Vesti i zanimljivosti iz sveta muzike

Janja · **Pridružio se:** 22 Jun 2011, 11:18 **Postovi:** 13756

Šumadija dobija svog Stradivarija

Mladi profesor violine Boris Batalović 20. maja u rodnom Kragujevcu zvanično će otvoriti prvi atelje i radionicu za izradu, restauraciju i popravku violina, ali i svih ostalih gudačkih instrumenata.

Takve radionice retkost su u Srbiji, a ono što prvu šumadijsku čini posebnom u odnosu na ostale, jeste to da je njen vlasnik jedini iz Srbije koji je tehniku pravljenja violina izučavao na prestižnom konzervatorijumu u Italiji.

Boris Batalović je od prošle godine diplomac internacionalne škole "Antonio Stradivari" u Kremoni, odakle su svi najpoznatiji svetski graditelji violine ponikli. Posle pet godina školovanja u toj prestižnoj školi, kao i učenja zanata kod tamošnjih majstora, Batalović je prošle godine odlučio da se vrati u rodni grad.

"Praktično od sedme godine, kada sam počeo da sviram vilionu, i kada sam na tom instrumentu video ime Antonio Stradivari, moj san je bio da jednoga dana idem u Kremonu na školovanje i eto san se ostvario", kaže Batalović u izjavi za Tanjug.

Dodaje da je Fakultet muzičke umetnosti završio u Novom Sadu, da je potom godinu dana radio kao profesor, kada je i "prelomio" i otišao na školovanje u Kremonu. U tome mu je, priznaje, pomogla porodica.

Otac je muzičar-teoretičar koji je akademiju završio u Sarajevu. Brat, koji je takođe violinista, magistrirao je u Štutgartu, i već pet godina radi u Operi u Mariboru. Majka je ekonomista, ali lepo peva, kaže Batalović i dodaje da je i njegov deda, osim što je bio trgovac, bio je i boem pa bi voleo da svira na kontrabasu u kafani, pošto završi posao.

"Mislim da će ovo biti ozbiljna priča koja bi mogla decenijama da opstane, voleo bih da ovo jednog dana postane i porodični posao, koji bi se prenosio u nasleđe, jer ovo je ipak zanat", kaže ovaj violionista.

U izradi violina, koristi kombinaciju najboljeg kvaliteta, koja se koristila vekovima, a to su bosanski javor i alpska smreka.

"Donja daska, stranice, kao i vrat su od javora, a gornja daska sa otvorima je od smreke", precizira i navodi da je radio kod mnogo majstora tokom školovanja u Kremoni, gde su mu kolege uglavnom bili Japanci, Kinezi, Meksikanci, Tajvanci, Argetinci i veoma mali broj Italijana.

Prema njegovim rečima, u Srbiji postoji skroman broj radionica za popravke i restauraciju gudačkih instrumenata i to u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu i Subotici, ali navodi i da ima majstora koji znaju taj posao, ali nisu toliko aktivni.

"Za restauraciju violina, viola, violončela i kontrabasa potreban je alat koji je dosta specifičan i nabaviću ga u Kremoni, gde sam stekao brojne prijatelje u tamošnjim radionicama", izjavio je Batalović.

Sredstva u iznosu od 160.000 dinara za kupovinu tog alata on je dobio od Nacinalne službe zapošljavanja u okviru programa samozapošljavanja.

"Očekujem da ću od ovoga moći da živim, jer majstori koje sam posećivao i sa kojima sam sarađivao žive samo od toga, a ja neću raditi samo to već ću i svirati", tvrdi Šumadinac, solo i kamerni muzičar, koji će u novembru imati koncert u Beču.

Voli da svira Baha, ali i Mocarta, koji je, kako kaže, nežniji, a na pitanje da li je teže graditi violinu ili svirati na njoj, Batalović kaže da je to teško pitanje.

"Mislim da ni jedno ni drugo nije lako, zapravo vrlo je komplikovano. Uz isti princip se radi i jedno i drugo, što se više puta ponavlja, izlazi sve bolji kvalitet. U suštini i jedno i drugo je zanat", kaže Batalović. Dodaje da nema pravila da li više uživa dok svira ili dok pravi vilionu, te i da to zavisi od raspoloženja.

Prvu violinu napravio je u školi, drugu u radionici, dok je treća nastala u stanu u kome je u Kremoni živeo. Ovih dana nastaje prva violina koju je u Kragujevcu napravio, a koju će, kako kaže, pokloniti bratu.

b 92

G o o g l e

Janja · **Pridružio se:** 22 Jun 2011, 11:18 **Postovi:** 13756

Isplatile se decenije čekanja

Zagrebačka filharmonija gostovala je 19. maja u Beogradu, nakon trideset godina pauze, u okviru ciklusa regionalne saradnje tri filharmonije Pika - Točka - Taчка.

Devedeset muzičara Zagrebačke filharmonije u Beograd došlo je predvođeno direktorom Miljenkom Puljićem. Zagrepčane je odmah po dolasku ispred Kolarca dočekao ceo orkestar Beogradske filharmonije, koji ih je pozdravio velikim aplauzom.

