Forum Srbija
http://forum-srbija.com/

Počeci srpske pismenosti
http://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=394&t=16120
Stranica 5 od 6

Autoru:  Luna.* [ 24 Maj 2012, 18:12 ]
Tema posta:  Re: Istorija srpske knjizevnosti

Порекло и развој српског језика.


Јужни Словени доселили су се на балкан у VI и VII веку и заузели територије између Источног римског царства (Византија) и некадашњег Западног римског царства на ком се простору у то време налазиле Франачка држава и поједине германске земље.

Покушавајући да прошире свој утицај покрштавајући паганске народе. Рим и Цариград слали су своје мисионаре који су ширили хришћанство на грчком и латинском језику. Словени су били пагани (многобошци), нису знали ни грчки ни латински нити су имали своје писмо, и трпели су утицаје Рима и Цариграда. Онда у IX веку владар Моравске (Република Чешка) Растислав, затражио је од византиског цара Михаила учитеље који би проповедали хришћанство на словенском језику.

Године 863. Византијски цар Михаило шаље два мисионара из Солуна, браћу Ћирила и Методија у Моравску. Ћирило и Методије су били изабрани из разлога што су добро познавали словенски језик. Да би могли да преведу Библију и друге црквене књиге са грчког, Ћирило је сачинио прово словенско писмо – глагољицу која је касније добила име према црквенословеснком глаголу глаголити који значи говорити. Такође уз помоћ просветитеља Ћирила и Методиија настао је први словенски књижевни језик – старословенски. Предпоставља се да је крајем IX века Ћирилов и Методијев ученик Климент Охридски по узору на грчки алфабет сачинио друго словенско писмо које данас зовемо ћирилицом и која је убрзо заменила глагољицу.

Срби су, као и други народи, примили хришћанство и старословенски језик као књижевни. У то време није било штампарија па су црквене књиге преписиване руком. Преписивачи су уносили у старословенске текстове и особине језика народа којима су припадали: српског, руског, бугарског итд. Тако су током XI и XII века настале редакције старословенског језика као што су српска редакција старословенског језика која се другачије звала српскословенски језик или руска редакција старословенског језика – рускословенски језик. Заједнички назив за све редакције старословенског језика је црквенословенски језик јер је употребљаван углавном за писање црквених књига. Српскословенски језик је био књижевни језик Срба од краја XII до прве половине XVIII века. Најпознатије дело сачувано на овом језику је Мирослављево јеванђеље, написано крајем XII. На српскословенском језику, осим црквених текстова, писани су и пословни документи, уговори, одредбе и наредбе владара и феудалаца, преписнице, признанице итд. У тим текстовима српскословенски језик добио је више особина народног језика. Најзначајнији правни документ писан ћирилицом из тог времена је Душанов законик, из 1349. године.

Најездом Турака у XV веку и падом српских средњовековних држава под турску власт прекинут је културни развој Срба и развој српскословенског језика. Од тада је књижевно сваралаштво било скоро потпуно ограничено на црквене потребе.

Бежећи од Турака 1690. године (Велике сеобе Срба) Срби у великом броју предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем населили територију тадашње јужне Угарске (Војводина, јужна Мађарска). Управо ту су настајали центри српске културе који ће допринети препороду српског језика и читаве културе. Тако у XVIII почињу да се отварају прве школе и да се јављају први аутори који пишу књижевна дела на тадашњем народном језику. Најпознатији писци, из тог доба, су Гаврил Стефановић Венцловић, Јован Рајић и Захарија Орфелин. Народни језик је почео све више да продире у књижевност потискавајући црквенословенски који је, у великој мери, био неразумљив широким народним масама.

Аустрија је у XVIII веку вршила велики културни, политички и верски притисак на Србе. Да би се Срби одупрели том притиску, на позив тадашњег српског митрополита 1726. године, долаѕи у Сремске Карловце руски учитељ Максим Суворов и отвара словенску школу. Нешто касније 1733. године, долази Емануил Козачински с неколико руских учитеља, с којима отвара словенско-латинску школу. Руски учитељи су са собом донели и књиге и уџбенике на рускословенском језику. Тако је око 1730. године српску редакцију старословенског језика – српскословенски, заменила руска редакција старословенског језика – рускословенски језик.

Рускословенски језик је био неразумљив обичном свету, знали су га само малобројни људи који су њиме писали књижевна дела. Због тога што је рускословенски био Србима, у суштини, страни језик, многи српски писци почињу да уносе у њега особине српског народног језика. На тај начин, половином XVIII века, настаје један мешовит књижевни језик назван славеносрпски језик. Тим језиком који се више ослањао на народни, писали су и просветитељски писци с краја XVIII и почетка XIX века, међу којима и истакнути просветитељ Доситеј Обрадовиц. Он се залагао за употребу народног језика иако је у његовом књижевном језику било и реци и облика преузетих из рускословенског језика. Крајем XVIII и почетком XIX влада велико шаренило у писаном језику. Тако је било све до Вукове реформе. Почетком XIX века, 1810. године Сава Мркаљ пише свој кратак спис азбукопротрес. Тим
делом он предлаже реформу црквене ћирилице и избацује из азбуке непотребна слова. Међутим његова реформа није успела јер се њој оштро супротставила српска православна црква.

Вук Стефановић Караџић, Мркаљевом ћирилицом 1814. године написао је своју прву граматику коју је назвао „Писменица српскога језика“ , и збирку српских народних песама „Мала простонародна славеносербска пјеснарица“ Касније је и сам усавршио Мркаљеву азбуку и 1818. године у Бечу, својом новом ћирилицом објављује прво издање Српског рјечника са Српском граматиком. Објављивање Вуковог Рјечника један је од најкрупнијих догађаја у историји српске културе. Он је садржао речи народног језика, источнохерцеговачког дијалекта ијекавског изговора, који је, тако, постао основица српског књижевног језика. Српски Рјечник има око 26.000 речи. Речи је на немачки језик превео Вуков велики пријатељ, учитељ и сарадник Словенац Јернеј Копитар. Вук је 1852. године објавио друго издање Српског Рјечника, на коме му је помогао Ђура Даничић.

Година 1847. је веома битна за победу Вукове реформе српског књижевног језика и правописа. Те године су, на народном језику, објављени Вуков превод Новог завета, затим, научна расправа Ђуре Даничића „Рат за српски језик и правопис“, „Песме“ Бранка Радичевића и Његошев „Горски вијенац“. Међутим, тек 1868. године Вуков правопис је званично уведен у Србији.

putovanjainfo

Autoru:  Luna.* [ 27 Maj 2012, 19:30 ]
Tema posta:  Re: Istorija srpske knjizevnosti

JEFIMIJA, PRVA SRPSKA PESNIKINJA


DESPOTICA, GOSPOĐA I MAJKA


Strašne tragedije koje su u nizu i za vrlo kratko vreme zadesile mladu ženu Jefimiju, značile su potpuni preokret u njenom životu: izgubila je porodicu, dom, sve posede, prihode, državu...

Prva srpska pesnikinja i spisateljica Jefimija rođena je oko 1350. godine pod imenom Jelena, kao kći uglednog ćesara Vojihne, u državi cara Dušana. Pošto je zbog službe njen otac boravio na dvoru, Jelena je zapamtila cara i sjaj njegove vladavine. Udajom za despota Jovana Uglješu Mrnjavčevića, mlada Jelena postaje despotica. Sreća mlade despotice trajala je kratko, koliko i život njenog deteta. Po smrti sina, koji je živeo samo četiri godine, u bici kod Černomena, 26. septembra 1371. godine, gine joj muž, a ubrzo joj umire i otac. Strašne tragedije koje su u nizu i za vrlo kratko vreme zadesile mladu ženu, značile su potpuni preokret u njenom životu: izgubila je porodicu, dom, sve posede, prihode, državu...

Monaški život despotice
Običaji vremena u kome je živela, ali i stremljenja njene duše ophrvane neizmernim bolom, opredelila su je da krene putem monaškog života. S monaškom rizom, despotica Jelena dobija novo ime - Jefimija.
Okrutna s jedne, sudbina Jefimiji, udovici i prognaniku, s druge strane velikodušno daruje novo utočište i velikog zaštitnika - kneza Lazara, na čijem dvoru u Kruševcu otpočinje novi život. Najvažnija Jefimijina misija otpočeće posle još jedne velike i strašne tragedije srpskog naroda: Kosovskog boja, kada Srbija ostaje bez vladara, vojske i vlastele, a Turci u svojoj najezdi počinju da haraju, ubijaju i skrnave crkve i manastire. Jefimijina mudrost i rečitost koju hvali Konstantin Filozof „va mnogih glagolanih i vešteh mudrejša sušti", bila je od neizmerne pomoći kneginji Milici, koja je kao Lazareva udovica morala da preuzme vladavinu nad Srbijom u situaciji kada su, uz Turke, i gotovo svi susedi imali svoje pretenzije i planove.

Poduhvati dve mudre žene
Jefimija je Milici (koja se takođe zamonašila dobivši ime Jevgenija) pomagala u teškim i odlučujućim državnim pitanjima. Svoju mudrost, čak neustrašivost, Jefimija je pokazala u dva istorijska poduhvata. Sa kneginjom Milicom, kada dve nejake žene, pravoslavne monahinje, odlaze na dvor turskog sultana Bajazita u Ser, da stanu u odbranu mladog Stefana Lazarevića, budućeg srpskog despota, koga su njegovi suparnici oklevetali za izdaju, ne bi li se domogli prestola. Istovremeno, na inicijativu Jefimije, uspele su da od Bajazita izmole mošti velike pravoslavne svetiteljke svete Petke, i prebace ih iz Trnova u Srbiju.
U ovom činu ogleda se velika mudrost Jefimijina, jer se sveta Petka kod srpskog naroda smatrala zaštitnicom zemlje i svih useva koje zemlja daje. Sebrima, koji su posle kosovske tragedije i stalnih ratova bežali sa zemlje, prisustvo moštiju velike svetiteljke dalo je novu nadu i ohrabrilo ih da se zemlji vrate i ožive opustela polja i vinograde. Tako je u ovoj, samo naizgled verskoj, akciji Jefimija pokazala lice mudrog diplomate, brižnog za budućnost svog naroda i zemlje.
Svu snagu materinske ljubavi koju nije mogla da pruži svome sinu, Jefimija je darovala mladom Stefanu Lazareviću, koji ju je u svojoj povelji nazvao „despoticom, gospođom i - majkom". Poslednje dane svog zemaljskog života Jefimija je sa kneginjom Milicom (Jevgenijom) provela u manastiru Ljubostinji (zadužbini kneginje Milice) u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja čiji se muževi nisu vratili sa Kosova.

Poetski zapisi
U pamćenju srpskog naroda Jefimija živi kroz tri zapisa koji se danas čitaju kao poezija i koji spadaju u najznačajnije stranice srpske srednjovekovne književnosti. To su, u stvari, prinošenija ili darovi. Prvi takav dar „Tuga za mladencem Uglješom", ispisan je na dvostrukoj drvenoj ikoni koja je darovana manastiru Hilandaru. Ovim delom prekida tradiciju, unoseći lični ton u vizantijsku molitvenu književnost. Ona govori o smrti roditelja, smrti deteta, ali i o svojoj smrti i brizi o sopstvenoj duši koja se priprema za odlazak.
Drugo vrhunsko književno ostvarenje, namenjeno Sabornoj crkvi u Hilandaru, Jefimija je izvezla na zavesi za carske dveri, „zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, smeđe i crne boje". Pozivajući se u ovom tekstu na reči Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta, pesnikinja „razvija lično osećanje grešnosti uobičajeno u činu pričešća".

