Stari muzički instrumenti

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Gusle

GUSLE su muzički instrument uz koji su pevane narodne epske pesme. Izrađivane su najčešće od javorovog drveta i imale su jednu, a u zapadnoj Bosni i Lici katkad i dve strune. Ovaj instrument posebno je bio omiljen u dinarskim predelima, u većem delu jadranske i moravske kulturne zone.

"Gusle nisu bile retkost, niti instrumenat određene sredine. Imala ih je svaka srpska kuća, a često i turska. Jedni su iz njih mamili nadu na bolje dane i tražili snage da izdrže tekuće, a drugi su njima razglašavali svoje gospodstvo i pobedu ciljajući na nepromenljivost sudbine. Prosjacima su one bile sredstvo za izvlačenje milostinje. Tako je ta primitivna kopanica postala sastavni deo svake duhovne manifestacije u jednom veoma šarolikom društvu, služeći svim uzbuđenjima od molitve do bogorađenja

Gusle, narodni gudački instrument, koji je — prema nekima — došao na Balkan iz zapadne Azije, verovatno preko Bizanta, oko VIII—IX stoleće. Izrađuju se, obično, u jednom komadu, od javorovine, dudovine, kunovine i dr. Na njima se razlikuje više delova: donji — izdubljeni— deo, u obliku uzduž razrezane kruške, nosi različite nazive: varjača, vagan, korito, čaška; gornji dio, vrat, završava glavom. Na varjači je razapeta štavljena ovčja, jareća ili zečja koža učvršćena sa strane drvenim klincima. Na koži je 5—10 glasica, t. j. urezanih ili užeženih rupica. Da bi zrak u instrumentu bolje titrao i zvuk se lakše razlegao, rupice, šmage, urezane su i na poleđini varjače, većinom u obliku krsta pa se tako i zovu. Varjača na svome donjem delu završava izdankom (uvom, zapinjačom), oko kojeg se petljom napinje struna. Na koži niže glasica smešta se konjic (kobilica), koji podržava strunu. Drugi kraj strune pričvršćen je o ključ (zavijač, škljaka), koji je provučen kroz vrat i strši daleko iz njega. Vrat nema prečnica — jer se struna pri guslanju ne pritiskuje uza nj — i često je odozdo bogato izrezbaren. Glava poprima različite oblike: aždaje, zmije, lava, ptice, historijskih ličnosti, hrama i t. d. Struna se sastavlja od 50 do 60 niti s konjskog repa (obično crnih) i veže jakim koncem. Gudalo je izrađeno od tankog pruta s izdankom, od istog drva, od kojeg su načinjene gusle. Prut je ovalno sveden, a izdanak služi kao držač; tetiva je također od strune. Na nekim je guslama uporna prečka, da bi se struna jače napela. Struna se maže smolom. Po obliku varjače razlikuje se više tipovi gusala: srpske, bosanske i — najdoteranije — crnogorske; ovom poslednjem tipu pripadaju i hercegovačke i dalmatinske gusle. Zvuk im je, zbog tankih stena, svetao, mekan, elegičan, nalik na zvuk viole. Makedonska gusla (gadulka, strga, ćemene) razlikuje se od opisanih tipova.—

Gusle se pri sviranju upru o levi gnjat blizu koljena, a vrat gusala osloni o rame. Gudalo se drži kažiprstom i palcem desne ruke i povlači po struni ravnomerno amo-tamo, redovno samo jednim delom svoje dužine. Svaki pojedini slog pesme prati po jedan potez gudala. Gusle služe isključivo kao pratnja pevanju (osim u Makedoniji). Ugađaju se prema boji ljudskoga glasa pa su individualno vezane za guslara. On sam izabira apsolutnu visinu tona. Intonacija tonova menja se i u toku jedne izvodbe. Tonovi zavise i od fiziološkog ustrojstva ruke. Epska emfaza navodi guslara da peva povišenim i svečanim glasom, gotovo redovito u tenorskom području. Tonski sistem ima svega pet tonova — uključivši ton prazne strune — a izvodi se na flažoletski način. Ispruženi — ali ne i rašireni — prsti samo dodiruju strunu strane, mekim delom prvih članaka, što daje zvuku karakterističan prizvuk. Najniži je ton na praznoj struni; drugi se ton izvodi prvim prstom (kažiprstom) i čini sa prvim tonom interval od nepotpunog stepena; treći ton izvodi drugi prst (srednjak) intervalu od pola stepena s obzirom na drugi ton, pa mu služi kao ukras; četvrti ton, izveden prstenjakom, fiziološki najskučenijim prstom, slab je, kolebljiv i služi kao ukrasni ton. Peti najviši ton, izvodi mali prst; to je velika terca ili nepotpuna kvarta na ton prazne strune. Osobito značenje ima interval između trećeg i petog tona, koji je nešto veći od celog stepena i njime se postiže najveći patos. Guslarska melodija u ovakvu ambitusu od 5 tonova (4 stepena) ne postaje dosadna. Ako se guslar — ne namerno ili namerno — ("nova intonacija") približuje intervavalima dijatonskog sistema temperirane muzike Zapada, sviranje na guslama gubi svoj čar, postaje monotono. Guslarske se melodije ne mogu notirati uobičajenim notnim pismom. Becking je predložio crtovlje od dveju crta i pisanje melodije bez ključa. Ton prazne strune piše se ispod prve crte, a idući tonovi: drugi na prvoj crti, treći u međuprostoru između dve crte, četvri ispod druge crte, peti na drugoj crti. To je zapravo vrsta tabulaturne notacije.

