Forum Srbija
http://forum-srbija.com/

Narodne pripovetke
http://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=394&t=16143
Stranica 1 od 3

Autoru:  Jelena [ 16 Maj 2012, 14:57 ]
Tema posta:  Narodne pripovetke

Српске народне приповјетке



Као и код већине других народа и ''Српске народне приповијетке'', које је ''скупио и на свет издао'' Вук Стефановић Караџић у Бечу 1853, штампане у Штампарији јерменскога манастира, биле су само дио огромнога народног прозног блага, које је до данас објављено у знатном броју томова. У тој књизи, коју је Вук Караџић подијелио на: приповијетке, додатак и шаљиве приче, штампан е су укупно 263 бајке, приче, легенде и анегдоте. Вук Краџић је народне приповијетке подијелио на женске (''оне у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити'') и мушке, затим на озбиљне и шаљиве, а у коначној пођели на бајке, народне приповијетке (уствари, реалистичке приче, односно новеле) и на кратке приче (уствари , легенде, анегдоте и шале.)

Slika

Истина Вук Караџић је 1821. године објавио књижицу од 12 приповиједака, али ова збирка из 1853. године је увела српску народну књижевност у свијет на велика врата. Познато је да јој је предговор написао један од славне браће Грим, Јакоб Грим, иначе кум Вука Карџића, а српске бајке величао је и хвалио и сам Гете, једа н од највећих умова свога времена и стављао их у исту раван са ''Илијадом''.

У овој књизи објављене су неке од наших најбољих бајки: ''Баш-Челик'', ''Међедовић'', ''Чардак ни на небу ни на земљи'', ''Златна јабука и девет пауница'', ''Змија младожења'', ''Аждаја и царев син'', ''Пепељуга'', ''У цара Тројана козје уши'', ''Вилина гора'', ''Тица ђевојка'', ''Добра ђела не пропадају''...

Како наводи Богдан Поповић, Вук Караџић је скупљао бајке углавном по варошима и градовима, док су јуначке народне пјесме пјевали углавном сеоски гуслари .

Вук Караџић је записивао бајке онако како их је чуо у народу, готово да није правио никакве интервенције, чак је и језик, који је понекад у њима био сасвим народски , остао онакав каквог га је чуо код приповједача, уз сву опширност казивања и сложену композицију коју је дао народни приповједач.

Slika
Вук Караџић


Зато неке приче које је сабрао Вук чувају патину дубоке прошлости и трагове паганског друштва и паганских схватања и обичаја, дакле још из времена предхришћанских, док друге у верзији коју је Вук Караџић забиљежио већ познају породицу, па чак и оружје из времена Турака, сабљу, рецимо, што значи да је верзија коју је Вук записао релативнио млада. У многим бајкама присутни су мотиви и фантастична бића и симболи из праисторије (змајеви, виле, канибализам, животиње које говоре...), у неким бајкама су старогрчки мотиви (оковани хероји, или демони, ватра као знак божанске моћи (''Баш-Челик'', ''Златна јабука и девет пауница''), у другима су присутни хришћански симболи: крст, вјера у бога, црква, литургија (''Међедовић'', ''Аждаја и царев син'', ''Пепељуга''...).

Ово све указује на различиту старост, на различито вријеме настанка појединих бајки, односно стварања, или преузимања појединих мотива, који се јављају у нашим, као и у сви другим бајкама свијета.

У већини бајки већ имамо породицу, често царску, понекад трговачку, или чобанина, а у племену живе само дивови, или нека друга фантастична бића, што је још један траг који води у непрозирну таму далеке прошлости у којој је први пут испричана бајка, или барем један од њених мотива, односно митема.

И сам Вук Караџић, као и неки други истраживачи, рецимо Ватрослав Јагић, познати хрватски лингвиста, и други, истицали су да су неке српске бајке старе више од хиљаду година.

У причи ''Пепељуга'', коју је Вук Караџић објавио у својој збирци 1853. године, чаролије брижне мајке, која и мртва помаже својој кћери, чија је непромишљена радозналост коштала живота, ђелују у цркви, на ''летурђији'', а по свим хришћанским учењима чаролија нема дејство у цркви, поготову не у вријеме молитве. Ово је сигуран доказ дубоке старости и паганског поријекла варајанте пепељуге која је запамћена у српском народу.

Мада грчки историчари и путописци нијесу забиљежили текст, колико је мени познато, ни једне народне словенске приповијетке многи су писали о томе да у словенским племенима постоје пјевачи који пјевају народне пјесме и који су познати не само у свом, већ и у сусједним племенима, веома омиљени и радо слушани.

Српске народне бајке у редакцији Вука Караџића спадају вјероватно у изворне народне бајке, док су каснији сакупљачи, па чак и неки знатно ранији, као Шарл Перо, па и Вукови савременици, као браћа Грим, у својим редакцијама пропустили текст народне приче кроз умјетничку визутру и знатно их осавременили. Тако је поступао и Пушкин, који је у своје бајке уносио обичаје и поступке свога времена, тако да се у његовим бајкама јасно препознају његово вријеме, дворска етикеција, норме понашања.

Српска народна бајка познаје и чува класичну композицију бајке, у њој је увијек главни јунак младић или ђевојка, царев син, или још чешће човјек из народа, који мора да ријеши неки тешки задатак, који нијесу могли ријешити његови претходници, најчешће његова старија браћа. Јунак бајке је, како се књижевно каже ''оспоравана личност'', најчешће најмлађи син, или ђевојка, често царева кћи, или једноствано ђевојка из народа, чобаница, преља, ткаља, значи лице од којег се не очекује способност извршења подвига, односно лице које треба да учини већи подвиг да би увјерило средину из које потиче у своју способност, храброст и довитљивост.

''Он је по правилу оспоравана личност: у извршењу задатка који надилази могућности других људи он доказује своју вредност и тек после тога он заузима у свету онај положај који му одговара''. (Јован Деретић, ''Кратка историја српске књижевности'', БИГЗ, Београд, 1990., стр.51.)