Zahvalnica mrtvom knezu
Najveći pesnički domet Jefimija je ostvarila u delu „Pohvala knezu Lazaru", u kome pesnikinja veliča Lazara kao novog mučenika koji je svojim stradanjem na bojnom polju ostvario dva podviga: „ostavio je propadljivu visotu zemaljskog gospodstva" i „sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara".
„I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga". Pesnikinja moli kneza Lazara, ali i sve svete ratnike da pomognu Lazarevim sinovima koji su krenuli u borbu protiv Timur Lenka.
U poslednjem delu svoje „Pohvale", Jefimija se zahvaljuje mrtvom knezu na njegovoj dobroti. Onoga koji ju je kao strankinju primio i „izobilno ishranjivao" moli da ponovo ishrani i utiša „buru ljute duše i tela mojega". U svoje poslednje stihove koje je izvezla na pokrovu, Jefimija je zapravo utkala sliku velikih nesreća i decenija gladi koje su snašle njen narod.

"U krasotama ovog sveta vaspitao si se od mladosti svoje,
O novi mučeniče kneže Lazare,
I krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
Krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
I u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
I mužastvenim srcem i željom pobožnosti Izašao si na zmiju
I neprijatelja božanstvenih crkava,
Rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
Da gleda hrišćane otačastva ti
Ovladane Izmailćanima,
Ne bi li kako ovo postigao:
Da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
I da obagriš krvlju svojom
I sjediniš sa vojnicima nebeskog cara.
I tako dve želje postigao jesi:
I mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
Koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,
Jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
Mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
I u mnogim skrbima život provode,
Pošto su ovladani Izmailćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
Te se molimo zajedničkom Vladiki
Za voljena ti čeda,
I za sve koji im s ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
Jer oni što jedoše hleb podigoše na njih bunu veliku
I tvoja dobra u zaborav staviše,
O mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
Skrbi i bolezni čeda svojih znaš
I kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
Prekloni kolena pred Vladikom koji te je venčao,
Moli da mnogoletni u dobru život
Voljena ti čeda provode bogougodno,
Moli da pravoslavna vera hrišćanska
Neoskudno stoji u otačastvu ti,
Moli pobeditelja Boga
Da pobedu podari voljenim ti čedima,
Knezu Stefanu i Vuku,
Za nevidljive i vidljive neprijatelje,
Jer ako pomoć primimo s Bogom,
Tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,
I sa svima se pomoli proslavitelju Bogu,
Izvesti Georgija,
Pokreni Dimitrija,
Ubedi Teodore,
Uzmi Merkurija i Prokopija
I četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,
U čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,
Knez Stefan i Vuk,
Moli se da im se poda od Boga pomoć,
Dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.
Na moja mala prinošenja pogledaj
I u mnoga ih uračunaj,
Jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
Već koliko je moguće malome mi razumu,
Pa zato i male nagrade čekam.
No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče,
Bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
Koliko više u neprolaznom i velikom,
Što primio jesi od Boga,
Jer telesno stranu mene u tuđini
Ishranjivao jesi izobilno,
Te sada te molim oboje:
Da me ishraniš
I da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti."



Jefimija je umrla 1405. godine pošto je primila „veliku shimu" pod imenom Jevpraksija. Sahranjena je u Ljubostinji, manastiru u kome i danas počivaju njene mošti. Ime prve srpske pesnikinje je ostalo zabeleženo u istoriji srpske i svetske književnosti, mudre savetnice kneginje Milice, čija je diplomatska veština pomogla da se očuva srpski presto. Jefimijini pesnički zapisi spadaju u prva ostvarenja žena pisaca na evropskom tlu. Posle nje istorija svetske književnosti zabeležiće ime Francuskinje Kristine de Pizan i ruske poetese, kneginje Jevdokije

putovanjainfo

Autoru:  Luna.* [ 09 Jul 2012, 22:01 ]
Tema posta:  Re: Istorija srpske književnosti

ТАКО ЈЕ ПИСАО СВЕТИ САВА


Живот у анђеоском лику


Манастирски устави које је свети Сава уредио за Хиландар и Студеницу прописивали су начин богослужења, али и неке сасвим обичне ствари попут понашања за трпезом, уписивања прихода и расхода, дељења монашке одеће и обуће


Пошто је његов отац саградио један манастир на „ловишту зверова”, а други где беше „опустело место од безбожних разбојника”, сети Сава преузима на себе да устроји живот братије у ова два манастира и напише типике којима ће се руководити монаси у вршењу црквених служби и у свакодневном животу. У подизању Студенице, на месту где је ловио, и Хиландара, на месту где је била опустела црква, Стефан Немања имао је помоћ најмлађег сина Растка, тада већ монаха Саве. Пишући Хиландарски и Студенички типик, који су готово истоветни, свети Сава желео је да помогне и својој „духовној дечици” у њиховом монашком подвигу руководећи их да буду кротки и богоугодни, објашњавајући им како да држе богослужења, како да се опходе један према другоме и како да се бране од „световних страсти”. На почетку Хиландарског типика поручује братству:
„У кротости примите ову реч која може спасти душе ваше. Будите творци речи, а не само читаоци, помишљајући у себи да који слуша речи и не чини што је заповеђено њима, такав је сличан човеку који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се, и отиде, и одмах заборави какав је био.”

Свети Сава прво је саставио Хиландарски типик, негде између 1200. и 1205. године, а затим је око 1208. године, када је са Свете горе дошао у Србију, сачинио и Студенички типик. Устав два манастира у ствари је превод првог дела типика цариградског манастира Богородице Евергетиде, чији су свети Симеон и свети Сава били велики добротвори. На првом месту, типик уређује начин вршења богослужења, али уз то упозорава и подсећа монахе како треба да обављају службу Божју. На јутарњем богослужењу, кад се чине коленопоклоњења и устајања, сви треба да буду уједначени, да се не дешава да један жури, а други касни. У томе им помаже дневни јереј, еклесијарх, који „указује ред”. После службе, кад крену у своје ћелије, братија се одвраћа од састајања, празних разговора, сујетних или непристојних ћаскања, празнословља и смеха јер тако раслабљују ум.
„То да не господари мојим оцима и братијом, већ свако да пође својим ћелијама одважно, а уједно мудро и бодро, и свагда чинећи оно што је Богу мило.”
На литургији треба одгонити од себе нечисте и зле мисли, а на исповести бежати од окривљавања сабраће и приказивања себе као жртве. Чувајући завете безбрачности, сиромаштва и послушности, монаси не смеју ништа да раде без игумановог знања, тачније, како пише у типицима, не смеју да предузимају мрачна и тајна дела, да имају имовину за коју игуман не зна, макар се радило о једној воћки или новчићу, а недостојно им је и да имају служитеље. У ћелијама живе по два монаха који треба да буду сложни, да бодре један другог и испомажу се, при том се „новак” потчињава старијем, неписмени писменоме, необразовани образованом, млађи старијем.
Типици предвиђају случајеве самовољног одласка из манастира, сваљивања кривице на друге на исповести, кашњења на богослужења, неизвршавања игуманових заповести и упозоравају монахе како да се чувају сујете, размирица, похлепе, гордости у које ће неки, свесно или несвесно, можда запасти. Казне, међутим, показују разумевање за људске слабости с којима се црнорисци боре. Већини епитимија, црквених казни, претходе усмене опомене, а усменој опомени пружање прилике монаху да образложи зашто је прекршио неко правило. Готово ниједан прекршај не подразумева обавезно искључење из манастира. Монах добија „другу шансу” да се поправи, искупи, а тек уколико то не учини, одваја се од манастирске заједнице.

Настојатељ манастира преузима на себе највећу одговорност и можда највећи духовни подвиг. Игуман се стара о братству, исповеда их и руководи у подвизавању, али брине и о самом манастиру и његовој имовини. Осим што утврђују његове дужности, начин избора и постављења, типици детаљније описују и улоге економа и еклесијарха. Економ се стара о манастирској имовини и одговара „ако ли шта пропадне, макар и од малих ствари несмотреношћу”, док еклесијарх брине о црквеној служби, надгледа да се нешто не пропусти у појању и читању, пали свеће у цркви, чисти кандила, записује имена преминулих која треба изговарати на богослужењу. И економа и еклесијарха бира братија с игуманом.
„Велики број међу вама не волим да буде”, поручује свети Сава. Монаха треба да буде толико да имају довољно хране у манастиру, а братство да сачињавају они који свему другом претпостављају побожност, љубав, јединство и слушају игумана. Поручујући црнорисцима да на почетку сваког месеца за време обеда читају типик, „грешни и лени и последњи од свију монах Сава” опомиње их да чувају правила манастирског устава „неразрушиво и непромењено”. Нека од тих правила доносимо и овде.

Седам дана
до плашта

Монашки постриг, како се назива чин којим се неко прима у монаштво и збацује „световне власи”, не могу да приме „несавитљиви, ропћући и мрзовољни према заповестима”. Манастирско братство треба да дише као један, у њему нема поделе на „моје” и „твоје”, нема неоправданог издвајања од осталих и повлачења у своју ћелију, нема засебног обедовања, дописивања с родбином и примања савета од њих. Оне који нарушавају поредак речју, делима или понашањем издвајају себе од других, треба удаљити из братства. Зато онај ко жели да приступи монаштву, мора прво да прође раздобље искушеништва, кад се посматра да ли са смиреношћу и трпљењем обавља службе које су му заповеђене. После седам дана искушеници се облаче у плашт и монашки шлем, а ако се покажу довољно послушним и ревносним, могу после шест месеци да приме „заруку божанственог и анђелског лика”.

О сујетним
и празним разговорима

Они који много говоре неће побећи од греха, упозорава свети Сава своја „духовна чеда”. У ручном раду, некој другој служби, на путу или док болују, монаси треба да се клоне празних и сујетних разговора, не треба да се безразложно састају, а препоручује им се да говоре из светих списа или да ћуте. Један према другоме да гаје љубав и мир и, уместо љутње и гнева, да се обраћају речима: „Благослови и прости, брате!”

О трпези
и обедовању

Ред се знао и за време јела, за трпезом. Обедовало се два пута дневно, већином риба, сочиво, барено поврће, у зависности од тога да ли је пост. За вечеру се добијао хлеб, коме се понекад могло додати и мало воћа. За сто се седа према распореду који је одредио игуман, обед прати уобичајено читање житија светих које не сме да се омета световним разговорима, а забрањено је и наздрављати. Само игуману је дозвољено да прозбори понешто, „говорећи смерно”, као и да одговори „кратко и сажетим речима” ако га неко нешто упита. Монаси, такође, не треба један другом да додају храну или пиће, већ онај коме нешто треба додати за то треба да замоли игумана, па ако он одобри, тек онда може да узме. Објашњавајући да није реч о шкртости, свети Сава истиче да се тиме жели избећи извољевање, неситост а учи се и уздржаности. Као што се није смело каснити на обед или каснити на литургију због јела, тако се не одобрава ни неоправдано изостајање од ручка. Нико од монаха није смео да има ништа од јела или пића у својој ћелији, нити да кува засебно и обедује засебно, осим ако није болестан, па му је, с игумановим знањем, то дозвољено.