Orkestar, pod upravom dirigenta i umetničkog savetnika Dmitrija Kitajenka i sa solistkinjom na violončelu Monikom Leskovar, u prepunom Kolarcu izveo je Ravelov „Valcer”, „Rokoko varijacije” Čajkovskog i Mendelsonovu „Italijansku simfoniju”.

Direktor Zagrebačke filharmonije Miljenko Puljić kazao je novinarima da su veze filharmonijskih orkestara Zagreba i Beograda izuzetne. On je zahvalio kolegama na dirljivom prijemu, dodajući da je ovo tek početak saradnje i da će se u narednom periodu desiti mnogo lepih koncerata na zadovoljstvo publike u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani

“Koncertne dvorane su mesto gde se mire različite kulture i religije, a muzika predstavlja nadjezik koji počinje na mestu gde prestaju reči. Muzikom ne možete nikoga da uvredite“, izjavio je direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac.

Uprkos Noći muzeja i brojnim sportskim događajima koji su se odvijali paralelno sa ovim koncertom, sala Kolarčeve zadužbine bila je ispunjena do poslednjeg mesta, a posle koncerta utisci su se razmenjivali uz druženje u klubu Informbiro Filharmonije.

“Kolarac je bio prepun, a publika također entuzijastična i oduševljena, pa je Zagrebačka filharmonija na kraju odsvirala oba pripremljena bisa, a dodatkom, u kojem su sudjelovala i trojica violončelista iz orkestra, publici je na srdačnom dočeku zahvalila i Monika Leskovar“, piše hrvatski „Večernji list“

Nastup u Beogradu Zagrepčanima bio je treći uzastopni koncert, s obzirom na to da su samo dan ranije isti program izveli u matičnoj dvorani Lisinski, a veče pre toga gostovali i u sali Slovenačke filharmonije.

Koncertu su prisustvovali i ambasadori SAD u Beogradu i Zagrebu, Meri Vorlik i Džejms Foli

Od ove godine, tri nacionalne filharmonije, u okviru svojih redovnih koncertnih sezona, imaju poseban program pod istim nazivom Pika-Točka-Тачка, u okviru kojeg se održava pet koncerata sa identičnim dirigentima, solistima i programom. U svakom gradu tri koncerta izvodi matični orkestar, dok su preostala dva gostovanja partnerskih orkestara. Planirano je da saradnja traje najmanje narednih pet godina.

Početnu sezonu projekta regionalne saradnje sledeće nedelje završava orkestar Beogradske filharmonije, sa šefom-dirigentom Muhajem Tangom, gostovanjima u Ljubljani (27. maja) i Zagrebu (28. maja).

Prvi projekat ovakvih razmera u oblasti kulture, inicirali su direktori tri nacionalna orkestra iz regiona (Damjanovič, Puljić i Tasovac), finansijski je podržala ambasada SAD, a zvanično podržali i predsednici, premijeri, ministri kulture država učesnica i gradonačelnici sva tri grada.

b 92

milorad · **Pridružio se:** 22 Dec 2010, 17:39 **Postovi:** 504

Srpski horovi u Berlinskoj katedrali

Noć otvorenih crkava, povodom praznika Pfingsten (Duhovi) počela je u nedelju ekumenskom misom u velelepnoj katedralnoj crkvi Berliner dom, koju su vodili biskup dr Drege i berlinski nadbiskup kardinal Veliki, episkop grčki Vasilios fon Aristi i biskupkinja Vener iz evangelističko-metodističke crkve.

Pod naslovom Bez zidova oko Evrope, oni su osudili praksu Evropske unije da izbeglice iz trećih zemalja vraća kućama i prepušta ih nasilju i torturama, a u najboljem slučaju - neizvesnoj sudbini u njihovim domovinama.

Vrhunac tog poziva duhovnika na jačanje solidarnosti i multikulturalizma bio je koncert međunarodnih hrišćanskih horova iz Berlina i Brandenburga, koji je usledio posle službe i propovedi, a u kojem su nastupili švedski, sirijski (pravoslavni), kineski (hrišćanski), korejski (evangelistički) i oba crkvena hora pri hramovima Srpske pravoslavne crkve u Berlinu.

Hor Serafimi iz naše crkve u četvrti Tempelhof, pod vođstvom mlađanog Simeona Sekulića, otpevao je tri duhovne pesme "Amin-Tebe pojem", "Prvi i drugi Antifon" i "Opelo".

Hor "Sveti Stefan Dečanski" koji vodi Ljiljana Šurdilović, a koji deluje pri našoj crkvi u berlinskoj četvrti Veding, izveo je četiri duhovne kompozicije na crkvenoslovenskom: "Krestu tvojemu poklanjajemsja Vladiko", "Jelici vo Hrista krestistesja", "Prosbena jektenija" i "Svjatij Bože".

