Forum Srbija
http://forum-srbija.com/

Srpski pesnici XIX veka
http://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=394&t=16215
Stranica 1 od 4

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 19:23 ]
Tema posta:  Srpski pesnici XIX veka


Filip Višnjić (1767—1834)


Slika


Ukleti, lutalački život Filipa Višnjića smirila je tek smrt... Jedno omirsko grlo prestalo je da peva; ali njegov glas, kao jeka otrgnuta od zvona, nastavio je da odzvanja zemljom opevanom. Višnjić je već kao mladić znao da napipka put od Međaša do Trnove, do svog i očevog ognjišta... Slepom mladiću bio je potreban širok, snažan oslonac, da duša ne bi zamrla u čamotinji i da bi se usne mogle ponosno i zagonetno osmehnuti međ momcima i devojkama. Toga sanjarenja on se nikada neće lišiti; ni kada spadne na prosjački štap. Zato je put od Međaša do Trnove za njega bio hađiluk, pun hodočasnog preživljavanja...


Velika društvena zbivanja stvaraju svoje tumače i prvake od one ljudske građe koja im se nađe na raspolaganju. Ona ne mogu da sačekuju niti da odabiraju uobičajenim merilima. Ali zato na rast i sazrevanje svojih izabranika utiču takvim usijanjem koje nadoknađuje sve ono što im je prethodni život uskratio. Istoričari takve slučajeve rado krste sasvim neodređenim pojmovima, kao što su: čudo, genije, ili rođeni revolucionar. Međutim, ti izrazi, makoliko bili zvučni, više pokrivaju jednu nemoć nego što objašnjavaju izuzetnu pojavu; i, ako ma čemu doprinose onda to čine kršu nesporazuma.

Između svih znamenitih ličnosti Prvog srpskog ustanka nesumnjivo se najjače ističu snagom svog dela Karađorđe, Prota Matija, Vuk Karadžić i Filip Višnjić. Vojskovođa, državnik, naučnik i pesnik na čije se gromade danas može gledati samo zabačene glave.

Ostavimo li postrani vojskovođu, zanimljivo će biti da se osvrnemo na doba kulturne delatnosti ostale trojice. Prota Matija nam je dao svedočanstva o Ustanku i sebi u vidu memoara, objavljenih posle njegove smrti i pola veka od događaja koje opisuje. Vuk, đak i pisar u Ustanku, javlja se tek posle borbe da, zatim, ceo život posveti skupljanju i obrađivanju građe o tome vremenu i idejama koje je ono rodilo; ta aktivnost će trajati pedeset plodnih godina. Udes Filipa Višnjića je znatno drukčiji. Njegova pesma nastaje i deluje tokom same revolucije, njom biva proverena i potvrđena, i poznijim pokolenjima zaveštana kao autentičan dokumenat epohe. Zbog toga njegovo delo izaziva naše posebno interesovanje.

Na takvo nas interesovanje navodi još jedan jak razlog. To je umetnička vrednost Višnjićeve pevanije, ali ne samo kao stvaralačkog fenomena. Dalje od toga, u autentičnoj umetnosti mi želimo da vidimo ljudski život jednog vremena koji se ne da nijednim drugim sredstvom preneti na daljinu vekova. Nauka će nam dati činjenice, analizirati uslove, izvući manje-više pouzdane zaključke, ali nam nikada neće moći spojiti nerve i pomešati krv s učesnicima mišarskog razbojišta; za to ona nema svojih vodova. Nauka nas može učiniti mudrijim i korisnijim zajednici, ali joj nedostaje snage da nas dublje zasadi u tlo i ubaci u lanac generacija koje su nam prethodile; to svojstvo pripada umetničkom nadahnuću.

A jedno od takvih je i Višnjićeva guslarska pesma.

nastavlja se

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 19:26 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XIX veka

KOLEVKA VIŠNJIĆEVA


Na ograncima Majevice, sa šumama i visovima u zaleđu a semberiskom ravnicom; ispred sebe selo bosanskog Podrinja Trnova jedno je od onih o koje se otimaju i priroda i ljudi. K njemu se od severa blago uspinju njive pogodne za svaki usev, a s jugo-zapada spuštaju pašnjaci i opitomljeno planinsko drveće isturajući ispred sebe, oko razređenih kuća, ograđene šljivike i voćnjake. Izuzetno u Podrinju, Trnova je osobito bogata vinogradima "da se četiri nahije otud podmiruju vinom". Plava šljiva, kruška, jabuka i loza, sitna i krupna stoka, kukuruz bliže Drini a bela žita Majevici ovde su na svom tlu i pod svojim nebom. Kraj dobrih useva i napredne marve, da bi te blagodati opsluživao i trošio, buja i grana se i soj ljudski. Sredinom Osamnaestoga veka Trnova ima oko dvesta domova; u to vreme, za toliki se broj govorilo "veliko selo". Mešu tim domovima je i kuća porodice Vilića.

Četiri brata — Đorđe, Marko, Lazar i Luka zovu se Vilići, no mučno da je to njihovo pravo, starije prezime. Ono im je moralo doći od nadimka očevog ili dedovog, od nadimka koji je označavao izuzetno kuražna i silovita čoveka, vilaća; za takve se verovalo da "nisu sami", da su u prijateljstvu sa višim silama. Porodično prezime izvedeno od pretkovog nadimka nije bilo nikakva retkost sve do stotinak godina unazad, pa i manje, sve dok administrativne vlasti nisu stale da čine svoje kako bi pohvatale računa imanjima i poreskim obveznicima. Obični čovek prezivao se po očevom imenu, neobičniji je naturao prezime i unucima i praunucima — dok god se o njemu priče pamtile i dok ga nije uticajniji potomak potisnuo. Ni krštena imena nisu bila postojanija; menjana su iz ko zna kakvih sve razloga — da se zaturi trag nekakvom dugu (najčešće krvnom kod pribeglica), iz sujeverja, ili iz milošte i podsmeha. Lepa snaha ako bi devera Petra nazvala Draganom, ubrzo su i drugi zaboravljali na kumovu volju i popovu knjigu. Đorđa su Vilića tako svi u selu zvali Stojanom, njegovu ženu Mariju Višnjom, a njihova sina Filipa rođenog oko 1767 godine*, prozvaće Višnjićem (ni Vilićem, ni Đorđevićem, ni Stojanovićem!).

Ova nemnogoljudna ali prilježna zadruga zdravih i iženjenih muškaraca mogla je svakom seljačkom poslu da dohaka; na vreme i da poseje i požanje, i stoku na ispašama za zimu da podgoji. Tako je, i pored velikih dacija kojima je kmet na turskom begluku bio izložen, porodica Vilića komotno živela i svoje običaje, radosne i tužne, po zavetu predaka provodila. A Vilići su u Trnovi bili starinci. Međ njima se kroz pokolenja pronosilo predanje da je zemlja znatnog dela sela njihova baština (što će reći: nasledna očevina). Čak i do prosjaka Filipa, pretposlednjeg muškog potomka, dopreće glas o starim velikim posedima koje su im i prve turske vlasti priznavale i na njih im bile dale t e m e s u ć e (pismene potvrde).

Puna srpska kuća imala je međutim i nezgoda mimo ostalih, manje imućnih. Putnik Turčin vazda joj je bio u gostima. Tih lutalica naročito je mnogo bilo uz Drinu, uz granicu dvaju pašaluka koja je uz to izbijala na jednu đaursku carevinu (kod Rače). Na dva sata hoda od Drine i osam od Save, na drumu, Trnova je bila stalno stecište raznih pustahija, kalauza, švercera, graničarskih tatara i napasnika svake vrste. A je li samo bio pravoveran, na svaka je srpska vrata mogao rupiti i zatražiti konak i večeru. Domaćin rajetin izgovora nije mogao imati; valjalo mu je bržebolje, s rukama na prsima, zlugostu svoje mesto kraj ognjišta ustupiti. Istom hitrinom žene bi se ustumarale po kući u potrazi za maslom i tavama, a deca bi se zavlačila po stajama ili, zimi, u najtamniji kućni ugao, pod gubere. Ako bi se neko u kolevci, ili tek prohodalo, slučajno ili od straha rasplakalo, gost bi naređivao da se pašče izbaci napolje.

Takvog Turčina, pre drugojačijih, upoznao je i mali Filip. Koliko je samo noći s bratom od strica Božom, svojim vršnjakom, morao zbog takvih poseta prodrhtati! Ruka majke Višnje teško da je mogla uspavati dete biskanjem — tim najneposrednijim izrazom noćne nežnosti. Pogotovu je to bilo mučno kada je Filipu nestalo oca. Đorđe Vilić je umro ostavljajući sasvim malog jedinca, onako kako samo seljak umire — dođe prozebao iz planine, ili s reke, i zanemogne; za dan-dva ga nestane kao iščupanog drveta ili otuđenog marvinčeta. A Turci su i dalje jezdili Trnovom.

Druga napast za sela, strašnija i od turskog besa a česta kao i on, bile su rednje — kuga, kolera, srdobolja, gušobolja, crveni vetar, boginje. Današnji čovek ne može ni zamisliti veličinu tih tragedija, isto kao što nije u stanju da u regulisanim rekama prepozna nekadašnje katastrofalne stihije koje su za dan brisale čitave pokrajine. Kad bi se takva zaraza pojavila u jednom kraju, strah bi zahvatio okolinu doklegod se o moriji glasa čulo. Sve živo se dizalo na odbranu. Vlasti zavode mere ravne najoštrijim opsadama. Nahija između nahije i selo između sela diže brane i zatvara se u sopstveni kazan. Sokaci se posipaju negašenim krečom, kuće kite utvarnim vencima bela luka, suvim životinjskim lobanjama, crvenom pređom i nagorelim žaračima; litije ophode atare, hodže daju zapise. Međutim, sva ta mešavina sanitarnih mera i vradžbina slabo je pomagala; zapevka je bivala sve jača, groblja punija. Srp rekomi čuma pože človeka jakože pšenicu. Ponekad je takva žetva znala da prepolovi ljudstvo, naročito decu. Oko 1775, kada je Filipu Višnjinom tekla osma godina, velike boginje su harale Semberijom. Dete je iz njih izišlo rošava lica i praznih očnih duplji.2

Mali slepac je velika žalost i za kamena srca, seoskoj zadruzi on je uz to i težak teret. Od njega nikakve koristi a mnogo brige. Umesto da pođe za ovcama (to su već čobanske godine), treba nekog odvojiti njega da čuva od vatre na ognjištu, da ne padne u bunar, ili da ga ne prožderu pomamljene krmače. Malo ko od ukućana da se uzdrži prekora, ili da ne vikne rasrđen "Slepče!" Tvrdokorna je i teška reč seljačka, nemilosrdna kao tuča, a duša dečja vazda meka, nežna ko proklijala biljka. Siroče se moralo odrana privići gutanju suza i gušenju jecaja, jer to izaziva nova vajkanja i još teže grdnje. A Filip je tad bio daleko i od stričeva, koji bi u njemu možda gledali bratovljevu sliku, svoju krv, i gde bi ga Vilića deca štitila od pakosti i ruga susedske. Udovica Višnja, još mlada žena, bila je već napustila Trnovu i preudala se u Međaše, selo s druge strane Bijeljine, bliže Drini i Rači, i sobom odvela četvorogodišnjeg sina.

U adama punim jasika i rastoka, među ovčijim torovima i ljutim psima Filipova priroda stala je da nadoknađuje ono što bolest oduze. Zapamćeni vidici bosanskih planina i njiva, vinograda, stada stoke i ljudski likovi počeše da se razastiru i trepere nezavisno od sunčevih izlazaka i smiraja, sopstvenom svetlošću, iza čela osmogodišnjeg dečaka koji se sve više uvlačio u sebe ukoliko je izrastao. Fantastične su morale izgledati te slike prirode koje nije mutio nikakav oblak, nite ih je izoštravala senka u pozadini. Sasvim obrnuto uobičajenom toku, one su u se upijale jedno ljudsko telo umesto da uranjaju u njega; pronosile ga kroz sebe nevredime, mesto da ih ono krši svojom zapreminom i težinom. Kao odaslani zvuk ili misao što proranjaju granitne stene. A dan i noć se poklopiše sa budnim stanjem i spavanjem, bez preliva; noć — samo kad mrkne svest, kad se zaspi, dan — sve ostalo. Stvarnost i uobrazilja počeše, takođe, da tanje granicu između sebe. Čuvena reč ili ulovljeni šum pretvarali su se u sliku koja se nije sudarala ni sa kakvim predmetom, koja se dalje razlagala, rojila, rasipala u iskre kao udarena žiška u pomrčini. U svesti slepca, pogotovu slepa od detinjstva kakav je bio Filip, bitno i nebitno živeli su izmireni, podjednako vredni i uzbudljivi, cenjeni isključivo po svom naponu.

Kako je povučeni dečak, ne učestvujući u igrama vršnjaka a potiskivan u zapećak od starijih, došao u dodir sa guslama — tim oruđem koje će biti od presudnog značaja za njega i od neocenjive vrednosti za srpsku književnost?! Začetak toga drugovanja prima presjaj opasivanja mladog junaka varovanim mačem. Bez tog čina ne bi bilo ni junaka ni pesnika. Samo jedan elemenat, čovek, nedovoljan je; za stvaralačko kolo moraju se spojiti oba pola. Mač i junak, gusle i Višnjić.

Gusle nisu bile retkost, niti instrumenat određene sredine. Imala ih je svaka srpska kuća, a često i turska. Jedni su iz njih mamili nadu na bolje dane i tražili snage da izdrže tekuće, a drugi su njima razglašavali svoje gospodstvo i pobedu ciljajući na nepromenljivost sudbine. Prosjacima su one bile sredstvo za izvlačenje milostinje. Tako je ta primitivna kopanica postala sastavni deo svake duhovne manifestacije u jednom veoma šarolikom društvu, služeći svim uzbuđenjima od molitve do bogorađenja. Sluh dečiji saznao je za njihovu jeku sa prvim poimanjem sveta, još u kući Vilića. Docnije će se one, u slepilu, svojom upornom monotonijom spustiti do dna duše. Šta bi moglo pre poželeti svako dete, posebno ono sebi ostavljeno, no da se dohvati te zvučne čarobne igračke!

Tako je moralo otpočeti to poznanstvo, iz zabave i nužde, da bi se vremenom pretvorilo u nasušno prijateljstvo. Slep bolje pamti od okatog, i više sa sobom razgovara. To prelazi u naviku čije prostranstvo nije uže od mogućnosti podražavanja viđenog. Muška snaga, koja je pridolazila sa uzrastom, tražila je svet u kome će se razmahnuti. Nije li ga bilo u okolini, na dohvatu ruke, izrastao je u duhu, na dohvatu mašte.

