Forum Srbija
http://forum-srbija.com/

ИВО АНДРИЋ
http://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=394&t=18930
Stranica 1 od 3

Autoru:  Luna.* [ 15 Sep 2012, 19:50 ]
Tema posta:  ИВО АНДРИЋ

Млади дани Иве Андрића: Човек мора негде да се роди


Кад је течи Ивану, кога је сматрао и поочимом, шеснаестогодишњи сарајевски гимназијалац рекао да ће понављати разред, он га је упитао: „Па зар си ти гори од свих?”


Slika


Иако виђено и доживљено небројено пута, чудо се ипак понавља сваког дана, али увек ново и увек другачије.
Јутро је, и један седмогодишњи дечак, тиши и уреднији од остале деце, полази у школу. Његова густа, тамна коса се сјаји и беспрекорно је почешљана, на раздељак. Испред приземне камене куће, с баштом у којој доцветавају руже, тетка Ана му пажљиво намешта белу крагну кошуље, љубећи га у бледуњав образ:
- Сине Иво, не нагињи се преко ограде ћуприје и не гледај у Дрину да ти се не заманта!
Одсутног погледа, малишан ћутке клима главом. Али, ускоро сасвим заборавља теткино брижно упозорење: пред његовим широм отвореним очима указује се у измаглици и тишини он, везиров мост, у својој задивљујућој величини, складу, чврстини и лепоти, „као чудна арабеска на зеленој води међу тамним брдима”. Приближава му се без даха, поново опчињен свиме што та величанствена грађевина изазива у његовом телу, мислима и машти.
На средини моста дечак прилази огради „широкој свега три педља”. Срце му куца све јаче. Не чује дозивање другова да пожури. Наслања се длановима на глатки камен и надноси главу над омамљујући понор испод себе.
Занемео, полуотворених уста, загледа се у смарагдну воду која тајновито шуми и пени се дубоко испод непокретних стопала. И опет осећа ону чудесну, чак пријатну језу дуж кичме. Неколико тренутака касније чини му се да непомично стоје и река, и њене обале, и околна брда, а да он језди на мосту као на палуби огромне лађе, све брже и све заносније. Тргне се, схватајући да је то само слатка и опасна варка. Потрчи за друговима. У то јесење јутро 1899. године његове увек чисте ципеле звонко одјекују по древном камену ћуприје.

„Последњи сам ја”...
Пет година раније, после напорног путовања, стиже из Сарајева у Вишеград двадесетдвогодишња удовица Катарина Андрић. Са собом доводи двогодишњег јединца Ивана. (Одрастајући, тај замишљени дечак ће безуспешно покушавати да се сети оног непоновљивог часа кад је први пут угледао ћуприју и кад је њом прешао од једне до друге обале застрашујуће Дрине. Такође, у осами, узалуд призива очев незнани лик...)
Из прича о породици, највише од тетке Ане и мајке Кате, а доцније и из оскудних докумената, он полако спознаје опору истину о себи и својим прецима. Сазнаје да, сем ове скрајнуте вишеградске касабе, постоје, у некој магловитој даљини, и вароши по имену Травник и Сарајево.
У Матици рођених травничке жупе стоји уредно записано да је 9. октобра 1892. године, као законито дете Антуна и Катарине Андрић, девојачко Перић, рођен син Иван. Истог дана дете је и крштено. Мање је познато да се овај судбоносни догађај збио управо у Травнику готово случајно. Наиме, Ката Андрић је, највероватније, била у посети својој родбини у Доцу, надомак Травника, и ту је родила будућег писца по коме ће се овај град везира и конзула прочути диљем света. (Много година касније, захвални Травничани су кућу у којој је, наводно, рођен, преуредили у спомен-музеј. Кад су га питали да ли би ТО могла да буде његова родна кућа, тада осамдесетогодишњи Андрић је одговорио на свој начин, мудро и речито с мало речи: „Човек мора негде да се роди.”)
Стицајем околности, а и по својој жељи, он никада није имао сопствени стан или кућу. Међутим, као гимназијалац, сироче и подстанар, често би стајао замишљен пред великом кућом старе босанске градње у центру Сарајева, недалеко од дрвеног моста Ћумурија на Миљацки. Као и свака времешна кућа, кад увелико надживи многе који су се давно рађали, живели и умирали под њеним оронулим кровом, и она је својим црвоточним вратима занавек затворила повест о једној некада бројној и познатој породици. Били су то Андрићи.

Старином Сарајлије, они се дуго баве израдом млинова за кафу, оном фином рукотворином која захтева и вешту кујунџијску руку и око склоно лепоти. Занат се преноси из нараштаја у нараштај, али то поштовано наслеђе има и опаког пратиоца - туберкулозу. Моћнија до сваког тада познатог лека, сушица, јевтика или грудобоља, како народ ту болест још назива, хара овом породицом упорно и немилосрдно: вену деца и девојке, мушкарци умиру у најбољим годинама. Сушица 1894. године односи и Ивиног оца Антуна, у тридесет другој години. Од његове петорице браће и исто толико сестара, лоза Андрића своди се само на поменуту Ану. И, наравно, малог Иву. (Ова породична зла коб неће у младости мимоићи ни њега, поготово у тамници. „То је последњи члан наше породице”, каже он у једном писму из Марсеља у зиму 1927. године поводом смрти вољене тетке Ане. „Т.ј. управо последњи сам ја. Више немам никог од својих. Ни куда ни коме.”)
Поред туберкулозе наилазе и друге недаће: Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину, устаљено друштво и односи у њему драматично се мењају, занати замиру, добростојеће занатлије нагло пропадају. Антун Андрић, и сам кујунџија, с муком налази ухлебље као „подворник код правосуђа”. Породица је „доласком Аустроугарске (1879) осиромашила и убрзо изумрла”, штуро ће записати Иво Андрић. Слична судбина погађа ионако сиромашне Пејиће, његову родбину по мајци, дрводеље из сарајевског насеља Бистрик.
Породична кућа у Сарајеву продата је још 1886. године, шест година пре Андрићевог рођења. Самохрана удовица Катарина Андрић, без игде икога и с маленим дететом, упућује се на мужевљеву сестру Ану у Вишеграду која није имала деце. Тетка Ана с пуно љубави прихвата „свог Иву”, мајка се враћа у Сарајево да ради заморни посао ткаље у фабрици ћилима, а дечак остаје у сени везирове ћуприје, на својим „вишеградским стазама”.
А слика о Вишеграду Андрићевог раног детињства је туробна и сива као његови дрвени кровови испод којих једнолично животари свега хиљаду и по становника. То је једна од многих и међусобно тако сличних турских касаба: у чаршији уских и прљавих сокака чуче неугледне куће и мрачни дућани с ћепенцима, све трошно и несигурне грађе. Радости је мало, зебње и бриге много више. Увесељава их једнооки и јадни Ћоркан, кога ће Андрић добро запамтити и касније оживети у свом делу. Четворогодишњи дечак је очевидац и страшног поводња, поплаве, у новембру 1896. године кад набујала и подивљала Дрина односи готово сву чаршију. После неких пола века он ће у чувеном роману о Вишеграду и везировој ћуприји написати и ово:
„Тада су први и последњи пут у животу видели и своју касабу без моста. Површина воде дигла се за читавих десетак метара, тако да су се широки и високи лукови запушили и вода се преливала преко моста који је ишчезао под њом.”
Река се ускоро повлачи, остављајући за собом невиђену пустош, која запањеном дечаку изгледа још ужаснија.
Тих, знатижељан и бистрог ума, мали Иво целог детињства прислушкује и памти разговоре старијих: у теткиној кући, на чаршијским сокацима, испред дућана и, наравно, на самом мосту. Тако заувек крочи у свет приповедања и легенде, разних веровања и колективног сећања. Детињства су оскудна у забаченој, пограничној касаби која силном бечком царству служи и за то да у њену глувоћу и мртвило протера немирне и непокорне, преступнике и пустолове.
Слушајући, дакле, озбиљне разговоре, повремено би чуо узречицу да нешто трајно и остварено с много напора „остаде као на Дрини ћуприја”. Њен други део постаће наслов романа у коме пише:
„Тако се на капији, између неба, реке и брда, нараштај за нараштајем учио да не жали преко мере оно што мутна вода однесе. Ту је у њих улазила несвесна филозофија касабе: да је живот несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто ‘као на Дрини ћуприја’.”
Те слике с путовања по вишеградским стазама, виђене очима зачуђеног дечака који нема ни десет година, настављају у сећању своје живо и дуго трајање. Замишљен над тајном лепоте, дуговечности и значења што је у себи носе мостови, Андрић 1933. године објављује у „Политици” истоимени текст, напомињући да „од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова”.


