да се преко музике и игре најбоље исказује етничка припадност.
Обредних игара у Војвођанским селима одавно нема. Почеле су да нестају још у XVIII веку, а данас су видљиви само тргови њиховог постојања. Годишњи и животни циклус био је пропраћен музиком и игром, нарочито свадбени церемонијал, у којем је сваком тренутку придаван значај. У овим приликама неизоставно је било Велико коло (банатско, бачко, сремско) извођено уз гајдаша, потом девојачка игра називана у Срему Кетуша, у Банату Фицко, у Бачкој Мађарац, Младино коло...
Поред обредних игара, постојало је много игара забавног карактера, тј. локалног забавног репертоара. Његова подела може се најбоље представити груписањем према облику – формацији, и то на паровне игре (по двоје) и игре у затвореном колу. Најпознатије игре у затвореном колу су: Велико и Мало коло (банатско, бачко, сремско), Паорско коло, Гајдашко коло, Буњевачко, Старачко... Од половине ХХ века, под утицајем градских игара, коло се почело отварати формирајући тако полукруг. Међу овим играма познате су: Мајсторско коло, Трговачко коло, Панчевачко, Видино коло, Младино коло...
Играње у паровима је у Војводини заступљеније. Парови могу бити различито распоређени по простору: правилно по кружници или линији и слободно по кружном простору. Од распореда по простору зависи и начин повезивања играча: играчи могу бити постављени један поред другог или један наспрам другог, држећи се под руку, за руке испружене испред себе, неповезано или тако да играч обухвати играчицу око појаса, а она њему постави руке на рамена. Најпознатије паровне игре су: Циганчица, Мађарац, Келеруј, Зурка, Кисел воде, Ердељана, Сиротица, Ситне боле, Тодоре, Тандрчак и др. Постоји и неколико игара које се изводе у тројкама (играч са две играчице) и то код Срба у Банату и код Буњеваца у Бачкој.
Наведене игре у колу и у паровима чине окосницу играчког репертоара Срба староседелаца, Буњеваца, Шокаца и Хрвата. Разлике међу играма ових заједница су пре свега у начину играња и музичкој пратњи, док су основни играчки обрасци веома слични. Играчки репертоар Срба досељеника у ХХ веку је сасвим другачији. Код њих су присутне неме игре и претежно игре уз вокално-инструменталну пратњу. Остале етничке заједнице (Румуни, Мађари, Чеси, Словаци...) покушавају, као што је већ речено, да сачувају сопствене традиционалне игре.
Инструментална пратња играма, веома заступљена у прошлости, изводила се уз пратњу гајди и тамбура, које су касније заменили оркестри тамбураша и виолиниста. Код Мађара се јављају цимбала и удараљке, а код Румуна дувачки оркестри у којем доминира тарагот. Хармоника је у Војводину доспела рано, у неким крајевима још у XIX веку, а као пратња игри коришћена је и кроз цео ХХ век.
Стил играња је у Војводини веома различит од осталих крајева Србије. Код свих житеља (осим Динараца) доминантну улогу имају мушкарци играчи. У току играња они импровизују, варирају основни, углавном једноставни играчки образац. Вештина у томе огледа се у непрестаном покретању ногу од колена наниже, што носи различите локалне називе: федерирање (у Банату), дуплири (у Срему), кврцање и искврцавање (Буњевци у Бачкој). Жене играју мирније и углавном ситно, вешто пратећи и прилагођавајући се партнерима. Осим тога, играчки образац варира се уситњавањем корака, застојима, ударима рукама и коришћењем разних реквизита при игрању (Мађари у Бачкој) итд.
Војводина као спона између Балкана и Европе у музичком и играчком медијуму, препознаје се у следећим особеностима: у великом броју паровних игара, у многим играма са називом коло које подсећају на свите познате у Европи у XVI и XVII веку (игре садрже више делова, започињу лагано и све се више усложњавају), у рано уведеној хармоници и оркестарској пратњи играма. Приближавање Војводине западноевропском музичком и играчком идиому започео је Исидор Бајић, компонујући по угледу на пољску музику, музику и игру Српкињица. Ова игра имала је дванаест различитих фигура, а до данас је сачувана само једна – сеоска игра типа Сремице, од четири симетрична такта. Остале фигуре су заборављене.

Пише: Весна Бајић, етномузиколог
Folklorsrbije

Luna.* · **Poslato:** 01 Nov 2012, 20:25

ETNOMUZIKOLOŠKE KARAKTERISTIKE

Srbija

Srbija se deli na dva glavna okolna područja, na istočnu i zapadnu. Ta prirodna podela datira iz vremena starih kultura koje su još pre dolaska slovena u ove krajeve dominirale na balkanskom poluostrvu: vizantijska na istoku i romanska na zapadu. Oba područja imaju ove zajedničke etnomuzikološke karakteristike:

a) kolektivan karakter narodne muzike;
b) muziku kao sredstvo za izražavanje poetskih oblika i osećanja;
c) sedeljke i posela na kojima se razvija kolektivna pesma i kolektivan rad;
d) otvoreno kolo u narodnim igrama;
e) dvoglasno pevanje u nekim planinskim predelima;
f) starinske čobanske instrumente: frulu (sviralu) i gajde, a u novije vreme i harmoniku;
g) melodije zasnovane na obradi monostiha;
h) trohejske akcente.

