Forum Srbija
http://forum-srbija.com/

Srpski pesnici XX i XXI veka
http://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=394&t=16216
Stranica 1 od 4

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 19:43 ]
Tema posta:  Srpski pesnici XX i XXI veka


Jovan Dučić (1872—1943)


Rođen 1874,124 u Trebinju, u Hercegovini,* kao i njegovi književni drugovi Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, propevao je početkom devedesetih godina, pod jakim uticajem Vojislava Ilića. U prvoj njegovoj zbirci Pjesme (Mostar, 1901.) nalaze se motivi, predmeti, osnovni ton, pa čak i rečnik Vojislava Ilića. Kao i Vojislav Ilić, i on voli Puškina i daje nekoliko prevoda iz njega (Bahčiserijski šedrvan i Galub, 1900; Andželo, 1901;125 Cigani, 1902; Kavkaski sužanj, 1905). Ali Dučić, jedan od najgipkijih i najevolutivnijih duhova srpske književnosti uopšte, nije se na tome zaustavio. Otkako je 1899. otišao na stranu, u francusku Švajcarsku i Francusku, on je došao u školu modernih pesnika francuskih, naročito Albera Samena i Anrija de Renjije, i ubrzo se pokazao ne kao dobar đak no kao samostalan stvaralac.

Njegova poezija do 1901. bila je više opisna, u najboljem slučaju poezija šumova i zvukova. Ljubav je bila glavno osećanje koje je pevao u toj svojoj mladićkoj lirici, i nekoliko iskrenih, osećanih, neposrednih pesama koje je tada ispevao, idu u njegove najbolje pesničke proizvode. Docnije, sve to mu je počelo izgledati naivno, početničko, nedovoljno umetničko, i on se sav okreće "umetnosti radi umetnosti", umetnosti rafinisanoj i idejom i formom, poeziji formalne lepote i simbola. Druga sveska Pesama (Beograd, 1908), u kojoj ima izmenjenih pesama iz zbirke od 1901, pokazuje koliki se preokret napravio u njegovom pevanju. Forma mu sada izgleda važnija od sadržine: "Forma u pesmi može često da zameni sve drugo..." Pesnik je za njega "kabinetski radnik i učeni zanatlija na teškom poslu rime i ritma..." "Sve je do toga kako se nešto reče..." On hoće da u svoju poeziju magle i senki unese što ređe osećaje, što suptilnija osećanja, trudi se da uhvati one suptilne veze koje vezuju dušu čoveka sa dušom stvari, ljudski život za vasionski život, da mesto opštih i prostih ideja dâ više poetske simbole. On pati od straha da ne bude dovoljno otmen, da njegova poezija ne liči odveć na poeziju drugih pesnika. On poeziju shvata kao neku vrstu primenjene metafizike, nerado opisuje spoljni svet i opšta ljudska osećanja, no, u težnji "da se od čisto spoljnih fakata približi događajima duše", obdelava "tananu poeziju simbola", "metafiziku osećanja".

Sve to, odista, nije banalno, bar u dosadašnjoj srpskoj književnosti; u toj poeziji ima mnogo otmenosti, sklada i finoće, ali to ugušivanje sopstvenih osećanja, izokretanje svoje prirode, želja biti drugači od ostalih, strah od iskrenosti i prirodnosti, traženje simbola pošto-poto, isključivo staranje o efektima koji se postizavaju kombinacijama reči i glasova, sve to čini utisak nečega hladno usiljenog, ukočeno otmenog, i katkada gotovo prelazi u manirizam.

Žrtvujući katkada smisao, jasnost, iskrenost, svoje intimne pesničke osobine, Dučić se usavršio u formi kao niko do njega. Mada mu slikovi nisu svagda pravilni, on piše vanredno izrađenim stihom, uglađenim, utančanim, sa obiljem slika i bogatstvom reči, pokazujući se kao majstor u reči. Njegovi fluidni, živopisni, sjajni stihovi idu u najbolje stvari koje je srpska poezija dala. Stil je uopšte njegova najveća osobina, i to se vidi najbolje na njegovoj prozi, na putopisima (Pismo iz Ženeve, 1908; Pismo sa Alpa, 1906; Pismo s Jonskoga mora, 1911) i književnim impresijama (o Vojislavu Iliću, 1902; o Borisavu Stankoviću, 1907; o Miloradu J. Mitroviću, 1911; o Petru Kočiću, 1912; [o Isidori Sekulić, 1914]). Ti putopisi su često fantastični, a književne slike su više pesničke impresije, književni vezovi, sjajna stilska razvijanja povodom jednog pisca. Ali to je pisano nečuveno sjajnim, bleštavim stilom, bogatim rečnikom i retkim figurama, sa mnogo duha i gracije, sa toliko literature da čitalac ostaje zasenjen. Njegovi putopisi su najknjiževniji i najbolji posao svoje vrste u srpskoj književnosti. Pesnik vrlo velikog talenta čije razvijanje još nije dovršeno, pisac prvoga reda koji još nije kazao svoju poslednju reč, Jovan Dučić je jedan od tvoraca u današnjoj poeziji srpskoj a u prozi jedan od najvećih srpskih stilista. Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti"

nastavlja se

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 19:44 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XX i XXI veka

-2-


Podaci o rođenju Jovana Dučića su dvojaki. Po nekim podacima rođen je 5. februara 1871. a po drugim 5. februara 1874. godine. Mala enciklopedija prosvjete, drugo izdanje, Beograd 1970, strana 439 navodi da je Jovan rođen 1871. godine što je uzeto kao tačno.

Međutim, pretpostavka da li je Jovan rođen 1871. ili 1874. godine, neće mnogo uticati na sve ono što se može reći o ovom velikanu pisane riječi. No, nedvosmisleno je da je Jovan rođen u siromašnoj seljačkoj porodici, u podnožju brda Leutar u selu Podglivlje, u kamenoj kući na sprat; od te kuće danas postoje samo zidine i stari čempres ispred vrata...

Jovanova majka bila je Joka koja se prvi put udala za Šćepana Glogovca sa kojim je imala sina Rista i kćer Soku (Risto će biti taj koji će svom polubratu Jovanu omogućiti školovanje). Drugi put se Joka udala za Andriju Dučića iz Podglivlja sa kojim je rodila kćer Milu i sina Jovana.

Poslije očeve smrti 1878. sva briga oko djece pala je na pleća majke Joke. Uz makstmalne napore i odricanja Joka je uspjela da djecu odhrani i odgoji.

Jovan raste u sredini gdje su gusle bile i ostale prvo i osnovno obrazovanje svakog Hercegovca pa i Jovana. Priče o Trebinju i staroj Travuniji, o Dubrovniku i njegovoj gospoštini, o Mlečanima i Turcima, hajducima i uskocima imale su i te kakav uticaj na Jovanov intelektualni razvoj. Trebinje i njegovu okolinu u srcu je nosio do kraja života a o svojim zemljacima uvijek je imao najljepše mišljenje. Jednom prilikom je napisao:

"Vjerujem da su od sviju ljudi u našoj zemlji, Hercegovci po prirodi najučtiviji, najmanje skloni spletkama. Njihova uboga pokrajina napravila ih je skromnim, pobožnim i umerenim..."

Osnovnu školu Jovan završava u Trebinju. Zbog vrlo teških uslova za život; Jovan sa majkom napušta Trebinje i prelazi u Mostar, gdje ga prihvata njegov polubrat Risto Glogovac. U trebinju ostaje Jovanova sestra Mila koja je bila udata za Rista Ćelovića iz sela Zasada. U mostaru jovan nastavlja trogodišnje školovanje u trgovačkoj školi a u slobodno vrijeme pomaže polubratu Ristu u trgovačkoj radnji. Godine 1886. javlja se sa prvom rodoljubivom pjesmom u omladinskom časopisu.

Tih dana po slomu srpske pobune protiv okupatorske Austrije, počinje kulturni rat protiv nje. Na prvoj svetosavskoj proslavi u Mostaru 1887. god Jovan obučen u narodnu nošnju (kako kaže njegov prijatelj Voislav Šola — sav u zlatu narodnog odijela) sa velikim uspjehom recituje prolog Subotićeve drame "Krst i Kruna."

Željan daljeg školovanja upućuje se u učiteljsku školu u Sarajevo gdje 1890/91. godinu završava prvu godinu učiteljske škole, da bi drugu i treću završio u učiteljskoj školi u Somboru. Tu Jovan stiče i reputaciju poete. Prvu pjesmu "Samohrana majka" objavio je u Somborskom listu "Golub". Odatle pokušava sreću i u novosadskom listu "Neven". Prve pjesme koje mu je "Neven" oblavio dale su mu poleta i snage da se njegovo ime narednih godina objavljuje na stranicama "Bosanske Vile" i "Cetinjske Zore".

Ranog proljeća 1887. Jovanu umire sestra Mileva (Mila). Ta ga smrt teško pogađa i on piše pjesmu posvećenu sestri:

Spusti se blago veče,
Umukli ptičiji glasi,
A na tvom grobu, sejo,
Pošljednja s zora gasi
Pa suši čistu rosu
Na grobu što se sije;
Majčine suze to su
To bistra rosa nije...

Godine 1893. Jovan dobiva diplomu učitelja. Za vrijeme školovanja naročito se ističe u poznavanju maternjeg jezika, istorije i književnosti. Postavljen je za učitelja u Srpskoj osnovnoj školi u Bijeljini, 1893. pojavljuje se sa nizom nacionalnih članaka u Sarajevu, Novom Sadu i Pančevu. Jedan je od zapaženih nacionalnih radnika i kao takav pada u oči policiji. U maju 1894. policija je izvršila pretres njegovog stana, jer je već ranije bio optužen zbog ometanja javnog reda i mira.

Tada su policiji pale u oči dvije Jovanove pjesme. Prva je bila "Oj Bosno" sa stihovima:

Mučenice sveta...
Prkoseć buri grdnih vjetrova
Što t'zimom biju čarobnu grud,
Ti nosiš teret ropskih okova,
Ti nosiš sudbinu i udes hud...

Druga pjesma mu je bila "Otadžbina" u kojoj kaže:

Ne trza te užas bjede, nit' te trza užas rana,
Mirno spavaš mila majko, teškim sankom uspavana.
Zarudiće ljepša zora, Ljepšem dobu svanut dani...

Rješenjem Zemaljske vlade u Sarajevu Jovanu je zabpanjeno vršenje učiteljske dužnosti u Srpskim školama na prostoru Bosne i Hercegovine.