Slika


Само да се не занесе!
Својеврсне мостове топлине и љубави изградиће у Андрићевом детињству и тетка Ана, кућна помоћница Хајкуна Хрељић, први учитељ Љубомир Поповић и, наравно, мајка Катарина.
Присећајући се тих далеких година на размеђи 19. и 20. века, Хајкуна је казивала да се њен мали и мили штићеник често повлачио у собу и да је, кад је време било лепо, излазио у башту с књигом. Она га је сачекивала у близини школе, поштујући упутство тетке Ане: „Узми га, Хајко, за руку и не пуштај га док не пређете мост!” Иво, тврдила је, никако није могао да му се начуди и надиви.
Више од обичног дивљења дечак је осећао према једној личности која ће такође обележити не само вишеградске године његовог детињства. То је учитељ Љубомир Поповић.
Ти летњи дани или они око празника кад је мајка с њим у Вишеграду, за Иву су другачији, свечанији од осталих. У међувремену, теше га њена писма невешто исписана руком ткаље ћилима... Заједно ће да буду од 1903. године кад једанаестогодишњи Иво завршава основну школу и уписује Велику сарајевску гимназију, једину установу те врсте у целој Босни. Напустиће Вишеград, ушушкану кућу тетке Ане и тече Ивана, Дрину и ћуприју, учитеља Љубомира, школске другове... Али, и даље ће, годинама, чак и кад буде дипломата у европским метрополама, често долазити у варош свог детињства, све до смрти тече Ивана 1924. и тетке Ане 1927. године, која ће доживети да „њен Иво” постане академик. Он ће да им подигне и надгробне споменике, називајући их у епитафима „помајком” и „поочимом”. И неку годину касније записаће: „Целог века се после лечимо од тог детињства.”

Утеха за лоше ђаке
Иако је од тада прошао један век, школски дневник са оценама гимназијалца Иве Андрића је сачуван. Оно што је у њему записано о овом ученику, најславнијем у више од 120 година дугој историји те школе, може да послужи као утеха и оправдање лошијим ђацима: ето, и један ТАКАВ уметник, интелектуалац и човек, изузетно савестан и уредан како у стварању, тако у личном животу, који је непрестано стремио ка савршенству делања и постојања, није, како би се по свему очекивало, био онај сјајни, свезнајући одликаш, пример за све, ђак генерације. Напротив, његове гимназијске оцене клизе ка граници пуке пролазности: из српскохрватског, латинског и немачког језика најчешће има оцене „добар”, а из грчког, историје, математике и физике „довољан”. Владање се описује као „добро” или „прилично”, а у рубрици „марљивост” стоји „нестална”. И не само то: Андрић је био и понављач.
Предмет који му нарочито загорчава гимназијске дане је математика. Чак четири пута пада на поправни из тог предмета, да би због њега понављао шести разред у школској 1908/9. години. И опет поправни, опет математика.
„У то доба”, сећао се, „пустио сам косу, читао песме и нисам превише марио за школу. Тако сам на крају изгубио годину. Када сам дошао на распуст у Вишеград и рекао течи шта ми се десило, он ме упитао: ‘Па зар си ти гори од свих?’ То ме највише погодило...”
Добри теча Иван! Јер, пошто Иво због лошег успеха сасвим губи тако драгоцену стипендију, бригу о њему до краја школовања води Иван Матковшик који се у дневнику наводи као „старатељ”.
Следећи своја занимања и немире, у по свему тешком и неизвесном времену, упорни Андрић сасвим самостално стиче изузетно знање, нарочито страних језика и књижевности, неупоредиво веће него што показују осредње оцене. (Туберкулоза, то погубно и једино породично наслеђе, јавља се већ у четвртом разреду, у четрнаестој години. Прати је 119 изостанака из школе. Оскудица... Драма насилног припајања Босне и Херцеговине и њене последице бурно захвата управо његов нараштај.)
Већ на почетку гимназије, с 12-13 година, чита „Дон Кихота” на немачком, три године касније Виктора Игоа у оригиналу, а потом и дела на словеначком, грчком и латинском. Ако би га строги професор немачког, који је од ђака захтевао да напамет знају Гетеа и Хајнеа, питао за неку реч, Иво би понудио чак пет синонима, али не и тражену! (Андрић је био истински полиглота: мање или више течно, знао је десетак језика. Док 1914. и 1915. године робија у мариборској тамници, помно изучава граматику енглеског и - финског. Некадашњи „двојкаш” из историје стиче у Грацу 1924. године, са одличним успехом, звање доктора управо из те науке.)
Година 1911. нарочито је значајна не само за Иву Андрића, већ и за нашу књижевност. Тада се у утицајном часопису „Босанска вила” појављују две његове лирске песме и то су први објављени радови будућег нобеловца. Већ тада се међу сарајевским литератама име деветнаестогодишњег гимназијалца изговара с поштовањем.
Међутим, тих узаврелих година пред Први светски рат његово име је незаобилазно и у другим, не само лирским круговима. Као ученик седмог разреда, те, 1911, године, Андрић постаје вођа уједињене Југословенске напредне омладине. И он и његови другови свесни су да улазе у историју. У фебруару 1912. године уследиле су дводневне крваве демонстрације због мађаризације Хрватске: спаљује се мађарска застава, пева „Хеј, Словени”, полиција на коњима насрће сабљама на голобраде демонстранте, пуца. „...Као гимназиста бомбардовах, с хиљадама, камењем магистарске прозоре и у један незабораван сумрак придржавах, док нада мном звиждаху жандарски меци, младог радника, који је умирао без гласа и с крвавом пеном на уснама”, записаће Андрић.


Slika

Нобелова награда за књижевност уручена му је 26. октобра 1961. године у Стокхолму, у Шведској

Због учествовања у овим догађајима власт неке ђаке искључује из школе. (Међу њима је и осамнаестогодишњи Гаврило Принцип, ученик шестог разреда.) Да би наставили школовање, расуће се на разне стране. Али, пре растанка, 29. маја 1912. године, како бележе сарајевске новине, „један друг је на железничкој станици одржао дирљив говор”. Слушајући га, многи од тих стотинак младих интелектуалаца и будућих револуционара разних вера, плачу. Говорник је Иво Андрић.
Два дана после он завршава четврти разред: успех „довољан”, владање „прилично”. Матуру, онај званични „испит зрелости”, полаже 24. јуна 1912. године. Две године и четири дана касније одјекнуће са обале Миљацке пуцњи Гаврила Принципа.
„Бледолик и нежан као девојка, пријатан и духовит, увек укусно обучен, финог, готово отменог понашања, образован и зналац језика тако да га неки већ виде као дипломату”, то је, према сведочењу пријатеља савременика двадесетогодишњи Иво Андрић кад у лето 1912. године напушта Сарајево.
Вест о атентату на Франца Фердинанда затећи ће га далеко, у Пољској, где студира филологију на славном Јагелонском универзитету у Кракову. Истог поподнева путује у земљу, чак без докумената, новца, најнужнијих ствари. Болестан и изнемогао, стиже пред поноћ средином јула 1914. године из Ријеке у Сплит бродом на чијем прамцу пише - „ВИШЕГРАД”. Полиција одмах почиње да га прати. Мучни и неизвесни дани пред рат: хапсе све сумњиве. На сам дан аустроугарске објаве рата Србији, 28. јула 1914. године, затворен је и Андрић. После двонедељног ужаса у мраку, смраду и влази злогласне сплитске тамнице, одведен је, опет бродом „ВИШЕГРАД”, до Ријеке, па у мариборску робијашницу. (Потписује се са „Иво Андрић сасвим биједан човјек”.) Без истраге и пресуде, а оптужен за велеиздају по закону из чак 1852. године, ту ће провести следећих седам месеци који ће обележити и његов живот и стваралаштво. Потом је, туберкулозан и с мишљу о скором крају, прогнан у - ТРАВНИК...


***
И после свега магловит новембарски дан над Сарајевом. Година 1945: свуда и на свему свежи трагови рата. Један човек, уредно зачешљане тек проседе косе, с наочарима, стоји загледан у оронулу босанску кућу у центру града надомак моста Ћумурија. Он је у сивомаслинастом мантилу. Испод свиленог шала назире се лептир-машна. У руци држи фини шешир. Његове црне ципеле су сјајне. Ускоро елегантним покретом ставља шешир на главу, потом руке у џепове. Благо погнуте главе полако се упућује ка насељу Бистрик. Нестаје у магли.

ЗБОГОМ, СВЕТЛОСТИ!
„Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.”
„Збогом! Кажем, боље рећи мислим, јер немам коме да кажем, нити има кога да ме чује, а светлост још иде као река која је тамо на извору већ усахла, али још тече. Збогом! А светлост отиче у тишини, јер је замро и звук, друг који је тако често прати. Нестаје. Има је још само у мом осмејку. Збогом! Биће светлости, биће још очију.”
Иво Андрић

Иван Лончар
Zabavnik

Autoru:  Luna.* [ 09 Okt 2012, 09:13 ]
Tema posta:  Re: ИВО АНДРИЋ

Gugl Andriću u čast

Povodom 120. godišnjice rođenja Ive Andrića, pretraživač Gugl sa srpskim, hrvatskim i BiH domenom danas odaje počast dobitniku Nobelove nagrade za književnost.

Slika

Najveći svetski pretraživač Gugl danas odaje počast dobitniku Nobelove nagrade za literaturu Ivi Andriću, obeležavanjem 120. godišnjice njegovog rođenja na pretraživačima sa srpskim, hrvatskim i bosanskohercegovačkim domenom.

Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. u Dolcu kod Travnika. Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu.

Godine 1903. upisao je Veliku gimnaziju u Sarajevu, a slovensku književnost i istoriju studirao je na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu.