Glas koji osvaja

Solistkinja Sandra Stupar, iz hora "Sveti Stefan Dečanski", svojim božanstvenim glasom oduševila je brojne posetioce ovog izuzetnog prazničnog koncerta u najvećoj berlinskoj crkvi.

vesti

milorad · **Pridružio se:** 22 Dec 2010, 17:39 **Postovi:** 504

Biljana Krstić
Ovozemaljski nebeski zvuci
ZAOBILAZNO DO SLAVE

Pevala je u Koloseumu, družila se sa Rej Čarlsom, a zahvaljujući muzici obišla „pola“ sveta. Gostovala je u Atini, bila je u San Marinu, posetila je Rusiju. Najviše emocija je izazvala u Brazilu, a na nju je najveći utisak ostavila poseta patrijarhu Pavlu

U sebi nosi nemirni duh Galeba Džonatana Livingstona i želju da otkrije nepoznato. Kada je birala životni poziv, nije poslušala oca koji je savetovao da se okane „ćorava posla“. Poput Crvenkape, pesma joj je u detinjstvu terala strah, vremenom postajući njena čarolija, njena mašta i stvarnost. Zahvaljujući pesmi je obišla „pola“ sveta i postala etno-slavuj našeg podneblja. Nažalost, snegovi su odavno prekrili Rani mraz, Suncokreti se više ne okreću za suncem, ali je ona opstala i u zrelim godinama počela da pije vodu sa svog Bistrika. Biljana Krstić – muzička legenda i sagovornik Horizonta
Volela si Lingvistona, ali stičemo utisak da nisi letela na krilima galeba nego na krilima pesme?

– Srećna sam zbog svega, jer je to u našim uslovima ipak privilegija. Neko putuje jer ima para, a drugi jer imaju dara. Verovatno je „komfornije“ pripadati prvima, ali sam srećna što radim posao koji volim. Skoro 25 godina sam muzički urednik u Radio- Beogradu i sve vreme sam prisutna na muzičkoj sceni. Naravno, sve bi bilo mnogo teže bez razumevanja kolega, ali je srećna okolnost što je trećina članova Bistrika zaposlena u istoj redakciji. Muzika koju stvaramo je spoj tradicije i savremenog muzičkog izraza, spoj arhaičnog i modernog. Ta muzika nije komercijalna, ali jeste ono što osećam i čime želim da ostavim dublji i vredniji trag u ovoj umetnosti.

* Vaš treći album se zove Tarpuš. Ima li ovaj naziv neko dublje značenje, ili je to samo balkanski šešir pun cveća, koje simbolizuje tonove sa ovih prostora?
– Tarpuš je bila najveća ženska kapa kod nas sve do 1803. godine. Vuk Karadžić je opisuje kao kapu okićenu cvećem i vezovima. Bogate žene su nosile ispod kape šamije, a pozadi je bilo pero sa dukatima. Osim naših pesama, na albumu se našlo i pet melodija iz drugih zemalja Balkana. Sve smo ih stavili pod istu kapu. Kod nas se kaže tarpuš, Turci je nazivaju tarbuš, a isto značenje ima i tarpuči na rumunskom jeziku. Upravo zbog toga sam želela da ukažem da je Balkan jedna celina sa bogatom muzičkom tradicijom. Među pesmama se našla i jedna razbrajalica, koju smo obradili kao akapelu. Naravno, nije bilo lako sakupiti, odabrati i modernim aranžmanima dati život starim pesmama, ali vredelo je. Već s jeseni sa Tarpušom krećemo u svet.
Pesma nema granica, a i ti si često prelazila granice ?

.– Ako se ne varam, nastupali smo na više od 150 koncerata, što je zavidan broj s obzirom na to da se ne bavimo komercijalnom muzikom. Raduje me svako putovanje, bez obzira na to da li idemo u inostranstvo ili po našoj zemlji. Najdalje mesto do koga sam stigla je Baija u Južnoj Americi. Za to područje me, ujedno, vežu i najlepše uspomene. Salvador je nekada bio glavni grad Baije i Brazila, u vreme kada su bili portugalska kolonija. Tamo sam se prvi put upoznala sa njihovom kulturom, posebno sa muzikom, koja je mešavina brazilskih i kreolskih ritmova. To je, zapravo, fantastičan spoj koji se retko gde može čuti, a sama Baija je kao preslikana sa dečijih crteža. Novi deo Salvadora, sa velelepnim hotelima, sjajem i raskoši, prosto ostaje u senci starog dela grada, koji svojim bojama i jednostavnošću emitije takvu svetlost i energiju, koja se teško može opisati. Taj deo grada se zove Pelorinjo i čine ga brojne kućice okrečene crvenom, žutom i zelenom bojom, pri čemu sve deluje srećno i veselo. U njemu pretežno živi sirotinja, ali u vreme festivala svi žive u ritmu muzike i pokreta. Tu se održavao i najveći broj koncerata. Na mnogim scenama se program odvijao danonoćno. Sećam se živopisne i koloritne nošnje, ali i bezuspešnih pokušaja da naučimo pokrete njihove igre. Zapravo, svi se njišu, ne kreću se ali im telo igra. U vreme festivala se održavaju i muzičke radionice, gde muzičari iz celog sveta razmenjuju iskustva. Pokazali smo im duduk, frulu, šargiju, makedonsku tamburu i druge instrumente, ali smo iskoristili priliku da odande nešto i donesemo. Neke instrumente iz Baije i sada koristimo u našom orkestru.
Kada je reč o hrani, prilično me podsećala na našu, ali je glavni prilog pirinač a hleb se gotovo i ne koristi. Probali smo i fežadu, crni pasulj sa mesom koji je veoma je ukusan, a imaju i roštilj koji takođe serviraju sa dosta priloga i, naravno, bez hleba. Festival se održava u decembru i bilo je veoma zanimljivo kada smo sa beogradskog minusa od 12 stepeni sleteli na vrelih 38 stepeni. Po navici, požurili smo da naručimo ledeno pivo, što se pokazalo kao greška. Na velikim vrućinama tamo se pije kaiperinja, rakija od trske sa puno mlevenog leda i zelenog limuna. Mada je reč o alkoholu, deluje osvežavajuće i ne obara poput piva. Zanimljivo je da i danas, kada želimo da se podsetimo ovog putovanja, naručimo kaiperinju, koja se može naći u pojedinim beogradskim restoranima.