Naredne 1895/96. godine uspijeva da se zaposli kao učitelj Srpske pravoslavne škole u manastru Žitomisliću kod Mostara, ali mu ni tu vlasti ne daju mira. Jovan odlučuje da napusti učiteljski poziv. Vraća se u Mostar, gdje sa prijateljima osniva list "MOSTARSKA ZORA" (list za zabavu, pouku i književnost). U ovom listu Jovan se pojavljuje kao prevodilac sa njemačkog i francuskog jezika, postaje i urednik "Zore" u kojoj objavljuje niz zapaženih članaka i rasprava o knjigama, slikarima, događajima u kulturi i sl. U jednom reagovanju na tadašnje književne prilike, Jovan u "Zori" iznosi svoj stav i kritikuje pojavu svakojakih pisaca, koji kroz pjesmu i pisanje žele samo slavu, te "Zora" u tim knjigama ne vidi patriotsku nego samo sebičnu i ambicioznu pobudu. Oni svojim pjesmama daju frazerske i bombastične predgovore, jer "Pjesma nas je održala" ovakva nas pjesma doista nije održala, održala nas je mnogo bolja... da bi završio: Takva pjesma neće održati ni sama sebe a ne nas.

Mostarska sredina, bez obzira koliko se u njoj prijatno osjećao, sputava njegove ambicije i guši ga, on odlučuje da krene dalje. U ljeto 1899. Jovan odlazi u Ženevu na studije književnosti i filozofije. Ovim se konačno ispunjava njegova želja za studijama u Švajcarskoj, gdje iste godine postaje predsjednik studentskog kluba VILA.

U ženevu je otišao materijalno nezbrinut. Pored skromne ušteđevine, pomažu ga prijatelji a kasnije stiže potpora i od Srpske Vlade iz Beograda. No, najviše se izdržavao od svojih književnih radova i prevoda sa puskog i njemačkog za Maticu Srpsku u Novom Sadu.

U maju 1900. god. iz Mostara mu stiže tužna vijest, umrla je njegova majka Joka. Koliko ga je ta vijest rastužila najbolje se vidi iz pisma upućenog Milanu Saviću sekretaru Matice Srpske u Novom sadu, početkom juna 1900. godine:

"Ne odgovorih Vam prije, jer za ovo vrijeme valjalo je da oplakujem jednu tešku nesreću. Prvog maja javiše mi iz Mostara da sam naprasno izgubijo moju jadnu majku, koju sam beskrajno volio. Njena smrt porazila me i oborila u postelju. Pišem vam ove retke poslije nekoliko dana groznice.

To neka me izvini u Vas. Ako ste podnosili slične udarce, razumećete me. Dobra i plemenita majka zauzima u duši djeteta toliko mjesta da za sobom zadugo ostavi jednu neutješnu pustoš. Pritom sam ostao potpuno sam. Na moj dolazak, moj povratak u otadžbinu sada čeka samo nekoliko ubogih grobova. Ako vam dodam da imam čast biti sin jedne poštene plebejske kuće, u kojoj s nama zajedno za polovinu vijeka pod istim krovom stanovaše nesreća i neprekidna borba, vjerovaćete koliko su mi ti grobovi rečiti. A svi grobovi su rečiti. Treba da u svaki položimo po parče srca, da ih poslije oplakujemo sa dubinom bola koji nas obara, a kojeg sam sada prvi put spoznao..."

U stalnoj je besparici. Na sve strane pokušava da dođe do novca pa kaže: "...Čovjek da crkne ne može doći do 5. franaka..."

Ljetne ferije provodi kod rođaka u Trebinju i prijatelja u Dubrovnoku i Mostaru. Po prolasku ferija ponovo se vraća u Ženevu, ali nezadovoljan mašta o Parizu. 19. decembra piše Đuri Jakšiću u Pariz i kaže: "...Sve je u redu kao sat! Predamnom stoji pasoš u najpotpunijem redu i ja nemam ništa osim da metnem nogu u uzenđiju i da Vam odjašem."

Sa stipendijom Srpske Vlade ostaje u Parizu cijelo proljeće. Novac koji je dobio od Matice Srpske donekle je sanirao ljegovo materijalno stanje. Tih dana i Jovanovi prijatelji u Mostaru objavljuju mu: "Jadranski soneti", "Pjesme Leili", "Moja pjesma", "Jeselje elegije", "Venecijanske večeri" i "Moju Otadžbinu" — Pjesmu zbog koje je Austrija zabranila Jovanu da bude učitelj u Bosni i Hercegovini.

Mnogi kritičari i istoričari poslije ove zbirke stihova napisali su da se Jovan odrekao "Šeretskih godina" a Jovan kaže: "Od tada počinju majstorske godine".

Jovana, Skerlić okiva u zvijezde i piše: "Dučić je najbolji mladi liričar u našoj književnosti".

U jesen 1901. poslije školskih ferija, Jovan se ponovo vraća u Pariz, da bi se u maju 1902. godine vratio u švajcarsku, da tamo kako sam kaže: U tišini se odmorim i spremim za ljetošnje i jesenje ispite. U časopisu "Djelo" piše esej: "Spomenik Voislavu" (Iliću). Književni su istoričari utvrdili da je taj tekst, u stvari, svojevrsni pjesnički program, njen moderni manifest. U tom eseju Jovan otvoreno tvrdi, Samo rđavi pisci ne podnose utjecaj...

O Jovanu tih dana piše Anton Gustav Matoš (1873—1914): Ako Jovan Dučić nije do danas najbolji od mladih srpskih lirika, može to postati. On se razvija, raste, počeo je tek pjesnički samostalno živjeti...

Jovan carađuje u nizu listova i časopisa širom tadašnje Jugoslavije: Saradnik je Dubrovačkog glasa "Srđ", koga tada uređuje Anton Fabris. Za "Srđ" Jovan piše članke i sitnije prikaze novih knjiga. U jednom pismu Fabrisa moli da pomogne njegovoj polusestri i kaže:

"Molim Vas da rukopis izađe onim pismom kojim Vam šaljem. Ja ću Vam u budućnosti slati više latinice. I još nešto i preko moje volje. Slušajte, dragi gospodine Fabris, pa makar se odmah odrekli moga prijateljstva.

Ima u Trebinju jedna žena, čija je kći bila nekada udata za nekadašnjeg načelnika Ćelovića, koja je bila nekada srećna, a koja je danas jadna. Ona je moja rodbina. Ja sam je vidio kada sam prije dvije godine bio tamo, i obećao sam da ću je pomagati koliko mou u njene žalosne stare dane. I ja sam do sada plaćao njenu kiriju za stan, da je dobri hrišćani nebi izbacili na ulicu. Ovih dana trebalo bi da joj pošaljem 20-30 franaka; ona to čeka dan i noć od mene.

Slušajte, dakle, dragi gospodine i prijatelju. Ja Vam šaljem sve ove rukopise s molbom, ako možete iz "Srđa" da odvadite i da joj pošaljete i to na moje ime. Ja zase verujte ni u kom slučaju nebi ništa tražio od "Srđa", ali za ovu jadnicu nije me ni malo stid da vam zatražim... To je jedna sirotica koja sa jednom plemenitom gordošću i nijemom tugom podnosi svoju mizeriju čiju sudbinu niko ne zna koliko ja..."

Januara 1903. ponovo je u novčanim nedaćama. Obraća se Grguru Jakšiću u Pariz i kaže:

"Dragi moj satrape, nemam nikakvo dobro da vam javim ovom prilikom. Ja sam bez prebijene pare, prezadužen... Vi koji ste jedini još Alhemičar i koji ste znali od svačega da napravite žeženo zlato, znaćete šta, u trenutku kad umirem 24 puta dnevno, valja da činim da iznesem živu glavu... Ako izađem to je da ščepam koga za kredit."

Godine 1903. još je na studijama u Ženevi i u prepisci sa Jakšićem zbog novčane krize. U prepisci je i sa maticom Srpskom u Novom Sadu interesujući se za sudbinu Puškinovih prevoda. Jedan je od najrevnosnijih saradnika "Srpskog književnog glasnika". U novembarskoj svesci 1903. godine objavljuje "Jadranske sonete".

Početkom ljeta 1904. godine, stiže u beograd i sastaje se sa ranije poznatim društvom: Skerićem, Ctankovićem i Rakićem.

U Srpskom književnom glasniku objavljuje svoje pjesme "Dubrovački pasteli" i "Dubrovački Polkisar".

Septembra 1904. godine, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu izvedena je premijera Jovanove drame Krunisanje Dušanovo. U Berlinu tih dana objavljen je ciklus Jovanovih pjesama na njemačkom jeziku. Jovan završava esej o Bori Stankoviću koji objavljuje u Srpskoj 1905. godine. Od Beograda putuje do Trebinja, da bi u decembru ponovo bio u Ženevi.

Koncem 1904. godine, po drugi se put zaljubljuje. Od 1.1.1905. godine vodi dnevnik u koji najviše bilježi o svojoj ljubavi. Zanemaruje studije i tako do kraja marta 1905. kada se gase njegove ljubavne avanture. Okreće se svakodnevnom poslu, učenju i ispitima, ali u besparici, snalazi se kako zna i umije. Uglavnom piše pjesme koje šalje raznim književnim časopisima i traži pomoć.

Pri kraju je studija koje su se otegle. Stipendija mu je ukinuta 7 mjeseci prije kraja studija. Ponovo stara bolest-besparica. Matica srpska iz Novog Sada šalje mu honorar za prevode Puškinove što ga izvlači iz krize i upisuje naredni semestar koji je bio došao u pitanje zbog 50 dinara. Početkom 1906. godine, planira da napiše knjigu eseja o našim piscima. Iz Ženeve obraća se po tim pitanjima Petru Kočiću.

"Ja spremam, koliko mi je moguće u položaju kome sam (ni na nebu ni na zemlji, nego u Ženevi), ja spremam jednu kljigu Književne impresije... U njoj će izaći eseji o 1. Bori Stankoviću, 2. Ivi Ćipiku, 3. Petru Kočiću, 4. Ivi Knezu Vojnoviću, 5. Milanu Rakiću. Možda i jedan napis o Svetozaru Ćoroviću, Av. Stefanoviću i sličnim piscima o kojima valja neko da reče jednom bez laži koja nigdje nije odvratnija nego u književnosti i nigdje viče akreditirana nego u našoj književnosti gdje se niko ne zove svojim pravim imenom".

U julu 1906. javlja se Aleksi Šantiću i pored ostalog kaže: "Ja sam postao ozbiljan čovjek, dragi moj Aleksa i govorim samo o moralu i pijem samo sifon..."

nastavlja se

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 19:45 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XX i XXI veka

-3-


Bio je opsednut svetom, naročito velikim i umnim Zapadom. Rođen u Trebinju, završio je trgovačku školu u Mostaru, zatim učiteljsku u Sarajevu i Somboru, radio je kao učitelj u Bijeljini i Mostaru. Godine 1899. napušta Mostar i odlazi na studije u Ženevu, tada nastaje preokret u njegovom životu. Završava studije i vraća se u Srbiju 1906. gde stupa u službu u Ministarstvo inostranih dela, a od 1910. ulazi u diplomatiju. Do Prvog svetskog rata i između dva rata vršio je razne poslove po raznim evropskim prestonicama. Po izbijanju Drugog svetskog rata prešao je u Ameriku...—

Započeo je da piše veoma rano (prva pesma 1886, a zbirka Pjesme 1901). U toku svoje pedesetogodišnje karijere se neprestalno razvijao i umetnički usavršavao.