"Gusle su srpski narodni muzički instrument sa jednom, ili eventualno dve žice. Najčešće su napravljene od javorovog drveta. Kao jednožičani instrument, gusle se sreću u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, Hercegovini i Dalamciji. Gusle iz Like i Bosanske Krajine uglavnom imaju dve žice.

Žice su napravljene od trideset upredenih konjskih dlaka, kao što je slučaj i sa strunom gudala. Gudalo se koristi tako što se povlači po zategnutim žicama, proizvodeći oštar i dramatičan zvuk, koji je izuzetno ekspresivan. Gusle spadaju u instrumente za koje je potrebno veliko umeće sviranja.

Same gusle sastoje se od muzičke kutije koja je presvučena životinjskom kožom na koju se nadovezuje dugačak vrat na čijem završetku je izrezbarena životinjska (najčešće konjska) ili ptičija (najčešće orao ili soko) glava.

Pri sviranju, telo gusala se polaže na kolena (u krilo), dok dugačak vrat pridržava dlan jedne ruke.

Gusle su igrale važnu ulogu u istoriji srpske epske poezije budući da su guslari — narodni pevači, opevali događaje iz nacionalne istorije vekovima, sve dok ti tekstovi nisu konačno zapisani. Većina pesama govori o vremenima otomanske vladavine i nacionalne borbe za nezavisnost. Naporima Vuka Karadžića mnoge srpske epske pesme zapisane su i sačuvane već u ranom 19. veku. U nekim knjigama i publikacijama se spominje podatak da su srpske gusle dočekale Fridriha Prvog Barbarosu kada se on u 12. vijeku sastao u Nišu sa srpskim vladarom Stefanom Nemanjom, đe mu je Nemanja ponudio pomoć srpske države u krstaškom ratu. Kažu da je Barbarosa bio zadivljen zvukom gusala i pjevanjem uz njih, pa se mnogo interesovao oko pojedinosti vezanih za gusle.

Gusle daljim poreklom potiču iz srednje Azije, a ne zna se tačno kako su dospele do Srba, neki pretpostavljaju preko Vizantije. Na vrhu gusala je često jarčeva glava kao simbol stočarstva i nomadskih naroda, dok je gudalo najčešće izrađeno u obliku zmije, kao simbol gorštačke ljutine. Kasnije se na guslama sreću likovi nacionalnih junaka, a nije slučajno što se prave od javora, jer javor kao drvo ima simboliku u srpskoj predhrišćanskoj religiji i označavao je kult predaka. Takođe se uz gusle slave preci.

Gusle se još sreću i u Siriji, a kod Lužičkih Srba se sreće gudački instrument pod nazivom husle.Takođe, Srbi koji su menjali vjeru i primali islam, bili su zadržali običaj opevavanja svojih muslimanskih junaka uz gusle. Danas, se ovaj običaj kod njih gotovo izgubio".

izvor:vidovdan

G o o g l e

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

Frula

Frula je, odvajkada, bila muzički instrument koji simbolizuje univerzalnu harmoniju u prirodi. Naravno, i onu najsuptilniju vezu koja seže još od pastirskih dana Pana, boga pećina i gajeva, koji je zvukom frule uveseljavao bogove, nimfe, ljude... Mnoge legende širom svijeta pominju natprirodne vrline zvuka frule od koje "nastaju lagani povjetarci, pa i feniksi koji odvode par u raj besmrtnika". Frula od trske na kojoj sviraju derviši tokom svojih seansi propraćenih plesom Mevlevija (dreviši obrtači), simbolizuju dušu odvojenu od njegovog božanskog izvora koja se želi njemu vratiti.

Naravno, nas najviše interesuje tradicija sviranja frule u Srbiji i Crnoj Gori. Organizator Festivala frulaša, drugog po redu, Rade Košani, predsjednik Udruženja frulaša "Adam Milutinović Šamovac" priča nam interesantne detalje.

Frula je u Srbiji i Crnoj Gori u svoje vrijeme predstavljala centar društvenog, javnog života u seoskim sredinama. Danas nema moba, sjedeljki, prela, ali u staroj Srbiji i Crnoj gori, osim gusala, to je praktično bio jedini oblik javnog života na selu. Čim bi se pojavila frula ljudi bi pjevali. Frula je bila u upotrebi u svim slobodnim, javnim prostorima, u prirodnom okruženju među pastirima, na seoskim saborima, prelima, mobama. Ona je nudila mogućnost ljudima da obogate svoj život. Ona je bila svojevrsni simbol srpskog naroda, sve do nedavnih vremena.