Одећа
и обућа

И за старешину манастира и за његову братију важило је правило да не смеју да имају ништа од имовине, а тачно је прописано и како им се додељује одећа и обућа.
„Заповедио бих да им се дају расе шивене, али видех да завишћу ђаволском међу њима настадоше многа роптања, говорећи један другоме: ’Теби је боље дано, а мени горе.’”
Зато Хиландарски типик прописује да се братији даје по перпер на годину дана да купе себи одећу, а одлука о томе коју ће обућу давати братији оставља се игуману и економу. Студенички типик налаже да сваки монах годишње добије расу, кожух, довољно постељине, клашње и мантију, уколико се некоме поцепа, а за обућу по педесет белих новчића. Међутим, игуман не даје нову одећу монаху док не добије стару.

Постављење
игумана

Будите ми са сваком чашћу и љубављу, сваким страхопоштовањем, сваком непоколебљивом покорношћу, сваком послушношћу игуману вашем... И ти, оче духовни овога освештенога стада и наставниче, буд смеран братији, милостив, показујући им сву очинску добру вољу.
Делови који говоре о постављењу игумана различити су у Студеничком и Хиландарском типику. Док старешину светогорске светиње бирају монаси, у избору студеничког игумана учествују старешине пет манастира, али и сам владар. Ако се представи или напусти манастир, хиландарски игуман, еклесијарх, економ и десеторица или дванаесторица најстаријих монаха бирају новог старешину. Настојатељ Студенице први је међу игуманима и то типик изричито прописује. Бирају га старешина Ђурђевих ступова, игумани манастира посвећених светом Николи у Топлици, Казновићима и Дабру, као и настојатељ манастира Светог Ђорђа у Дабру. У савету који бира студеничког старешину је и „самодржавни господин све Српске земље”, као и старци подобни за ту дужност. Владар предаје жезао игуману и доводи га на игумански трон уз речи „Достојан!”, коју три пута понављају сви присутни. Заповеда се у типику владару који поставља игумана да буде „осветитељ и чувар овог светог манастира... да бди над овим светим местом”.

Слобода
манастира

И Студеница и Хиландар манастирским уставима одређени су као слободни од црквених и световних власти. Тачније, Хиландар није ни под чијим правима, „ни царским, ни црквеним ни другим ничијим, него је под једином слављеном Богородицом Наставницом” и слободан је од власти светогорског прота, других манастира и владика. Исто важи и за Студеницу, с тим што њу свети Сава поверава ономе који влада српском земљом „њега да има за осветитеља ономе који би хтео да прекрши било које манастирско право”.


Имовина

Устави који уређују манастирски живот не баве се само духовним стварима, већ и оним материјалним, заповедајући брижљиво чување црквене имовине, али и беспрекорно и уредно уписивање прихода и расхода. Црквена имовина, свештени сасуди, завесе, иконе, књиге не смеју ни да се узимају нити да се носе из манастира без оправданог разлога, какав је, на пример, пожар или ратна опасност. Онај ко отуђи било шта од тих ствари, пада у грех црквене крађе и подлеже законским казнама. Под анатемом и страшном клетвом биће, такође, сваки који узме било шта из манастирске цркве или манастирских села, односно с имања која припадају светињи. „Јер он је трипут јадан и трипут проклет, ма ко био ако преступи ову заповест.”

О давању
на вратима

Манастир пружа помоћ немоћнима, нагима и босима, болеснима који дођу пред његове двери. За оне „који су нас спокоја ради посетили” сазидана је гостопримница где могу да се одморе и добију помоћ од монаха. Ипак, и у овој милосрдној служби типик уређује како се даје немоћницима: стару обућу и одећу може да даје само игуман, гладним душама даје се од хране која је претекла, али и „од уздржљивости” монаха од преобилне хране. Нарочито је прописано „давање на вратима” у дане слављења Успења пресвете Богородице и празника посвећених слављењу успомене на светог Симеона и његову жену свету Анастасију. Манастир је имао и гробље где су се сахрањивали они који дођу са стране. „...Најчистије од свега треба према страној нашој браћи чистоту указати, да и ми чисту и богату милост за њих од Бога примимо. А не волимо да икога са врата наших празног отпустите”.



КАРЕЈСКИ ТИПИК
За разлику од Хиландарског и Студеничког устава, који су уређивали живот у заједници, братству, Карејски типик (1199. године) одређује правила за подвизавање усамљеника који живе у светогорској ћелији посвећеној светом Сави Освећеном. У Хиландарском типику, свети Сава објашњава братији како је подигао „стан и црквицу” посвећену „пустинослужитељу” светом Сави Освећеном и упозорава их да пажљиво бирају ког ће монаха одредити да у њој живи. То не сме да буде онај који служи ради телесног одмора, неписмен или онај који би да тргује у њој, већ монах који бира да „тесним путем уђе кроз уска врата”. У Карејском типику наведено је да у испосници могу да живе највише тројица монаха, да треба строго да држе све постове и једу једном дневно, као и да над њом немају власти прот ни игуман Хиландара. Хиландарци не смеју да узимају ништа из Карејске испоснице, али су дужни да јој дају „ради спомена” свећу светом Сави и 60 литара уља.


Аутор:
Ј. Чалија
Политикин забавник

Autoru:  Luna.* [ 29 Avg 2012, 20:23 ]
Tema posta:  Re: Istorija srpske književnosti

Srpske rukopisne knjige


Knjiga je u Srbiji, do pojave prvog štampanog izdanja 1493, bila isključivo rukopisna, pisana na pergamentu, ili hartiji, i uglavnom je nastajala u srpskoj redakciji staroslovenskog jezika prema potrebama manastira i bogosluženja u crkvama.


Slika


Vekovima prepisivane rukom i često u tajnosti čuvane rukopisane knjige, doživele su u 21. veku svoju digitalizaciju i ušle u novi svet. Jer, odabrane stranice srpskih rukopisnih knjiga Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije (NBS) mogu se danas pogledati i preko interneta. Većina ovih rukopisa nastajala je u srednjem veku najčešće u manastirima. U njima su, danju ili češće noću, pod oskudnom svetlošću sveće, rukopisane knjige. Ne kao danas, kad se slova nižu na displeju kompjutera tipkanjem prstiju po tastaturi, a onda jednostavnim klikom i štampaju, već dugotrajnim ispisivanjem, kaligrafskim crtanjem i oslikavanjem svakog slova ponaosob. Na pergamentu, koji u Srbiji kao podloga za pisanje preovlađuje do početka 14. veka, ili na hartiji koja je u upotrebi već od 13. veka.

Najstarija sačuvana ćirilska knjiga srpske redakcije staroslovenskog jezika, jevanđelje zahumskog kneza Miroslava, brata rodonačelnika prve srpske države Stefana Nemanje, datira iz 12. veka. Pisana je na pergamentu slovima tzv. ustavne ćirilice i ukrašena je inicijalima i minijaturama u boji i zlatu. Veći deo teksta ispisao je anonimni pisar, osim manjih delova teksta i minijatura koje je pisao i oslikao Grigorije Dijak. Kao spomenik kulture koji je upisan u listu Pamćenja sveta, "Miroslavljevo jevanđelje" dokazuje da je srpska redakcija staroslovenskog jezika dobila završni oblik.


Slika


Po svojim ortografsko-kaligrafskim odlikama ono povezuje važne izvore vekovima stare zetsko-humske pismenosti i glagoljsku tradiciju iz Makedonije sa ćirilskim raškim pravopisom. Ova bogoslužbena, kao i sve rukopisne knjige, zbog čestih vojni na ovim prostorima, više puta je menjala mesto na kojem je čuvana. Jevanđelje je otkrio ruski naučnik Porfirije Uspenski 1845. u Hilandaru. Kralj Aleksandar Obrenović dobio ga je na poklon od manastirskog bratstva 1896. i doneo u Beograd. Tokom Prvog svetskog rata 1916. Jevanđelje je dospelo na Krf, a od 1918. smešteno je u trezor Glavne državne banke. Za vreme Drugog svetskog rata čuvano je u manastiru Rača i u Narodnoj banci, a u Narodnom muzeju u Beogradu je od 1945. Dva fototipska izdanja čuvaju se u Trezoru Arheografskog odeljenja NBS u Beogradu.

Hronološki, naredni sačuvani srpski rukopis je "Bratkov minej", nazvan po pisaru Bratku, pisan na pergamentu u vreme kralja Vladislava (1234–1243). Na primeru ove rukopisne knjige koja sadrži tropare i sve što se peva o crkvenim praznicima raspoređeno po mesecima, najbolje se oslikava jedna od osobenosti ovih kulturnih spomenika, a to je upisivanje novog iza već postojećeg teksta. "Bratkov minej" ispisalo je pet pisara, a povremeno se javlja još četrnaest ruku u različitim vremenskim periodima. Zato se ova rukopisna knjiga, po datumu nastajanja, smešta i u drugu četvrtinu 13. i u četvrtu deceniju 14. veka. Na osnovu pravopisnih obeležja vezuje se za zetsko-humsko područje, uz razlike u zavisnosti od prepisivača. Po izboru stihira i kanona, prvi deo koji je upisivao Bratko umnogome se slaže s ruskim minejima s kraja 11. veka. Pripadao je starom fondu rukopisa Narodne biblioteke, a kao i većina rukopisnih knjiga iz arhive NBS, nestao je za vreme Prvog svetskog rata i dospeo u Saveznu Republiku Nemačku odakle je otkupljen 1969.


Slika


"Beogradski parimejnik" potiče iz prve četvrtine 13. veka. Ova zbirka parimija, priča izabranih iz starozavetnih i novozavetnih knjiga, po svom pismu, u srpskoj redakciji staroslovenskog, svojstvena je ranoj raškoj ortografiji, ali ga pojedini pravopisni znaci vezuju i uz zetsko-humske rukopise i raniju makedonsku podlogu. Pisar nije poznat, a od ovog, jednog od najlepših spomenika rane srpske pismenosti, ostali su samo odlomci parimija i to onih koje su se čitale na večernjim službama od srede uveče prve nedelje posta do petka tzv. Cvetne nedelje. "Beogradski parimejnik" nalazio se u NBS sve do 1915, kada je nestao tokom povlačenja srpske vojske i naroda preko Albanije. Vraćen je fondu otkupljivanjem od Savezne Republike Nemačke 1969.

Iz treće četvrtine 13. veka potiče "Zbornik popa Dragojla". Nazvan je po imenu pisara upisanom na 45. listu ove rukopisne knjige, a po ortografskim obeležjima registrovan je kao spomenik rane hilandarske škole. Srpska redakcija staroslovenskog na pergamentu, uz manju upotrebu grčkih slova i nekoliko jezičkih crta poniklih na zetsko-humskoj teritoriji, ima mnogo osobenosti "Miroslavljevog jevanđelja". U Zborniku apokrifnih tekstova zapažaju se brojne govorne inovacije u imenskim i glagolskim oblicima, ali i uticaj makedonskog jezika. Bivši vlasnik ove rukopisne knjige izvesni D. Srećković, našao ga je 1875. u albanskom selu blizu Skadra u jednoj svešteničkoj porodici koja ga je čuvala sedamnaest generacija. Ministarstvo Srbije otkupilo ga je 1902, nestalo je 1915, a otkupljeno je 1969. od SR Nemačke.

