Forum Srbija
http://forum-srbija.com/

Kapije srpske slobode
http://forum-srbija.com/viewtopic.php?f=393&t=16332
Stranica 1 od 3

Autoru:  Luna.* [ 20 Maj 2012, 21:21 ]
Tema posta:  Re: SPOMENICI

Осматрачница српске врховне команде на Кајмакчалану


Slika


Српска војска, у Првом светском рату, после преласка преко Албаније, где је десеткована, се после извесног времена опоравила и заузела свој део јужног фронта који је ишао и преко планине Кајмакчалан у Македонији. На врху ове планине се налазила и осматрачница српске врховне команде.

После пробоја јужног фронта и муњевитог продора српске војске у Србију уз садејство са француском коњицом и бриљантног повраћаја окупираних територија, српска врховна команда је одлучила да се врх Кајмакчалана тј. осматрачница пренесе у Србију.

Осматрачница је, воловским колима, по тредиционално лошим путевима, превежена и поново реконструисана у парку у околини двора тј. у данашњем Пионирском парку. Налази се, у најстрожем центру Београда, преко пута Савезне Скупштине, дијагонално од "камене зграде" тј. зграде у којој су Пошта, Телеком и Народна банка Србије.

На овом, данас споменику, се налазе имена свих кључних генерала српске војске, који су командовали у Првом светском рату.

izvor:vikipedija

Autoru:  Luna.* [ 20 Maj 2012, 21:29 ]
Tema posta:  Re: SPOMENICI

-2-


Kapija srpske slobode


Stazom smrti i neopisive patnje srpski vojnici su napustili domovinu u zimu 1915 godine. Na toploti grčkog i afričkog sunca život se vratio u izmučena tela, ruke su dovoljno ojačale da podignu pušku, da zamahnu bajonetom. Nahranjeni i obučeni, ponovo su se našli na frontu, željni bitke, željni domovine.

U septembru 1916. pred srpskim vojnicima je stajao ogroman izazov. Ogroman kao planina. I to ne bilo koja, već 2,525 metara visoka planina Nidža, na granici Grčke i okupirane Srbije. Srpski rovovi su bili ukopani nekoliko stotina metara ispod vrha, zaklonjeni senkom planine, sa stalnim pogledom na preteće cevi bugarskih topova. Na planinskom vrhu se uzdizao “Borisov grad”, utvrđenje sačinjeno od nepreglednih redova rovova, mitraljeskih gnezda i skrivenih haubica. Bugari su ga nazvali po svom caru, jer su smatrali da je neosvojiv. Za Srbe, pogleda stalno uprtog u nebo, strašni planinski vrh Kajmakčalan bio je “Kapija slobode”. Na tim stenama je počinjala Srbija, na tim padinama okićenim bodljikavom žicom bio je prag domovine.


Slika


Vrhovna komanda je naredila juriš 12. septembra. Osamnaest dugih dana Kajmakčalan nije bio deo ovog sveta, njegovi visoki vrhovi spustili su se u srce pakla. Nebrojeno puta srpski vojnici su jurišali, telima punili rovove, golim rukama kidali bodljikavu žicu i ostajali da vise razapeti na njoj, pokošeni mitraljeskim rafalom. Vojnici su pričali da je na vrhu vladao toliki haos da se teško razaznavalo ko se sa kim bije. Zato su skidali bajonete sa pušaka, uzimali ih u golu ruku, a drugom bi držali šlem na glavi, jer je on bio sve što ih je razlikovalo od bugarskih vojnika.