Višnjić je već kao mladić znao da napipka put od Međaša do Trnove, do svog i očevog ognjišta. Tamo su živeli njegovi stričevi i rođaci, puni preduzimljivosti i predanja; tamo je cvetala legenda u koju je mogao da utka sve što mu je nedostajalo, i sebe najzad. Njegovo samoodržanje tražilo je glasovite pretke vinogradare, zemlju koja sada nosi pedeset tuđih kuća, carska pisma i slavu kolenovića. Slepom mladiću bio je potreban širok, snažan oslonac, da duša ne bi zamrla u čamotinji i da bi se usne mogle ponosno i zagonetno osmehnuti međ momcima i devojkama. Toga sanjarenja on se nikada neće lišiti; ni kada spadne na prosjački štap. Zato je put od Međaša do Trnove za njega bio hadžiluk, pun hodočasničkog preživljavanja.

Tragedija često dna nema; ni Filipova ga imala nije. Njemu je valjalo, kao drvetu izraslom na gromobitnom proplanku, odoleti još mnogim olujama i izdržati šibu mnogih munja. Pošto izgubi oca u najranijim danima, pošto ga mati u tuđ dom odvede, pošto mu boginje oči ispiše, suđeno li zar bi da ostane i bez onog posvećenog mesta na kome slomljeni vernik vazda nalazi snage. U ovom slučaju to je ognjište Vilića. Avgusta 1787, kada su jaganjci pretili i voće u dozrevanju, Vilića kući u goste dođoše Turci — dva ugledna zvornička bega. Dođoše kako je to već običaj bio, po pravu pravovernog, na gozbu i pijanku. Ali se na tome ne zaustaviše. Učiniše nešto što takođe nije bilo sasvim izvan običaja, ali što se usvakoj kući nije moglo raditi. Nasrnuše na Đuriju ženu Luke Vilića. Kada muškarci domaćini saznadoše za sramotu, navališe na Turke. Jednog bega ubiše, a drugog obesiše o šljivu ularom njegova konja. Brzoj osveti odgovori svirepa odmazda. Turci Zvorničani pohvataše sve muškarce Vilića, pa u Zvorniku Marka i Lazu obese, a Đurđijina muža Luku i sina Božu poseku.3 Filipovo se ognjište zatravi. Slepi mladić više nije imao rašta tapkati od Međaša do Trnove. Ostalo mu je, sad sasvim samom, da potraži jedan drugi put, onaj što ga turski konji neće moći kopitama razneti.

nastavlja se

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 19:27 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XIX veka

O VIŠNJIĆEVOJ ORIGINALNOSTI


Vrednosti Višnjićeva dela, u koje smo se do sada uverili, već uveliko izdvajaju ovog pesnika iz guslarske anonimnosti i stavljaju ga u najuži krug onih jakih individualnosti kojima bi darovano da raskriljuju ulaze u nova doba. Jedni su to činili na bojnom polju, drugi kroz društveni život, a Višnjić umetnošću. Nezvani, mali čovek sa dna ljudske bede i nesreće odabrao je za sebe neizmerne predele najčudesnije ljudske državine. U njegovom primeru kao da je još jednom blesnula zagonetna istina mitoloških kaža o izabranicima koji dopiru do nedosežnog.

Sve što dosad govorismo o njemu bilo je zasnovano na shvatljivom podatku ili je izvlačeno iz zamršenog ali realnog klupčeta vremena. Međutim, to je samo jedan vid Višnjićeva dela; drugi još nismo ni načeli. Ovaj, osvetljavan isključivo žarom unutrašnje supstance, ne da se dokazivati sredstvima komentatora koji bi želeo da bude široko shvaćen; na nj se može samo ukazati, kao na svetlosne prelome dragulja, prepuštajući sve ostalo vibraciji čitaočeve misli, istančanosti njegova ukusa i jačini ličnih naklonosti. To je ona strana koja se u užem smislu naziva p o e z i j o m. Bolje rečeno, ono nesagledljivo tkivo što povezuje, poetsku misao, sliku i zvučnost u jedinstvenu celinu, bez koga bi se građevina zidana ma i najraskošnijim materijalom raspala u ruševinu. Ukratko, to je ono što i nas ugrađuje u pesmu i čini nas saučesnikom doživljaja. Da bismo na to, što nam je cilj, ukazali, na raspolaganju nam stoje samo pomoćna sredstva, te zato molimo da se sve što sleduje i primi jedino kao ispomoć.

Priroda, čovek i ljudska borba kod Višnjića se nerazlučivo povezuju, kao da je čovek plod namenjen svome tlu, a ovo poslednje, materinski brižno, drhtaja ima samo za svoju letinu. Narod se odvaljuje od stenja i zemlje, kao grudva, ne gubeći snagu elementa iz kojeg je prohodao. Ali to prastaro osećanje Antejeva mita kod našeg pesnika je tako oplemenjeno što se njegova Geja manifestuje u liku obične žene koja svom sinu daje snagu s mlekom, i zauvek, a ne samo časovito i u opasnosti. Ovaj motiv ovako izražen zvuči strašno cerebralno. Kod Višnjića je pak on sav u osećanju, dahu, kao što osluškujući svoje srce ne mislimo na njegovu funkciju:

Veseli se pod Cerom Pocerje
Kojeno si gn'jezdo sokolovo!
Kad Srbinu bude za nevolju,
U tebi se po soko izleže
Te Srbinu bude u pomoći.
Veseli se Miloševa majko,
Ti koja si Miloša rodila!
Veseli se, Pocerac Milošu,
Desna hi se posvetila ruka
Koja znade pogubiti Meha
Svim Turcima rabrog poglavara,
A Srbima svima dušmanina.
Veseli se, Pocerac Milošu!

Ditiramb dignut do najviše note, u gradaciji sa čvrsto spletenim dvostrukim prepletom: planina-majka, soko-Miloš. Nije to poređenje s vulgarnim k a o, niti suprotstavljanje stvari radi isticanja jedne. Naprotiv, celovita niska proisticanja na čijem je kraju postizatelj cilja. I sav smisao izlučivanja je baš u tome, u ostvarenju konačnog cilja. Opšti stihijni elemenat, Pocerje, kao antički kaos, dalo je ženu-majku, majka sina-junaka, junak je onaj soko što S-binu-narodu bude u pomoći. Isključi li se ma koji član, prekrasna niska rasuće se u bezvredan lom. Okruženi masom slušalaca opijenih više pobedom nego podrinskom rakijom, dignimo čašu Pocerju, drugu majci junakovoj, treću junaku. Dve njemu! Večno je i neiscrpno to piće, ali je kupa koja ga može zahvatiti retka. Višnjić je nju imao.

Još jedan primer o prenošenju elementarnih manifestacija u svesne ljudske postupke.

Nauci je poznat, a čoveku planine i više, boj među zmijama. Jezivijeg kanda u prirodi nema. Sretnu li se ti gmizavci kao neprijatelji, ne znaju se rastaviti. Jedna na drugu skače, šibaju se telima, krše, a često okretnija dohvati drugu s repa i stane je gutati mašući i udarajući preostalim delom oko sebe, po panjevima i kamenju. Biju se do jedne smrti.

Pred Srbima je takav jedan ljutac, Stojan Čupić; pred Turcima drugi, Mehmed Vidajić. Kada su se njihovi putevi ukrstili, dve vojske su se pobile i rastavile, ali ne i njih dvojica.

Jači, mada na ranjenu konju, rešen je da goni begunca sve dok ga ne satre, makar i sam izgubio glavu:

Jao, kurvo, Memed-kapetane,
Ćeraću te Drini do obale
Dok te junak u Drinu ne nagnam,
Ja se tebe okaniti neću;
Ako li mi uz Drinu pobjegneš,
Ćeraću te do grada Zvornika
Da bi znao da ću poginuti,
Ja te danas ostaviti neću!

Takvom besnom sukobu Višnjić daje nezamenljivu, zapanjujući adekvatnu poentu:

Otkako je gavran pocrnio
N i j e z m i j a g u j u d o č e k a l a
K a o Č u p i ć M e m e d - k a p e t a n a
U široku Polju Salaškome.

U poeziji se svesna namera bačene reči može osporavati. Može se podvesti pod sumnju i pesnikovo poznavanje zooloških slučajeva. Ali za poetsku čaroliju to nema nikakva značaja. Slika i utisak ostaju, i čitaočeva oplođena mašta. A to je bitno. Ko sebe pita kako voćka donosi plod?

Poznavanje savremenih ljudskih navika, mana i psiholoških uticaja na masu važna je odlika našeg pesnika. A način primene tih elemenata još jednom će nas uveriti u dobro proračunat pevačev postupak. Takvi stihovi najčešće dolaze da sasvim konkretizuju jedan ambijent i da nam ljude u njemu učine bližim i stvarnijim. Posle uzleta u orlovsku visinu ta mesta označavaju spuštanje na zemlju, ali spuštanje već zanesenih učesnika; koliko da im se stavi u izgled, pored slave i junaštva, i nešto opipljivo, ili posle duševnog pića da im se pruži i ono koje krepi telo.

Luka Lazarević došavši u pomoć Loznici zatiče je u veoma teškoj situaciji. Turski su napadi na vrhuncu. "Puške prašte, a topovi gude; Ispod neba lijeću lubarde: Sve baljemez baljemeza viče, A lubarda lubardu doziva". Uvesti ljude u takvo ograšje nije lako. Komandant se ushodao logorom, hrabri, zaklinje, priziva i boga i Bogorodicu. I, na kraju, pošto je izređao sve najsvetije — letinu, stare majke, mile sestre — on ima još jednu reč:

Jošte, braćo, da vam ovo kažem:
Koji šta bi u boju dobio,
Da dobije vezirovo blago,
Neka drugu ne daje iseta —
Proklet bio ko od njeg' iskao!
Svako sebi nek šićara traži.

Čupić će slično postupiti. On je samo govorljiviji i gorljiviji, pun mašte i slatke reči, predviđa kako će se Turci pojaviti i obrazlaže zašto se od njihova izgleda ne treba uplašiti, savetuje kako ih valja dočekati. A kad sasvim zanese družinu besedom i okuraži rečju, iskusni četovođa ne zanemaruje ni staro oprobano sredstvo da tome zanosu produži dejstvo:

Jošte, braćo, da vam riječ kažem:
Izvadite drvene čuture,
Napijte se pocerske rakije
Zarad srca i zarad slobode.

Ovakvi primeri nisu retki. Imali su učinka i kad su ih komandanti zaista preporučivali i kada ih je pesnik kazivao masi slušalaca. Višnjić je poznavao svoju publiku. Njenu veru u piće (i danas veoma jaku) znao je agitator da koristi i u obrnutom smislu. On Turke kao junake ne potcenjuje, ne usuđuje se da zavarava one koji su tursku hrabrost znali iz iskustva; ali im nalazi jedno slabo mesto, za podrinskog slušaoca dosta ubedljivo:

Ja kakva je sila u Turaka!
I kakvi su konji u Turaka!
Još da Turci piju rujno vino,
Rujno vino jal' bistru rakiju,
Bi nagnali svoje dobre konje,
Bi Loznici na bedem skakali;
Al ne piju vina ni rakije,
Pa uzdama konje pometaju!

Siroti Turci! Kako im je malo nedostajalo pa da budu potpuni junaci.

A možda to i nije bila gola agitacija guslareva?

Iz primera koje smo ranije navodili u drugu svrhu mogao bi čitalac videti, ako bi se na njih povratio, i jednu pesnikovu osobinu o kojoj nismo govorili. To je njegovo dosledno gradiranje radnje i izbegavanje ponavljanja stihova (sem kada se ponavljanjem insistira na jednom i neminovnom zaključku — "On je paša, a ja sam subaša"). Dignuta buna širi se kao potpaljeni požar, koji prvo hvata one najtanje i najsuvlje grančice krovine, da bi nakupio žara za jače grane i grede, sve dok ne dođe do debala i temelja:

Onda Đorđe prođe kroz nahije,
Pa popali turske k a r a u l e,
I obori turske t e f e r i č e,
I udari na turske p a l a n k e...
U g r a d o v e sateraše Turke.

Od malog i slabijeg ka većem i snažnijem, od predstraža do glavnih uporišta. Tako se Ustanak uistini i morao širiti. Jadni izgled pohvatanih Turaka po gradovima Višnjić na kraju Bune takođe postupno ocrtava, sa virtuoznošću slikara i nasladom osvetnika. Mi ćemo kroz njegove stihove ugledati doskorašnje raskošne zulumćare prvo "bez ćuraka i bez anterija", tj. gornjeg, dekorativnog odela; zatim, bez saruka i velikih iskićenih kapa, tj. onoga što ih čini gospodom; onda, bez čizama i plitke obuće, sasvim razgolićene; najzad — kako ih raja gole, bose topuzima tuče uz provalu pobednog gneva: "More, baša, kam' poreza naša?". Kakvo sladostrasno likovanje! — Vođ Ustanka, Karađorđe, doći će među pobeđene s mačem Strašnog suda da podeli poslednju, neumitnu pravdu, onu bez odbrane i apelata, sličan apokaliptičnom izvršiocu krajnje odluke:

Što bi Turak za sječe, i s' j e č e;
Za predaje što bi, to p r e d a d e;
Za krštenja što bi, to i s k r s t i.

Ali ni tu, gde bi bilo prirodno da se pesma završi (jer je sve raščišćeno, na sva pitanja odgovoreno), naš pesnik se ne zaustavlja. On svog glavnog junaka razrasta do džinovskih razmera, okriljuje i izvodi na ivicu prazne pozornice da mraku ispred sebe zapreti istom pravdom:

Kad je Đorđe Srbijom zavlado,
I Srbiju krstom prekrstio,
I svojijem krilom zakrilio
Od Vidina pa do vode Drine,
Od Kosova te do Biograda,
Vako Đorđe Drini govorio:
"Drino vodo, plemenita međo
Izmeđ Bosne i izmeđ Srbije,
Naskoro će i to vreme doći
Kada ću ja i tebeka preći
I čestitu Bosnu polaziti!"

Od ovakve dramatičnosti i patetike ni Homer nije mogao dalje otići. Tu se prelazila granica ljudskog.

Prenesemo li svoju pažnju s istim uglom i na druge Višnjićeve pesme, u svakoj ćemo otkriti nastojanje da se izbegne neprijatna monotonija ponavljanja i dosada ravne linije pričanja. Pesnik to postiže raznovrsnim postupcima. Povisi ton usred pesme nekom poentom, ili prelomi radnju upadom novog činioca, ili najzad variranjem sinonima. Uverljiv primer nam daje Boj na Mišaru. Suština događaja rečena je već u prvoj polovini pesme — da je Kulin poginuo i da se neće vratiti. Pesnik to i naglašava, zaključujući taj deo snažnim distihom:

Rani sina pak šalji na vojsku,
Srbija se umirit ne može.