Iz Muzičke enciklopedije

NARODNI PLESOVI, IGRE I KOLA

O narodnim igrama moze se raspravljati prema psiholoskoj sadrzini, oblicima, stilu, karakteru, tehnickom sklopu, prilikama u kojima se izvode i mestima gde se izvode. Razvrstavane su u grupe i tipove. Po sadrzini su: sastavni deo narodnih obicaja (svadbenih i drugih), ostaci davnih obrednih igara s magijskom namenom, religioznom, vezanom za posebne prilike, dogadjaje, prirodne pojave, godisnje doba, pojedine dane u godini, vegetaciju, razlicite manifestacije, ljudske poslove. Po karakteru igranje je katkad mirno, katkad i razvuceno, setno; zivlje, s lakocom; zivo, sitno; snazno, poletno, ostro, kruto. Raznovrsnost oblika zavisi o rodu i polu, o uobicajenom broju ucesnika, poretku, uzajamnom drzanju ruke, o smeru igranja, vrsti koraka, talasima i treperenju, propratnim pokretima uz korake i o narocitim rekvizitima sto ih igraci upotrebljavaju. Mesta na kojima se igra jesu: kuce, dvorista, vrtovi, gumna, livade, blizina crkve ili groblja, raskrsce, trgovi i dr. Glavne prilike za igru su svadbe i druge obiteljske svecanosti, radna sela, poklade, veci i manji verski i narodni praznici, useljivanje u novu kucu i dr.

Igre su grupirane po onome sto je karakteristicno za igru prema onome sto je najuocljivije ili prema glavnoj sadrzini, formi, mestu, necijem imenu i sl. Razlikuju se i igre muske, zenske, zajednicke, decije. Nazivi nocne, zalovite, neme, sitne, zive igre i sl. Jasno pokazuju kakve su. Kao o posebnoj grupi moze se raspravljati o "onima u kojima se nesto predstavlja, prikazuje", tj. o mimicko dramskim igrama. U svakoj grupi razlikuju se pojedini tipovi kao glavni predstavnici, a svaki tip ima i svoje varijante i svoja posebna imena. Igra, kao i celokupna narodna umetnost, dozivljavale su, a i sada dozivljavaju mnoge promene. One nisu ustaljene ni u istom kraju gde su nastale; prenose se u obliznje i udaljenije krajeve pa i tako nastaju promene i preinacenja, prilagodjavanje domacem lokalnom stilu, unosenje necega novog u lokalni stil. Zato se i ne mogu strogo povuci granice koreografskih podrucija; one nisu zatvorene a najmanje se poklapaju s politickim upravnim granicama.
Iz Muzičke enciklopedije

Luna.* · **Poslato:** 01 Nov 2012, 20:26

NARODNE IGRE

U Srbiji ima vise od 3000 naziva narodnih igara. U svim krajevima prevladjuju vedre i vesele igre u kolu ali se mogu naci i setne pa mimicke, eroticke i dr. Pored otvorenog i zatvorenog kola tu su i drugi oblici, npr. lese, naspramni lanci, igre udvoje, utroje, učetvoro itd. U pogledu ritma preovladjuju dvodelni i cetvorodelni taktovi, a nisu retki slucajevi ni trodelnog, slozenog i neravnog takta. Igre prate instrumente (gajde, svirala, duduk, frula, dvojnice, cemane, tambure, zurle i tupan). Ima igara koje se izvode uz pevanje ili naizmenicno pevanje i nemo igranje ili uz naizmenicno pevanje i instrumentalnu pratnju. U periodu izmedju dva svetska rata gotovo u sve krajeve prodire harmonika. Prilike za igranje po selima su redovne i vanredne. Vanredne su o selima, prelima, mobama, svadbama i tome sl. Igraci-stvaraoci pokazuju sklonosti ka individualnom izrazavanju u igri i ka interpretaciji ukrasnih koraka te tako najcesce pridonose stvaranju lokalnih stilskih oblika. Pod uticajem nekih igara koje su se po gradovima formirale u veoma zive igre, kao sto su Žikino kolo, Vranjanka, Kukunješte i dr., igra se i po selima zivlje. Medju najstarije igre idu obredne, danas vec u izbledelom i degenerisanom obliku. Takve su dodolske, lazaričke, kraljičke, koledarske i dr. Rusalje su čarolijsko-ekstaticne igre poznate u istocnoj Srbiji kod Vlaha. Ostaci obrednih igara nalaze se i u mnogim decijim igrama.