Slika


Osmatračnica srpske Vrhovne komande sa Kajmakčalana je posle rata rastavljana i volovskim kolima prenesena u park ispred Narodne skupštine gde je ponovo sastavljena da bude mesto sećanja i ponosa. Ovde i danas stoji, iako malo ko za to zna


Konačno, 30. septembra vetar je oterao maglu sa planiskog vrha. Bio je niži za četiri metara, raznesen granatama srpske artiljerije. Utvrđenje je bilo u ruševinama. Na centru se vijorila srpska zastava. Okolni vrhovi su još bili posednuti Bugarima, koji su gađali srpske položaje, nadajući se da će ponovo preoteti vrh. Uzalud. Nije bilo te zemaljske vojske koja je sa tog hladnog kamena mogla oterati srpske vojnike. Seljaci iz daleke Šumadije, sa obala Drine, sa zlatnih ravnica kraj Skoplja… svi su u suzama ljubili zemlju kada bi se konačno uspentrali na vrh. Odatle nije bilo nazad, samo napred, ka svojoj kući, ženama, deci…


Slika

U borbama na Kajmakčalanu pao je i čuveni vojvoda Vuk, heroj srpske borbe za slobodu. Domovina mu se odužila spomenikom u parku na Topličinom vencu u Beogradu

U narednim danima čitava planina je pala u srpske ruke. Bugari su bežali u haosu, ostavljajući za sobom artiljeriju, namirnice, prazne rovove. Pao je i Bitolj, prvi oslobođeni grad u Srbiji. Prva stopa zemlje bila je slobodna. Tela mrtvih vojnika su pokupljena i smeštena u kosturnici na vrhu planine. Tamo gde im je i mesto. Na Kapiji slobode koju su svojim životom otvorili.

Posle rata na Kajmakčalanu je podignuta mala kapela i spomen obeležje srpskim herojima. U kapeli je smešten ćup u koji je položeno srce Arčibalda Rajsa (Archibald Reiss). Švajcarac je zavoleo Srbe kao sopstveni narod, divio se herojima Kajmakčalana sa kojima je delio dobro i zlo i ostavio u amanet da mu srce zauvek leži sa njima. Želja mu nije ispunjena, jer su tokom Drugog svetskog rata Bugari srce ukrali, odneli ga i bacili nezano gde.


Slika

U maloj kapeli i dalje se nalazi ćup u kome je ležalo srce Arčibalda Rajsa

Spomen obeležje danas je oštećeno, ruinirano. Sa kapele je ukradeno Pupinovo zvono, dar velikog naučnika Mihajla Pupina. Ista ona trava koja prekriva još uvek neraščišćene ostatke topova, šlemove i zarđale bajonete osvaja i ovo mesto sećanja. Srpske vojnike polako svi zaboravljaju, čak i oni koji nikad ne bi smeli, njihovi rođeni potomci, njihova Srbija za koju su dali život. Ali, čak i ako se to desi, ako ove heroje svi zaborave, jedan spomenik će pamtiti i zauvek stajati. Gordi i visoki Kajmakčalan, Kapija srpske slobode.

wanabe

Autoru:  Luna.* [ 24 Maj 2012, 17:43 ]
Tema posta:  Re: SPOMENICI

Spomenik Braniocima Beograda iz 1915


Slika


Autor: KOLJA MILUNOVIĆ
Bronza i kamen, visina 350 cm. Podignut 1988.
Na spomeniku su upisane reči iz naredbe majora Gavrilovića: "Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora biti svetao. Vojnici, junaci, Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za Kralja i Otadžbinu. Vi nemate više da se brinete za vaše živote koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!"

Major Dragutin Gavrilović
Dragutin Gavrilović rođen je 1882. godine u Čačku. Vojnu akademiju završio je 1901. god. Učestvovao je u svim ratovima srpske vojske. Vojnu karijeru je završio u činu pukovnika. Umro je 1945. god. u Beogradu. Nosilac je Karađorđeve zvezde, francuskog Ratnog krsta kao i mnogih drugih odlikovanja. U srpskoj istoriji ostaće zapamćen po govoru koji je održao braniocima Beograda oktobra 1915. godine neposredno pred juriš u kome je i sam teško ranjen.

U toku borbi za odbranu Beograda 6-7. oktobra 1915. godine Austrijanci su forsirali Dunav i iskrcali se na delu obale koji je držao 2. bataljon 10 kadrovskog puka kojim je komandovao major Dragutin Gavrilović. Austrijske jedinice utvrdile su se iza železničkog nasipa na samoj obali. Žestoko dejstvo austrijske artiljerije pretvorilo je srpske položaje u Banatskoj ulici u hrpu ruševina ali su hrabri branici i dalje pružali otpor. Rastojanje između srpskih i austrijskih položaja na nekim mestima nije bilo veće od 30 m.