Vodeni znaci na "Zborniku srpskih žitija i hilandarskom tipiku taha Marka" iz 1370/75. godine, koji je na hartiji, prepisivao monah Marko, ukazuju da je nastao u Hilandaru. Pripada najlepšim pismima poslednje trećine 14. veka raškog, normiranog pravopisa. U ovoj rukopisnoj knjizi sačuvana su neka od najbitnijih dela srpske srednjovekovne književnosti, žitija svetih – Simeona i Save od Domentijana i Teodosija, Pohvala Svetom Savi od Teodosija i Hilandarski tipik Svetog Save. Od 1914. godine čuva se u NBS i bila je jedina rukopisna knjiga koja je sklonjena iz arhiva tokom bombardovanja 6. aprila 1941.

Jedno od najlepših primeraka srpskih rukopisnih knjiga 14. veka, "Nikoljsko jevanđelje", pisano je na pergamentu u prepisivačkoj školi manastira Nikolje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. U knjizi se nalaze četiri novozavetna jevanđelja, a lepota ove rukopisane knjige je u iluminacijama i inicijalima koji su vezeni u boji zlatom i srebrom. Svaki jevanđelista ima svoj zaštitni znak, poglavlja počinju inicijalima i aplikacijama na kojima su krune, ljiljani i drugi simboli. Do kraja 19. veka čuvano je u manastiru Nikolje, gde ga je 1820. pronašao Vuk Karadžić. Do Prvog svetskog rata čuvano je u NBS, odakle mu se 1914. gubi svaki trag sve do 1966, kada je otkriveno u Dablinskoj biblioteci. Nedavno je napravljeno sto kopija ove rukopisne knjige koje su razdeljene kulturnoistorijskim institucijama u Srbiji.

Iako je prva štampana srpska knjiga, "Oktoih" 1493, izašla samo četiri decenije posle izuma Gutenbergove štamparije, u Srbiji je nastavljeno sa prepisivačkom tradicijom, jer su potrebe za knjigama bile veće od mogućnosti starih srpskih štamparija. Jedna od istorijski najznačajnijih rukopisnih knjiga jeste takozvani "Prizrenski prepis Dušanovog zakonika" s početka 16. veka. Pisar i mesto nastanka nisu poznati. Prepis je pisan na papiru srpskom redakcijom staroslovenskog jezika, a sadrži skraćenu "Sintagmu Matije Vlastara", "Justinijanov Zakon" i "Zakonik Cara Dušana". Do Drugog svetskog rata bio je u arhivu, a i danas se čuva u Arheografskom trezoru NBS.

Tekst: Vanja Savić
jat

Autoru:  Luna.* [ 27 Nov 2012, 13:55 ]
Tema posta:  Re: Počeci srpske pismenosti

Однос према књигама у општежићу Св. Пахомија Великог

Према досадашњим изворима, ранохришћанске манастирске библиотеке почеле су да се формирају почетком IV века, у истом периоду када је почео да се развија организован хришћанско-монашки начин живота.

Slika

Иначе, основни елементи монаштва појављивали су се у најранијем животу Цркве. Било је појединих хришћана коју су напуштали градове и одлазили у пустиње да се духовно подвизавају и пре IV века, а било је и оних који су и у градовима живели повучено и издвојено. Неки (хришћани) су одлазили у пустиње због гоњења од стране царских власти и тако своје бекство преображавали у добровољан „подвиг“ духовне борбе.

Организован хришћанско-монашки начина живота настао је у северном Египту. Његов зачетник је био Свети Антоније Велики (око 251–356). Он се духовно подвизавао у потпуној самоћи као „пустињак“ (еремит). Његови велики поштоваоци долазили су код њега ради поука. На њихово упорно инсистирање, дозволио им је да се настане у близини и да оснују пустиножитељни манастир, који се састојао од појединачно одвојених келија (налик шаторима номадских племена). Житељи овог манастира живели су одвојено, без мeђусобне комуникације, не реметећи једни другима духовно-молитвену тишину без преке потребе.

Како је овакав начин усамљене духовне борбе био тежак, а за многе подвижнике и веома опасан, ускоро је почео да се организује други вид монашке насеобине – општежиће. По неким научницима овакву монашку насеобину први је основао Свети Пахомије Велики (око 290–346), док има и оних који тврде да је он био само један од многих старешина општежитељних манастира. Он је своје духовно подвизавање започео као пустињак. После стеченог духовног искуства дошао је до закључка да за подвижника нема користи од изолованог начина живота. Зато је основао општежиће, које није било само здруживање у дељењу живота, већ душекорисни заједнички живот, прожет „узајамном зависношћу и потпуним откривањем једних према другима“.

Заједница ученика се постепено окупљала око Пахомија у Таванеси (северни Египат), где је основан и манастир. Када се овај манастир испунио монасима, ускоро је основао други манастир у напуштеном селу Певоу (или Пву), близу Таванесе. До своје смрти основао је девет мушких и два женска манастира.

СТРОГА ПРАВИЛА О КОРИШЋЕЊУ КЊИГА

Пахомије је своју заједницу ученика, која се постепено окупљала око њега, организовао по принципу строгог послушања са утврђеним дисциплинским правилима под руководством посебног настојатеља. О томе сведочи Правило Светог Пахомија. Оно је писано истовремено са развојем и искуством заједничког монашког живота. Оригинал на коптском језику и његов превод на грчки језик није сачуван, осим неколико фрагмената. Св. Јероним Стридонски је, на молбу презвитера Силвана, превео 404. године Правило Светог Пахомија на латински језик, и овај превод представља једини сачуван комплетан текст. У садашњем облику он се састоји из четири статута: Правила, Правила и упутства, Правила и епитимије и Правила и закони.

Без обзира што ранохришћански монашки покрет није придавао велики значај учењу и образовању, ипак је коришћење и читање светописамске литературе имало велики значај у животу сваког монаха. Један од услова припадности Пахомијевој заједници било је наређење: „Да нико не може да буде у манастиру а да не зна читати и да не научи нешто из Светог Писма; као најмање: Нови Завет и Псалтир“. Одређиван је један монах који ће искушеника научити читању и писању уз помоћ Светог Писма и Псалтира, чак и против искушеникове воље:

„Ако неко ко је неук уђе у манастир, нека се прво поучи шта мора радити, и када буде поучен и пристане на све, даће му се двадесет псалама или две апостолске посланице или неки други део Светог Писма. А ако не зна читати, поћи ће првог, трећег и шестог часа ономе који га може поучити и који за то буде одређен, те ће стојећи пред њим помно учити пун захвалности. После ће му написати слова, речи и имена, и нека буде присиљен да научи, иако не буде хтео“.

Ако се очекивало од свих монаха да знају читати и да познају светописамску литературу, то значи да су постојали кодекси који су били доступни свим монасима у општежићу. На неколико места у Правилу Светог Пахомија постоје потврде о коришћењу и чувању кодекса. Оне гласе овако:

– После јутарњих молитава, онај који је одређен за службу седмичара, питаће настојатеља манастира шта сматра да је потребно, и када треба да пођу у поље на рад. И према његовој одлуци обићи ће све куће да види шта је свакоме потребно. Ако траже кодексе за читање, добиће их; а на крају недеље морају га ставити на његово место за оне који ће их наследити у служби.

– Нико, осим настојатеља куће и његовог заменика не сме имати малу штипаљку (пинцету) за вађење трна, да се не би неко случајно убо; а она нека виси у прозору где стоје кодекси (овде се вероватно мисли на неко удубљење у зиду или неку врсту ормара).

– Нека се браћа састану у време молитве и нека обаве све што је одређено по пропису, не допуштајући никакве изузетке, нити да било ко чини што је противно прописима.

– Ако неко без знања – барем двојице – пође у другу кућу или брата друге куће те затражи да му позајми кодекс за читање или коју другу ствар и то му се докаже, биће укорен према манастирским правилима.

Судећи по овоме, свака кућа је, у склопу манастира, имала своју приручну библиотеку. У манастиру није била у оптицају само светописамска литература, јер у једном од Житија (првом грчком) Св. Пахомија Великог, налази се податак да је он обесхрабривао читање Оригенових дела и различитих апокрифних списа, што указује да су ови списи били саставни део манастирског библиотечког фонда или су их монаси поседовали код себе и посуђивали другој братији. Постоји претпоставка за преписивачку активност међу монасима, што би била одлична индикација за евентуално постојање манастирске преписивачке радионице (скрипторијума). Он је своју браћу монахе саветовао „да буду обазриви према раскоши и лепоти овога света у облику као што је добра храна, одећа, келија, или књига која је споља пријатна за очи“. Упозорење које се односило на књиге није претпостављало њихово избегавање или имало било какве везе са њиховим спољашњим изгледом, већ се односило на процењивање њиховог садржаја.

Колику важност су имале књиге (и њихов садржај) у општежитељној заједници, коју је уредио Св. Пахомије Велики, свакако сведочи и чињеница да су сви монаси морали бити писмени или описмењени по доласку у манастир.

pravoslavlje

Autoru:  Luna.* [ 03 Dec 2012, 12:46 ]
Tema posta:  Re: Počeci srpske pismenosti

Tvorci i dela srpske srednjovekovne književnosti

RASTISLAV RASTKO NEMANJIĆ SVETI SAVA


Slika


Sveti Sava (oko 1175—1235), prvi srpski arhiepiskop (1219), pisac najstarijih srpskih sačuvanih književnih tekstova (žitija, službe, poslanice). Žitije svetog Simeona (1208), kraće ktitorsko žitije, čini uvodne glave Studeničkog tipika. Služba svetom Simeonu, kultni, liturgijski sastav, sa svim obeležjima vizantijske pesničke tradicije, predstavlja početak srpskog pesništva. Prve njene stihire mogle su nastati u Hilandaru već oko 1200, za prvi pomen svetog Simeona, ali je konačno formirana u vreme Savinog boravka u Studenici (prva verzija između 1209. i 1213, druga između 1216. i 1219. godine). Ova služba će svojim jezikom, topikom i stilskim rešenjima uticati na formiranje čitavog srpskog srednjovekovnog pesništva. Sveti Sava je autor i najstarijeg sačuvanog epistolarnog dela srpske književnosti (Poslanica igumanu Spiridonu), toplog i neposrednog, upućenog igumanu manastira Studenice sa jednog od putovanja u Svetu zemlju (1229. ili 1233. godine).

Organizujući duhovni život u novonastalom svetogorskom srpskom manastiru Hilandaru, u svojoj isposničkoj ćeliji u Kareji, a kasnije i u Srbiji, sveti Sava naložio je da se za potrebe crkvene i monaške organizacije sa grčkog prevedu, ili je sam preveo (a svakako učestvovao u izboru tekstova, redigovanju i prilagođavanju tih spisa srpskim prilikama) nekolike tipike (Karejski, Hilandarski, Studenički), Ustav za držanje Psaltira i Nomokanon.