Bogastvo i lepota svetovnih orskih igara ogleda se u razlicitim tipovima i stilovima koji su se u svakom pojedinom kraju razvili pod specificnim istorijskim, kulturnim, ekonomskim, geografskim i drugim uslovima toga kraja. Tipske, stilske i tehnicke osobine igara omogucuju da se izvesne krajeve uprkos manjim lokalnim razlikama, posmatra kao jednu koreografsku oblast koja se ne poklapa uvek sa teritorijalnim granicama, vec se igre redovno prelivaju na jednu i na drugu stranu. Pojedine igre vise su rasprostranjene po citavoj Srbiji. Takve su starije: Dunjeranke, Seljančica, Devojačko kolo, Ajd na levo, braća Stevo, Zaplet, Đurdjevka i dr. U novije vreme uveliko su se rasirile zive igre Žikino kolo, Vranjanka, Kukunješte, U šest, a donekle i Moravac. Svatovska igra, Šareno oro, igra se po citavoj Srbiji sem Vojvodine.

U koreografskoj oblasti centralne i zapadne Srbije ceni se sitno igranje i fino treperenje tela. Vecina igara izvodi se u otvorenom kolu uz pratnju svirale, frule i dvojnice. U selima oko Beograda i na Kosmaju najpoznatije su igre Paležanka, Orijent, Groznica, Moravac i dr. U zapadnom delu oko Obrenovca, Šapca pa idući prema Valjevu, igraju se, pored pomenutih igara, Kolubarka, Prolomka, Mačvanka, Cicvarića kolo itd. U centralnoj Srbiji, pored mnogih drugih, igraju se Šumadinka, Gruzanka, Trojanac, Tašino kolo, Stara i Nova Vlahinja, Šeta, Treskovac, Osmica, Četvorka.

Koreografska oblast istočne Srbije, odlukuju se veoma živim igrama i raznolikim koracima. Igre prate gajde, duduk, dvojnice i svirala; kasnije Cigani uvode ćemane (violinu). U donjem delu istočne Srbije, igre prate zurle i goč. U oblasti Nišave igre spadaju medju najzivlje u Srbiji. Najomiljenije su Čačak (u lesi) i Katanka, obe u mnogim varijantama. Cesti su duhoviti koreografski satavi koji pokazuju smisao za salu. Vranje je predstavnik gradskih narodnih igara. Dostojanstven stil vranjanskih igara prozet je mnogim orijentalnim primesama. Vranjanci igraju meraklijski, sa uzdrzanim temperamentom; oni prozivljavaju svaki pokret koji kao da se radja iz samog osecanja neke duboke ceznje. Vranjanka, Daskalica, Iz banju ide, Teško oro, Pembe izvanredni su primerci igara ovoga kraja.

U koreografskoj oblasti Kosova i Metohije, srpske seoske igre nose u sebi najstarije elemente slovenskog karaktera. Po selima se igra veoma mirno, najcesce uz naizmenicno, razvuceno i setno pevanje dveju po dveju igracica. Pri tome je karakteristican otegnut uzvik I!. Prizrenski tip igara nadelko je cuven kao i prizrenska bogata nosnja, narocito zenska. Najomiljenija igra je Kolač. Lepe su stare srpske igre, Stara Prizrenka ili Razgranjala, Coko, Bre devojče, Poduna mori poduna i druge…

Vojvodina je jasno izdvojena koreografska oblast cije su odlike uslovljene razlicitim uticajima. Na ovom ravnom i plodnom tlu pored srpskih, bunjevačkih i sokačkih igara dale su i igre nacionalnih manjina (madjarske, rumunske, slovacke i rusinske) svoj doprinos u stvaranju ovog specificnog stila. Igra se sitno, skoro u mestu, a individualna improvizacija ukrasnih koraka i figura izrazena je narocito u muskoj igri; karakteristicna je improvizacija, sinkopiranog udaranja petom u zemlju ili petom o petu (duplir), koje se kod dobrih igraca javlja gotovo u svim igrama. Igre su ranije pratile gajde, danas ih najcesce prate tambure. Najrasprostranjenije su Bačko kolo, Banatsko kolo i Sremsko kolo. Varijante se javljaju kao esnafska kola: Paorskom, Ratarsko, Majstorsko, Zanatlijsko, Opančarsko, Čobansko itd. Šaranac je solo muska igra koja se zadrzala jos oko Vršca i Bele Crkve.

Iz Muzičke enciklopedije

Luna.* · **Poslato:** 07 Nov 2012, 17:54

BANATSKA MUZIKA

BANATSKA MUZIKA — Kao i narodnu nošnju, tako i pravu narodnu banatsku muziku odlikuju sve one osobine koje nas dovode u vezu sa našim panonsko-skitskim korenima. U pravoj "etno" muzici Banata gajde i najrazličitije vrste frula, ovde uglavnom izrađivane od drveta zove i najrazličitijih oblika, su instrumenti koji su jedino i zastupljeni.