U njegovom radu se mogu izdvojiti tri faze:

Prva, vojislavovska, do odlaska u Ženevu, u kojoj se on razvija u okvirima domaće pesničke tradicije, kao sledbenik Vojislava Ilića okrenut tradicionalno i nemačkim i ruskim pesnicima.

Druga, parnaso-simbolistička, do Prvog svetskog rata, u kojoj on radikalno raskida sa prethodnom fazom i pod isključivim uticajem francuske poezije teži da postigne otmenost u izboru predmeta o kojima će pevati i savršenstvo u formi i izrazu (druga i treća zbirka — Pesme i Pesme u prozi — obe 1908.)

Treća, postsimbolistička faza, od Prvog svetskog rata, pa nadalje, u kojoj je dostigao misaonu i umetničku zrelost. Pokretački princip tog razvoja jeste čežnja ka savršenstvu stvaralačka samodisciplina. Vraćao se već objavljenim pesmama i iznova ih prepravljao ili sasvim odbacivao.

Zbirka Pjesme (1901) sadrži i stihove iz najranijih godina. Ovaj lirski prvenac je pravi mozaik stranih slika i izraza. Ugledanje je očevidno i svestrano: na Vojislava Ilića od naših, na nemačke i ruske romantičare od stranih. Uticaj Francuza je najbleđi. Ovlašno prisvajanje pojedinosti iz Igoa, de Lila i Misea. Zaglavlje knjige donosi, jedan ispod drugog epitafe Maroa i Ljermontova.

Knjigu Pjesme posvećuje Aleksi Šantiću i Atanasiju Šola "u znak najdublje ljubavi", oni su bili njegovi lični drugovi u Mostaru, saurednici u časopisu Zora.

Nastojanje da se srpski jezik osposobi za evropski lirski izraz unošenjem "novih osećanja"’ postignuto je uglavnom epitetima, glagolima i poređenjima. Dučićeva upotreba opisnih prideva znači, kako u njegovom stvaranju, tako i u našem pesništvu, ovećanje lestvice boja i zvukova, istančavanje krajnosti. To je ujedno dokaz i oštrovidosti u posmatranju prirode.

Dučić je obratio pažnju metrici ustaljenih oblika — Erediji, de Lilu, Bodleru i Samenu. Smatrao je da se nova sadržina može preneti i u stare okvire, jedanaesterac i dvanaesterac.

Načinio je podelu koja ne odgovara hronologiji, ali je hteo postići estetski sklad.

1. PESME SUNCA (najveći broj antologijskih pesama) — ciklus Večernje pesme i Lirika (kasni stihovi iz ove knjige.
2. PESME LJUBAVI I SMRTI (žena se javlja kao osnovni pokretač nadahnuća). Dučiću je žena bila isključivo povod da govori o sebi ili da razmišlja o temama života i smrti, o gašenju i prolaznosti ushićenja (nije tačno).
3. CARSKI SONETI (istorijske i rodoljubive pesme) — Dubrovačke poeme (ironične)
4. PLAVE LEGENDE


Četiri knjige izgledaju kao četiri pevanja jednog speva ili četiri stava jedinstvene pesničke simfonije.

Ostvaruje načelo da svaka velika poezija odgovara na tri najveća i najvažnija pitanja — o Bogu, o Ljubavi i o Smrti.

U pesmama o Bogu smatrao je da bi veliki pesnik dao izraz svemu onom čim je čovekova duša vezana za prirodu i njene tajne.

U pesmama o Ljubavi kazao bi sve ono što nas vezuje za stvari i bića u neizmernoj lepoti apstrakcije i snage.

U pesmama o Smrti kazao bi sve slutnje o konačnom cilju i svu gorčinu neizvesnosti na našem prolasku kroz misterije života.

Dva su osnovna motiva dominirala stvaralaštvom ovog pesnika — priroda i ljubav.

Uveo je u srpsku poeziju nov, savremen odnos prema životu i svetu, i kao niko pre njega visoko uzdigao i razvio motiv ljubavi koji je jednom stranom obuhvatao ženu, a drugom prirodu.

Njegova poezija je do 1901. bila više opisna. Ljubav je bila glavno osećanje koje je pevao u toj svojoj mladićkoj lirici. Okreće se umetnosti radi umetnosti, umetnosti rafinisanoj i idejom i formom, poeziji formalne lepote i simbola. Forma mu je u drugoj svesci Pesama (1908. Bgd) izgleda važnija od sadržine.

Osnovni ton cele Dučićeve poezije ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva zbiva se neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova.

Njegove omiljene reči koje se svaki čas ponavljaju su mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, hladan, nem, tajanstven, gluv, dubok, magla,šum, tama. Dučićevi opisi su tako potpuni, impresivni, lepi, da im je malo ravnih u celoj našoj poeziji.

Pesme o prirodi zauzimaju pretežni i bolji deo njegove lirike i nose dah iskonskog i mitskog. Priroda je stalan, večit i najsadržajniji motiv Dučićevog pesništva.

Pisao je i prozu, pre svega proslavljene putopise GRADOVI I HIMERE (1930).

Poznatije pesme Jovana Dučića su: ZALAZAK SUNCA, HIMNA POBEDNIKA, JABLANOVI, ZVEZDE, AKORDI, SELO, MEĐA, BOR, PESMA LJUBAVI, PESMA TIŠINE, PESMA UMIRANJA, PESMA ŽENI, POSLEDNJA PESMA.

Marija Spasojević
Pisanija

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 19:47 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XX i XXI veka

-4-

USAMLJENIK


Odrastao blizu Jadranskog mora i formiran u orbitu mediteranske kulture, Jovan Dučić je veći Latin od ijednog srpskoga pesnika. U njegovom mišljenju, u njegovom govoru i pisanju nema ničeg od Srednje Evrope, iz koje su izišli naši romantičari, niti ičega od Rusije, u koju su gledali naši realisti krajem prošlog veka. Bliži Rimu no Vizantu, Francuzima no Rusima, paganstvu no hrišćanstvu, Jovan Dučić je izrazito mediteranski čovek latinske kulture. Kao da nije pravoslavljanin, tajno se zanosio veličinom istorije katoličkog sveta. Ne samo da su svetitelji koje on pominje u svojim putopisima svi odreda katolički, nego i sve što zna o hrišćanskoj veri on zna od Latina. On se ne unosi u pravoslavlje, koje ne poznaje, i nema nikakve radoznalosti za vizantijsku kulturu, — on ne zna ni za njene arhitekte i slikare, ni za njene pesnike i besednike. Godinama je živeo u Atini, a čini se da nije pošao do Soluna, ili, ako je i bio u njemu, da se nije zadivio njegovoj istoriji, ni' njegovim bazilikama i mozaicima u njima. Izgleda da nije posetio ni Svetu Goru, niti zaželeo da vidi Hilandar, ili, ako ih je i video, da ih nije razumeo. Čitajući latinske pisce, Dučić je u Vizantiji i pravoslavlju nalazio ono što su u njima videli Latini.

Kao i za većinu mediteranskih ljudi s početka ovog veka, za Jovana Dučića svetsku istoriju predstavljaju antička Grčka, renesansna Italija i moderna Francuska. Niko u srpskoj književnosti nije s tolikim zanosom govorio o Atini, Rimu i Parizu, niti se tako divio helenskoj i latinskoj kulturi. U starih Helena, koji su, po njemu, najveći i najhumaniji narod na svetu, ne zna se šta više voli, zemlju ili istoriju, ni šta više u njih ceni, mudrost ili umetnost. Razmišljajući o raznim kategorijama lepog, on kaže: "Lepo, to je ipak ono staro grčko lepo. To je materija i ideja, ujedinjena u harmoniju". I dodaje, da ne ostanemo neobavešteni, kao što nije ni on: "Osim lepog na grčki način, postoji i bizarno kao lepo, i snažno kao lepo. I primitivno kao lepo, i divljačko kao lepo." On se odlučio: "Ali apsolutno lepo, to je samo ono grčko, i definisano: lepota u harmoniji." Dučićevo shvatanje umetnosti i, dobrim delom, ljudskog života, prvenstveno je klasično i pagansko...

Književni rad Dučićev tekao je istim poretkom i logikom kojom je tekao njegov život. Počeo je, u mladosti, sentimentalnim monolozima o ženi, o ljubavi i prirodi, a produžio živopisnim slikama galantnih ljudi i običaja baroknog Dubrovnika i dostojanstvenih ličnosti i prizora srpskog carstva. Uvek u pokretu i traženju, izišavši u zrelosti iz prirode i sebe, uputio se, u poeziji, u filozofiju ljubavi i smrti, u putničkim pismima u otkrivanje lepote i istorije sveta. Nepodmitljiv i jednak sebi, svoje pisanje je završio kao i svoj život — dijalogom koji je, usamljen i neveseo, vodio s bogom.

S vremenom, pesnik Dučić nije opadao, kao što biva s pesnicima; svoja najbolja dela on je dao ne na početku, nego na kraju svog rada. Sam se odrekao svih pesama — ne ni malobrojnih — koje je objavio pre nego što je imao trideset godina. Njegovi prvi stihovi i nisu značajni za njegovu i našu poeziju; značajni su za našu prošlost...

Prve svoje cikluse, Senke po vodi i Duša i noć, Dučić je pisao za studentskih dana, u tuđini, u Ženevi i Parizu — oni su izraz koliko njegov toliko njegove okoline i njegove lektire...

U ranim svojim pesmama, više dekorativnim i sentimentalnim nego osećajnim, Dučić je pesnik ljubavne igre, ne ljubavnih sreća i nesreća — on više hoće da se vidi no da se ispovedi. Jeste da on u svojim stihovima često plače, i ne samo on, nego još više njegova draga, koja plače "svu noć i dan ceo". I jeste da nas — iz bojazni da ne ostanemo u nedoumici — pesnik uverava: "U svakome stihu ima suza jada, u svaku je strofu leglo srce celo." Ali ni tu najavu pesnikovu, ni njegove jade i suze ne treba shvatiti doslovno: više nego izraz autentičnog bola, one su dekor ljubavi. Te Dučićeve "mirne pesme osenčene jadom", ta poezija "mirna kao mramor, hladna kao sena", koja je "tužna sa sopstvenih jada", nastala je u srećno doba, ne u nesrećno — srećno za pesnika, koji je provodio s njima mladost u divnim studentskim gradovima, i srećno za Evropu, koja je, mirna i moćna, živela u izobilju. Više stvoreni no rođeni, i više smišljeni no proosećavi, ti stihovi su manje život no što su književnost. U njima dan očajno tinja, vetar cvili, česme plaču, u pesnika je oko sumorno i suza mutna, ali bol pesnikov je veći na rečima no u srcu — te pesme nisu toliko lični govor koliko način savremenog poetskog kazivanja...