Zorica Vitić
riznica

Autoru:  Luna.* [ 23 Dec 2012, 00:19 ]
Tema posta:  Re: Počeci srpske pismenosti

MIROSLAVLjEVO JEVANĐELjE



Miroslavljevo jevandjelje nastalo je u poslednjoj četvrtini XII veka, najverovatnije između 1180. i 1187. godine u manastiru, odnosno crkvi Svetog Petra i Pavla, kod Bijelog Polja, zadužbini i grobnoj crkvi humskog kneza Miroslava. Po Miroslavljevoj zapovesti ispisao ga je i iluminirao pisar - dijak Grigorije, sa nekoliko svojih pomoćnika. Miroslavljevo jevanđelje je najstariji srpski ćirilični rukopis i spomenik srpskog književnog jezika, ali i najvrednija srpska relikvija.

Razdaljina izmedju Bijelog Polja, gde je nastalo i Beograda, gde se danas čuva, je 332 km. Na svom, sedam i po vekova dugom putu do Beograda, Miroslavljevo jevandjelje je prešlo više od 15 hiljada kilometara. Ovaj nemi svedok srpske istorije na svom putešestviju izbegao je sudbinu mnogih drugih ukradenih i spaljenih knjiga.

Humski knez Miroslav vladao je Zahumljem do 1190. godine, kada je ovu oblast na upravu dobio princ Rastko, potonji Sveti Sava. Kasnije su Zahumljem upravljali Miroslavljevi potomci sa titulama knezova i župana. Miroslav je sahranjen u svojoj zadužbini, crkvi Svetog Petra i Pavla, koja je kroz vekove nekoliko puta menjala svoju namenu. Pretvarana je u džamiju, pa ponovo u crkvu... U njoj se nalazi ktitorski portret kneza Miroslava, načinjen najverovatnije u XIV veku, za koji se smatra da je verna kopija originalnog portreta s kraja XII veka. To je najstariji prikaz nekog srpskog vladara odevenog u kolastu azdiju, haljinu s motivima dvoglavog orla.

Ne zna se pouzdano koji je bio motiv kneza Miroslava da naruči izradu Jevanđelja, koje je kasnije po svom naručiocu i dobilo ime - Miroslavljevo Jevandjelje. Vukan, najstariji sin Stefana Nemanje i bratanac kneza Miroslava, optuživao je svog strica da je bogumil. Miroslav jeste bio u braku sa sestrom bosanskog bana Kulina, koja je pripadala „Crkvi bosanskoj“, ali u istorijskim izvorima nema dokaza da je i Miroslav bio bogumil. Takvih dokaza nema ni u samom Miroslavljevom jevandjelju. Ono svojim sadržajem i formom upravo ukazuje na Miroslavljevo pravoslavno ispovedanje vere. Možda su optužbe za bogumilstvo i bile jedan od povoda za naručivanje ovakvog jevanđelja.

Miroslavljevo jevandjelje, kome je ovaj kolokvijalni naziv dao Stojan Novaković, po formi je Jevandjelistar. Po svom izgledu i sadržini Miroslavljevo jevandjelje predstavlja jedinstven pisani spomenik u istoriji srpske, ali i svetske kulture. Pisano je na tankom belom pergamentu, dimenzija 415 x 285 mm, ustavnom ćirilicom u dva stupca. Sadrži 181 list, odnosno 362 strane. Ukrašeno je sa 296 inicijala i minijatura. Grigorije dijak autor je svih minijatura i inicijala, ispisao je i alilujare, natpise i tekst na stranama 358-360.

Ovo Miroslavljevo Jevandjelje se po mnogo čemu razlikuje od drugih pravoslavnih jevandjelistara. Format je četiri puta veći od uobičajenog. Svi inicijali su međusobno različiti, bogato su ukrašeni i velikih dimenzija, nalik zapadnoj iluminaciji. Sadrže najviše pozlate. Ljudski likovi prikazani u inicijalima prirodni su, životni i nisu idealizovani. S jedne strane, Miroslavljevo jevandjelje odiše ukrštanjem zapadnog i istočnog knjižnog stila tog doba. To se ogleda npr. u inicijalu koji prikazuje Svetog Jovana Krstitelja potpisanog ćirilicom kao „Žvan Batista“. S druge strane, ova knjiga je po jeziku (srpski, namesto grčkog) i pismu (ćirilica namesto glagoljice) autentično srpska.

Pretpostavlja se da je Miroslavljeevo Jevandjelje, prvih godina nakon njegovog nastanka, služilo kao bogoslužbena knjiga u manastiru Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju. Već 1198. godine iz njega je služena liturgija na osvećenju manastira Hilandara, koji su te godine Sveti Sava i njegov otac Simeon obnavljali. U Hilandaru je korišćena u bogoslužbenoj upotrebi sve do sredine XIX veka, kada je preneta u manastirsku biblioteku.

Godine 1845/46. manastir Hilandar posetila je ruska duhovna misija na čelu sa arhimandritom, docnije episkopom Kijevskim, Porfirijem Uspenskim. Porfirije, inače ljubitelj i kolekcionar starih rukopisa, fasciniran izgledom Miroslavljevog jevandjelja, isekao je 166. list i odneo ga sa sobom. Na njemu se nalaze čtenija za 7. (20.) januar, praznik Svetog Jovana Krstitelja, ukrašena inicijalom sa likom Vavilonske bludnice – metaforom za zlu Irodijadu, ženu cara Iroda, koja od muža zahteva glavu svetog Jovana. To je bio jedini nagi ženski lik u knjizi. U to vreme Bugari su činili većinu monaha u Hilandaru i zahvaljujući tome su upravljali manastirom. Nikada nije utvrđeno da li je Porfirije Uspenski u tajnosti isekao taj list, sakrio ga i odneo u Ukrajinu, ili su mu to bugarski monasi dozvolili. Taj list se od 1846. do 1883. godine nalazio u Kijevu, a nakon toga je prenesen u Imperatorsku javnu biblioteku, danas Rusku nacionalnu biblioteku u Sankt Peterburgu. Tamo se i danas nalazi, zaveden kao „List iz Miroslavova evangelia F.p.I.No.83“, u zbirci Porfirija Uspenskog. Zahvaljujući tome svet je saznao za postojanje ovog jedinstvenog srpskog rukopisa. Ruska nacionalna biblioteka poseduje 370 srpskih srednjovekovnih rukopisa od kojih 160 (među kojima i Vukanovo jevandjelje) u zbirci Uspenskog.

Ljubomir Stojanović, svojevremeno vodeći stručnjak za staroslovenski jezik i književnost, posetio je 1891. godine Hilandar. Cilj njegove posete bio je proučavanje Miroslavljevog jevandjelja. Uprkos ometanjima bugarskih monaha, profesor Stojanović je uspeo da dođe do Jevandjelja, da ga delimično prouči i napravi prve ispise.

Prateći put cara Dušana, na Vaskrs 1896. godine, Hilandar posećuje kralj Aleksandar Obrenović u nameri da obiđe manastir i pokloni se njegovim svetinjama. Kralj je želeo da otplati dugove manastira i tako ga vrati pod srpski suverenitet. U znak zahvalnosti, kralj je od hilandarskih monaha dobio na poklon njihova dva najvrednija pisana dokumenta: Osnivačku povelju manastira Hilandara, koju je izdao Stefan Nemanja (Sveti Simeon), i Miroslavljevo jevandjelje. Rukopisi su pod budnim okom kralja i njegove pratnje stigli u Beograd. Dva dana pošto je kralj napustio Hilandar, u manastir je stigao tajanstveni čovek iz Sankt Peterburga sa ogromnom količinom novca u nameri da otkupi Miroslavljevo jevandjelje, po bilo kojoj ceni.

Iste godine profesor Stojanović, po nalogu kralja Aleksandra, odnosi Miroslavljevo Jevandjelje u Beč da bi se tamo izradilo fototipsko izdanje. Knjiga je raskoričena, fotografisana i u tiražu od 300 primeraka štampana u Carskoj i kraljevskoj štampariji. Zbog nedostatka novca, Ljubomir Stojanović je odlučio da važnije strane štampa u punom koloru i svaku na zasebnoj strani, a manje važne u crnoj i crvenoj boji i to po dve na jednoj strani. Godine 1897. Ljubomir Stojanović se vratio u Beograd i kralju predao original Miroslavljevog jevandjelja i sve primerke fototipskog izdanja. Jedan primerak je predat manastiru Hilandaru, a ostale je kralj delio državnicima, diplomatama, institucijama i naučnicima.

U Majskom prevratu, u noći 28. na 29. maj 1903. kralja Aleksandra i njegovu suprugu Dragu Mašin ubila je grupa oficira zaverenika. Te noći iz dvorskog sefa nestalo je Miroslavljevo jevandjelje. Narednih 11 godina nije se znalo gde se ono nalazilo. Srpska štampa se pomno bavila ovom krađom i potragom za najvrednijom srpskom relikvijom.

Uoči objave rata Srbiji 1914. godine, glavni deo Trezora Narodne banke Srbije (Državne blagajne) u kome se nalazio državni novac i zlatne rezerve, evakuisan je iz Beograda za Kruševac. U Kruševcu, načelniku Državne blagajne Avramu Leviću u posetu dolaze narodni poslanici Ljubomir Davidović i Vojislav Marinković i predaju mu na čuvanje Miroslavljevo jevandjelje. Kako je ova relikvija dospela u ruke narodnih poslanika? Kraljevski bibliotekar iz Topole, pakujući knjige i dokumentaciju kralja Petra za evakuaciju, u jednom od sanduka pronašao je Miroslavljevo jevandjelje. Ne zna se kako je ono dospelo u posed kralja Petra. Bibliotekar Ružić predao je Jevandjelje regentu Aleksandru, a ovaj poslanicima Davidoviću i Marinkoviću na čuvanje.

Shvativši o kakvoj se vrednosti radi, načelnik Lević je u prisustvu poslanika zapakovao Miroslavljevo Jevandjelje onako kako se po pravilu pakovao novac. Paket je predat na čuvanje Vladimiru Stevčiću, vršiocu dužnosti glavnog blagajnika. Rečeno mu je da je u pitanju izuzetno vredna stvar i da je čuva „k’o oči u glavi“. Stevčić i njegov zamenik Vasa Stanković nisu se odvajali od paketa i noću su, na smenu, spavali preko njega. Tek su na Krfu saznali šta se u njemu nalazilo. Tako je Državna blagajna, a sa njom i Miroslavljevo jevandjelje, pratila kretanje srpske vlade od Kruševca do Niša, Kraljeva i Raške, a potom je 1915. godine sledila povlačenje srpske vojske. Na putu od Raške, preko Peći, Podgorice, Skadra i San Đovani di Medue do Krfa, došlo je do raznih problema. Deo Blagajne usput je pokraden, ali na svu sreću potom pronađen i vraćen. Brodove na kojima se nalazila Blagajna u San Đovaniju je bombardovao austrijski avion kojim je upravljao srpski pilot. Nijedna bomba nije pogodila cilj.

Na Krfu je pred predsednikom vlade Nikolom Pašićem i u prisustvu Levića, Stevčića, Stankovića, Davidovića i Marinkovića, otpečaćen paket sa Miroslavljevim jevandjeljem i utvrđeno je da je knjiga stigla neoštećena. Miroslavljevo Jevandjelje se neko vreme nalazilo na Krfu, u sefu Državne blagajne, a potom je predato na starateljstvo srpskoj vladi, predsedniku Pašiću i ministru Stojanu Protiću. Po okončanju rata, 1918. godine, relikvija se sa vladom bezbedno vratila u Beograd.