Frula, inače, pripada praktično svim civilizacijama. U različitim varijantama, pripadala je i pripada mnogim narodima, koji joj često pripisuju božansko porijeklo, kakvo nalazimo već u starogrčkoj i egipatskoj mitologiji i u istoriji starih naroda. Pred Muhamedom svirao ju je pastir dok su svi prisutni padali u trans, dok sufiji kažu da su frula i Božji čovjek jedno isto. Ali, gotovo svuda, u graditeljskom, muzičkom, običajnom smislu imala je drugačiji karakter, pa je zato u većim sredinama smatraju dijelom baš sopstvenog, osobenog folklora.

■ Frula je most između vjekova, ali i između naroda Balkana, što je naglasio i Metodi Metodijev, drugi sekretar bugarske ambasade u Beogradu, koji nam je bio gost na proteklom Festivalu, jer ona je zajednički imenitelj za sve ovdašnje narode. Naš cilj je međunarodni festival koji će u umjetničkom smislu da promoviše etnomuzikološke vrijednosti, da čuva tradiciju i afirmiše njene nastavljače — kaže nam Rade Rošanin.

Udruženje frulaša "Adam Milutinović Šamovac" je u svojevrsnom misiji čuvanja etno muzikoloških vrijednosti srpskog naroda pošto nema nikakvih sistemskih rješenja. Drugim riječima, dokazuje Srbima da je to dio njihove tradicionalne, autentične kulture. Nažalost, posao ponekad izgleda sizifovski. Recimo, nema nijednog nacionalnog narodnog orkestra bez frule, odnosno njene lokalizovane varijante, bilo da je to u Kini, Arabiji, Tunisu ili Boliviji, Moldaviji, Rusiji, o Rumuniji, Bugarskoj i Makedoniji da i ne govorimo. Osim u Srbiji i Crnoj Gori!

IME ZA PONOS

Udruženje frulaša Srbije "Adam Milutinović Šamovac" nosi ime po proslavljenom srpskom frulašu rodom iz Dragobraće kod Kragujevca, inače porijeklom iz Crne Gore. Sada već davne 1929. godine, od strane Ministarstva prosvjete Kraljevine Jugoslavije proglašen je za umjetnika na fruli i kao takav dostojno reprezentovao muzičko blago srpskog naroda u cijeloj Kraljevini i Evropi.

Njegovom sviračkom umijeću tokom evropskih turneja divili su se Ruzvelt, Čerčil, Žozefina Bejker, čuvena šansonjerka i glumica. Milutinović je snimio 12 vinil-ploča na 78 obrtaja u Londonu, 1929. godine, i zapanjio cijelu Evropu, a i šire.

V. Lazarević

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

FRULA — ČAROLIJA KOJA SPAJA NEBO I ZEMLJU

Uprkos mišljenju da je frula srbijansko čedo, izum davno upokojenih pastira koji su uživali na šumadijskim pašnjacima, postojanje ovog instrumenta u Kini, Peruu, Rusiji i drugim zemljama širom sveta demantuje naše tvrdnje o svojatanju frule kao nacionalnog instrumenta. Mitsko zaveštanje šumskog i pastirskog božanstva Pana, koji je od nimfe Siringe preobražene u trsku sačinio prvu frulu i odsvirao svoj prvi zvučni san, nastanilo se u duši svakoga od nas.

FRULA JE NAŠ GENETSKI IMETAK

Kako objašnjava umetnik Bora Dugić, zvanični srpski kralj frule, instrument koji ga je proslavio i koji je samo voljom neke više sile uspeo da se održi u našoj tradiciji:

"Mnogo puta ljudi me pitaju da li je frula samo srpski instrument. Odgovaram da nije, jer postoji u gotovo svim zemljama sveta. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument. Srbi su je doneli sa sobom kad su došli na Balkan i nikada se od nje nisu odvajali. I kada nam je bilo lepo, i kada nam je bilo teško, frula je bila uz nas da podeli i radost i tugu. Srbi su kroz svoju istoriju gubili i dobijali teritorije, gubili i dobijali ratove, ali taj mali instrument nikada nisu izgubili. Kad je bilo ratno vreme, u ropstvu, daroviti Srbi su na frulici svirali u poluglasu, ali su zato znali i da sviraju kad su bili srećni i slavili pobedu. Ni sreća, ni tuga nisu naš narod odvojili od frule.

Objašnjavajući da krhka srpska duša drugačije peva na fruli nego neki Peruanac ili Kinez, Dugić kaže da se zbog neslućene čarolije zvuka i emocija koje je na volšeban način u stanju da proizvede, našoj, srpskoj fruli divi i klanja ceo svet.