..
Putovala si i po Evropi. Da li i ona ima svojih tajni?

– Francuzi su me iznenadili svojim temperamentom. Više puta smo gostovali na festivalu u Belforu, gradu pobratimu našeg Novog Beograda. Reč je o srednjovekovnom gradu, sa puno utvrđenih bedema, zelenila i prelepih parkova. Verovali smo da nastupamo samo pred strancima, ali kada su se začuli prvi tonovi pesme „Petlovi poje“ shvatili smo, zapravo, koliko je bilo i naših ljudi u publici.
Severna Italija me je očarala, San Marino takođe. Iznenadio me je i Trst, koji pamtim iz vremena kada smo tamo kupovali farmerke. Sada je to sasvim drugi grad. Italijanskoj publici smo se predstavili u dvorcu Mira mare. Scena je bila postavljena na samoj obali, pa smo uvek iza sebe imali more, koje je svetlucalo pod odsjajem meseca. Nestvarna slika koju ću dugo pamtiti.

Koloseum ima posebno mesto za posetioce Rima. Ti si bila uprilici da u njemu pokažeš i svoje glasovne mogućnosti.

– Kao turista sam često odlazila u Rim i bila u Koloseumu. Ali pevanje u njemu je nešto sasvim drugo, pogotovu kada si deo ekipe u kojoj su i Rej Čarls, Mercedes Sosa, Nikola Pjovani, Noa iz Izraela... Zajedno sa najvećim svetskim zvezdama, imali smo i tretman kakav dolikuje. Smešteni smo u najskuplji hotel, gde samo prenoćište košta 450 evra. Bio je to humanitarni koncert u organizaciji Ministarstva kulture Italije i njihove vlade, i to je bio jedini razlog da Koloseum bude domaćin jednog velikog muzičkog događaja. Nikada, ni pre ni kasnije, ovde se ništa slično nije dešavalo. A to što se dešavalo bilo je kao u snu. To se ne zaboravlja!
A poseta patrijarhu Pavlu na njegov rođendan ?

– Imala sam užasnu tremu kakvu ne pamtim. Pisali smo Njegovoj svetosti i tražili blagoslov za održavanje humanitarnog koncerta za obnovu Hilandara i pomoći Kosovu, koji je trebao da se održi u Moskvi. Pozvani smo da posetimo patrijarha Pavla, da ga upoznamo sa našim radom i da mu uručimo poklon – rusku ikonu svetog Georgija, koju je darovala Tanja Santovac, inicijator ovih koncerata. I poseta i koncerti, koji su održani nedelju dana kasnije, bili su veoma uspešni.
Moskvu pamtim iz ranih 70-tih godina, a ono što se u međuvremenu promenilo je veoma impresivno. Danas liči na zapadnoevropski grad i da nema Crvenog trga, koji je zadržao autentičnost, teško da bih prepoznala grad. Bili smo smešteni u hotelu Rusija, na Crvenom trgu, koji je toliko veliki da smo se više puta u njemu gubili. Samo do recepcije vožnja traje oko sedam minuta. Ulice u Moskvi su toliko široke da samo u jednom pravcu imate 12 kolovoznih traka. Deluje zaista zastrašujuće. Nismo mnogo videli, ali smo iskoristili priliku da brodom obiđemo oko grada, jer se to pokazalo kao najbrži način da se pogledaju neke znamenitosti.

* Sve vreme pričamo o stranim zemljama. Kakva su vam sećanja iz Srbije?

– Zanimljivo da u našoj zemlji nismo gostovali jedino u tri grada – Vranju, Leskovcu i Rumi. Divna sećanja me vezuju za Sirogojno, etno selo na Zlatiboru, gde vreme kao da stoji. Žao mi je što se niko nije setio da u ovom prostoru napravi etno ili neki tradicionalni festival. Volim da nastupam u tvrđavama, gde naša muzika dobija naročiti zvuk – posebno u niškoj i smederevskoj tvrđavi. Gostovala sam u svim bivšim jugoslovenskim republikama, a upravo se ovih dana spremamo za put u Hrvatsku, gde ćemo održati koncerte u Istri.