Banatsko kolo, poznatije kao "bećarac", koje se sviralo i pevalo u svečanim prilikama — svadbama i različitim veseljima, a koji je propraćeno gajdašima, ujedno nas vezuje i za stare srpske krajeve odakle je najveći broj današnjih Srba sa ovih prostora došao U XVII veku, jer stihovi "bećarca" su ispevani u desetercu (epskom) dok je muzika gajdi svakako veza sa prastarim panonsko-skitskim korenima.

Iako danas muziku tamburaša najpre prepoznajemo kao vojvođansku, tamburu su još krajem XIV i početkom XV veka Turci doneli na Balkan i prvo je bila zastupljena u muzici Bosne, Istočne Srbije i Makedonije, ali sasvim drugačije nego što se koristi u toj zaista karakterističnoj, ali ne i staroj i samosvojnoj tzv vojvođanskoj muzici. Iako su uticaji bili sa različitih strana, verovatnije je da je muzika "tamburaša" u ovakvom obliku nastala kao mešavina uticaja iz Ukrajine (odatle su i uticaji i na tkz. starogradsku muziku) iz Rumunije i Mađarske.

Luna.* · **Poslato:** 07 Nov 2012, 17:55

IGRE IZ LESKOVAČKOG POMORAVLJA

Oblast Dubocica, danas poznatija kao Leskovacka Morava, zbog svog ulegnutog polozaja je i dobila takav naziv. U proslosti, tacnije pocetkom paleolita (starije kameno doba), nalazila se pod vodom koja je otekla i ostalo je plodno Leskovacko polje sa gradskim centrom Leskovcem koji je dobio naziv po potesima leske kojih je na tom prostoru bilo u izobilju.

Ovaj kraj je od davnina bio naseljen. Najstariji poznati stanovnici bili su Dardanci (ilirsko pleme) koje se pominje jos 284. godine pre nase ere u borbi protiv Makedonaca. Osim Dardanaca kroz dolinu Leskovacke Morave prosli su mnogi narodi a medu njima i Kelti u svom pohodu ka Grckoj. Posle Kelta ovim prostorom vladaju Rimljani, a od 6. veka u njega dolaze Sloveni.

Sve do 12. veka, tacnije 1165. godine Leskovacka Morava bila je pod neposrednom bizantijskom vlascu a od te godine prelazi u naslede Stefana Nemanje. U Leskovackoj Moravi su do nasih dana sacuvani mnogi obredi u kojima su muzika i igra imale znacajnu ulogu, a zahvljujuci Dragutinu Dordjevicu u njegovoj monografiji, oteto je od zaborava bezbroj dragocenih podataka o tradicionalnoj kulturi ovoga kraja.

Stani Rado, bela Rado

Ide Jovo od oranje,
bela Rada od kopanje.
Stani Rado, bela Rado
daj da ljubim lice mlado.
Nesmem Jovo, oj Jovane
ljuti ce se moje Nane.
Stani Rado, bela Rado.

Devojce, devojce

Devojce, devojce turi srp na ramo
bel tulben na glavu da se nadznjejemo.
Cuti, cuti momce, cuti blago mene.
Devojce su momc mnogo vagolaste.
Devojce, devojce ajd idemo dole,
ajd idemo dole, da se nadigramo

http://www.dunav.de/3.html

* * *

NOŠNJA IZ LESKOVAČKOG KRAJA Nošnja iz ovog kraja ima gotovo iste elemente kao i Šumadijska, ali je znatno jednostavnija u pogledu izrade, gotovo cela je od vune, tamnijih boja. I takva je ipak bogata ručnim radom. Karakteristične su suknje tzv. "fute" koje su ručno tkane i to ekstra precizno u niz varijanti boja i šara.

Kod muškaraca tamne pantole, tkanice, bijele košulje i tamni jeleci, na glavi su crne šubare, a na nogama kožni opanci. Kod djevojaka suknje tkane fute, šarene pregače, bijele haljine sa vezom i tamni jeleci, na glavama su ubrađene bijele marame, a na nogama kožni opanci.

folklorsrbija

Luna.* · **Poslato:** 13 Nov 2012, 20:18

ETNOMUZIKOLOGIJA

Etnomuzikologija je nauka koja se bavi proučavanjem muzičkog folklora. Naziva se još i muzička folkloristika.

Naziv folklor, koji se u nauci različito tumači postao je od engleske reči folk-narod i lore-znanje, a označavao je narodnu mudrost, veštinu i znanje.

Etnologija je nauka koja proučava ljudsku kulturu, a iz nje se razvila posebna disciplina koja proučava narodno stvaralaštvo-folkloristika. Građu koja se bavi narodnom muzikom proučava muzički folklor.