"Srpska frula pripada Srbiji, ona pripada svesti, domišljatosti, promišljenosti koja je vezana za srpski narod. Srpski zvuk mora da pripada svakom Srbinu na isti način. Činjenica je da je frula bila nešto što je obeležavalo kolektivno nesvesno stanje, i u njoj je postojao, ali i dan-danas postoji genetski zapis. Druga je stvar što se danas naša genetika i naše stanje svesti usmerava u nekom drugom pravcu ili, možda, pokušava da se briše, ali se zvuk frule kao genetski imetak nikada neće u potpunosti izbrisati iz našeg mozga", tvrdi Dugić i to objašnjava na praktičnom primeru:

TOPAO, NEŽAN I MEK ZVUK

"Kad sam počeo da nastupam, primetio sam da mala deca koju majke dovedu na koncerte od svih instrumenata zapaze najpre frulu. To nije slučajno. Neki su to pokušali da objasne da malo dete koje još nije prohodalo logično zapaža najpre frulu, jer je i ona mala. Međutim, to nije tačno. Naučno je dokazano da dete ne razlikuje veliki i mali instrument, ono samo prepoznaje zvuk, a to nam je došlo kao kolektivno nesvesno nasleđe. To je Karl Gustav Jung u svojim psihoanalitičkim radovima sjajno objasnio: sve jedinke jednog istog kolektiva prepoznaju iste stvari na sličan način.

Komentarišući prednosti srpske frule u odnosu na inostrane, naš najpoznatiji instrumentalista na fruli opisuje da je zvuk našeg muzičkog čeda okrugao, mek, topao, nežan, sposoban da dočara i apatiju i euforiju, da vaznese i upokoji, širok kao slovenska duša.

"Dato nam je da kroz frulu govorimo. Sve ono što nosimo u sebi, sve ono što je utkano u naše biće, frula zvukom dočarava. Ona je spojila nebo i zemlju, živo i mrtvo, muško i žensko, dušu i telo, i takva, čarobna, ne može da dosadi nikome na svetu.

Iako u Srbiji na prvi pogled nema puno frulaša, na Saboru frule u Prislonici kod Čačka svake godine okupi se po nekoliko stotina proizvođača i muzičara, kojima je jedini zajednički imenitelj ljubav prema fruli. Od šljive, zove, drena, crnog bagrema, šimšira, jorgovana, javora, palisandera, abonosa... Bilo da je od prirodnog materijala, olova ili specijalne plastike, frula prenosi emocije iz duše. Ona govori sve jezike, spaja naizgled nespojivo i radi ono što nikome do sada nije pošlo za rukom: stalno vodi napred. Frula je, kažu oni koji je vole i koji njenim jezikom govore, promisao Božja koja ljude vodi do vrata raja...

Snežana Milošević
balkanmedia

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

DUDUK

Duduk (duda, dudaljka; u Sremu se naziva i karabica), jednocevna svirala s udarnim jezičkom na idioglotnom pisku od trske ili bazgovine. Na široj cevi su dve rupice za prebiranje. U nju se utiče tanja cev (pisak).

U Crnoj Gori duduk ima i po 5—6 rupica; upotrebljavaju ga najviše pastiri, ali služi i za pratnju pesme i plesa (naročito kola).1

Duduk je stari duvački instrument. Kod nas je naša nacionalna verzija i navodi se pod sedam različitih imena. Zovu je i duduk, svirala, dvojnica, sviraljka, sviralica, frulašica i svirka.

preuzeto iz Muzičke enciklopedije

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

GAJDE

GAJDE, duvački narodni instrument s mešinom, poznat kod mnogih evropskih i vanevropskih naroda. Potiče iz Azije, a preteče su mu instrumenti s mešinom, koji su se upotrebljavali u starom Rimu. Rimski su ih vojnici proširili po čitavom rimskom carstvu.

Trubanj, toliko karakterističan za gajde, javlja se tek u XIV veku, pa se od toga doba može govoriti o gajdama u pravome smislu reči, jer su dotad postojale samo mešnice s prebiraljkom. Najstariji oblik gajda s trubnjem nacrtan je u t. zv. Gorleston-psaltira iz 1306. Odvajkada pastirski instrument, kojim se prati i seoski ples, gajde su u nekim zemljama postale i vojnički instrument. Drugde su doprle i na dvor; tu su gajdaši imali svoj status među dvorskim muzičarima (u Bavarskoj se dvorski gajdaši spominju oko 1480). Gajdama su se obilno služili i putujući muzikanti. U Francuskoj su se, osobito u XVIII veku razvile u umetnički instrument (musette), bogato ukrašen. Virtuozi na gajdama uživali su u Francuskoj velik ugled (braća Chedeville, XVIII vek). U XIX veku nestaju gajde iz umetničke muzičke prakse, ali su sve do danas ostale rasprostranjenim narodnim instrumentom, a u Škotskoj i tipično vojničkim instrumentom. Nazivi za gajde variraju prema pojedinim zemljama i tipovima. U Engleskoj ih zovu bagpipe, borderpipe, u Francuskoj biniou, cornemuse, u Italiji cornamusa, zampogna, u Španiji gaita gallega, u Češkoj i Poljskoj dudy, u Slovačkoj gajdy i šutky, u Rusiji dudka.

U našoj zemlji razlikuju se gajde s jednocevnom prebiraljkom u upotrebi u Makedoniji (a i u Bugarskoj) i gajde s dvocevnom prebiraljkom, raširene po Vojvodini, Sremu, Srbiji i Slavoniji. (O dudama, koje su gajdama sa svim srodne, v. Dude.)