Više laskave no iskrene i više diskretne no intimne — pre pisane za čitaoce u inostranstvu nego kod kuće — Senke po vodi i Duša i noć su vanredno značajne, ali ne i reprezentativne pesme srpske književnosti i Dučićevog književnog dela — to je više velika literatura nego veliko pesništvo. Odjek salonskih udvaranja, ne istinskih drama, i refleks narcisoidnih ogledanja, ne samoposmatranja, sastavljene od lepih reči i još lepših slika, one nisu toliko poezija koliko poetska atmosfera. Pisane radi toga da budu čitane u malom skupu pred ženama u večernjoj toaleti i pred ljudima u smokingu, za čitaoce koji ne znaju za smoking i kamin, te pesme su neme. Izbledele na suncu života, one imaju tu jasnu stranu da čuvaju igre koje se više ne igraju i mlada lica na portretima naših starih kojih više nema.

Značaj Dučićevih pesama napisanih između 1900. i 1908. nije toliko estetički koliko istorijski — s njima se u srpskoj poeziji, i vremenski i suštinski, svršava jedan i nastaje drugi vek. One obeležavaju prekid s folklorom i s pesništvom Srednje i Istočne Evrope — s njima srpska poezija ulazi u orbit francuskog pesničkog sentimenta i francuskog načina kazivanja. Više proizvod intelekta nego osećanja, ta poezija je racionalizovana, više proračunata i smišljena no spontana. Ljubav u njoj nije samo osećanje, već i misao, žena nije samo biće, već i sudbina, odnos žene i čoveka je više složen no dramatičan. Govor pesnički, rečnik, ritam, iz osnova je nov. Posle dinamičnog kazivanja revoltiranog Đure Jakšića i rečitativa zanesenog Laze Kostića, a posle umilne kangilene Vojislava Ilića, distancirani Jovan Dučić donosi dostojanstveni aleksandrinac i otmeni sonet. Dotad nijedan naš pesnik nije, kao on, slušao "u mrgrnoj ljubičastoj noći gde šušte zvezde", ni čuo "te reči lišća i taj govor voda", "vetrova pesmu i muziku kiše", niti je ko pre njega video "prah srebrnih zvezda", "purpurnu kišu iz jutrenjeg svoda", niti je ko napisao: "Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem". To su ne samo nove reči nego i nov senzibilitet. Koliko je pesnički govor sav u simbolima i slikama, toliko je duhovna radoznalost sva u slutnjama. Ako to nije velika poezija, to je velik stil.

Hladan i melanholičan pesnik ljubavi, koji o njoj više misli no što je doživljava, Jovan Dučić je vedriji i topliji kao pesnik Jadranskog mora i njegovih obala. U poređenju s drugim našim pesnicima koji govore o prirodi, on je drukčiji i po motivima i po osećanju. Posle sumornih jeseni i mračnih zima, posle gromova i oluja, planina i stena, kojima su ispunjeni stihovi romantičarskih i realističkih pesnika, Dučić unosi u srpski pejzaž diskretnu tišinu i veliku svetlsot. Ni u čijim stihovima nema toliko sunca i neba, toliko sjaja i prostranstva kao u njegovim Jadranskim sonetima. U Dučićevo vreme, kad za većinu Srba Jadran nije bio realnost nego san, ti stihovi su bili više nego pesme — bili su otkriće.

Kao pesnik prirode, Dučić ne nalazi samo njene vidljive lepote nego i njene tajne, on ne samo da kazuje nego i sugeriše, i on ne ide u prirodu da uživa u njoj, nego da u njoj razmišlja — ona je za njega koliko muzika i slika toliko zagonetka. Nema, ne boljih, već nema ni drugih primorskih pejzaža u srpskoj poeziji od Dučićevih Jadranskih soneta.

Kao i svi veliki pesnici, Jovan Dučić nije živeo samo u sadašnjosti, nego i u prošlosti. Uvek različit, on, i tada kad zalazi u prošlost, zalazi u drukčiju nego drugi. Njega u našoj prošlosti ne privlače dani pada nego uspona; on se seća naših osvajanja i pobeda, ne naših poraza; njegova velika ličnost u našoj istoriji nije knez Lazar, nego car Dušan; on traži trijumf u životu a ne u smrti; njega zanosi, ne monaški Hilandar, nego aristokratski Dubrovnik. Nikakvih hajduka i nikakvih handžara u njegovim pesmama. On ne gleda na našu prošlost očima guslara, niti ima rečnik i ritam narodnih stihova. On gleda na nju očima građanina, i peva o njoj prozodijom modernog pesnika. U vreme idolatrije seljaka i sela, Dučić je u našu književnost unosio kult gradova i gradske kulture. Dubrovačke poeme i Carski soneti dolazili su da svedoče da mi nismo samo seljački narod — kao što i nismo ...

Izuzetne po motivima, Dubrovačke poeme su retke i po tome što su narativne. Ja znam da u naše dane nije ništa omrznuto kao naracija u stihovima i da se savremena poezija svodi na simbole i figure. Ali bogatstvo se nikad i nigde, pa ni u književnosti, nije sastojalo u siromaštvu. Narativna poezija — od Homera do Puškina — nije manja, ni manje privlačna od deskriptivne i intimne, niti u njoj ima manje misli i osećanja no što ih ima u refleksivnoj i simboličnoj. U našem pesništvu, od Bečkih elegija Jovana Subotića nije bilo duhovitijih ni više misaonih naracija u stihovima no što ih ima u Dubrovačkim poemama. Dučić je majstor da u pesmi od četiri strofe od po četiri stiha ispriča celu jednu ljudsku istoriju, vedru ili dramatičnu koliko i ona koja se sadrži u nekoj noveli ili u kratkom romanu.

Isto toliko priče koliko pesme, Dubrovačke poeme svojom materijom nisu manje za gledanje nego za slušanje — u našoj lirici nema živopisnijih slika ni privlačnijih portreta nego u njima. Po atmosferi, po scenama, licima, anegdotama, Dubrovačke poeme su ono što su galantne svečanosti francuskih i italijanskih slikara XVIII veka, koje je Dučić nesumnjivo video i njima se inspirisao...

U Dučićevom životu — videli smo — nema ničeg naglog ni neočekivanog. Ničega neočekivanog ni naglog nema ni u njegovom putu kroz književnost. Promene s njim i u njemu vršile su se po meri njegovih iskustava, što znači koliko postepeno toliko neprekidno. I književna i životna linija Dučićeva penjala se vertikalno. Među srpskim pesnicima nema nikog u čijoj bi aktivnosti bila tolika razdaljina između prvih sitnih koraka i završnog leta.

Književne faze Dučićeve izlaze jedna iz druge ne može biti prirodnije, kao što godina izlazi iz godine. U prvoj, koja nastaje posle prvih pokušaja i koja ide od 1900. do 1910. po prilici, kad su nastale Senke po vodi, Duša i noć, Jadranski soneti i Dubrovačke poeme, kojima su se potom pridružili Carski soneti i Moja otađbina, Dučić je pesnik čiji je talenat izuzetan, ali u orbitu nacionalnog, ne evropskog pesništva. U drugoj fazi, koja nastaje 1910. po prilici i dostiže svoj visoki domet između 1920. i 1930, kad su nastale Jutarnje pesme, Sunčane pesme, Večernje pesme i Pesme ljubavi i smrti, da im se pridruži na kraju Lirika, Jovan Dučić se uputio u pesnike svetske vrednosti.

U svojoj dužoj fazi, Dučić nije Biše pesnik "sa srcem što nije ni srećno ni plačno", niti je njegova poezija "tiho bledo devojče što sneva". Sad, kad piše stihove, njemu je "sva u čudnu svetlost obučena duša", on sad čuje "poklič u dnu duha svoga, kao vest proročku", on sad oseća gde mu "blage reči večitoga... prolaze kroz srce i usta". On je sada isto toliko čovek koliko pesnik.

nastavlja se

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 19:48 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XX i XXI veka

-5-


Stihovi Dučićevi u drugoj fazi nisu slikarske deskripcije, ni melanholična raspoloženja, ni vedre priče, kao što su, to, najčešće, bivali u prvoj. Daleko od snobizma koji su mu, za života, toliko, prebacivali, a kojeg je u mladosti svakako i imao, on sad piše pesme u kojima nema ni glumljenja ni preciznosti. Njegov svet je sad više unutrašši nego spoljašnji, pesničke teme ne efemerne, već neprolazne, poetski utisak ne efektan, već subliman.

Druge misli i osećanja našli su i druge izražajne forme. Pesme su često u kratkom metru, govor sažet i spokojan, bogat metaforama i refleksijama, s poentama koje zvuče kao definicije u logici i finale u muzici. "Lirika je najviši stepen metafizike", kaže sad Dučić u jednom eseju, "lirski pesnik je filozof koji ide do krajnje granice transcendentnog i opšteg". Pesme ljubavi i smrti i Liriku treba čitati polagano i s punom koncentracijom. U njima je svaka reč, u svakom stihu, ne potrebna, nego nezamenljiva. Među stihovima u ciklusima Sunčane pesme i Večernje pesme jedva je mogućno praviti izbor. Ako ima savršenih pesama, one su.

Veliki pesnički motivi Dučićevi u drugoj polovini njegova života, to su usamljenost čovekova, ljubav, traženje vere, pomirenje sa smrću. U Pesmama ljubavi i smrti i Večernjim pesmama on ništa toliko ne oseća koliko "neizmerne i bolne samoće", "gorke samoće ove zemlje", niti šta čuje koliko sopstvene "reči u samoći očajanja", "setni govor s bogom, njegov glas u duhu". On pokušava da izađe iz samoće, oslobodi se tamnice života i porekne smrt. U njega je besna želja za lepotama, ljubavima, uživanjima, pobedama — on bez prestanka peva himne svetlosti i letenju. Ne nalazeći zadovoljenja u stvarnosti, on ga traži u snovima i himerama, u razgovoru sa prirodom i druženju sa nestalim svetom, u ogorčenoj težnji za nepropadljivošću i večnim trajanjem. Nomadi, Himera, Srca, Zavet, Krila, Zaborav nenadmašna su kazivanja o nezasitnim radostima na putu kroz život i bolu od nestanka.

Usamljen, on bi da voli i bude voljen, ali sve njegove ljubavi su nesrećne, i on govori o svima njima, ne kad se približuju ni kad su u njemu, već kad prestanu. Pa ni žena o kojoj on peva nije određena, jedna žena, koja ima svoje ime i svoj život. Svakako, on nije ni voleo jednu ženu, iako u njegovim stihovima nema razlike među njima. Žena u njegovim stihovima nije ličnost, nego misao, i ona je simbol, a ne biće — on ne peva o ženi koje ima, nego koje nema. Ni njegova ljubav nije igra, ni banalna sreća i nesreća koja dolazi i prolazi, nego sudbina. Njegovo pevanje nije samo poezija, nego i filozofija.

U srpskoj književnosti ima vatrenijih, nežnijih, mističnijih ljubavnih pesama od Dučićevih — u Đure Jakšića, u Zmaja Jovana Jovanovića, u Vojislava Ilića, u Disa — ali nema dubljih ni oduhovljenijih. Ima ih i poletnije napisanih i strasnije izrečenih, no nema ih koje bi bile toliko sublimne. Dučićeve Pesme sutona, Pesma tišine, Pesma umiranja, Poslednja pesma i Pesma ženi nalaze se na vrhuncu evropskog pesništva.