Ali, pored tragedije jedne ličnosti i jedne porodice (Kulin-kapetana) trebalo je još izneti tragediju cele jedne zemlje (Bosne). Kako Višnjić obrađuje taj drugi deo? Naizmeničnim nabrajanjem turskih i srpskih vojskovođa i junaka, što ima draž i težinu ratnog izveštaja i liste poginulih, prema čemu se nikada hladan ne ostaje. Treći deo pesme, kletva kade Kulinove, time je doveden u još veću teškoću. U njemu je valjalo sve još jednom ponoviti a ne pasti sa postignute visine. Višnjić to postiže isticanjem individualnih vrednosti već poginulih Turaka i variranjem vrsta kletvi za već jednom imenovane pobednike. Sinan-paša znade celu Bosnu savetovati, Mehmed-kapetan joj je bio desno krilo, Mula sarajevski umeo je i caru suditi, itd.; Crnog Đorđa bog da ubije, Pop-Luka rana dopanuo, Čupić žalost dočekao, Smiljanić se ne veselio, šuma Kitog ne zelenio se! Kompozicijski Boj na Mišaru je teško i neuobičajeno postavljen, a lako i majstorski izveden održavajući pažnju slušaočevu pomoću sve novih i novih, detalja.

Dobro je Višnjić osećao opasnost nabrajanja, neizbežnu inače u epskoj ratnoj pesmi, ali se sa njom znao i da ponese. Iznoseći Ali-pašin plan porobljavanja Podrinja — u suštini jednostavan i neliteraran — Višnjić ga poetizira gradacijom mržnje. Ali-paša preti da će Jakova na kolac nabiti, Luku živa oderati, Čupića sabljom poseći, Cincara na vatri spaliti, Miloša Pocerca konjma istrgati, kučku Antu Bogićevića na kolo vrgnuti! A to više nije ni sadržaj hronike ni monotonija nabrajanja. To je raspaljivanje krvi i zatezanje nerava, oblast umetnosti.

Pesnik Ustanka dosledno neguje osećanja mase. Ova opasna spisateljska igra, koja je mnogima krila spržila, kod našeg pesnika je i lični plamen, onaj što nosiocu ne peče prste već mu put osvetljava. I zato nijedno takvo mesto kod njega ne zvuči lažno, niti izgleda da je vešto umetnuto. Spontano je ono izniklo i svoje žile ispreplitalo sa životom oko sebe. Kada Višnjić uzvikne pred početak jednoga boja "Svaka majka rada viđet sina" to je istovremeno i molitva hiljada i triumf pesnikova nadahnuća. Kakav li je se uzdah morao otimati slušaocima toga trenutka; tog časa u kome su se možda takvoj reči neposredno odzivali pucnji s bojišta! Jer, čitajući Višnjića, ne smetnimo nikad s uma vremensko jedinstvo njegovih stihova i radnje koju oni opevaju.

Da li će nam posle ovog osnovnog ljudskog osećanja, ovog životnog krika, biti lako shvatljiva i njegova suprotnost — likovanje nad propašću dušmanina. Preživeli Turci kod Loznice u masama skaču u Drinu ne bi li se spasli na drugoj obali. I u masama se dave:

Kamo čudo što u Drini osta!
Drina voda ne traži teftera,
Veće ždere bez broja junake.

Mi bismo danas sebi ovo likovanje nad pomorom takođe nečijih sinova, koje majke više viđet neće, nekako i objasnili analizom boračkih uzbuđenja, vremenskim uslovima i sl., ali će suprotnost ipak ostati. Objašnjena ali ne i izmirena. Višnjiću i njegovim slušaocima takvo objašnjenje uopšte nije bilo potrebno.33 Njima se ta reč iz srca otrzala. I zato je valjda tako jezivo tačno nađena. Turčin je za sve tražio tefter i sve uzimao po tefteru — porez, roblje, glave, devojke. Tefter je bio simbol sudbinske neizbežnosti. A evo trenutka kada je sudbina bez teftera naplaćivala svoje. Jednom, ali za sve ranije po tefteru zaduženo.

Sa ovim bismo, kao pomoćnim primerima za jedan vid Višnjićeva dela, zaključili. Takvih bi se primera još mnogo moglo navesti. Mi smo ih uzeli samo nekoliko, i na dohvat, koliko da se zaputimo jednim novim pravcem i idući njim, zaokružimo jedan uzvišen lik. Lik pesnika bune, koji je Prvi srpski ustanak shvatio kao revoluciju, u njemu sagledao najizrazitije predstavnike, odabrao najtipičnije događaje, osvetlio ga mišlju vidovita mudraca i sve prožeo osećanjima obična čoveka.


MILORAD PANIĆ
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 19:32 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XIX veka


Dimitrije Dositej Obradović (1739—1811)


Slika


Književnik evropskog prosvjetiteljstva

Dimitrije Obradović, u monaštvu narečeni Dositejem, možda je jedini pravi Pisac iz 18. vijeka, tzv. "prosvjetitelj srpski", moralista i didaktičar. Nakon što je u ranoj mladosti pobjegao iz manastira Hopovo na Fruškoj gori, on će od tada da krstari svijetom, učeći se po najpoznatijim svjetskim univerzitetima, upoznavajući se sa onovremenim pravcima u filozofiji i umjetnosti i pokušavajući da svoje novoformirane ideje i stečeno iskustvo presadi na srpsko tlo i svoj narod prosvijeti onako kako je on mislio da je bilo najbolje.

Ime po kojem većina šire čitalačke populacije pamti srpsku književnost 18. vijeka jeste ličnost Dositeja Obradovića. On je svojim životom i radom obilježio drugu polovinu 18. vijeka u istoriji srpske književnosti i kulture, usmjerivši ih u drugom pravcu od onoga u kojem su se one do tada razvijale. Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije je rekao da su dva "bijega" obilježila srpsku kulturu u toku njenog cjelokupnog trajanja. Bio je to bijeg očaranog monaštvom carevića Rastka Nemanjića, potonjeg Svetog Save, iz doma svojih roditelja u Srbiji na Svetu goru, u 12. vijeku; drugi bijeg je bio odlazak razočaranog Dimitrija Obradovića, u monaštvu narečenog Dositejem, iz manastira Hopovo u "otšelništvo po svijetu", godine 1760. Od te godine pa sve do svoje smrti Dositej će da krstari svijetom, učeći se po najpoznatijim svjetskim univerzitetima, upoznavajući se sa onovremenim pravcima u filozofiji i umjetnosti i pokušavajući da svoje novoformirane ideje i stečeno iskustvo presadi na srpsko tlo i svoj narod prosvijeti onako kako je on mislio da je bilo najbolje. Ostao je upamćen kao možda jedini pravi pisac iz 18. vijeka, tzv. "prosvjetitelj srpski", moralista i didaktičar, na poslijetku i poredni učesnik u oslobađanju Srba od petvijekovnog turskog ropstva u Prvom srpskom ustanku. Bio je potkraj života ministar prosvjete — popečitelj znanja — u prvoj Srpskoj vladi, na kojoj ga je funkciji zadesila smrt 1811. godine.

Književnost srpskog 18. vijeka nije od izuzetnog obima, moglo bi se reći da je to po kvalitetu i kvantitetu književnih ostvarenja jedan od najsiromašnijih perioda u cjelokupnoj istoriji srpske književnosti. Na samom prelasku iz tzv. srpskoslovenske u ruskoslovensku epohu srpske književnosti još je bilo plodnih stvaralaca, kakav je, recimo, bio besjednik Gavril Stefanović Venclović, da bi se s vremenom gubilo na originalnosti i autentičnosti spisa novih pisaca i pjesnika. Ipak, krajem 18. vijeka počinju da se objavljuju radovi Dositeja Obradovića, odbjeglog kaluđera, svjetskog putnika i "žednog tragatelja za izvorom znanja", koji se do danas smatra najuspješnijim piscem tog vremena. Sa njegovom pojavom u srpskoj književnosti i kulturi nastupa prelomni momenat, kada se ona definitivno odlučuje od svoje izvorne tradicije. Vijekovima stvarana, srednjovjekovna kultura vizantijske provenijencije doživjela je svoj regres sa turskom najezdom i petvjekovnim opstajanjem Turaka na srpskoj zemlji. A izdanci srpskog naroda koji su poslije Velike seobe došli pod austrijsku i ugarsku vlast, polako su se iz socijalnih, materijalnih i drugih razloga utapali i sjedinjavali sa sredinom u kojoj su se obreli. Najumniji među njima su postali narodni učitelji i tzv. prosvjetitelji, a primjer jednog od njih je bio Dositej Obradović. Upravo u doba tzv. evropskog prosvjetiteljstva on putuje po Evropi i sluša predavanja na poznatim univerzitetima, nalazi načina da stekne poznanstva među ljudima iz visokih društvenih krugova i tako donosi "novi nauk" među Srbe.

Direktan uticaj prosvjetiteljstvo je imalo na književnost, gdje kult putovanja stiče znatan ugled, jer se ujedno smatra i vidom zabave i sticanja znanja kroz upoznavanja osobenosti raznih naroda. U vladarskim krugovima doba prosvjetiteljstva je obilježeno tzv. prosvijećenim apsolutizmom monarha, a jednog od njih — austrijskog vladara Josifa II — veličaće u svojim djelima i izdanak evropske prosvjetiteljske pompe među Srbima — Dositej Obradović. Osnovni cilj svoga rada Dositej je shvatio kao propagandu nauke među Srbima, što je podigao na pijedestal vrhovne mudrosti. Ipak, uz to ide i evangelska mudrost, u prosvjetiteljstvu uglavnom svedena na okvire morala i dobrih međuljudskih odnosa, a u Dositeja još naglašavana i zbog suzbijanja tada postojećeg sujevjerja među srpskim narodom: Što je nerazumno i zlo — veli on u jednom eseju — ne valja (ako je moguće) ni pomisliti, ili barem ne valja na soblazan i na štetu drugoga na svet pokazivati. Ali, sam rasudi: pošteno, razumno i polezno misliti, pak za atar glupomu neznanstvu i slepom sujevjeriju ne Govoriti; brata i bližnjega svoga moći iz mračnog nevježestva izvesti i prosvetiti, a ne hoteti — ovo je protiv ljubovi ne samo evatelske, nego i opšte čelovečeske! Ovakve prosvjetiteljske tendeicije preovlađuju u Dositejevom književnom djelu. On je poznat kao najplodniji književnik 18. vijeka, iako je zapravo među njegovim djelima malo onoga što je produkt njegovog ličnog dara i pečat neponovljivog stvaraoca, a više je vještine da se dobro interpretira stečeno znanje, uglavnom iz oblasti etike, filozofije i književnosti.

Od samog početka svog spisateljskog djelanja u Dalmaciji Dositejev književni rad se sastojao od sastavljanja različitih poučnih zbornika i prepisivanja djela Svetih Otaca, koje je izuzetno volio, a potom i zapadnih učitelja, koje je poštovao. Prvi njegov originalni spis je Pismo Haralampiju, koje je objavljeno u Lajpcigu 1783. godine. To je svojevrstan manifest njegovog budućeg rada i najava djela koja će štampati: Dajem ti na znanje, druže moj — veli Dositej — da sam prešao iz Hale u Lajpig za slušati i ovde što učeni ljudi govore, gdi nameravam prebivati najmanje jednu godinu i mislim s pomoću boga i kojeg dobrog Srbina dati na štampu s Graždanskimi slovami na naš prosti srpski jezik jednu knjigu, koja će se zvati Sovjet zdravago razuma, na polzu mojega roda, da mi nije zalud muka i toliko putovanje. Moja će knjiga napisana biti čisto srpski, kakogod i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Črne Gore do Smedereva i Banata. Od izdavanja ovog pisma, pa do kraja svog života, Dositej će uporno insistirati na narodnom jeziku u književnosti, pa ga mnogi istoričari jezika zbog toga smatraju pretečom Vuka StefanovićaKaradžića. Takođe, isticaće uvijek svenarodnu korist pri štampanju neke knjige, a manje svoju ličnu. Iste godine kada je izašlo Pismo Haralampiju, objavljeno je još jedno Dositejevo originalno djelo, po mnogima i glavno djelo njegove bibliografije — Život i priključenija. Zatim slijede najavljivani Sovjeti zdravago razuma, potom Basne sa drugim dijelom Života i priključenija, Sobranije raznih naravoučitelnih veščej, Etika, Pjesna na insurekciju Serbijanov, posthumno objavljeni drugi dio Sobranija pod nazivom Mezimac, još nekoliko manjih radova, kao i bogata prepiska sa prijateljima, koja je sama po sebi svojevrstan autobiografski traktat. Osim Dositejeve autobigrafije, pisama, Sovjeta, Mezimca i Pjesme na insurekciju Serbijanov, sva ostala njegova djela direktni su ili adaptirani prevodi stranih sastava različitog žanra. Među njima su mnoge moralne pripovijetke, biografije antičkih filozofa Aristotela i Sokrata, zbirke anegdota i sentencija, eseji o prosvjetiteljskoj, empirijskoj i praktičnoj filozofiji, a same Basne uglavnom su prilagođene stare Ezopove basne sa na kraju dodatim tumačenjima — naravoučenijima.

Godine 1788. Dositej Obradović izdaje na svet zbirku Basana, sa drugim dijelom svoje autobiografije Život i priključenija, o kojoj je bilo govora u ranijim tekstovima. Zbirku je posvetio dragoj srpskoj omladini — Posvećujući ovu knjigu tebi, ja njome ništa drugo ne želim da dobijem, sem tvoje oproštenje zato što s tobom ne živim i ono što sam ja od drugih naučio tebi ne saopštavam. Basne su odlična kompilacija dotadašnje svjetske baštine ovog popularnog književnog žanra, koji je jedan od rijetkih koji su podjednako zanimljivi i za djecu i za odrasle čitatelje, i za intelektualce i za običan ostali radni svijet: Preimućstvo njihovo nad svim drugim — kaže Dositej — sastoji se u tome što one savršeno pristaju kako najvećim filozofima i političarima, tako i najprostijim seljanima koji samo čitati mogu i svoj jezik razumeju (...) Basna je prva klica i porod ljudskog oštroumlja, i njom su se služili veliki ljudi da bi učinili svakom dostupne visoke i opštekorisne nauke.

Basne je Dositej prevodio sa različitih jezika i od različitih autora, od Ezopa do Lesinga. Prevodeći ih, pak, mnogo toga je u njima dorađivao, odnosno adaptirao ih za srpsku publiku u duhu maternjeg jezika. Zbog toga kratke poučne basne često kod njega izrastaju u cijele pripovijetke, a dodatno bivaju začinjene humorom, kao bitnom karakteristikom svih njegovih djela. Glavni akteri basni su životinje, u kojima su personifikovane sve pozitivne i negativne ljudske osobine, često tipski raspoređene po vrsti životinje — lisica je uvijek lukava, lav mudar, zec vješt da utekne kad treba itd. Orao i lisica, Dve žabe, Gavran i lisica, Paun i čavka, Seljanin i psi, Kurjak i jagnje, — neke su od njegovih basana. Na kraju skoro svake od njih stoji naravoučenije koje je uglavnom Dositejevo originalno tumačenje pouke basne: Pridodavajući svakoj basni potrebna objašnjenja, ja pomoću njih nameravam da naviknem mlade umove da se i sami sobom malo po malo razmršavaju, razjašnjavaju i rasprostranjavaju, u sve što čuju ili čitaju skroz da proniču, u svemu laž od istine da raspoznavaju, a iznad svega da pametno i zdravo misle i sude.