Njegova prva pesma U sumrak objavljena je 1911. u časopisu Bosanska vila, a 50 godina kasnije dobio je Nobelovu nagradu, za roman Na Drini ćuprija i celokupno stvaralaštvo.

Iz njegovog stvaralaštva izdvajaju se romani Travnička hronika, Gospođica, Prokleta avlija, nedovršen Omer-paša Latas, kao i zbirke priča Nemirna godina, Žeđ, Jelena, žena koje nema, i meditativna proza Znakovi pred puta. Andrićeve knjige prevedene su na tridesetak jezika.

Ivo Andrić umro je 13. marta 1975. u Beogradu, u 83. godini.

RTS

Autoru:  Luna.* [ 31 Okt 2012, 22:15 ]
Tema posta:  Re: ИВО АНДРИЋ

Ivo Andrić

vo Andrić je bio srpski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost kao državljanin SFR Jugoslavije, 1961. godine, za roman Na Drini ćuprija (1945), kao i za celokupni dotadašnji rad na „istoriji jednog naroda“. Posle raspada Jugoslavije, Andrić se u Srbiji vodi isključivo kao srpski književnik, dok se u Hrvatskoj vodi isključivo kao hrvatski, a on se lično izjašnjavao kao Srbin. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Slika


vo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Andrić je odbranio na Univerzitetu u Gracu 1924. godine.

U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je naprednom nacionalističkom pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.

Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. godine u „Bosanskoj vili“. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.

Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine.

Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „LJubav u kasabi“ itd.

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“.

U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na funkciji opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu (1939.). Po izbijanju II svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora i vraća se u Beograd. Za vreme II svetskog rata živi povučeno u svom stanu u Beogradu (na Zelenom vencu, za koga je rekao da je najružnije mesto na svetu) ne dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i objavljivanje svojih dela. U isto vreme piše svoja najbolja dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu. Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman „Prokleta avlija“.

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969—1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: "U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine...". Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine.

Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Oženio se 1958. godine Milicom Babić-Jovanović (1909-1968).

Književni rad

Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“). Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine. Sve Andrićeve lirske pesme koje za njegovog života nisu bile sabrane u knjigu objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom „Šta sanjam i šta mi se događa“.

Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina.

U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delomično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunac Andrićevog stvaralaštva, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan, Andrićev zemljak iz srednje Bosne, smatra da se radi o nevažnim plačljivim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti.

Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu (što je u dosta radova stvorilo čudnu mešavinu u kojoj narator koristi srpski ekavski, a likovi - često fratri - govore nekim od jekavskih ili ikavskih dijalekata). Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa je ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča.

Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama, ponajviše na erotskom planu. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Bošnjaci, Jevreji, Hrvati, Srbi - uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20.

Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini Ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i najznačajnijim ostvarenjem toga razdoblja, pripovetkom Prokleta avlija. Uz izuzetak Gospođice, realističkog psihološkog romana smeštenog u srpsku palanačku sredinu, radnja ostalih dela uglavnom je smeštena u Bosnu, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti.

Ocena Andrića kao romanopisca daleko je od jednoznačne: po nekima je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“; po drugima, Andrić je autentični autor kraćega daha, poput Čehova, pa je najbolji u novelama i pripovetkama, dok mu odriču vrednost postignuća u većim kompozicijama. Bilo kako bilo, Andrić je u svetu uglavnom poznat po svoja dva romana, Na Drini ćuprija i Travnička hronika (prvi je pisan tokom Drugog svetskog rata u Beogradu).

Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja, no ne i psihološkim poniranjem - većina je Andrićevih likova (osim franjevaca) gonjena biološkim imperativima i determinizmom u ponašanju koji podseća na naturalističku školu 19. veka. Osim tih dela, autor je objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze, te verovatno najbolje delo kasne faze, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdane), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela.

Posle Andrićeve smrti, prvo stidljivo, a onda i otvoreno (posebno u doba posle raspada Jugoslavije), počela su se pojavljivati i kritička osporavanja piščevog opusa - što nije bilo moguće tokom Andrićevog života, kada je uživao status nedodirljivog državnog pisca. Ti se prigovori mogu svesti na dve zamerke: nacionalno-političke i estetsko-književne. Po prvoj, gledano iz hrvatske vizure, Andrić je ocenjen kao nacionalni renegat i protagonista velikosrpske ideologije u unitarističkom jugoslavenskom ruhu, tj. kao neka vrsta nacionalnog otpadnika. Iako je uvrštavan u razne antologije hrvatske književnosti, trenutni status u Hrvatskoj nije mu baš zavidan. Slične ocene dolaze i od bošnjačke strane (Muhsin Rizvić i drugi), uz dodatak da Andrić u svojim delima prikazuje Bošnjake muslimane kao „Turke“ - poluazijatske nasilnike, podsvesno mučene kompleksom „izdaje“ zbog prelaska na islamsku veru. To je mišljenje potkrepljivano ne samo odlomcima iz piščevih dela, nego i njegovim esejističkim i publicističkim radovima u kojima slavi NJegoša i „istragu poturica“.

Drugi je prigovor ozbiljniji i dugoročno važniji i cilja na precenjenost Andrića kao pisca, te na njegovu zastarelost i plošnost njegovih karaktera. Iz vizure hrvatske književnosti, Andrić se ne može porediti s modernističkim pripovedačima (od Polića Kamova preko Krleže i Marinkovića do Slobodana Novaka), pa čak ni sa stilski bliskim, politički kontroverznim Pavelićevim „doglavnikom“ Milom Budakom, s kojim kao pisac tradicionalistički oblikovanih regionalnih epopeja i biološki determinisanih snažnih erotskih strasti ima dosta sličnosti (koliko god se idološki razlikovali).

U srpskoj književnosti Andrić je (gledano iz ideološke vizure) stalno i napadno apostrofiran kao „Srbin-katolik“, ali je, s druge strane, srpska kritika neodlučna koliko dobro se Andrićev tematski prosede uklapa u maticu srpske književnosti (često se Miloš Crnjanski ističe kao najznačajniji srpski pisac 20. veka, a postmodernistički trendovi, od Kiša do Pavića takođe nisu išli na ruku Andrićevoj reputaciji). I, naposletku, bošnjačka kritika smatra da je Andrić pisac slabijeg zamaha i dosega od Meše Selimovića i još nekih savremenih pisaca eksperimentalnog izraza.

Može se reći da Ivo Andrić ostaje sporni klasik oko kojega se lome politička koplja. Ovaj autor sve više postaje predmet političkih sporova a sve manje služi kao izvor inspiracije modernim piscima. Posle raspada Jugoslavije, Andrić se u Srbiji vodi isključivo kao srpski književnik. Najznačajniji deo svog stvaralačkog života, Andrić je bio srpski pisac. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za razliku od toga u Hrvatskoj ga smatraju srpskim i hrvatskim književnikom.

moja srbija

Autoru:  Luna.* [ 02 Nov 2012, 19:46 ]
Tema posta:  Re: ИВО АНДРИЋ

Ivo Andrić - Kraljevski poslanik u Berlinu

Srbin katoličke vere

Viktor fon Heren predstavlja Andrića kao Hrvata iz Bosne. Uoči odlaska u Berlin veliki pisac postao akademik

Slika


ZAHVALJUJUĆI spletu političkih okolnosti i izuzetnim ličnim sposobnostima, Ivo Andrić je aprila 1939. postavljen za poslanika u Berlinu. Uživao je počasti kao predstavnik države koja je s nacističkom Nemačkom bila u dobrim odnosima, sve dok u iznenadnom preokretu nije došlo do napada Nemačke na Jugoslaviju. U knjizi „Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 1939-1941“, izdanje „Glasnika“, autor dr Dušan Glišović prikazuje drugačije viđenje uloge velikog pisca u ovim dramatičnim zbivanjima. Najzanimljivije delove iz ove izuzetne knjige objavićemo u feljtonu narednih dana.


Andrićevo postavljenje za poslanika posledica je Stojadinovićevog pada. Najčešće se kao razlog za smenu pominje njegov profašistički metod vladanja. Navodi se da je to bilo zbog pritiska Engleza, koji su smatrali da ni Bogoljub Jevtić ni Milan Stojadinović nisu rešili najbitnije pitanje po stabilnost Jugoslavije - hrvatsko pitanje, koje je London smatrao za „rak ranu Kraljevine Jugoslavije“.

Ako je to glavni razlog Stojadinovićeve smene, onda se knez Pavle posle svrgavanja Stojadinovića našao u obavezi i prema Londonu i prema Berlinu i pokušao je da udovolji i jednima i drugima. Za predsednika vlade uzeo je bledu ličnost, Cvetkovića, koji će bez pogovora sprovesti nagodbu sa Hrvatima, a pošto je Hitler izuzetno cenio Stojadinovića, knez je u novoj kraljevskoj vladi zbog kontinuiteta dobrih odnosa prema Nemačkoj za ministra inostranih poslova postavio dotadašnjeg poslanika u Berlinu Aleksandra Cincar Markovića, a na njegovo mesto poslao Stojadinovićevog ministra pomoćnika, Ivu Andrića.