Glavni su delovi gajda: mešina, prebiraljka, dulac i trubanj. Mešina je ponajviše od učinjene kozje kože, jer je ova najgušća i najčvršća (dlake ostaju s unutrašnje strane). Na mješini su tri otvora: vratni i dva od prednjih nogu životinje. Na vratni otvor veže se našak prebiraljke, za jedan nožni otvor pričvršćuje se dulac, a za drugi tok trubnja. U mešinu ulazi vazduh kroz dulac, a izlazi kroz prebiraljku i trubanj. Da bi istisnuo zrak iz mešine, gajdaš je drži pod pazuhom i nadlakticom ruke privija o vlastita prsa. Prebiraljka (gajdunica, gajdurka, dvojnice, karabe, karablje je ustvari jednocevna, odnosno dvocevna sviraljka od šljivovine, koja se utakne u našak (drven, valjkast stupić, uvučen u mešinu). Na svakoj cevi prebiraljke utaknut je s gornje strane po jedan pisak od bazgovine ili trstike s udarnim jezičkom. Ako je prebiraljka jednocevna, na njoj je izdubeno devet rupica nejednake veličine. Nasuprot prvoj rupici nalazi se na stražnjoj strani prebiraljke rupica za palac desne ruke. Ako je prebiraljka dvocevna (dvojnice) dobivaju njezine cevi posebne nazive, pa se govori o desnim i levim dvojnicama. Na desnim dvojnicama samo je jedna rupica za prebiranje i to na mestu, gde bi na levoj prebiraljci, koja ima pet rupica, došla šesta. Leva je prebiraljka odozdo začepljena drvenim čepom, pa je zbog toga sa strane izrezana t. zv. glasnica, da kroz nju može izlaziti vazduh. Levu prebiraljku nazivaju ponegde "kličnjak", a desnu "rožnjak", jer se ona produžuje u t. zv. "rog" (zovu ga i "lula"). Na rožnjaku izvodi gajdaš samo dva glasa: temeljni ton (to je oktava trubnjeva tona) i donju kvartu. Ti se tonovi zovu da-mu. Na nekim se gajdama na rožnjaku umesto kvarte izvodi terca. Duvaljka (dulić, duvalo, dulac, puvaljica) je drvena cev od šljivovine, kroz koju gajdaš ustima tera vazduh u mješinu. Trubanj (prdak, prdaljica, prdaljka, bucalo, rog) je dugačka sviraljka utaknuta u tok. Sastavljena je od tri valjkaste, ukrašene i na mestu uticanja kositrom obaljane cevi od šljivovine. S unutrašnje strane utaknut je u trubanj oveći idioglotni pisak od bazgovine. Trubanj daje otegnuti brejičavi ton, koji jednolično zvuči za sve vreme gajdaševe svirke. Gajdaš zabacuje kod sviranja trubanj preko levog ramena.

Gajde nisu posvuda jednako ugođene. To važi podjednako za oba tipa, s jednocevnom i dvocevnom prebiraljkom. Odnosi među tonovima znatno variraju. Neke gajde prvog tipa daju melodijsku mol-lestvicu s nonom, druge daju dur-lestvicu sa sniženim sedmim stupnjem i nonom. Na gajdama drugog tipa mogu se naći ovakvi nizovi: b1, c1, d1, es1, f1, g1 ili: cis1, d1, e1, g1, as1, b1, c2, d2, es2.

Muzička Enciklopedija

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

G A J D E (2)

Gajde su nekada bile uobičajen instrument širom Evrope. Danas se, nažalost, sreću sve ređe. U Srba i ostalih južnih Slovena gajde se sviraju i danas mahom u selima. Što se Evrope tiče svaka zemlja ima svoj tip gajdi (bag pipes), međutim u mnogim zemljama to više nije taj izvorni tip gajdi, već su usavršene do te mere da su na sviralu dodati čak i mehanizmi sa klapnama, primitivni piskovi od trske su zameljeni industrijskim te se i zvuk uslovno rečeno profinio i prilagodio više klasičnom izvođenju. Nažalost, ovim tehničkim poboljšanjima zapadnoevropski tipovi gajdi mnogo su izgubili od svoje ruralnosti i rustike zvuka.

Mi ćemo se fokusirati na južnoslovenski tip gajdi. Ovaj instrument u veoma srodnim oblicima javlja se u Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj, Albaniji, Hrvatskoj...

Pomenućemo neke tipove gajdi pronađenih na prostoru Balkana: južnomoravsko-makedonski tip, najrasprostranjeniji tip, svira se od okoline Niša pa sve do juga Makedonije. U okolini Niša sreću se svrljiške gajde koje imaju gajdenicu (sviralu, gajdarku) sa duplom cevi, postoje još i erske gajde, zatim vojvođanske gajde koje imaju meh i takođe dvocevnu sviralu.

Svaki tip odlikovao se različitim štimom (uglavnom netemperovanim), kasnije su majstori uhvatili kalupe po kojima su pravili gajde preciznijeg štima.

Gajde se sastoje od nekoliko elemenata: Gajdenica (gajdurka po makedonski, svirala, gajdarka) deo koji daje zvuk, ima rupe gde svirač prebira prstima i kroji melodiju sa ukrasima. Broj rupa se kreće između 6 i 8. Gajdenica se pravi od tvrdog drveta. Najčešće su to šimšir ili zelenika, dren, jorgovan i šljiva.