Polazeći od svog prvog sudbinskog trenutka, od mladosti, s njenom najvećom srećom, ljubavlju, Dučić u svojoj poeziji ide do poslednjeg trenutka koji ga čeka — do smrti. Nijedan naš pesnik nije više i dublje razmišljao o smrti od njega, koji je video u njoj negaciju, ne samo cilja i harmonije sveta nego i boga. Ničeanske Pesme smrti su jedinstvene u nas, i po dubini, ne samo po temi.

Na izgled sve u svetlosti, Dučićeve Sunčane pesme — među njima naročito Ćuk, Šuma, Sunce, Bor, Vetar, Noć, Bukva, Mravi — nisu samo sjajna deskripcija onog što im kaže natpis, već i simbolična apoteoza lepote i mistične sudbine nerazdeljivog života i sveta. Ne suprotnost, već nastavak njihov, Večernje pesme produžuju Dučićev monolog ljudi i stvari na rastanku sa svetom. Suncokreti, Seta, Pesma, Međa sadrže sav "gorki miris svega što nesta", u neuporedivom kontrastu radosnog ritma i neveselih misli...

Nesvakidanju sažetoet misli i tananost osećanja pratilo je u Dučića savršenstvo forme, koje on nije postizao prostim nadahnućem. Ni u najranijim godinama on nije smatrao da je pesma improvizovanje. Tražeći od umetnika ne samo talent nego i kulturu, on je držao da je pisanje ne samo zanos već i posao. Blizak klasičarima svih vremena za koje je pisanje težak intelektualan rad, on je — kao i njegov model Bodler, kao i njegov savremenik Pol Valeri — smatra da poezija treba da počiva na radu i računu. Kritičari i čitaoci bili su iznenađeni njegovom izjavom da je pesnik kabinetski radnik i učeni zanatlija na teškom poslu rime i ritma. Dučić je imao dva razloga da to kaže: što je to u mnogom pogledu istina, i što je on to možda više no ikoji noviji srpski pisac. Istrajan i metodičan, bio je krajnje kritičan prema sebi. Ima srpskih liričara koji su napisali isto toliko ili i više stihova nego on, ali nema nijednog u koga bi ih bilo toliko dobrih kao u njega — i najstroža antologija Dučićevih pesama iznosila bi, ne sveščicu, već knjigu. "Lirska pesma je jedini rod umetnički gde osrednje znači što i rđavo; i gde ništa nije dobro što nije i savršeno", kaže on na jednom mestu, da bi potvrdio na drugom: "Pesma mora biti savršena, pošto inače nije nikakva".

Dugo razmišljajući o onom što piše, Dučić je unapred beležio stihove, strofe, pa i reči, da bi potom od njih pravio pesmu, a nije je, ponesen osećanjem, odjednom napisao celu. Kad je priređivao svoja Sabrana dela, pregledao je u svakoj pesmi svaku strofu, svaku reč. U pesmi Oči, stih: "Imaju glas slutnje u granama bora" izmenio je u "imaju šum slutnje" — jedno zato što grane daju, ne glas, nego šum, a drugo da izbegne kakofoniju dva s. U ciklusima Senke po vodi i Duša i noć, pisanim pre 1908, retka je pesma u kojoj nije, 1929, izvršio izmene pri njenom unošenju u definitivno izdanje svojih dela.

"Nema nijedne knjige za koju njen pisac misli da je sasvim gotova", kaže on sam i dodaje: "Najbolji je onaj pisac koji misli da bi svako svoje delo trebalo da iznova napiše".

Lucidnog intelekta i budnih čula, cerebralan i meditativan pesnik, u koga nema osećanja koje nije proceđeno kroz sito razmišljanja, i za koga je zakon proporcije glavni zakon misli, Jovan Dučić je naslednik klasičara, ne romantičara. U njega ima i mudrosti, i spokojstva, i poleta, i žara ima, ali nezadrživih osećanja, vatre, strasti, nema u njega. On je retko uzbuđen kad što doživi ili vidi, ili kad što otkrije, i zato retko uzbuđuje i čitaoca. Njega zasenjuju boje, zanose zvuci, zavode žene, odvode u davninu prošli dani i on, ozaren i zadivljen, zasenjuje i zadivljuje druge, ali ih ne zanosi i ne očarava.

Sam Dučić u tome nije video nedostatak, nego vrlinu. "Ima pesama intimnih, neposrednih, toplih, čak i dubokih, ali to nije velika poezija", kaže on; "pesma je savršena kad je pre svega sublimna". U svojim književnim ogledima on na nekoliko mesta potvrđuje to osvedočenje. Sećajući se, svakako, Rasina i Getea, on kaže: "Veliki pesnici su uzvišeni, ali ne i intimni; oni nas zadivljuju, ali nas ne zanose". Ne može se (i ne treba) poreći da se u Dučićevim stihovima sublimnost katkad sadrži u blistavim metaforama više nego "u mislima i osećanjima; kroz osam stihova jedne njegove pesme ređa se poređenje za poređenjem, od kojih se ne zna koje je lepše, ali ih je toliko i toliko raznih da žive za sebe, a ne radi čega su napisane. Ali ako to jedno treba reći, ne treba ni drugo prećutati. U Dučića je ne skroman, nego impozantan zbir pesama nastalih u onom suverenom vladanju sobom i umetničkom materijom koje je on video da imaju antički Heleni u skulpturi, Pijero dela Frančeska u slikarstvu i Ramo u muzici. Jovan Dučić nije hladan, već spokojan. Ono što je veliko u njega, to nije temperament, kome se mi obično divimo u jednog pesnika. Velika je njegova mirnoća, misaonost, koja ne plamti, nego svetli.

Želeći da o svemu što napiše postigne "savršenstvo i poslednju reč mudrosti i oblika" — kao što sam kaže — Jovan Dučić je i kao pesnik i kao prozni pisac izuzetno mnogo davao na jezik i stil. Lepih stihova ima i pre njega — i kakvih! — u Njegoša, u Đure Jakšića, u Laze Kostića, u Vojislava Ilića; ali lepota reči kao zasebna estetička kategorija ulazi u našu književnost sa Jovanom Dučićem. Stihovi u generaciji naših romantičara — ko nije primetio! — puni su provincijalizama, aliteracija, elizija, pripovedačka proza u generaciji realista puna dijalekata i vulgarnih fraza. U Dučića, ne samo što nijedna reč nije zaludna, nego je i probrana, i probrana ne samo sadržajno, već i muzikalno. Svaki izraz koji ima ružan prizvuk on odbaci, a gde postoji mogućnost alternative, odlučuje se za plemenitiju. Kakvih li divnih reči u njega, i u stihovima i putničkim pismima! Staze pune kosovaca; zamrli gajić oskoruša; oganj daždi, dažd rominja; vitorog se mesec zapleo u granje; sijaju reke pune žerave; šuma pomrčala u senkama; žuti se mladi šiprag klena; u nebo prvi kozlac gleda — more jedno koliko lepih toliko retkih reči. Niko u Dučićevoj generaciji, u kojoj je bilo toliko izvrsnih stilista, nije više kultivisao jezik od njega. Kao slikar u bojama, kao muzičar u tonovima, Dučić je senzualno uživao u rečima, u njihovom obliku, u zvuku. Po lepoti reči, pesme i putnička pisma Dučićeva prevazilaze sve što je u srpskoj književnosti napisano.

Milan Kašanin
Odlomci iz eseja o Jovanu Dučiću iz knjige eseja "Sudbina i ljudi"

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 23:35 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XX i XXI veka

Voislav Ilić Mlađi (1877—1944)


Slika


PESNIK KOJI JE UBIO SVOJU VOLJENU


Pisanih tragova nema, ali priča koja traje duže od sto godina kaže da je Bogdan Popović, znameniti književni kritičar između dva velika rata, bio prva i jedina ljubav Drage Lunjevica, docnije udate Mašin, pa Obrenović. Pripovedalo se upola glasa početkom prošlog veka da je nesrećni profesor na dan njene udaje za kralja, Dragi poslao buket divljih ruža među kojima je bila poruka: "Zar je tako moralo biti?"


Slika


Osam godina kasnije, 1911. godine, Bogdan Popović je na vratima panteona srpske poezije — sastavlja "Antologiju novije srpske lirike" i presuđuje ko zavređuje večno ime u srpskoj književnosti. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića, ali je vreme — sudija nad sudijama — pokazalo da se Popović o neke ogrešio. Pesme Vladislava Petkovića Disa, recimo, traju i danas, iako ga ovaj nije uvrstio u svoj izbor, a Vojislavu Iliću mlađem bilo je zalud što su mu u "Antologiji" objavljene čak tri pesme — "danas, 60 godina posle smrti, njegovo ime neumitno tone u zaborav", lamentirao je jedan čitalac u pismu novinama pre četiri godine.

A u svoje vreme ovaj je poeta, nesrećni imenjak "Velikog Vojislava", bio i cenjen i poštovan. Neprikosnoveni Jovan Skerlić svojim pohvalama uveo ga je na velika vrata u srpsku književnost, da za života objavi 40 knjiga. Onaj čitalac dnevnog lista, čija je ljubav prema poeziji mnogo manje sumnjiva od njegovog ukusa, beleži: "Njegove pesme bile su omiljeno štivo između dva rata. Nije bilo svečanosti, praznika, komemoracije da se nisu čuli njegovi stihovi.

Deklamovani su u školama, crkvama, na grobljima, u Dvoru. Njegovi dirljivo sastavljeni epitafi krase mnoge grobove beogradskog Novog groblja, nalazimo ih čak i na Zejtinliku." Osećajući da dvorska i grobljanska publika nisu dovoljni svedoci, on će u nastavku na tas zasluga dodati i majušni teg, podatak da je "u dva maha prevođen na bugarski, i na esperanto", očigledno ne znajući da su istinske pohvale ukoričene u ozbiljne studije, poput one Popovićeve ocene da "skoro svaka pesma V. I. M. ima svoju pesničku misao… a tri najbolje među njima su pravo lepe pesme, i u 'Antologiji…', među probranim pesmama naših pesnika, zauzimaju ugledno mesto." A povest o nastanku jedne od njih, čiji je naslov "Zvono", nesvakidašnja je… i počinje u Krivom Viru.