POD NEMAČKIM UTICAJEM
DA Englezi Andrića vrednuju kao diplomatu koji je došao pod nemački uticaj može se razumeti iz više razloga. Andrić obazrivo piše svoje izveštaje Beogradu, jer polazi od pretpostavke da već tokom šifrovanja podaci mogu da procure, pa bi onda imao problema sa nemačkom stranom. On nije mogao da se pouzda ni u svoje ministarstvo, gde su dešifrovane depeše mogle lako da dođu u neovlašćene ruke. Andrić je vrlo dobro znao da će knez Pavle da ih dostavlja Englezima. Da bi se u tom smislu skratio postupak, Andrić je jedno vreme imao nalog da direktno iz Berlina šalje telegrame Jugoslovenskom poslanstvu u London.


Nemački poslanik u Beogradu Fon Heren je svom ministarstvu u Berlinu telegramom poslatim 8. marta 1939, u 19 časova, posle razgovora sa Cincar Markovićem, preporučio da prihvati Andrića kao poslanika:

„Andrić, koji je pre toga bio načelnik Političkog odeljenja Ministarstva inostranih poslova, postavljen je od strane Stojadinovića, koji je u njemu video pouzdanog zastupnika njegove spoljne politike pre godinu i po dana, za ministra pomoćnika. On govori tečno nemački, ima oko četrdeset i pet godina, neoženjen, Hrvat iz Bosne, pisac sa reputacijom, i slovio je uvek za jednog od najsposobnijih ljudi u jugoslovenskoj diplomatskoj službi.

Tokom svoga dugogodišnjeg službovanja u Ministarstvu inostranih poslova održavao je Andrić uvek veoma bliske odnose sa Nemačkim poslanstvom i pokazivao u svim pregovorima bez izuzetka veliko razumevanje za potrebe i interese nemačke politike.

Namera njegovog slanja za Berlin dokazuje koliki značaj se ovde pridaje mestu u Berlinu i koliko se ovde želi veoma da istakne nastavak dosadašnje spoljne politike prema Nemačkoj.

Andriću je posle posete gospodina Fon Nojrata Beogradu dodeljen Veliki krst Ordena nemačkog orla.

Davanje agremana mogu samo najtoplije da preporučim.

Heren.“

Iz ovoga skoro može da se zaključi da je Andrić bio pronemački jugoslovenski diplomata. Tako stvari ne stoje, ali ih takvim Heren ipak prikazuje. Za to je imao i razlog.

Naime, Herenovi su bili kućni prijatelji sa Stojadinovićima, a Andrić je bio Stojadinovićev prvi saradnik u Ministarstvu inostranih poslova. Heren je hteo da u Berlin ode takav čovek, u nadi da će biti od pomoći da se Stojadinović, dođe li vreme za to, lakše vrati na političku scenu. Drugo, taj podatak je bio signal državnom sekretaru Ernstu fon Vajczekeru da je Andrić dobro sarađivao sa Poslanstvom, tj. Herenom, a ne sa Nemačkim saobraćajnim biroom, koji je vodio Geringov prijatelj, Nojhauzen, koji je intrigirao protiv Herena.

Pogledi Herenovi su se „bitno razlikovali od nekakvog zadrtog naciste“, imao je utisak Vlatko Maček, koji je Herena smatrao samo formalnim šefom Nemačke misije, dok je glavnu reč vodio Nojhauzen.

Zanimljiva je Herenova definicija Andrićeve nacionalne pripadnosti. Dok je Stojadinović za Andrića rekao da je „Srbin katoličke vere“, dotle ga nemački poslanik označava kao „Hrvata iz Bosne“. Kao poznavalac društvenih prilika Beograda, Heren je lako mogao da sazna šta Andrić misli o Hitleru, a pošto ni Herenovo mišljenje o nacistima nije bilo bolje, utoliko pre ga je preporučio.

Agreman za Andrića je dobijen izuzetno brzo. Od Herenove preporuke za davanje agremana od 8. marta do predaje akreditiva Hitleru 19. aprila, sve se odigralo za 73 dana. Neposredno pred postavljenje na novu dužnost u Berlinu, 16. februara 1939, Andrić je izabran za pravog člana, kako se onda označavao redovni član Srpske kraljevske akademije. Predlog za redovnog člana su potpisali Bogdan Popović, Uroš Predić i Đorđe Jovanović.

Na Svečanom godišnjem skupu Akademije, 7. marta 1939, kada je saopšten izbor novih članova, rečeno je za Andrića da je „kraljevski poslanik u Berlinu“, zbog čega nije mogao da održi pristupnu besedu, što je bio uslov za sticanje statusa redovnog člana. Takođe 7. marta 1939, Andrić se obratio upravi Veslačkog kluba da se njegov čamac ustupi Veri Stojić. To znači da je Herenov navedeni zahtev za akreditaciju od 8. marta bio puka formalnost.

(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 03 Nov 2012, 21:30 ]
Tema posta:  Re: ИВО АНДРИЋ

Knežev pozdrav fireru

Svečana predaja akreditiva uz puno obostrano upućenih lepih želja. Andrić nosio Orden Velikog krsta Ordena nemačkog orla

Slika

Andrić posle predaje akreditiva Hitleru

U BERLINU, 19. aprila 1939, Kraljevsko jugoslovenski poslanik, kako je glasio pun naziv, Ivo Andrić uručio je kancelaru Rajha Adolfu Hitleru akreditive.

"Politika" je izvestila na prvoj strani:

"Novi poslanik Jugoslavije kod g. Hitlera

Prilikom predaje akreditiva poslanika g. dr. Andrića, g. Hitler izražava najbolje želje za srećan razvitak Jugoslavije.

Poslanik g. dr. Ivo Andrić sa svoje strane istakao je odnose dobrog susedstva kao i živu privrednu i kulturnu razmenu dobara između Jugoslavije i Nemačke."

Andrić je tom prilikom rekao:

"Gospodine kancelare,

Čast mi je da Vašoj Ekselenciji predam pisma kojima je Kraljevsko Namesništvo, u ime Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije, moga uzvišenog Suverena, izvolelo da me akredituje kod Vaše Ekselencije u svojstvu svoga izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra, kao i opozivna pisma moga prethodnika g. Cincar Markovića.

Smatram za naročitu sreću što mi je Kraljevsko Namesništvo poverilo tu časnu zadaću.

Odnosi dobrog susedstva kao i živa privredna i kulturna izmena dobara između Nemačke i Jugoslavije odgovaraju potpuno željama i namerama Kraljevske vlade, i ja sam naročito počašćen što mi je Kraljevska vlada stavila u dužnost da rad moga prethodnika na tom delu nastavim a u cilju produbljenja i učvršćenja tih prijateljskih odnosa i uzajmnog poštovanja koje vlada između oba naroda.

Dozvolite Gospodine Kancelare Rajha, da uverim Vašu Ekselenciju da ću sve svoje snage posvetiti tom zadatku koji pretstavlja jedan od značajnih ciljeva spoljne politike moje vlade. Slobodan sam izraziti nadu da mi blagonaklona podrška Vaše Ekselencije neće nedostajati u izvršenju moje prijatne dužnosti.

Predajući Vašoj Ekselenciji moja pisma, koristim ovu svečanu priliku da izrazim u ime Njegovog Namesnika, Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade najlepše želje za ličnu sreću Vaše Ekselencije, koja sa toliko uspeha i dostojanstva stoji na čelu Velikog Nemačkog Rajha, i napredak nemačkog naroda."

Vođa i Kancelar Rajha g. Adolf Hitler odgovorio je Kraljevskom poslaniku g. dr. Andriću sledeće:

"Radujem se što primam iz Vaših ruku pisma kojima Vas Kraljevsko Namesništvo u ime Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije opunomoćuje kao izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra kod mene i opoziva Vašeg Gospodina prethodnika. Poslednji, kome je sada pala u deo časna zadaća da rukovodi spoljnom politikom Vaše zemlje, uživao je u svim nemačkim krugovima naročito poštovanje.

Sa živim zadovoljstvom razumeo sam iz Vaših reči, da Vi, Gospodine poslaniče, odgovarajući želji Vaše vlade da prijateljske odnose između naših dveju zemalja učvrstite, vidite kao i Vaš Gospodin prethodnik svoju prvenstvenu zadaću u izgradnji i produbljenju tih odnosa.

Ja sam i vlada Rajha imamo istu volju i mišljenje da za delo zbliženja naših dveju zemalja, u smislu dobrog susedstva, na kulturnom i privrednom polju postoje najbolji preduslovi. Možete biti uvereni Gospodine poslaniče, da ćete u postizanju tog visokog cilja moći da računate na moju pomoć, kao i na pomoć vlade Rajha.

Prijateljske želje koje ste Vi izrazili u ime Njegovog Kraljevskog Visočanstva Kneza Namesnika Pavla, Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade za sreću i uspeh Nemačke, kao i mene lično, primio sam sa najboljom zahvalnošću. Ja ih uzvraćam sa mojim najboljim željama za srećan razvitak Jugoslavije i za ličnu sreću Njegovog Kraljevskog Visočanstva Kneza Namesnika Pavla, članova Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade i srdačno Vas pozdravljam, Gospodine poslaniče, dobrodošlicom."

Shodno protokolu, Andrić je prilikom predaje akreditiva nosio odličja svoje i zemlje domaćina, a u njegovom slučaju je to bio Orden Velikog krsta Ordena nemačkog orla, koji je dizajniran prema uputstvima samoga Hitlera.