Obišli ste mnogo kontinenata, nastupali u brojnim državama, ali ste jednom prilikom rekli da je gostovanje u Sao Paolu bilo veoma specifično?
– Utisci su jaki a emocije još jače. Bila sam u predivnom svetu. Za najlepšu pesmu festivala je izabrana upravo moja „Ma fakut mu ma frumose“. Ljudi su tamo veoma radoznali, neposredni i zanima ih tradicija, kultura i moda malih zemalja. U Sao Paolu sam probala i najneobičnije jelo u životu. Moja prijateljica Biba Radojević nas je odvela u njihov nacionalni restoran, u koji odlaze samo meštani. Ni danas ne znam da objasnim šta sam, zapravo, sve jela. Bila je to mešavina slatkog, slanog, kiselog i ljutog, pileći bataci u kukuruznom brašnu, manioka ispečena kao krompir, toliko vruća da smo dobro pazili pre nego što smo je zagrizli, zatim ćurka u zelenom sosu od bibera i, uz sve to, voće. Sve se to dešavalo uoči Nove godine, kada su sve radnjice bile ukrašene lampionima, a sve konobarice obučene kao Deda Mrazice.

riznica

milorad · **Pridružio se:** 22 Dec 2010, 17:39 **Postovi:** 504

Dela Debisija i Štrausa u „Gvarnerijusu”

Jelena Banković, sopran, priredila je solistički koncert u Centru lepih umetnosti „Gvarnerijus”. Mlada umetnica je diplomac Odseka za klavir i studentkinja završne godine za solo pevanje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu u klasi profesora Anete Ilić. Ovo je njen premijerni koncert u „Gvarnerijusu”, na kome je nastupila uz klavirsku pratnju Igora Draževića. Na programu su bila dela kompozitora Debisija, Štrausa, Milojevića i Čajkovskog. Ona se publici predstavila u ciklusu koncerata „FMU i Gvarnerijus nagrađuju”.

Bankovićeva uskoro putuje u Nemačku gde je očekuje glavna uloga u Šubertovoj operi „Prijatelji iz Salamanke”.
A. K.
Politika

milorad · **Pridružio se:** 22 Dec 2010, 17:39 **Postovi:** 504

Violista iz Metropolitena „hoda po žici“ sa Filharmonijom

Dirigent Vladimir Kulenović i violinista Metropoliten opere Milan Milisavljević nastupiće sa Beogradskom filharmonijom u petak u 20 sati na Kolarcu.

Za kraj ciklusa "Hod po žici", na programu će biti Igre iz Galante Z. Kodalja, Koncert za violu i orkestar B. Bartoka i Šumanova Četvrta simfonija.

Dirigent Vladimir Kulenović, dobitnik je stipendije Bruno Valter i kao jedan od trojice posdtiplomaca primljen je na Džulijard, gde je pod mentorstvom šefa-dirigenta Njujorške filharmonije Alana Gilberta, postavio temelje za karijeru koju munjevitom brzinom gradi u Americi, Evropi i Aziji.

Kulenović je prošlog marta debitovao sa Beogradskom filharmonijom, a ove sezone vodio je koncert u januaru na kojem je solista bio Miša Majski.

Sledeće sezone odabran je kao jedan od mladih umetnika iz regiona koji će nastupiti u okviru regionalnog ciklusa Pika-Točka-Tačka.

- Uvek se radujem ponovnom dolasku u Beogradsku filharmoniju. Toliko duše, pravog sentimenta, naboja i ljudskog iskustva ne mogu da zamislim ni na jednom drugom mestu - kaže Kulenović.

Osim iskustva na Džulijardu, Vladimir kao najdragoceniji deo svog obrazovanja smatra četiri godine rada sa Kurtom Mazurom, svojim najinspirativnijim mentorom.

- Kad Mazur diriguje, važno mu je da muzičari sviraju kao da im od toga zavisi život. Njemu nije dovoljan čist profesionalizam, on traži život, a to je ono što sam prepoznao u Beogradskoj filharmoniji - kaže Kulenović.

Povodom ulaska među šest najboljih violista na međunarodnom takmičenju ARD u Minhenu 2004, časopis Strad je o Milanu Milisavljeviću pisao da je "pokazao virtuoznost, mnoštvo fantazije i veliku kreativnost sa prefinjenim, kulturnim tonom".

Milisavljević trenutno svira na mestu treće solo viole orkestra Metropoliten Opere u Njujorku, a bivši je član orkestra Koncertgebau iz Amsterdama.
Do kraja sezone Beogradske filharmonije ostalo je još dva koncerta, a u toku

je prodaja karata za sezonu 2012/13.

24 ssata

milorad · **Pridružio se:** 22 Dec 2010, 17:39 **Postovi:** 504

Prvi odsvirao "Marš na Drinu"

Čuveni "Marš na Drinu" Stanislava Biničkog nastao je u vihoru Prvog svetskog rata, a prvi ga je u Beogradu izveo Predrag Gračanin, violinista rodom iz Valjeva. Zato je kasnije uzeo običaj da nastupe u kafanama započinje i završava uvek isto, "Maršom na Drinu".

Predrag Gračanin

Predrag nije bio samo izuzetan majstor na violini, nego i za kafanski štimung. Umeo je da raspoloženje dovede od veselja do usijanja. Radio je kao šef orkestra u poznatim beogradskim kafanama, poput "Toplice", "Uroševe pivnice", "Kod Kolarca".