Јунак може да изведе подвиг само уз личну храброст, племенитост, довитљивост, а обављање задатка отежавају му радозналост, непослушност, одсуство самодисциплине, што је уз завидљивост наратор индиректно истицао као честе мане наших људи.

Фантастични помагачи и противници, који се ангажују на страни јунака, или против њега су углавном интернационални. Помагачи, фантастична добра бића и средства су: добре виле, добре бабе, мудри старци, лијепе ђевојке, чаробне животиње – лисице, рибе, курјаци, крилати коњи, захвални и добри мртваци чија моћ не престаје, као ни брига о својима ни послије смрти, чаробно оружје, анђели, свеци.

Фантастичне зле силе и средства су: змајеви, демони, аждаје, чаробне животиње, змије, вјештице, вампири, вукодлаци, зле бабе, зле свекрве, ђаволи, зачарано пиће...

Занимљиво је да се некада њихова моћ или снага крије у сасвим реалним бићима и стварима: у дрвету, животињи, птици, што потврђује да је стваралац вјеровао у јединство свијета, значи вјеровао је да изван реалнога свијета не могу ђеловати ни фантастичне силе, те да је човјек подложан ђеловању и реалних појава и фантастичних сила и да и једне и друге мора да савлада.

Реална средства помажу јунаку јер се на њих преноси јунакова реална, или чаробна моћ, или чаробна моћ добронамјерног фантастичног помагача, а често се користе и средства која симболизују живот, или смрт: чаробна вода (вода као животна снага, ватра као средство заштите и очишћења), а отежавају му такође реални предмети на које је зла сила ђеловала (зачарана јабука, отровна јабука, чаробно огледалце, зачарано пиће које успављује...)

У великом броју бајки главни јунак је трећи у покушају да ријеши тешки задатак, обично је то најмлађи од тројице синова, или ђевојка од које се не очекују такви подухвати, неки трговац, обичан човјек, који се ничим не истиче, или се истиче привидном глупошћу и незнањем. Ово је случај у бајкама ''Баш-Челик'', ''Златна јабука и девет пауница'', ''Чардак ни на небу, ни на земљи'' и многим другим.

Да би ријешио задатак који му је постављен јунак мора да савлада фантастичнна бића, која се у бајкама јављају као активни јунаци, а која посједују натприродне моћи и волшебна знања. То су најчешће виле, вјештице, чаробњаци, дивови, патуљци, мудри старци...

Нека од ових бића су симболи добра, друга су симболи зла. Савлађивањем фантастичних бића главни јунак не постиже циљ, послије свега у расплету мора савладати непријатељски расположене људе из реалног свијета, а то су најчешће завидљива и неспособна браћа, која желе да се домогну незаслужене награде, зла маћеха, злобне пасторке, завидљиве сестре, зла свекрва, глупи цар чију је кћер већ заслужио јунак...

При том јунаку помажу или га ометају добре и зле силе, носиоци добра и зла, али њихова помоћ није безусловна, јунак мора да је задобије својим поступцима и својим карактером, храброшћу, добротом, мудрошћу, док га у постизању циља зле силе ометају привидно без разлога, јер су зле. Тако народни приповједач и у бајци као и у животу види и добро и зло, које реално постоји у животу, вјечно и неуништиво.

Награда коју јунак заслужује је велика, она омогућује мијењање начина живота, што често подразумијева и мијењање јунакове личности, бјекством из мучне свакодневне стварности, мада има случајева и то много, да награђени јунак наставља да живи у средини из које је морао да бјежи. Награда је најчешћа у виду богате женидбе, или удаје, то је за сиромашног човјека из народа који је измишљао бајку да би побјегао од мучне свакодневнице био на неки начин најреалнији пут да се промијени живот, посебно живот младих момака и ђевојака.

Тако се у бајци, која је епска форма, често драмске садржине, рјешава углавном судбина главног јунака, док се судбине свих споредних јунака не разрјешавају, мада зли људи често бивају кажњени смрћу, прогонством, изгоном.

Наратор понекад неочекивано разрјешава судбине јунака, па кажњава чак и добре јунаке смрћу, као у бајци ''Стојша и Младен'' у којима Стојша на крају заједно са змајским царем Младеном убија своја три зета змајеве, који су му били наклоњени, за разлику од бајке ''Баш – Челик'' у којима таквим зетовима остаје захвалан. Зато се крај бајке''Стојша и Младен'' може схватити или као виша правда – брат убија зетове фантастична бића да би сестре вратио међу људе, или као освета јер су повели сестре, а да никога нијесу питали, нити су их просили.

Постоје и бајке у којима јунаци постижу побједе и остварују подвиге сопственом снагом без помоћи фантастичних бића, као у ''Међедовићу'', ''Стојши и Младену'', ''Аждаји и царевом сину'', али оне су знатно рјеђе.

Јован Деретић истиче да је у неким бајкама, рецимо у ''Међедовићу'', чудесни свијет бајке хиперболизован до чудесних размјера и тако доведен до гротеске, до пародије бајке. (Јован Деретић, ''Кратка историја српске књижевности'', стр.51.)

Међедовић се крије у шупљем сељаковом зубу, такав моћник, а сељак је обични ратар, који ни једно јунаштво није починио. Или ђевојка даје из торбице шаку соли која напуни тридесет товара.

У бајци ''Пепељуга'', која, као и многе српске и друге бајке има интернационални мотив: трагедија ђевојчине мајке изазвана је ђевојчином непажњом и глупошћу, јер је дозволила да јој вретено упадне у јаму, мада је старац упозорио да ће оној којој вретено у ту јаму упадне мајка бити претворена у краву, што се и десило. Значи, ђевојка је, као јунак античке трагедије, починила трагичку грешку, прекршила је забрану и показала неразумну радозналост. Таква грешка у бајци увијек доводи до сукоба јунака и сила.