Tada niko od njih dvojice nije mogao da pretpostavi kako će odlični jugoslovensko-nemački odnosi završiti, na kakav ponižavajući način okončati Andrićeva diplomatska misija u Berlinu, niti da će neprikosnoveni nemački vođa skončati u bunkeru upravo ispod prostorija u kojima je primio Andrića.

Pucanj Principa u nadvojvodu Ferdinanda 28. juna 1944. označen je kao povod za početak Prvog svetskog rata, čiji su nerešeni sporovi zaraćenih strana doveli do izbijanja njegovog nastavka, Drugog svetskog rata, koji je okončan Hitlerovim pucnjem 30. aprila 1945. sebi u glavu. Andrić je bio jedini čovek koji je lično upoznao obojicu.

Po izlasku iz Kancelarstva Rajha, Andrića su sačekali novinari, kojima se obratio.

Nemačka novinska agencija 19. aprila javlja da je Firer primio u sredu novog kraljevskog jugoslovenskog poslanika dr Ivu Andrića.

Naglašeno je da srdačni i prijateljski odnosi oba naroda počivaju na uzajamnom poštovanju i ukazano da izgradnja tih odnosa na privrednom i kulturnom polju, kao i susedstvo Nemačke i Jugoslavije, predstavljaju najbolje preduslove za dalje približavanje dveju zemalja."

(Nastaviće se)



SOBA OD 400 KVADRATA

DA bi došao do Hitlerove radne sobe, Andrić je morao da prevali ukupno 220 metara kroz predvorja i dugačku Mermernu galeriju, dužine 164 metra, dvostruko dužu od Dvorane sa ogledalima u Versaju, koja je, po Hitlerovoj zamisli, trebalo da nadmaši svoj uzor, i da na taj način simbolično potre po Nemačku ponižavajući Versajski ugovor. Hitlerova radna soba je imala 400 kvadrata, sa tavanicom visokom 10 metara. Ispod svečane sale i bašte nalazili su se delom i bunkeri. Posle rata, zgrada Kancelarstva Rajha je srušena, a od njenog kamena i mermera napravljen je spomenik sovjetskim vojnicima u berlinskoj četvrti Trepto.

nastavlja se

Autoru:  Luna.* [ 05 Nov 2012, 19:10 ]
Tema posta:  Re: ИВО АНДРИЋ

Hladna ruka diktatora

Hitlera pamtim ne po anemičnom licu, nego po hladnoj, vlažnoj ruci. Ostani priseban, pokušavao sam sam sebe da smirim

Slika

Proslava Hitlerovog rođendana 1939.


TRADICIJA proslavljanja Hitlerovog rođendana započela je po dolasku nacionalsocijalista na vlast. Prvo sporadično, a onda sve organizovanije i masovnije, uz učešće Vermahta i NSDAP, da bi 17. aprila 1939. dan Hitlerovog rođenja bio proglašen i za nacionalni praznik.
Hitlera su od dolaska na vlast službeno oslovljavali kratko “firer” (vođa). Po ugledu na dučea, unutar Partije oslovljavali su ga kao “vođu stranke” tokom 1921. i 1922, ali je dolaskom na vlast on to preinačio u “firer nemačkog naroda i kancelar Nemačkog rajha”, kako je i zvanično glasila njegova politička funkcija. Od smrti predsednika Rajha, Fon Hindenburga, 2. avgusta 1934, do 30. aprila 1945, Hitler je imao zvaničnu titulu “firer i kancelar Rajha”. Spojio je funkciju kancelara i predsednika Rajha, ali se ove druge odrekao. Uz to je bio i vrhovni komandant oružanih snaga. Tek dekretom od 26. juna 1943, uzima kao prvi čovek Partije, Vermahta, države i naroda samo titulu “firer”, a u međunarodnom političkom ophođenju “firer Velikonemačkog rajha”.


RADIO U SLUŽBI NACISTA

U kratkom televizijskom intervjuu 1972, povodom dodele Vukove nagrade, Andrić je na pitanje u kojoj meri je radio kao medij bio moćno nacističko sredstvo ubeđivanja, odgovorio tiho: “Imao je Hitler i druga sredstva ubeđivanja”.


Relativno je bio mali broj zemalja s kojima je Nemački rajh održavao diplomatske odnose i koje su poslale delagacije na proslavu Hitlerovog rođendana. Da bi se videlo sa čijim diplomatskim predstavnicima je Andrić održavao kontakte u Berlinu, valja navesti pomenute zemlje, i to onim redosledom kako ih je nemački protokol poređao po važnosti tokom proslave Hitlerovog rođendana: Italija, Japan, Španija, Mađarska, Belgija, Bolivija, Brazil, Bugarska, Estonija, Finska, Grčka, Velika Britanija, Jugoslavija, Letonija, Litvanija, Holandija, Norveška, Portugal, Rumunija, Švedska, Sijam, Slovačka i Turska. Iako nisu navedeni, bili su prisutni i predstavnici SAD, SSSR, Poljske i Francuske.
Jugoslovenska delegacija je bila na svečanoj tribini, u neposrednoj blizini Hitlera. Delegaciju koju je predvodio komandant ratnog vazduhoplovstva general-major M. Janković, činili su general-major Lukić, bivši ministar V. Janković, vođa omladine dr Pirc, general-major Bakić, ministar trgovine Tomić i admiral Politić. Čestitke Hitleru, između ostalih, uputio je i knez Pavle, kao i bivši jugoslovenski predsednik vlade Stojadinović.

Tako je vest o predaji akreditiva Ive Andrića Adolfu Hitleru objavljena na dan Hitlerovog rođendana, kada su sve nemačke novine bile u znaku te proslave.

Posle predaje akreditiva, Andrić je, prema protokolu, položio venac na grob Neznanog junaka. Kasno po podne Andrić je već bio na berlinskom aerodromu “Tempelhof”, gde je zajedno sa savetnikom Poslanstva Ivanom Kovačevićem dočekao jugoslovenskog ministra trgovine i industrije Jevrema Tomića i viceadmirala Polića.

Zahvaljujući upornosti Maksa Erenrajha Ostojića, novinara i pisca, ostalo je zabeleženo Andrićevo sećanje na predaju akreditiva Hitleru. Na postavljeno pitanje o tom susretu, da li je tada bio svestan da se pred njim nalazi “ličnost koja je oličavala jedno od najvećih zala u istoriji”, Andrić je bio zbunjen i oklevao je s odgovorom:

“Vaše pitanje me podseća na mog bivšeg nastavnika koji je bio živ kada mi je bila dodeljena Nobelova nagrada. Tim povodom, jednom novinaru je rekao: ’Oduvek sam znao da će jednog dana postati nobelovac.’ Takav ’vidovnjak’ nisam bio kada sam se našao pred Hitlerom, koji se pre toga već prikazao u svom pravom svetlu. Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doživljaj. Ostani priseban, pokušavao sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, počeo sam da gubim prisebnost i gotovo panično zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi.

“Zapazio sam da je Hitler bio možda nešto malo niži od mene i da je u filmskim žurnalima delovao impresivnije nego kada sam se pred njim našao. Da ste me tada zapitali kakve ima oči - ne bih mogao da vam sa sigurnošću kažem: otkrivao sam u njima neku čudnu radoznalost, hladan sjaj čoveka koji više veruje, ako bih mogao da kažem, u svoje ideje i predrasude, nego u samog sebe. Ipak, Hitlera iz tog susreta ne pamtim toliko po njegovom pomalo amemičnom licu koliko po njegovom stisku ruke: bila je hladna i malo vlažna. Tek kasnije, čitajući biografije i studije o njemu, saznao sam - možda je već u to vreme bio bolestan. A još kasnije, kada sam se podsećao ovog susreta i stiska ruke padala mi je na um jedna misao: možda je on, neumoljivi i agresivni diktator, bio pre posledica svoje bolesti nego svojih ideja, da je bio neka vrsta Mustafe Madžara, samo Mustafe čija je moć razaranja i ubijanja bila srazmerna sili koju je on kao vođa jedne moćne države ovaploćavao.”