Neprijatelju se nikako nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran. Prvo je u napad krenuo žandarmerijski odred koji uprkos teškim gubicima nije uspeo da potisne neprijatelja. Jedino rešenje bilo je da sve raspoložive srpske jedinice na ovom sektoru fronta izvrše opšti kontranapad.

Oko 14.30 major Gavrilović je prikupio svoja tri voda, dva voda 3. bataljona, Sremski odred i pred kafanom „Jasenicom“ izdao sledeću zapovest:

Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima.
Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao.
Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja.
Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine.
Vi nemate dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.
Zato napred, u slavu!
Za kralja i Otadžbinu!
Živeo kralj, živeo Beograd!
Uz gromoglasni poklič srpski vojnici su krenuli u kontranapad. Međutim, snažna vatra austrijskih jedinica na nasipu podržana uraganskim dejstvom austrijske artiljerije odbila je i ovaj napad. Major Gavrilović je teško ranjen.

Žestoki napadi srpske vojske su se nastavili sve do sumraka. Austrijski položaj na nasipu je bio ugrožen i samo je noć spasila austrijske jedinice od poraza. U toku noći 7-8 oktobra Austrijanci su nastavili da prebacuju pojačanja preko Dunava.

Između 8-9 oktobra jedinice Kombinovanog odreda više nisu branile prelaze preko Save i Dunava već su se izvlačile na rezervne položaje. Austrijske snage su 9. oktobra 1915. god. istakle Austro-ugarsku i Nemačku zastavu na zgradi Starog dvora.


Slika


bliconline

Autoru:  Luna.* [ 29 Maj 2012, 18:23 ]
Tema posta:  Re: KAPIJE SRPSKE SLOBODE (spomenici)

ĆELE KULA


Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik. On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući kakvu su cenu platili njihovi očevi.


Slika


"Ćele kula" je jedinstven spomenik u svetskim razmerama. Nekada se nalazio van grada, na Carigradskom drumu, a sada je u samom gradu, na bulevaru Braće Tasković. Kula je podignuta od lobanja srpskih ratnika, poginulih na Čegru, kod Niša, u bici koja se odigrala 31. maja 1809. godine. Izgrađena je vrlo brzo nakon bitke i to po naređenu Hursid paše, tadašnjeg truskog zapovednika Niša, kasnije velikog vezira


Slika


Srpski ustanici pridavali su veliku pažnju oslobođenu Niša. Zato je već u proleće 1809. godine na domak grada dosla velika vojska, 16.000 boraca, predvodjenih Milojem Petrovićem, Hajduk Veljkom, Petrom Dobrnjcem i vojvodama, Ilijom Barjaktarevićem, Pauljom Matejicem i Stevanom Sinđelićem. Položaje su zauzeli po severnom obodu kotline, pored sela Gornji i Donji Matejevac i Kamenica. Sa napadom na grad se odugovlačilo, pa su Turci imali vremena da se znatno ojačaju. Toliko da 31. marta oni napadnu prvi. Iz tvrđave je, u jutarnjim časovima, izašao veliki broj vojnika i krenuo na najistureniji položaj, šanac na brdu Čegar, kojim je komandovao resavski vojvoda, Stevan Sinđelić. Zbog nesloge, koja je bila prisutna medju srpskim starešinama, Sinđelić nije dobio adekvatno pojačanje, pa je, bez obzira na hrabrost njegovih vojnika, poraz bio neminovan. Kada je veliki broj Turaka vec počeo da ulazi u šanac, vojvoda Stevan Sinđelić je, ne želeći da se preda, ušao u barutanu i opalio hitac iz kubure. U vazduh je odleteo ceo šanac, zajedno sa Srbima, ali i ogromnim brojem turskih vojnika koji su nadirali.


Slika


Evropa je prvi put bila obaveštena o ovom spomeniku turske svireposti i srpske hrabrosti 1833. godine, kada je francuski pesnik i akademik, Alfons de Lamartin izdao svoje delo "Put na istok", gde je, u posebnom odeljku, "Beleške o Srbiji", ukazao na značaj ovog spomenika za Srbe i potrebu da bude sačuvan.