Sovjeti zdravago razuma su Dositejeva zbirka od pet članaka, kojom je htio samo početak naravoučitelne filosofije dati i u dva autobiografska eseja iznijeti osnovne elemente svog prosvjetiteljskog učenja. Eseji su O školama i školovanju i O slobodi mišljenja. U prvom govori kako je bolje davati novac za izgradnju škola i plaćanje profesora nego za gradnju tornjeva, zvonika i crkava. U školu treba da idu i djevojčice, jer one ni na što drugo nisu rođene nego da s vremenom matere postanu, koje kad prosveštene budu, koja nadežda opštega vsenarodnjega prosveštenija! U drugom eseju govori o slobodi mišljenja u smislu oslobađanja od sujevjerice i okretanja k nauku evangelskomu, obraćajući se nekom fiktivnom sagovorniku, Serafimu.

Sobranije raznih naravoučiteljnih veščej je obimno Dositejevo djelo sastavljeno iz dva dijela. Prvi dio je izašao 1793. godine, a drugi dio poslije njegove smrti, tek 1819. godine, pod imenom Mezimac. Sobranije iz 1793. uglavnom sadrži prevode različitih djela sa engleskih originala — od biografija Sokrata i Aristotela, do estetičkih rasprava o "vkusu". Mezimac je gotovo potpuno originalno Dositejevo djelo. To je zbirka eseja o mnogim temama, od koj ih su neke vrlo bitne za tadašnje shvatanje književnog jezika, nacionalne svijesti, koristi od štampanja knjiga, potom o problemu vaspitanja, o čovjeku, Bogu i prirodi. Insistirao je na upotrebi narodnog jezika u književnosti, upravo iz "prosvjetiteljskih" razloga — da bi radi koristi od napisanog što više ljudi razumjelo smisao teksta. Da je obače potrebno i prepolezno za opšti narod prosto, no lepo i ispravno pisati; tome će se zaludu ko mu drago protivsloviti. Takođe, izjednačavao je pripadnost jednoj naciji sa jezikom koji govori grupa ljudi, ma kojoj vjeri i zakonu pripadala — tako su Srbi svi koji govore srpskim jezikom, bez obzira na to da li su pravoslavni, rimokatolici ili muslimani. Jer vjera i zakon se mogu promeniti, a rod i jezik nikada.

Iako najpoznatiji kao srpski prosvjetitelj 18. vijeka, Dositej Obradović, donosilac ideja iz zapadne Evrope među Srbe i kulturni pregalac, u istorij i srpske književnosti je tretiran kao najplodniji književnik 18. vijeka. Gledano iz perspektive sadašnjeg trenutka, njegov originalni književni rad bio je vrlo uskog obima. To je svega nekoliko eseja, jedna autobiografija, poneka pjesma i naravoučenija uz prevedene basne; ostalo su mahom sve bili kompilirani prevodi francuskih i engleskih filozofa i književnika, odnosno latinskih i grčkih klasika. Za četrdesetogodišnji književni rad to je bilo ipak malo. Ali, za vrijeme u koje piše, kada jedva da je bilo uopšte pismenih ljudi, a pogotovo su bili u deficitu oni koj i su nešto originalno stvarali, to je bilo više nego dovoljno. I danas kod širokih narodnih masa Dositej je najpoznatiji kao basnopisac. Rijetko ko od Srba je odrastao bez poučavanja iz njegovih basni i priča, aktuelnih i dva vijeka nakon njegove smrti. Didaktički i prosvjetiteljski spisi koje je prevodio ili sam sastavljao bili su popularni u njegovom vremenu i značajni za ondašnje Dositejeve savremenike, danas su samo spomenik književne istorije i kulture. Uz prosvjetiteljske ideje Dositej je uvijek naročito isticao i svoje rodoljublje, osobeno shvatanje jezika i nacije, kao i u načelu jedan pozitivan, doduše prilično neutemeljen, odnos prema ljudima i životu. Zanimljivo je šta je o njemu pisao vladika crnogorski Petar II Petrović Njegoš, koji je strogo zabranjivao da se Dositejeva djela štampaju i šire među narodom. U jednom pismu knezu Milošu Obrenoviću iz 1837. godine Njegoš, između ostalog, veli: Ja bih Dositeja počitovo da je umio svoj dar duševni obratitiu korist našega naroda, ali ga obratiti nije umio, i zato ga prezirem, kako čovjeka koji nije vidio u što se sodrži sreća naroda, što li mu može pričiniti nesreću i kako čovjeka koji je bio nekomu podlo orudije podsmjejanija nad blagočestijem.

Iako je mnogo toga ostalo nejasno u njegovoj biografiji, Dositej je nesumnjivo gajio ljubav prema svom narodu i bio ponosan na svoje porijeklo. I inače je imao — bar deklarativno — pozitivan pristup ljudima i svijetu, a naročito onima iz svog naroda. Govorio je da mu ništa na svijetu nije milije i draže od njegovog roda i da bi mogao sav život posvetiti prosvjećivanju naroda iz koga je ponikao. Rad sam srcem i dušom posle Boga, koji me je sozdao, mojemu milomu narodu ugoditi, obače ne lažući i istinu svetlu kao sunce pod noge bacajući, pritvorno i licemerno za hatar pišući. A znam da moj pošteni i slavni srpski rod to od mene neće iskati. Posljednje godine svog života Dositej provodi u svojoj otadžbini, Srbiji, koliko-toliko preporođenoj poslije Prvog srpskog ustanka. Povodom ovog podizanja srpskog naroda protiv petvjekovnog turskog ropstva, Dositej je napisao Pjesnu na insurekciju Serbijanov, poznatu po svom prvom stihu kao Vostani Serbije. Do danas je ona ostala omiljena među Srbima, s vremenom je dobila i svoju muzičku pratnju i time bila bolje pamćena kroz generacije: Vostani Serbije, mati naša mila!

Anja Jeftić
casopis buktinja

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 19:33 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XIX veka

-2-


DOSITEJEVI STIHOVI


Dositej Obradović je najmanje čuven sa svojim stihovima. Ali nije bez koristi i njima se pozabaviti. Kroz te stihove vidimo istoga onoga Dositeja koji govori u Životu i priključenijima, u Sovjetima zdravoga razuma i u Basnama: oduševljena za visoke ideale, velikog rodoljuba, pa i racionalista. Ma kakvi da su ti stihovi kao umetnost, oni su lepo gradivo za poznavanje karaktera Dositejeva. Oni su u isti mah i dokumenti za istoriju naše poezije.

Pada u oči ovo, Dositej, uopšte, nije napisao mnogo stihova ali koliko ih je napisao, oni ne padaju u neko određeno doba njegova književnog delanja. Već u prvoj štampanoj knjizi srećemo stihove, a svoju književnu karijeru završava stihovima, hoću da kažem, da mu je poslednje što je za života sam štampao bila pesma. Moglo bi se iz ovoga izvesti da njega nije neki unutrašnji nagon silio da piše stihove, nego prilike. Sasvim drukčije nastaje njegova proza.

Dositejevi stihovi padaju u doba veoma neplodno za umetnost. Sva naša poezija XVIII veka je mucanje i sricanje.

To je odgovaralo opštem kulturnom stanju našega društva. Istina, u najširim donjim slojevima toga društva je živela jedna poezija, dosta razvijena oblika, lepo razgranata i jedra. Najprirodnije bi bilo da je ta poezija postala podloga za književnu poeziju da se, dakle, iz narodne poezije organički izvila i razvila umetnička. Ona je odista i probila u masu našega građanstva, kao što se vidi iz rukopisnih pesmarica XVIII veka. Dalje je uvis teško prodirala, jer su obrazovani književnici, učeći se u tuđim školama i na tuđim literaturama, primali i tuđ ukus i pristaj ali uz umetnički princip stranih poezija. Tako se preko škole, u XVIII veku u našoj književnosti obrazovale dve struje: ruska i klasična. Ruska je prodirala iz karlovačke ruske gimnazije, koju je osnovao, s pomoću kijevskih učitelja, mitropolit Vićentije Jovanović; klasična i odavde, a docnije i još više intenzivnije iz latinskih škola ugarskih. Kijevski učitelji su naše đake u Karlovcima ne samo učili teoriji književnosti, naravno u duhu jugozapadne ruske umetnosti, nego su im sami sastavljali uzore i davali im da kuju stihove ruske. Među njima je najznamenitiji Manojlo Kozačinski, koji je napisao školsku dramu o caru Urošu i podosta prigodnih pesama. On je stvorio tip srpske poezije u ruskom stilu, tako da se može govoriti u našoj poeziji XVIII veka o ruskoj školi; njoj docnije pripadahu Žefarović, Pavao Nenadović (sekretar), Orfelin i J. Rajić. U razvitku ruske škole bio je najvažniji uspeh to što su Orfelin i Rajić počeli pisati ruske trinaesterce i na narodnom jeziku, umesto na crkvenoslovenskom.

Dositej Obradović stoji pod uticajem sve tri pomenute struje, kao što se to lepo vidi na njegovim pesmama, a i iz ostalih mu dela.

Dositeju je poezija bila sasvim sporedno književno zanimanje, te on neodlučno stoji posredi triju struja koje se polako kreću u srpskom pesništvu. U Pesni o izbavljeniju Serbije, dakle temi čisto srpskoj i u narodnim desetercima ispevanoj, apeluje on na "slatkopevnu liru Apolona" i na "žiteljnice premudre Parnasa"; u pesmi pisanoj u poljskoruskim sholastičkim trinaestercima, pak, oduševljava se za "mile gusle javorove". To je smesa ukusa i stilova. Dositejeve pesme nisu imale nikakoga uticaja na razvitak poezije niti su naročito zapažene ni u savremenika ni u potomaka. Ali su one ipak interesantni i karakteristični proizvodi njegova duha. On je kod pravoslavnih književnika poslednji pesnik ruske škole, a u isti mah početnik narodnoga pravca.


VOSTANI SERBIJE

Vostani, Serbije! Vostani, carice!
I daj čadom tvojim videt' tvoje lice!
Obrati serdca ih i očesa na se,
I daj njima čuti slatke tvoje glase.

Vostani, Serbije! Davno si zaspala,
U mraku ležala; Sada se probudi,
I Serblje vozbudi!

Ti vozdvigni tvoju carsku glavu gore
Da te opet pozna i zemlja i more,
Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo, kako vid Danice,
Vostani, Serbije! i proč.

Spomeni se, mati naša, tvoje perve slave,
Tvojih vraždebnika ti posrami glave!
Divjeg janičara teraj sa Vračara,
Koji svog istoga sad ne sluša cara!
Vostani, Serbije! i proč.

Tebi sad pomaže nebesna volja,
I sad ti se pokazuje sudbina bolja,
Svi bližnji tvoji tebi dobra žele
I daljni se narodi tvom dobru vesele.
Vostani, Serbije! i proč.

Vostani, Serbije! Mati naša mila!
I postani opet što si prije bila!
Serpska tebi vopiju iskrena čada
Koja hrabro vojuju za tebe sada.
Vostani , Serbije! i proč.

Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda,
I ne želi tebi nikakova vreda.
Ko tebe nenavidi, ne boj ise Boga
Od kojega tebi ide pomoć mnoga.
Vostani, Serbije! i proč.

Hercegova Zemlja i Černaja Gora.
Daleke države i ostrovi mora —
Svi tebi pomoć nebesnu žele,
Sve dobre duše tebi se vesele
I soglasno vele:

Vostani, Serbije! Davno si zaspala,
U mraku ležala; Sada se probudi,
I Serblje vozbudi!

1804.

Tihomir Ostojić

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 19:36 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XIX veka

-3-

VOSTANI I VOZBUDI SE


Dositej je prvo stanovao u konaku proteranog beogradskog paše, zatim kod svog prijatelja Petra Novakovića Čardaklije, da bi mu kasnije Karađorđe i Sovjet poklonili kuću sa baštom. Dositej se na poklonu zahvalio, a posle renoviranja kuće o svom trošku ustupio je Sovjetu za potrebe tek formirane Bogoslovije. Do kraja života živeo je skromno u dve male sobe u zgradi Sovjeta

U četvrtak 16. avgusta navršava se tačno 200 godina od kada je u Srbiju došao Dositej Obradović, najobrazovaniji Srbin svog vremena, veliki borac za opšenarodno prosvećenje, monah, pisac i filozof.

Kažemo došao u Srbiju, jer je Dositej rođen i do tog leta živeo van teritorije koja se tada nazivala Srbijom (zvanično — Beogradski pašaluk u sastavu moćnog Otomanskog carstva). "Mesto roždenija mojega je varoš Čakovo u Banatu Temišvarskom. Otac moj zvao se Đorđe Obradović, rodom Srbin, po zanimanju ćurčija (krznar, prim. Z. J.) i trgovac. Moja mati, Kruna imenom, bila je rodom iz sela Semartona nedaleko od Čakova, kći Ranka Paunkića", govorio je Dositej (pre monaštva Dimitrije) o svom poreklu.

A tog nedeljnog jutra, 16. avgusta 1807, sleglo se mnoštvo sveta na beogradsko savsko pristanište da dočeka Dositeja. Na omanjoj lađi jednog beogradskog voskara Dositej je doplovio iz Zemuna, gde je dugo čekao pasoš za legalan prelazak iz jedne u drugu Carevinu. Sa sobom je poneo i svoju biblioteku, a u trenutku stupanja na beogradsko tle sa tvrđave su se oglasili počasni topovski plotuni. Već šest meseci slobodni Beograd je na taj način nagradio Dositeja koji se, iako najstariji (69) od svih srpskih kulturnih poslenika koji su živeli van Srbije, jedini odazvao Karađorđevom pozivu, napustio miran i udoban život u Trstu i došao u Srbiju.

U Trstu je Dositej proveo pune četiri godine, gde je u kući bogatog srpskog trgovca Drage Todorovića pisao i prevodio, a po izbijanju Prvog srpskog ustanka organizovao i slao finansijsku pomoć ustanicima. Pre boravka u Trstu, Dositej je prvo kao mladi monah tri godine živeo u Sremskim Karlovcima, da bi po napuštanju manastira krenuo u svet da proširuje svoja znanja i da ih prenosi na druge. U Zagrebu uči latinski, u Epiru albanski, u Smirni filozofiju, retoriku, staru grčku književnost, kao i starogrčki i novogrčki jezik. U Beču uči nemački, francuski i italijanski, a sluša i predavanja iz filozofije, logike i metafizike. U Požunu (današnjoj Bratislavi) pohađa licej, u Haleu se upisuje na univerzitet i sluša filozofiju, estetiku i "naturalnu teologiju", dok u Lajpcigu sluša predavanja iz fizike. U Londonu boravi šest meseci, gde uči engleski jezik i prevodi Ezopove basne sa grčkog na engleski. Boravio je i u Bolonji, Veneciji, Firenci, Pizi, kao i u Carigradu, i prošao lađom iz Crnog mora u Dunav.

Kao učitelj Dositej je radio u srpskoj Dalmaciji (Kninsko polje, Kosovo, Golubić, Plavno), gde nastaje njegov prvi književni rad (Bukvica — izbor iz beseda Jovana Zlatoustog), u Skradinu i okolini drži besede srpskom življu, u dalekoj Moldaviji je učitelj, kao i u Beču, kada posle dve godine učiteljevanja prelazi u Trst.