Na vrhu gajdenice nalazi se krivi završetak koji se nekada pravio isključivo od bivoljeg ili drugog roga, a danas majstori ovaj egzotični materijal zamenjuju drvetom. Sa vrha ovog dela na uzici od kože visi zub od vuka, divlje svinje ili medveda...ili kandža orla ili sokola. Ovaj oštri predmet služi kao amajlija, ujedno i kao alat kojim su se doterivale rupe kada su štimovane pomoću pčelinjeg voska (veličina rupe se sužavala kapanjem pčelinjeg voska).

Pisak se nalazi u spoju između mešine i gajdenice. Vibracijom njegovog jezička dobija se zvuk. Pisak (piska makedonski) pravi se od sirove barske trske ili od mladica zove. Pisak se nakratko uroni u vrelo ulje kako bi se zaštitio od vlage. Štim gajde u mnogome zavisi od piska i od klimatskih prilika te se gajdašima savetuje, ukoliko sviraju zajedno sa drugim instrumentima uvek imaju sa sobom nekoliko pisaka, koji se u štimu razlikuju za nekoliko centi ili pola stepena.

Svi prstenovi u koje se uglavljuju drveni delovi, kada se spajaju sa mešinom, zovu se glavčine i prave se od kravljeg roga (danas usled nedostatka materijala, od drveta).

Drveni deo u koji se duva ima povratni ventil, sa klapmom od parčeta kože, a u novije vreme od gume.

Velika dugačka cev koja daje dubok (bas) ton takođe ima svoj veliki pisak i zove se prdalo (brčalo na makedonskom), bas, bordun, ili drndalo. Sklapa se iz tri dela i pravi se od drena, šimšira ili zelenike.

Mešina se pravi od kože jareta ili jagnjeta koja se suši, potapa u krečnu vodu i tako impregnira. Deo sa krznom okreće se unutra da drži vlagu i toplotu.

Ceo instrument maže se lojem ili voskom na svim spojevima da ne pušta, a mešina se maže svinjskom mašću da bi se očuvala.

Ovakav oblik gajdi nije se promenio vekovima. Velike vojne i ropstva narod je prošao lečeći tugu zvukom gajdi.

Danas se gajde sviraju uz goč tj. tapan pa i uz tamburu.

Postale su sastavni deo neofolk i neovizantijskih muzičkih sastava, kao i svih grupa koje se bave arhaičnom muzikom.

Sam zvuk gajdi vodi duboko u prošlost u zadnje repove korena naroda. Veoma dragoceno je to što na Balkanu postoje i danas se prave primitivni tipovi gajdi koje su svirali i naši preci. U prošlosti su se na gajdama svirala kola i ora i bile su verni prijatelji pastira, pored frula i kavala. Pastiri su bili oni koji su ih najčešće i pravili idući za ovcama.

Na saborima gajdaš bi obično stao u sredinu kola i svirao dok se kolo vilo oko njega, on bi se pak okretao licem čas jednima čas drugima, pokazujući svoje uživanje (merak).

U narodu se kaže, duva u gajde.
wikipedija

Luna.* · **Pridružio se:** 25 Dec 2010, 15:00 **Postovi:** 39460 **Lokacija:** Beograd

BUBANJ

Pretpostavlja se da je najstariji muzički instrument — bubanj. Prvi bubnjevi su se, prema istraživanju naučnika, pojavili u starom Egiptu. Zatim su počeli da ih prave i koriste stari Jevreji, Kinezi i Japanci. Američkim Indijancima su nekada bubnjevi, osim za oglašavanje i razne obrede, koristili i za prognozu vremena: kada bi se bližilo vreme kiša, životinjska koža, nategnuta preko drvenog rama bubnja, posebno snažno bi se zategla.

Veliki bubanj

Bubanj je jedan od najstarijih i najrasprostranjenijih muzičkih instrumenata.
Dizajn mu se u osnovi nije promenio stotinama godina.

BUBANJ, najrasireniji muzicki instrument iz grupe udaraljki; najvazniji instrument za isticanje ritmicke osnove. Sastoji se od supljeg valjka, preko cijih je otvorenih strana napeta koza, o koju se udara rukom, drvenim baticem, stapom i sl. Bubanj ne daje tonove odredjene visine, pa se njegove dionice redovito ne zapisuju na notnom sistemu, vec na jednoj crti...

Zvuk moze biti dubok, mukao i tup, ali i visok, svetao i rezak, sto ovisi o materijalu, od kojeg je bubanj nacinjen, o vrsti, debljini i napetosti membrane, o obliku itd. Uz brojne bubnjeve koji se vec od davnine u najrazlicitijim oblicima i velicinama susrecu kod svih naroda, u umetnickoj se muzici pod nazivom bubanj podrazumevaju uglavnom dva oblika:

1. veliki bubanj (eng. bass, drum, franc. grosse caisse, nem. grosse Trommel, tal. gran casssa), ima valjak visok oko 40 cm, precnika 80-100 cm. O membranu od telece koze udara se kratkim drvenim baticem, koji na kraju ima glavu omotanu pustom ili kozom. Zvuk je velikog bubnja dubok i mukao, pa se njime uz markirane ritma vrlo dobro mogu stvoriti efekti grmljavine, topovskih pucanja i sl.