Andrić se, prema sopstvenim rečima, Hitlerom bavio i o njemu čitao “biografije i studije”. Iako nije rekao šta je sa Hitlerom pričao posle predaje akreditiva, bio je fasciniran pojavom koja je opčinila milione Nemaca, i koja ga je podsetila na lik obesnog junaka Mustafe Madžara koga na kraju pripovetke Ciganin pogađa komadom starog gvožđa u slepoočnicu, od čega ovaj umire.
Jednom prilikom je Andrić pomenuo Hitlera razmišljajući o čovekovoj prirodi i činjenici da je u različitim vremenima i na različitim mestima čovek “uvek isti”: “U noći, ovako pre počinka, dok napolju huji vetar, ja ne mogu da se načudim, stojeći pred činjenicom, neverovatnom i strašnom: da je čovek uvek i svuda i u svemu jedan isti, jednostavan u svojoj strahovitoj raznolikosti.
(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 06 Nov 2012, 23:22 ]
Tema posta:  Re: ИВО АНДРИЋ

Trojni pakt u potaji

Nemci držali u strogoj tajnosti pripreme za parafiranje pakta. Vest o paktu na Radio Beogradu uz posmrtni marš

Slika

Dvorac Belvedere u Beču

VANREDNO izdanje „Politike“ za 25. mart 1941. donelo je na naslovnoj strani udarnu političku vest o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu i u naslovu saopštilo suštinu specifičnog jugoslovenskog statusa u okviru Pakta, u želji da se negativno dejstvo vesti ublaži: „Jugoslavija je pristupila paktu triju sila pod uslovom da za sve vreme trajanja rata Nemačka i Italija ne traže prelaz niti prevoz svojih trupa preko jugoslovenske teritorije.“

U istom umirujućem tonu bio je i naslov u „Vremenu“ od 25. marta 1941, „Uloga Jugoslavije je u znaku pune nezavisnosti jugoslovenskog naroda i njegove teritorije“. Objavljeno je da su u Beč otputovali Cvetković i Cincar-Marković, a Miroslav Spalajković je na sugestiju kneza Pavla u uvodniku“ Politike“ uzalud obrazlagao da je „održanje mira jedina težnja Jugoslavije“ i da je pristup Paktu politička neminovnost. Efekat je bio upravo suprotan. Članak je izazvao „buru negodovanja u beogradskoj intelektualnoj javnosti“, a negativnom raspoloženju doprinosio je i Radio Beograd, koji je, „sabotirajući Vladu, tekst Pakta objavio uz sviranje posmrtnog marša“.

Često se jugoslovenskoj vladi prebacuje da nije ništa uradila da pripremi javno mnjenje na potpisivanje pristupa Paktu. Gubi se pri tome iz vida da je nemačka strana bila izričito protiv toga da se bilo šta objavljuje pre čina pristupanja. Štaviše, tražila je da se u javnost vest iznese tek u podne 25. marta, dakle, na dan potpisivanja.


OPUŠTENI ČINOVNIK

ANDRIĆ AndriĆ je i inače imao indiferentan odnos prema poslu. Tako je Crnjanski, na poslednjoj konferenciji Male Antante na Bledu, avgusta 1938, zatekao Andrića, tada pomoćnika ministra inostranih poslova, kako posle potpisivanja završnih dokumenata pije kafu na terasi hotela „Toplice“. Na pitanje zašto nije učestvovao u tom činu, Andrić je odgovorio da je njegov činovnički deo posla obavljen, pa sada neka pozvaniji rade ono što je njihova dužnost.


Jugoslavija je pristupila Trojnom paktu u dvorcu Belvedere, u Beču, koji je, kao mesto potpisivanja, odabrao Hitler, jer je vekovima carska prestonica bila politički i kulturni centar jugoistočne Evrope, ali i iz bezbednosnih razloga. Beč je, za razliku od Berlina, još bio van dometa britanskih bombardera, mada je oko dvorca Belvedere bilo postavljeno „nekoliko protivavionskih topova radi svake sigurnosti“, zabeležio je „Politikin“ izveštač.

Belvedere je kao letnju rezidenciju podigao princ Evgenije Savojski, koji se u istorijskom pamćenju kod Austrijanaca i Nemaca zadržao kao oslobodilac Beograda od Turaka 1717. Dvorac je potom bio i rezidencija prestolonaslednika Franje Ferdinanda, odakle je krenuo na put u Bosnu 1914. I zbog jednog i zbog drugog, barokni dvorac usred Beča imao je tako simboličku vrednost za jugoslovensku delegaciju, a posebno za Andrića.

Jugoslavija se pristupanjem Trojnom paktu našla u taboru sa zemljama jugoistočne Evrope koje su mu već pristupile: Mađarskom (20. novembra 1940), Rumunijom (23. novembra 1940), Slovačkom (24. novembra 1940) i Bugarskom (1. marta 1941), koja je to takođe učinila u Belvedereu. Već pominjani Domarus je taj dan nazvao „još jednom pozorišnom predstavom u dvorcu Belvedere“.

Toga 25. marta, prema pisanju „Vremena“, po dolasku Čana iz Rima i italijanskog poslanika iz Berlina na Zapadnu železničku stanicu, „doputovao je vozom u Beč jugoslovenski poslanik u Berlinu g. dr. Ivo Andrić, koga je dočekao naš bečki generalni konzul g. Životić“, da bi nešto posle 10 časova stigli na istu stanicu Cvetković i Cincar-Marković, koje su dočekali Ribentrop, namesnik Rajha Fon Širah i, između ostalih, general vazduhoplovstva Aleksander Ler. On će samo nekoliko dana kasnije komandovati operacijom bombardovanja Beograda.

CVETKOVIĆ I CINCAR

-Marković su se u pratnji Ribentropa i ostalih odvezli do hotela „Bristol“, gde su bili apartmani za jugoslovenske predstavnike. Od predstavnika jugoslovenskih novinskih kuća, prisutni su bili šef Centralnog presbiroa predsedništva vlade Predrag Milojević, direktor „Vremena“ Danilo Gregorić i direktor „Politike“ Jovan Tanović. Tek kada su svi akteri pristigli u Beč, čime je svaka neizvesnost bila otklonjena, stigao je i Hitler, u 11.15.

Kada je neposredno pred potpisivanje predsednik Vlade Dragiša Cvetković upitao Andrića šta misli o tekstu Pakta, Andrić je rekao da „sve ne može biti bolje“. Cvetković, koji je kasnije zabeležio Andrićeve reči kao znak priznanja, nije shvatio njihov cinizam kao odgovor na omalovažavanja koja je doživeo kao poslanik uvođenjem specijalnog emisara i izopštavanjem. Navodno je Andrić tada izjavio da je pristupanje Jugoslavije Paktu „produžena ruka neutralnosti“.

Nemačka novinska agencija dala je na značaju nemačkom ministru inostranih poslova, te je izvestila da je, dok su svi strani učesnici bili uveliko okupljeni u Belvedereu, nemačka delegacija, predvođena Ribentropom, došla tek u 14 časova. Prema pisanju „Felkišer Beobahtera“, oko 14 časova je Ribentrop, kao domaćin, ispred dvorca Belvedere dočekao sve strane zvanice. Tačno je i jedno i drugo. Naime, svi strani predstavnici su bili prisutni kada je došao Ribentrop, ali su tek posle njega došli najviši predstavnici Jugoslavije. Potom su se svi uputili u Žutu dvoranu.

Prema Miti Dimitrijeviću, kašnjenje čitavog cermonijala imalo je drugačiji razlog: Cvetkovića i Cincar

-Markovića sačekao je u Beču Ribentrop, čime je Hitler hteo da pokaže nezadovoljstvo što Jugoslavija nije odmah pristupila Paktu, te je iz istog razloga jugoslovenska delegacija morala da čeka na Hitlera od 10 do 14 časova, a onda je u poslednji čas Ribentrop zatražio da se prestilizuju dve rečenice Cvetkovićevog govora.

(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 08 Nov 2012, 21:48 ]
Tema posta:  Re: ИВО АНДРИЋ

Nemačka nudi Solun!

Jugoslavija dobila povlašćeni status članice Pakta. Šta su srpski novinari prećutali u izveštajima

Slika

Potpisi Cvetkovića i Cincar Markovića u Beču

DOPISNIK "Vremena" je pisao da se "ni do poslednjeg trenutka" nije znalo pod kojim uslovima će Jugoslavija prići Paktu. Jugoslovenski novinari su jedino mogli da kažu svojim stranim kolegama da će to biti pod uslovima sadržanim u garancijama. "Najzad, posle dugog čekanja" u Žutu salu dvorca "Belvedere" ušli su potpisnici Pakta. Na devet baroknih stolica za dugačkim stolom seli su Cvetković i Ribentrop, Cincar Marković i Čano, i poslanici Japana, Slovačke, Rumunije, Mađarske i Bugarske. Posle čitanja Protokola, potpisan je Pakt i uručene garantije. Cvetković je svoj govor čitao na srpskohrvatskom, potom je pročitan na nemačkom, a onda je Ribentrop održao govor.

Prvo je potpisan Protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu između vlada Italije, Japana i Nemačke, s jedne, i vlade Jugoslavije, sa druge strane, čime je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu, osnovanom 27. septembra 1940. u Berlinu, i to "u Beču, 25. marta 1941. godine, u IX godini fašističke ere i datuma koji odgovara 25. danu trećeg meseca XVI ere Šove".

Protokol od tri člana koji su usvojile vlade triju osnivača Trojnog pakta i Jugoslavija sadrži konstataciju da Jugoslavija pristupa Paktu (član 1), da Jugoslavija učestvuje u radu tehničkih odbora Pakta ukoliko pitanje koje se raspravlja dodiruje interese Jugoslavije (član 2) i da je Protokolu priložen tekst Pakta (član 3).


KAO NA POGREBU

U Mermernoj dvorani dvorca "Belvedere" Hitler je pozdravio okupljene, a zatim je u čast jugoslovenskih državnika priredio ručak, kojem je prisustvovao i "kraljevsko-jugoslovenski poslanik u Nemačkoj g. dr Ivo Andrić". Ručak je protekao u "tmurnoj atmosferi", čemu je doprinelo to što su do Hitlera sedeli Čano i Ošima, koji osim maternjeg nisu govorili drugi jezik, a Hitler nije znao njihov, te je ručak nalikovao "obedu posle sahrane", na kome su Jugosloveni odavali "sažaljiv utisak". I Hitleru se atmosfera tokom jugoslovenskog pristupanja Paktu učinila "kao pogreb".