Period života van Srbije Dositej je obeležio objavljivanjem autobiografskog spisa Život i priključenija, zbirke pouka Venac od alfavita, i Basni. "On je prvi pisao serwisch prosto" (Jozef Dobrovski — Jerneju Kopitaru, 1809), čime je u srpsku kulturu preneo Adelungovo načelo piši kao što govoriš (Schreib wie du sprichst). Kako je ovo načelo prvo u srpskom jeziku dosledno primenjeno, zaboravilo se na njegovo nemačko poreklo. Ali, najvažnije od svega je Dositejevo shvatanje (i delovanje) da narodni jezik mora postati književni, čime će se vremenom (najviše zahvaljujući Vuku Karadžiću) bogato narodno usmeno predanje zameniti trajnim pismenim. Bio je to važan događaj u očuvanju kontunuiteta srpske duhovnosti.

Dositej se u Trstu upoznaje sa mesnim parohom Haralampijem Mamulom, kome kasnije šalje čuveno Pismo (filozofski esej Pismo Haralampiju), a ustanicima i Karađorđu posvećuje Pjesnu na insurekciju Serbijanov, čijim stihovima podstiče buđenje nacionalne svesti u Srba:

Vostani Serbie!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!

Zaista, takvog je Dositeja trebala Srbija, koja već druge godine ustanka čini značajne korake u obnovi državnosti. U Nacrtu zakona o Praviteljstvujuščem sovjetu (Za pamjat), kao najvišem organu vlasti, njegov sastavljač Božidar Grujović predviđa šest popečiteljstava (ministarstva), od kojih je jedno bilo popečiteljstvo prosvešćenija (prosvete). Naravno, prethodno je trebalo organizovati školstvo. U tom smislu značajan događaj se zbio 1. septembra 1808. godine, kada je u Beogradu počela sa radom Velika škola. Na svečanom otvaranju Dositej je govorio O dolžnom počitaniju k naukam, da bi već sutradan vrsni intelektualci onoga vremena (Ivan Jugović, Sima Milutinović Sarajlija, Miljko Radonić, Lazar Vojinović) započeli nastavu. Prvi učenici su bili Karađorđev sin Aleksa, sinovi ostalih ustaničkih vođa (Milenka Stojkovića, Jakova Nenadovića, Mladena Milovanovića, Vase Čarapića), zatim Vuk Karadžić, Lazar Arsenijević Batalaka i drugi koji će se kasnije, u razdoblju vladavine kneza Miloša Obrenovića, istaći u javnom životu i dati značajan doprinos razvitku obnovljene Srbije.

Naravno, učeni Dositej aktivno učestvuje u pripremi zakona nove države, obavlja dužnost nadziratelja učilišta, a od 11. januara 1811. godine obavlja i dužnost prvog ministra prosvete obnovljene Srbije.

Po dolasku u Srbiju Dositej je prvo stanovao u konaku proteranog beogradskog paše, zatim kod svog prijatelja Petra Novakovića Čardaklije, da bi mu kasnije Karađorđe i Sovjet poklonili kuću sa baštom. Dositej se na poklonu zahvalio, a posle renoviranja kuće o svom trošku ustupio je Sovjetu za potrebe tek formirane bogoslovije. Do kraja života živeo je skromno u dve male sobe u zgradi Sovjeta.

Dositej Obradović je umro u Beogradu u četvrtak 28. marta 1811. godine. Sahranjen je istog dana posle velikog sprovoda koji je prošao ulicama od zgrade Sovjeta, preko Tekije, Zereka i Dubrovačke ulice do stare Saborne Crkve (sve u delu današnjeg Beograda od ugla Višnjićeve ulice i Studentskog trga, do ulice Kralja Petra i današnje Saborne crkve). Za otvorenim kovčegom išli su Karađorđe i ustaničke vojvode. Sahranjen je na groblju koje se nekada nalazilo pored Saborne crkve, a na nadgrobnoj ploči bio je natpis koji je sam Dositej za života sastavio: Ovde leže njegove srpske kosti. On je ljubio svoj narod. Večna mu pamjat. Kada su 1897. godine, po naredbi kralja Aleksandra Obrenovića, iz Beča prenete kosti Vuka Karadžića i sahranjene s leve strane ulaza u Sabornu crkvu, s desne strane od ulaza obnovljen je i Dositejev grob. Na istom mestu i danas Mirno leže kosti starog Dositeja (poslednji stih pesme Dositej Sime Pandurovića).

U Univerzitetskom parku, koji se nalazi nedaleko od mesta gde je on stanovao i delovao, od 1930. godine nalazi se spomenik Dositeju, rad vajara Rudolfa Valdeca. Spomenik je izliven i otkriven 1911. godine, a prvobitno je bio postavljen na ulazu u Kalemegdanski park, ispred Narodne biblioteke, koja je tada bila smeštena u zgradi u kojoj se danas nalazi Biblioteka grada Beograda. Beograd i većina gradova širom Srbije danas imaju ulicu i školu sa imenom Dositeja, a od proleća 2004. godine u Beogradu, Vršcu i Čakovu deluje zadužbina "Dositej Obradović", sa zadatkom da prouči čime nas je sve Dositej zadužio.

piše: Zorica Janković,
istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije
Vreme

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 23:19 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XIX veka


Branko Radičević (1824—1853)


Slika


BIOGRAFSKI PODACI

1824. — Rodio se 15. marta u Brodu u Slavoniji. Pravo ime mu je bilo Aleksa.
Todor Radicevic, njegov otac bio je i sam pesnik i prevodilac.
1828. — Roditelji mu prelaze u Zemun i tu ostaju dve godine.
1830. — Pocinje da uci osnovnu skolu u Zemunu.
1832. — Zavrsava sa skolovanjem u Zemunu.
1833. — Upisao je nemacku skolu (Oberschule), na koju su ucenici upisivani tek posle jednog ili dva razreda srpske skole.
Iste godine umire i njegova majka.
1835. — Odlazi u Karlovce da nastavi skolovanje u gimnaziji. Boravak u Karlovcima pesnik je najbolje prikazao u pesmi Djacki rastanak.
1841. — Posle zavrsene Gimnazije u Karlovcima, odlazi u Temisvar, gde je nastavio da studira filozofiju.
Iste godine odlazi iz Temisvara u Bec.
1845. — Umire njegov brat Stevan. Povodom njegove smrti napisao je pesmu Pisma umrlom bratu Stevanu.
1847. — Izlazi njegova prva knjiga pod nazivom Pesme, koja je posvecena srpskoj omladini. Ova zbirka mu je donela veliki uspeh.
1848. — Krece iz Beca za Srbiju, na sta ga primoravaju lose materijalne prilike i nemiri u Austrougarskoj.
Te godine je poslednji put bio u Begoradu.
1849. — Do juna meseca nalazi se u Zemunu, a zatim u Temisvaru, gde srece oca.
1850. — Postaje pitomac kneza Mihajla. Te godine odlazi u Bec i upisuje medicinu. Pojavljuju se prvi znaci bolesti.
1851. — Izdao je drugu knjigu pod nazivom Pesme i posvetio je Knezu Mihajlu.
1852. — Zdravlje mu se pogorsava.
1853. — Bolest uzima sve vise maha.

Umire 18. juna iste godine.

Branko Radičević je prvi autentični pjesnik srpskog 19. vijeka, epohe tzv. romantizma. On je bio čovjek gotovo plemićkog obrazovanja, svjetonazora i životnog uređenja, ali i otvorenog duha i velike ljubavi prema svom narodu. U svom djelu preživljavao je mnoge tadašnje književne uticaje, ali i gradio svoj stil i jezik, nov i neponovljiv. Zbog novine svoje pojave u književnosti u njegovo vrijeme su ga ljudi različito doživljavali, od oduševljenog Đure Daničića koji je rekao da tako 'do danas još nije nijedan učeni Srbin pjevao', do Svetozara Miletića koji ga je optužio da je 'na sve srpsko hulu bacio'
U godinama formiranja srpskog književnog jezika na narodnim osnovama, u prvoj polovini 19. vijeka, javlja se u poeziji ličnost Branka Radičevića, pjesnika koga mnogi nazivaju rodonačelnikom srpskog romantizma i začetnikom lirske poezije u našoj književnosti. Sudeći po ovakvim epitetima, moglo bi se doći do zaključka da poetske tradicije, osim narodne, prije Branka nije ni bilo. Naprotiv, pjesnička tradicija srpske književnosti seže do srednjeg vijeka, doduše tada bez prihvaćene podjele na lirsku i epsku i bez formalnog oblikovanja u stih, a pjesništvo ugarskih Srba u 18. vijeku je dobilo i svoje formalno uobličenje. Ali jezik i forma srednjovjekovne poezije su bili prevashodno liturgijskog karaktera, dok su u 18. vijeku lirske forme mahom preuzimane iz tuđih književnosti i zato izgledale vještačke, a jezik je često bio nesređen i konfuzan. Takvo je nasljeđe tzv. klasicizma — gdje su književni uzori preuzimani od antičkih autora, a inspiracija crpljena iz grčke i rimske mitologije — koje je primio i srpski 19. vijek. Ovaj vijek je postao obilježen borbom Vuka Stefanovića Karadžića za srpski jezik i pravopis na narodnim osnovama, a sa jačanjem uticaja narodnog jezika, povećavao se i uticaj narodne književnosti na pojedine pisce i pjesnike. Tako su se sukobile dvije literarne tradicije. S druge strane, tadašnja zapadnoevropska književnost i aktuelna stilska formacija romantizma našla je svoju publiku i podražavatelje i među Srbima. Sve ove uticaje je u svom djelu preživljavao i pjesnik Branko Radičević, i gradio svoj stil i jezik, sličan uzorima koje je podražavao, ali isto tako nov i neponovljiv. Zbog novine svoje pojave u književnosti u njegovo vrijeme su ga ljudi različito doživljavali, od oduševljenog Đure Daničića koji je rekao da tako do danas još nije nijedan učeni Srbin pjevao, do Svetozara Miletića koji ga je optužio da je na sve srpsko hulu bacio.

ŽIVOT BRANKOV

Branko Radičević rođen je u Slavonskom Brodu 1824. godine i bio je nazvan Aleksije. Otac njegov, Teodor, bio je carinski činovnik u austrijskoj službi, izuzetnog obrazovanja, koji je imao veliku b i blioteku, mnogo čitao i prevodio sa njemačkog. Branko se školovo u Zemunu, Sremskim Karlovcima i Temišvaru i naposlijetku je otišao u Beč da studira pravo i medicinu, ne završivši ni jedno ni drugo. U Beču se upoznao sa Vukom i njegovim književnim kružokom, oduševio se njihovim odnosom prema narodnom nasljeđu i potrudio se da ga i sam usvoji. Iako ga mnogi tretiraju kao velikog Vukovog prijatelja, nije poznato da je Vuk imao previše naglašena prijateljska osjećanja prema Branku. Mladi pjesnik je zdušno prihvatio njegovu reformu, a bio je i zaljubljen u jedinu Vukovu kćerku Vilheminu. U tom periodu svog života, od 1843. do 1847.godine, Radičević intezivno piše i obj a vljuje prvu zbirku Pesama , koja je njegovo najautentičnije ostvarenje. Poslije toga odlazi na nekoliko godina u Srbiju, potom u Vojvodinu. Dolazi do promjena u njegovom stvaralaštvu i do jačeg oduševljavanja narodnim stvaralaštvom i narodnim životom uopšte. On je bio čovjek gotovo plemićkog obrazovanja, svjetonazora i životnog uređenja, ali i otvorenog duha i velike ljubavi prema svom narodu. Talas naglašenog rodoljublja tog vremena nije ni njega zaobišao, kao u umjetničkoj inspiraciji, tako i u ostalim stvarima. Evo šta o tome piše jedan esejista: Pošto je svoje međunarodno ime Aleksije promenio u Branko, on bi sad i po odelu da bude "narodni čovek", i ne narodni čovek iz svog kraja, već s turskog Balkana. Dotle gospodčić s kravatom i belih košulja, on u revoluciji 1848. obuva opanke i puši na čibuk, tobož prezirući frak, cilindar, fotelje i salone — one iste salone i fotelje bez kojih ne bi ni njega bilo. Druga zbirka njegovih pjesama zato je prepuna narodno-rodoljubivih pjesama. Po povratku u Beč, nastavlja da studira medicinu i ne piše gotovo ništa, bivajući već pomalo nagrižen bolešću tuberkuloze, od koje će ubrzo da umre. Upokojio se u 29. godini, 1853. godine, u bijedi i sirotinji, kao jedva poznati pjesnik svog vremena. Njega je na groblje ispratilo samo nekoliko zbunjenih Srba studenata, potrpanih u fijakere koji su brzo išli kroz Beč po kišnom junskom danu, a na glas o njegovoj smrti novine su isto toliko slavile Njegovu svetlost Knjaza Mihaila što ga je sahranio o svom trošku, koliko su žalile za nestalim pesnikom.

RADIČEVIĆA POEZIJA

Mnogi su bili književni uticaji bitni za Brankov rad, kao što su bili i mnogi žanrovi u kojima je pisao. Srpska narodna poezija, građanska poezija, njemački i engleski romantizam, samo su neke od tračnica njegovog talenta, kao što su lirske, epske i satirične pjesme, poeme i lirske pripov i jetke forme u kojima se taj talenat pojavljivao. Epski opus Radičevića mnogo je manje poznat od lirskog i slabije je pjesničke inspiracije. Jezik njegovih pjesama je narodni, ali ne onaj jezik kojim on govori, nego kompiliran narodni jezik Srba iz različitih krajeva, od Hercegovine do Vojvodine, sa šarolikim dijalekatskim crtama.

Brankove lirske pjesme su pune vrcavog duha, lepršavosti — Njegoš je za njega rekao da je bio priličan proljećnjemu leptiru – potom opisa prirode, veselosti, nagovještaja čulne ljubavi, oduševljenja naizgled običnim stvarima, slavljenja života, ali i jake tuge i straha pred smrću. Zbog neobično izražene muzikalnosti svojih stihova, neke njegove pjesme su mnogo vremena poslije Branka zaista dobile svoj popularni muzički aranžman. Takva je pjesma Mini Karadžić u spomenicu : Pevam danju, pevam noću, /Pevam, sele, što god hoću: /I što hoću, to i mogu; /Samo jedno još ne mogu: /Da zapevam glasovito, /Glasovito, silovito, /Da te dignem sa zemljice, /Da te metnem međ zvezdice, /Kad si zvezda, sele moja, /Da si među zvezdicama, /Među svojim, sele moja, /Milim sestricama! Ili Kletva, koja je u najnovije vrijeme dobila svoju muzičku obradu: Zelena je trava, /Moma na njoj spava, /Vijar vetar pirnu, /U suknju joj sirnu, /Suknjica se širi /A nožica viri, /Ao nono bela,/ Voda te odnela /Pa – meni donela. U poemi Tuga i opomena i u pjesmi Kad mlidijah umreti Branko je pečalni pjesnik elegijskih stihova, gdje je tema smrt i, naročito u posljednjoj, žal za životom: O da te tako ja ne ljubljah žarko, Još bi gledo tvoje sunce žarko. Nju je pjesnik spjevao u već poodmakloj fazi bolesti, pred smrt – Glava klonu, lice potavnilo, /Bolovanje oko mi popilo, /Ruka lomna, telo izmoždeno. Koliko žali za životom, toliko žali i za svojim nedovršenim pjesmama, naziva ih jadnim siročadima i djecom koju otac "u traljama ostavlja".