2. mali bubanj (engl. side drum, snare drum, franc. petite caisse, tambour militaire, nem. kleine Trommel, Militartrommel, tal. tamburo militare), valjak visok 10-15 cm, precnik oko 40 cm. Preko jedne od dve koze napeta je jedna ili vise zica, koje su omotane nitima srebra ili bakra (engl. snare, franc. timbre, nem. Schnarrsaite); one daju specifican, rezak zvuk. O membranu se udara drvenim stapicima, koji su na krajevima zadebljani. Mali bubanj upotrebljava se prvenstveno za naglasavanje ritma.

3. Wirbeltrommel (Ruhrtrommel, nem.; engl. tenor drum, franc. caisse roulante, tal. tamburo rullante) nemacki nazivi za posebnu vrstu bubnja s drvenim valjkom, visim nego kod malog bubnja. Zbog karakteristicnog, tamnog i muklog zvuka primenjuje se u operskoj muzici... Nem odredjene visine, najvis ese belezi u basovu kljucu.

BUBANJ, kao narodni instrument, 1. mali, udaraljka rasirena po selima nekadasnje Vojne Krajine u Slavoniji, Sremu i Backoj. Sluzi za najavljivanje javnog oglasavanja. Pravi se pomocu tri drvena obruca: na srednji se s obe strane napne namocena koza, pa se cvrsto zapne sa dva niza drvena obruca, koji se tesno priljube uz kozu, te se ona jako nategne na srednjem obrucu. U ovome je sa strane redovno isecena rupa (za izlaz glasa). Takav bubanj veze bubnjar o pojas pa s jedne strane udara o kozu sa dva malica (cvrsta drvena stapica, koji na vrhu imaju odebljali deo poput boba). U Bosni i Hercegovinibubanj se sastoji od oboda (sita, oko 10 x 30 cm), prko kojega se zategnu dve koze i jedna zvucna zica (oputa). koze se zatezu obrucem i uzetom u cik-cak liniji. Bubanj visi o vratu sviraca, koji po kozama udara baticem i prutom. U bubanj se tuce (udara, buba, bije) narocito u svatovima... U Bosni i Hercegovini ovaj instrument se najcesce upotrebljava sam. Udruzen sa zurnama, on se nalazi gotovo iskljucivo u rukama profesionalnih sviraca - malovaroskih Cigana. Bubanj se ponekad udruzuje sa sviralama (bosanska Posavina).

Muzička enciklopedija

Luna.* · **Poslato:** 01 Nov 2012, 20:39

DIPLE

Od mnogih duvackih, pretezno pastirskih instrumenata, na prvom mestu su gajde, a zatim ostali: cevara, duduk, dudučka, duduče, diple-karabe i drombulja.

"Diple (grc. diploos dvostruk), narodni duvacki instrument, dvostruka svirala s idioglotnim udarnim jezickom, rasprostranjen u bosanskim, hercegovackim, crnogorskim i hrvatskim krajevima. Diple se sastoje od dve cevi, duge 30-40 cm koje su povrtane ili vrucim gvozdzem prozezene u jednom komadu drva (obicno javorina). Na svaku je cev utaknut po jedan pisak od trske ili bazgovine, na kome je zasecen, odlupljen i tesanjem ili struganjem stanjen elastican udarni jezicak. On se u Dalmaciji naziva zaklop a u Slavoniji pero. Katkad se odize podmetanjem vlasi ili niti. Da bi se ton piska 'ukrupnio', prilepi se na jezicak malo voska, 'sitniji' se ton dobija skracivanjem jezicka namotom konca. Pisci su usadjeni u gornji, zadebljani deo dipala, koji se naziva glava. Na nju se katkad nasadjuje kutao, levkasta cev duga 5-6 cm, a na donjem delu, koji se natice na glavu, nesto uza. Sluzi kao rezervoar za vazduh. Ponekad je bogato rezbaren, na prednjoj mu je strani cesto izradjena 'glava' ili 'prilika', stilizirano ljudsko lice. Duvac drzi, da je to lik polubozanstva, te bi se iz toga moglo zakljuciti, da diple poticu jos iz poganskih vremena. Na cevima su prozezene rupice, i to na starijim primercima dipala, na kojima se sviralo jednoglasno, na svakoj cevi sest (u Crnoj Gori katkad sedam), a na drugoj dve. Na diplama sa po sest rupica na svakoj cevi diplac gornje cetiri rupice na jednoj cevi cesto zacepi voskom.

U Crnoj Gori jos se gdegde upotrebljavaju dipli nacinjene od dve odeljene cevi od trstike (zara), koje se vezanjem spoje i usade u rog (slican je dvocevni argul Egipcana). Medju dalmatinskim diplama razlikuju se tri tipa: zegarski, otisicki i zelovski, prema obliku kutla, koji se nasadjuje na glavu."