Između dva svetska rata Miroslavljevo Jevandjelje je ostalo u posedu porodice Karađorđević, uprkos odluci Ministarstva prosvete iz 1903. godine da se ono preda na čuvanje Narodnoj biblioteci Srbije. Knez Pavle, koji se u to vreme starao o Miroslavljevom jevandjelju, poklonio ga je 1935. godine sopstvenom muzeju. Tako je u bombardovanju, 6. aprila, 1941. rukopis izbegao sudbinu više stotina srednjovekovnih povelja, rukopisnih knjiga i inkunabula, skoro 50 hiljada kompleta časopisa i novina i oko 350 hiljada knjiga, koje su izgorele u do temelja sravnjenoj zgradi Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu.

Nemci su odmah po ulasku u Beograd počeli da tragaju za Miroslavljevim jevandjeljem kao i za drugim vrednim relikvijama. Međutim, Dvor je još 1940. godine predao Jevandjelje Narodnoj banci Srbije na čuvanje. Početkom rata ono je sklonjeno u filijalu u Užicu. U strahu od Nemaca rukopis je predat igumanu obližnjeg manastira Rača, Platonu Milojeviću, koji ga je zakopao u oltaru. Manastir Rača je od 1941. do 1943. nekoliko puta bio pljačkan i paljen od strane Nemaca i Bugara, ali Miroslavljevo jevandjelje nije ni pronađeno, ni oštećeno. U manastir su dolazili i partizani, misleći da je u njemu sakriveno zlato, ali je iguman uspeo da ih ubedi da zlata nema. Četnicima, koji su se takođe raspitivali, otkrio je šta je u manastiru sakriveno, ali je na njihovu pismenu naredbu da im preda relikviju, odrično odgovorio. Plašeći se da neko ipak ne ukrade Miroslavljevo Jevandjelje, iguman ga je vratio u užičku filijalu Narodne banke. Upravnik filijale, Vojin Kešeljević, u tajnosti je kroz okupiranu Srbiju 1943. preneo Miroslavljevo jevandjelje do Beograda, gde je sklonjeno u zgradi Narodne banke Srbije. Po jednoj priči, Miroslavljevo Jevandjelje je bilo stavljeno u trezor koji su Nemci već pretresli i opljačkali, a po drugoj, bilo je sakriveno među računovodstvene papire koji im nisu bili interesantni.

Posle oslobođenja Beograda, oktobra 1944. Vojin Kešeljević je otkrio tadašnjem ministru prosvete, Vladislavu Ribnikaru, gde je sakriveno Miroslavljevo jevandjelje. Godine 1945. osnovana je komisija koja je utvrdila stanje rukopisa i predala ga na čuvanje Umetničkom muzeju - današnjem Narodnom muzeju u Beogradu, gde je zavedeno pod inventarskim brojem 1536. Tu je Miroslavljevo Jevandjelje je bilo izloženo sve do 1966. u vitrini koja nije imala adekvatne uslove za čuvanje takvog rukopisa. To mu je nanelo više štete nego prethodnih 750 godina. Na predlog dr Vere Radosavljević, Jevandjelje je 1966. izvađeno iz vitrine i sklonjeno u fundus Narodnog muzeja. Od 1985. povremeno je izlagano. Nikola Rodić i Gordana Jovanović objavili su kritičko izdanje Miroslavljevog jevandjelja 1986. godine.

Republika Srbija osnovala je 1991. Fond za konzervaciju i fototipsko izdanje Miroslavljevog jevandjelja, koje je postalo stalna stavka u državnom budžetu. Uprkos tome, svi izdavači koji su želeli da naprave fototipsko izdanje bili su u tome sprečavani.

Udruženi izdavači, Autorsko-izdavačka zadruga „Dosije“ i Službeni list SRJ, 1993. godine počeli su samoinicijativno, bez korišćenja budžetskih sredstava, sa prikupljanjem materijala za fototipsko izdanje Miroslavljevog jevandjelja. Ono je štampano u Johanesburgu, u Južnoafričkoj Republici, 1998. i predstavlja vernu, savršenu kopiju originala, kako po sadržaju tako i po spoljašnjem izgledu. Priređivači izdanja bili su Veljko Topalović, Dušan Mrđenović i Branislav Brkić. Štampano je u 300 primeraka, od kojih se neki nalaze u specijalnim kolekcijama najvećih svetskih biblioteka kao što su Kongresna biblioteka u Vašingtonu, Britanska nacionalna biblioteka, biblioteke Univerziteta Harvard, Prinston, Jejl, itd.

Po rečima jednog od priređivača, za pet godina rada na fototipskom izdanju Miroslavljevog jevandjelja njegovi autori prešli su preko 300 000 km, što je približno razdaljini između Meseca i Zemlje.

Iste godine (1998), dr Vera Radosavljević izvršila je konzervaciju originala, a povez je restaurirao Radomir Erić, koji je koričio i fototipsko izdanje. Danas se Miroslavljevo jevandjelje čuva u posebnoj komori, u Narodnom muzeju u Beogradu.


Miroslav, veliki knez humski


Miroslav je vladao Zahumljem (Hercegovinom) do 1190. godine, prvo pod vrhovnom vlašću starijeg brata velikog župana Tihomira, a potom mlađeg brata Stefana Nemanje. Učestvovao je u Nemanjinim pohodima protiv Vizantije i širenju srpskih teritorija na njen račun između 1183. i 1190. godine. Sa Nemanjom je dva puta bezuspešno opsedao Dubrovnik (1184/85). Miroslav i Nemanja su 27. septembra 1186. sa Dubrovčanima sklopili mir na kome je baziran dalji odnos Srbije i Dubrovnika kroz srednji vek. Prisustvovao je i susretu nemačkog cara Fridriha I Barbarose i Stefana Nemanje u Nišu. Posle sukoba sa Nemanjom 1190. godine napustio je Zahumlje koje je predato na upravu Rastku Nemanjiću, Nemanjinom najmlađem sinu. Knez Miroslav je umro 1198. ili 1199. godine. Miroslav je imao tri sina Toljena, Andriju i Petra, koji su u XIII veku vladali Zahumljem sa titulom velikih kneževa. Toljenovi potomci u XIV i XV veku vladali su Popovim Poljem u dubrovačkom zaleđu, sa titulama župana i kneževa. Oni su poznatiji pod imenom Nikolići po Toljenovom unuku županu Nikoli. Bili su pod vrhovnom vlašću bosanskih kraljeva i hercegovačkih gospodara Kosača. Istoriju Nikolića možemo pratiti sve do 1453. godine kada nestaju sa istorijske pozornice.


Jevanđelistar


Jevandjelje (Evangelion) ili Četvorojevandjelje (Tetraevangelion) je knjiga koja sadrži sva četiri kanonska Jevandjelja. Izborno (aprakosno) Jevanđelje – Aprakos ili Jevandjelistar sastavljeno je iz jevanđeljskih tekstova podeljenih na začala (perikope) poređanih po godišnjem bogoslužbenom ciklusu. Postoje skraćeni i puni Aprakosi poput Miroslavljevog jevandjelja, koji sadrže sve perikope. Iz Jevandjelja čitaju samo viši klirici - episkopi, prezviteri i đakoni. Jevanđelje simboliše samog Isusa Hrista, pa je stoga bogato ukrašeno. Stoji na oltaru (na časnoj trpezi) i nosi se na malom vhodu na liturgiji.


Pisar


Izgleda da je u toku rada na Miroslavljevom jevandjelju Grigorije dijak bio u nemilosti kneza Miroslava, o čemu svedoči njihova sačuvana prepiska. Sa druge strane, Miroslavljev „potpis“ na tzv. latinskoj povelji u Dubrovniku 17. juna 1190. godine (krst između čijih krakova piše KRST KNEZA MIROSLAVA) ispisan je slovima za koje prof. Ljubomir Stojanović kaže da „toliko liče na slova Miroslavljeva jevandjelja da nije nemoguće da su od iste ruke“.



Nikola Giljen, Sonja Jovićević Jov i Jelena Mandić

Basta balkana

Autoru:  Luna.* [ 02 Jan 2013, 21:48 ]
Tema posta:  Re: Počeci srpske pismenosti

JELENA BALŠIĆ


Slika


elena Balšić (oko 1368—1443). Treća kći kneza Lazara. Posle smrti prvog muža (Đurđa II Stracimirovića Balšića) sa sinom Balšom III učestvovala je u državnim poslovima Zete. Sin joj umire 1421, a po drugi put ostaje udova 1435, kada umire vojvoda Sandalj Hranić. O njenim duhovnim interesovanjima, ali i o književnom radu, saznajemo iz Goričkog zbornika, koji je za Jelenu sastavio duhovnik Nikon Jerusalimac 1441/42. godine. U ovom zborniku postojale su tri Jelenine poslanice upućene duhovniku, ali je u celini sačuvana samo jedna — Otpisanije bogoljubno.


OTPISANIJE BOGOLJUBNO

... Da zna tvoja svetinja, otkako udostojih se s Bogom poznati te,
poradovah se veseljem duhovnim.
No za malo i za kratko bi nam viđenje,
da bi ko rekao kako u zrcalu lik ugledasmo ili u neki san laki da bejah snesena...
I slušah tvoje duše bogoljubivu narav i bestelesno anđeosko prebivanje,
i ono od nas konačno udaljenje.
I veoma tvoje videti zaželeh prepodobije, i tvojih medo točnih nasladiti se reči...
No, daljnjeg li nam rastojanja, pa more i gaj...
Jer željenje bogatstva i sujetna slava, a ujedno i slasti, ne ostavljaju nas,
koji se kolebamo u moru ovoga sujetnoga života,
da uzniknemo ka svetlosti časnoga i bestelesnoga prebivanja.
Jer pomračiše se oči mukom i metežom koji je u svetu.
I gle, sada kao od nekakva sna trgnuvši se, zaželeh tvoju svetost videti...
I opet se molim tvome prepodobiju
da nam neko olakšanje utešenja pošalje i prohladi žeđ tuge.
Jer zna tvoje prepodobije kolike bure i meteži i oblaci
naviknuše uzburkavati samovoljna srca...
Da, tajniče Božji, poslušaj me.
U svemu više rečenom ne zapovedam,
već se molim trudoljubivo i poklanjam lice sve do zemlje.
I dvostruko da si zdravo u Gospodu i ne prezri naše moljenje.


ANTOLOGIJA STARE SRPSKE POEZIJE |


SMERNA VLADARKA


Spadala je među one znamenite žene srednjeg vijeka, koji su svojim životom, mudrošću, sposobnostima i obrazovanjem obilježile vrijeme u kome su živjele, u njeno "otpisivanje bogoljubno u prva pjesnička djela na prostoru Crne Gore čiji je autor jedna žena".

Srednjevjekovni hroničari zapisaše da je bila "visoka stasa, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela nosila je dijademu sa mnogobrojnim brilijantima i safirima".

U zapisu stoji i da je Jelana rođena oko 1336. godine i da nije imala ni punih dvadeset godina kada se udala za Đurđa Stracimirovića II Balšića, gospodara Zete i Gornje Albanije.