Маћеха у Вуковој верзији има само једну кћер, а не двије, отац јој је заклао мајку претворену у краву, а ђевојци је било име Мара, а зна се да су бајке углавном безличне, а јунаци безимени.

Ђевојка не иде на бал, него у неђељу у цркву, пошто са мајчиног гроба, на којем су поред сандука била два бијела голуба, понесе хаљине које су биле у отвореном ковчегу, иде на ''летурђију''. Голубови су, по хришћанству, благословене птице. Како се на летурђији нашао и царев син запне му за око ђевојка, као и свима, посебно с тога што је нико није препознао, ни отац и маћеха. Овђе имамо, као и у осталим верзијама промјену идентитета јунака.

Српска бајка је веома сложене композиције, са честим уметнутим причама, са неочекиваним дигресијама, понекад веома сложена структура која обједињује неколико токова и више прича у причи.

Као и у већини бајки у свијету , и у нашој бајци почетак и крај су често типизирани, понекад и јунаци, мада се јављају и јунаци типично наши, необични, храбри људи из народа: Међедовић (као Милош Обилић, или Марко Краљевић), Стојша, храбри чобани, сиромаси...

Бајка има типизиран почетак:''био једном један цар, па имао три сина'', или три кћери, или није имао ђеце, или ''били једном човјек и жена'', или био један чобанин, или био један сиромах човјек...

Завршетак бајке је често типизиран: ''те је царево сретно до свога вијека'', ''те су од ога доба живјели господски'', или иде кући и узима царску кћер за жену, или постану велика господа...

У бајци је присутна, иначе честа у народним причама, тростепена градација, три неђеље ђевојка иде у цркву, три пута јој маћеха повећава задатке, утростручује их, а хаљине су од свиле, од сребра, па од сувог злата.

Код Вука ђевојка на ногама нема ципеле, већ папуче, од којих једну губи.

Царев син са папучом иде по царству, тражи ђевојку која је изгубила папучу, маћеха показује своју кћер, а пасторку сакрива под корито, али пијетао кукурикну и каза да је ''ђевојка'' под коритом. Царев син је налази у истим оним златним хаљинама у којима је побјегла из цркве.

Видећи да је њена папуча царев син је води на двор да се жени њоме, а приповједач не разрјешава судбину зле маћехе која остаје некажњена.

Други сакупљачи и писци бајки користили су и обрађивали у разним народима исте мотиве, али те бајке су (као код браће Грим) сасвим друкчије, једноставније, умјетнички обрађене , а многе се у бројним детаљима разликују од верзије коју је записао Вук Караџић .

Наш народ је запамтио и сачувао, а Вук Караџић је записао веома старе верзије бајки и сачувао изворни народни језик, изворни говор, који је лирски обликовао многобројне мотиве створивши изванредно живу, лијепу, увјерљиву народну умјетност српског народа, која је по својој умјетничкој вриједности толико оригинална, увјерљива и раскошна да су је поредили са ''Илијадом'' и ''Одисејом'', односно са грчким епом.

дијаспора.ну

Autoru:  Jelena [ 16 Maj 2012, 15:09 ]
Tema posta:  Re: SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE

Дјевојка бржа од коња


Била некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиниле виле, од снијега извађена из јаме бездања према сунцу Илинскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила. Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати. Она пусти глас по свијету да ће у тај и тај дан на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова. Ово се у мало дана разгласи по свему свијет, те се просаца скупи хиљаде на коњма да не знаш који је од којега бољи. И сам царев син дође на тркију. Дјевојка стане на биљегу и сви просци нареде се на коњима а она између њих без коња него на својијем ногама, па им онда рече: „Ја сам онамо поставила златну јабуку, који најприђе до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините.“ Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: „Знамо одиста да неће она ниједноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће Бог и срећа данас помоћи.“ Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трен. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха. У то укори један другога, те прионуше и ободоше коње, и пристигосе ђевојку. Кад она виђе, извади једну длаку из главе, те баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ђе ће ни куда ће, но тамо- амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше. А кад ђевојка виђе злу гору, пусти једну сузу, док - букнуше страшне ријеке, те се замало сви не потопише. За ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле је три пута именом Божјим да стане и она стаде на ономе мјесту на којем се нађе. Онда је он ухвати, те за се на коња врже, и преплива на сухо, па се упути једном планином дома, али када дође у највисочију планину, обазре се - кад ли му ђевојке нема.

wikisource.org

Autoru:  Jelena [ 16 Maj 2012, 15:10 ]
Tema posta:  Re: SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE

Вилина гора

Имао некакав богати човјек јединка сина, па отхранивши га до оружја пошље га по свијету да тече, али не тече да аспри стече него да стече памети, и да види идући по свијету како се трудно живи и како се ваља мучити да се овога краткога вијека поштено живи, и даде му неколико аспри што ће му доста за пут бити. Кад га опреми, многе му ствари препоручи а највише да чува новац, пак га с благословом отпусти. Идући овај младић по свијету дође у некакав град гдје види да једнога човјека воде на вјешало. Он се зачуди пак притрчавши запита шта је скривио ови сиромах човјек те га на смрт осудише, а неки му одговори: "Ови је човјек дужан мнозињи, и не имајући откуда да све свакоме исплати, по законима овога мјеста заслужио је смрт." Он чувши ово запита суднике: "Господо! јели могуће да ја тога човјека од смрти откупим, и да платим што је дужан?" Они му одговоре: "За што не! Плати толико и толико па ево ти човјека да од њега чиниш што хоћеш." Он извади све оно новаца што имаше па најпослије све хаљине до кошуље, и кад намири колико је требало, судници му дадоше човјека, те он с њим по свијету просећи од врата до врата. Једну вечер лежећи заједно ова двојица, рече откупљеник: "Мени се додијало већ овако живјети, а још ми је жалост виша тебе гледајући ђе с мене страдаш, него хајдемо у вилину гору, тамо ћемо наћи једну моју посестриму и она ће нам казати начин како ћемо обојица обогатити." Младић пристане на ово и упуте се к вилиној гори све странпутицама некијем, калаузећи откупљеник а младић сустопице за њим, док тако дођу у некаку гору, којој врх до мјесеца дотицаше, а листови јој златни бјеху а стабла сребрна, а усред ње виђаше се велики плам и дим од огња. Младић видећи то препадне се и упита свога друга: "Шта је ово? каково је ово чудо." А он му одговори: "Не бој се, ово је све моје посестриме и њезине матере, па и наше, само теке знади да се ми двојица не можемо њима на један пут изненада јавити, него ја отидох к њима да им се јавим и да им кажем да смо дошли к њима да с њима живимо, а ти ме причекај овђен под оно дријево, те је од сухога злата а перја су му бисерна; ма пази, без великога свога чуда немој писнути ријечи једне доклен се вратим опет к тебе, јер је ово дрво свију вила, испод њега се купе љети те на ђерђеве везу, пак ако каква младића опазе у ову гору у они час очима га затраве и у каку гођ хоће живину обрну." Ово изрекавши нестаде га као да га земља прождрије. Младић стојећи онђе досади му се чекати те почне там амо кроз гору шетати се док набаса на некакво коло крилатијех ђевојака, па се прикри да их гледа и слуша како пјевају, али његовом несрећом опази га коловођица те га очима затрави и у они час остаде нијем и слијеп. Тада се препаде те од страха и велике жалости стаде викати и плакати, док ево ти однекуд долеће на крилима предањ они човјек, ухвати га за руку и рече: "Не бој се, што ти је?" А он му рукама покаже да је ослијепио и онијемио. Тада они човјек кад то виђе, извади иза паса некаку малу златну свиралицу, па се припе на једно дрво и поче у њу звижђети, док ево ти са свију страна вила и виленика, овога човјека браће и сестара, побратима и посестрима, толико да им броја не бјеше, те почеше по гори брата некаке љековите траве, па дадоше младићу да пије, а другом му опет намазаше очи, те у они исти час стече вид очињи и разговор десет пута љепши и бољи него ли је пријед имао. По том га примише у своје друштво, и оженише га, те стече силно благо и има лијеп пород. Али кад већ остари, покаја се господу Богу, поврати се своме дому, и једва жива затече свога родитеља, те се с њим опрости и укопа га, те до а смрти живје као прави хришћанин, али опет доклен је гођ живио свакога је љета по један пут у ону гору ходио те се с дружином састајао и поздрављао.

wikisource.org

Autoru:  Jelena [ 16 Maj 2012, 15:16 ]
Tema posta:  Re: SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE

Дивљан


Поп и ђак ходили кроз једну велику планину, па их онђе ухвати ноћ. Видећи они да већ не могу тај дан приспјети куда су били наумили, стану гледати тамо амо кроз планину ђе би преноћили, и угледају огањ далеко у једној пећини. Примакну се они близу и назову: "Добар вече, има ли то тамо?" Кад ли шта виде? ни људи ни никога другог, до једног дивљег чоека с једнијем оком наврх главе. Запитају га: "Хоћеш ли нас пустити у кућу?" Он им одговори да хоће. Али на врата од пећине бијаше приваљена велика плоча, коју сто људи не би могло помаћи. Дивљан устане, дигне плочу, пусти их унутра, па опет плочу на врата привали; потакне им велики огањ и сједну гријати се. Пошто се мало разгрију, почне их дивљан пипати иза врата, да види који је претљи да га закоље и испече, и напипље попа претљега, спопане га и убије, наврти на ражањ и метне крај огња да се пече. Кад ђак то види, досјети се и своме јаду, али утећи из пећине није могао никако. Пошто се поп испече, зове дивљан ђака да с њим једе, а ђак јадни не шћене, већ му одговори да није гладан. "А хоћеш" рече дивљан "и на срамоту, ако не ћеш па лијепо." Ђак шта ће? већ сједне с њим, дивљан проклети једе, а ђак меће у уста па опет баца у крај. "Јеђи" стане викати дивљан, "јер ћу и тебе сјутра овако." Пошто се дивљан наједе, легне крај огња, а ђак почне ђељати један мали шиљак. Упита га дивљан: "Шта ђељаш та шиљак?" Ђак му одговори да се код оваца сједећи беспослен научио вазда тако ђељати. па да га је и сад та воља допала. Дивљан затвори око и заспи, а ђак јадни видећи да се и њему сјутра ножић под грло справља, домисли се те они шиљак заврти дивљану у око и ослијепи га. Дивљан слијеп скочи као махнит и ђаку рече: "Нека, да је Богу хвала! извади ти мене ово једно око, кад не умјех ја тебе обадва, али ми утећи не ћеш." Кад ујутру сване, напипље дивљан врата од пећине и видећи да су затворена почне по пећини брбати тамо амо да ђака ухвати, али га не могне наћи никако, јер је имао у пећини много стоке, те се ђак домисли и огули једног овна, па се обуче у ону кожу и измијеша међу овце. Дивљан већ види да му од многе стоке не може ништа, па пође на врата од пећине, отвори један крај од врата и почне стоку вабити да једно по једно избаца. Ђак у оној кожи овнујској стане се примицати с овцама не би ли и њега избацио, и тако мало по мало примичући се дође до њега, дивљан га ухвати и избаци међу осталијем овновима. Кад се ђак дохвати пољане, и види сву стоку пред собом, викне дивљана: "Не тражи ме" рече, "ја сам већ на пољу." Дивљан кад види да му је утекао, домисли се што ће, отвори врата са свијем, и пружи му један штап говорећи: "Кад си ми већ утекао, на ти ови штап да ћераш стоку, јер ти без њега не ће ниједна кренути." Ђак несретни превари се, и пође да узме штап; али како га се прихвати, пријену му један прст при њему; виђевши да је погинуо стане скакати око дивљана тамо амо да га не дохвати, у то падне му на ум бритвица коју је при себи имао, извади је и осијече они прст што му при штапу пријенуо био и утече. Онда се почне дивљану ругати и смијати ћерајући пред собом стоку. Дивљан онако слијеп пристане за њим, те тако дођу доједне велике воде и ђак види да ће га већ моћи у воду утопити, па почне звижђети около њега ругајући му се. Дивљан примичући се мало по мало да би га ухватио примакне се управ над воду, а ђак му онда притрчи иза леђа и тисне га у воду те се дивљан утопи. Онда ђак с миром и с Богом оћера стоку и дође здраво кући, али без попа.