Medjutim, opasnost po "Ćele kulu" došla je od samih Turaka. U drugoj polovini XIX veka, kada je niškim pašalukom upravljao Mithat paša, kasniji predsednik turske vlade i poznati modernizator otomanske države, doneta je odluka o rušenju ovog objekta, čije je izvršenje sprečeno intervencijom niških Turaka.

Nakon oslobođenja od Turaka, "Ćele kula" je bila u teškom, gotovo kritičnom stanju. 1878. godine podignut je ćeremidni krov na četiri stuba, iznad kule. Spašavanje spomenika nastavljeno je prilozima iz cele Srbije, pa je 1892., prema projektu beogradskog arhitekte, Dimitrija T. Leka, podignuta kapela nad "Ćele kulom". Kasnije je ispred kapele postavljena bista Stevana Sinđelića, ploča sa Lamartinovim tekstom o "Ćele kuli" i uređivan okolni prostor.

Danas je na kuli preostalo 58 lobanja o kojima se, zajedno sa celim okruženjem, niški Narodni muzej i ceo grad brižljivo vodi računa, poštujući reci Alfonsa de Lamartina: Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik. On ce naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujuci kakvu su cenu platili njihovi očevi.


Slika


narodni muzej Nis

Autoru:  Luna.* [ 29 Maj 2012, 18:26 ]
Tema posta:  Re: SPOMENICI

-2-


Ćele kula


Slika


Ovaj jedinstven spomenik u svetu nastao je kao posledica velike bitke na Čegru. Prema kazivanju «srpskog hadžije iz Niša» zabeleženo je kako su Turci vršili pripreme za izgradnju kule od lobanja. Naime, kada je niški Huršid paša uvideo da je, iako je osvojen položaj na brdu Čegar, pored 3000 Srba, u bici i eksploziji barutane poginulo i barem duplo više Turaka, naredio je da se skupe glave poginulih srpskih vojnika na Čegru, da im se odere koža, da se lobanje uzidaju u kulu, a kože napune pamukom i pošalju u Carigrad.

Ovaj strašan spomenik sazidan je na putu za Carigrad kao opomena onima koji dižu bunu protiv Turskog carstva. Iz polovine 19. veka postoji zapis da je kula četvorougaona, visine 4,5 m širine i dužine po 4 m i da se na sve četiri strane kule nalazi ukupno 56 redova, u svakom redu po 17 lobanja što je ukupno iznosilo 952 lobanje. Vremenom je veći deo lobanja nestao ili je oštećen, tako da je danas u kuli ostalo svega 58 lobanja.

1938. godine izgrađena je kapela koja je zaštitila Ćele kulu od daljeg propadanja. Iste godine je na platou ispred ulaznih vrata postavljena bista Stevana Sinđelića, rad vajara Stevana Miletića kao i bronzana ploča sa porukom čuvenog pesnika Lamartina i porukom koju je posvetio ovom spomeniku kada je prolazio kroz Niš 1833. godine: «Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik. On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući mu kakvu su cenu platili njihovi očevi».

Turisticka organizacija Niša

Autoru:  Luna.* [ 29 Maj 2012, 18:35 ]
Tema posta:  Re: SPOMENICI

-3-


Ћеле-кула


Slika


Ћеле-кула је споменик из Првог српског устанка који је у знак одмазде тадашња Турска власт у Србији изградила од лобања погинулих српских ратника у бици на Чегру. Налази се на 4 km од центра Ниша, на путу ка Нишкој Бањи.[1] Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


Процењује се да је у бици на Чегру, која се одиграла 31. маја 1809, погинуло око 6.000 турских ратника.[1] Како би оправдао толики губитак нишки Хуршид-паша наредио је да се коже са глава погинулих Срба одеру, напуне сламом и пошаљу у Цариград.[1] Затим је, како би заплашио Србе, наредио да се у знак опомене на источној страни Ниша сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих војника, „тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча а главе српских војника да се окрену у поље и узиђају споља“.[2]