Do pre samo tridesetak godina iz ovog sela podno Rtnja, na putu između Paraćina i Zaječara, dva puta dnevno polazili su autobusi direktno za Beograd. Bogato selo svoj je uspon dugovalo nadaleko čuvenom siru — Jovan Cvijić kaže da su krivovirske ovce sa sobom doveli naseljenici iz Sjenice, dok neki drugi hroničari tvrde da ih je u ovaj kraj odnekud dobavio Osman-paša Pazvanoglu, odmetnik od sultana kod kojeg je Hajduk Veljko, kao najamnik u Vidinu, izučio ratovanje. Tri godine posle ustanka u Orašcu, po nalogu Karađorđa, Veljko je podigao bunu baš ovde, u Krivom Viru i Crnoj reci, kraju nazvanom po reci poznatijoj kao Crni Timok, koja izvire iz pećine iznad sela... Ovde je prvih godina prošlog veka učiteljevala Darinka Ilić, rođena Simonović, supruga sudskog pisara Vojislava Ilića. Te 1905. godine on je novopečeni pravnik sa diplomom Velike škole, i ima tek dve godine staža. Službuje u Aleksincu, i ženu viđa povremeno, prašnjav od vožnje u poštanskoj kočiji. Prilikom jednog od svojih dolazaka, saputnik Krivovirac, ne znajući s kim priča, kaže mu da je učiteljka u ljubavnoj vezi s kolegom. Ima razloga da se veruje da su pesnikovi prijatelji docnije, sa svojih uticajnih položaja uklonili iz arhiva dokumenata o onome što je povređeni muž i osetljiv poeta učinio — do danas je sačuvan tek prepis akta u kome je zabeleženo da je "pisar aleksinačkog prvostepenog suda ubio svoju ženu iz pištolja", i da je "po izvršenom delu Ilić pobegao u šumu, te je naređeno traganje za njim".

Slučaj komedijant udesio je da ovog puta policijski izveštaj bude manje istinit od stihova: sam Ilić, isti onaj za čije pesme B. Popović priznaje da su "često suve, prozaične u tonu, bez onog uzbuđenja koje prožima svaki stih", u pet svojih pesama, objavljenih 1907. godine, između ostalih i u "Zvonu", ispričao je celu povest svog zločina.

Izgleda da je između razgovora sa neopreznim Krivovircem i ubistva ipak proteklo neko vreme, jer pesma "Iz jedne šetnje" ljubomorna je pesma: "Da l' te je, reci, moj suparnik srećni/Putanjom onom gore izvodio", pita poeta svoju zlatokosu ženu u podnožju stene koja se nadvija nad izvor Crnog Timoka, da bi pesmu zaključio stihovima kojima naknadni događaju daju zlokobni ton: "Nad čim uzdišeš? — upita me ona./Nad svojom srećom i tvojom vrlinom!"

Postmodernizam je došao mnogo kasnije pa smo, kao čitaoci, ostali uskraćeni za opis samog ubistva. Ali već dvadesetak minuta kasnije znamo, iz pesme "Nad izvorom Timoka", da je pesnik "razdrljen, slomljen, razbarušen" na istoj onoj steni na izvoru Timoka: on nije, kao što su neosetljivi panduri boljevački zapisali, "pobegao u šumu" da bi izbegao kaznu, već da bi na steni počinio samoubistvo. Čeka "da svetiljka zgasne" — "Čim vene svoje raskinem strasne, čim krv istočim svoju…" Na kraju ovog podužeg sladunjavog lamenta nad nepovratno izgubljenom srećom, samoubicu sa stene skida mlinar, da bi mu u sledećoj pesmi, antologijskom "Zvonu", ruke već bile previjene, a on u pratnji boljevačkog pandura, pešačio u zatvor. "Omara julska žestinom pripekla;/A krv iz moje još skorašnje rane/Kaplja za kapljom, lagano je tekla." Biće da je u sledećim stihovima B. Popović prepoznao "duhovitu građu za pesničku dikciju: "I gle! Moj čuvar skide kapu s glave!/Kud ga to misli daleko odnose?/Šta slutiš brate?, upitah, pun strave,/A on mi reče: Zvoni… sad je nose…"

Peta pesma iz ovog ciklusa, "U poštanskim kolima", naknadni je pogled: autor se, neprepoznat, vozi putem ispod Rtnja, i sluša kočijaša koji putnicima priča o ubistvu: "Vidite l' gore onu zgradu belu?/Tu svako veče sastanci im behu;/Tu ona zgazi svoju prošlost celu,/Da, najzad, stidno potone u grehu!" Pesnik, ostajući dosledan svom pozivu, zaplače… ali kajanja nema.


Bez pomena na Darinku

Na krivovirskom groblju danas nema ni spomenika ni krsta Darinki Ilić, a njeno ime izostavljeno je iz "Spiska učitelja u Krivom Viru od 1841. godine do danas' u sve tri do sada objavljene monografije Boljevca. Kao što nema ni podataka da je Vojislav Ilić mlađi robijao zbog ubistva. Njegova karijera beleži smiren, ali neprekinuti uspon: pisarska mesta u Čačku, Kruševcu, Jagodini, zatim u Beogradu, gde će 1919. postati sekretar Apelacionog suda, a zatim avanzovati u inspektora Ministarstva pravde, da na tom mestu — baš tom! — sačeka penziju, pa sahranu u okupiranom Beogradu 1944. godine.

Momčilo Petrović
blic

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 23:37 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XX i XXI veka

-2-

Sve sam gled'o u tami za sobom


Posle smrtonosnih revolverskih hitaca u grudi svoje lepe i verolomne žene, satrven bolom i grižom savesti, Vojislav J. Ilić Mlađi napisao je svoje najbolje pesme i uzleteo u sam vrh srpske ljubavne lirike

Vest je prvo poveravana polušapatom. Ne zbog straha već u neverici. Gosti "Žmurkove kafane" i "Zlatne slavine", obe na beogradskim Terazijama, jedna preko puta druge, s primetnim nestrpljenjem od svakog pridošlice očekivali su potvrdu onoga što su malopre samo načuli.

— Zar takva lepotica da strada? Kako je moguće da jedan ugledni državni činovnik, pa još i poeta, postane ubica?

Pitanja koja su prestonom varoši lebdela bez pouzdanog odgovora sutradan su, četvrtog dana pretoplog jula 1905, dobila i zvaničnu potvrdu u novinama. Surovo kratku:

"Juče na noć je Vojislav J. Ilić, pisar aleksinačkog prvostepenog suda, ubio svoju ženu u Krivom Viru u srezu boljevačkom gde je ona bila učiteljica. Ilić je, poznat pod pseudonimom Mlađi, bio pesnik i mnogo njegovih pesama štampano je po raznim književnim listovima. Po izvršenom delu, Ilić je pobegao u šumu, te je naređeno traganje za njim."

Potvrda vesti odjeknula je poput groma iz vedrog neba, posebno u književnim i svešteničkim krugovima. Među prvima jer su, osobito pesnici, oduvek snevali i veličali lepotu žene a ne potezali pištolje na njih, a kod drugih, kod sveštenstva, jer su oboje, i ubica i ubijena, poticali iz porodica koje su služile Crkvi...

Ovaj zločin, izazvan ljubavnom dramom, sem u uobičajenoj policijskoj hronici, ostavio je značajan trag i u istoriji srpske književnosti. Naime, dotad tek pesnik u dokazivanju svog dara, Vojislav Ilić Mlađi, docnije pokajnički ojađen, s neizmernom grižom savesti zbog trenutka sopstvenog bezumlja, ispisao je prelepe potresne stihove koje je uvaženi kritičar Bogdan Popović uvrstio u svoju čuvenu Antologiju novije srpske lirike. Čak tri pesme: "Zvoni...", "Iz jedne šetnje" i "Noćna svirka".


SUMNJE

Tragični junak ove priče Vojislav J. Ilić Mlađi ugledao je svet 7. oktobra 1877. godine u selu Oreovci kod Požarevca. Osnovnu školu izučio je u zavičajnom mestu, šest gimnazijskih razreda u Kragujevcu, a Pravni fakultet na Velikoj školi u Beogradu, gde mu je otac Jovan u to vreme bio paroh Crkve svetog Marka na beogradskom Tašmajdanu, kasnije i dvorski prota.

Već kao student počeo je da objavljuje stihove, ponajpre u Brankovom kolu, a zatim u Zvezdi, koju je uređivao Janko Veselinović. I dok je većina saradnika Zvezde gajila potajne simpatije prema urednikovoj kćerki Persidi-Pepi, neki joj čak i pesme ispisivali, dotle se student prava zagledao u komšinicu Darinku, studentkinju Velike škole i usvojenicu popa Miloša Simonovića. Zbilo se to na razmeđu stoleća i venčali su se čim je Vojislav diplomirao.

Dvoje mladih se potom, zbog njegove službe, seljakalo po srpskim varošima i stiglo do Aleksinca, gde je sudskog pisara počela da muči grudobolja. Po preporuci lekara, otišao je na jadransku obalu. Zakratko, jer Darinka, koja je ostala u Beogradu, nije odgovorila ni na jedno njegovo pismo i Vojislav je brže-bolje, nagrizan crvom sumnje, pohitao natrag. Nakon prepirki, zajedno su se vratili u Aleksinac, gde im je rođena kći Julijana koja je dobila ime po Vojislavljevoj majci.

Ubrzo je državnim ukazom od 24. februara 1905. godine Darinka postavljena za učiteljicu u Krivom Viru, selu na putu od Paraćina prema Boljevcu, odnosno Zaječaru. Vojislav je ostao u Aleksincu, daleko od žene i deteta. I opet je sumnja, ali i želja da porodica bude na okupu, počela da ga proganja jer je Darinka njegova svakodnevna pisma i dalje ostavljala bez odgovora. A onda mu je stigao strašan glas — umrla je tromesečna Julijana. Sahranjena je u Krivom Viru. Vojislav je morao natrag u Aleksinac, a Darinka je ostala u selu.


MUZIKANT

Za Uskrs mu se Darinka pridružila u Aleksincu, ali je ta poseta bila pod senkom tragedije koja je pospešila bračne nesporazume. Docnije će jednom svom prijatelju poveriti da ga je posebno pogodilo to što je "bagatelisala šešir koji sam joj kupio". Mesec-dva kasnije Vojislav stiže u Krivi Vir i, mada već sluteći, skamenjen skuša Darinkino priznanje da ga je kao supruga izneverila.

Pređašnje česte bračne nesuglasice, tragičan odlazak deteta i duge samotne noći u besputnom selu, te naočit učitelj muzike, vešt prebiranju žica na violini, učinili su svoje — pokušala je Darinka da Vojislavu obrazloži preljubu. S početka je sedeo kao oduzet i onda munjevito zgrabio kuhinjski nož rešen da sebi presudi. Jedva ga je nekako odgovorila i do jutra je razgovor poprimio mirnije tonove. Ophrvan još neusahlom ljubavlju pomešanom s opakom ljubomorom, Vojislav se zaputio u Beograd uveren da će među prijateljima naći kakvo-takvo smirenje, možda i dobar savet šta mu dalje valja činiti.

Povratak u Krivi Vir, s čvrstom namerom da Darinki ipak oprosti neverstvo, bio je koban, mada početni razgovor nije naslućivao tragediju. Ona je pristala da proda svilene bube koje je gajila i, pošto je već počinjao letnji raspust, odlučila da s njim ode iz sela. A onda se iznenada predomislila. To je dodatno izbezumilo Vojislava i dovelo do nesreće...