ĐAČKI RASTANAK I BRANKOVO STRAŽILOVO

Najljepši period svog života Branko je proveo u Sremskim Karlovcima, kao gimnazijski đak. Svoju najpoznatiju poemu Đački rastanak posvetio je upravo ovim danima, kada je sa prijateljima bezbrižno uživao u prirodnim blagodatima fruškogorskih padina, naročito brda Stražilova. Poema ima 737 stihova, ispjevana je u lirskoj naraciji, a glavna tema je oproštaj od đačkog načina života i od Stražilova. No, dug je niz tematskih rukavaca kojim krivudaju Brankova misao i osjećanje: tu su i opisi đačkih druženja i nabrajanja drugova, kolo koje se upliće u tok poeme, ponekad nepovezana sjećanja, lascivni detalji, srpska prošlost koja se odjednom javlja sa junacima koji su se u njoj proslavili itd. Poznato je Brankovo kolo iz Đačkog rastanka — vilovito, plahovito, napleteno, navezeno, okićeno, začinjeno — u koje Branko saziva "braću sa sviju strana" da se u njemu okupe: Srbijance, Sremce, Bosance, Crnogorce, Hercegovce, Dalmatince, Banaćane itd. U proteklim vremenima komunističkog režima ovo Brankovo kolo je često izdvajano iz konteksta svog nastanka i bivalo okarakterisano kao početak komunističke ideologije "bratstva i jedinstva".

Posmrtni ostaci Branka Radičevića 1883. godine preneseni su iz Beča na Stražilovo. Kako je vremenom njegova popularnost porasla, Brankov dolazak na Stražilovo, gdje on i danas počiva, prerastao je u veliki srpski narodni događaj. Na grobu su mu isklesani stihovi iz njegovog Đačkog rastanka: Mlogo hteo, mlogo započeo, čas umrli njega je pomeo.

piše: Anja Jeftić

Autoru:  Luna.* [ 18 Maj 2012, 23:22 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XIX veka

-2-

BRANKO RADIČEVIĆ


Branko Radičević je bio redak talenat koji je, sredinom devetnaestog veka, srpsku poeziju oplodio čistim narodnim jezikom. Napisao je svega pedeset četiri i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku.

Kult Branka Radičevića je jedinstven i srpskoj poeziji i šire. Krajem sedamnaestog veka, Radičevići si, u velikoj seobi, došli i Srem, i Boljevce. Brankov čukundeda Jefta poreklom je iz okruga kragujevačkog. U Boljevcima žive i Brankovi pradeda đorđe i deda Stevan koji, krstareći Sremom, ponajviše se zadržava u Kupinovu i Klenku, a zatim u Zemunu i Vršcu, odakle se doselio u Brod na Savi.

Brankov otac Teodor oženio se Ružom Mihajlović, kćerkom bogatog vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića, maja 1822. godine. Branko je rođen u Slavonskom Brodi uoči svetog Aleksija po kojem, na krštenju sutradan, dobija ime. Kasnije, u Beču, pred izlazak prve knjige pesama, on će sa grčkog jezika prevesti svoje ime na srpski ‡ Branko. Branko je imao i brata Stevana i sestru Amaliju, koji su umrli u dvadesetoj, odnosno, drugoj godini života. U Zemunu Branko uči osnovni srpski u školi (1830—1832) i nemački (1832—1835).

Sremske Karlovce, zajedno sa godinu dana mlađim bratom, Branko dolazi oktobra 1835. godine u čuvenu karlovačku gimnaziji. U Sremskim Karlovcima boravi do 1841. godine. Najbolji je đak, ima kaligrafski rukopis, pravi najbolji herbarijum od biljaka sa Stražilova, nikad nije batinan u školi. Svoju prvu pesmu, u obliku školskog sastava, piše na nemačkom jeziki u Gimnaziji. Znao je nemački, latinski, grčki, češki i slovački.

U Temišvaru, gde mu je danas sahranjen brat Stevan, boravi od 1841. do 1843. godine. U Beču, poslušavši oca, upisije prava 1843. godine, koja mu se "baš mrzovoljnim čine". Kasnije, bolestan od tuberkiloze, dobivši stipendiju kneza Mihaila, tri godine pred smrt, upisije medicinu misleći da će sam sebe izlečiti.

Godine 1848. Branko, osluškujući dolazak revolucije, iz Beča, preko Zagreba stiže u Brod i Vukovar, a potom u Srem, gde posećuje Karlovce, Rumu i Mitrovicu.

Brankove "Pesme" (1847) izazivaju različita mišljenja, često i prave bure. Slično se događa i sa drugom knjigom (1851). Treću (1862) objavljuje njegov otac posle pesnikove smrti.

Godine 1883. Brankove kosti su prenesene iz Beča na Stražilovo. Dve godine potom podignut je piramidalni spomenik na Stražilovu, koji je konstruisao beogradski arhitekta, rodom iz Banata, Svetozar Ivačković. Potrebne radove izveo je kamenorezac Petar Kitizi. Dva donja stepenika sačinjena su od topčiderskog kamena, a treći od kamenih kocaka Fruške gore, Dinare, Kleka, Lovćena, Plješevice, Vršačkog brega, Velebita i Avale.

Branko je lirski ugaoni kamen u građevini srpske poezije koja se deli na oni pre njega i posle. I njegovoj lirici na genijalno jednostavan način predočene su izmene sila erosa i tanatosa.

Pesnikovo zdravo i zbogom jesu poetički amblem ove jedinstvene lirike koja je uticala i utiče na pesnike sve do današnjih vremena. U njegovim pesmama pronalazimo oko dve stotine reči koje ne zatičemo u Vukovom Rječniku, što govori i o tvoračkoj snazi pesničkog dara. Neskriveno je otkrivao svoja osećanja i nadahnito pevao o životu i smrti, mladosti i prolaznosti. Dionizijski aspekt njegove poezije čini ga pesnikom rasne emocije. A u dubini svake njegove pesme kipti čista mizika srpskog jezika ovenčana različitim pesničkim formama i postipcima.

NA MORAVI.

Oj Moravo što bi bez Srbinja,
Što bi Srbinj bez srca junačka,
Što bi junak bez desnice ruke,
Što bi ruka bez te sablje britke,
Što bi sablja bez vešta kovača,
Što bi kovač bez tog tvrdog gvožđa,
Što bi gvožđe da g' u brdu nije,
Što bi brdo da mu gore nije,
Što bi gora da nema drveta,
Što bi drvo da neima lišća,
Što bi lišće da mu tice nije,
Što bi tice da im pesme nema,
Što bi pesma da od srca nije,
Što bi srce da mladosti nije,
Što bi mladost da milosti nema,
Što bi milost da devojke nema,
Što devojka kad joj venac uzmu,
Što bi venac bez bez lupkoga cveća,
Što bi cveće bez te rose sjajne,
Što l' gorica bez brata sunašca,
Što bi sunce da mu neba nema,
Što ćeš pesmo, što ćes srce moje,
Daleko je vedro nebo tvoje.

Biografi Branka Radičevića nisu bili načisto da li "klica njegove bolesti bješe davno u njemu" ili je kasnije oboleo. Po kazivanju Mine Karadžić "Branko bješe, tako reći, uvijek slabunjav. Klica njegove bolesti bješe odavno u njemu. Sad se pojavi, sad se opet pritaji, ali napredovaše jednako. Iznajpre kao da je Branko nije poznavao ili ne hajaše za nju stoga što je on sve uzimao na lako". Sam pesnik je već 1850. godine bio svestan svoje bolesti, i s tim u vezi je i njegova namera da studira medicinu kako bi mogao da obrati pažnju svame lečenju.

Mi smo skloni verovanju da je prva pretpostavka tačnija tj. da "klica njegove bolesti bješe davno u njemu". Na Brankovu latentnu tuberkulozu upućuju i neke njegove pesme, pre svih Pesma umrlom bratu Stevanu, ispevana 1846. godine. Iz pesme se vidi da je Stevan u proleće 1845. godine osećao prve znake bolesti i predosećao smrt. "Tiha boljezana", koja je umorila Stevana, bila je, po svoj prilici, ona ista od koje će i Branko, posle osam godina, umreti. Na to upućuje Brankov opis Stevanova lica dok govori o ovojoj "sudbinici":

Tvoje lice, kao posle noći,
Kadano se zorica zažari,
Ko bi rek'o da će s' u nemoći
U bledilo skoro da pokvari!

Stevanova bolest je imala dosta buran tok; bolesnik je pred kraj 1845. godine bio na samrtničkom odru:

Prolećna ti ne dočeka dana:
Tebe. zgubi tiha boljezana,
Popi lice, popi oko drago,
Popi tebe, o mlađana snago!

Branka, romantičnog pesnika i naprednog nacionalistu, naročito boli što mu ,brat nije izgubio život "boreći se za dom, za ognjište" već je podlegao podmuklom i nevidljivom neprijatelju, protivu koga nije moguće boriti se i kome se ne može osvetiti:

O brate, brate ti ne beše sunce
Što krvavo zađe za vrhunce,
Već je zvezda malo zatrešila,
Pa s' na vedru nebu izgubila.
Ti ne beše onaj hraste silni
Koga bura s hukom dole ruši,
Veće cvetak skroman i umilni
Koji cveta, vene, pa s' osuši.

No pesma je naročito zanimljiva po Brankovu kazivanju da je i sam tada bio bolestan — da je sedeo "bolan brat do brata bolanoga". Stevan je Branku stavio u amanet:

"Živi, brate, u grob idem ja,
Živi brate, opevaj mi pra!"
To ti reče u jesenje doba,
Tad bijasmo slaba al' živa oba.

Međutim ni Branko nije verovao da će preživeti: tada, u jesen 1845. godine, ispevao je čuvenu elegiju Kad mlidijah umrijeti. Do tada on je mahom opevao opšte motive, preuzete iz švapske pesničke škole, narodne poezije i građanske lirike, ili konstruisane u duhu ovog kolektivnog pesništva. U ovoj elegiji prvi put je neposrednim jezikom progovorila pesnikova indiviaualnost i eruptivnom snagom izbio njegov bol: podjednako je patio neiživljeni mladi čovek i još neizraženi pesnik početnik. Dogodio se jedinstven slučaj u našoj poeziji: pesnik je, skoro deceniju uoči smrti, ispevao sebi dugi i potresni epitaf, toliko životno i lirski uverljiv da onima koji ne poznaju književnoistorijske i hronološke pojedinosti, izgleda kao da ga je Branko pisao pred samu smrt.

U već citiranoj Pesmi umrlom bratu Stevanu čitamo stihove:

Kad poslednji rastasmo se put,
Jedan brat ka drugi bolan je i žut;
Mene bolna ozdravi tuđina (...)

Tuđina o kojoj je reč jeste Beč, gde je Branko, još od 1843. godine, studirao prava. Tvrđenje da je tamo ozdravio svakako je bila zabluda: verovatnije je da se bolest bila primirila nego da je iščezla, pogotovu što nije ni lečena. Izvesne indicije u tom pogledu pruža opis Brankova lika od Mine Karadžić, koja je inače imala prilike da pesnika često viđa u kući ovoga oca; ako se odbace izvesni idealizovano-romantični detalji, koji su isticali pesnika kao izuzetno biće i prema fizičkom izgledu, dobija se u priličnoj meri klasična fizionomija grudobolnog čoveka: "Ispod čela sijaše oko neobičnijvm sjajem. Dojako ne vidjeh tijeh očiju, i teško ih je gdje i vidjeti. Po razrezu velike pa opet u glavu utekle, svijetliše ispod mrkih trepavica njekom osobitom sivozelenkastom bojom, i odudarahu čudnovato od mrkijeh, ponosno uzvijenih vijeđa. I sjaj i izraz biješe im sasvijem neobičan, rekla bih nadzeman i ovjeran tumač pjesničke duše (...) Koža na licu tanka, meka, uvijek zaruđena. Čim bi radi čega god došao i najmanje u vatru, osula bi mu se po cijelom licu žarka rumen". To je portret pesnika iz vremena kada su svi, pa i on sam, mislili da je zdrav — i kada je ispevao i najbolje svoje stihove. Podaci od 1850. do 1853. godine, kada je bolest uzela maha, brojniji su, i svi nesumnjivo upućuju na plućnu tuberkulozu.

Nas, ovom prilikom, u prvom redu interesuje kako se bolest, u čitavom ovome trajanju, manifestovala u Bravkovoj poeziji. Svi koji su pisali o toj poeziji, uočili su jednu njenu karakteristiku: preplitanje ili naizmenično smenjivanje elemenata ditiramba i elegije. Takve oscilacije, koje se kreću od suprotnih polova raspoloženja, od kliktavog zanosa životom do tihe sete i zamišljenosti, — ili, medicinskim jezikom rečeno, "naizmenične i izrazite faze euforije ili depresije jasnog cikloidnog karaktera", — svojstvene su psihologiji mnogih grudobolnih bolesnika. Životno klatno pesnikovo njihalo se od ustreptale čežnje da se što više ispije radosti i upije lepote, do sumornog saznanja i priznanja da je to nemoguće jer će se klatno zaustaviti; ostaje samo komenzacija u napisanom za nedoživljeno i predstoji opraštanje od onoga što se volelo i želelo. Zgusnuti izraz takvog stanja i osećanja naći ćemo u lirskom uvodu epske pesme Gojko, u ovim uzdrhtalim apostrofama

Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti

Autoru:  Luna.* [ 21 Maj 2012, 12:20 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XIX veka


Đura Jakšić (1832—1878)


Slika


ŽIVOT. — Rođen je 27. jula 1832. u Srpskoj Crnji, u Banatu, u staroj rodoljubivoj svešteničkoj porodici. Tri razreda gimnazije svršio je u Segedinu, i zatim ostavio školu. Porodica hoće da ga spremi za sveštenika ili trgovca, on oseća u sebi umetnički talenat, odaje se na izučavanje slikarstva i 1847. uči slikarstvo kod privatnih učitelja u Temišvaru. Kao šesnaestogodišnji mladić borio se 1848. u redovima dobrovoljaca. Posle bune, 1849. neko vreme se sklonio u Beograd. Pošto se sve utišalo, produžio je da uči slikarstvo u Pešti,88 Bečkereku, 1850, od 1851. do kraja 1852. na slikarskoj akademiji u Beču. 1853. ode u Minhen, gde je ostao pola godine. Vrativši se u domovinu, živi kao slikar, radeći najviše crkvene ikonostase. 1857. pređe u Srbiju i dobije za privremenog učitelja i selu Podgorcu, u okrugu timočkom. U tom selu i u obližnjem selu Sumrakovcu služio je do 1858. Od 1858. do 1860. bio je učitelj crtanja u jednom pansionatu u Beogradu. 1860. postao je učitelj u Požarevcu. 1861. produžio je slikarske studije u Beču, ali već 1862. je u Novom Sadu, gde oskudno živi od slikarstva i od književnog rada. 1863. vraća se u Srbiju. 1863. je učitelj crtanja u kragujevačkoj gimnaziji, 1865. — učitelj osnovne škole u Sabanti kod Jagodine, 1866. u Požarevcu, 1868. u Rači Kragujevačkoj, 1869. učitelj crtanja u jagodinskoj realci, gde je 1871. otpušten iz državne službe. 1872. postao je korektor državne štamparije, i tu je ostao do smrti. Umro je 16. novembra 1878. godine.