Кула је сазидана у периоду од јуна до јесени 1809. године, на некадашњем улазу у Ниш са цариградске стране, који се данас налази у средишту насеља Трошарина. Сачињена је од четири потпорна зида (ширине око 4,5 m и дебљине 0,5 m) која су се наслањала један на други чинећи шупљу, закровљену форму чија је првобитна висина износила 5 метара. У њу су узидане 952 лобање погинулих устаника, послагане у симетричне редове. Иако су Турци забрањивали Србима да односе лобање са њених зидина, многе главе су кришом скидане и сахрањиване у околним гробљима

Турских извора о Ћеле-кули готово и да нема, тако да се подаци о њеном изгледу, начину градње и броју лобања заснивају на белешкама путописаца који су у XIX веку пролазили кроз Ниш.[2] Најранији опис дао је београдски лицеј Исидор Стојановић, а нешто детаљнији опис о ондашњем стању Ћеле-куле дао је Живан Живановић 1882. године: „Ја сам брижљиво бројао, и на остатку од куле само било је са северне стране 123 главе, а западне стране 103, са источне 105 и с јужне 180 – свега 511 глава. Благородна душа мештана није могла да гледа ову страшну слику недела, те су кришом многе главе поскидане и с пијететом положене у гробља.“ У Европи се за Ћеле-кулу први пут чуло из списа француског песника Алфонса де Ламартина. У свом проласку кроз Ниш, о Ћеле кули је рекао: "Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову дјецу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цијену платили њихови очеви."

Ламартин, јула 1833.

Иако је у другој половини XIX века, један од модернизатора турске државе Митхат паша донео одлуку да се кула сруши, то није извршено због интервенције нишких Турака.[1] Тако је све до 1892. Ћеле-кула била изложена времену, након чега је прилозима из читаве Србије, према пројекту архитекте Димитрија Лека, изнад ње подигнута данашња капела.[2] Године 1937, приликом прославе шездесетогодишњице ослобођења Ниша од Турака, чишћењем средишњег дела објекта, пронађено је више лобања, које су поново уграђене у кулу.[2] Данас је преостало само 58 лобања, а једна од њих је посебно издвојена на пиједасталу, као лобања вође устанка Стевана Синђелића.


Slika

Издвојена лобања за коју се претпоставља да припада Стевану Синђелићу.


izvor wikipedija

Autoru:  Luna.* [ 31 Maj 2012, 11:47 ]
Tema posta:  Re: SPOMENICI

Grob u mišjoj rupi
PEĆINA KAĐENICA


Više od 120 godina kosti nesrećnih ljudi je razvlačilo zverinje. Tek na zalaganje vladike Žičkog – Nikolaja Velimirovića, ostaci stradalnika su prikupljeni i u dva kamena groba položeni da večno kazuju o nesreći ljudskoj


Slika

Slika


Srpska Sveta gora

Kada se od Čačka krene ka Užicu, prođe Klisura i Ovčar banja, ubrzo se stiže i do starog železničkog mosta preko Zapadne Morave. Nekada je preko njega „tutnjao“ popularni „ćira“, prelazilo se traktorom i zapregama, ali ga je danas teško preći i pešice. Drvena gazišta su vremenom istrulila, pa je potrebno puno pažnje i hrabrosti da bi se stiglo do suprotne obale. Otprilike ovde počinje i Ovčarsko-kablarska klisura, mesto koje zbog mnoštva pravoslavnih hramova nazivaju i Srpskom Svetom gorom. Bespuće i brojni useci, špilje i pećine, bile su nekada prirodna zaštita monasima i narodu u teškim vremenima. Nažalost, bilo je i dana kada se od zla ni u „mišjoj rupi“ nije moglo sakriti.