Izmislili provod

Dnevni list "Pravda" od 6. januara 1935. doneo je oglas tada popularne "Uroševe pivnice", koji je izumeo krilaticu "ići u život" koja dan-danas označava večernji provod, zabavu. Tu piše: "Beogradski život. Restoran je iz osnova renoviran, raspolaže odličnom domaćom kujnom kao i svima gurmanskim specijalitetima sa roštilja, svake srede i petka riblja čorba. Od danas, pa svako veče za vreme praznika svira najbolji orkestar Predraga Gračanina Valjevca".

Svojom violinom pratio je i mnoge pevačice na glasu, a najviše Vuku Šeherović i Olgu Jančevecku. Repertoar mu je bio bogat, najviše srpskim narodnim pesmama i igrama, ali mu nisu bile strane ni nove, salonske melodije, šlageri i romanse.

Komponovao je i sam. Njegovo delo je i danas omiljena pesma među boemima "Ciganska je tuga pregolema".

Počev od 1928, orkestar Predraga Gračanina svirao je i na radiju, samostalno, ili kao pratnja pevačima kada su snimali ploče. Naročito ga je tražio jedan od najboljih srpskih pevača svih vremena Mijat Mijatović.

Između dva svetska rata braća Gračanin su snimili nekoliko ploča, ali se do danas zadržala samo jedna. Čuva se u Muzikološkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i na njoj su dva kola, "Sremčica" i "Oleg", koje su braća sama komponovala.

U porodičnom životu Predrag nije imao sreće. Prvi brak sa suprugom Martom je propao, a iz njega je imao kći Divnu. Ona je bila udata za izvesnog Svetu, policijskog službenika i radila je u trgovini. Imala je divan glas i ko zna da li bi nastavila muzičku tradiciju Gračanina da nije umrla mlada. Sa drugom ženom Pepicom Predrag nije imao dece.

Posle Drugog svetskog rata se penzionisao i povukao u miran život, prodavši deo porodične kuće na Čuburi. Braća su se i dalje volela i poštovala, ali su se sve ređe posećivala.

Primaš Predrag Gračanin umro je tiho, 1969. u Beogradu. Tek poneke novine su ga ispratile malim nekrologom.

vesti

milorad · **Pridružio se:** 22 Dec 2010, 17:39 **Postovi:** 504

„Oče naš“i „Bože pravde” u Zagrebu i Mariboru

Koncert Prvog beogradskog pevačkog društva uz burne aplauze i biseve

Zagreb, Maribor – Na poziv Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana (Pavlovića) da učestvuje na Duhovnoj akademiji i na otvaranju kapele duhovnog centra na Svetom Duhu u Zagrebu, u prostorijama Srpske pravoslavne opšte gimnazije „Kantakuzina Katarina Branković”, gostovalo je u Zagrebu Prvo beogradsko pevačko društvo.

Škola je internatskog tipa i potpuno besplatna. Gimnaziju je 2005/06. osnovao Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan i među đacima, koji su uglavnom iz povratničkih porodica, ima i katolika i protestanata, a među profesorima je i jedan musliman i jedna Hrvatica. Duhovnoj akademiji su prisustvovali Njegova svetost patrijarh srpski Irinej sa arhirejerima, gradonačelnik Milan Bandić, gospodin Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća, potpredsednik Samostalne demokratske srpske stranke i ambasadori Rusije, Sjedinjenih Američkih Država, Srbije...

Akademik dr Momčilo Spremić, koji je objavio više radova o Đurđu Brankoviću, održao je predavanje o njegovoj ćerki Kantakuzini Katarini, rekavši na kraju: „Poučan je njen gorak, bogat i dostojanstven život i kada je gubila decu, imanja, slobodu, svoje najbliže.”

Različitost, na kojoj se zasniva učenje u Srpskoj pravoslavnoj opštoj gimnaziji „Kantakuzina Katarina Branković”, bila je zastupljena i u izboru programa, koji je započeo molitvom „Oče naš” u izvođenju Muškog pevačkog hora iz Beograda, a nastavljen hrvatskom („Lijepa naša”) i srpskom himnom („Bože pravde”), a završio etno-grupom „Teodulija”, koja se koristi i savremenim i tradicionalnim instrumentima. Najupečatljiviji je, razume se, bio program sačinjen od šest numera koje je izvelo Prvo beogradsko pevačko društvo, u duhovnom skladu, sa divnim lagama pijano dinamike, u upečatljivim dinamičkim usponima, u znalačkom vođenju glasova, kako kompozitora (Dinev, Govedarica, Arkadelkt, Milosavljević, Česnokov), tako i dirigentkinje Svetlane Vilić i odličnih solista Marčele Frančesko, Ljubomira Ćurčića i Đorđa Tomića.

Prvo beogradsko pevačko društvo gostovalo je i u Mariboru.

Koncert se odvijao u mariborskoj katedrali koja je bila prepuna, čak se i stajalo, iako je te večeri, obavestili su nas organizatori, bilo još desetak kulturnih događanja. Protekao je u predivnoj atmosferi uspostavljenog duhovnog sklada i između dirigentkinje Svetlane Vilić i horista i izvanredne komunikacije sa delima na programu i u saglasju sa publikom koja je pažljivo saslušala i burnim aplauzom pozdravila svaku numeru. U sjajnom akustičkom prostoru katedrale čula su se ne samo prirodna eha nego i čitavi nizovi alikvotnih tonova, posebno u basovskim deonicama, koje su i inače najvitalniji deo hora Prvog beogradskog pevačkog društva. Bio je to rečit muzički govor kroz vekove, koji je započeo nežnom i molitvenom „Ave Marijom” Jakoba Arkadelta, slavnog nizozemskog polifoničara iz 16.veka. Čuli smo i bugarski napev „Svih žalostnih radosti”, koji je upravo kao i naziv i jedno i drugo, kao i život sam.