"Diplar ili diplac, svirac na diplama bez meha, ali i na diplama s mehom. Ponajvise improvizira u dokolici, dok stado pase u osamljenim brdima. Diplar na diple s mehom moze i zapevati, dok mu je mesina dobro napunjena vazduhom, da i ne prekida svirku. Diplar bez meha stavi usta u gornji siri kraj kutla, malim prstom leve ruke cvrsto pritisne kutao uz obraze, koji se snazno nadmu. Da bi odrzao svirku neprekinutom mora diplar znati udisati kroz nos, a uzduh iz pluca neprestano duvati kroz naduta usta). Diplar postavlja srednja tri prsta leve ruke na donji, a srednja tri prsta desne ruke na gornji kraj prebiralice.

Muzicka enciklopedija

Luna.* · **Poslato:** 07 Nov 2012, 18:00

SOPILA

Sopila (sopela), narodni muzicki instrument tipa oboa. Sopila je ostatak starog evropskog instrumenta chalumeau, sopranskog instrumenta kojemu su glavne znacajke dvostruk jezicak u pisku i cunjasta duplja duz citavog tela. Chalumeau je nestao iz evropske muzicke prakse vec oko 1700; umesto njega pocela se upotrebljavati mnogo razvijenija oboa. Starinski salmaj ostao je u rukama samoukih puckih sviraca tek tu i tamo u Evropi...

Redovno nastupaju po dva sopca: jedan sope u "malu", a drugi u "velu" sopilu. One se razlikuju samo po velicini. Sastoje se od cetiri dela: piska, spuleta, prebivalice i krila. Pisak se sastoji od dva lista sasvim tanke otesane trske; kod male sopile dugacak je oko 3 cm, a kod vele oko 4 cm. Spulet je valjkasti drven stubic, siri na gornjem kraju... Prebiralica je glavna cev sopile. Ima cunjastu duplju. Na donjem je kraju prebiralice manji izdanak, kojim se prebiralica usadjuje u krilo. Na prebiralici je sest rupica za prebiranje; nalaze se u podjednakim razmacima od oko 2,6 cm. Na "veloj" sopili razmestene su u dve skupine po tri; razmak je izmedju rupica oko 3 cm, a razmak izmedju obe skupine oko 6,5 cm. Na sopilama je, sa strane, jos i skulica za ravnjanje glasa, tzv. oduhe. Prebiralica na maloj sopili duga je oko 28 cm, a prebiralica na veloj oko 38 cm.

muzicka encikolopedija

Luna.* · **Poslato:** 13 Nov 2012, 20:21

NJENJARE

Srbi koji žive u Mokadu, Lurevu i Siget Sentmartonu, selima u Mađarskoj na dunavskom ostrvu Čepelu, očuvali su njenjare, drevni narodni muzički instrument. Ponekad se uz zvuke njenjara vesele na kućnim zabavama. Njenjare nazivaju još i kobilina glava i slepačka violina. U njih su u prohujalim vremenima svirali muzikanti po pustarskim čardama između Kečkemeta i Segedina, a gotovo na svakom salašu u severnom Potisju bile su po jedne njenjare.

Njenjare su komplikovan instrument. Niti su tambure, a nisu ni violina. Nalikuju kobilinoj glavi. Imaju žice kao violina, a umesto gudala muzikant okreće ručicom točkić koji dodiruje žice. Na telu njenjara umesto dirki su drveni čepovi-klapne. Točkić, žice i klapne proizvode zvuke "nje-nja-nje-nja", pa otuda naziv njenjare. Nazivaju ih i slepačka violina. U prošlosti su slepi ljudi s njenjarama obilazili panonske salaše. Njih je obično vodila devojčica. Svirali su za komad hleba, parče slanine ili za novac. Niko ih nije odbijao, jer su slepi njenjaraši imali i magijsku ulogu. Oni bi posle svirke u kokošinjcu štapom dodirivali živinu po turu "da nosi više jaja", obilazili bi s njenjarama oko salaša da rasteraju nečastive, ili bi nožem u kuhinji prekrstili šolju s mlekom "da neko kravama iz vimena 'ne ukrade' mleko". Salašari su verovali da slepi njenjaraši donose sreću. Njenjarama je svirano pastirima, čikošima i bećarima na pustarskim čardama, ali su one u panonskim krajevima uglavnom bile salašarski instrument. Na udaljenim salašima njenjare su svirale zimi prilikom veselja, svinjokolja i kad dođu komšije da probaju novo vino. Za izradu tela njenjare koristim orahovo drvo i jelovinu, a točkić pravim od divlje kruške, jer ima tvrdo i gusto stablo. Evo, pogledajte njenjare. Zaista liče na glavu kobile. Zna se da su Rusi od konjske lobanje pravili balalajke... Ja i moji sinovi Mišika i Jančika smo jedini svirači na njenjarama u našoj zemlji. Ali omladina, mladi muzičari i školska deca, vraćaju se etnomuzici. —

Janoš Vrabel iz Čoke
riznica srpska

Forum Srbija

Stari muzički instrumenti

Ko je OnLine