Slika

Slika


Krvavo ugušena buna

Na drugu obalu Morave smo prešli da bismo posetili pećinu Kađenicu. Usečena u oštru stenu, svega tridesetak metara od vode, pa skoro da se ne može videti sve dok ne priđete samom ulazu. U odnosu na brojne pećine Srbije, Kađenica je veoma mala, nema ukrasa, pa verovatno ne bi ni privukla našu pažnju da se ovde, pre nešto manje od dva veka, nije dogodio jedan od najpotresnijih događaja u našoj istoriji. Naime, nakon propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, preostali narod se suočio sa jednim od najvećih pogroma. Razularene turske bande su harale selima i gradovima, a u opštem bezakonju niko nije bio pošteđen. Zavladale su glad, bolesti, panika i neizvesnost. Verujući da ne može ništa da izgubi, narod se ponovo digao na ustanak. U Trnavi, selu nadomak Čačka, krajem septembra 1814. godine, Hadži-Prodan je stao na čelo bune. Smrt je već bila „za vratom“, vredelo je barem pokušati. Krenuli su na sve ili ništa. I nažalost, bilo je ništa!
Slabo organizovana, loše vođena, podignuta uoči zime kad joj vreme nije, buna je brzo doživela propast. Bio je to povod da Turci krenu u još veće nasilje. Ceo Vračar, od Tašmajdana do Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta), bio je „okićen“ ljudima nabijenim na kolac. Zulumćari Imšir paše su krenuli širom vilajeta u poteru za pobunjenicima. Zalazili su i na mesta na koja, nikada ranije, turska noga nije kročila. Tako su stigli i do Kađevice, pećine u kojoj se krio zbeg naroda iz obližnjih sela.
Puno je priča kako su Turci pronašli ovu pećinu. Po jednima, reč je o izdaji. Drugi kažu da je zbeg otkriven kada je potera čula jecaj deteta. Zanimljiva je, međutim, priča Radovana Marinkovića, koji je u knjizi Jeličke legende zapisao da su Turci na njenom ulazu primetili devojku, koja je sedela i vezla i, po svemu sudeći, čuvala stražu.


http://i.imgur.com/mpqtt.jpg


Nemo čekali smrt

– Polako, korak po korak, nasilnici su se šunjali prema pećini – kaže Marinković. – Kada ih je spazila, devojka je klisnula u vlažne čeljusti stene, gde je njen narod našao utočište. Turcima je bilo jasno da devojka nije sama. Prišli su pećini i pozvali narod da se preda. Zaplašeni, šćućureni uz stene, ljudi su ćutali i nemo čekali da vide šta će se desiti. Pošto su nekoliko puta ponovili poziv za predaju, Turci su sakupili vlažnu ječmenu slamu i zapalili je na ulazu u pećinu. Dim je nadirao. Ljudi, žene i deca su se gušili, ali niko nije imao hrabrosti da izađe napolje. Znali su da ih i tamo svirepa smrt čeka. Svi su se ugušili. U njoj se i danas nalaze njihove odimljene, garave kosti – završava Marinković.
Više od 120 godina zverinje je razvlačilo kosti nesrećnih ljudi. Tek na zalaganje vladike Žičkog – Nikolaja Velimirovića, ostaci stradalnika su prikupljeni i u dva kamena sarkofaga položeni da večno svedoče o ljudskoj nesreći. Tada je (1936. godine) pećina donekle uređena, pod je nivelisan, a pred sam rat je prosečena i staza koja vodi do strmog ulaza u pećinu. Ispred nje je postavljen veliki krst koji se vidi izdaleka, a iznad otvora se i danas može videti ogaravljena stena, koja slikovito govori o zločinu koji se ne zaboravlja. Narod pećinu smatra svetinjom, na molitveniku između kamenih kovčega ostavlja prilog, a sve je više i turista koji na putu ka moru ili Zlatiboru, iskoriste priliku da se malo zadrže i poklone senima nesrećnih predaka.