wikisource.org

Autoru:  Jelena [ 16 Maj 2012, 15:17 ]
Tema posta:  Re: SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE

Добра дјела не пропадају


Био је муж и жена, и имали су једнога сина. Кад им син поодрасте, даду га на науку, која ће му у неко вријеме и помоћи. Он је био добар и миран, и за највише пун страха Божијега. Пошто сврши науку, отац му да брод и у њему трговину, да кроз пространи свијет иде и да се труди, не би ли у старост родитељима својијема од помоћи био. Он се с бродом навезе, и пловећи по мору, сретне брод Турски и чује, гдје у њему велики плач стоји, те запита морнаре на Турскоме броду: "Молим вас, шта се та плач у броду вашем чује?" А они му одговоре: "Возимо робље, што смо кроз свијет заробили, и то они везани плачу." Онда он рече: "Молим вас, браћо, упитајте капетана вашег, би ли их на откупе за готове новце дао." Они га одмах весело послушају, потрче и зовну капетана. Капетан изиђе, и они се одмах погоде, он капетану брод и трговину а капетан њему везане робове. Он их призове к себи и почне их питати, оклен је који, па свакоме рече да иде на своју постојбину, и тако редом једно по једно, док најпослије дође до једне старице, која је држала до себе прекрасну ђевојку. Кад њих запита, откуда су, баба му плачући одговори: "Ја сам издалека, бабица од двора царева; а ова ђевојчица, ово је једина шћер царева, коју сам ја из малена гојила; па по несрећи својој отиде у башчу, подалеко од двора. Проклети Турци опазе је и ухвате, она почне викати, а ја опет по несрећи својој намјерим се близу, притрчим на глас, а они ухвате и мене, и поведу обадвоје на брод." Потом оне не умијући куђ ходити, а и немајући су што тражити куће своје, замоле се њему, да их он узме собом. Он их узме, ђевојку вјенча себи за жену, и оде натраг својој кући. Кад дође кући, отац га запита, ђе му је брод и трговина. А он му приповједи све шта је било, како је откупио робље и отпуштао кућама, "а ова" рече "ђевојка јест шћер царева, а ова старица, ово је царева кутња бабица; оне не умијући куд, а и немајући су шта тражити своје куће, остадоше у мене, и ја узех себи ђевојку ову за жену." Отац му се на то ражљути: "Несретни сине, што учини! За што ли изгуби моје благо без и каке несреће и без и каке напасти?" па га ишћера од себе. Он потом са својом женом и с овом старицом живљаше дуго времена у истоме селу, али у туђој кући, препоручујући се матери својој и осталим пријатељима, не би ли какогод оца склонили да га јопет к себи прими, и да му друга брод направи, обећавајући се да ће унапријед бољу памет имати. Послије толико времена отац му се смилује и прими га к себи са женом и с оном старцем, и даде му други брод виши и љепши од првога, пун трговине сваке, да иде јопет трговати. Он отплови, а жена му и она старица остану код његовијех родитеља. Кад доплови у један град, види гдје војници несретне сељане по граду хватају и у тамницу мећу. Он их запита: "За што то чините, браћо? те сиромаш у тамницу мећете?" А они му одговоре: "За то, за што нијесу царевине цару платили." Онда он пође к власнику и запита: "Колико, молим те, има они народ похватани царевине да плати?" Власник му рече колико и толико. Онда он опет прода свој брод и трговину, и откупи све похватане сељаке, па се опет врати кући без ништа, и паднувши оцу под ноге каже све шта му се догодило, и плачући почне га молити за опроштење. Отац му се још више ражљути, и оћера га јопет од себе. Како ће сад несретни син, на коју ли ће страну? код богатијех родитеља сад проси? Док након толико времена опет пријатељи около његова оца наговарајући, да га опет к себи прими, обећавајући му се они, да више не ће бити онаков каков и до сад, већ да га је невоља на бољу памет научила. Већ на све дуге јаде отац му се опет склони, прими га к себи и даде му брод још вишљи и још љепши од првијех. Он испише на крму од брода изнутра своју жену а на прову ону старицу: поздрави се с оцем и с матером, са женом и са свима у кући, и отисне се пловити. Пловећи тако дође под један велики град, у ком је цар живио, испустивши своја сидра стане град топовима поздрављати. Сви се грађани зачуде, а и сам цар, не знајући ко је и што је. Кад буде пред ноћ, пошље цар к њему свога министра да види, ко је и што је, и да му рече, да ће сјутра на девет ура ујутру цар доћи на његов брод. Министар пође, гдје ће виђети чуда? угледа на крми од овога брода исписану његову вјереницу а цареву шћер, коју му је цар још из малена обећао био, а на прову двора царева бабицу, коју су заједно с њом Турци заробили били, али од радости није могао сам себи вјеровати, нити је и коме за то што казивао. Док сјутрадан, девет ура зазвони, ево цара са својим министрима на брод, почне се разговарати, ко је и оклен је, и шетајући се с прове на крму упази ђевојку исписану на крми и старицу једну на прову од брода, и он позна своју једину шћер и ње бабицу, што су им Турци заробили, али ни он од велике радости није се могао увјерити, већ позове капетана двије уре послијед подне, да пође у његов двор да га искуша, јели истинито што му срце каже. По том се поздрави с њим и отиде. Кад су двије зазвониле, капетан отиде на заповијест царску. Цар га почне испитивати поиздалека, што му долази она младица исписана на крми од његова брода и она старица на прови! Спази се он одмах, да је ово жене његове родитељ, и почне му све житије своје редом казивати, како је пловећи по мору срио Турски брод, пун робова, и како их је свијех откупио, и свакога дому отпустио, "а ова ђевојка" рече, "и с њом она старица, не умијући куђ ходити а и неимајући су што тражити своје постојбине, јер им је далеко било, остану у мене, и ја ђевојку вјенчам за своју жену." Кад пар то чује, повикне: "То је моја једина шћер, коју су проклети Турци заробили; а та старица, то је од мога двора бабица, која је њу још измалена гојила и чувала; а ти – ти ћеш бити круне моје нашљедник, већ трчи натраг својој кући, и доведи ми шћер моју, а жену твоју, да је виђу још једном пријед него ли умрем, и доведи оца свога и матер своју и сву фамиљу своју, и продај све имање своје; твој отац биће мој брат, а твоја мати моја сестра, а ти ћеш бити мој син и круне моје нашљедник, и сви ћемо живљети у једноме двору." Потом зовне жену своју царицу и све министре и каже им, што се збило са шћери његовом. Онда се почну сви радовати и велико весеље чинити. Потом цар му да свој велики и прекрасни брод, а он свој остави онђе, али рече цару: "Свијетла круно! не ће