REVOLVER

Desetak dana kasnije, on je to pred istražnim organima ovako objasnio:

"U zoru 3. jula hteo sam bar da se nauživam bračnih slasti, jer sam se bio rešio da sam otputujem. Ona na to nikako ne pristajaše. Pomislivši da sa mnom neće da ide na put zato što se čuva za drugoga, ščepam drvo u razdraženju, udarim je po glavi, krv me njena obli, ona polete k meni, udari me pesnicom ispod oka, i ja, razjaren do vrhunca kao zver, dohvatim revolver koji mi bejaše na stolu i okinem ga na nju baš kad je htela da izađe iz sobe. Pogođena u grudi ona se stropošta... Uh! Tada sam legao na krevet da i sebe ubijem, ali zbunjen nisam mogao okinuti revolver..."

Priča dotekla do naših dana veli da je tada Vojislav J. Ilić Mlađi bezglavo istrčao iz kuće i pojurio kroz šumu zaustavivši se tek podno stene iznad krivovirskog Timoka. Upravo tamo gde je za srećnih dana s Darinkom rado odlazio i to opisao u pesmi "Iz jedne šetnje". U očajanju je dograbio perorez i njime zasekao vene na levoj ruci.

Upravo tada tuda je slučajno naišao neki seljak kome se čovek u varoškom odelu učinio sumnjiv jer je bio bez kape, što je u to vreme bilo prava jeres. Uz to, bio je neobično zgrčen i nije se ni osvrnuo na došljaka. Seljak je odjurio u Krivi Vir pravo kod pandura koji su, izvršivši uviđaj ubistva seoske učiteljice, odmah naslutili ko je u pitanju. Vojislav je uhapšen i sproveden, bolje reći odnesen, do seoske kancelarije. Malo kasnije, na seoskom groblju sahranjena je Darinka, jer se zbog pretoplog vremena to nije smelo odugovlačiti.


PRESUDA

U tim trenucima, uz pratnju jecaja crkvenog zvona, pandur je na taljigama sprovodio vezanog Vojislava prema sreskom zatvoru u Boljevcu. Docnije je taj potresan trenutak ubica opisao u bolnoj pesmi "Zvoni...".

Sudski pretres Vojislavu J. Iliću Mlađem, nakon podužih istražnih radnji, održan je pred Zaječarskim prvostepenim sudom u avgustu 1906. godine. Optužnica ga je, pozivajući se na član 156 stav 2 Krivičnog zakonika Kraljevine Srbije, teretila za "delo hotimičnog ubojstva bez predumišljaja", zato "što je noću između 2 i 3 jula 1905 ubio revolverom svoju ženu Darinku, učiteljicu iz Krivog Vira, u njenom stanu..."

U obrazloženju presude izrečene pretposlednjeg dana avgusta, a do čijeg originala je ovaj novinar došao zahvaljujući potomcima optuženog, "utvrđeno je da je optuženi bez svoje krivice u jarost doveden postupcima i velikim ucenama od strane ubijene, pok. Darinke, delo ovo odmah učinio". Brojni svedoci su nedvosmisleno potvrdili da je ubijena Darinka bila neverna svom mužu i da je živela u nedozvoljenim odnosima sa Živojinom Stojiljkovićem iz Krivog Vira.

Sud, kojim je predsedavao Mih. Dav. Ginić, dalje je naveo da je "isleđivanjem utvrđeno da pisma kao i saveti njenog muža nisu imali nikakvog uticaja na ubijenu Darinku i ona se nije vratila na put vrline i poštenja već je produžila raniji nemoralni život..." U svojim iskazima svedoci su rekli "da je ubijena sa učiteljem Živojinom Žikom često išla u šetnje i rado se s njim i kod njega zadržavala". Njen stanodavac ispričao je "da je učitelj Živko redovno, i to krišom, dolazio u stan ubijene i s njom zajedno pio kafu i jurio se, pa čak, šta više, i da ih je video jednom prilikom kad su upalili sveću u sobi Darinkinoj i legli zajedno u njen krevet..."

Sudsko veće je, na osnovu svedočenja i izvedenih dokaza, utvrdilo "da je optuženi voleo svoju ženu i da je bio jako uznemiren i zabrinut kad mu ona nije pisala..." te "da je optuženi poduže vremena bolestan i da pati od razdraženosti živaca u većem stepenu, da pati od nervoze..." Ne čudi stoga što je sud zaključio da je "optuženi ovo delo učinio bez ranijeg prethodnog mirnog mišljenja o istom delu, u uzbuđenom duševnom stanju, izazvan i doveden u to stanje od strane ubijene Darinke i to njenim nemoralnim životom, koji je optuženom bio poznat, iako ne u ovoj meri koliko je napred navedeno..."

Vojislav J. Ilić Mlađi osuđen je na šest meseci zatvora "koja će mu se uračunati od dana lišenja slobode i da plati sudu 20 dinara i pritvorski trošak po računu..." Drugog decembra iste godine Apelacioni sud potvrdio je presudu Zaječarskog prvostepenog suda...

NOV ŽIVOT

Pesnik koji je svoje ponajbolje stihove iznedrio posle tragičnog događaja u Krivom Viru nakon nekoliko godina oženio se Jovankom Prvanović, domaćicom, i s njom izrodio osmoro dece. I u tom braku prerano je izgubio troje dece. Danas je živa jedino Katarina, nastanjena u Mostaru.

Inače, Vojislav J. Ilić Mlađi pisac je četrdesetak knjiga poezije, pripovedaka, antologija, eseja, književne kritike i prevoda. Bio je ugledan pesnik svog vremena o čemu, pored ostalog, svedoči i podatak da mu je 1936. godine probirljivi Geca Kon objavio zbirku pesama na 940 stranica u tiražu od 3065 primeraka, u vreme kad je bilo uobičajeno da se pesme ne štampaju u tiražu većem od 500 primeraka i ne duže od 100 stranica.

Nekoliko njegovih pesama, posebno one nadahnute nesrećom u Krivom Viru, bile su obavezno štivo u čitankama, a nije se mogla zamisliti nijedna svečanost na dvoru bez njegovih "deklamacija". Uostalom, pripala mu je tada ne mala čast da održi govor nad odrima vojvoda Radomira Putnika i Živojina Mišića.

Umro je 22. maja 1944. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na beogradskom Novom gorblju.

Nakon Drugog svetskog rata njegovo pesničko ime gotovo je prekonoć iščezlo, da bi tek nedavno stidljivo počelo da se vraća. U Žabarima je Centar za kulturu poneo njegovo ime, a ustanovljena i književna nagrada "Vojislav J. Ilić Mlađi", prvenstveno za dečju poeziju koju je sam pesnik često i rado pisao.

Ilići pesnici

Počesto se u nas verovalo da su Vojislav J. Ilić i Vojislav J. Ilić Mlađi u srodstvu. Ništa od toga. Jednostavno, imajući isto ime i prezime, čak i srednje slovo, junak ove naše priče je, da bi se razlikovao od svog slavnog prethodnika koji je živeo od 1860. do 1894, sebi dodao pridevak — Mlađi. Zanimljivo je da su obe porodice živele u komšiluku, na beogradskoj Paliluli.


Stihovi na Zejtinliku

Stihove uklesane na istočnoj kapiji ratničkog groblja na Zejtinliku kod Soluna neobavešteni su često pripisivali Vojislavu J. Iliću, bez onog pridevka Mlađi, ispuštajući iz vida da je prethodnik umro dvadeset godina pre početka Prvog svetskog rata.

Stihovi su, dakle, Vojislava J. Ilića Mlađeg i to odabrani nakon državnog (strogo anonimnog) konkursa, a po odluci žirija u kome su bili Bogdan Popović, Aleksandar Belić i Stanoje Stanojević...—

Piše: Petar Milatović - SRBIJA nacionalna revija

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 23:40 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XX i XXI veka

-3-

SRPSKO VOJNIČKO GROBLJE NA ZEJTINLIKU


Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku se nalazi u Solunu i u njegovom sklopu su smešteni grobovi srpskih, francuskih, italijanskih, engleskih i ruskih vojnika poginulih u borbama i proboju Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu. Kompleks groblja je podignut na prostoru na kome se od 1916. godine nalazila Glavna vojna poljska bolnica srpske vojske, u sklopu koje je nastalo i groblje za preminule koje je vremenom preraslo u današnji kompleks.—

Od glavnog ulaza vodi široka staza do kosturnice sa kriptom nad kojom je podignuta kapela u modernizovanom srpsko-vizantijskom stilu. Na prednjoj strani mauzoleja je mozaik svetog arhangela Mihaila po motivima freske iz manastira Manasija ispod koga su stihovi Vojislava Ilića Mlađeg na granitnoj ploči:

Neznani tuđinče, kad slučajno mineš
Pored ovog svetog zajedničkog groba,
Znaj, ovde su našli večno utočište
Najveći junaci današnjega doba!

Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,
Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,
Koji je sve staze iskušenja prošo
I čiji su borci, divljenja dostojni!

Padali od zrna, od gladi i žeđi,
Raspinjani na krst, na Golgote visu,
Ali čvrstu veru u pobedu krajnju
Nikad, ni za časak, izgubili nisu...

Sa druge strane se nalazi ulaz u kapelu iznad koga je mozaik velikomučenika Đorđa Pobedonosca, rađen po motivima freske iz Dečana, ispod koga su stihovi Vojislava Ilića Mlađeg:

Blago potomstvu što za
njima žali
Jer oni behu ponos svome
rodu
Blago i njima jer su slavno
pali
Za Otadžbinu i Slobodu

Ispod platoa na kom je smeštena kapela nalazi se kripta. Iznad ulaza u kriptu su smešteni, u kamenom grčkom krstu, stihovi Vojislava Ilića Mlađeg:

Ispred vrata domovinskih
U pobednom svome hodu
Izgiboše ispolinski
Za jedinstvo i slobodu,

Njina dela slaviće se
Do poslednjih sudnjih dana,
Slava jatu besmrtnika!
Mir pepelu velikana!


Slika


ZAVETNA ŽELJA DR RAJSA

"Kad mi se ovde, u zemlji srpskoj,
Završi staza životnih dana,
Želim da moje srce počiva
Visoko iznad Kajmakčalana."
I zaspao je s tom toplom željom
I svoje lepe oči za navek sveo,
Pošto je dao Srbiji dragoj:
Snove i mladost i život ceo.


THE FINAL WISH OF DR REISS

"When here, on the land of the Serbs
my path of days reach their end
I wish my heart to rest
high above Kajmakčalan." ...
He fell asleep with the warm wish
and his dear eyes closed for ever
but only after he offered to Serbia he loved:
his dreams, his youth and his life entire.

Stihove Voislava Ilića Mlađeg na engleski preveo Petar Makara -Srpska mreža

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 23:42 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XX i XXI veka

-4-


VOJISLAV ILIĆ MLAĐI
(Orehovica, 07.10.1877 — Beograd, 22.05.1944)


"U bratskom srcu, kad mi
Poslednji spomen svene,
Doći će, dobre ptice,
Pevaće povrh mene.
A kad i one minu,
Kada me sve odbeži,
Putnik će proći, reći:
"Tu jedan čovek leži!"