KNJIŽEVNI RAD.— Čitajući Petefija, svog Petefija, kako je on govorio, koji je toliko odgovarao njegovoj prirodi, i Bajrona, koji je bio pesnički uzor svima romantičarima evropskim, pored Zmaja, koji je jako uticao na njega i upućivao ga u poeziju, on je počeo pevati u Beču 1853. godine. Prvi stihovi su mu štampani 1853. u Serbskomъ lѣtopisu, i otada je sarađivao na gotovo svim srpskim časopisima. Šezdesetih godina skrenuo je opštu pažnju na sebe. 1863. izlazi njegova istorijska drama Seoba Srbalja, 1868. Jelisaveta, kneginja crnogorska, a tek 1873. zbirka lirskih Pesama. Stanoje Glavaš izišao je 1878. Od 1876. do 1878. izišle su u Beogradu četiri sveščice njegovih Pripovedaka. Celokupna dela izišla su u dva maha, 1882—1883. i 1912. u Beogradu.

LIRIČAR. — Srpski romantizam imao je dva velika pesnika: Zmaja i Jakšića. Zmaj je obimniji i obilniji, raznovrsniji, širi, idejniji, ali Jakšić ima jači temperamenat, osobeniji je, on je pravi, rođeni romantičarski pesnik. Zmaj, gipka i prijemljiva duha, razvijao se sa vremenom, prilagođavao se, menjao ideje i osećanja; Jakšić je ostajao stalno isti, sa svim dobrim i rđavim osobinama svoje jake pesničke individualnosti, uvek bujan liričar, uvek pesnik ličnosti i strasti.

U prvom redu, iznad svega, i u svakoj prilici, on je bio liričar. Njegovo opšte i književno obrazovanje bilo je nedovoljno, živeo je u teškim prilikama i u nepovoljnim sredinama gde se nije mogao razvijati, sve što je imao izvlačio je iz sama sebe, iz svoje elementarno jake prirode. Sva njegova poezija je ono što je on kazao za prvu svesku svojih stihova: "knjiga života burnoga — u trenucima divlje uzbune..." On je bio duboko nezadovoljan životom koji ga je stalno pritiskivao i gušio, osećao je u sebi veliku snagu koja ga je raspinjala, žudio uvek za nečim jačim, višim i lepšim, nije shvatao život bez velikih strasti i podviga, bio očajno i bolno razdražen što mora da gamiže po zemlji i u prozaičnom svakidašnjem životu, da tavori u jednom hladnom i sivom dobu, bez boje i bez poezije. Vojislav Ilić rekao je docnije za njegovu poeziju:

Ko zvučne lire strasni zvuk,
Očajno, strasno bruji.

Jakšić je poređen sa Bajronom, koji je na njega uticao i kao na pesnika i kao na slikara, i odista bilo je u njemu toga titanskog nezadovoljstva, žestokosti strasti, eksplozija gneva, bune protiv života.

Više no ijedan od romantičara srpskih Jakšić je bio pesnik u romantičarskom smislu reči, ustreptao pesnik svim svojim bićem i svim svojim životom, noseći u sebi istinski "sveti plamen" poezije. On čini pun utisak iskrenog pesnika, on u ondašnju sladunjavu, frazeološku poeziju unosi svoju ličnu snagu, ekspanzivnu bujnost jedne strasne pesničke duše koja svet gleda u pesničkoj viziji i koja daje katkada drhtavicu velike poezije.

EPSKA POEZIJA. — Kao gotovo svi srpski pesnici, Jakšić se ogledao u epskoj poeziji, ali ne mnogo uspešnije no njegovi prethodnici i poslednici. Od njega je ostalo nekoliko epskih pesama (Bratoubica, Nevesta Pivljanina Baja, Barjaktarovići, Mučenica, Pričest). To su u stvari romantičke pripovetke u stihu. On je tu dao punu slobodu svojoj romantičarskoj mašti, odbacio svake obzire o prirodnosti, logici i verovatnosti; događaji se nižu kao u kakvoj čarobnoj priči, ličnosti su melodramske, sve je visoko poetsko, svečano i zadihano. Lirika je preplavila epsko razvijanje, stihovi su nakićeni, rečiti i zatrpavaju radnju. Ali tu ima poleta, toplote osećanja, i lepih stihova. I ono što valja u tim pokušajima epske poezije, to su lirski delovi.

DRAMSKI RADOVI. — Jakšić je jedan od ređih romantičarskih pesnika koji su se ogledali i na drami. Njegov dramski rad nije neznatan: na 6.000 stihova lirskih i epskih pesama on je u 12.000 stihova ispevao tri drame: Seoba Srbalja (1863), Jelisaveta, kneginja crnogorska (1868) i Stanoje Glavaš (1878). Sve te tri drame su iz srpske istorije, ali sa vrlo malo istinski istorijskog. Jakšić se istorijom nije bavio, niti je za svoje drame pravio neka naročita istorijska istraživanja. On nije pravio razliku između doba doseljenja Srba na Balkan, XV veka zetske istorije i ustanka u Srbiji početkom XIX veka: sve ličnosti iz ta tri tako razna doba liče jedne na druge, imaju ista osećanja, izražavaju se podjednako, sve su romantične fikcije jednog romantičarskog pesnika. To su samo istorijski okviri, i u njih pesnik unosi romantične doživljaje i romantične ličnosti koje govore visokim i lirskim romantičkim jezikom.

Ali sve te drame nisu jednake vrednosti. Seoba Srbalja je početnički posao, dosta nevešta melodrama, sa neizbežnim intrigantom i otrovom koji u poslednjem času odmršava celu radnju. Ali, čistotom jezika, bogatom dikcijom, ona odskače iznad učenih, pedantnih drama koje su se tada prema retorikama pisale u srpskoj književnosti. Jelisaveta, kneginja crnogorska, koja se prvobitno zvala Poslednji Crnojevići, najbolja je Jakšićeva drama, i sa Maksimom Crnojevićem Laze Kostića najbolji proizvod romantične drame srpske. Delo je istorijski proizvoljno, ličnosti su preterane ili u dobru ili u zlu, psihologija površna, sklada nema, u radnji negde se juri a negde mili. Ali predmet je zgodno izabran, drama ima poleta i rečitosti, živopisna je, negde je i zanimljiva; ima lepih stihova, jamb [po ugledu na L. Kostića u Maksimu Crnojeviću], koji se tu srećno u drami upotrebio, daje mnogo živosti; nekoja mesta idu u najbolju ljubavnu liriku srpsku. Stanoje Glavaš je poslednje veće delo koje je Jakšić radio, ima sve mane njegove drame: neveštinu, preterivanja, nagomilanost motiva i reči, preteranu romantiku. Ali i ove drame, kao i svi njegovi radovi, vrede obiljem poezije.

Uopšte, Jakšićeve drame, iako idu u najbolje proizvode naše oskudne romantičarske drame, ipak zaostaju za njegovom lirskom poezijom. Jakšić je bio suviše čovek od mašte i bez osećanja za dramu, gde treba ravnoteže u glavi, vedrine u duhu, umešnosti, analitičkih sposobnosti, osećanja mere i sklada. Njegove drame istorijske sadržine malo su istorijski tačne, u njima je suviše dano maha poetičnoj mašti koja je ličnosti shvatila apsolutno, osećanja doterala do paroksizma, psihologiju uprostila na najmanju meru, sve svela na stavove, gestove, fraze, lepe reči. Ali svuda se pokazuje pesnik, i lirska mesta daju vrednosti njegovim dramskim pokušajima. Jakšić liričar spasava svuda Jakšića dramatičara.

PRIPOVETKE. — Jakšić je ne samo jedan od najvećih liričara i prvih dramatičara srpskih nego i jedan od najranijih i najplodnijih pripovedača srpskih. On je više pisao u prozi no u stihu, i za sobom je ostavio više pripovedaka no mnogi drugi srpski pisci koji su se samo pripovetkom bavili. On je pisao pripovetke od početka šezdesetih godina pa sve do smrti, naročito sedamdesetih godina, kada je važio kao jedan od glavnih pripovedača srpskih. Od njega je ostalo na četrdeset većih i manjih pripovedaka, od kojih izvesne, shvaćene na široj osnovici kao roman, nisu dovršene.

Njegove pripovetke, pisane u jednom istom lirskom raspoloženju i zadahnute jednim istim romantičarskim duhom, mogu se podeliti na čisto romantičarske pripovetke, koje su poetizovanja prošlosti i sadašnjosti, u stvari poeme u prozi, pisane u slobodnom stihu, i na pripovetke romantičarske u osnovu, ali u kojima se oseća nov realistički duh, u kojima se slika suvremeni život, više po njegovim ružnim no poetičnim stvarima, i u kojima ima političke i socijalne tendencije.

Njegove prve pripovetke, pisane gotovo isključivo šezdesetih godina, jesu idealizacija ili srednjovekovne prošlosti ili sela suvremene Srbije i nacionalnih ratova u vremenu od 1875—1878. Jakšić, pesnik, nije gledao svet onakav kakav je, no kroz veo svojih pesničkih iluzija, sa visine svojih pesničkih ideala. On je tako, kao i svi romantičari, poetski prikazao srednji vek, sa njegovim ponositim vitezovima i bledim lepoticama. On je živeo na selu, ali nije slikao ono što je video no ono što je hteo da vidi. On voli seljaka i kao romantičar koji "prirodnog čoveka" stavlja iznad civilizovanog čoveka, i kao narodnjak koji misli da je narodna snaga i narodna duša u seljaku, i da nju truju varoško činovništvo i građanstvo. I zato on nije dao stvarnu sliku srpskih sela oko 1860, no idilično-epske spevove u prozi. Veliki rodoljub, uveren da su ratovi oko 1875—1878. bili "Srpski rat", krstaški i oslobodilački rat srpskoga naroda, on je i ljude i događaje toga vremena slikao u pesničkom zanosu, unoseći mnogo heroizma i poezije u svaki red.

Ali on je posmatrao i slikao suvremeni život srpski i sa druge strane. Slobodnjak po svojim političkim idejama, razdražen bedom i gonjenjima, osetivši na svojim leđima sav teret društvene nepravde, on se, oko 1870, sa ogorčenjem bacio na političku satiru i na socijalnu pripovetku. On je u tom dobu za Ujedinjenu omladinu srpsku ono što je Hajne oko 1840. bio za Mladu Nemačku, njen književni zastavnik i osvetnik, i sav svoj veliki talenat stavlja u službu ideja slobode i pravde. On snažno i bez ustezanja kazuje sve što vređa i buni mladu Srbiju, sve što misli i oseća mladi napredni naraštaj. U svojim satirama napada birokratsku stegu i glupost, gušenje slobode misli i savesti, ganjanje malih i slabih, svu težinu, rugobu i komičnost birokratskog sistema. U tim njegovim satirama ima mnogo prolaznog, lokalnog i ličnog ali ima i snage osećanja i izraza, ima slike jednoga doba i raspoloženja jednoga naraštaja.

Najveći i najbolji deo Jakšićevih pripovedaka to su pripovetke sa banatskog sela, koje se dešavaju u doba oko 1848, i koje gotovo sve imaju jaku socijalnu tendenciju. On je banatsko selo znao i osećao mnogo bolje no srbijansko selo, koje je onako ružičasto slikao, imao je duboko osećanje socijalne pravde i istinsku ljubav prema masi narodnoj, i svome velikom rodoljublju davao je realan, socijalan oblik, ljubav prema narodu svodio na njen pravi oblik: na ljubav prema puku. S jedne strane njegova plaha i buntovna priroda, sa druge strane život koji ga je obmanuo i sirotinja koja ga je stalno pritiskivala, učinili su da je on imao ono što ljudi njegova naraštaja nisu imali: strasnu mržnju na nepravdu i nasilje, široko čovekoljublje, bratsko saučešće prema malim i slabim. I on se zato pridružio socijalnim apostolima sedamdesetih godina, postao drug "novih ljudi", i otuda u njegovim pripovetkama toliko socijalnoga duha.

Iako je Jakšić napisao veliki broj pripovedaka, ipak ga ne treba uzeti kao pravog pripovedača. On je taj posao radio samo uzgred, često radi ličnog i političkog obračunavanja, gotovo uvek po narudžbini. Sav taj rad je užurban i nesavršen i često stoji ispod njegovog talenta. Ali plemenita i visoka osećanja, smele misli, rečita ljubav prema narodu, moderno osećanje socijalne pravde, plahovita mržnja na zlo, nasilje i nepravdu, i, naročito, visok lirizam nadoknađuju za sve. I tu se on pokazivao kao najindividualniji, najrečitiji i najliričniji pisac svega srpskog romantizma.

OPŠTI POGLED. — Lirizam i živopisnost, to su dve odlike književnog rada Đure Jakšića. Njegova topla i zadihana poezija je nagla i neposredna manifestacija njegove jake i nedisciplinovane ličnosti. On je topliji, osećajniji, bujniji no ijedan srpski liričar, i u celoj srpskoj književnosti nema pesnika koji je u toliko potpunoj meri bio romantičar, sav u osećanju koje kipi i preliva se, i u mašti koja nema prepona.