Muzičko folklorna građa je razvrstana u 4 grupe:

1. vokalna muzika (jednoglasna i višeglasna).
2. muzički instrumenti
3. vokalno instrumentalna muzika
4. igre

Etnomuzikologija ima posebne discipline koje se odnose na specifična istraživanja:

Organologija — proučavanje muzičkih instrumenata
Etnokoreologija — proučavanje narodnih igara
Kinetografija — zapisivanje pokreta u narodnim igrama
Melografija — zapisivanje narodnih melodija

Autor teksta nepoznat
Riznica srpska

Luna.* · **Poslato:** 27 Nov 2012, 21:49

TRADICIONALNA MUZIKA KOSOVA I METOHIJE

Narodna muzička tradicija Kosova i Metohije predstavlja deo svakodnevnog života srpskog naroda koji se vekovima odvija kroz pesmu, igru i svirku, kroz obrede i narodne običaje. Karakteristike narodne muzike, po kojima prepoznajemo da je pesma sa Kosova i Metohije, predstavljaju karakteristike njihovog sveukupnog života i razlikuju se od drugih oblasti u Srbiji zbog načina na koji se tradicionalno živi, govori, radi, veseli i tuguje, a koje su uslovljene društveno-istorijskim prilikama u prošlosti. Takođe, u narodu čak postoji mišljenje da se pevanje razlikuje od sela do sela u istoj oblasti i da svaki pevač zna da prepozna razlike u pevanju svog sela od susednih, ma kako se nama sa strane činilo da razlika nema.

Ipak, specifičnost narodnog tradicionalnog pevanja na Kosovu i Metohiji je skoro isključivo jednoglasno pevanje, odnosno pevanje samo jedne melodije, dok danas u većini ostalih krajeva Srbije uglavnom dominira dvoglasno pevanje. To znači da je na Kosmetu prisutno pevanje u kome se melodija najčešće izvodi solistički ili ređe grupno (istovremeno dva pevača) ali u jedan isti glas. Zato je melodija pesama sa Kosova i Metohije gipka i pokretljiva, i mada nevelikog glasovnog obima, bogata ukrasnim tonovima, koji su deo tradicije jednoglasnog pevanja, ali i orijentalnog uticaja u vreme turske dominacije Balkanom. Peva se iz punog glasa, veoma izražajno, u višim "svetlim" registrima, što melodiji daje poseban karakter.

Naš prvi pouzdani melograf narodnog pevanja sa Kosova i Metohije, i jedan od najznačajnijih kompozitora u srpskoj muzici 19. veka - Stevan Stojanović Mokranjac, zabeležio je "... da naši narodni pevači sa sela ne daju gotovo nikad ton savršeno čist ... već ga uvek, i kod svake strofe drugačije, okite sitnim šarama i raznim grlenim i falsetnim (visokim) odskocima ..." Kao da su time želeli da ublaže i ulepšaju onu tugu koja se čuje u sadržaju, posebno kada, kako kaže Mokranjac, pevači "na kraju skoro sviju laganih pesama (i obrednih i drugih) i skoro po svim kosovskim selima, dodaju po jedno dugo "I" ... Ovo je kosovsko tako tužno i puno melanholije, da se po njemu samome može videti kako je tu predanje o propasti srpskoj veoma duboko upisano u dušu narodnu".

Prema sadržaju, pesme sa Kosova i Metohije se, kao i u narodnoj poeziji i klasifikaciji Vuka Karadžića, dele na epske (muške, junačke) koje pevaju samo muškarci, i lirske (ženske) koje pevaju žene, dok se pesme iz igru (oro, kolo) izvode zajedničkim pevanjem i muških i ženskih glasova. Tekstovi lirskih pesama najčešće sadrže refrene u vidu reči more, mori, koje se melodijski posebno ističu.

Najbrojnije zabeležene melodije sa područja Kosova i Metohije, njih oko 400, ostavio je prof. Miodrag Vasiljević u godinama posle drugog svetskog rata, 1946—47 g. Najviše ih je lirskih — ljubavnih i obrednih, u okviru obrednih razlikuju se pesme godišnjeg i pesme životnog ciklusa. Pesmama godišnjeg ciklusa prate se svi značajniji praznici i poslovi zajednice tokom sva četiri godišnja doba, počevši od zimskih koleda (u vreme Božića) pa do jesenjih sedeljki i porodičnih slava. Pesme životnog ciklusa vezane su za važne trenutke u životu pojedinaca i običaje koje prate rođenje, ženidbu i smrt (uspavanke, svadbarske i svatovske pesme, tužbalice).

Pesmice koje pevaju deca sa Kosova i Metohije — jednostavne i dopadljive brojalice, razbrajalice ... slične su onima koje pevaju sva ostala deca i Srbije i celog sveta. Takođe, deo njihovog sveta su i najrazličitije zvučne igračke koje prave od materijala iz svoje okoline, pa se specifični zvuci proizvode na peru crnog luka, vlati trave, na komadu daščice — zujaljke, čigre, dugmeta na kanapu, kapice od žira i slično.

Muzički instrumenti na Kosovu i Metohiji, kao i u većini oblasti na Balkanu, mešavina su onih poreklom sa domaćeg tla — kao što su svirala, dvojnice, gusle i onih orijentalnog porekla — zurle (duvački), goč ili tapan, darabuka (veće i manja varijanta bubnja), daire ili def. Najčešće su u kombinaciji kao instrumentalna pratnja narodnim igrama, a pojedinačno, solistički, na nekima od njih sviraju pastiri (svirale, dvojnice) ili se, uz gusle, pevaju epske pesme.