Slika

Slika


Turčinovac

Koliko su špilje i pećina bile važne za opstanak naroda u ovim krajevima, svedoči i priča o pećini Turčinovac, koja se sakrila planinsku vrlet Kablara, na levoj obali Zapadne Morave. I o njoj je Radovan Marinković zabeležio jednu legendu.
– Da bi saznali u koju se pećinu na Kablaru sklonio najveći srpski zbeg – piše Marinković – Turci su jednog svog čoveka oblačili u srpsko odelo i slali da čuva ovce po kablarskim padinama. Srbi su, srećom, shvatili nameru neprijatelja, pa su čobanina uspeli da uhvate i ubiju. Onda Turci naprave visoke stube, prislone ih uz stenu do najveće pećine, pa se jedan od njih popne da vidi ima li koga unutra. Jedni kazuju da se tu zadesila zmija, a drugi da je u pećini žena mesila hleb, pa kad je ugledala Turčina bacila mu testo u oči. Da li od zmije ili od testa, tek Turčin se uplaši i strmoglavi niz stenu. Od tog doba se pećina zove Turčinovac.

horizont

Autoru:  Luna.* [ 02 Jun 2012, 13:03 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Zaboravljeni najveći srpski ratnici


Čak 94 godine je prošlo od proboja Solunskog fronta, živih Solunaca više odavno nema, a kosturnica na Kajmakčalanu sa kostima 3.804 srpska vojnika je u jadnom stanju. Krst na kapeli samo što se nije srušio, zvonara ne radi, kapela prokišnjava...


Slika

Kosturnica na Kajmakčalanu


Na tabli iznad kapele koju je 1928. godine podigao kralj Aleksandar Karađorđević još stoji natpis: "Mojim divjunacima, neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine", ali ne i njegov potpis, koji je izgreban sa mermera još za vreme Drugog svetskog rata.


U ništa boljem stanju nije ni nevešto zakrpljena mermerna posuda iz koje je ukradeno srce Arčibalda Rajsa, velikog prijatelja srpskog naroda. Srce je nestalo tokom bugarske okupacije teritorija Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. A Rajsova poslednja želja je bila da se njegovo srce sahrani tamo gde su poginuli njegovi ratni drugovi, hrabri srpski vojnici, na koti 2521, koja je pre bitke i topovskog razaranja bila čak četiri metra viša i nosila broj 2525. Jaka artiljerijska vatra zbrisala je četiri metra planinskog vrha.



Nisu vraćene ni topovske čaure od kojih je na podu kapele bio napravljen krst, a u ništa boljem stanju nije ni malo srpsko vojničko groblje u Skočiviru podno Kajmakčalana, dobrano zaraslo u drač i korov, a natpis na tabli iznad kapije izgrebali su navodno Bugari.


Slika

Iskrivljen krst: Kapela na Kajmakčalanu


Biciklom do Kajmakčalana

Jedan od najaktivnijih biciklista veterana Srbije, Piroćanac Branislav - Bane Mitić, iako je napunio 59 godina, učinio je pravi podvig vozeći bicikl ratnim stazama Solunaca. Vožnja bicikla ovom veteranu nije pala teško. Sa svojim dvotočkašem on je svojevremeno prešao put od Pirota do Pekinga. Za 46 dana je prešao 9.250 km.
- Godinama je u meni tinjala želja da se poklonim srpskim Soluncima. Na poprišta velikih istorijskih bitaka odlazi se organizovano, vozom ili autobusom. Ja sam za put do Kajmakčalana odabrao drugi, teži način - svoj bicikl. A i zašto bih nešto menjao, kada uglavnom svuda idem biciklom - objašnjava Mitić.


Bunkeri kao svedoci


Na Solunski front srpska vojska je prebačena u proleće 1916. nakon oporavka na Krfu. Sa jedne strane borbene linije su bili francuski, britanski i srpski vojnici, a sa druge su ih gledali duboko ukopani u rovove nemački i bugarski soldati.



Vatreno krštenje srpska vojska je imala te iste godine na Kajmakčalanu, gde je nakon žestokih brbi prsa u prsa sa Bugarima osvojila taj vrh Nidža planine i grad Bitolj. Nakon toga, što zbog problema na ostalim frontovima, što zbog stava nekih država, posebno Engleske, da je Solunski front sporedno ratište, došlo je do zatišja do septembra 1918. godine.



A onda su se u zoru 14. septembra bitke ponovo razbuktale, a juriš srpske vojske nijedna sila nije mogla da zaustavi. Ubrzo je kapitulirala Bugarska, Nemačka i Austrougarska, a Srbija je oslobođena i južni Sloveni su stvorili novu državu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Tokom četiri ratne godine ovim frontom je prošlo čak pola miliona vojnika iz sedam država, a 200.000 je zauvek ostalo u gudurama makedonskih planina.