Zatim je potpisan Trojni pakt, koji predstavlja nacrt "novog poretka" prema zamisli njegova tri osnivača, i prema kome "rešenje trajnog mira jeste u tome da svaka nacija na svetu dobije prostor na koji ima pravo". Italiji i Nemačkoj pripada vođstvo u stvaranju novog poretka u Evropi, a Japanu u Aziji. Uloga ostalih članica Pakta svedena je na učešće u radu "zajedničkih stručnih odbora". Paktom je zagarantovana samostalnost u ugovornim i političkim pojedinačnim odnosima između članica i Sovjetske Rusije. Pakt je imao važnost od deset godina, sa mogućnošću produženja.

U posebnoj pismenoj noti predsedniku jugoslovenske vlade Ribentrop je u ime nemačke vlade i u saglasnosti s vladama sila Osovine izjavio da vlade sila Osovine neće tokom rata "uputiti zahtev da se odobri prolaz i prevoz transporta trupa preko jugoslovenske teritorije", a u drugoj noti, samo u ime nemačke vlade, potvrdio da će "u svako doba respektovati suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije". Cvetković je takođe u pisanom obliku uručio Ribentropu izjavu da osim garancija o suverenitetu i teritorijalnom integritetu, kao i o zabrani prolaza i transporta trupa, druge garancije neće objavljivati bez prethodne saglasnosti vlada Osovine.

Potom su razmenjene posebne nemačke i italijanske note, a kao odgovor na njih jugoslovenske potvrdne note kojima je Jugoslaviji potvrđen poseban status unutar Pakta. On se sastojao od: nemačkog i italijanskog priznavanja "suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije", odricanja Italije i Nemačke od jugoslovenske vojne pomoći, osim ako jugoslovenska vlada ne odluči da "je u njenom interesu da uzme učešća u vojnim operacijama sila Osovine", i izjave da vlade članice Pakta neće od Jugoslavije zahtevati "da dozvoli prolaz ili prevoz trupa preko jugoslovenske državne teritorije". Uz to prilikom novog određivanja granica na Balkanu "vodiće se računa o interesu Jugoslavije za teritorijalnu vezu sa Jegejskim morem, proširivanjem njenog suvereniteta na grad i luku Solun".

Što se slova na papiru tiče, Jugoslavija je mogla da bude zadovoljna. Dobila je povlašćeni status članice Pakta.

Čitalac "Vremena" je bio detaljno informisan. Osim ugovornih obaveza Pakta, objavljeni su u celosti govori Cvetkovića, koji je rekao da je Jugoslavija pristupila Paktu "u nadi da obezbedi svoj mir i budućnost" i Ribentropa, u kome je napomenuo da Nemačka na Balkanu "nema ni teritorijalnih, ni političkih interesa".

Za razliku od nemačkih, srpski izveštači su izostavili da je Ribentrop na početku ceremonije rekao da je Jugoslavija izrazila želju da pristupi Trojnom paktu, a da su sile članice Trojnog pakta i njima priključene države udovoljile toj želji.

U srpskim izveštajima izostale su Ribentropove optužbe na račun Engleske. Ribentrop je pozdravio Jugoslaviju kao novu članicu Pakta i istakao bezuspešan trud Jugoslavije da se ostvari prijateljski sporazum između Nemačke i Engleske, te više puta optužio Englesku za rat.

"Felkišer beobahter" doneo je 26. marta opširan izveštaj o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu u severnonemačkom i u bečkom izdanju, u kojima se u uvodniku Izjašnjenje za novi poredak Teodora Betigera, stručnjaka za englesku politiku u nacističkoj štampi, ironično prikazuje neuspeh engleske politike prema Jugoslaviji, zbog čega odluku jugoslovenske vlade i namesnika Pavla treba "utoliko više ceniti".

Posle potpisivanja Pakta, Hitler se rukovao sa svakim članom jugoslovenske delegacije. Poslanik Paul Karl Šmit predstavio je Hitleru Danila Gregorića rečima da je on "pobornik za ovo što je danas ovde svršeno". A Paulu Otu Šmitu, glavnom prevodiocu, pošlo je za rukom da popije sa Cvetkovićem čašicu šljivovice, u šta su se njih dvojica svojevremeno kladila ako dođe do jugoslovenskog pristupa Paktu.


(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 10 Nov 2012, 22:32 ]
Tema posta:  Re: ИВО АНДРИЋ

Cirkus po protokolu

Opstanak Jugoslavije za Hitlera interes Rajha. Stajali smo u prikrajku dvorca, kao prisutni građani

Slika

Parafi predstavnika Japana, Italije i Nemačke

NAPUŠTAJUĆI Belvedere, na putu ka hotelu "Imperijal", u kome je uvek odsedao u Beču, Hitler se obratio novinarima: "Opstanak i napredak Jugoslavije važan je interes velikog nemačkog Rajha." Potom je Hitler u hotelu "Imperijal" primio Cvetkovića i Cincar Markovića, a posle njih Čana.

Cvetković i Cincar-Marković su mogli sa Hitlerom i Ribentropom da rezimiraju učinak toga dana. Hitler je izneo da ima razumevanja za emocije i otpore koji su kao prepreka stajali na putu jugoslovenskoj odluci o pristupu, te da ni on sam nije lišen takvih osećanja, ali da na kraju mora da pobedi državni interes i da je "čvrsto kao stena" ubeđen da će kontinentalna Evropa odneti pobedu nad protivnicima, i da oni koji su na vreme pristupili novom poretku imaju veća prava na ostvarenje svojih želja.

Hitler je rekao da je srećan zbog pristupanja Jugoslavije, da je "uvek bio iskreni i pošteni prijatelj Jugoslavije". Označio je pristup Egejskom moru kao najuspešniji čin jugoslovenske diplomatije i ponovio da "Nemačka nema nikakvih teritorijalnih ni političkih interesa na Balkanu".


BRAĆA U NESREĆI

PRI izlasku iz sale, Bosi je koračao pored Andrića i "svome bratu u nesreći pokušavao da digne moral", tešeći ga da je Jugoslavija bolje prošla od Rumunije, čiju su teritoriju rasparčali. Andrić mu je na to odgovorio: "Oh, znate, da li vam iščaše ili vam slome zglob, rezultat je isti."


Cvetković je zahvalio na tim Hitlerovim rečima i izneo uverenje u spremnost Jugoslavije da učestvuje u izgradnji nove Evrope i prijateljskih odnosa prema Nemačkoj, koja nikada nije vodila revizionističku politiku prema Jugoslaviji. Govorio je još o teškoćama koje je trebalo prebroditi u zemlji pre pristupa Paktu, ali da su te teškoće sada uklonjene. Na kraju je Hitler zamolio Cvetkovića da prenese njegove lične pozdrave knezu Pavlu i da ga uveri da on razume njegova lična osećanja. Razgovorima je prisustvovao i general-feldmaršal Kajtel. Odmah posle toga su jugoslovenski gosti napustili Beč.

U izdanjima "Felkišer Beobahtera" naveden je "kraljevsko jugoslovenski poslanik Andrić" - jednom u nabrajanju prisutnih prilikom potpisivanja, i drugi put u vesti o prijemu koji je Hitler priredio u Belvedereu. Nemačka novinska agencija se izvinila što je na početku izveštaja o pristupanju Jugoslavije Paktu, u kome su nabrojani prisutni poslanici, izostavljeno ime jugoslovenskog ambasadora Andrića, koje je trebalo da stoji između imena italijanskog ambasadora Alfijerija i mađarskog Stojaja.

Tokom potpisivanja, pred oko 150 nemačkih i stranih novinara, "protivno protokolu, jugoslovenski poslanik u Berlinu, Ivo Andrić, i načelnik Ministarstva spoljnih poslova, dr Slavko Stojković, koji je bio u jugoslovenskoj delegaciji, nisu stajali iza Cvetkovića i Cincar-Markovića, već negde u uglu dvorane sa još nekoliko jugoslovenskih predstavnika", zapisao je Danilo Gregorić.

"Novinari koji su Andrića poznavali, prilazili su da čuju od njega neku reč. Ustručljiv kakav je bio, on se izvinjavao i upućivao ih na mene", piše Predrag Milojević, koji je kao šef Centralnog presbiroa prisustvovao potpisivanju. Poput Andrića, i on je izrazom lica izražavao odbojan stav prema tom činu, što je primetio i Paul Šmit, šef Odeljenja za štampu nemačkog Ministarstva inostranih poslova.

Na jednoj poratnoj izložbi u Beogradu o pristupanju Paktu bila je izložena i fotografija na kojoj se video Milojević kako se smeje i Andrić s leđa, okrenut Milojeviću. Slika je na Andrićevo insistiranje uklonjena. Andrić se plašio da bi neko mogao da protumači kako se njih dvojica raduju pristupanju Paktu. Da bi objasnio da mu je tada najmanje bilo do smeha, Andrić se poslužio citatom Kročea, gde ovaj na jednom mestu kaže da su i stari narodi znali za "smeh kojim srce plače, i plač kojim se srce smeje".