Danas, lepotu i izvornost srpske tradicionalne muzike sa Kosova i Metohije čuvaju od zaborava i neguju, svako na svoj način, brojni pevači, izvorne i etno-grupe i kulturno-umetnička društva, uglavnom u gradskim sredinama, a trajno je upisana i u našu umetničku muziku preko VIII i XII horske "Rukoveti" Stevana Stojanovića Mokranjca. Kroz taj sveukupni zvuk, srpska narodna muzika sa Kosova i Metohije potvrđuje da je tradicija koja i dalje živi među nama, i sa kojom, kroz različite oblike predstavljanja, upoznajemo narode širom Evrope i sveta.

КосМету с љубављу

Luna.* · **Poslato:** 06 Dec 2012, 21:19

KOLO I SRPSKI FOLKLOR

Igranje u krugu je, pored ostalih simbolickih korespodencija, identicno i covekovom poimanju prostora u arhitekturi: prve covekove kuce-sklonista imale su kruznu osnovu.

Zatvoren krug predstavlja jednostavan, krajnje strog, ali istovremeno savrsen oblik, jer svi igraci izvode iste korake i pokrete, drze se na isti nacin.

Igra trojanac je jedna od najpopularnijih igara 20. veka na teritoriji Srbije. Cini osnovni igracki repertoar centralne Srbije, velikog dela zapadne (od Macve do Stavice) i dela istocne Srbije od Crnorecja i Timoka do Nisave.

Danas se iza naziva trojanac nalaze tri razlicita igracka obrasca: od pet, osam i dvanaest taktova.

Korak je svako pomicanje u prostoru. Ako je u pitanju stupanje u istom mestu ili promena nogu u mestu, onda to nije korak.

Postoje: obican korak, korak bez privlacenja, korak s privlacenjem, ukrsten korak, poskok, korak s poskokom, skok, lak skok, naglasen korak i korak sa zadrzavanjem...

Najzastupljeniji oblik igre je polukrug sa istaknutom ulogom prvog igraca-kolovodje i poslednjeg keca.

U nekim celinam postoji i trecak, drugi igrac (muskarac u kolu). Izmedju kolovodje i trecaka moze uci samo jedna igracica, a kolo se uvecava, odnosno siri izmedju trecaka i keca.

To je najcesce cetvrtina dve osmine, sto izvodjenju daje izvesnu opustenost, te se posmatracu cini da se igracki obrasci ove oblasti izvode spontano, skladno, leprsavo, logicno, nekako prirodno. Medjutim, za takav nacin igranja potrebno je veliko igracko umece i prozivljavanje igre i igranja. Upravo se kroz tako mastovito ukrasavanje osnovnog igrackog obrasca ispoljava mentalitet stanovnika centralne Srbije, njihovo poimanje lepog, domisljanost igraca izrazena je raznovrsnim ukrasima, kojima se osnovni igracki obrazac veoma cesto toliko preoblikuje da ga je tesko prepoznati. Stil igranja u ovoj etnokoreoloskoj celini veoma je zanimljiv: na nasim prostorima nigde se igra toliko ne kiti i ne ulepsava. Osnovni igracki obrazac se ukrasava poskocima odozdo ili odozgo, prepletima, zapletima, treperenjem, pocupkivanjem, zastajkivanjem, varalicama, udarima (noge u nogu), promenom ritma u jednom taktu, uslozavanjem koraka (povecanjem broja izvedenih koraka u jednom taktu).

Muzicka pratnja igara u ovoj etnokoreoloskoj oblasti je vokalno-istrumentalna (ne odnosi se na obredne, vec samo na zabavne igre). Najzastupljenije su svirale i gajde, nesto manje dvojnice.

Na pratnju igara velikog uticaja imali su cigani violinisti, koji su u prohujalim vekovima bili zabavljaci u mnogobrojnim hanovima i konacistima u dolini Morave. Ostajuci na ovim prostorima, oni su kao profesionalci prihvatili pratnju nasih igara svirajuci nase melodije. Njihov zvuk dopunice harmonika koja se pojavila nesto kasnije.

Ne samo u centralnoj vec bezmalo i u citavoj Srbiji najcesca je igra ciji je naziv danas sveden samo na jednu rec: kolo, a to je u sustini kolo u tri ili kolo u sest (nazivi koji se koriste u selima centralne Srbije).

Njen koreoloski obrazac sastoji se od osam taktova, ima bezbroj varijanti, raznoliku muzicku pratnju
i mnogo naziva.

Momci ili ozenjeni ljudi otpocinjali su setnjom igranje na igrackim skupovima, i to cesto uz vokalno-istrumentalnu pratnju, dajuci poseban znacaj kako pocetku igranja tako i samoj igri. Nakon sto se ona izvede, sledile su druge igre po po zelji kolovodje.