Njene starije sestre već su bile udate — Mara za Vuka Brankovića, Teodora za ugarskog vlastelina Nikolu Gorjanskog, Dragana za Jovana Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana, najmlađu Oliveru tek je čekala udaja za Bajazita. Na dvoru u Kruševcu ostala su braća Stefan i Vuk.

Jelena Balšić je odrastala u carskoj prestonici, u Kruševcu, pored majke, knjeginje Milice i rođake Jefimije, koja se poslije Maričke bitke posvetila molitvama i književnom radu.

Mlada Jelena, još djevojčica, posmatra Jefimiju dok na crvenom atlasu zlatnim i srebrnim koncem i plavom, smeđom, crnom, ljubičastom i crvenom svilom veze zavjesu za hilandarske dveri. Opčinjena je slikom koju su vješte veziljine ruke stvorile: na središnjem djelu zavjese nalazi se Isus Hristos sa Vasilijem Velikim i Jovanom Zlatoustim.

Zidari, tesari, kamenoresci, gomile bijelog sjajnog bjelovodskog kamena, majstori Kamenarci sa viskom i libelom, vrč vina iz župskog vinogorja koji se uziđuje u temelje nove zadužbine, prekomoravski kulučari, ikonopisci što u prozračnoj polutmini, pod kupolom, odsutni iz mnoštva, skrajnuti od ovozemnog, vizantijsko plavim upisuju hod svetitelja ka vrhovnoj tačci u koju se sabrala sva svjetlost — slike su koje je Jelena čuvala u svom srcu.

Đurđije II Stracimirović Balšić ženidbom sa Jelenom, (lijepom Lenom), učvrstio je rodbinske veze sa srpskom vladajućom dinastijom. Muž joj povjerava diplomatske misije. Nakon njegove smrti (1403), pomaže sinu Balši III da upravlja zemljom i da ratuje s Mlečanima. Mlečani traže da za zaključenje mira Balša dođe u Mletke (prethodno su njegovu glavu ucijenili sa 8000 dukata), Jelena zamjenjuje sina i odlazi na pregovore. U Mletke putuje ratnim brodom i susreće se sa duždom Mihailom Stenom uspjevši da sklopi mir tako što je svu krivicu za pobunu protiv Mlečana preuzela na sebe.

Udajom za humskog vojvodu Sandalja Hranića uspjela je da sinu Balši III, vladaru Zete, pridobije uticajnog i moćnog zaštitnika.

Nakon Sandaljeve smrti i smrti sina Balše, na skadarskom ostrvu Gorici podiže crkvu namjenivši je za svoj grob.

Crkva je posvećena presvetoj Bogorodici i u njoj je Jelena sahranjena nakon smrti 1443. godine. Majstori koji su sagradili ovu crkvu bili su iz Primorja, a možda i iz samog Dubrovnika što svjedoči o visokom estetskom ukusu naručioca. U crkvi su freske sa predstavom sažetog "strašnog suda" i Bogorodica i Jovan Preteča koji se obraćaju Hristu sa molbom da bude milostiv prema grešnima na dan njihovog zaupokoljenja.

U tim poznim godinama dok gradi hram, Jelena vodi prepisku sa Nikolom Jerusalimcem. To nisu izmišljene poslanice, već stvarni književni i duhovni izvori, promišljanja u skladu življenja i vjere, o traganju za uzvišenijim i čistijim oblicima životnim.

Poslanice Jelene Balšić, ostvarene su u duhu epistolarnog žanra. U "Otpisaniju bogoljubnom" pri kraju burnog vladarskog života, pri kraju svih istorijskih dešavanja u kojima je sa svojom blažom i daljom porodicom, sa svojim narodom bila sudionik, piše: "...Jer se pomračiše duševne oči mukom i metežom koji je u svijetu/I ovo, sada, kao od sna nekojeg duboko probudivši se/ushteh tvoju svetlost videti/I tako smatramo kao neko skrovište carsko, veoma prebogato a u njemu skupocenosti/više od tisuće tisuća zlata i srebra./I molim prosudite najbrižljivije i uzbunu prepirke od nas odagnati i ka svetlosti razuma poučiti..."

Nikon Jerusalimac je od njena tri pisma i svoja tri odgovora sačinio "Gorički zbornik" 1441/42.

Jelena Balšić je spadala među one znamenite žene srednjeg vijeka, koje su svojim životom, mudrošću, vladarskim sposobnostima i obrazovanjem obilježile vrijeme u kome su živjele. Njeno "Otpisanije bogoljubno" spada u prva pjesnička djela na prostoru Crne Gore čiji je autor jedna žena i smjerna vladarka.

Milica Kralj

Autoru:  Mina* [ 12 Jan 2013, 09:40 ]
Tema posta:  Re: Свети Срби

Jubilej Svetih Ćirila i Metodija (1): Jezik jači i od mača

Organizacija ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (Unesko) proglasila je 2013. godinom svetih Ćirila i Metodija - slovenskih misionara, koji su u tadašnju Veliku Moravsku (Češka i Slovačka) došli pre 1.150 godina da među tamošnjim Slovenima šire hrišćanstvo i pismenost.


Slika

Misija među Hazarima: Ćirilo i Metodije

Mada je pokrštavanje mnogobožačkih Slovena počelo njihovim nastanjivanjem, u 5. i 6. veku, na teritorije među hrišćane starosedeoce, proces slovenske hristijanizacije trajao je više vekova. Prihvatanje hrišćanstva je u početku uglavnom bilo spontano, ali je zbog slabog odziva kasnije sprovođeno zakonskom prisilom, čak i nasiljem: ognjem i mačem.

Prema istorijskim hrišćanskim izvorima, Slovenci su hristijanizovani u VII veku, Česi, Hrvati, Bugari, Rusi i Srbi u IX veku, Poljaci i ostali istočni Sloveni u X veku, a Pomorani (zapadno-slovenska plemena koja su živela u periodu od XVI do XVII veka u donjem slivu reke Odre u Baltičko more) tek oko 1168. godine. Prihvatanje hrišćanstva među Južnim Slovenima je započelo doseljavanjem na Balkansko poluostrvo, da bi se kasnije nastavilo organizovanom misionarskom delatnošću Vizantije.

U životu Vizantije, piše prota Aleksandar Šmeman u knjizi "Istorijski put pravoslavlja", "Sloveni se pojavljuju rano, i to obasjani odsjajima požara, u tutnju razaranja".

Vek ratovanja
"Ako je do kraja VI veka Vizantijsko carstvo uspevalo da ih svaki put odbaci preko Dunava, oni su (bilo ih je oko 100.000) 580. godine preplavili Grčku. U VII veku pošto su se oslobodili Avarskog carstva, u čiji sastav su do tada ulazili, Sloveni postepeno naseljavaju stare Rimske provincije koje su sami opustošili: Iliriju, Meziju, Trakiju i Makedoniju. Ceo vek će Vizantiji proći u borbi sa ovim još divljim hordama.


Glagoljica


Slika

Baščanska ploča

Mada Hrvati svojataju glagoljicu kao "hrvatsku ćirilicu" kojom se služe već "tisuću godina", glagoljica je u stvari staroslovensko pismo nastalo u 9. veku, u Vizantiji. Autor glagoljice je Konstantin (Kirilo ili Ćirilo).

On je na osnovu jezika makedonskih Slovena iz okoline Soluna sastavio prilagođeno pismo i na glagoljicu prevodio crkvene knjige. Pretpostavlja se da je glagoljica nastala u periodu između 855. i 862.godine.


Ali, postepeno će Sloveni ne samo spolja nego i iznutra ući u vizantijsku orbitu i njihovi mali kneževi, kao nekada germanski, radosno će primati od Carigrada drugostepene dvorske titule. I počinje prvo hristijanizovanje Slovena", piše protojerej Šmeman.
Krajem VII veka, nastavlja on, "dolazi do nove najezde tatarsko-turskog naroda Bugara", koji učvršćuju svoju vlast u provincijama naseljenim Slovenima i počinju dugogodišnju borbu protiv Vizantijske imperije pri čemu se, kao što se desilo kasnije i sa varjaškim (vikinškim) osvajačima istočnih Slovena, sami slovenizuju.

"Tako se gotovo kraj same vizantijske prestonice postepeno stvara moćna bugarsko-slovenska država, koja neprekidnim ratovanjem ispunjava gotovo ceo 8. vek. Nije poznato kako bi se za Vizantiju rešio ovaj novi opasni 'slovenski' problem, da se u drugoj polovini IX veka nije desilo nešto što predstavlja pravi početak slovenskog poglavlja u istoriji pravoslavlja: 'prevođe' hrišćanstva na slovenski jezik zaslugom svete vizantijske braće Metodija i Konstantina (koji će u monaštvu dobiti ime Kirilo, odnosno Ćirilo)", navodi Šmeman.

Fotije Prvi bio je prvi carigradski patrijarh koji je među Slovenima pokrenuo misionarski rad širokih razmera, izabravši dva brata, rođena u Solunu, Konstantina i Metodija. Oni su pripadali onoj intelektualnoj eliti Vizantije koja se u drugoj polovini IX veka grupisala u Konstantinopolju oko patrijarha Fotija Prvog. Konstantin je bio hrišćanski naučnik, filozof i jezikoslovac, njemu su poveravane odgovorne misije vezane za Arape i Hazare (u južnoj Pridnjeprovskoj Rusiji).


Slika

Fotije Prvi

U hrišćanskoj crkvi Konstantin se obično naziva imenom Kirilo (Ćirilo), koje je dobio na monašenju. U predmonaškom životu poznat je kao Konstantin Filosof. On je bio najsposobniji i najobrazovaniji od svih Fotijevih učenika, a znao je i veliki broj jezika, uključujući jevrejski, pa čak i samarjanski dijalekat.

Međutim, naročita Konstantinova prednost, kao i prednost njegovog brata Metodija, bilo je znanje staroslovenskog jezika kojim su govorili od detinjstva. Konstantinov i Metodijev otac Lav bio je viši činovnik u solunskoj oblasti. O njihovom poreklu postoje dve verzije: jedna kaže da su bili Grci (Jelini), a druga da su bili slovenskog roda jer je u to doba veliki broj Slovena živeo u Solunu.

Konstantin je, prema različitim istorijskim izvorima rođen 826. ili 827. godine. Vaspitavan je i školovan u Carigradu. Učitelj mu je bio najučeniji čovek tog vremena - Fotije, potonji carigradski patrijarh. Pošto je rukopoložen u sveštenički čin, za prezvitera, Konstantin je neko vreme bio patrijaraški knjižničar pri hramu Svete Sofije, a zatim predavač filozofije. Kirilo, odnosno Ćirilo (Konstantin) je, takođe, bio jedan od najboljih lingvista, teologa i učenih ljudi svog doba, kao i tvorac prvog slovenskog pisma glagoljice iz koje se kasnije razvila nova azbuka koja je u njegovu čast nazvana ćirilica.

Neobično jevanđelje
Konstantinov stariji brat Metodije, koji je prema istorijskim pomenima rođen 815. ili 826. godine, posle završenog školovanja posvetio se vojničkoj službi. Upravljao je neko vreme jednom oblašću u grčkoj Makedoniji, u kojoj je bilo Slovena. Zatim je otišao na maloazijski Olimp, gde je bilo dosta manastira i zakaluđerio se.

Moguće je da je i tu bio u dodiru sa Slovenima, koje je Justinijan Drugi u VII veku naselio u Maloj Aziji.