мене код дома мог вјеровати, ако ми не даш једнога од својијех министара." Цар му да министра, баш онога ком је шћер своју обећао био. И тако се они отисну и стану пловити. Кад дома дође, отац му се зачуди, оклен тако убрзо дома се врати, и брод љепши и виши добави. Он му каже све шта је и како, и матери својој и жени и оној старици објави радосни глас, и "ево" вели, "ако не вјерујете, ево вам царског министра, кога је цар са мном послао да се боље увјерите." Кад жена његова угледа министра, повикне од радости свекру своме и свекрви: "Јест истина, драги оче, ово је министар оца мога, а мој несуђени заручник." Они онда продаду све своје имање, и отисну се пловити. Министар ови гледао је свакојако младог нашљедника царева а вјеренице своје мужа да убије, не би ли се он с њоме вјенчао, како му је од ње родитеља обећано било, да би онда он нашљедник царски остао. Кад су већ били на неки дио пута, зовне он њега нотњо, кад су сви поспали, да изиђе на кувијерту да се с њим нешто договори. Он праве мисли без и каквог страха изиђе горе, а ови га онда ухвати и преко брода у море баци. Брод је једрио, и он се већ није могао њега ухватити. Онда министар отиде опет спавати. Младога нашљедника царског изнесе срећа на једну секу подалеко од краја, али под једну пустињу, ђе никоме туда пролазак не бијаше, да би га избавио. Кад ујутру сване, виде они у броду да њега нема, па почну плакати и јаукати судећи, да се нотњо сам нехотице утопио, и никако се нијесу могли утјешити и за највише његова жена, јер су се премного пазили. Кад дођу код цара, јаве му несрећу, која им се у путу догодила. Тада настане туга и плач у царском двору за много, и нигда се утјешити нијесу могли. Његове родитеље цар прими и код себе их уздржи као што је обећао био. Несретни зет царев сједећи на плочи морској живљаше о травици, која бјеше при плочи прирасла, вас бјеше већ поцрнио, аљине на њему изагњиле, да се не могаше познати и ни од куда живе душе, која би га избавила, док срећом његовом послије петнаест дана и петнаест ноћи ето ти једног старца на штапу покрај мора ђе рибу лови. Он га одмах стане викати и молити, да га на сухо пренесе. Старац му се обећа: "Хоћу" рече "али да ми платиш." ""Од куд ћу ти платити" одговори му он, "кад ни хаљине на себи немам."" "Ништа за то" старац одговори; "ево ја имам при себи каламар и перо, ако умијеш писати да ми се потпишеш, од свега свога, што би и гда имао, да ћеш ми половицу дати." Он на то пристане са свим срцем. Старац онда загази и дође до њега, он му се потпише, а старац њега на сухо пренесе. Онда он од куће до куће, од села до села, го, бос, црн и гладан, даде му неко гаће а неко кошуљу, само што тијело покрије. Наком тридесет дана донесе га срећа у царев град и пред царев двор, те сједне са штапом у руци покрај врата од двора, а прстен вјенчани с именом његовијем и његове жене а цареве шћере још му је на руци стајао. У вече слуге цареве приме га у двор и даду му што је иза њих остало да једе. Сјутридан пође и сједне украј врата од царске башче; али дође башчован те га отоле оћера говорећи му, да ће сад цар туда проћи са својом фамиљом. Он се отоле макне и опет сједне у један крај од башче, док ево ти цара гдје шета с његовом матером, а отац његов са царицом, а жена његова с крвником његовим, министром. Оним се још није хотио открити, већ они шетајући прођу покрај њега и даду му неколико новаца; али на оној руци којом је новце прихватао, прстен је стајао, жена га његова угледа, и не могући ни помислити даје он ње муж, рече му: "Ну, дај ми руку, да виђу прстен тај какав је." Министар, који је до ње стајао, мало се ка и препане и рече јој: "Одмакни се" вели "како би с овом одрпаницом говорила?" Али га она не ћедне ни слушати, већ узме прстен и позна име ње и ње мужа. Како се њој тада учинило, како ли се срце било окаменило, кад прстен овај виђе; али се опет устрпи и премучи. Кад дођу у двор, каже она оцу свом, како је прстен ње покојног мужа познала у просјака онога што у башчи сјеђаше, "него пошљи" рече "нека га зовну, да га испитамо, од куд је прстен они у руке његове дошао." Цар одмах пошље слуге, те просјака доведу. Онда га цар почне испитивати, од куд је, и како се зове, и како је прстен тај у руке његове дошао. Он се више не могаше уздржавати да им се не открије, већ почне им редом казивати, како га је министар они кад су били у путу, преко брода у море бацио, и како га је срећа на једну плочу близу краја нанијела, на којој је петнаест дана и петнаест ноћи живио о трави, која је при плочи прирасла била, и наком оволико дана како га је старац један отлен избавио, "и ево" рече "Бог и моја правица донесе ме опет мојим родитељима и мојој љуби." Они кад ово чуше, онијеме од радости, а пошто се мало разабраше, скочи цар и зовне оца његова и матер и каже им, што се догодило од сина њиховога. Ко би сад могао исказати радост ову, која их обузе, кад су се познали, како ли весеље у томе двору постаде! Одмах му донесоше свијетло и ново ођело, измише га п обукоше. За толико дана трајала је радост и весеље не само у њиховом двору, већ по цијелом граду, пјевало се и веселило, и њега за младог цара окрунише. Цар одмах заповједи, те онога министра ухвате и да га зету на вољу да му суди. Он му све опрости, не даде га ни убити ни објесити, већ само оћера га изван њиховог царства, да више под власт њихову не припада. Нови цар почне царовати, кад наком мало дана његова владања, ево ти му онога старца, који га је из мора избавио, носи они потпис што му је потписао, да ће му кад год би што имао, од свега половину дати. Дошавши старац у двор, замоли слуге да га пред цара пусте. Слуге уљезу к цару и кажу му, да један старац жели к њему уљести. Цар допусти, и старац уљезавши поклони му се и пољуби му руку и метне му карту на кољено. Цар узме и прочативши је рече му: "Добро, старче мој, сједи, ја сам данас цар, али да сам и просјак, ја ћу ријеч моју и потпис мој потврдити; већ причекај, да почнемо дијелити. Цар изнесе књигу и почну прво градове дијелити: "Овај" рече "мени, овај теби" пишући све на карту, доклен све подијеле од највишега града до најмање кућерице. Старац узме своју половину записану сву у карти, и поклони је опет цару говорећи: "На, нијесам ја старац, чоек земаљски; већ сам ја анђео Божиј, којино сам послан био од Бога, да тебе из мора избавим за твоја добра ђела, која си до сад пред Богом учинио. Већ царуј и уживај, да ти буде дуговјечно." Анђела нестане, а он остане сретно владајући.