Vojislav Ilić Mlađi rođen je 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kao prvo dete Julijane i Jovana Ilića. Školovao se u rodnom selu, u Požarevcu i Beogradu gde je završio Pravni fakultet na Velikoj školi 1903. godine. Službovao je u svojstvu sudskog pisara u Čačku, Kruševcu, Jagodini, Aleksincu, Ćupriji. Za sekretara Apelacionog suda u Beogradu postavljen je 1919. godine. Od 1920. radio je kao inspektor u Ministarstvu pravde do penzionisanja. Umro je 1944. godine.

Vojislav je počeo da piše još kao gimnazijalac, a prvu zbirku pesama objavio je 1909. godine. Pisao je osobene rodoljubive pesme kojima je svedočio o velikom junaštvu i stradanjima naših boraca u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. U svojim pesmama nije zaobišao ni dobrotvore, hrabre ljude iz drugih zemalja koji su Srbima pomagali za vreme ratnih stradanja.

Stvarao je Voja i pesme radosti i zanosa, očaran prirodom... Manje je možda poznato da je napisao i jedan nadahnuti tekst o velikom naučniku Mihailu Pupinu, a nije zaboravio ni svog učitelja Tasu kome je za Spomen knjigu zahvalnih učenika napisao jubilarni pozdrav. Mnoge pesme Ilića Mlađeg našle su svoje mesto u antologijama.—
Prof. Prvoslav Vučković

~

...Bio je najstariji od sedmoro dece Julijane i Jovana, oreovačkog prote, kasnije sveštenika u crkvi Svetog Marka u Beogradu i dvorskog sveštenika obeju dinastija. Vojislav Ilić Mlađi, pesnička duša, prevodima bisera svetskog pesništva, približio je Srbiji Puškina, Ljermontova, Getea, Šilera, Molijera, Gotijea, Lamartina i druge velikane. Već time se dovoljno odužio svom rodu. Međutim, Ilić mlađi bio je pesnički gorostas, jedan od najvećih, koje je iznedrio srpski narod. Njegovi stihovi uklesani su u kamen veličanstvenog mauzoleja na srpskom groblju Zejtinlik u Solunu. Vojislav Ilić Mlađi, ispisao je stihove "neprolazne vrednosti". Ovaj stvaralac nizao je rodoljubive, kraljevske, religiozne i ljubavne stihove. Bili su snažni, otmeni, gorljivi i iskreno nacionalno obojeni, tako da su novi vlastodržci, 1945. godine, odlučili da proteraju Ilićevu reč iz srpske književnosti. Ipak, heruvimsku muziku njegovih stihova nije uspela da prekrije poluvekovna ideološka tama.—
Jovan Nikolić, Politika

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 23:44 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XX i XXI veka

-5-

VOJISLAV ILIĆ MLAĐI: Pesme


Vojislav J. Ilić se već desetak godina javlja po našim književnim listovima, i već je privukao pažnju na se, ako ničim drugim a ono time što slučajno nosi puno ime jednog velikog pesnika našeg. 1902. godine izdao je malu zbirku prevedenih pesama Tuđinski biser, slabu po vrednosti, koja je prošla gotovo neprimećena, kao i tolike zbirke početničkih pesama, mada njen pisac tvrdi da je danas "pogotovu nigde i nema".

Pesme Vojislava J. Ilića ostavljaju dvostruk, vrlo pomešan utisak. Ima u njima razvijanja vrlo opštih, gotovo banalnih "pojetskih" tema, i to u vrlo običnim i osrednjim stihovima. U dobroj polovini knjige čitalac je u iskušenju da neljubazno primeti piscu: da mu nije bilo potrebno na koricama potpisati se kao Vojislav J. Ilić-Mlađi, jer nije bilo nikakve opasnosti da se njegovi stihovi pripišu Vojislavu J. Iliću pravom, Vojislavu J. Iliću jedinom... Zatim, dale bi se činiti vrlo nepovoljne primedbe o tačnosti i poetičnosti priličnog broja prevoda iz Viktora Iga, Lamartina, Alfreda de Misea, Lekonta de Lila, Teofila Gotjea i drugih. Ali, ne bi bilo pravo naročito se zaustavljati na tim slabostima, jer u Ilićevoj knjizi ima nečega boljega, i to mnogo boljega.

Ima u ovoj knjizi ceo jedan niz pesama potpuno ličnih i najintimnijih, gde je velika iskrenost našla vrlo jak i impresivan izraz. Ilić je imao jednu veliku nesreću u svome životu, i nema nikakve nedelikatnosti pominjati je kada je ona vrlo otvoreno i u pojedinotima ispričana u celom jednom nizu jakih pesama: Noćna svirka, Iz jedne šetnje, Nad izvorom Timoka, Zvoni, Njen venčić, Iz bolničkih časova, U poštanskim kolima. I čudna stvar, Ilić, koji je u opštim poetskim motivima bio sasvim osrednji stihotvorac, kada je dodirnuo krvavu ranu svoga srca, kada je stao jecati svoju tragediju, "početu pesmom, završenu grobom", popeo se do pesničke visine. Nije moguće bez stezanja u srcu, bez gotovo nekoga fizičkoga osećanja bola, čitati ovakve stihove:

Eto i sunca! Kroz zastor rujni
krajičkom oka glednu;
kako je divno: u svoje biće,
u dušu svoju žednu
primiti svetlost, koju ne može
ni sami grob istrti!
O, al' je sladak, privlačan život
uoči same smrti!
Sunce! O, sijaj! Ne još za dugo!
Pusti melemnu, toplu i blagu
još samo zraku koju!
Dok budem tupim sečivom strug'o,
dok krv ne raspem svoju!. . .

Kako smo van laži literature u pesmi Zvoni!. . . On, iz čije još skorašnje rane kaplje rumena krv, zaustavio se sa svojim čuvarom na sredi druma, posred žita kao zlato žutih i spržene trave iz koje cvrčak peva.

. . . Moj čuvar skide kapu s glave!
Kud ga to misli daleko odnose?
Šta slušaš, brate? upitah pun strave,
a on mi reče: "Zvoni . . . sad je nose . . ."

Ne pitah više. Samo sam uzda'n'o.
Ko da me strela kroz prsa probola.
Ležah ko mrtav . . . a, zatim, lagano,
s još dva čuvara, uđosmo u kola.

I tad, ko dusi, juriti uzesmo
preko mostova, brda i dolina,
u divljem trku . . . i pred veče besmo
pod kršnim Rtnjem, slikom ispolina.

Pa, napred! Vozar ludo uzmahuje
i bičem šiba, znojnu kljusad goni.
Stražari ćute . . . Ah, da l' se to čuje
kako odnekud zvoni . . . zvoni . . . zvoni ? . . .

I dok sa uzbuđenjem čitamo te krvave i bolne stihove, nama se i nehotice nameće jedna misao. Mi se pitamo pre svega koliko u tim opisima drame srca ima prave iskrenosti, a koliko izveštačene literature. Veliki bol po pravilu je diskretan i nem; kada čovek silno strada, on nema ni volje ni vremena da druge time zabavlja, i ima puno istine u onome što je Ten na jednom mestu kazao: "Neprilično je praviti predstave sa svojim srcem; bolje je da vam kažu da ga nemate." Aleksandar Dima Sin je vrlo razumno, u predgovoru Diane de Lys, govorio o ljudima koji su u knjigama opisivali stradanja svoga rođenog srca: "Ti ljudi nisu ni patili, u pravom smislu reči. Kada čovek pati, on ćuti; kada isuviše pati, on se ubija. Ali, onaj koji je u stanju da da književnu formu svome bolu, koji može da ga potčini harmoničnom ritmu, koji ga razumno diskutuje, koji ga briše, koji mu daje prelive, koji mu udara tačke i zapete, koji mu daje satiru, posmatranje, veselost da bi ga postavio u ravnotežu, koji ga predaje glumcima da ga tumače, štamparu da ga štampa, knjižaru da ga prodaje, a celom svetu da čita — taj nije patio." To je sasvim tako, i celo pitanje nam izgleda jasno i prosto. Ali, pored svih naših intelektualnih i moralnih uverenja, mi nalazimo neko perverzno uživanje u tim stihovima Vojislava Ilića. Uzalud se otimamo nezdravoj draži tih stihova krvlju pokapanih. Uzalud sebi govorimo da je stvar bila strašna i nečovečna, i da se ona ničim i nikada ne da pravdati; uzalud se branimo od utiska tih jezivih pesama izniklih iz krvi kao mistični crveni cvetovi, uveravajući sebe da tragični utisak nije u stihovima no u onome što je iza njih, u strahobnom i jezivom predmetu koji oni pričaju; uzalud, najzad, u poslednjoj skrupuli, osuđujemo pisca što je tu užasnu nesreću, koju je kao sablast trebao goniti iz uspomene, uzeo za predmet svoje pesme, nanizao je u profane strofe, udešavajući slikove, i harmoničnost reči, tražeći efekte i pljeskanja, izlažući pred velikom publikom, kao na pozornici, nešto što bi trebalo da ostane u najmračnijem kutu srca. Krvava mrlja ostaje na stranicama ove bolne i bolesne knjige; mi smo žrtve naše bolesne radoznalosti i književne perverzije za retkim i jakim osećajima; pisac u ovim stihovima, koji su profanacija grobova, ima dosta literatorske kabotinaže, koja u svemu i po svaku cenu traži književne motive i efekte. Ali, sve je to uzalud! Utisak ostaje, i on je, u svojoj tragičnosti, velik i silan . . .

Ilić je pesnik bez velikog talenta, i tragika predmeta podigla ga je više no što bi po svojim sposobnostima mogao dopreti. Događaj koji je on opevao desio mu se jedanput u životu, i jedanput u životu ispevao je on ove pesme. Mi sve to vrlo dobro znamo, ali te njegove pesme čine utisak, i taj utisak uporno ostaje. Jer, to je preživljeno i osećano. Mi smo toliko siti laži u literaturi, literature svedene na nedostojnu komediju osećanja, na lažne suze, lažne pokliče, retoriku bola i frazeologiju plača; nama su postali odvratni oni siti i zadovoljni filistri, koji bez ikakva smisla i razloga busaju se u grudi i ridaju gore no Jeremija na razvalinama jerusalimskim. U današnjoj srpskoj književnosti u tolikoj je meri nastalo krčmenje bezuzročnog i besmislenog, lažnog i hladnog pesimizma, mi imamo toliko pesnika koji opevaju svoje fiktivne grobove, kao što su pre četrdeset godina pesnici pevali svoje isto tako fiktivno "luče bajno", da nam je dobrodošla pesma u kojoj ima istine, pa ma i najstrašnije . . .

Iz toga uzroka, zato što su iskrene, zato što su u punom smislu reči Suspiria de profundis, Pesme Vojilava Ilića, kao i pesme Danice Marković i Velimira Rajića imaće uspeha kod današnjih srpskih čitalaca, kojima je dodijala laž i afektacija u našoj današnjoj, čisto spoljnoj poeziji, svedenoj na igru reči i komediju osećanja.

Jovan Skerlić, 1909

Stranica 1 od 4 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/