I, danas, 94godine kasnije, na liniji kojom se protezao front još kao nemi svedoci istorijske epopeje stoje bunkeri, magacini, seoske kuće koje je koristila vojska.
o vrha Kajmakčalana na planini Nidže stiže se uskim i teško prohodnim putem kroz šume, šikare i kamenjare. Uz više sreće, do vrha se leti može stići i terenskim vozilom, ali je najsigurnije peške. Ko se ispentra gore, odakle se više nema kud, jer se tu nalazi granica između Makedonije i Grčke, zapita se da li su srpski vojnici mogli da odaberu teže mesto na kome će otvoriti vrata proboju Solunskog fronta.


Pobedila šačica

Viljem Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi: "Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota !"




Turizam na frontu

Na tom zapuštenom i zubu vremena prepuštenom prostoru Makedonci sada nameravaju da razvijaju memorijalni turizam, pri čemu bi Solunski front trebalo da postane deo atraktivne turističke ponude.
Na ideju da bi prostor na kojem su vođene važne bitke u Prvom svetskom ratu mogao da postane deo atraktivne turističke ponude, prvi su, pre nekoliko godina, došli iz ski-centra "Kožuf", kraj Đevđelije. Direktor centra Angel Nakov osmislio je turistički obilazak cele linije fronta dugog 260 km, od Kožufa preko Kajmakčalana, pa sve do Galičice iznad Prespanskog jezera.


Opština Novaci kod Bitolja planira da otvori muzeje u nekadašnjim pećinama, bunkerima i rovovima koji su bili vojne i strategijske tačke zaraćenih strana u Prvom svetskom ratu, a posebna pažnja bi se posvetila očuvanju priče o legendarnom švajcarskom kriminologu i ratnom izveštaču sa Solunskog fronta Arčibaldu Rajsu.


Ova ideja je dobra i može da zaživi samo ako se prethodno bar u pristojno stanje dovedu spomen-obeležja koja podsećaju na herojske podvige Solunaca, koje ne bi trebalo da zaborave ni Srbija ni Makedonija. A prepustile su brigu jedna drugoj.


Ovo je moja zemlja

Ogist Alber, francuski oficir za vezu: "Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće, iskrvareni, osvajaju metar po metar... Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko... Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se u koštac, pobacali oružje i survavaju se niz masiv planine kidišući jedan na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju... Sad je najednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tlo i viče: "Ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti..."


vestionline

Autoru:  Luna.* [ 08 Jun 2012, 11:29 ]
Tema posta:  Re: Beograd kroz vekove

Kosturnica branilaca Beograda


Slika


Jedna od retkih stvari koje skoro svi zapamte sa časova istorije je govor majora Gavrilovića braniocima Beograda 1915. godine. Retko ko može da ostane hladan slušajući njegove reči:

“Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadzbine. Vi nemate dakle da se brinete za vaše živote, oni više ne postoje…”

Tela nekoliko hiljada vojnika ostala su na ulicama srpske prestonice kada su austrougarski vojnici ušli u Beograd. Većina njih je sahranjena u zajedničku grobnicu na novom groblju izgrađenu 1931. godine. Prilikom izgradnje kapele svete Petke ispod Zindan kapije pronađene su kosti hrabrih Sremaca koji su tu pali branći otadzbinu. Kosti su prenete u podnožije kule Jakšića u neposrednoj blizini i tu položene u malu spomen kosturnicu. Njihova imena su za istoričare dugo bila izgubljena sve dok se jedan sveštenik nije setio da su to sigurno imena koja se već decenijama u kapeli po tradiciji čitaju prilikom molitve za mrtve. Tada su pridodati spisku heroja, branioca Beograda, koji broji više hiljada imena.

wanabe

Autoru:  Luna.* [ 14 Jun 2012, 13:40 ]
Tema posta:  Re: Kapije srpske slobode

Slika

Stranica 1 od 3 Sva vremena su u UTC + 1 sat
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
http://www.phpbb.com/