U „Molitvi Davidovoj” Vladimira Milosavljevića i u „Tjelu Hristovom” Miodraga Govedarice probijao se čist i svetao, bogat bojama, kao i svetlost koja se još uvek probijala kroz vitraže u kupoli oltara – glas Marčele Frančesko. Sva bogata skala emotivnosti muškog hora osetila se u jednoj od najlepših duhovnih kompozicija u stavu „Njest svjat” iz Mokranjčevog Opela. Potom „Adios a Teos” Teodora Papakonstantinu, grčkog kompozitora, koji je živeo samo 21 godinu, a čija muzika živi i posle četiri decenije od njegove smrti. Izvedena je i „Heruvimska pesma”, ali ne Mokranjčeva, koju je dr Gostuški smatrao najlepšom duhovnom kompozicijom na svetu, nego manje poznata i neosporno i manje harmonična Tajčevićeva, a potom, muzika pravog vernika Kornelija Stankovića, koji je čitavog svog kratkotrajnog 34-godišnjeg života žalio što nije postao sveštenik, njegovo veličanstveno „Dostojno jest”. Na kraju oficijelnog dela, dvojica dubokih muških glasova, ponosa hora Prvog beogradskog pevačkog društva, Ljubomir Ćurčić i Đorđe Tomić, interpretirali su rusku narodnu pesmu „Dvanaest razbojnika”, koja je kasnije ponovljena i „na bis”, i „Spasi, Bože ljudi tvoja” Pavela Česnokova, koji je po autentičnosti, najčistijoj izvornosti i plemenitoj jednostavnosti, stečenoj stasavajući u najslavnijem horu na svetu – Horu „Glinka”, ostao jedinstven i nezaboravan.

Predviđeni jednočasovni program prerastao je u jednoipočasovni uz predivne biseve i nadahnute govore protojereja Petra Lukića, predsednika beogradskog hora koji se zahvalio nadbiskupu Marku što je blagoslovio dolazak Prvog beogradskog pevačkog društva, podsećajući da i on i hor duguju veliku zahvalnost Slovencima, jer je u dva navrata, gotovo čitavu deceniju horom dirigovao Slovenac Davorin Jenko koji je upravo u tom periodu i komponovao srpsku himnu „Bože pravde” .

Povelju, čiji je autor čuveni slikar Paja Jovanović, protojerej Lukić darivao je župniku ocu Marku, domaćinu ocu Savi, direktorki gradske uprave gospođi Milici i Crkvenoj opštini srpske pravoslavne crkve u Mariboru.

Gordana Krajačić

politika

Luna.* · **Poslato:** 14 Jun 2012, 10:13

СРПСКО-РУСКИ МАРШ

Српска војска полази у рат, 1876. године

За 1867. годину планиран је велики Словенски конгрес, који је требало да буде одржан у Русији, у Санкт Петерсбургу. Организатори су, поред заседања конгреса, предвидели велику етнографску изложбу и концерт композиција написаних на основу музичких тема словенских народа.

Николај Римски-Корсаков

За музички програм задужен је руски композитор, пијаниста и диригент Милиј Алексејевич Балакирјев. Балакирјев је у то доба почео да у своје композиције уноси руске фолклорне мотиве. Самом себи је дао задатак да направи композицију на основу чешке народне музике, а у јесен 1866. године је тада младом поморском официру Николају Римском-Корсакову дао идеју да напише музику на српске фолклорне теме.
Римски-Корсаков је тај посао лепо обавио. Према руским изворима, словенски концерт је изведен у сали руске Думе, 5. маја 1867. године, са великим успехом (постоје и други подаци, који говоре да је концерт одржан 12/24. маја). На концерту је композиција Римског-Корсакова Фантазија на српске теме, или Српска фантазија (Николай Римский-Корсаков, Фантазия на сербские темы - Сербская фантазия, ор. 6, 1867) на захтев публике изведена поново.
У московској концертној сезони 1867-1868. Српска фантазија је изведена још два пута. Ову композицију је сам аутор сматрао као једну од својих бољих дела.
Само да подсетимо да је, само месец дана пре словенског концерта у Санкт Петерсбургу, на Калемегдану прочитан ферман којим је наложено да се турска војска повуче из Кнежевине Србије.
На ЈуТјубу нисам пронашао видео илустрацију за ову композицију, али је ту звучна илустрација (око 7 минута).
Једну деценију касније, 1876. године, Срби су објавили рат Турској, желећи да се коначно ослободе ропства и да имају сопствену слободну државу. Русија стаје иза ових српских тежњи, па организује помоћ у добровољцима, оружју, санитетском материјалу... Сакупљају се прилози у корист Словенског добротворног друштава и руског Црвеног крста. Као једна од акција, одржава се добротворни концерт.