SRPSKA ZIMSKA NOŠNJA UDATE ŽENE.

Srpska zimska nosnja koju uz dugacku kosulju, suknju zapregu, precagu i ram i suknju djurdiju crne boje upotpunjuje suknena dugacka aljina sa rukavima. Na nogama je troslojna vunena obuca i opanci od nestavljene koze.

SRPSKA LETNJA NOŠNJA UDATE ŽENE.

Kosa je ocesljana u vitice, glava je pokrivena kanom i maramom i povezana prevezilom. Preko dugacke kosulje su jelek, pojas i suknja zaprega, otvorena celom duzinom. Izradjuje se od domace vunene tkanine bele boje. Sadrzi veoma jednostavne ukrase od crnog vunenog gajtana, nasivenih po ivicama i savovima.

Zensku nosnju cine kosulja sasivena od kudeljinog platna, dve pregace-prednje i zadnje sa dugim vunenim resama, vuneni tkani pojas i jelek. Na nogama se nose crne pletene carape do kolena preko kojih se obuvaju opanci sa vrpcama.

Muskarci nose kosulju od kudeljinog platna i suknene bele caksire ukrasene gajtanima. Oko struka se nosi vuneni tkani pojas. Na nogama se nose vunene carape i opanci. Karakteristika vlaske muske nosnje je subara od ovcijeg nesisanog krzna.

Igre su uglavnom mesovite i izvode se najcesce u polukrugu. Drzanje igraca je u vecini igara za pojas, a samo nekoliko igara se izvodi u polukrugu u kojem su igraci spojeni rukama spustenim niz telo. Igra se na celom stopalu, telo je opusteno i igraci su uvek usredsredjeni na srediste kola. U pojedinim igrama, telo se moze pokretati levo-desno i to kod muskaraca u ramenima, a kod zena u kukovima.

Izrazena karakteristika vlaske igre je udaranje nogama o tlo... Igre su izuzetno zanimljive i atraktivne i od strane publike uvek dobro primljene.

Vokalni stilovi (kategorije)narodnog pevanja:

a) pevanje na glas
b) pevanje na bas

Pevanje na glas je starovremensko pevanje. Moze biti jednoglasno i dvoglasno. Za ovaj vokalni stil karakteristicnije je dvoglasno pevanje.

Poznata je cinjenica da je obrazovanje i vaspitanje potomstva osnovni nosilac kulturnog progresa i drustvenog razvoja odredjene zajednice ljudi. Pri tom se ne sme izgubiti iz vida da se obrazovanje i vaspitanje primenjuje jos od najranijih oblika drustvene zajednice, i gredeci osnovno kulturno nasledje, prenosi sa kolena na koleno, kroz sve istorijske periode i razlicite organizacije zivota. To materijalno i kulturno blago sacuvano i negovano kroz vekovne borbe i istorijske tokove u sadasnjem istorijskom momentu je uvedeno u porodicne okvire. Porodica postaje stub-nosilac kulturnog nasledja, a samim tim i cuvar tradicionalnih kulturnih vrednosti.

Klasifikacije igrackog folklora za svaku naciju i za svaku etno oblast stvaraju posebne poteskoce i predstavljaju najzahtevniji i najtezi deo oblasti teritorije folklora. U svakom slucaju, kod klasifikacije se ne polazi samo od opstih, vec i od specificnosti konkretnog igrackog materijala, narocito ako je u pitanju folklorna gradja drugog evolutivnog razvoja. Ovo pitanje je svakako jedno od najaktuelnijih kada je u pitanju srpska orska gradja. Posto svi pisani tragovi i dokumenta o igrackim pojavama pripadaju relativno novijoj istoriji, grupisanje prikupljenog igrackog materijala na osnovu starine moguce je izvesti samo studioznom analizom i poredjenjem sa istorijskim, kulturnim i umetnickim dogadjajima, prateci zivot naseg naroda u razlicitim istorijskim epohama. Pritom, u svakom slucaju, ne mozemo da govorimo o tacnim datumima i godinama stvaranja nekog igrackog obrasca.

U okvirima starih patrijahalnih kulturnih shvatanja u Srba pojam i rec muzika ne postoji. Ovaj opsti pojam izazvan je u narodu konceptom pesma i svirka, tj. ono sto se peva i ono sto se svira. Rec muzika usao je u narodnu upotrebu u tokovima raznih akulturacionih procesa, pa je zato i dobio svoje posebno znacenje.

Igranjem kola verovali su stari istocni narodi da od slovenskih bogova mogu izmoliti: zivotnu snagu, blagostanje, zdravlje, rodne godine i napredak u kuci. Energicno kretanje, ljuljanje ,okretanje u ritmu bogovi slovenski rado gledaju, pa su zato stari Sloveni da se na svecane dane i sunce okrece od veselja i uzivanja.