Jezička osnova


Slika

Aleksandar Šmeman

Glagoljica po svojoj strukturi, na prvi pogled nije toliko slična grčkom alfabetu u meri u kojoj joj je slična prvobitna ćirilica koja je od 38 znakova imala 24 koji su identični grčkim slovima.

Druga njena karakteristika koja se jasno uočava je njena zaobljenost koja se ne nalazi ni u jednom drugom evropskom pismu, zbog čega ona pomalo podseća na koptsko ili jermensko pismo.

Danas se smatra da je za osnovu glagoljice uzeta grčka minuskula sa elementima brzopisa, dok su za slovenske glasove kojih nema u grčkom jeziku upotrebljeni elementi samarićanske varijante starojevrejskog pisma, a možda čak i koptskog pisma.


Konstantin je započeo svoj diplomatski i misionarski rad na širenju hrišćanstva 851. godine kada je, kao izaslanik vizantijskog cara Mihaila Trećeg, boravio na dvoru arapskog kalifa Al Mutavakila u Samari na reci Tigru. Tom prilikom je vodio ozbiljne verske diskusije sa islamskim velikodostojnicima, tokom kojih je ukazao na paganske elemente njihovih verovanja. Prilikom povratka u Carigrad posetio je maloazijski Olimp na kome je u jednom od manastira boravio njegov stariji brat Metodije.

Pre nego što su braća pošli da šire pismenost i hrišćanstvo među Slovenima, zajedno su bili među Hazarima, koji su živeli između Crnog i Kaspijskog mora. Proveli su duže vremena na Krimu gde je bilo hrišćana već od Prvog veka hrišćanske ere. Tu su pronašli neobično jevanđelje i psaltir koji su pisani ruskim slovima na gotskom jeziku, kao i mošti apostolskog propovednika Klimenta Rimskog koga je car Trajan prognao na Krim, gde je i pogubljen.

Braća su svoju misiju među Hazarima uspešno obavila i prema beleškama njihovih žitija ukazala na prednosti hrišćanstva nad judaizmom, posle čega su se 861. godine vratili u Carigrad.

vesti

Autoru:  Mina* [ 12 Jan 2013, 09:45 ]
Tema posta:  Re: Počeci srpske pismenosti

Jubilej Svetih Ćirila i Metodija (2): Važna misija u Velikoj Moravskoj

Sveta hrišćanska braća Metodije i Konstantin (Ćirilo ili Kirilo) nazivaju se rodonačelnicima slovenske pismenosti, a njihova Moravsko-panonska misija smatra se i prekretnicom za masovniji prelazak Slovena u hrišćanstvo.


Slika

Hadrijan Drugi

Braću je, na poziv velikomoravskog kneza Rastislava (teritorija današnje istočne Češke), poslao vizantijski car Mihajlo III Pijanica dajući im u zadatak da u Velikoj Moravskoj Slovene obuče za vršenje bogosluženja na slovenskom jeziku iz verskih knjiga, koje su braća već bila prevela sa grčkog na staroslovenski jezik. Molba kneza Rastislava da mu se pošalju misionari stigla je 862. u Carigrad i polovinom 863. godine Konstantin i Metodije stigli su u prestonicu Moravske - Devinu ili Velegrad.

Kada je reč o istorijskim prilikama tog doba, na prostoru današnje Slovačke, Češke Republike, Mađarske i Austrije početkom IX veka postojalo je nekoliko slovenskih kneževina koje su se nekada nalazile u sastavu Samovog plemenskog saveza: Moravska kneževina u istočnim delovima današnje Češke Republike, Nitranska kneževina u južnim delovima današnje Slovačke sa severom Mađarske i severoistokom Austrije.

Moravski knez Mojmir Prvi potisnuo je nitranskog kneza Pribinu iz njegove države i ujedinio dve države, stvorivši Velikomoravsku kneževinu u kojoj je nitranska kneževina ostala kao polusamostalna (autonomna) celina kojom je upravljao naslednik prestola. Sam Pribina se povukao u istočne delove Franačke i 840. godine je od Ludviga (843-876) dobio na upravu posede u današnjoj Mađarskoj, na kojima je sa središtem na obali Blatnog jezera osnovao Panonsku kneževinu.

Bitna uloga Kocelja
Sam Mojmir je sa druge strane bio u stalnom sukobu sa istočnim delovima Franačke, čija je vlastela pokušavala da svoju vlast proširi na istok. Kralj Istočne Franačke Ludvig je 846. godine uspeo da vojnom silom zbaci Mojmira sa vlasti i na njegovo mesto postavi njegovog bratanca Rastislava. Međutim, Rastislav mu je uskoro okrenuo leđa i nastavio Mojmirovu politiku. Svoju vlast proširio je na okolne Čehe, Lužičke Srbe i deo Polapskih Slovena, a na granici ka Istočnoj Franačkoj je radi zaštite podigao veći broj utvrđenja.


Slika

Rastislav knjaz Moravski

Kralj Istočne Franačke je pokušao da ga vojnički savlada, ali mu to nije pošlo za rukom i Velikomoravska kneževina je stekla potpunu samostalnost. Tokom tog perioda nekadašnji nitranski knez i osnivač Panonske kneževine Pribina je umro, a na prestolu ga nasleđuje njegov sin Kocelj (861-872), koji će odigrati bitnu ulogu u širenju slovenskog bogosluženja podržavanjem istog.

Dakle, motivi koji su podstakli Rastislava da od Vizantije zatraži misionare za bogosluženja i uvođenje pismenosti na slovenskom jeziku, piše Aleksandar Šmeman u "Istorijskom putu pravoslavlja", bili su "ne samo religijski, već i politički":
"Učvršćujući hrišćanstvo na slovenskom jeziku, Rastislav je jačao i svoju nacionalnu nezavisnost od germanstva - novog istorijskog 'kolosa', koji je u to vreme nastajao. Ovde su braća i počela, paralelno sa čisto misionarskom delatnošću, svoj veliki rad na prevođenju hrišćanske pismenosti na slovenski jezik.

Formalno, oni su delovali u oblasti koja se odavno nalazila u sferi rimskog crkvenog uticaja. A to su bile godine žestoke borbe između pape Nikole Prvog i patrijarha Fotija", navodi Šmeman.

Braća su u prvoj polovini 863. godine iz Carigrada, preko Soluna, Niša, Beograda, Sirmijuma (Sremska Mitrovica), Višegrada (u blizini Budimpešte, Mađarska) i Nitre (Slovačka), stigli u Velikomoravsku kneževinu. Knez Rastislav ih je primio i obezbedio im učenike, tako da su braća otpočela obučavanje lokalnih Slovena za buduće sveštenike, paralelno sa radom na prevođenju preostalih crkvenih knjiga.

Višegrad


Slika

Višegrad 1480. godine

Višegrad je mala varoš u županiji Pešta, u Mađarskoj. Smešten je severno od Budimpešte na desnoj obali Dunava. Poznat je po ostacima renesansne letnje palate mađarskog kralja Matije Korvina i srednjovekovne citadele. Ime Višegrad je, inače, slovenskog porekla i znači "gornja tvrđava" ili "gornje naselje".

Postoji grad sa istim nazivom i u Bosni i Hercegovini, a Višegrad se zove i malo naselje u Teksasu (Amerika). Nemački arhaičan naziv za Višegrad je Plintenburg.


Ali, Konstantinova i Metodijeva misija od samog početka bila je suočena sa žestokim otporom lokalnog germanskog sveštenstva koje je taj prostor smatralo svojim i na njemu je širilo hrišćanstvo na latinskom jeziku.

Već 864. godine Ludvig Nemački napada Rastislava, uspeva da ga savlada i primora na obnovu vazalnih osnova. Istovremeno je došlo do sukoba germanskog klera sa jedne i solunske braće, Konstantina i Metodija, sa druge strane oko upotrebe slovenskog jezika u bogosluženju koju su Germani smatrali jeretičkom, jer slovenski jezik, u to vreme, nije bio jedan od tri sveta bogoslužbena jezika (hebrejski, grčki i latinski).

Iako je sukob zvanično bio oko upotrebe slovenskog jezika u bogosluženju, njegova prava pozadina, kako navode crkveni istoričari, bila je činjenica da su Konstantin i Metodije stvarali nacionalnu crkvenu organizaciju koja bi bila nezavisna od germanskih crkvenih organizacija, pod čijim jurisdikcijama su se do tada 'de jure' ti prostori nalazili. Ukoliko bi takva crkvena organizacija zaživela, germanski kler bio ostao bez dela prihoda, a kralju Istočne Franačke dodatno bi bio otežan pokušaj da ovlada Slovenima.


Slika


A pre stvaranja Istočne Franačke, franačka država Karla Velikog raspala se na tri dela u Verdenu 843. godine - na Zapadnu Franačku pod Karlom (II) Ćelavim, iz koje će se kasnije razviti Francuska, zatim na srednju i Južnu Franačku pod Lotarom iz koje će kasnije nastati Italija i Lotaringija, te na Istočnu Franačku pod Ludvigom, iz koje će se kasnije razviti Nemačka. Njen istočni deo je svoju ekspanziju pokrenuo ka istoku, nastojeći da učvrsti svoju nominalnu vlast nad slovenskim plemenima oko Labe, zatim u Panoniji i na prostoru nekadašnje Čehoslovačke.

Pritužba papi
Pošto nisu uspeli da suzbiju delovanje solunske braće, germanski sveštenici su poslali papi pritužbu protiv njihovog delovanja, nazivajući ga jeretičkim, posle čega je papa zatražio da Konstantin i Metodije dođu u Rim i opravdaju svoje delovanje. Tako su braća 866. ili 867. godine stigla u Rim, ali su se prvo uputili panonskom knezu Kocelju, koji ih je pozvao da posete njegovu državu i u njoj nastave svoje delovanje na širenju hrišćanstva među tamošnjim Slovenima.

Poput Rastislava, i Kocelj im je dodelio određeni broj ljudi da ih nauče i obuče za vršenje bogosluženja na slovenskom jeziku. Posle nekoliko meseci boravka kod Kocelja, oni su se uputili ka Rimu preko Akvileje u Italiji i Venecije, gde su se ponovo našli na udaru rimskog klera koji je smatrao da je ispravno samo bogosluženje na grčkom, latinskom i judejskom jeziku. Međutim, braća su tokom boravka u Rimu uspela da dobiju dozvolu pape Hadrijana II za bogosluženje na slovenskom jeziku.

Njima je naslednik pape Nikole - papa Hadrijan, kako navodi Šmeman, priredio "svečan i srdačan doček". Jevanđelje na staroslovenskom jeziku je, "u znak papskog blagoslova, bilo položeno na presto Svete Marije, a u mnogim rimskim crkvama obavljeno je slovensko bogosluženje". Papa je u slovenskim misionarima video dobre pomagače u borbi protiv osiljenih i neposlušnih franačkih nadbiskupa i njihovog suverena.

"Slovenska misija, započeta dvostrukim blagoslovom - Vizantije i Rima, obećavala je brzi procvat i uspeh", ali u Rimu se Konstantin razboleo i umro u februaru 869. nakon što se pred smrt zamonašio i od brata dobio obećanje da će on nastaviti započeto delo, navodi Šmeman u "Istorijskom putu pravoslavlja".

vesti

Stranica 5 od 6 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/