Петар Иљич Чајковски

Петар Иљич Чајковски за ову прилику компонује Српско-руски марш. Вероватно се сетио композиције Римског-Корсакова и његове Српске фантазије, јер је тада и сам у новинама писао осврт на композицију младог Корсакова. Зато се прихвата збирке Корнелија Станковића Српске народне мелодије, и бира теме: Сунце јарко, не сијаш једнако, Праг је ово милог Срба, и Јер пушчани прах... (други део песме Радо иде Србин у војнике). Њима додаје и руски химну Боже, чувај цара! (Боже, царя храни!) и тако оправдава наслов марша (српско-руски).
Руско музичко друштво, 5. новембра 1876. године, одржава симфонијски концерт у Москви, у корист Словенског добротворног друштва. Симфонијски оркестар под управом Николаја Г. Рубинштајна изводи Српско-руски марш Чајковског. После овација публике, оркестар понавља извођење композиције, као и деценију раније, после извођења композиције Корсакова. О томе Чајковски пише у писму својој сестри:
Мој Српско-руски марш... произвео је буру патриотског узбуђења!
Исте вечери, једна од одушевљених слушатељки пише Чајковском:
Писмо окончавам по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш Српски марш. Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала...
Дакле, марш је у публици прихваћен као Српски марш, Чајковски му је дао назив Српско-руски марш, јер је садржавао мотиве три српске народне песме и руске химне, али је, на крају, штампан под називом Словенски марш, јер је следеће године у рат против Турске ушла и Бугарска, па је било пробитачно дати композицији универзални, словенски назив.

Војни музичар Василиј Иванович Агапкин је 1911. године приспео у Тамбов, као трубач једне коњичке јединице, и у Тамбову је решио да прошири своје музичко знање. Уписао се у музичку школу где га је учио Фјодор Мијаилович Кадичев. После неког времена, Агапкин је почео да ствара сопствена музичка дела, прилагођена потребама војних оркестара, дакле маршеве.
Следеће, 1912. године, Агапкин је понет патриотским осећајем, а подстакнут ратом за ослобођење који су повели балкански Словени: Срби, Црногорци и Бугари, заједно са Грцима, написао марш под називом Опраштање Словенке (Василий Иванович Агапкин: Прощание славянки). Све то нам је познато из сећања Василијеве кћери Азе и супруге Олге, којој је марш био и посвећен. Василиј је, опет, писао како је био инспирисан Бетовеновим Егмонтом и Српско-руским маршом Чајковског. Тако опет долазимо до везе Руса и Срба.
У Опраштању Словенке се, дакако, не ради о припадници словеначког народа, већ о припадници рода Словена, која се опрашта од свог оца, брата, супруга или милог драгог, који полази у рат. Какав је резултат Василијевог труда говоре следећи подаци:
- Марш је проглашен за најпопуларнији руски марш.
- Парада у част шездесетогодишњице завршетка Другог светског рата, односно победе над фашизмом, на Црвеном тргу у Москви, 9. маја 2005. године, отпочела је овим маршом.
- Марш има сопствени интернет сајт.
- Ове, 2012. године, у Русији се прославља стогодишњица овог марша!

Тако је један марш, настао у царској Русији, био прихваћен од Совјета, да би после распада СССР поново постао симбол Русије, дубоко укорењен у руском народу. А настао је поводом наше борбе за слободу и коначног ослобођења од Турака!

Милорад Јовановић
300чуда

milorad · **Pridružio se:** 22 Dec 2010, 17:39 **Postovi:** 504

Stanko Simić u Gvarneriusu

U okviru ciklusa koncerata najboljih studenata Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, "Fakultet muzičke umetnosti i Gvarnerius nagrađuju" 20. juna u Centru lepih umetnosti Jovana Kolundžije nastupiće mladi pijanista Stanko Simić.

Stanko Simić (25), dobitnik brojnih nagrada i priznanja na uglednim takmičenjima, između ostalih i nagrade iz Fonda Slobodanke Milošević-Savić za najboljeg studenta, završio je osnovne i master studije prošle godine na FMU u Beogradu na Odseku za klavir, u klasi Lidije Stanković a trenutno je student četvrte godine na Odseku za kompoziciju FMU u klasi Vlastimira Trajkovića.

Na solističkom koncertu Simić će izvesti dela za klavir Aleksandra Skrjabina iz kasnog perioda.

Među nagradama ovog mladog umetnika izdvajaju se prva nagrada na Međunarodnom Takmičenju mladih pijanista u Šapcu 2010.godine, treća na Takmičenju Davorin Jenko 2008.godine i četvrta na 15. Međunarodnom Takmičenju Petar Konjović 2010.godine. Dva puta je bio dobitnik stipendije Dositeja.

Simić je nastupao u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i drugim gradovima u Srbiji izvodeći raznovrstan pijanistički program, različitih muzičkih epoha, formi i žanrova ali su mu najomiljeniji kompozitori, izraziti predstavnici 20.veka, čija dela kao na sutrašnjem koncertu Skrjabinova, rado izvodi i aktivno promoviše i izvodi.

Simić na koncertima takođe izvodi i svoja dela, tako je na jednom koncertu izveo svoju kompoziciju na orguljama.

B92

Forum Srbija

Vesti i zanimljivosti iz sveta muzike

Ko je OnLine