U zivotu starije seoske zajednice narodna muzika je imala izrazito drustvenu funkciju. Za svaku melodiju odnosno pesmu znalo se vreme i mesto izvodjenja, pa je svaka imala svoje atributivne odrednice koje su oznacavale priliku u kojoj se pesma izvodila. Tako su sve zajedno cinile jedan sistemski ciklus koji se po svojoj sustini delio na dve grupacije:

a) narodne pesme u tokovima rada i svakodnevnog zivota, ili poslenicke pesme: prelske, kosacke, zetelacke, beracke, kopacke, oracke, cobanske. Ove pesme imaju funkciju drustvene komunikacije.
b) narodne pesme u prilikama praznovanja porodice ili sire seoske zajednice: koledarske, lazaricke, djurdjevdanske, jeremije, dodolske, krstonose, pri rodjenju, svadbarske...

Pesma je nekada bila funkcionalno vezana za sve oblike sezonskih poslova u polju, kod stoke i u nekim domacim poslovima. Ona je takodje bila deo raznih praznovanja, tuge i radosti, a u nekim svojim vidovima, kao na primer u obrednoj ili epskoj pesmi, nosi u sebi znacenje nekadasnjih predstava o religiji i svetu, o istoriji i moralu.

Pojam kolo u tri se u srpskoj etnokoreologiji sreće tek od 80-ih godina 20. veka(1). Od samog početka on nije definisan kao naziv za određenu igru već kao naziv za grupu igara istog osnovnog koreološkog obrasca. Igrački obrazac kolo u tri podrazumeva simetričnu osmotaktnu strukturu (4+4) sa dihotomnom, ređe trihotomnom, unutrašnjom organizacijom fraze(2). Naziv kolo u tri (koraka) preuzet je iz narodne prakse, kao naziv za određenu igru (lokalni termin iz centralne Srbije)(3). Kako je poznato, u narodu se ne grupišu igre prema njihovom osnovnom igračkom obrascu, već isključivo prema nazivu. Samo na ovakav način je osvešćena diferencijacija između igara. Iz tog razloga postoji veliki broj naziva za jedan igrački obrazac.

Paralelno sa smanjivanjem aktivnosti nekadašnjeg seoskog društvenog života, različiti nazivi igara vremenom su zaboravljani. Pored toga postepeno se homogenizuje i izuzetna varijantnost ovog igračkog obrasca koja se može primetiti u starijem igračkom repertoaru centralne i zapadne Srbije, i svodi se na osnovni igrački obrazac. Iz pomenutih razloga, u igračkoj praksi sve više se sreće samo naziv kolo kao naziv, pored ostalih značenja koje može imati, za određenu igru.

Tako danas, kada čujemo reč kolo, bez greške znamo, kako se ono igra: tri koraka po prostoru, dva u mestu i sve se to ponovi u levu stranu. Međutim, da bi smo u naučnim krugovima precizirali koja je to vrsta kola u pitanju, koristimo narodni izraz kolo u tri, koji ujedno označava najosnovnija obeležja ove igre.

Kao najtipičniji (najrasprostranjeniji), ujedno i najstariji predstavnici igara iz grupe kolo u tri na području Srbije jesu kokonješte, moravac i Žikino kolo. Još davne 1876. godine M. Đ. Milićević beleži ove nazive, ali ne i u svim okruzima tadašnje Kneževine Srbije(4).

O većoj zastupljenosti ovih igara na području Srbije svedoče podaci iz 30-ih godina 20. veka. Tada počinje sa sestrama Danicom i Ljubicom Janković aktivno beleženje narodnih igara i već u njihovoj prvoj zbirci Narodne igre dolazimo i do prvih podataka o strukturi igračkog obrasca igara kokonješte i Žikino kolo, kasnije i o igri moravac(5). Na osnovu njihovih zapisa moguće je bilo zaključiti da ove igre pripadaju obrascu kola u tri. Opisujući strukturu pomenutih igara autorice navode i opštu napomenu o njihovom rasprostiranju, rečima da se igraju "u većini jugoslovenskih krajeva"(6). Pored toga, one beleže da su se na isti način igrala i mnoga druga kola(7). One su grupu igara koje mi danas nazivamo kolo ili kolo u tri, nazvale prema pesmi Potam povam(8 ). Međutim, to i ne treba da iznenađuje, s obzirom na to da je još od početka 20. veka kolo u tri u Srbiji izvođeno uz vokalnu, kasnije uz vokalno-instrumentalnu pratnju. Danas se kolo ne može zamisliti bez isključivo instrumentalne pratnje.

U prošlosti je ovaj obrazac bio najzastupljeniji na prostoru centralne i zapadne Srbije. Danas je, međutim, kolo najpopularnija narodna igra u svim krajevima Srbije, pa i šire. U Bosni se takođe izvodi ovakav obrazac, uz različite melodije i instrumentalnu pratnju(9). Postoje lokalni nazivi, poput s noge na nogu(10) ili na dvije strane(11).

riznica

Forum Srbija

Folklor Srbije

Ko je OnLine