Niko do njega u srpskoj poeziji nije bio toliko deskriptivan, nije unosio toliko i boje i slika u svoje stihove. Pre no što je postao pesnik bio je slikar (pod prvim svojim stihovima potpisivao se Đ. Jakšić, moler), i celog svog života bavio se slikarstvom. Učeći slikarstvo u Beču i Minhenu, on je vaspitao svoje oko i razvio svoju maštu na delima velikih slikara, i on će u poeziju unositi mnoge slikarske osobine i navike. Rembrant ga je zaneo svojom silnom i misterioznom patetičnošću i velikim kontrastima senke i svetlosti — i on će u poeziju unositi patetičnost, ljubav prema boji, svetlosti i tami, jaku maštu, kontraste. Kao romantičarski slikari, on ne vodi toliko računa o tačnosti nacrta, o pravilnosti linija, o skladu između pojedinih delova; za njega je glavno neposredan izraz, ličan žig, živost boja, efekti kontrasta. U celoj svojoj poeziji on je više kolorist no crtač, i više slikar no pisac. I sva njegova živopisna, bojadisana poezija, podsećajući na talijanske koloriste koji su pisali sa toliko sjaja i boje, odaje slikara.
Pored boje, kao i svi romantičari, on voli reč. Kod njega ima prirodne i iskrene rečitosti, ali njemu nikada nije bilo dovoljno reči. Reč za njega nije samo obeležje smisla, spoljni izraz jedne predstave: reč za njega ima svoju boju, svoj ton, svoju muziku, svoje biće nezavisno od spoljnjega sveta. On voli lepe reči kao lepo cveće i lepe melodije; one ga zanose i opijaju. On slika rečima, često i misli rečima, sav se predaje ređanju lepih, zvonkih reči. Dikcija, to je njegova i dobra i rđava strana. On krepkim, zvučnim, gromkim, slikovitim, patetičnim rečima, od kojih pravi čitavu orkestraciju, u stanju je da postigne velike retorske i muzičke efekte. Ali to ređanje hučnih i bleskavih reči prelazilo mu je u manir, i zbog te ljubavi prema reči kao prema reči on je padao u verbalizam, i lepoti i muzici reči, retorskim efektima, često žrtvovao smisao.

On je uopšte pesnik od snage, ali bez mere i sklada. Rečitost je njegova snaga i njegova slabost. Suviše cveća, suviše ukrasa, figura, i patosa. On zloupotrebljava figure, nije u stanju da govori bez epiteta koji se kao parazit lepe za reči; nije u stanju da se izražava bez fraze i pompe; njegov jamb je živ i nervozan, metafore zasenjuju, epiteti zveče, boje blešte, kao doboši udaraju reči u kojima je nagomilan glas r. Sve to može da bude dobro u lirskim stihovima i u patetičnim scenama, pri eksplozijama strasti i kada se mašta zavitla, ali te orgije reči i boja, ta visoko podignuta nota najzad zamara i čitalac zaželi malo više prirodnosti i mira.

Jakšićeve mane su samo preterane njegove vrline. On se nije mogao umeravati u svome lirizmu i živopisnosti. Njegove mane, to su mane romantizma uopšte, koji je uvek robovao reči i koji je uvek pre svega polagao na spoljne efekte. Ali Jakšić ipak svojom velikom pesničkom snagom i jačinom osećanja zauzima jedno od prvih mesta u srpskoj književnosti i ostaje kao najpotpuniji romantički pesnik naš, sa svima rđavim i dobrim osobinama romantizma uopšte.

Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti

Autoru:  Luna.* [ 21 Maj 2012, 12:21 ]
Tema posta:  Re: Srpski pesnici XIX veka

-2-


Najveći liričar srpski u drugoj polovini devetnaestoga veka, Đura Jakšić, rodio se u Srpskoj Crnji, selu kikindskoga okruga u Banatu, 27. jula 1832. godine od roditelja Dine i Hristine. Otac mu je bio srpski sveštenik.

Školovanje je započeo Đura u mestu svoga rođenja a za tim je produžio u Segedinu, gde je 1843. stupio u prvi razred gimnazije. Svega je izučio tri gimnaziska razreda, i to s mukom, prekidanjem i velikim natezanjem. Ali učeći kojekako treći razred — a od škole ga je naročito odbijalo učenje lekcija na pamet — upiše se u neku posebnu školu crtačku, koju je pohodio tačnije i marljivije. Rezultat je bio u tome što je otac njegov uvideo u čemu je talenat Đurin te ga s jeseni te, 1846, godine odvede u Temišvar, gde će učiti samo crtanje. Od pet stotina učenika on bejaše najbolji. Iduće jeseni pošalje ga otac u Peštu i Đura se upiše u Akademiju Umetnosti. S proleća 1848, zbog revolucionih događaja, vrati se kući, pa da ne bi dangubio odvede ga otac u Veliki Bečkerek umetniku-slikaru Danijelu kod koga je Đura, marljivo radeći, presedeo sve do duboke zime te godine, a tada se — kad revolucija sve zahvati — morade vratiti kući. Njegov otac dopade bede a mladi Đura s oružjem u ruci stupi na bojno polje. Borio se kod Mokrina, bio je u pohodu banovu u Bačkoj, a u boju kod Kiš-Heđeša umalo što ne dopade ropstva. Godine 1851. pošalje ga otac u Beč, gde je proveo vreme do 1853. Tada u Beču počne Đura pesme pevati, a 1853. ode u Minhen gde je vrlo ozbiljno učio. Ali je tu mogao ostati svega pola godine, pa se, zbog oskudice u izdržavanju, vrati doma. Neko je vreme proveo u Kikindi radeći, po privatnim porudžbinama, slikarske poslove, a pokušao je nastaniti se u Novom Sadu. Najzad s proleća 1857. pređe u Srbiju, gde postane učitelj u Podgorcu a za tim Sumrakovcu, selima okruga crnorečkoga. "Romantična tišina sumrakovačka, divna lepota seoske okoline, što je potpuno harmoniralo o pesničkom žicom njegovom — sve je to bilo dobro došlo posle života u Kikindi i N. Sadu kao lek uzrujanoj duši njegovoj. I on se ovde odista okrepio. Kolo pesama njegovih ovoga vremena znatno se odvaja od ranijih mu pesama". Po svršetku školske godine dođe u Beograd, gde je u privatnoj jednoj školi imao mnogo posla a malo zarade. S jeseni 1860. ode u Požarevac zaučitelja i tu se u junu 1861. oženi, pa se, uz malu pomoć očevu, krene, u septembru, s mladom u Beč da uči slikanje dalje. Sad bejaše veseo i zadovoljan, vredan radnik i uredan domaćin svoje sirotinje. U leto 1862., ne mogući dalje izdržati s malim prihodima, ostavi Beč i siđe u Novi Sad gde se mislio nastaniti stalno. Dotle već bejaše izišao na glas sa svojih lirskih i epskih pesama; počeo je bio pisati pripovetke, a tada mu Matica Srpska nagradi prvu dramu "Seoba Srbalja" sa stotinu dukata. Ipak s proleća 1863. pređe u Srbiju, i u njoj ostade do kraja svoga života. Postane učitelj crtanja u gimnaziji kragujevačkoj, a odatle bude vraćen u selo za učitelja osnovne škole; za tim nastane sve do 1871. niz premeštanja, a tada bude iz službe otpušten. Živa i plaha priroda njegova, narav za koju je sam rekao daje "dosta neharmonično u mene smeštena" — učiniše te je dolazio u sukob sa ljudima u čijoj je sredini služio. Godine 1872. postade njegovim zaštitnikom Knez Srbije Milan. I Đuri tada svanu. Dotadašnje stanje svoje i novo doba koje mu se tada otvorilo, sam najlepše obeležava u posveti zbirke svojih pesama, 1873, Knezu Milanu:

—————————————

— Ljudskoga srca otrov-izvori
Ljuljahu čisto slanu pučinu
— Života moga besnu sudbinu —
U svome gnevu da me razori,
Da me umori...
I dok sam onde, na tom kamenu,
Životu burnom raku kopao,
Donde je mržnja u svom plamenu
Šaptala željno: "Sad je propao!
... Ah, sve mi ode, sve me ostavi!
Ne beše za me ruke pomoćne;
Jedino samo tice ponoćne
Šuštahu tužno krili garavi:
U svetu brale nema ljubavi!"
. I već sam bonom dušom zadrkto,
Osećajući potres diviji —
Valova besnih huku bezbožnu,
Što željni plena besno juriše,
Prvake mutne u vis penjući,
Da me s ivice stenja kamenog
U mračnu propast dole survaju, —
Al' tvoja milost, naša Svetlosti,
Prirode blage krotkom desnicom
Vođena napred, umom pažljivim
Iz palata se sjajnih podiže,
Da jade ljudske na svom izvoru---
Upozna, vidi, nadu ulije,
Uteši bolnog, bednog izbavi.---

Novembra 17. godine 1872. dobio je Đura službu korektora u Državnoj Štampariji, koje je zvanje docnije postalo ukazno. Napaćeni pesnik i umetnik tek je tada dahnuo dušom. Ali na šest godina po tom došao je i dan njegove rane smrti: on je preminuo 16. novembra 1878. Sahranjen je na groblju Sv. Marka, a radničko pevačko društvo koje nosi njegovo ime okitilo je bronzanim poprsjem njegovim Kalemegdan. —

Prvi zbornik pesama Jakšićevih izdao je sam pesnik 1873. Posle smrti njegove izdao mu je sve književne radove odbor, koji se naročito toga radi sastavio. Treće izdanje preduzela je, postupno, Srpska Književna Zadruga, otpočevši red sa devetim kolom.

"U poeziji je Đura počeo lirskom pesmom, pa se onda javio onim oblicima epske poezije što su bliže lirici, pa epskim pesmama; za tim je počeo pisati pripovetke i na posletku drame. Za dvadeset i pet godina napisao je oko 150 lirskih i epskih pesama, 29 pripovedaka i 3 tragedije... Ne samo hronološki nego i po karakteru svome deli se poezija Đurina na tri kola — na pesme lirske i epske, pripovetke i drame."

Jakšić je pesnik jaka temperamenta, čovek koga na poetski način celinom duše njegove obuzima osećaj. Njegovo je oduševljenje veliko, silno; poetski, pak, dar njegov potpomognut onim što mu je darovit slikar, koji je bio u njegovoj duši, dao, stvorio je u poeziji srpskoj niz najlepših pesničkih slika. U najbolje pogođenoj karakteristici Jakšićeve lirike d-r Lj. Nedić je izneo tu snagu pesnikova talenta. "No Jakšić — veli se tu — nije samo slikar-pesnik, koji ume rečima slikati ono što bi slikar na platnu naslikao. Veština pesnikova viša je i savršenija od veštine slikareve; pesnik ide dalje no što može ići slikar, on ume rečima naslikati i ono što nikoja kičica nije kadra predstaviti. U slici se, obično i po pravilu, može predstaviti samo ono što je konkretno, što se vidi i što se može opipati; retko kad može ispasti slikaru za rukom da uhvati na platnu i ono što je nevidljivo a ima ga u stvarima i što im, često, daje njihovu osobenu karakteristiku i njihovu osobenu čar... U ovu vrstu spisa i opisa spada pesma Jakšićeva P o n o ć .... Ona je složena iz dva bitno različna dela, kao što se to odmah, na prvi pogled, vidi: iz uvoda, u kojem je samo opis, i onih dirljivih reči kojima se pesnik jada seni majčinoj; koja mu u noći dolazi da vidi kako mu je dole na zemlji... Jedinstvena je čar u prvom delu, u kojem je onaj opis u kome je pesnik umeo da da izraza onom što izgleda gotovo i nemoguće rečima iskazati, onaj tihi, nečujni, tajanstveni hod vremena kako protiče, noseći sobom ponoć i senke njene:

— Po tamnom krilu neme ponoći,
K'o grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini —
Lagano huji k'o da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire.
—————————————
Da l' ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako mirno ne gazi —
K'o da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide naviše?
Il' bolnik kakav teško uzdiše? —

Ovo je jedinstven opis u pesmi; poezija dalje ne može, više se u njoj ne može postići... U ovoj pesmi svojoj Jakšić je najveći; u njoj on dostiže vrhunac svoje pesničke moći. To je jedinstvena pesmau svoj našoj poeziji." Svežosti iskrenostu osećanju, krepkost i jedrina u izrazu, bogastvo u slikama i poređenjima — čine Jakšićevu poeziju jedinstvenom u našoj književnosti druge polovine devetnaestoga stoleća.

Pripovetke su Jakšićeve: romantične, satirične, iz srpskog života u Ugarskoj, iz seoskog života u Srbiji i iz ratnoga doba. Prva grupa odvodi čitaoca mahom u prošlost srpskoga naroda i odlikuje se bogatstvom poetskoga stila. Druga je grupa odjek pesnikove srdžbe na sve što je zauzeto pretpostavljanjem lične koristi narodnom dobru. "U pripovetkama iz života ugarskih Srba pesnik je spleo u poetske događaje svoje detinjske i mladačke uspomene. U njima se seća lepih, pitomih ravnica ovoga zavičaja i krasne braće svoje, što na njima žive; seća se njihovih kitnjastih sela, spretnih i čistih stanova, njihove ljubaznosti i gostoljublja, njihova razgovora i junaštva; seća se i junaka, bujnih mladića, krasnih devojaka i čestitih žena, krepkih i razboritih muževa i staraca, dobrih sveštenika; seća se svoje mladosti i živovanja u svom zavičaju — ali se uza sve to seća kako se rodna polja te lepe zemlje krvavim znojem nataplju, kako pored sve rodnosti njene vredni sinovi njeni često od gladi skapavaju, kako se nevinost gazi, kako trudbenici narodni stradaju — kako u tom raju na zemlji ne sudi pravedan sud." Pripovetke iz života seljaka u Srbiji imaju s malim izuzetkom veseo završetak u kome se kazuje kako na kraju krajeva pobeđuje dobro nad zlim; u njima se pesnik "odužuje blagodarnim osećanjem seoskome svetu i selima u Srbiji, gde u najmučnije dane svoga života nađe utočišta, mira, vedrine, ljubaznosti i gostoprimstva." Pripovetke o ratnim događajima pričaju doživljaje pojedinih više ili manje poznatih ličnosti, ali je u njima pesnik više idealisao no što je slikao, te se njima primiče prvoj grupi, romantičnim pripovjetkama. — Uopšte uzevši sav pripovedački rad Jakšićev i ako ne daje ono što se danas od pripovedača traži ispunjuje čitavo jedno doba u istoriskom razvoju književne pripovetke u Srba a odlikuje se lepim poetskim slikama, dobrim jezikom i valjanom tendencijom.

Iz oblasti drame Jakšić je ostavio tri rada: "Seobu Srbalja" (1862.), "Jelisavetu, kneginju crnogorsku" (1868) i "Stanoja Glavaša" (1878). U svim ovim radovima čitalac nalazi lirskog pesnika prvoga reda ali gledalac ne vidi dramske radnje. Njegove drame pojačavaju sud po kome je Jakšić veliki lirski pesnik jer su bogate dikcijom prave pesničke lepote, živošću osećanja i poetskom maštom. One za sva vremena ostaju zbornici najčistije poezije koja ima velike cene i u delima u kojima oskudeva dramska tehnika. —

Đura Jakšić je poznat u starijem pokoljenju srpskom i kao slikar. Do jednoga vremena i on je sam držao da mu je glavni poziv u slikarskoj umetnosti, a pesništvo je dolazilo tek samo kao dopuna. Prilike su docnije donele te je njegov dar slikarski ostao nerazvijen, a pesnička je žica dala najlepše produkte lirske poezije. U njegovim se slikarskim radovima poznaje sledbenik Rembrantove škole u slikarstvu. —

Skroz umetnička duša Jakšićeva stvorila je imenu njegovu spomenik trajniji od svakoga spomenika koji mogu ljudi drugome podići. I pravo je da taj spomenik ostane za sva vremena, jer "vaka dela spomena s' ne stide!"

Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović

Stranica 1 od 4 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/