wikisource.org

Autoru:  Jelena [ 16 Maj 2012, 15:20 ]
Tema posta:  Re: SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE

Ђаволска сланина

Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па пође увече, пошто људи поспу, те се састраг попне на сомић, и увуче се на таван. Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне те падне насред куће гдје је спавао човјек са женом и с децом. Кад овај бубне са сланином међу њих, а човек скочи онако у мраку, па стане викати: „Ко је то?“ А крадљивац одговори: „Ја сам ђаво.“ А човјек повиче: „Па шта ћеш овде, анате те мате било?“ А крадљивац одговори: „Ћути, ево сам ти донио једну сланину.“ А човек, још већма уплашен, повиче: „Иди бестрага, анате мате и тебе и твоје сланине!“ А крадљивац онда рече: „Е добро, кад нећеш, а ти ми придигни сланину да идем.“ Човек му драговољно придигне сланину само да му ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа и однесе као своју. Кад ујутру сване, онда човек види да је ђаволу придигао своју сланину.

wikisource.org

Autoru:  Jelena [ 16 Maj 2012, 15:20 ]
Tema posta:  Re: SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE

Ђавоља маштанија и Божја сила


Крене једно јутро царев син у лов. Гацајући преко снијега почне му точити крв из носа, па гледајући како је крв црљену по бијелу снијегу лијепо виђети помисли у себи: "Ох да ми је вјенчати ђевојку да је бијела као снијег, а румена као крв!" У тој мисли идући срете једну бабу и упита је има ли ђе такијех ђевојака, а она му одговори да има напријед у оној гори једна кућа без врата а само један прозор на кући кроз који се улази и излази, и у тој кући да има така ђевојка, "ма" рече му "синко мој! когод је тамо ходио да је проси, ниједан се није више вратио." – "Богме ако и не ћу" одговори царев син, "ја идем, него јели ово пут?" Пошто баба то чу, сажали јој се пак се маши у њедра и извади један бокунић круха, и даде га цареву сину говорећи: "На ово круха, али га чувај као зјеницу од очи." Он узме крух и крене даље и до мало срете опет другу бабу.

Она га упита куда ће, а он јој каже да иде просити ђевојку ту и ту, а баба га стаде одвраћати говорећи му исто што и она прва, а он јој рече: "Богме, баба, идем да бих се и не вратио." Онда му баба да један љешник говорећи му: "Држи при себи ови љешник, јере ће ти служити." Он узевши љешник пође даље, кад опет до мало нађе трећу бабу ђе сједи украј пута, и она га упита куд иде, а он јој каже да иде просити ђевојку ту и ту.

Кад баба зачу почне га плачући заклињати да се прође те ђевојке казујући му што и оне прве, али он ни ње не шће послушати. Ондар му баба да један орах говорећи му: "Узми ови орах, чувај га до потребе." Он се зачуди овијем даровима, пак упита ову трећу бабу што ће рећи да му је она најпрва дала мало круха, потоња љешник а она орах. Баба му рече: "Крух кад дођеш пред кућу баци онијем звјерадма да те не изједу, а кад ти до највеће муке буде, упитај најприђе љешника па ораха."

По том царев син крене даље док набаса у некаку густу гору и у гори угледа ону кућу. Кад дође пред кућу скочи нањ мноштво свакојаке звјеради, а он како му је рекла она баба, баци оно круха па свако од звјеради пошто примириса оно круха паде потрбушке и реп сави пода се. Сад – кућа врата нема а прозор високо – не може да се припне, док на један мах види ђе низ прозор некака жена спушта своје косе златне, те он притрчи и ухвати се за оне косе, те га извуче у кућу; кад ко је? Она иста ђевојка. Обесели се једно другоме, па му ђевојка рече: "Моли Бога ђе се моја матер није дома намјерила, него пошла да биље кроз гору бере да њим младиће замађијава и у звјерад претвара, као што је учинила свијема онијем који су ме просили и тебе умало не растргоше да ти Бог не поможе; него бјежимо!"