Evo kako je Andrić opisao ceremoniju pristupanja Paktu:

"Predrag Milojević i ja smo se bili izdvojili, ili bolje reći, drugi su nas izdvojili, sasvim u jedan ćošak, i ako se na našim licima moglo nešto videti što bi ličilo na smeh, to će pre biti 'podsmeh'. I zaista, među sobom, više grimasama, mi smo se celo vreme podsmevali celoj toj cirkusijadi. Iako smo po svojim titulama bili dužni da se krećemo tamo, među onim najvišima, stajali smo u prikrajku kao neki prisutni građani... I, bili smo srećni, obojica, što nam je dodeljena takva uloga. Predrag je to, sećam se dobro, i došapnuo meni... I onaj smeh koji je uhvaćen na toj slici na njegovom licu, biće pre da je na moj račun, jer je video kako malo-malo pa promenim 'pozu', samo da me ne bi uhvatili s lica u objektiv... On je opet u nekoliko mahova bežao u pozadinu, uveren da ga tako neće niko 'poznati', no, eto, na jednom snimku ipak se vidi dobro, čak i kako se smeje!"

Milojević se seća da Andrić "nije bio nimalo oduševljen Trojnim paktom". Okolnost da je Andrić kao diplomata dominantnog držanja tražio mesto u sali najudaljenije od središta događanja i skriveno od foto-reportera, psihološki dovoljno govori o njegovom odbojnom stavu prema činu potpisivanja. Andriću je postalo jasno da je on bivši čovek jugoslovenske diplomatije, a sa proterivanjem Stojadinovića, da je vreme bivšeg predsednika Vlade zauvek prošlo. Andrića je Berlin uvažavao kao poslanika, dok ga je Beograd omalovažavao na toj funkciji. Stoga je Andrićev podsmeh u Belvedereu bio upućen u prvom redu Cvetkoviću, koji je dobrim delom zaslužan za Stojadinovićevu zlu sudbinu i koji je nipodaštavao Andrića na mestu poslanika.

(Nastaviće se)

Autoru:  Luna.* [ 11 Nov 2012, 22:31 ]
Tema posta:  Re: ИВО АНДРИЋ

Zatureno pismo knezu

U obraćanju knezu Pavlu uzdao se u njegovu naklonost Englezima. Da li je Andrić na prevaru doveden u "Belvedere"

Slika

Hitler i knez Pavle

U SEĆANjIMA slikarke Leposave Pavlović, sestričine Slobodana Jovanovića, navedeni su neobični podaci o Andriću iz vremena pristupanja Paktu. Naime, pored dva pisma Cincar Markoviću, Andrić je napisao i jedno pismo knezu Pavlu, kako bi ga obavestio o "pravom stanju stvari", koje je poslao preko kurira Ministarstva spoljnih poslova. Andrić je u obraćanju knezu računao na "Pavlovo anglofilstvo" i "neobično snažan patriotizam".

Pošto je veoma neobično što su baš Andrićeva pisma Cincar Markoviću u kojima traži da bude povučen iz Berlina ostala sačuvana, sledi sećanje Leposave Pavlović:

“Sa zaprepašćenjem je Andrić docnije saznao da to pismo Knezu nikada nije ni predato. Po svom povratku u zemlju, Andrić mi je doneo kopije sva tri navedena pisma sa molbom da ih sklonim negde na sigurno mesto. Prva dva, kazao mi je, ostavio je i kod Vere Stojić, vernog i požrtvovanog prijatelja, a treće, eto, biće kod njega samog i kod mene. ’U ovom ratnom haosu, pod okupacijom, mogu kod nekog od nas i da nestanu, pa bolje je’, mislio je, ’da ih tako rasporedim na tri razna mesta. Ne zna se zašto ona jednoga dana mogu biti potrebna’.


KORIGOVAO BIZMARKA

JEDAN Šveđanin je rekao da je Ribentrop korigovao Bizmarka. Ako je Bizmark govorio da mu Balkan nije vredan kostiju ni jednog jedinog pomeranskog grenadira, onda je Ribentrop priključenjem Jugoslavije politici Osovine ipak osvojio Balkan, i to bez ijedne žrtve u krvi.


Po Andrićevom odlasku, zajedno sa svojim ocem zabila sam ih nekako između greda i crepova na tavanu. Kod nas je u kući Gestapo već nekoliko puta vršio premetačinu, pa nam je tu, iznad tavanice, mesto izgledalo najskrovitije. Pred kraj rata, međutim, savezničko bombardovanje razrušilo je i naš krov. U sloju ruševina, među isitnjenim crepovima i zažarenim gredama probijene tavanice, ugledala sam paketić zavijen u nepromočiv materijal. Drugog omota, sa kopijom trećeg pisma upućenog knezu, nigde nije bilo. Plamen ga je verovatno već bio uništio.”

Pisma je Andrić predao Leposavi Pavlović po povratku u Beograd, najranije 1. juna 1941. Pavlovićevu je odabrao za čuvara pisama knezu Pavlu i Cincar Markoviću jer je u nju imao poverenja i zato što je bila poznata u beogradskim uticajnim krugovima, te je mogla da upotrebi pisma u datom trenutku u korist Andrićevu. Bila je sestričina Slobodana Jovanovića, portretisala prestolonaslednika Petra, kneza Pavla i Aleksandra Belića, i inače u svojoj kući okupljala ljude od imena.

Ostaje otvoreno od koga je Andrić mogao da sazna da njegovo pismo knezu Pavlu nikada nije uručeno. Pismo knezu Pavlu je moglo posle rata da ga kompromituje svojim sadržajem, pa ga je, najverovatnije, Andrić sam uništio, dok su druga dva odlično poslužila kao dokaz da se nije slagao sa pristupom Jugoslavije Paktu.

Prema kazivanju Leposave Pavlović, Andrić je posle zahteva da bude smenjen sa položaja poslanika, "tražio odmah zatim od nemačkih vlasti da mu u njegov diplomatski pasoš unesu potrebne vize za povratak u Beograd". A onda se stvari dešavaju, po ovom kazivanju, još čudnovatnije. Andrić putuje vozom do Beča, gde mu kažu da će do sutra morati da sačeka voz za nastavak puta za Beograd.

Odvezli su ga u "Belvedere" gde su mu, kažu, pripremili sobu, i uveli ga u jednu veliku salu da pričeka dok mu gore odnesu i smeste stvari. Zaprepašćen, Andrić ugleda dvoranu prepunu ljudi zbijenih jedni uz druge. Bacio je unezveren pogled oko sebe, i odjednom, prepoznavši izvesne ličnosti, shvatio da se očekuje dolazak glavnih potpisnika pakta. Vladala je u prostoriji smrtna tišina, prekidana povremeno škljocanjem fotografskih aparata.

Ispada, prema ovom kazivanju, da je Andrić na prevaru doveden u Beč.

Ali kod Leposave Pavlović ima još jedno nesvakidašnje tvrđenje:

“Andrić je stvarno 25. marta bio u Beču u bivšem dvorcu, tada hotelu ’Belvedere’, ali nije prisustvovao potpisivanju Pakta. Tačno je da je general Simović telegramom bio pozvao Andrića na konsultovanje, ali njega taj telegram nije zatekao u Berlinu, pošto se on, tada već u ostavci, nalazio ispred Beograda.”

Andrić se, kazuje Leposava Pavlović, iz sale gde je potpisivan pristup "izvukao" i otišao u svoju sobu, gde mu se ubrzo pridružio njegov mlađi kolega Aleksandar Saša Zvekić, šef kabineta Cincar Markovića.

Leposava Pavlović naglašava da su taj događaj odvojeno i istovetno njoj i njenima opisali Andrić i Zvekić. Čudnovata je okolnost da se Andrić iz Beča u Beograd nije uputio vozom kojim su se u Beograd vraćali jugoslovenski premijer i ministar inostranih poslova, već je iz Beča krenuo tek sutradan. Bio je pred Beogradom izjutra 27. marta, kada je vojska već uzela vlast, te je tako i zaustavila voz, ali "Andrić se oficiru predstavio i peške zaputio u Beograd".

Ribentropova obaveštajna služba tada je dobila zadatak da hvali svoga šefa, koji je postigao sjajnu diplomatsku pobedu.

Poverljiv izveštaj Ribentropove uprave:

"Mada momenat iznenađenja pri pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu nije potekao od Berlina, činjenica je da je ovaj spoljnopolitički postupak ostavio dubok utisak na strance prisutne ovom državnom činu. Događaj su jednoglasno ocenili kao najveći diplomatski događaj i kao najveći diplomatski uspeh Rajha od postojanja sistema Pakta. Još tokom zajedničke vožnje ka Beču taj stav izneli su u međusobnim razgovorima strani predstavnici štampe.

Diplomatskom geniju ministra inostranih poslova Rajha pošlo je za rukom da ostvari zaključenje Pakta sa Jugoslavijom uprkos svim otporima i unutrašnjopolitičkim krizama. Ribentrop je umeo da uvuče Jugoslaviju u nemačku interesnu sferu i da joj učini stranim zapadno demokratsko mišljenje. Ministar inostranih poslova Rajha je takoreći bez jednog zrna baruta osvojio za sada mogući jugoistočni evropski prostor".


(Nastaviće se)

Stranica 1 od 3 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/