Онда они бјежи гором што боље могу. Бјежећи обазру се, кад ли њезина матер за њима трчи, они се препадоше, а баба већ да их стигне, али у муци паде на ум цареву сину они љешник, пак га извади и упита: "Ах за Бога! шта ћемо сад?" А љешник му одговори: "Отвори ме." Пошто га отвори, букнуше из њега жестоке ријеке, те мајци пут прекидоше. Али она таче штапом у воду, вода се раздвоји на двоје: те она за њима.

Пошто виђеше да ће их опет стићи, извади царев син они орах пак завика: "А ти казуј шта ћемо!" "Разбиј ме!" одговори му орах, и како га разби, сину из њега огањ да се за мало сва гора не запали. Али мајка ђевојчина пљуне у огањ, те се у они час удуне, па једнако за њима у поћеру.

Ондар царев син виђе да су ово ђавоља маштанија, прекрсти се пут истока и кликну јакога Бога у помоћ, док пуче муња из неба те сажеже ђевојачку мајку, и под њом се земља просједе, те јој кости сатопи, и тако царев син с ђевојком здраво дома одбјеже, ђевојку покрсти и вјенча је себи за жену. И Бог ми те веселио!

wikisource.org

Autoru:  Jelena [ 16 Maj 2012, 15:21 ]
Tema posta:  Re: SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE

Ђевојка, удовица и пуштеница

Био човек неожењен, па га једни нудили ђевојком, други удовицом, трећи пуштеницом. Сад он није знао, коју ће узети; зашто су по себи све три биле добре и лијепе; него отида некаком старцу, да га пита: или је боље узети ђевојку, или удовицу, или пуштеницу; а старац му каже: "Синко! ја ти на то не умијем ништа казати, него иди премудроме (т.ј. Соломуну), он ће ти знати казати, шта је боље; па дођи послије, да ми кажеш, шта ти је рекао." Онда човек отиде к Соломунову двору. Кад дође пред двор, питају га слуге, шта ће, а он им каже, да иде премудроме. Онда га узме један слуга, те га уведе у двор, па пружи руку на једно дијете, које бијаше узјало на штап, па трчи по двору. "Ено оно је премудри." Човек се зачуди, па помисли у себи: "Шта ће оно дијете мени знати казати! Али већ кад сам дошао довде, ајде да видим, шта ће рећи!" Па се онда упути к Соломону; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита, шта ће, а човек му каже све редом шта је и како је. Онда му премудри одговори: "Ако узмеш ђевојку, ти знаш, ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!" па се онда окрене, а човека мало предре крајем штапа преко ногу, и стане опет тркати по двору. Онда човек помисли у себи: "Баш сам права будала! ја матор човек, па сам дошао ђетету, да ме свјетује, како ћу се женити;" па се врати натраг, и отиде оном старцу, да га пита, коме га је свјет! Кад дође старцу, и вичући на њега и срдећи се каже му све како је прошао с премудријем; онда му старац рече: "Е мој синко! није то премудри ништа онако рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, т.ј. она ће држати, да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти оћеш; ако узмеш удовицу, она зна, т.ј. она је већ једном била жена, па сад мисли да све зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња (па тебе стапом преко ногу), т.ј. чувај се да те не ожеже онако, као што је и првог мужа ожегла.

wikisource.org

Autoru:  Jelena [ 16 Maj 2012, 15:22 ]
Tema posta:  Re: SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE

Еро и кадија

Чувао Еро кадијина говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с кадијиним говедима. Један пут се догоди, те се пободе кадијна крава с Ерином, па Ерина крава убоде кадијну на мјесто. Онда Еро брже боље отрчи кадији: „Честити ефендија, твоја крава убола моју краву.“ — „Па ко је крив, море! јели је ко наћерао?“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — Е, вала, море! марви нема суда. Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија! што ја кажем: моја крава убола твоју краву.“ — „А а! море! Стани док погледам у ћитап;“ па се сегне руком, да довати ћитап, а Еро те за руку: „Не ћеш, Бог и Божја вјера! кад нијеси гледао мојој у ћитап, ље не ћеш ни твојој.“

wikisource.org

Autoru:  Jelena [ 16 Maj 2012, 15:22 ]
Tema posta:  Re: SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE

Еро и Турчин

Орао Турчин ралицом по страни изнад некаке ћуприје, а Еро путем ћерао неколико коња натоварених. Кад се Еро прикучи близу, онда Турчин стане викати: "Ћа шароња, ћа! И ти имаш памет, а Еро је нема." У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: "Јаој мене до Бога милога! Што ћу сад?" А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: "Шта је море Еро? Шта је?" – "Ој мене до Бога милога! Ето одоше ми коњи, а ја остадох за водом." – "Ајде море и ти за коњма." – "Не смијем, господару, Бог и Божја вјера, ја туда за живот прећи." – "Де ајде море не лудуј, како не смијеш прећи преко ћуприје, куда иде свијет и коњи натоварени прелазе." – Аја! Еро неће нипошто, него једнако јауче и лелече. Онда Турчин: "Ајде море шта ћеш дати, да те пренесем ја на леђима?" – "А што иштеш, господару?" "Даћеш ми дванаест перпера." – "Ајде де!" – Упрти Турчин Еру, те пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: "Немам, господару, ни перпере, Бог и Божја вјера!" А Турчин: "Како немаш, море, ана сени ситим! Зашто лажеш? Оди опет на леђа." Еро узјаше опет Турчина, те га још једном прејаше преко ћуприје; па га онда збаци Турчин на земљу: "Ете, курво! Цркни ту, кад немаш чим да платиш," па онда отиде својијем воловима и почне опет орати; а Еро онда скочи па преко ћуприје: "Еј Турчине! Гледај како и твој шароња има памет, а Еро је нема! Еле он тебе прејаха двапут преко ћуприје."

wikisource.org

Stranica 1 od 3 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/